Dame i gospodo narodni poslanici, ovakve promene krivičnih zakona, namerno kažem krivičnih zakona, jer ovo su sve zakoni koji spadaju u oblast krivičnog prava, bile su šansa da se napokon izvrši kodifikacija našeg Krivičnog zakonika.

Mi smo još 90-ih godina imali oko 50 krivičnih dela u drugim zakonima, a ne u Krivičnom zakoniku. Mrzelo me je, da vam iskreno kažem da prebrojavam koliko sad imamo, ali imamo mnogo više krivičnih dela u drugim zakonima nego što je to bilo 90-ih godina. Umesto da se to smanji na kraju i ukine. Još je Napoleon svojim kodifikovao kompletno francusko krivično pravo i to su preuzimale mnoge evropske države. Sve civilizovane države su zapravo preuzimale Napoleonov Krivični zakonik. Mi bi to trebali napokon da uradimo. Dakle, da su sva krivična dela koncentrisana u Krivičnom zakoniku.

Drugo, ovde se vrši jedna značajna izmena koja se tiče kaznene politike ali naš je problem što je kaznena politika bukvalno prepuštena isključivo sudijama i čak sudska veća se ne drže neke ustaljene prakse nego svako sudi po svom nahođenju. Nema jedinstvene kaznene politike, pa možemo imati slučaj da jedno sudsko veće nešto proceni kao teško krivično delo, drugo kao lakše, a treće da nema krivičnog dela.

Mi imamo i ovde neke stvari koje su prilično nebulozne. Na primer, posebna zaštita advokata. Zašto samo advokata? Štitimo advokata, a možda je klijent njegov ljut na njega jer ga je prodao u procesu. Pa, čak ima motive koji su prilično ispravni. Naravno, za osudu je krivični napad na advokata ali kad se ispita slučaj vidi se da ima mnogo olakšavajućih okolnosti. Što nismo onda zaštitili profesore koje bi mogli studenti mogli da izmlate na ulici zato što su dobili lošu ocenu. Imamo i takvih slučajeva. Što na zaštitim pekare? Ako mu jednog dana peć nije radila kako treba pa hleb nije dovoljno pečen, može da dobije batine zbog toga.

Zašto ne zaštitimo vodinstalatere, električare i mnoge druge profesije? Zašto baš advokate? Ne smemo mi suviše lica da izdvajamo na ovaj način. Čak je preterano što smo izdvajali nosioce najviših javnih funkcija, jer treba imati u vidu da je ubistvo – ubistvo.

Kvalifikovani oblik ubistva je ubistvo iz političkih nekih razloga. To se u civilizovanom svetu ne smatra nemoralnim, ali se kažnjava teškim kaznama, jer je društveno opasno. Znači, jedno je kad neko ubije iz koristoljublja, a drugo je kad neko ubije iz političkih razloga.

Mi smo imali slučajeve u 19. veku proces sa anarhistima koji su osuđivani na veoma teške kazne, ali ako nisu dobili smrtnu kaznu onda su uživali sve privilegije u robijašnicama kao politički robijaši za razliku od ovih koji su se smatrali, uz to što su počinili krivična dela, i ne časnim ljudima.

Imali smo kod suđenja komunistima u prvoj polovini 20. veka da su imali poseban tretman i nisu bili obavezni da rade, pogotovo ne teške fizičke radove, jer se smatralo da su oni, s obzirom da su iz političkih razloga na robiji nešto drugo u odnosu na ove kriminalce koji kradu, koji ubijaju iz nečasnih pobuda.

Mi moramo imati u vidu da nam je veoma loše stanje u samom sudstvu. Imali smo nekoliko procesa koji još uvek predstavljaju veliku sramotu našeg pravosudnog sistema. Imali smo postupak Šariću, vi ovde, ministarko, tretirate pitanje zaplene imovine stečene krivičnim delima, ali mi imamo slučaj da je čovek uhapšen, kao osumnjičeni, a da mu je odmah opljačkana imovina i da su državni organi učestvovali u toj pljački. Ja sam gledao, bio sam na službenom putu u EU, tamo sam sticao dragocena iskustva za dalji politički angažman, pa sam gledao na televiziji kako to izgleda kad se razvlačila Šarićeva imovina, i sad sud nema protiv njega nikakvih dokaza, morao bi da donese oslobađajuću presudu. Ustručavaju se da to urade, stalno otežu, ali mu se sva ta razvučena imovina mora vratiti. Sve ono što mu je oteto išlo na doboš, što su ljudi uzimali privatno, čak državni funkcioneri zaposleni u državnim službama itd. Mora mu se sve vratiti.

On ni jedno krivično delo na području Srbije nije izvršio. Kad je on uhapšen, uopšte se nije menjala cena droge na srpskom tržištu, a mi znamo ko diktira iz naših redova cenu droge na srpskom tržištu, da sad ne skrećem sa teme.

Dakle, ovo što je eventualno napolju radio, nema adekvatnih dokaza. Postoji samo sumnja, postoje dojave nekih velikih sila koje kažu – potrebno je da ga uhapsite i da ga osudite.

Imamo slučaj Nate Mesarović, koja je sudila navodnim ubicama Zorana Đinđića. Posle godinu dana ona nije imala statusno pravo da dalje sudi. Trebalo je da se odredi novi predsednik sudskog veća i da proces prođe od početka, međutim nije tako urađeno i ti ljudi su praktično nevini na robiji. Zašto država trpi da nevini ljudi robijaju? Da li je nešto možda dokazano njima?

Dalje, imamo slučaj da su uhapšena dvojica osumnjičenih za ubistvo Đinđića, saslušana pod batinama, a onda ubijena i odnesena u Meljak da se odglumi kako su tamo nađeni i tamo likvidirani jer su pružali otpor. Vlast ih je ubila. Moramo to da razjasnimo.

Dalje, imamo slučaj Zvezdana Jovanovića koji je pod batinama priznao sve što je policija od njega tražila. Međutim, tek u momentu kada mu je general Papaja, Rodoljub Milojić, zapretio da će mu likvidirati celu porodicu i ovaj je na to odgovorio napiši šta god hoćeš ja ću potpisati, bez prisustva advokata. Onda, našli su jednu nemoralnu advokaticu, Vesnu Radomirović, koja je pristala da potpiše da je prisustvovala kompletnom saslušanju, a nije istina. Protiv nje je vođen postupak pred advokatskom komorom i dozvoljeno je da postupak zastari.

Sve vi to znate u Ministarstvu pravde, jel tako ministarko? Ne znate. Pa, dobro, onda morate sa mnom više da se družite, možda me za savetnika nekog tamo uzmete, ja sve znam.

(Aleksandra Tomić: Ne može po novom Zakonu. Sukob interesa.)

Može, može. Sve se može kad se hoće.

Dakle, to su te stvari koje naše pravosuđe guraju na najniže moguće grane. Kad je reč o ovim krivičnim delima koji su navedeni, mi, Srpski radikali, smo kroz amandmane predložili još jedno krivično delo - da se najstrožom kaznom, doživotnom robijom ili ako hoćete neko kompromisno rešenje, možemo se složiti i sa 20 godina zatvora, osuđuju svi oni koji javno iznesu tvrdnju da je u Srebrenici bio genocid. Po našem mišljenju u Srbiji ne može postojati teže krivično delo od osude sopstvenog naroda i države za genocid. Ljudi ove stvari nisu za igru, genocid ne može čovek pojedinac da izvrši, makar se zvao Adolf Hitler. Genocid ne može da izvrši grupa ljudi, genocid može da izvrši samo država ili eventualno neka para država, drugi ne mogu izvršiti genocid.

Kad se kaže da je u Srebrenici genocid optužuje se i Srpska država i srpski narod, ne optužuje se samo Republika Srpska, nego i Republika Srbija, zato im je stalo da to provuku kroz naš pravosudni sistem, pa jednom ste imali priliku da postupite pametno i inteligentno, kad ste prošli put menjali Krivični zakon, tu vam odajem priznanje, što ste tamo naveli da će se suditi onima koji negiraju presudu Međunarodnog krivičnog suda, to nije Haški tribunal, to je Međunarodni krivični sud rimskog statuta i koji negiraju presudu domaćeg suda za genocid, tu nema za negiranje presuda Haškog tribunala i to je dobro izvedeno, međutim, mi imamo pojavu da se za pare veće ili manje od stranih obaveštajnih službi i nevladinih organizacija donose sasvim slobodno u srpskom javnom mnjenju glasine da je u Srebrenici bio genocid. To rade i neke novine, neki elektronski mediji, to rade pojedinci, potpuno nesmetano. E, to treba da dođe pod udar zakona i to pod najtežu krivičnu sankciju.

Ne smemo se sa time igrati. Da li znate šta znači kada nekome ostane optužba za genocid, kad se neko proglasi genocidnim? Vidite koliko se Turska upinje iz petnih žila da spreči da Evropski parlamenti, pa i svetski, jedan za drugim prihvate da je tamo bio genocid nad Jermenima. Vidite koliko je bilo pokušaja da se negira genocid nad Jevrejima, vidite koliko Hrvati negiraju genocid i nad Jevrejima i nad Srbima i nad Romima. U Drugom svetkom ratu je bio genocid nad Srbima i nad Jevrejima, i na Romima, bio je i na Rusima, bio je i na Poljacima i oni su stradali u milionskim brojkama. Ne smemo dozvoliti ovde pod okvirom naše države, našeg pravnog sistema da se takve stvari izvode.

