Miša Leković je svoju knjigu, Martinoviću, objavio 1985. godine.

(Aleksandar Martinović: A članak?)

Pusti bre članak, kakav članak. Ko je članak čitao?

On je dobio zadatak da na tome radi još 1967. godine, ali je knjigu objavio tek posle Titove smrti. I morao je i Dedijer da čeka Titovu smrt, pa da kaže pravu istinu o njemu.

(Aleksandar Martinović: Znalo se u emigraciji.)

Ah, znalo se u emigraciji. Pa, ni emigraciji se nije mnogo verovalo. Nisu baš ljudi u emigraciji pisali samo istinu. Bilo je i tamo mašte dosta. Treba imati to u vidu. Ali, knjiga Miše Lekovića je izašla 1985. godine, a Dedijerova knjiga 1982. ili 1981. godine. Znam, baš u to vreme sam izbačen iz partije, pa po tome pamtim, pa sam se i na tu knjigu pozivao kad su me izbacivali.

Ali, čekaju me novinari.

Nemoj da izazivaš incidente na sednici, Martinoviću. Nema potrebe.

Lepo je bilo slušati naprednjačkog poslanika Kovačevića i njegovu kritiku dosmanlijskog režima, vrlo lepo, čak čovek da mu ništa ne zameri.

Međutim, imamo tu i neki drugi problem koji on ne pominje, a on je u ravni ponašanja dosmanlijske vlasti.

Poslanik Kovačević je svojevremeno ukrao odbornički mandat SRS u Kragujevcu i učestvovao u dovođenju na funkciju gradonačelnika Radomira Nikolića i tada je Kragujevac počeo da odumire. Kriminalna afera jedna drugu sustiže, a ništa se ne preduzima.

Sada ste izglasali juče, i vi ste glasali, kako sam dobio informaciju, budžet od 10 milijardi dinara, a do sada je punjenje bilo 6 milijardi za Kragujevac. Vi ste skoro udvostručili godišnji budžet za Kragujevac.

Kada su pitali tog nesposobnjakovića s titulom gradonačelnika, kako će to da dopuni, rekao je prodavaće zemlju. Jeste prodavaće, ako u Bajčetini bude prodavao, tamo je zemlja najskuplja, najvrednija, najplodnija, možda će moći četiri milijarde da se izganjaju. Ali, na području opštine Kragujevac, nema gde ta zemlja da se proda, niti da se proda u roku od godinu dana, a i „Fiat“ je u krizi.

Prema tome, ono što je vaša odgovornost, to je stanje u Kragujevcu, a glavni krivac za to stanje je gradonačelnik Kragujevca. Izabrali ste ga na to mesto samo zato što je sin Tomislava Nikolića, inače mu ne biste dali ni stado ovaca da čuva. Jel istina, Kovačeviću? Nemoj, Mirčiću, ozbiljna je situacija.

Dakle, treba malo počistiti ispred svog praga, pa krenuti. A, ovo što ste napadali dosmanlije, sve se slažem.

Gospodine predsedavajući, morao sam da reagujem, jer ja ovde nikog ne zastrašujem, pogotovo ne vas, jer korektno vodite sednicu.

Nikad se nije desilo da sam ja fizički napao nekog narodnog poslanika. Jel se desilo? A u svakom trenutku sam u stanju da uzvratim napad svim sredstvima, ali prvi nikog nisam. Jel istina? Zašto bi se mene neko plašio ovde? Može da se plaši samo mojih argumenata koji prosto melju kao parni valjak pred sobom valjaju. Ali, ja ovde nikoga ne ugrožavam ničim.

Kaže Arsić da su ovi toliko krali, ovi naši domaći tajkuni da su zaboravili šta znači pošten rad. Nije tačno. Oni vape da to što su na neki način stekli, nepošten, polupošten, ili pošten, ili ovako, ili onako, ulože.

Imamo slučaj Šarića, koga još držite u zatvoru i ne možete da ga osudite i nećete moći, jer ako se on nekada negde bavio kriminalom, nije u Srbiji, u Srbiji nikada nije učestvovao u trgovini drogom, koliko sam ja obavešten iz pouzdanih izvora, nikad se nije bavio nikakvim kriminalom, odnekud je dolazio do velikih količina novca, donosio u Srbiju i ovde pošteno ulagao, a vi ga gonite zato što pere. Čije pare pere? Šta nas briga čije pare pere.

(Veroljub Arsić: Svoje.)

Pa, svoje. Ali ih nije ovde stekao, niti je ovde ukrao, niti je ovde opljačkao. Šta nas onda briga šta je on tamo negde radio, neka ga tamo gone, a vi ste ovde na "izvolite" nekim stranim službama, agencijama, ambasadama i tako dalje, a sad će doći vreme da mu vraćate sve ono što mu je Tadić opljačkao.

Sećate se televizijskih snimaka kada su mu iznosili fotelje, televizore iz kuća, skidali lustere i sve ostalo? Sve će to morati da mu se nadoknadi, jer mu nije dokazano nijedno krivično delo. Nemojte tako! Pametno.

