Ovako, njiva - Kelebija, kuća, dvorište, njiva, ako hoćete i brojeve - 29.032, 28.577, itd., voćnjak Kelebija, njiva Kelebija, voćnjak, vinograd, njiva Kelebija, njiva, njiva, livada, itd. Ukupno14 hektara, 49 ari, 68 metara kvadratnih opštinske zemlje, koju je po ovim rešenjima i kupoprodajnim ugovorima preneo na svoju ćerku koja se zove Fajdu Kinga iz Subotice. Zloupotrebljavao je funkciju predsednika opštine za lično i porodično bogaćenje. Ovde se neki smeju koji imaju slična iskustva sa ovakvim vođenjem opštinskih poslova, ali ne bih se danas na njih osvrtao. Problem je Jozef Kasa i njemu slični. Zato su takvi ljudi podložni i finansiranju iz inostranstva, svakom pritisku, svakom nagovoru. Ti ljudi, koji nemaju obraza, morala, koji otimaju gde stignu i ne misle pre svega o svom narodu. Kome je u interesu da se eventualno zavade Srbi i Mađari? Ne može biti ni Srbima, ne može ni Mađarima. Lepo živimo zajedno. Prema Mađarima smo kao većinski narod uvek blagonakloni i evo vam dokaza. Odrekli smo se jednog mesta među potpredsednicima ove skupštine, mi radikali, jer po proporcionalnoj strukturi Skupštine trebalo je nama da pripadne, a mi smo rekli ne. Treba da sedi jedan Mađar i da bude potpredsednik Narodne skupštine, jer imamo takav stav, takav odnos prema mađarskoj nacionalnoj manjini. Ovakvi ljudi na čelu jedne mađarske nacionalne političke partije jednostavno koriste svaku mogućnost da eventualno zavade Srbe i Mađare, da profitiraju na nevolji svog naroda.
(U sali se čuje aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, od nemoralnog čoveka se ne može očekivati da govori istinu. Gospodin Kasa negira moje navode, a zašto malo ne uđe u pojedinosti. Da li je ovo rešenje o prenosu opštinske zemlje na njegovu ćerku, da li je to ovo rešenje, da li je i ovo. Evo, da vam dam kuporpodajni ugovor između opštine Subotice i Fajduk Kinge, jedan, drugi, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi, deveti, deseti, itd. Kako opština jednoj osobi toliko zemlje da proda, gradskog građevisnkog zemljišta, jer po zakonu to nije moguće. Po zakonu opština jednom građaninu može dati samo jednu parcelu sa naknadom ili bez naknade.
Ako se daje sa naknadom, obavezna je javna licitacija, ako se daje bez naknade, obavezno je neko podobno obrazloženje zašto se tome i tome daje jedna građevinska parcela. Kad se daje 14 hektara, nema nikakvog obrazloženja, u pitanju je krađa, otimačina i zloupotreba službenog položaja.