Videli smo da se ovde predviđa za neka krivična dela da je nemoguće podneti zahtev za uslovan otpust. E, sad, emotivno, ja sam za to. Znači, za ubistvo dece, za silovanje dece, nemoćnih, sakatih, nesposobnih, itd. Iako sam još od mladosti bio protivnik smrtne kazne i učlanio se u ono udruženje protiv smrtne kazne koje je još Ivan Janković svojevremeno formirao, dakle, načelno sam protiv smrtne kazne, čak bih u ovom slučaju popustio i rekao - za ovakve slučajeve može smrtna kazna.

Ali, imajte u vidu jednu stvar. U modernoj frenologiji se smatra da su zakoni koji onemogućuju za bilo koje krivično delo i za bilo koju kaznu mogućnost uslovnog otpusta, da se oni smatraju nečovečnim, i baš se taj izraz pominje, odnosno nehumani.

Meni je drago što će ovo biti usvojeno, ali vi ćete za određeno vreme doći opet pred Narodnu skupštinu da to menjate, jer će vas naterati neko iz Evropske unije. A ja bih namerno pri ovome ostao, kako bi to bio razlog više da nas ne prime u EU.

Na drugi način se može sprečiti, u slučaju ovakvih delikata, da se neželjeni ljudi ponovo pojave na slobodi i zaprete ponavljanjem krivičnih dela.

Kod seksualnih delikata neke zemlje su uvele mogućnost kastracije, na koju osuđenik dobrovoljno pristaje. Naravno, hemijskim sredstvima njemu se suzbija seksualni nagon i on je više apsolutno nezainteresovan za ponavljanje krivičnih dela za koja mu se sudi. Ali, ne u slučaju silovanja dece, opet ponavljam, nego kod običnih krivičnih dela silovanja. U tom slučaju bi se mogla kazna smanjiti možda i za dve trećine, ako on pristane na kastraciju. Ne može se, nažalost, kastracija vršiti bez pristanka osuđenika. Može se vršiti samo uz njegov pristanak. Dakle, odrekne se seksualnog nagona i nastavi da živi, može da čita knjige, da piše. Malo crnog humora. Ali, ozbiljno mislim kad ovo kažem.

Što se tiče doživotnog zatvora, problem je što se tamo u startu već ubija želja za životom kod robijaša. Kod nekih krivičnih dela možda je dobro ubiti želju za životom, pa on umre ranije ili izvrši samoubistvo ili nešto drugo uradi. Mi smo imali u praksi zatvorskog stražara u Zenici koji je 1985. godine ubio 11 ljudi. Uzeo je pušku iz zatvora, otišao po Zenici i ubijao sve koji su mu se bilo kad zamerili. Tako je ubio 11 ljudi. Naravno, proglašen je ludim i ležao je u Centralnom zatvoru u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici. Čak je meni jednom prilikom pisao pismo, jer sam ja robijao u Zenici u to vreme kad je on vršio te zločine, pa me je valjda na neki način smatrao saučesnikom. U tom pismu se žalio na teške uslove, tražio pomoć i nijednom rečju nije pomenuo ubistvo. On se prvom prilikom ubio.

Dakle, kad se izgubi nada u život, kad se izgubi volja za životom, onda oni sami sebi prekrate muke i to su dosta česti slučajevi. Dosta su to česti slučajevi i kod ovih robijaša dugoprugaša. Ali, postoje ljudi koji, pogotovo ako su osuđeni nevini ili ako su osuđeni zbog nekih svojih ideala, pa čak, ako hoćete, i političkih delikata, onda oni mogu robijati sto godina a da ne pokažu ni trenutak slabosti i da ne pokažu ni strah, ni odsustvo nade, ni spremnost na suicid ili nešto slično.

Mi smo s ovim uslovnim otpustom ovde valjda stali na tih 27 godina izdržane kazne kod najtežih krivičnih dela. Ja sam malo razmatrao kolika je praksa u Evropi. U Nemačkoj već sa 12 godina može da se traži uslovni otpust kod doživotnog zatvora. U nekim zemljama 20, u nekim 24, itd. Ja mislim da to ne bi kod nas trebalo da bude baš najduže.

Ima jedan problem kod Haškog tribunala, što oni uopšte nisu predvideli uslovni otpust kod doživotne robije. Ali, kod svih onih koji su osuđeni na vremenske kazne, predviđena je mogućnost da se oslobode jedne trećine kazne. To se redovno dešavalo do unazad nekoliko godina, a onda su nekima odbili da daju tu jednu trećinu u smislu uslovnog otpusta. Za osude na doživotnu robiju, ni oni nisu predvideli mogućnost uslovnog otpusta. A to bi moralo da bude, pa makar za ove koji su izvršili ovih četiri, pet najtežih krivičnih dela, to bio neki broj od 30 godina, na primer. Ali, da se ostavi ta mogućnost. Onda se formira komisija koja obavlja razgovor i procenjuje da li se nešto u psihi tog čoveka promenilo. Verujte, ne može se promeniti ništa na bolje posle tolikih godina robije. Ako je bio spreman da ubije dete, ne može on postati bolji čovek dugom robijom. Tako da njega nije teško zadržati u zatvorskim zidinama, ali mora bu se bar formalno pružiti ta mogućnost da traži, da bi se bilo u skladu sa modernim intencijama frenologije, koja nastoji da ne oduzima nadu ni jednom robijašu.

Vi ste me podsetili na još jedan problem koji je veoma težak i ozbiljan. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije od 1. marta 1992. godine promenjena je smrtna kazna, odnosno kazna smrti zamenjena je sa 40 godina zatvora.

I, šta se onda desilo? Na nekoj sednici Vrhovnog suda, jel to bila sednica svih sudija, kako se to zvalo u to vreme, oni su odlučili, možete misliti, oni su odlučili da se i za krivična dela koja su počinjena pre donošenja ovog zakona može izreći kazna od 40 godina zatvora, ako je ranije bila predviđena smrtna kazna.

To za prosečnog studenta Pravnog fakulteta, studenta druge godine koji je položio krivično pravo, ne može, jer je zamena za smrtnu kaznu bila 20 godina zatvora i propisana tako u ranijem zakonu, a ne može biti retroaktivne primene Krivičnog zakona.

Danas postoje ljudi koji su osuđeni na 40 godina zatvora zbog krivičnih dela izvršenih devedesetih godina. To ne može, to morate pod hitno da menjate ili promenom zakona ili intervencijom predsednika Republike koji ima korektivnu funkciju u sferi pravosuđa, tako što mu je ostavljena mogućnost davanja pomilovanja.

Setite se Vučka Manojlovića. On je osuđen na smrt i čekao je onda na izvršenje smrtne kazne. Prošlo je 20 godina i nisu ga puštali. Mislim da ga je Tomislav Nikolić tek u 27. godini robije pomilovao, a morao je biti pušten po sili zakona kada je navršio 20 godina robije, jer je to zamena, zakonom propisana, za smrtnu kaznu. To bi, mislim, kao ministar pravde, trebalo da rešavate pod hitno u okviru svojih ingerencija. Ne možete vi narediti sudovima, ali možete inicirati donošenje odgovarajućih propisa.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić.

Zašto premijer okleva sa podnošenjem zahteva Narodnoj skupštini za rekonstrukciju Vlade? Ako je bilo nekih ovako nedoumica oko snage kroz zapadni političkih partija koje finansiraju zapadne obaveštajne službe oko političara koji po svoje mišljenje idu u američku i englesku ambasadu, posle fijaska tog zapadnog izdajničkog dela opozicije postoje vrlo stabilni društveni uslovi da se rekonstrukcija Vlade izvrši.

Srpska radikalna stranka je opoziciona politička partija i mi želimo što pre da padne vaša vlast, ali da padne u jednom normalnom parlamentarnom ili izbornom postupku, a ne da to pokušavamo izvesti uz pomoć neprijateljskih sila.

Sada kada su se ti uslovi stabilizovali Vlada bi morala da se rekonstruiše na sledeći način. Da se prvo odstrane svi ministri koji svoje mišljenje na revers dobijaju u američkoj ili engleskoj ambasadi. Ja sam pominjao često te ministre, imena nisu tu naročito važna.

Vi i sada znate bolje nego ja. Zatim, svi ministri koji su se pokazali nesposobnim, svi ministri koji su se pokazali pohlepnim, alavim, koji su ulazili u kriminalne afere, koji su vršili postupke nedostojne ministarske funkcije, pošto nam je do izbora ostalo još nepunih godinu dana, i te kako rekonstrukcija Vlade ima praktičnog smisla. Vlada bi bila uspešnija, pa bi smo na izbore išli u još stabilnijim okolnostima.

Drugo, pošto se evo pod stalnim pritiskom zapadnih sila, Srbija nalazi neprekidno godinama i pošto je taj pritisak sve jači, rekonstrukcija Vlade bi stabilizovala našu poziciju i u odmeravanju snaga sa tim zapadnim silama.

Dobro bi bilo kada bi se Vlada rekonstruisalo pre ovog susreta predsednika Republike sa premijerkom Angelom Merkel i predsednikom Francuske Makronom.

Znate, rekonstruisana Vlada, stabilnija situacija, jači aduti u rukama. Ja bih tako uradio. Svaka bolećivost donosi ogromnu štetu. Prema kome treba biti bolećiv? Polazim od pretpostavke da nije nekome ministarska funkcija babovina, nasleđena u Vladi Srbije. Polazim od toga da nema nezamenljivih, polazim od toga da se može protresti i cela ta vladajuća koalicija. Imate vi tu stranaka koje su pokazale da žele da sede na dve stolice. Sa vama su dok vam dobro ide, a čim vam krene nizbrdo, oni u drugi tabor.

O tome niste razmišljali kada ste pravili koaliciju. Vi ste koaliciju pravili pod parolom kud svi Turci, tu neka ide i mali Mujo. Međutim, to nije ispravna politička platforma. Svako ko je nedostojan, treba mu što pre reći u lice da je nedostojan. Ako to niste u stanju, zaoštriće se situacija ponovo do septembra meseca, u nekim drugim okolnostima, nekim drugim uslovima.