Ljudi po prirodi nisu ni dobri ni zli, i svako može doći u iskušenje da negde nešto ščepa ako mu se nađe pri ruci. Retki su fanatici koji nikad neće ništa da ščepaju, poput mene na primer. Retki su, ima ih još. Ima ih možda jedan, dva i u vašim redovima, znate, nisu ovde u sali. Šalio sam se, nemojte sad da krene naopako ova polemika.

Dakle, osnovno je da se taj novac vrati u Srbiju i da se ovde ulaže, da se ovde obrće. Zašto je važno slomiti kičmu ovoj uvozničkoj mafiji? Da bi one tri milijarde doznaka svake godine samo preko banaka i pošta naših radnika iz inostranstva nastavilo ovde da se obrće, a ne odmah da nam stranom nogom to isisaju i odnesu gde je poteklo.

Ja sam namerno pošao od Šarićevog slučaja, jer je Šarić ulagao u nekretnine i u proizvodnju. Jel tako? Otvarao je pogone. Jel tako? Je li podizao na sve strane? Je li darovao i sportske klubove i u dobrotvorne svrhe davao, itd? Vi ga sumnjičite da je trgovao drogom, a nema dokaza?

Ljudi, bre, Zoran Đinđić je trgovao drogom. Dao je nalog da se 700 kilograma heroina proda iz Komercijalne banke iz trezora. To je bar dokazano.

Ima izjava Legijina da je to Đinđić dao nalog. Nemojte, bre, da budete takvi čistunci. Ovde ćemo zatvarati oči među ovim kriminalcima koji su dokazani, a ovde ćemo sumnjičiti, a nemamo dokaze.

Drugo, šta vi podležete tim stranim pritiscima? Vas su Amerikanci naterali da i mene stavite na spisak terorista. Ne mogu da otvorim devizni račun skoro u ni jednoj banci. Ne mogu da otvorim jer sam na spisku terorista.

Kada pogledam američku crnu listu, tamo me vode da sam optužen pred Haškim tribunalom. Znači, niko ih nije obavestio ni da je proces završen, ni da sam odležao to na šta su me osudili, ništa drugo i vi se povodite za tim? Probajte malo drugačije.

Pazite, ne mogu nam takve sankcije sad zavesti kao u vreme Miloševića, pa da mi ne možemo nikom niša da platimo. Kad kupujemo robu koja je neophodna, plaćamo, ako država uvozi. Ako uvoze privatnici, oni ne podležu tim ograničenjima, a to možemo da uradimo, jer se to samo odnosi na naše državljane.

Državljanin Srbije može da legalizuje novac koji dosad nije bio u opticaju, koji je držao negde tamo, ko zna gde i daje mu se ta mogućnost, uz taksu od 5%. To može da se sprovede, samo treba dobra volja, a vi se oštrite da oduzimate.

Koliko će moći doći na udar tih ljudi kojima će oduzeti 10, 15, 20, pa ćete se vi umoriti i lipsati? Šta ćete sa tim? Videćete da to nije način.

Oduzima se onome kome se dokaže krivično delo i da je novac stečen kroz vršenje krivičnog dela. Ostalo ne dirajte. Vi morate dokazati da je neko kriv, a ne on sam da dokazuje nevinost.

Samo još jednu rečenicu.

Pozivate se na ovaj detektor laži. Nijedan čovek koji drži do svog dostojanstva neće pristati da ide na detektor laži. Šta on dokazuje? Ništa. Neće da ide ni jedan čovek od dostojanstva. Što bi išao? Policija mora da dokaže da je on kriv, a ne on da dokazuje da je ispravan. To je ispravno postavljanje stvari.

Mišković je bio čedo socijalističkog režima. Mi smo, kada smo bili u Vladi Srbije, čak imali jedan sukob sa njim, jer je ministar trgovine Zoran Krasić pokušao neke stvari da istera na čistinu oko nekih njegovih skladišta.

(Veroljub Arsić: Cigare.)

Oko nekih skladišta, razne robe je tamo bilo, luksuzne. Uglavnom skupe robe.

To nije uspeo do kraja da završi, jer su se socijalisti pomamili i Mirka Marjanovića umalo šećer da ubije, ali on se u punoj meri razmahao pod dosmanlijskim režimom i sve što je postigao, uglavnom je postigao podmićujući državne funkcionere, i Tadića i mnoge druge, uključujući i vašeg prvog predsednika Tomislava Nikolića. Uključujući i njega. Kada ste uhapsili Miškovića, on je pokušao da interveniše da se Mišković pusti. Vučić mu nije popustio. Ja sam posle zezao Vučića da ga je uhapsio zato što njemu ništa nije dao, a stvarno mu ništa nije dao. Davao je Tomislavu Nikoliću velike pare, milionske iznose.

Sad kad ste uhapsili Miroslava Miškovića morali ste da hapsite redom državne funkcionere koje je on korumpirao. Niste nijednog uhapsili, nego njegovog sina i vi sad dokazujete da je on kriminalac, a on ništa od toga što mu pripisujete nije mogao da uradi bez državne pomoći, a niko od državnih funkcionera nije stradao zbog toga. E, to je suština.

Čim ste ga uhapsili ja sam izašao sa idejom da mu se ponudi nagodba - da samo kaže kome je od državnih funkcionera davao novac i za šta i da se on oslobodi, a da se ovi kazne. Jer, mnogo je veća opasnost od državnih funkcionera koji su korumpirani, nego od biznismena i tajkuna koji ih korumpiraju.