Dame i gospodo narodni poslanici, najviše bih  želeo da je prethodni govor poslanika Srpskog pokreta obnove stvar neznanja i nerazumevanja, a ne pitanje neke ozbiljne  namere. Srbija nije bila u ratu, ali je prethodna Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija imala unutrašnju separatističku pobunu. U slučaju unutrašnje separatističke pobune, svaka država na svetu angažuje svoju armiju, pa i ta naša prethodna država angažovala je armiju: Operativni sastav armije, delimična mobilizacija rezervista i prikupljanje dobrovoljaca. Većina dobrovoljaca direktno se uključivala u jedinice armije. Bilo je i onih koji su formirali tzv. srpske garde, pa ih vrlo brzo zaboravili, kada je jedan broj ljudi izranjavan, poginuo itd.
Ovim zakonom se regulišu ozbiljna pitanja. Dakle, imali smo poginule borce. To su poginuli borci u suzbijanju unutrašnje pobune.
To što zbog pritiska velikih sila, zbog sankcija, blokade, pretnji našoj zemlji, nismo uspeli da sačuvamo neke teritorije, to je već drugo pitanje. Ali, borba se morala voditi. Žrtve te borbe, porodice poginulih i ranjenici, imaju pravo na državnu pomoć i podršku.
Danas se u Srbiji ne vodi nikakav rat. Naši neprijatelji pokušavaju da prikažu da je unutra rat. NATO pakt to pokušava da prikaže, da bi imali pravnu osnovu za mešanje Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija. Rata nema. Postoje teroristička dejstva. Bila su veoma brojna teroristička dejstva, masovna, pre nekoliko meseci. Sada su sporadična, po svojoj prirodi, ali i dalje opasna, jer atakuju na ljudske živote, jer se u tim terorističkim dejstvima ubijaju nevini civili.
Policajci koji učestvuju u suzbijanju tih terorističkih dejstava i vojnici koji brane granicu, pa u toj odbrani poginu ili bivaju ranjeni, imaju pravo na adekvatnu državnu zaštitu za sebe, ako su invalidi, i za svoju porodicu ako porodica ostane bez svog hranioca. Prava žrtava takvih dejstava izjednačavaju se sa pravima ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca. To je suština ovog zakona.
S druge strane, nepreciznost po pitanju placeva, nepreciznost i neznanje. Može opština da dodeli plac svakoj porodici palog borca i svakom ranjeniku i invalidu, bilo da je reč o ranjeniku iz rata, unutrašnjeg rata koji je vodila bivša JNA, bilo da je reč o ranjeniku ili porodici palog borca iz antiterorističkih dejstava koje se još uvek vode.
Tačno je da je opština obavezana da raspisuje javni konkurs. Ali, zašto opština ne bi raspisala javni konkurs. Opština Zemun je tako, prošle godine, raspisala javni konkurs i dodelila više od 200 besplatnih placeva ratnim vojnim invalidima, porodicama palih boraca i ratnoj siročadi. U konkursu se naznači - besplatno se dodeljuje. Na konkurs se prijavljuju svi zainteresovani, a onda se ili pravi selekcija, ako ih nema preteran broj i ako svi ispunjavaju uslove, može se reći - svima se dodeljuje. Opština ima pravo da placeve dodeljuje uz naknadu i bez naknade. Metod dodele placeva po zakonu je javni konkurs. Raspiše se javni konkurs i po njemu se dodeljuje. Dakle, u oba slučaja država je dužna da pomogne i država ima mehanizme kojima će pomagati. Jedan od tih mehanizama je i ovo o čemu danas raspravljamo.

Stvarno je neverovatno da dotični gospodin iz SPO želi po svaku cenu da dokaže da je Srbija u ratu. U svakoj državi na svetu vojska štiti granice. Da tuđa regularna vojna formacija napadne naše granice, moglo bi se razmatrati da li je u pitanju rat ili nije. Pošto nije reč o regularnim vojnim formacijama Albanije kao države ili regularnim vojnim formacijama NATO koji takođe preti, nego o neregularnim terorističkim bandama, ne može se u pravnom smislu govoriti o ratu. To je što se tiče pravne procene.

I suštinski nama kao državi ne odgovara formulacija rata, jer ona ima neke druge posledice koje u ovom slučaju ne mogu biti prihvaćene.

Treće, naša država je slala vojsku na Sinaj u okviru snaga Ujedinjenih nacija, naša država je slala vojsku da razdvaja iranske i iračke trupe po okončanju ratnih dejstava. Tamo se moglo desiti, hvala bogu pa nije, da pogine neki naš vojnik ili oficir. Država nije bila u ratu, ali u ratnim oružanim dejstvima može neko da pogine. U svakoj državi na svetu može se desiti da policajac pogine u antiterorističkoj akciji, u borbi protiv kriminala, posebno organizovanog kriminala, koji je izazov za svaku državu.

Država mora porodice takvih poginulih policajaca ili one, koji ostanu invalidi, zaštititi, mora im pomoći. Ovo je čista pravnička logika, na kraju krajeva. Ne mogu da shvatim da se neko poziva da je završio pravni fakultet u bilo koje vreme, i u titoističko vreme zbog ovakvog neznanja se padalo na ispitima. Nemojte vreme da okrivljujete za ono što sami niste naučili i savladali.