Ja ovo ne govorim zato što vašoj Vladi želim dobro, ja ovo govorim zato što iskreno Srbiji želim dobro, jer joj je potrebna stabilnost, jer želim na sledećim izborima da imamo što bolji rezultat, a da naravno narod nam u zasluge pribroji i to što smo bili korektni i što smo povlačili poteze koji su uvek bili najbolji za Srbiju, pa makar i ne bili u našu stranačku korist.

Dame i gospodo, ja bih najradije danas govorio o ovim predlozima sa kojima se pojavila Zorana Mihajlović, jer nekako najviše volim da o tome raspravljam, da to onako razaram stručno do kraja, pa da usput i pomenem predugovor o izgradnji auto puta od Čačka do Pojata sa američkom firmom koji je 300 miliona evra skuplji nego što su nudili Kinezi. Ali, nužda me je naterala, pošto je spojeno 18 tačka dnevnog reda, da se koncentrišem samo na zakon sa kojim je ministar Mali došao danas na sednicu, a to je zakon koji ima ovde atribut leks specijalisa, a ja bih dodao da je to protivustavni zakonski projekat i ako ga vi danas izglasate, ili sutra, SRS će pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom. Taj zakon ne može da se nađe u našem pravnom poretku, jer dovodi do grozne neravnopravnosti građana, do diskriminacije građana.

Prvo, diskriminiše se ogromna većina građana koja nije ušla ni u kakva kreditna zaduženja u odnosu na one koji su ušli u kredite sa švajcarskim francima, pa se upropastili, a onda se diskriminišu ljudi koji su ušli u kredite u švajcarskim francima.

Oni koji su uzimali te kredite bili su prevareni i tu je odgovornost države, zato je ovde trebala da sedi Jorgovanka Tabaković, guverner Narodne banke. Nije to donešeno u njeno vreme, ali ona je već sedam godina guverner i ništa nije učinila da se taj problem reši. Neke države koje imaju pametnu vlast, poput Mađarske, problem su rešile. Mogli smo i mi tako rešiti problem, ali priznajte, vi se bojite reakcije EU. Vi se bojite da vam ne zalupe neko Poglavlje odmah i da je to razlog zašto ste ovako krenuli oprezno, ishitreno, a u stvari protivpravno.

Ljudi, više stotina porodica je ostalo bez stanova. Njihovi su stanovi prodati na doboš zato što nisu mogli da plate kamate u švajcarskim francima, a vi uopšte ne rešavate njihovo pitanje.

Šta mora da se uradi? Moraju svi ti dobošari lepo da se pozovu pameti, da se ukinu kupoprodajni ugovori kojima su stanovi ovih građana prodati za bagatelu, da se stanovi vrate vlasnicima. U našem sistemu strane banke su itekako privilegovane. One su, praktično, samo obveznici plaćanja poreza na dobit korporacija i dobrovoljno odlučuju da li će dobit da prikažu, ako uopšte neke od njih i prikažu. Veoma su privilegovane.

Ne mislim da treba oterati sve te banke, ali trebalo je odavno na dugogodišnjoj robiji da bude Mlađan Dinkić, koji je jednim Dekretom ukinuo sve domaće banke i otvorio prostor stranim bankama, pa smo mi Srbi postali belo roblje, a te strane banke nam opljačkaše i crno ispod nokata i odnesoše i niko to ne zaustavlja, niko to ne kontroliše.

Koje bi rešenje bilo ispravno? Ne mislim ja da treba sad oterati sve strane banke, da me pogrešno ne shvatite, tu su da nastavimo, ali racionalno. Ne treba da budu na gubitku, ali ne smeju da budu na gubitku ni građani koji su prevareni.

Evo, raspitao sam se malo preko interneta, kamata u Nemačkim bankama je kada uzimate kredit otprilike 3,5% godišnje, možda i manja, možda možete i za 3%, pa se vi sa njima cenkate, a negde možete i sa 2,5% ali da se odredi jedan srednji iznos koji daju banke u Nemačkoj, jel to 3%?

(Čedomir Jovanović: Kada budemo Nemačka.)

Ne, kada budemo Nemačka, nego da ne oštetimo strane banke, da im bude ovde kao da su kredite plasirale u Nemačkoj.

(Čedomir Jovanović: Zar nisu?)

Šta me briga što nisu. One su prevarile građane i naš Vrhovni Kasacioni sud je utvrdio da su ništavi ti krediti koji su ovde obračunavani u švajcarcima, a isplaćivani u dinarima. To je bila prevara, to je krivično delo, nekome pozajmljujete dinare, a pišete u priznanici da ste mu pozajmili švajcarske franke ili evro. To je krivično delo. Evo, ovi stručnjaci iz Ministarstvu finansija, valjda znate to da je krivično delo? Znate, ali ćutite pognete glavu i baš vas briga. Ministar Mali to odlično zna, ja mu priznajem to da ima znanje iz finansija.

(Čedomir Jovanović: I ekonomija.)

I ekonomija i finansija. Ekonomija je opšti pojam, a finansije su im species. Čedo, ja ću to tebi jednom posebno predavanje, nemoj sada da se uplićeš.

(Čedomir Jovanović: Možemo i u rubljama da se zadužimo.)

Može i u rubljama. Rublja je trenutno jaka valuta, da znaš Čedo.

Šta bi onda mogli da uradimo ovde, da se uzme cela ova gomila kredita i da se ponovo obračuna, i ne samo krediti u švajcarskim francima, nego i u evrima, ako je rađeno protivzakonito, ako je kredit fiktivno obračunavan u stranoj valuti i isplaćivan u domaćoj i ako banka nije imala ni pokriće u tom trenutku u toj stranoj valuti, nije se uopšte potrudila da potraži tu stranu valutu.

Na primer, ja vama pozajmljujem 100.000 dinara, ili 120.000 dinara, a napišem da je to 1000 evra, a nemam tih 1000 evra, imam samo dinare. Dakle, ponovni obračun i da se sagleda koliko je dosada ko platio. Onaj ko je isplatio glavnicu i za sve ove godine kamatu od 2,5%, 3% ili 3,5% zavisno kako utvrdi Ministarstvo, nema više šta da plaća, završio je.

Banka nije oštećena. Ovo je rešenje pravično, a rešavamo situaciju koja je protivpravna i građani nisu krivi zbog protivpravnosti situacije, nego su banke krive.

E sad, znam, ako ćemo hapsiti direktore banaka, odgovorne u tim bankama, banke će pobeći iz Srbije. Ne treba to da radimo, ali treba i banke da snose odgovornost i da im se kaže – nismo baš mi volovi, pa da možete s nama kako god želite. Možete samo u skladu sa našim zakonima i po principima pravičnosti.

Šta znači to ako je neko kupio stan koji vredi 50 hiljada evra, pa ga plaća 150 ili 200 hiljada? To odmah država treba da interveniše i da zaštiti građanina, da spreči to.

Mi moramo graditi socijalnu državu, a ne državu kakvu su ostavile dosmanlije 2000. godine, država koja je protiv građanina, koja je protiv radnika, koja je protiv seljaka, protiv studenta, protiv nezaposlenog, koja služi samo interesima stranog kapitala i domaćih tajkuna, koji su sve uništili ili opljačkali. To je suština. Hoćete li vi tako da uradite ili ne, sad to je pitanje. Mi ćemo vas terati pred Ustavnim sudom, jer ovo nećemo dozvoliti da prođe tek tako.

Vidite, na sebe uzimate i obaveze. Vidim ovde ste naveli u obrazloženju predloga od 2020. do 2023. godišnje 380 miliona dinara na ime troškova kamate da im iz budžeta obezbedite, a 2024. godine 10 milijardi.

Nemojte, bre, ljudi. Nemate vi prava iz budžeta da dajete novac za ove stvari. Nemate pravo i nemojte to da radite. Onda ćemo krivičnu prijavu podnositi. Budžet ostavite na miru. U budžet su novac dali svi građani i budžet treba da se troši u interesu svih građana, a ne da se marifetluci stranih banaka i domaćih kriminalaca u sprezi sa njima na ovaj način pokrivaju.

Dalje, gospodo, ako vi ostavite ove građane, više stotina porodica, koji su ostali bez kuća, koji su sada beskućnici, među kojima ima i samoubistava, brakovi su mnogi pucali, deca ostajala bez ikakvih prihoda, ako vi pustite da to prođe, na kome je odgovornost? Banke baš briga. Strane banke su nam ovde ogoleli kapitalizam.

Ono što smo svojevremeno čitali kod Fridriha Engelsa- Položaj radničke klase u Engleskoj, one nam sprovode ovde u Srbiji. Hoćemo li skrešteno na to gledati? Hoćemo li gledati na dalje raubovanje radnika u našoj zemlji, seljaka, hoćemo li i dalje se baviti samo kvalitetom pampers pelena, koje neke od tih fabrika nude radnicima kako bi bili produktivniji, kako ne bi trošili vreme na fiziološke potrebe i kako bi radili punih osam sati za mašinom? Ne smemo to da radimo. Naši su nam građani najpreči, ali ujedno i insistiranje na pravdi i pravičnosti. Ne treba ih ošteti.

Neka se Čeda udara po glavi koliko god želi, glava odjekuje, ali nema u njoj baš mnogo sadržaja da nas uznemiri, da se nešto ne uzbućka previše, da se ukiseli.

Dakle, znam da eksponentima stranih interesa ne odgovara ovako nešto, ali ovo je jedino patriotsko rešenje i ovo je jedino ispravno sa aspekta morala.