E, to niste uradili. Sad se mučite. Jeste on osuđen, ali to su sitnice za ono što ste vi mi mislili da ga možete osuditi. Tresla se gora, rodio se miš. Ne može. A da ste zaorali duboko, onda bi u zatvoru bio i Tadić i pre njega Labus i Mlađan Dinkić i onaj Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović i mnogi drugi. To niste smeli da zaorete, a oni su ostali nekažnjeni.

Pa, što ne gonite Miroljuba Labusa i Dinkića za onoliko državno zlato koje su ukrali?

Pazite, u vreme kad su činjena najveća krivična dela, apsolutni rok zastarelosti je bio 20 godina. Za upad sa automatskim puškama u Narodnu banku Jugoslavije 2000. godine, apsolutni rok zastarelosti je 20 godina, ističe u oktobru sledeće godine.

Ako do tada ne uhapsite i ne procesuirate Mlađana Dinkića, više ga niko ne može procesuirati. Apsolutni rok zastarelosti za pljačku zlata iz Narodne banke koju su izvršili Dinkić i Labus je takođe 20 godina, jer je time ugrožena ekonomska moć zemlje. To je teško krivično delo. Ako ih ne budete procesuirali do oktobra meseca i to im je zastarelo i mnoga druga krivična dela. Ove otmice dece, otmice Miškovića, Baje Plavog, otmice sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića. Tu je isto rok zastarelosti 20 godina i niko se ne goni.

Eno, Čedo pokrao žito iz deviznih rezervi, na firmu njegove žene je uzeo tamo iz deviznih rezervi ogromnu količinu pšenice u Subotici i prodao i niko ga ne goni. Sada vam se pripitomio i sada je vaš, samo kaže – izvolite.

(Veroljub Arsić: Ko?)

Čeda Jovanović. Ko? Znaš i ti to Arsiću, nemoj, ti to znaš bolje od mene, nisi ti vesla sisao baš.

Dakle, sve to može da se istera, ali treba dobra volja. Zašto je nemate? Obećavali ste.

(Aleksandar Martinović: Koji ekonomski model? Rekli ste da ćete da nam objasnite.)

Evo vam ekonomski model, svi ekonomski finansijski stručnjaci kad je izašao ovaj projekat budžeta u javnu raspravu, rekli su da je najslabija tačka što nema projektovanog investiranja domaćih firmi.

(Aleksandar Martinović: Ko je to rekao?)

To je u javnosti bilo, u novinama, publicistici, čitaj nešto.

(Aleksandar Martinović: To je rekao ovaj Ćulibrk.)

Ko?

(Aleksandar Martinović: Ovaj Milan Ćulibrk.)

Nemoj, bre. Više autora. Nemoj tako da budeš zao.

(Aleksandar Martinović: Nisam zao.)

Čekaj, on se u neke ekonomske stvari razume. Ja znam da on u političkom smislu zaslužuje svaku kritiku, ali ako nešto zna iz ekonomije, onda zna, a Ćulibrk nešto zna. Ja sam se uverio da zna jer sam čitao i neke njegove tekstove.

Vidite sada, koji su to domaći investitori? Nema drugih osim ovih tajkuna koji su se jagmili i ščepali sve što su mogli. Drugih nema, ostali su ojađeni, sitni poljoprivrednici, sitne zanatlije, ugostitelji itd, oni ne mogu mnogo investirati, ali bi ih trebalo postepeno oslobađati, smanjivati im poreze kako bi se sve više…

Ali, ovi koji su to i kapom i šakom otimali i sklanjali, njih sada treba uključiti da ulažu ovde u Srbiji na taj način što ćemo im oporezovati 5% sve to i onda ih pustiti da rade.

Jel i Arsić završio?

Moram Veroljuba Arsića da podsetim da su svi kapitalisti po definiciji nemoralni, lopovi, otimači, pljačkaši i krvavi izrabljivači radne snage. U principu su svi takvi, pa da tražimo izuzetke. Kakav je bio Rokfeler, takav je bio, tako je stekao bogatstvo. A, posle kada su popunili sva svoja skladišta, kada su popunili novcem, e onda su počeli da glume humanitarce. Onda odvoje malo, pa daju za humanitarnu pomoć, za Crveni krst, za ovo, za ono. Tako se svi ponašaju. Pazite, svaki čovek kome je jedini smisao života sticanje novca ima tu moralnu falinku.

Nekada su se u našem društvu cenili ljudi koji čitaju knjige. U Klub književnika su dolazili samo intelektualci, ambasadori, profesori itd. A, onda 90-ih godina dođoše oni sa lancima, sa kajlama i počeše glavnu reč da vode. Ne znam kako je sada, ja nisam odavno bio. Nisam ja čovek kafane. Imam još toliko životnih planova, što se tiče pisanja, da nemam vremena za kafanu. Nije bitno. Treba čovek koji voli to da sebi ponekad da oduška.

Dakle, nemojte od njih očekivati da budu pošteni i humani. A, ovi strani su mnogo gori od naših, imajte to u vidu, jer i kada dođu ovde i ulažu ovi iz zapadnoevropskih zemalja, mrze nas, retko nas ko zavoli. Mrze nas i gledaju što više, dušu da nam uzmu, a ove domaće bar znamo i znamo im slabe tačke. I ako će ulagati i zarađivati i stvarati profit i isplaćivati radnike, dobro je došao, ako neće to da radi, brzo će propasti.