Ako ćemo dozvoliti zelenaške kredite, onda će to krenuti bestraga. Znate kako su ti zelenaški krediti ranije pravljeni? Pozajmite hiljadu dinara, a potpišete da ste pozajmili pet hiljada. Ima još takvih ugovora. Ima još prinudne naplate takvih kredita. To ni policija nije uspela da suzbije. Kod nas su banke postale glavni mafijaši u tom pogledu.

Ne može. Jednostavno, ne može i stop. Što ih pre zaustavimo, to će biti lakše. Možda će neka dignuti sidro i otići. Većina neće sigurno. Sve dok im damo da ovde ostvaruju prosečan profit, pa malo više od tog prosečnog profita, one će imati interesa da ostanu, jer nije lako danas u svetu ni plasirati kapital. Ima zemalja sa ogromnim kapitalom koji nemaju gde da ga plasiraju, pre svega Kina. I sve dok je takva situacija ne moramo da se bojimo. Ako ode jedna banka, doći će dve druge strane i gotovo. Slobodna konkurencija, ali puna zaštita građana.

Morate što pre doneti celi sistem socijalnih zakona. Ljudi, to smo u komunizmu imali. Godine 1978. je donesen zakon kojim je bilo onemogućeno da se u slučaju izvršenja čoveku oduzme određen broj kvadratnih metara.

Ti se toga sećaš, Mijatoviću.

(Milorad Mijatović: Kako da ne.)

Ti si tad pisao te zakone.

(Milorad Mijatović: Kako da ne i poštujem to što govoriš.)

Pa znao sam.

Određen broj kvadratnih metara po čoveku, po članu domaćinstva, ne može se oduzeti. Ne može se više oduzeti od dve trećine plate, da li je tako bilo? Ne može se oduzeti više od pola penzije na ime naplate.

Meni su naplaćivali neku sudsku taksu zaboravljenu dok sam još bio na službenom putu. Advokat nešto nije negde platio, pa se nagomilalo, pa meni u dva meseca dve cele plate srezaše i dužim tog javnog izvršitelja. Jednom ću doći da to izvrši. Neću ga unapred upozoravati. Tražim sve ajde nazad i gotovo.

Dakle, socijalnu državu da stvaramo, gde će građanin osećati da je zaštićen, da ima neka prava i da ne može niko da ga vara na sistematski način.

Da li su svi dužnici u švajcarcima prevareni?

(Čedomir Jovanović: Nisu.)

Svi su prevareni.

(Čedomir Jovanović: Nisu.)

Svi su prevareni.

(Čedomir Jovanović: Znali su šta rade.)

Nisu znali šta rade. Prevareni su. Nagovarani su. Vlast ih je nagovarala. Ministri su ih nagovarali.

Kako se zvao onaj ministar? Da li je Parivodić?

(Čedomir Jovanović: Parivodić.)

Jeste.

Nagovarani su da idu u takve kredite. Obećavano im je da je to najpovoljnije.

(Čedomir Jovanović: Bilo je tada.)

Ne može – bilo je tada, pa više nije. Mora građanin imati socijalnu sigurnost.

Bilo je tada? Pa onda se građanin nagovara da se kocka. To je kockanje. Ne može vlast da nagovara građanina da se kocka. Hohštapleri mogu da nagovaraju na kockanje, ali država ne može. Ministri ne mogu.

Čedo, bre?

(Čedomir Jovanović: Imao si nekad zdrave ekonomske stavove.)

Čedo, bre, skupo ćete koštati ovi moji ekonomski stavovi kada počnem da ih tabirim po tvojim papirima.

(Čedomir Jovanović: Kod mene je sve u rubljama.)

Dobro bi ti bilo da je sve u rubljama. Onda bi bio najsigurniji.

(Borisav Kovačević: Nije ti ovo kafana!)

Šta je bilo? Ne čujem.

(Borisav Kovačević: Pričate međusobno.)

Šta se ti stalno buniš, bre?

Sto godina imaš, ovde nam pamet prosipaš.

Evo, nastavljam.

Dakle, mora da si i ti uzeo neki kredit, pa te zveknulo u čelo. Da li je tako?

Jeste, znao sam, ali ja ti nisam kriv. Ja sam samo jednom u životu uzeo kredit, kada sam bio vrlo mlad i kada sam krenuo u zatvor 1984. godine izmirio sam do poslednjeg dinara da mi žiranti ne bi morali da plaćaju.

Dakle, da pojednostavim ovo i da svedem, država ima, pre svega, moralnu obavezu ali i pravnu obavezu da ovaj problem reši. Ona ga mora rešiti na ustavan i zakonit način unutar pravnog sistema, a ne leks specijalisom. Država ovaj problem mora da reši tako da se on više nikada ne ponovi.

Država ovaj problem mora rešiti da ostvari i edukativnu funkciju, da i građani nauče nešto iz ovog primera, ovoga iskustva, ali i strane banke da nauče da nismo volovi, da imamo mozga i da se ne može tako sa nama kako su one navikle.

Država to mora da uradi što pre i država ne sme iz budžeta da plati ni dinara za ovo. Ovo sve mora biti pokriveno iz planiranog ekstra profita stranih banaka iz realizovanog ekstra profita stranih banaka, a naravno iz onog redovnog profita kojeg su očekivali na osnovu više kamatne stope po kojoj plasiraju kredite u Srbiji, nego što je kamatna stopa u većini država EU.

To se sve precizno može obaviti. Imate valjda stručne ljude u ministarstvu koji će sve to obračunati, Narodna banka mora da se uključi, pa onda i da se smeni guverner Narodne banke. Zašto je do sada bila neaktivna? Zašto je do sada bila pasivna? Zašto je uopšte to nije interesovalo? On mora da odgovara Narodnoj skupštini za to. To sam imao da vam kažem.

Što se tiče ovih drugih zakona, da vam samo još napomenem, vi ste opet krenuli po starome iako je juče bio konsultativni sastanak predstavnika poslaničkih grupa sa predsednicom Narodne skupštine, Majom Gojković, gde ste obećali i promenu Poslovnika.

Opet spajate tačke dnevnog reda bez ikakve veze jednu sa drugom, 18 tačaka dnevnog reda, umesto da o svakoj tački dnevnog reda vodimo posebnu raspravu. Ne bi te rasprave bile toliko duge, ali je trebalo pružiti šansu poslanicima da o svim temama razgovaraju.

Ja sam uskraćen za mogućnost da govorim o nekoliko zakona, koje takođe smatram veoma važnim.

Ako Ustavni sud bude obavljao svoj posao kako treba, u skladu sa Ustavom i zakonom, sa elementarnim pravnim principima, ovo vama ne može biti konačno rešenje.

Drugo, ministre, shodno stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nisu dovedeni u pitanje samo krediti u švajcarskim francima, nego i krediti u evrima i bilo kojoj drugoj stranoj valuti, ako ih je bilo.

Svi su krediti morali da budu u dinarima, osim, kako kaže Vrhovni kasacioni sud, ako je banka obezbedila zaista te devize koje je fiktivno dala građanima na ime kredita. To su vrlo retki slučajevi.

Dakle, moraćete na isti način da rešavate i kredite u evrima i tu su ljudi ojađeni i tu je situacija, situacija je mnogo blaža nego u pogledu švajcarskih franaka, ali i tu je stanje protivpravno.

Ako je stanje protivpravno, onda se mora rešavati. Zašto vi niste krenuli mađarskim primerom, to mene najviše čudi? Mađari su to najelegantnije i potpuno u skladu sa svojim zakonima rešili. Oni su pretvorili sve kredite u forinte i obračunali po tom osnovu i kakav je bio ishod nakon obračuna? Morali su da budu zadovoljni i banke i građani, ali vi i dalje titrate bankama.

Ovo je traženje kompromisnog rešenja, a po stvarima gde su vršena krivična dela ili vršeno protivpravno postupanje, ne može biti kompromisa. Država ne sme da pravi kompromise sa prekršiocima zakona. Država ne sme da pravi kompromise sa izvršiocima krivičnih dela. Ali, u ovom slučaju, dakle, državi nije interes da budu oštećeni građani, to nikako, ali državi nije interes ni da budu oštećene banke. Pa, banke ne mogu da kažu da su oštećene ako za sve te plasirane kredite dobiju isti iznos kamate kakve bi imali u svojim zemljama. O tome se radi.

Ministre, treba imati u vidu da je u Mađarskoj bilo 500 hiljada ovakvih kredita u švajcarcima, da su naši ljudi ipak bili mnogo oprezniji nego Mađari, tako da je to u Mađarskoj bio još strahovitiji problem.

Drugo, ne reče ti nama ništa, ministre, šta ćemo sa onima koji su već ostali bez stanova, čiji su stanovi otišli na doboš? Da li ima 800 njih? Koliko porodica ima? Više stotina porodica je ostalo bez stanova, otišlo je sve na doboš.

Imamo slučaj da je sin jedne javne izvršiteljke otkupio kod drugog izvršitelja stan za bagatelu, jer je dobio odmah sve informacije da se to i to prodaje, tog i tog dana. Mafija se pojavila u sferi izvršiteljstva, prava mafija i mnogi su ogromno bogatstvo stekli što su po bagatelnim cenama kupovali stanove sa rasprodaje, a sirotinja na ulicu terana. Ne sme to Vlada da dozvoli. Morate rešiti i slučajeve koji se pravno smatraju rešenim, koji se pravno smatraju rešenim danom izvršenja.

Imaš ti pravo opet, ministre, ali opet i ja imam pravo, tako da možemo do večeras.

Imam pravo na repliku.

Dakle, vaša vlast nastavlja da isplaćuje praunucima, čukununucima nekadašnjih bogataša imovinu koju su im zaplenili komunisti, iako je ta imovina uglavnom sticana kao što i danas tajkuni stiču.