Ali, vaš je problem što ima mnogo onih kojima ni sada ne naplaćujete poreze. Evo, novine neki dan objaviše poreske dužnike od po desetak miliona evra. Na naslovnoj strani nekih novina je bilo, neki dan. Dajte malo i njih pritisnite, da se vidi da niko nije lišen obaveze da plaća porez. Ja za tri pištolja godišnje 60.000 dinara, a oni po deset miliona duguju.

Dame i gospodo narodni poslanici, po ovom važećem zakonu, zakonu koji važi već 19 godina, ušao je i u 20. godinu, samo jednom je formiran Nadzorni odbor na početku predizborne kampanje 2000. godine i nikada više.

Indolentnost svih ovih režima od 2000. godine na ovamo je prosto neverovatna. Svaki ovaj izborni turnus mogao se proglasiti nelegalnim, nevažećim, protivustavnim, ako nije ispunjena jedna ovako važna zakonska odredba. Evo, ovog puta smo u prilici, dakle, da posle skoro punih 20 godina opet formiramo taj nadzorni odbor. To je dobro, pod uslovom da Nadzorni odbor uradi taj posao kako treba.

Prošli put pre 20 godina Nadzorni odbor se susretao sa opstrukcijama dosmanlijske vlasti na svakom koraku. Prosto su ga nipodaštavali, čak nisu često hteli ni da objave njegova saopštenja o uočenim nepravilnostima.

Jedan od najvažnijih zadataka Nadzornog odbora je da kontroliše postupanje sredstava javnog obaveštavanja u primeni odredaba ovog zakona, koje se odnose na obezbeđivanje ravnopravnih uslova za predstavljanje podnosilaca izbornih lista i kandidata sa izbornih lista. To stoji u članu 100. izbornog zakona.

Šta bi to u praksi značilo? Gde mi imamo najviše problema u predizbornoj kampanji? Kod predstavljanja stranaka u javnim medijima, posebno elektronskim, i to elektronskim medijima sa centralnom frekvencijom, sa nacionalnom frekvencijom.

Izgubila se praksa sučeljavanja političkih stranaka. Zapravo, svedena je na minimum. U vreme socijalističkog režima Miloševića, bilo je nekada po 16 tih sučeljavanja stranaka. Zaista su sve stranke mogle da dođu do izražaja i ta sučeljavanja su bila dosta praćena u narodu.

Sada je to postalo puka formalnost. Moramo se vratiti na tu staru praksu, sa dovoljnim brojem predstavljanja, u kojima bi se tematski razmatrala osnovna pitanja koja inače potežu sve stranke u kampanji.

Zatim, što se tiče predstavljanja političkih stranaka samostalno, na državnoj televiziji smo pred izbore 1990. godine imali po sat i po vremena, tad i nikad više. Onda je to smanjeno na sat, pa na 45 minuta, pa i na 30 minuta.

Mislim da smo mi zapravo najdemokratskiju izbornu praksu imali u vreme socijalista. Naravno, i tad je bilo spiskova glasača prikupljenih na lokalnim grobljima i tad je bilo krađe glasova. Bilo je svega onoga što nam se neprekidno ponavlja 30 godina. Ali smo bar ove uslove imali najbolje zadovoljene.

Dalje, izveštaji na centralnim dnevnicima polako su pretvarani u puku formalnost. Nekoliko sekundi, desetak, 15, 20, 30 sekundi, a u prvim tim izbornim turnusima, to je bilo minimalno dva minuta po jednom učesniku u predizbornoj kampanji.

Dalje, ono što je uzrok osnovne nejednakosti među političkim strankama i neravnopravnosti, na kraju krajeva, je što sve stranke ne raspolažu sa dovoljno glasova

na izborima. Neke stranke koje predstavljaju najsiromašnije društvene slojeve zapravo nemaju ni od koga da skupljaju dobrovoljne priloge.

Srpska radikalna stranka je jedna od tih stranaka koje se bore za socijalnu pravdu i usmereni smo na zaštitu interesa najugroženijih društvenih slojeva. Oni su toliko ugroženi da zapravo ne možemo ni očekivati nikakvu pomoć u tom smislu sa njihove strane. Stranke koje zastupaju interese krupnog kapitala, raznih investitora, najlakše dolaze do novca i najlakše dolaze do novca inače vladajuće stranke. Vladajućim strankama trude se svi da udovolje, koji to mogu, a opozicionim strankama malo ko, osim ukoliko su to stranke na jaslama zapadnih ambasada, stranih obaveštajnih službi, raznih tzv. nevladinih organizacija, poput Soroša i sličnih.

Zato bi tamo gde se te razlike najviše iskazuju trebali da napravimo i najradikalnije rezove. Na primer u sferi emitovanja televizijskih spotova. Vladajuće stranke su u stanju da preplave sve televizije, da zaguše zapravo, a stranke koje imaju malo novca, koje se ne finansiraju iz inostranstva, niti mogu da mnogo dobrovoljnih priloga prikupe, ograničene su na najmanji mogući broj minuta emitovanja. Zato bi trebalo uraditi jednu od sledeće dve stvari.