Dakle, tu želite da budete maksimalno pravični, pa još preterujete, pa pravičnost pretvarate u nepravdu, a ovde gde se juče desio slučaj da je čovek uzeo kredit u švajcarcima, kupio stan, npr. uzeo 50.000 evra, kupio stan, nije mogao na vreme da otplaćuje zbog povećanih kamata, stan mu oduzet, prodat za bagatelu, pa mu ostalo još 30.000 da plati. Da čovek poludi. Znači, tu ne možete ništa da rešite, ali praunucima nekadašnjih bogataša koji su prodavali srpskoj vojsci u vreme Prvog svetskog rata brašno pomešano sa peskom da dobiju na težini, njima vraćate imovinu, jer im je nepravedno oduzeta.

Pa nemojte, to je bila istorijska kataklizma kada su komunisti došli na vlast. Ne bi trebalo ništa vraćati čukununucima. Reći upropastili su, uništili su sve, ojadili su narod, streljali su 200.000 građana Srbije, i šta sad, ne možemo mrtve vratiti u život, pa ne možemo ni imovinu čukununucima onih koji su bili bogati. A, ovde kažete – ne možemo retroaktivno. Ma, možete i morate, jer je ovo zlo koje se desilo nedavno. Ovo zlo je još aktuelno. Ovo zlo nije zastarilo.

Vraćanje imovine čukununucima nekadašnjih bogataša odavno je zastarilo, pa se ipak vraća, a ovo još nije zastarelo, aktuelno je.

Uzimate kredit i potpisujete ugovor na hipoteku. Stan vam je pod hipotekom. Jeste li vi pravnik, ministre? Ekonomista, jel tako? Evo ja kao pravnik rezonujem. Hipoteka. Ima li ovde pravnika? Ima. Da li hipoteka mora da pokrije kompletan iznos duga? Uzima se čak i veća vrednost hipoteke kada je u pitanju dug, a nigde nema da neko prihvati da hipoteka bude manja od duga i onda, kada se realizuje dug, uzme se imovina koja je pod hipotekom. Vrednost imovine pod hipotekom ne može post festum da se izračunava na osnovu onoga što je ta imovina postigla trenutno na tržištu. To je takođe problem koji se nama dešava.

Znači, čovek je dao u hipoteku stan, pa mu je oduzet taj stan na ime hipoteke, a onda je još uvek dužan. Ne može. Hipoteka mora da pokrije vrednost duga i gotovo. Evo, Martinović je pravnik on to zna. Ima još pravnika tu među vama. Evo, čak i Čeda kaže da sam u pravu, mada on ne zna ništa.

Dakle, ljudi vodite o tome računa. Kako je moguće posle naplate hipoteke da još budem dužan? Dokle ću biti dužan, do kraja života? Čovek umre, pa i dalje je dužan. Ne može to. Ne može to. Kada se naplati hipoteka, gotovo je. Ko te terao da prihvatiš da hipoteka bude dovoljna garancija za isplatu duga.

Dame i gospodo, malo vam se, kao, ova pogrešna praksa oko spajanja tačaka dnevnog reda počela popravljati, ali još uvek nedovoljno. Umesto da vodimo jednu jedinstvenu raspravu, kao što vam je bio običaj do sada, podelili ste sve tačke dnevnog reda u dve celine. Ali, opet postoje stvari o kojima se ne može raspravljati u isto vreme, jer apsolutno nisu povezane. Zato bih, pošto u 20 minuta nemam vremena da govorim o svemu što je pokrenuto u okviru ovog prvog bloka, a to su valjda te četiri tačke, ili pet, pet, govorio o ovome što je najvažnije, a to je Zakon o zdravstvenom osiguranju.

Taj zakon je pisan prilično voluntaristički i diletantski i on ne stvara uslove da zdravstveni sistem Srbije funkcioniše efikasnije od ovoga kako sad funkcioniše, da vodi ka rešavanju najvažnijih problema i adekvatnom zadovoljavanju zdravstvenih potreba stanovništva Srbije, da stimuliše kvalitetniji i ekonomičniji rad, pa bi moj savet bio da povučete predlog i doradite tekst ili makar da ispravite greške u njemu.

Evo koje su mi greške posle pažljivog čitanja upale u oči. Imate ovde jednu revolucionarnu novinu. Ona se ne tiče opšteg interesa u zdravstvu jer tu je definicija data u obrazloženju koja odgovara i onoj prethodnoj i ništa tu novo nije dato. Do sada smo imali korišćeni termin – davaoci usluga i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Sada se neko pametan setio da taj termin promeni pa da kaže – pružaoci usluga.

Ovde je potrebno sad da se pojavi jedan filozof, potkovani lingvističkim znanjem pa da nam objasni kakva je razlika između davaoca i pružaoca usluga. To nije isto u svakom slučaju. Zašto ste to menjali? Ako već tako, zašto niste promenili Zakon o obavezno zdravstvenom osiguranju pa i tamo uveli – pružaoce usluga. Tamo ste zadržali – davaoce.

Običan kolokvijalni razgovor, kada se ujutro pojavite na poslu, posle sat, dva zakašnjenja, pa ispijate kafu, pa jedete burek itd. kao što se to uobičajeno radi u našim ministarstvima, onda možete neobavezno da razgovarate. Međutim, kada pišete tekst zakona, morate bit precizni, a tekst zakona ne trpi sinonime. Svaki pojam mora biti označen nijednim terminom, a ne u jednom zakonu, pod uslovom da su ovde pojmovi zaista identični, u jednom zakonu se koristi jedan termin, novina uvedena, kome li je pala na pamet, a u drugom zakonu stari termin. Nepodnošljivo je u okviru modernog pravnog poretka.

Dalje, ako vi ovo ovako uradite, moraćete uskoro da menjate jedan ili drugi zakon, moraćete ovo uskladiti. Ne može ovako opstati. Vidim da nije zainteresovana parlamentarna većina za ovo što govorim, ali neko će se naći valjda da interveniše.

Zatim, izbačen je termin – zdravstvena služba, što je velika greška. Vi mislite izgleda da se termin – zdravstvena služba može zameniti terminom – zdravstveni sistem, a ne može. To nije isto. Oba termina su odavno definisana u rečnicima Svetske zdravstvene organizacije i trebali ste to da konsultujete. Ja vidim da je ministarstvo prepuno starih vrlo iskusnih saradnika ministra i od vas se bar nije očekivalo, niste poletarci, niste tek zaposleni u ministarstvu pa da ne znate o čemu se radi.

Zdravstvena služba opisuje profesionalni deo zdravstvenog sistema koji obavlja zdravstvenu delatnost. To bi trebalo da znate. Dakle, obuhvata zdravstvene radnike i zdravstvene ustanove, a zdravstveni sistem je širi pojam. On obuhvata i zdravstvene radnike i zdravstvene ustanove i mnogo toga još, čak uključujući pojedince, porodicu, zajednicu itd, sve one koji imaju određeno mesto u okviru zdravstvenom sistemu.

Dakle, tu ne moraju biti samo profesionalne mere zaštite u okviru zdravstvenog sistema nego i neprofesionalne. Pomešavši ove pojmove, vi ste napravili terminološku zbrku. Ta terminološka zbrka očigledno ne smeta pošto vi i nemate razloga da se malo dublje u to unesete.

Zatim, imate ovde ovaj problem diferencijacije zdravstvenih radnika, kad definišete da se plate zaposlenih u ustanovama u javnoj svojini iz koje stiču prihode izvan zdravstvenog osiguranja mogu uvećavati, u skladu sa propisima koji regulišu plate zaposlenih u javnim službama. Ovo je velika greška. Zdravstvo moga biti izuzeto od toga, pogotovo hirurzi. Evo, npr. pogledajte kolika je razlika u platama jednog hirurga u Srbiji i u Nemačkoj, a Nemačka je spremna svakog našeg hirurga da zaposli, jer hirurg i ako ne zna nemački jezik, zna da operiše. Hajde, za specijaliste drugih struka potrebno je i elementarno poznavanje jezika, ako baš nisu toliko usavršili latinski da bukvalno sve može na latinskom. Ali, za dobrog hirurga u nemoj atmosferi se posao može obaviti bez ikakvog problema.

Taj odliv vrhunskih stručnjaka se naravno, ne može zaustaviti bez adekvatnog povećanja njihovih plata, i ne samo vrhunskih stručnjaka među lekarima, doktorima i profesorima, nego i vrhunskih stručnjaka među medicinskim sestrama i medicinskim tehničarima.

Dalje, imate ovde kod imenovanja ustanova, DRI već je uputila primedbu na beskonačno duge mandate vršioca dužnosti direktora u pojedinim zdravstvenim ustanovama, a vi ovde ste definisali da ti v.d. mandati mogu trajati najviše šest meseci bez mogućnosti produženja. To stoji u članu 117, a onda u obrazloženju ste naveli godinu dana. Da li je to diletantizam, da li je ovo amaterski pristup? Jeste. Žao mi je što to moram ovako konstatovati, inače imam velikih simpatija i prema Ministarstvu zdravlja, da ne kažem, i prema ministru lično, i prema svom osoblju. Ali, šta da radimo.

Dalje, neke stvari u okviru zdravstva su morale biti temeljitije razrađene. Mi imamo problem vakcinacije, strašan problem. Ministarstvo zdravlja je ove godine zataškavalo broj umrlih od gripa. Imali smo, izgleda, onu najgoru vrstu gripa koja se pojavljivala u proteklih 20, 30 godina, da ga ne poredim sa nekadašnjim španskim gripom, ali šta se desilo? Upravo vakcina koju smo mi pametniji primili na vreme je odgovarala za tu vrstu gripa, pogodila ga u čelo, i retki su slučajevi da je neko vakcinisan, ipak se razboleo. Međutim, vakcinacija nula, oko 50 hiljada, koliko beše, ministar je to izjavio jednom prilikom. Zašto nije pola miliona, zašto je bilo toliko zaposlenih u zdravstvu koji se nisu vakcinisali.