Potpuno ukinuti propagandne spotove, jer propagandni spotovi nisu oblik predstavlja izbornih programa. Oni su pre svega propagandno sredstvo kojim se i neistinama pokušava uticati na javno mnjenje da bi se privukli glasovi. Ništa se ne bi loše desilo ukoliko se potpuno ukinu ti propagandni spotovi predizborne kampanje. Oni su inače zabranjeni u periodima kada se ne održavaju izbori. Oni su po ovom zakonu dozvoljeni samo u vreme predizborne kampanje.

Drugo, da svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom svim učesnicima na izborima budu obavezni da pruže određenu minutažu besplatno i mimo toga da se spotovi ne mogu emitovati. To bi onda bilo u pravom smislu reči jednakost političkih subjekata u predizbornoj kampanji. Dakle, da rezultati predizborne kampanje, odnosno rezultati na izborima odgovaraju njihovom kvalitetu, a ne činjenici koliko ko ima para, jer obično je obrnuto proporcionalna vrednost stranaka u odnosu na količinu novca kojim oni raspolažu.

Dalje, problema imamo i sa predstavljanjem stranaka u dnevnim i nedeljnim novinama. Trebalo bi, po mom mišljenju, tamo zabraniti negativnu kampanju. Kada se stranke pojavljuju u medijima da iznose pozitivne stvari iz svog programa, onako kako ih oni vide. Ako štampani mediji nastave kampanju protiv pojedinih stranaka, mi vidimo kakva će biti situacija. Režim kontroliše najveći broj štampanih medija, ali neke kontroliše i prozapadna opozicija. Opozicione stranke koje su patriotskog karaktera i ne finansiraju se iz inostranstva, poput SRS, nemaju ni jedan štampani medij pod svojom kontrolom. Imamo jedino svoje sopstvene novine, koje delimo besplatno u situaciji kada možemo uopšte da ih štampamo.

Ono što treba još uraditi ovde, a predviđeno je članom 100. zakona, je praćenje predizborne aktivnosti i ukazivanje na eventualne nepravilnosti u postupanju političkih stranaka, kandidata i drugih učesnika u izbornom postupku. U skladu s tim, trebalo bi apsolutno zabraniti da jedna stranka prikuplja potpise za drugu stranku. To je veoma učestala praksa. To obično vladajuća stranka, to je bilo i u vreme socijalista. Naša koalicija je mesec dana pred izbore pukla i to je Miloševića politički slomilo, zato što su naši koalicioni partneri nelojalno prema nama, nekorektno forsirali i lažne potpise prikupljali za Radikalnu stranku Srbije npr. Tu je pukla naša koalicija. Umesto da se jedinstveno odupremo prozapadnim partijama, mi smo gubili vreme u sopstvenim sukobima.

Znači, to su radili socijalisti, to su radile dosmanlije, to radite i vi naprednjaci. Nađete i na levici i na desnici određen broj stranaka. Vi ste svesni da te stranke ne mogu preći cenzus, retko koja može. Ali, šta postižete time? Te stranke osvoje pola procenta glasova, 1% glasova, to se sve zapravo oduzme od potencijalnih opozicionih glasova, a na kraju kad otpadnu stranke koje nisu osvojile cenzus ovo se deli proporcionalno i najviše pripadne onoj stranci koja ima najveći procenat glasova. Zato, kada god se primeti da neka stranka drugome skuplja potpise, se mora intervenisati energičnim merama i to sprečiti.

Dalje, prisutno je otimanje glasova opoziciji na samim biračkim mestima. Onaj ko ima najviše kontrolora na biračkim mestima, ko može da te kontrolore drži na uzici, ko može te kontrolore da dodatno i novčano nagradi taj je već pola posla obavio.

Imamo problem i sa ovim strankama koje se veštački stave na listu, u pogledu podele budžetskih sredstava. Ako npr. vladajuća stranka pet veštačkih, marginalnih stranaka sa desnice i pet sa levice stavi na biračku listu, prikupi im potpise, onda te stranke bar u prvoj fazi, na početku izbora, učestvuju u podeli budžetskog novca, uzmu taj novac, lepo ga potroše po kafanama.

Bio je neki Sakić iz Kruševca, da li se Sakić zvao, koji je formirao Novu radikalnu stranku, pa postavio tamo svoju majku, ženu, sinove, koga sve nije postavio i lepo dobio deo novca od kampanje i s tim se novcem provesele. Niti ih je interesovala kampanja, niti su nešto postizali. Tako je i u ovome slučaj.

Ona stranka koja može da skupi 10.000 potpisa samostalno i plati taksu za te potpise može i da očekuje da pređe cenzus od 5%. One koje ne mogu same da skupe potpise, nego im neko drugi skuplja, one ne mogu. Zato treba i vaš cilj da bude da se te stranke eliminišu, da im se ne omogući, dakle, da učestvuju u podeli budžetskog novca, jer su samo štetočine. Koriste novac na onaj način koji nije primeren.