Zakonom mora da se propiše, svaki lekar, svaka medicinska sestra, svaki medicinski tehničar, svaki zaposlen u administrativno-tehničkom osoblju mora svake godine da se vakciniše protiv gripa. Koliko su štetu društvu naneli oni koji se nisu vakcinisali pa dobili grip, pa morali sedam do deset dana da leže kod kuće da se leče, a vakcina jednostavna, ne izaziva nus pojave. Ja se 30 godina uporno svake godine vakcinišem, 29 punih godina. To mora biti obavezno. Ko neće da se vakciniše, a nema jake zdravstvene razloge, lepo, neka se zaposli negde drugo, ne može biti u javnoj ustanovi koja se bavi čuvanjem zdravlja stanovništva. Kod vakcinisanja dece, tu je trebalo odmah hapsiti sve one koji su propagirali da je vakcinacija opasna, da treba izbegavati, i sve ostalo.

Kad sam ja bio mali, kada sam bio dete, nije bilo vakcine protiv rubeola, protiv varičela, protiv zaušaka. Svi smo se razboleli od varičele, svi smo prebolovali rubeolu, ali svi smo se, nisam pošao ni u osnovnu školu, upozoravali, ako se čuje da neko ima zauške da treba bežati glavom bez obzira i pričali su nam da postoji opasnost, onaj ko preboli zauške da se može desiti da sutra ne može da ima decu, da postane sterilan. Sada se pojavila vakcina za sve tri bolesti i neko da kaže – hvala, neću ili moje dete neće. Ne može to tako. Neodgovoran roditelj mora biti kažnjen.

Da ostavimo po strani BSŽ vakcinu, koliko je života spasila. Skoro svi smo vakcinisani, jel beše 1970. ili 1971. kada su se velike boginje pojavile. Ima lekara koji su pisali da se vakcina koja se jednom primi protiv velikih boginja i na potomstvo određenim delom prenese. Da se prenese genima i na potomstvo. Zamislite sada, posle 30 godine uporno se vakciniše, on je otporan na sve vrste gripa. Kada se ne pogodi vakcinom prava vrsta, ima tragove zaštite zadnjih godina, uvek nešto ostane.

Dakle, tu ste krupan promašaj imali kao ministarstvo. Rekoh već, više od 200 ljudi je umrlo od gripa. Niste se popisali, umiralo se po bolnicama, dolazili su ljudi zbog bolesti od kojih ne bi umrli, pa se tamo razbole i umru. Bilo je takvih slučajeva do sada. Znam za mnoge.

Imamo još jedan problem, to su bolničke bakterije. To je strašan problem, a mala mu se pažnja posvećuje. Dođe čovek od relativno ozbiljne ili relativno opasne bolesti, ali nije baš smrtonosna, ne bi morala da bude. Lekari ga lepo operišu, operacija uspela, sve profunkcionisalo i zaradi sada upalu pluća od bolničke bakterije u umre. Koliko u bolnicama ima tih bakterija, to još nije utvrđivao.

Čuo sam da je nedavno dolazila grupa stranih stručnjaka na jednu od naših najeminentnijih zdravstvenih ustanova koja je sagrađena pre nekih 40 ili 50 godina, ne znam tačno. Koje je rešenje za te bolničke bolesti, oni kažu – najbolje bi bilo zgradu srušiti i sazidati ispočetka. Zgrada je skupocena još uvek. A gde je problem? U sistemu ventilacije i u sistemu grejanja. Oni koji su to nekada projektovali nisu imali pojma ni o bakterijama, ni o tome da bakterije vremenom stiču imunitet na antibiotike i da sada između ostalog treba primenjivati one zastarele antibiotike na koje smo i zaboravili kao što je penicilin ili streptomicin, pa iznenaditi ove bakterije koje su otporne na moderne antibiotike. A šta ćemo kada se i ovome prilagode? Stalno mora nova vrsta antibiotika, ali mora se nešto učiniti i u bolničkim zgradama. Temeljito čišćenje bolničkih zgrada i menjanje sistema grejanja i ventilacije. Pogotovo ventilacione cevi, one najviše šire zarazu. Imam još jedno direktno pitanje za ministra, onako u čelo.

Ministre, šta je bilo sa onih 250.000 evra koje si uplatio Sergeju Trifunoviću na račun, čim se požalio da nema para za lečenje jednog deteta, na prvi pogled humano. Međutim, to dete je otišlo u inostranstvo, našao se jedan human čovek, sportista, fudbaler, uplatio kompletan iznos i nažalost dete umrlo, a pare ostale Sergeju Trifunoviću. Evo, pre neki dan na tviteru kaže, kakav je izraz upotrebio? Kakav Vjerice izraz je upotrebio? Ne, izraz jedan je upotrebio za ministra?

Ovde je problem što je ministarstvo dalo 250.000 evra i što ne vodi računa kako se ti evri troše, a ono za šta je namenski dalo ono je našlo drugog finansijera i nije trebalo ni jedan dinar od novca ministarstva. Sada je ovaj Sergej Trifunović trošio taj novac ko zna zašta, jer su mu režijski troškovi 30% ili 40% ili više od toga i sada kaže da je došao do kraja, trebalo bi ponovo da mu nešto uplate. Ovo je ismevanje države. Ovo više nije u pitanju ličnost ministara. Kakva nam je to država kada može tako da uplati i da ne vodi računa?

Što se tiče ovih retkih bolesti. Rešenje je loše. Ne slažem se da ministar određuje koje su retke bolesti na predlog Fonda zdravstvenog osiguranja. To mora stručnija komisija od profesora Univerziteta, od akademika, a onda da se što pre traže uslovi da se retke bolesti, to su mahom dečije bolesti, leče u Srbiji. Mnogo je jeftinije pozvati gostujuće profesore iz belog sveta koji su stručnjaci za te bolesti da naprave nekoliko operacija, da izvedu nekoliko operacija u Beogradu, da učestvuju naši doktori, da steknu iskustvo i da sami počnu da leče. Apsolutno sam protiv da se odrasli ljudi šalju na lečenje u inostranstvo. Naše zdravstvene ustanove su u stanju da leče od svih bolesti odrasle ljude. Pokaže se onaj koji ima privilegiju da mu država finansira, da je uzaludno odlazio, nisu mu ni tamo mogli pomoći.

Kada se deca upućuju, znate to je strašno osetljivo, ali moraju se tu pojaviti ljudi koji će biti do kraja objektivni pa reći, pazite ovo stravično zvuči, ali da se proceni ima li to dete šansi da preživi ili ne. Mi se sećamo slučaja Dušana Vlača, malog dečaka oko koga je drhtala cela Jugoslavija tamo negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Imao je vrlo opasan defekt na srcu, na kraju je otišao u Hjuston, u Teksas kod čuvenog doktora Debejkija, koji ga je operisao, pa je presadio srce, koliko me sećanje služi, i dečak je na kraju ipak preminuo. Znate, tu se mora praviti procena. Ako ima 20% šansi da preživi, hajde neka ide, ako ima 10% šansi da preživi pa hajde neka ide, ali ako naši doktori kažu da nema nikakvih šansi da preživi, pa ljudi moramo malo i emocije obuzdati. Moramo ih savladati. Osetljivo je o ovome govoriti, ja znam, ali se mora tako.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Još me ovo muči dobrovoljno zdravstveno osiguranje, čemu to služi? Zdravstveno osiguranje mora biti opšte, obavezujuće, mora biti jedinstveno, znači i vojno osiguranje se mora ujediniti sa ovim opštim. Vojna bolnica mora da se uključuje u sistem civilnog osiguranja, a sve civilne bolnice da budu osposobljene u ratnim uslovima, da postanu i vojne bolnice.

Dakle, to je ono što bi trebalo. Sistem zdravstvenog osiguranja jedinstven, nema nikakvih podela i civili i vojnici i zemljoradnici i svi ostali, jedinstven sistem pod jedinstvenim uslovima za sve. Garantovana opšta zdravstvene zaštita.

Ako je zaista do sada 250.000 građana primilo vakcinu protiv gripa, onda to za početak nije loš rezultat, ali vašu poslednju izjavu gde ste saopštili cifru pamtim, negde s početka februara meseca, kada je to bilo oko 50.000. Verovatno je i strah učinio svoje, pa su u jednom trenutku građani krenuli masovnije da se vakcinišu, ali to nije dovoljno za populaciju Srbije. Za sadašnju populaciju Srbije najmanje pola miliona bi trebalo svake godine da se vakciniše, kompletno zdravstveno osoblje, svi zaposleni u državnoj službi, pa da onda vidimo ko još.

Još jedno pitanje nisam stigao ovde da pomenem. Vi ste neke bolesti navodili koje treba da budu predmet društvene brige o zdravlju, to su pre svega maligne bolesti i šećerne bolesti. Pazite, ja ne zanemarujem, to su veoma opasne bolesti i vrlo su rasprostranjene, čak imamo izvesnu epidemiju malignih bolesti, šećerne bolesti vrlo česte, danas mnogo češće nego ranije, što je verovatno izraz stresnih situacija u kojima se ljudi nalaze, ali tu je svakako trebalo navesti kardiovaskularne bolesti, jer 51% ljudi godišnje u Srbiji umire od kardiovaskularnih bolesti, a žene tu prednjače 54,5%.