Većina opština, to imamo na svim lokalnim izborima, mnogo kasni sa uplatom novca iz opštinskog budžeta na osnovu prijavljenih lista za izbore. Nekad se desi da taj novac stigne na stranačke račune kada te račune već ugasimo po sili zakona, jer moramo okončati sve predizborne aktivnosti i podneti izveštaje o utrošenom novcu i onom koji je stigao iz budžeta i onom koji je stranka sama uložila.

Neke stranke se dovijaju da potkupljuju glasače podelom životnih namirnica. Već je počela podela paketa. To mogu, naravno, vladajuće stranke, i to radite na dva načina. Imate ogroman novac, pa vam se može. Naravno, taj novac dobijate iz budžeta po broju osvojenih poslaničkih mesta, a sa druge strane mnogi biznismeni se prosto jagme, lakše im je da vam pomognu kampanju svojim proizvodima, onim što trguju, nego da vam daju gotov novac. Onda delite ljudima pakete sa brašnom, uljem, šećerom i ostalim stvarima da biste dobili njihove glasove. Neke stranke, poput ove Rasima Ljajića, su delile jednom smederevce, šporete, frižidere, šta je to bilo, u Aranđelovcu i te su se stvari dešavale.

Treba zabraniti da se u kampanji narodu deli bilo šta, osim propagandnog materijala – novina, letaka, nalepnica, knjiga itd. Ovo što ćete pokazati vašu humanost i što možete da prikupite životne namirnice, to pokažite van predizborne kampanje, pa delite sirotinji, delite penzionerima, delite onima koji su na socijalnoj pomoći itd. To je onda pozitivno, to je za pohvalu, ali da to delite u predizbornoj kampanji da biste tako pridobili veći broj glasova, nije korektno i nije demokratski.

Neke stranke organizuju i lekarske preglede građana, pa dovode ekipef lekara u pojedina sela, nekad ginekološke preglede, nekad ovakve, nekad onakve, nekad dovedu nadrilekare, ali kao da je dozvoljeno sve samo da se ljudi privuku i obrlate. To nije predizborna kampanja.

Ja znam, imamo mi u istoriji sličnih primera. Na primer, neke stranke u Kraljevini Srbiji, delile su seljacima pre izbora jedan opanak, na primer desni, a posle izbora, ako pobede u tom selu, i levi, a ako izgube u tom selu, levi opanak nikad nisu delile. Dešavalo se i to. To je naša istorija zabeležila.

Ali, moramo to da prekinemo. Moramo da imamo moderan, demokratski i izborni proces.

Osnovni problem nakon izbora, kad se konstituiše Narodna skupština, je što stranke koje izlaze u koaliciji teže da formiraju veći broj poslaničkih grupa. To nije korektno, to nije demokratski. Po pravilu, trebalo bi svaka izborna lista da formira svoju poslaničku grupu, jer ta izborna lista je, podrazumeva se, izlazila pod jedinstvenim programom. Ne mogu se sad stranke cepati na četvoro, petoro, da bi se ovde dobili neke privilegije više, kancelarija više, sekretarica više, više onoga, više ovoga.

Kad se deli budžetski novac posle izbora, treba da se deli isključivo po broju osvojenih mandata, a ne po tome ko ima poslaničku grupu. Sad dobijaju i poslaničke grupe nešto, jel tako? Dakle, to bi bilo veoma važno, da se zna unapred.

Niko vama ne može zabraniti da vi sad pravite koalicije, to je vaša stvar, ali posle izbora da se obavežete da sve te političke stranke koje su u jednoj koaliciji imaju jednu poslaničku grupu i tako da imamo jednostavniju i pregledniju situaciju kad se vode parlamentarne debate.

Na primer, ovde imamo instituciju, jednom mesečno se postavljaju pitanja Vladi i počne se od najmanjih političkih stranaka i svaki put one počinju ispočetka, do nas nikad nije došlo.

(Aleksandar Martinović: Ni do nas.)

A što bi do vas dolazilo, šta vi imate da pitate ministre?

(Aleksandar Martinović: Šta nemamo?)

Ministra odvedete u kafanu pa ih dobro ispitate. Vi ste vladajuća stranka. To je sredstvo koje omogućava opoziciji da rešeta Vladu. A do nas to nikad nije došlo i mi smo jednog momenta odlučili da više i ne čekamo to. Jednom ste nas zvali, kad su ovi drugi bojkotovali, hajde, dođite, sad ćete vi stići na red, a mi smo rekli - e, nećemo.

(Aleksandar Martinović: Nek ispriča Marko anegdotu o Stjepanu Radiću.)

Šta kažeš? Marko, jesi ti nešto rekao? Nemoj, bolje ti je, Marko.

(Aleksandar Martinović: Anegdota o Stjepanu Radiću.)

Marko priča anegdotu o ratu. Pa, dobro, Marko je bio poslanik u hrvatskom Saboru, on zna sve te anegdote.

Dakle, to bi bile osnovne stvari o kojima treba voditi računa. To su osnovne negativnosti koje se pojavljuju i koje treba eliminisati. To su osnovni problemi koje treba razrešiti, ako želimo da zaista imamo jednu ozbiljnu političku kampanju.

Mora se čuvati, naravno, i moralni integritet ličnosti kandidata, i to predviđa član 100. Zakona. Jednakost kandidata u izlaganju programa mora biti u potpunosti poštovana.

Ovaj Nadzorni odbor treba da upozorava na postupke svih stranaka koji nisu saglasni demokratskim principima, a to je upravo mnoštvo ovih postupaka koje sam ja već ovde naveo. Mi bi trebali da postignemo jedan konsenzus, da se ove stvari jednom zauvek eliminišu, da imamo ozbiljnu izbornu kampanju, a onda, kad imamo ozbiljnu izbornu kampanju, onda su i govori ozbiljniji, onda nema zle krvi, nema toliko izliva mržnje i ona je jednostavno i za građane nekako primerenija i građani su više zainteresovani da se odazovu i da učestvuju u izbornoj utakmici.

Ako je izborna utakmica seča, ko će kome vrat da polomi, onda, bogami, i građani se ustručavaju. Treba da se isključe te crne limuzine, mahom su crne, džipovi kojim se dovode građani, treba da se isključi fotografisanje glasačkih listića na biračkom mestu, deljenje unapred glasačkih listića sa zaokruženim odgovorom, pa onda očekivanje da taj vrati, onaj što dobije prazan glasački listić na biračkom mestu. Sve mi te finte znamo. Ništa tu za nas nije nepoznato.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Ali, jednom da učinimo napor da to uklonimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje upućujem premijeru Ani Brnabić, ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću i ministru prosvete Mladenu Šarčeviću, zašto još nisu reagovali povodom radikalske inicijative da se što pre u Srbiji štampaju sabrana dela velikog srpskog prijatelja, nobelovca Petra Handkea? Iako celi svet zna da je Petar Handke srpski prijatelj, čak i mnogi koji nikad nijednu njegovu knjigu nisu pročitali, Nobelov komitet i njegovo veličanstveno delo nije mogao da zaobiđe, pa mu je nagradu dodelio.

Podigla se kuka i motika, uglavnom nepismeni i polupismeni srpski neprijatelji, ljudi koji uopšte ne čitaju knjige, digli su galamu, demonstrirali su i u Stokhlomu protiv dodele ove nagrade, a zabranjuju mu i dolazak u Sarajevo, u Prištinu, biće još takvih mesta.

Sad je pravi trenutak da Srbija izrazi zahvalnost, da to Vlada ne sebe preuzme, pogotovo ova dva nadležna ministarstva, da se uzme novac iz budžetski rezervi ako nema drugog načina, da se angažuju naše najbolje državne izdavačke kuće, Službeni glasnik i Zavod za izdavanje udžbenika, i eventualno učešće da se ponudi i Srpskoj književnoj zadruzi. Da se angažuju najbolji prevodioci sa nemačkog jezika, da se pregledaju dosadašnji prevodi izdati dela i da se u roku od dva, tri meseca prirede celokupna dela za štampu.

Zatim, bi Vlada trebala da svim bibliotekama u Srbiji, osnovnim i srednjim školama, daruje na poklon određen broj kompleta Handkeovih sabranih dela, a da ostalo bude pristupačno svim građanima po povoljnim cenama. Dakle, nikakva nas zarada ne interesuje, želimo da Petar Handke dobije solidan honorar, a da knjige po najpristupačnijoj ceni budu dostupne građanima, tek toliko da građanin koji plati zna i da čuva tu knjigu, pošto je platio.

Tu bi Srbija demonstrirala svoju zahvalnost i pokazala drugim svojim prijateljima da ne zaboravlja pomoć koju su im pružali u najtežim danima, makar moralnu, makar političku podršku ljudima koji su imali hrabrosti da nasuprot svetskom javnom mnjenju kažu ne to nije istina, Srbi nisu zločinci, Srbi nisu krivci za rat, Srbi su žrtve zapadnjačke propagande i instrumentalizacije tradicionalnih srpskih neprijatelja koji u svakoj prilici i kroz dva svetska rata i krajem 90-iz godina na mig spolja, krvničku kamu podižu na srpske vratove, na srpske žene i decu. Srbi nisu rat izazvali, nisu ga ni započeli, ali morali su da se bore i tom otadžbinskom ratu pretrpeli su ogromne žrtve i razaranja, ali ipak značajnu tekovinu stekli koja oličava Republika Srpska.

Mislim da nema nikakvog smisla da se vi naprednjaci hvalite da ste uništili DS.

(Aleksandar Marković: Ko se hvali?)

Pa hvalite se. I vaš predsednik se hvalio i rekao – jeste, jeste, samo to govorite. Je li tako?

Ko je uništio DS? Prvo smo je načeli mi srpski radikali 2001. i 2002. godine, kada smo raskrinkali Zorana Đinđića kao glavnog mafijaša u Srbiji. Dalje, DS nakon Đinđića uništila je samu sebe, forsirajući vas. Vas je negovala, negovala, negovala, davala vam publicitet, finansijsku pomoć, sve, vi ste preuzeli njen program i ona se ugasila. Prema tome, sama se uništila pre svega.

E, ali vi ste se posle osvestili, videli ste da taj program nije dobar, pa ste zadržali neke elemente, a vratili ste se delom i na patriotsku poziciju, pa sad držite i jedno i drugo.

(Aleksandar Marković: Kad smo otišli sa patriotskim, da bismo se vratili?)