Nije dovoljno na jednom mestu, valjda ste i to pomenuli, da se samo vodi kampanja protiv pušenja. Jeste pušenje najveći problem, ali pored pušenja treba voditi kampanju koja se tiče i svih drugih uzročnika kardiovaskularnih bolesti, a posebno psihosomatskih, jer smo u prilici da dosta zanemarujemo taj psihosomatski faktor, a srce kao organ emocija, kao organ koji još do kraja nije istražen, mada ga naveliko i presađuju, osetljivo je najviše na psihosomatske faktore, na stresne situacije. Dakle, stresne situacije proizvode i kardiovaskularne bolesti i maligne bolesti u velikoj meri, naravno, i spoljašnji efekti takođe, ali i šećernu bolesti. Tako nikako ne bi smeli to da zanemarite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam pitanje za ministra unutrašnjih poslova Stefanovića dr Nebojšu, što bi rekao neko ovde.

Pošto mi ne odgovara na moja prethodna pitanja, a ja i dalje temeljito obavljam istražne radnje, sad mu postavljam novo pitanje – zašto MUP dozvoljava da potpredsednik Vlade Rasim Ljajić kriminalnim radnjama kupuje celi Novi Pazar? Evo, nekoliko detalja. Bačevac, piši sve.

Ugostiteljsko preduzeće „Lipa“ iz Novog Pazara čim je Rasim Ljajić došao na vlast u tom starom srpskog gradu, prodato je za 1.250.000 evra. „Lipa“ je imala na desetine svojih objekata u Pazaru, gde, na primer, samo hotel „Vrbak“ vredi par miliona evra. Dakle, višestruko ispod cene preduzeće je prodato. Kupili ljudi Rasima Ljajića za njegov račun, jer on, znate, nije toliko glup da sve ovo što zaradi raznim kriminalnim radnjama drži u nekom budžaku, pa da miševi pojedu ili da mu neko jednog dana otme, on pametno ulaže u nekretnine.

Motel „Pazarište“ ili „Stari Ras“ takođe vredi par miliona evra. „Pazarište“ se prostire na nekoliko hektara zemlje gde prolaze dve reke, reka Raška i Sebečevska reka, a Rasim Ljajić je taj najatraktivniji objekat u okolini Novog Pazara uzeo za sebe.

Firma „Lađar“ se prostire na preko 50 hektara zemljišta. Nalazi se na putu Novi Pazar-Raška. Firma se vodi na ime Muje Ljaljara, a to je čovek koji se ceo svoj život borio da jedva preživi. Imao je jedan traktor i vadio je kamen, pesak i šljunak iz obližnjih reka. Sada je kupio za račun Rasima Ljajića i glumi vlasnika. Naravno, pravi vlasnik se zna. Zna celi Novi Pazar. Bačevac možda i ne zna. On retko ide u Novi Pazar. On je zauzet ovde nekim... Da li si ti lekar, Bačevac?

(Muamer Bačevac: Poznati…)

Jesi? Dobro.

(Predsedavajući: Molim vas, bez ličnog obraćanja)

Evo, još malo. Sad je to najjača firma u ovom delu Srbije. Poseduje firme za registraciju svih motornih vozila, parking prostor za hiljade kamiona i autobusa. Najsavremenije praonice auto, kamiona i autobusa i sva ta imovina nalazi se pored magistralnog puta Novi Pazar-Raška. Sva ova milionska imovina je vlasništvo najvećeg narkobosa Rasima Ljajića. Rasim Ljajić je zaposlio svu familiju. Muji Lađaru je dao veliku platu, naravno, kao pouzdanom čoveku, a taj Mujo nema ni osnovnu školu završenu.

Ovo građevinsko preduzeće je prodato za milion evra, a jednu firmu Rasim Ljajić je kupio za bagatelu i takođe se vodi na drugo lice.

Ribnjak „Vojin Popović“ u Novom Pazaru kupio je, takođe, Rasim Ljajić i o tome priča celi Novi Pazar. To je nešto najnovije. Moraću uskoro da odem i u Novi Pazar da se raspitam još među ljudima kako stoje te stvari.

Šta, ne smem u Novi Pazar, je li Bačevac?

(Muamer Bačevac: Bujrum, dobrodošao.)

Hvala ti na izrazima gostoprimstva. Neki dan sam bio u Sarajevu.

(Predsedavajući: Privodite kraju, gospodine Šešelj.)

Dakle, upozoravam ministra unutrašnjih poslova da se mnogo ovih informacija prikupilo, da policija ne sme ostajati skrštenih ruku, a i da je on lično odgovoran, ako ne zna, za sve ovo. Sramota je za jednog takvog ministra da ja pre njega saznajem za ovakve stvari.

Šešelj dr Vojislav, je li tako Čanak?

Da li ti sumnjaš nešto u regularnost?

(Nenad Čanak: Ne. Od ranije poznat organima gonjenja.)

Organima gonjenja i utamničenja.

Ja sam za neke od stvari koje si ti danas uradio i prethodnih dana, već umalo jednog pre 40 godina u zatvor oterao zbog plagijata. Otkrio sam kod sekretara Gradskog komiteta Saveza komunista Sarajeva, plagijat u magistarskom radu. Ja. Sada, pošto sam i kod tebe plagijat otkrio sada ćemo ili ti ili ja u zatvor.

Mene jedna stvar, pre svega, ovde čudi, a ne čudi me zapravo, nisam mnogo iznenađen, što je ovo uopšte stavljeno danas na dnevni red. Bilo je toliko drugih pametnijih zakonskih projekata koje su opozicioni narodni poslanici za ovih nekoliko godina podnosili Narodnoj skupštini, pa ste vi to sa automatizmom odbacivali.

Mene brine što je ovo sada situacija u kojoj vlada velika neizvesnost u pogledu budućnosti KiM, da li će biti pregovaračkog procesa, da li će neko sa strane nasilno da seče celu stvar ili šta će već biti? Ali, eto, stavljeno je na dnevni red pa ga treba ljuljati.

Međutim, iznenadio me Nenad Čanak. On mi je, kao ovako rečit čovek, delovao i kao prilično pismen, pa kako nije bio u stanju da sam napiše zakonski projekat i podnese Narodnoj skupštini, kao ovaj što je podneo 20. februara 2019. godine. On je uzeo od slova do slova, prepisao zakonski projekat narodnog poslanika Aleksandre Jerkov od 13. decembra 2016. godine, od reči do reči. Ona je ovo podnela ispred DS. Nemoj nas sad Čanak zavađati sa DS. Podmetnuo si nam njihovo kukavičje jaje i sad mi treba da ga kljucamo ovde da se ne bi izleglo pile iz njega.

(Nenad Čanak: Da nisi ti možda u koaliciji sa DS?)

Sa DS? Ja znam s kim si ti u koaliciji, ali ti pojma nemaš s kim sam ja u koaliciji. Da se razumemo onda. Ja dobro znam s kim si ti, ali nećemo sada o tome da ne menjamo temu razgovora. Ja moram ovo da rasturim. Ovo je ljudi doslovno, pogledajte, tražite u službi. Ovo je podnela Aleksandra Jerkov kao potpredsednik DS u decembru 2016. godine, a ovo je Nenad Čanak sa svoje dve koleginice, narodni poslanik Olena Papuga i narodni poslanik Nada Lazić, podneo 20. februara ove godine. Može li to? Može li ovo i u jednoj parlamentarnoj demokratiji da se desi? Može kod nas. Kod nas to može. Kod nas može svašta. Kod nas može i Rasim Ljajić da bude potpredsednik Vlade, bez obzira što je do guše u kriminalu, ali dobro ne bude primenjeno.

Zato, dame i gospodo, treba videti može li se ovo raspravljati uopšte ovde? Ili da kažemo gospodinu Čanku da on napiše novi zakonski projekat. Sada se meni postavlja pitanje i ko mu je pisao obrazloženje, jer nismo navikli ovde da nam Čanak čita obrazloženje. Je li tako? On je bio dovoljno sposoban da govori iz glave i to ponekad suvislo. Ponekad, po mojim ocenama subjektivnim, drugi ljudi imaju druge ocene, ali on danas ovde pročita referat kao na Sedmom kongresu kominterne je bio ili na Petom kongresu KPJ, čita li čita.

(Marijan Rističević: Ili Drezden.)

Pusti ti Drezden, tamo su kratki referati bili, Marijane. Ukočih se na ovoj stolici, a žurim da gledam prenos saopštenja presude Radovanu Karadžiću, ali evo dočekah nešto i da kažem.

Sada, ko je pravi tvorac ovog teksta? Mi svi znamo Aleksandru Jerkov. Dakle, ponovo cvrkuće u Skupštini, neću ni jedan uvredljivi izraz da kažem, ali nije ona te pameti da napravi ovaj projekat. Evo, Marijan već nagađa. U pravu si Marijane, ta Aleksandra Jerkov je bila nekad u Čankovoj stranci do 2013. godine, onda je napustila i nije u krala mandat, kao što ti je Marinika ukrala. To treba ceniti. Pošteno napustila stranku, vratila mandat i gotovo. Kako zovemo ljude koji su postupili kao Marinika Tepić? Nećeš da kažeš? Kaži.

(Nenad Čanak: Lopovi.)

Lopovi, slažem se sa tobom. Ona posle toga odlazi, dok je tri godine pauzirala u političkom radu u Skupštini, bila je na nekoliko obuka u Nacionalnom demokratskom institutu u Vašingtonu. To su sve obuke o delovanju, vođenju psihološkog rata. Bila je u Međunarodnom republikanskom institutu na nekoliko obuka. Evo, crče Čanak od smeha. Da li si ti bio na tim obukama, Čanak?

(Nenad Čanak: Nisam, ja sam oficir.)