Pa otišli ste kada ste se dogovarali sa Borisom Tadićem, sa onim monstrumom Mikijem Rakićem, koji je držao sve konce svih policija, svih mafijaških organizacija u Srbiji, dok ga Bog u jednom trenutku nije uklonio. Onda pre jedno pet godina vi ste se ozbiljnim koracima vratili na patriotsku poziciju, ja to moram da priznam. Mada baš sasvim to sebi ne upisujem u zasluge, jer je bilo valjda i vaše inicijative, a ne samo činjenice mog povratka. Je li tako, Marko? Ti se razumeš u to. Marko Atlagić to sve zna.

Zato je dobro što se DS ugasila, jer je i bila sastavljena od radikalskih otpadnika. Vi znate kako je ona nastala. To bi ti, Martinoviću, trebalo da znaš. Ljuba Davidović je DS napravio od radikalskih otpadnika, tzv. samostalnih radikala, koji su se odvojili već pre Prvog svetskog rata i u jednom momentu onda formirali posebnu stranku. A ono što se odmetne od radikala – ili se jednog dana vrati pokajnički radikalima, kao zabludela ovčica, svesno da je napravilo grešku ili ode stranputicom i nestane. Meni je drago što ste se vi u priličnoj meri vratili na patriotsku opciju, samo ne bi smeli na toj opciji više da brljate.

Sada je došlo vreme da se kaže – popu pop, bobu bob. Ovi sa zapada su rekli – ne može više sa Rusijom. Meni je drago što ste vi rekli da hoćemo sa Rusijom, a sad sa zapada ide ofanziva, a u toj ofanzivi da znate da ćemo mi stati na branik srpstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemojte da prebacujete na Vučića. Mi predsednika Republike Srbije ne optužujemo da je ukrao ili da ima nameru da ukrade, nego ću…

(Aleksandar Šešelj: Vjerica kaže da je ukrao.)

Polako, polako. U ovom momentu vaša je politika da se dalje ne zamerate Amerikancima, nego da im popušate i otuda i odluka da se ne kupuje novo naoružanje. Sada ćemo stati pa ćemo čekati bolju priliku.

Nismo mi vesla sisali, mi se ovim poslom političkim bavimo decenijama, još od vremena komunizma.

Nemojte da mislite da to što je Zorana Mihajlović išla sa predsednikom Republike u Rusiju da je ona odjednom postala vrlo uticajna i u Vladi. Ne, nego je poveo sa sobom da je drži na oku. Ko zna šta bi ovde mogla da napravi u njegovom odsustvu. Sa NATO, sa CIA, sa bilo kim preuzme vlast i šta sad? NATO uđe, ušeta, ima dozvolu da slobodno šeta po Srbiji i ostade Vučić u Sočiju. Dobro, u letnjim mesecima znao bi šta da radi u Sočiju, a šta bi zimi? Ne zna da skija.

Ovo su vrlo ozbiljne stvari i zato ih mi neprekidno teramo ovako. Kinezi su dali obračun da je reč o vrednosti od 500 miliona evra. Pojavio se „Behtel“ sa 800 miliona.

Pre nekoliko dana je rečeno javnosti da je moguće i 100 miliona skuplje da košta. Da li je tako? Je li to izjavila lično Zorana Mihajlović, da ovo nije konačna cifra?

Kada je to branila Ana Brnabić u Narodnoj skupštini, rekla je – jeste, ali tu ima i drugih radova, i optički kabl.

Da li znate koliko košta taj optički kabl od Čačka do Pojata? Dva, tri miliona. Ne može više od deset, nikako.

Da li može, Branko Ružiću? Ti si ministar, razumeš. Koliko može taj optički kabl da košta?

Ti mene ni ne slušaš! Može li više od dva, tri miliona? Ne može. Evo, zna Branko.

Kaže da će biti i neki agromeloracioni radovi. Da li sam ispravno rekao? Jesam. Pa, zašto nam to nije dato u projektu, da vidimo koji su to radovi, irigacioni radovi. To bi radili Kinezi. Ne mogu ti radovi da budu, maltene, kao i vrednost autoputa, pogotovo što se sada računa i sa sto miliona poskupljenja.

Čemu onda onaj leks specijalis? Čemu sva ta ujdurma oko Amerikanaca? Kakva je tu uloga onda Skotova? Zašto nije išao kao za sve ostale poslove javni konkurs, pa ko izađe sa najboljom ponudom?

(Aleksandar Martinović: Pa išao je.)

Šta znači išao, a vi unapred rekli ko će dobiti posao?

(Aleksandar Martinović: Kako smo rekli?)

Rekli ste lepo…

(Aleksandar Martionović: Kako?)

… I onim predugovorom koji ste potpisali i leks specijalisom.

(Aleksandar Martinović: Kako?)

Lepo ste predvideli da to mogu raditi samo Amerikanci.

Zašto bi Kinezi sada ulazili u konflikt sa Vladom Srbije, kada kažu – ako baš ne dobijemo taj posao, opet ćemo dobiti neki drugi.

Ali, Kinezi bi zaposlili domaće podizvođače. Amerikanci planiraju da dovedu turske i to je još jedan veliki gubitak za Srbiju.

Nama bi bilo optimalnije da Kinezima i više platimo nego Amerikancima ako naše podizvođače uvode u posao. Ovi ništa ne ostavljaju. Odnose sve.