Ti si oficir tamo. Šta si? Major? Da li si instruktor? Sama ona to kaže na guglu. Ja sam mislio šali se Marijan i okrenem gugl i nađem sve. Družim se sa guglom svaki dan, šta ću ja sam star čovek ne idem u provod, ne idem u kafane, samo sam na internetu. Ne, to je Toma Nikolić zvao tviter telefonom, a kad mu je stigao mejl on je rekao neka uđe. Evo, na šta se srozao tvoj referat Nenade, na Tomu Nikolića.

Kaže, da je bila na više oblika obrazovanja, seminara i treninga, CIA o političkom angažovanju. To ona piše na svom tviter nalogu. Okreni lepo Aleksandra Jerkov i prva stavka je to i pritisni - biografija i sve će ti izaći. Hoće ja da ti to tražim? Nećeš? Dobro, samo nemoj s mojim telefonom.

E sada, ona posle tolike obuke, to je bilo u toku tri godine, dođe kao novopečeni potpredsednik DS i podnese ovaj projekat. Gledam malo konstrukciju ovih rečenica, poneka mi izgleda kao da je prevođena sa engleskog jezika i nije je lektor baš doterao onako kako treba, a vi ste na dva mesta i po jednu reč ispravili. Šta da izmišljam? Evo, šta su ispravili, u članu 8. su ispravili - rokove, a u članu 7. bilo je kod nje - mišljenje, kod vas piše - saglasnost. To je jedino promenjeno u celom tekstu zakonskog projekta.

Sada da vidimo malo istorijski kako stoje stvari, pošto neću imati vremena baš na sve da se osvrnem o čemu je Čanak ovde govorio. Prvo, nikada ta srpska autonomija u Vojvodini nije bila institucionalizovana dok komunisti nisu došli na vlast. Bilo je raznih proklamacija, pa i na Temišvarskom saboru se govorilo o potrebi uspostavljanja srpske Vojvodine, kad su Srbi doselili nakon što im je austrijski car obećao kulturno-prosvetnu autonomiju. Oni su to u različitim intenzitetima imali od 1690. pa do kraja austrougarske monarhije.

Dakle, Austrougarska nagodba, iz 1861. godine, nije uspela da skrši tu njihovu autonomiju koju su imali. Kada je izbio mađarski ustanak 1848. godine, Srbi su se svrstali na stranu austrijskog cara.

Kao jedan veliki Srbin, general, katoličke vere, jer to je tada bio uslov da postane general, koji se zvao Jelačić, koji je postao hrvatski ban i pošto katolički biskup zagrebački, nije hteo da ga miropomaže, da ga instališe u zvanje, onda je došao srpski patrijarh Rajačić da miropomaže hrvatskog bana. Hrvatski ban, Srbin, katolik, Jelačić, predvodi sada bansku vojsku u gušenju Ugarskog ustanka.

Jel tako Čanak? Jeste.

(Nenad Čanak: Uglavnom, jeste.)

Svi su se Srbi, skoro svi, bio je glavnokomandujući Ugarske vojske, general Jovan Damnjanić, koji je ratovao protiv Srba, do kraja bio vrhovni komandant Ugarske vojske i Rusi su ga zarobili negde kod Arada beše i predali Austrijancima kao zarobljenika, a Austrijanci su ga obesili. Kada je bio pod vešalima i dalje se ponašao gordo i dostojanstveno, kao ugarski general. Zato ga Mađari i danas cene, kao svog junaka, Srbi sasvim drugačije o njemu misle, što je sasvim normalno.

Godine 1848. prvo je „Srpski sabor“ kulturno-prosvetni, proklamovao formiranje srpske Vojvodine, ali od toga ništa nije bilo. Ratovalo se sa promenljivom srećom, dolazili su dobrovoljci iz Srbije, pod Stevanom Kničaninom, četničkim vojvodom, ratovali protiv Mađara, krvavilo se sa obe strane i negde krajem te godine, austrijski car prihvati srpski zahtev i proglasi „Vojvodstvo Srbija“, to je bio zvaničan naziv. Za prvog srpskog vojvodu postavi jednog istaknutog generala, Srbina, pravoslavca, koji je bio u Austrijskoj vojsci i taj general je na nesreću umro onog trenutka kada su mu predavali carski ukaz po postavljenju srpskog vojvode.

Car je izbegavao da imenuje novog vojvodu. Posle izvesnog vremena sam sebe je proglasio i vojvodom „Vojvodstva Srbija“, kao što je ranije ugarski kralj, posle propasti srpske despotovine, sam sebe proglašava za srpskog kralja.

Dakle, to je bilo sve i ta srpska Vojvodina nikada realizovana, ona je ostala jedino u pesmama. Međutim nacionalni naboj srpskog naroda se izražavao, pre svega putem delovanja Narodne stranke Svetozara Miletiće. Onda, lista „Zastava“ koji se čitao u svim srpskim zemljama, u velikom tiražu je izlazio i pošto je Austrougarska bila relativno demokratska država, za ono vreme demokratska, Srbi su bili zastupljeni i u Ugarskom i Austrijskom saboru.

Godine 1918. nema nikakve Vojvodine, niko ne pominje nikakvu Vojvodinu. Lider SRS Jaša Tomić, je sazvao veliku narodnu skupštinu Srba, Slovaka, Bunjevaca i ostalih Slovena u Novom Sadu, tu je bio…

(Nenad Čanak: Četrdeset posto stanovništva.)

To je bilo 40% ali bilo je Nemaca pola miliona tada. Nemce više ne računamo od kako su ih partizani oterali. Nećemo i dalje o statistikama računati. Možda je to bio zverski čin, oterati žene i decu i neke ubiti itd. ali ne možemo ih sada računati u statistikama kao da još uvek postoje.

(Nenad Čanak: To je bilo 1918. godine, a oni su 1945. godine.)

Dakle, bilo ih je oko pola miliona i 1918. godine. Bili su Srbi sa ostalim Slovenima u manjini, ali su proklamovali, doneli su državotvorni akt i niko se tome nije suprotstavio. Nemci su izgubili rat, Mađari su izgubili rat, bilo je nekoliko Nemaca koji su to prihvatili i učestvovali na Skupštini, bilo je nekoliko Mađara, najmanje jedan Hrvat, takođe je bio, bilo je sedam žena.

Dakle, pre trideset godina, pre nego što je u Jugoslaviji uvedeno žensko pravo glasa, Srbi su to uveli u Novom Sadu. To je bila Narodna skupština koja se ticala Slovena, Banata, Bačke i Baranje. Dan ranije, 24. novembra, održana je Skupština Srema u Rumi, blizu Krkovca, tamo je sad moja nova centrala, Čanak, da znaš samo, i noću svetli, blista, tamo je odlučeno da se celi Srem priključi direktno Kraljevini Srbiji, Srem nije hteo, iako je ranije pripadao Slavoniji kao županiji u okviru Ugarske, nije hteo da se uključuje u narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba, nego 24. novembra, zajedno sa Vukovarom i Vinkovcima.

Dakle, celi Srem se priključio Kraljevini Srbiji, a onda se priključila Bačka, Banat i Baranja. Sad, kako je Čanak ovde govorio, ispade 1944. i 1945. godine da je Vojvodina nestala iz sastava Srbije. Vojvodina je bila okupirana, ali nije nestala. Okupacija je privremeno stanje, ali ne trajno u međunarodnom javnom pravu. Niko nije mogao izvesti Vojvodinu iz Srbije bez Međunarodne konferencije, koje bi nove granice ustrojila.

Dakle, Banat, Bačka i Baranje su ostali u Srbiji, Srem je ostao u Srbiji, a onda su komunisti oteli od Srbije Baranju, oteli Vukovar, oteli Vinkovce i još neka sela Sremska, proglasili da je Vojvodina neki entitet državnog pravnog značaja i da je ona odlučila da se priključi Srbiji. To je sve komunistička režija, tu nikakvog legitimiteta nema. To su revolucionarni akti koje pravo ne priznaje. Srbija je podeljena voljom komunista protivno volji Srpskog naroda.

Šta mi Srpski radikali hoćemo? Hoćemo da ukinemo autonomiju Vojvodine. Kako? Pozvaćemo građane Vojvodine da izađu na Referendum i da o tome odluče. Da li je to demokratsko?

Danas ima skoro 70 posto Srba u Vojvodini. Šta oni dobijaju autonomijom Vojvodine? Umesto jedne, dobijaju dve birokratije. Jedna birokratija u Beogradu, druga u Novom Sadu. Treba obe izdržavati.

Šta Mađarima znači Vojvodina kao autonomija? Ništa. Mađari imaju četiri, pet opština gde su u apsolutnoj većini. Ima ih, otprilike, toliko da su pojedinačno najjači u etničkom pogledu, nisu u apsolutnoj većini, ali bez njih se ne može vlast formirati.

Mi, radikali se zalažemo za jačanje lokalne autonomije, da lokalna autonomija, opštine i gradovi dobiju što šira ovlašćenja, da tu narod neposredno preko svojih odbornika rešava o pitanjima koja su mu od svakodnevnog životnog značaja. Jedna država, jedan državni centar i ono što treba da bude centralizovano, to je vojska i policija, da bude na taj način centralizovano. Ovako se narod zamajava tezama da ostatak Srbije jednostavno pljačka Vojvodina.

Pazite, devedesetih godina sve srpske zemlje su u teškoj krizi. Ratovalo se. Pod sankcijama smo bili i sada porediti šta je Vojvodina bila devedesetih spram Slovenije je smešno. Mi smo kao narod bili dovedeni pred uništenje i nije to Milošević kriv i njegov režim, nego naši spoljni neprijatelji, a instrumenti naših spoljnih neprijatelja došli su na vlast 5. oktobra 2000. godine i videli smo posle kako je izgledala cela Srbija – kao da je tajfun sve razneo.

Evo ja bez čitanja, Čanak. Ako možeš i ti, zdravlja ti.