Dame i gospodo, meni je veoma drago što, koliko vidim, svi poslanici Narodne skupštine podržavaju ovaj zakonski projekat, jer je projekat dobar i uneće pozitivne promene u našu praksu u ovoj oblasti.
Pošto smo se svi usaglasili oko tog projekta možemo malo i da se našalimo, a povod su uvek poslanici Srpskog pokreta obnove i da vas nema u ovoj Narodnoj skupštini nama bi bilo strašno dosadno. Kroz sve te šale pojavio se i jedan ozbiljan problem, problem nepotizma, problem tih rođačkih veza i odnosa, pa bi možda mogla da se pokrene inicijativa da se menja izborni zakon, pa da taj izborni zakon tako jasno formulišemo da uvek znamo na vašim listama ko su vam stranački kadrovi, a ko su rođaci, pa ide lista rođaka Srpskog pokreta obnove i ide i lista aktivista Srpskog pokreta obnove. Tako je i kada se ide na lokalne izbore. Na lokalne izbore su išli aktivisti, a funkcije u gradskoj vlasti Beograda preuzeli rođaci. Nema mnogo aktivista među funkcionerima, ali ima ogroman broj rođaka. Demokratska stranka je pravila cele spiskove tih rođaka, a vi to niste demantovali. Mi vas i ne poznajemo tako dobro.
Kada sam bio predsednik opštine dolazi kod mene Slavica Altipar-Markov, gradski sekretar za obrazovanje, prvo da nas pohvali što smo ulagali mnogo u zemunske škole, a onda da predloži još neke projekte. Ja je lepo primim, razgovaramo i ona se predstavi kao sestra Vuka Draškovića. Ni ja nisam znao da Vuk Drašković ima toliko rođaka, a da o Danici Drašković i ne govorim. Vi to najbolje znate.
Onda da idemo sa dve liste na sledeće izbore, pa i da narod zna - ovo su stranački aktivisti, možete za njih glasati, a ovo su stranački rođaci, možete i za njih glasati, pa neka se svako opredeli. Onda da vodite računa kada raspoređujete funkcije posle izbora, ako vam slučajno negde upali u nekoj mesnoj zajednici da ponovo osvojite vlast, onda bar pola stranačkih aktivista među funkcionere odredite, a pola rođaka. Nemojte kao sada samo rođaci da drže vlast, a vi morate na svojim leđima kampanju da izvučete.
(Zoran Jovanović traži reč.)

Ja sam, iako najviše volim da slušam gospodina Mikovića u Narodnoj skupštini, ovog puta zaista veoma iznenađen njegovim nastupom. Smisao čuvanja arhivske građe nije u njenom naknadnom javnom dokazivanju, nego u pružanju pomoći svim istoričarima, istraživačima prošlosti, koji žele da jedan period naše istorije rasvetle sa svih strana.
Reč je o jednoj političkoj organizaciji kada smo imali jednopartijski sistem. Čuva se arhivska građa Saveza komunista. Kako će za 30 godina neko da istražuje sistem rada unutar Saveza komunista, način donošenja odluka, ako nema arhivsku građu, kako će da istraži jednu od transmisija Saveza komunista, tako se to u teoriji naziva - Socijalistički savez, Savez socijalističke omladine, Savez sindikata, Savez boraca itd. Sve su to bile transmisije. I Ustavom su regulisane transmisije. Sve su to bili ustavni faktori. Nije postojao zakon o političkim partijama i društvenim organizacijama. Ustavom je bilo određeno koje su to organizacije. Zbog toga se čuva njihova građa i ovaj naš zakon ne kaže da se čuva samo lepa arhivska građa ili samo ružna. Čuva se sva arhivska građa, a posle će istoričari da procenjuju šta je bilo lepo u našoj istoriji, a šta nije bilo lepo, davaće i vrednosne sudove na osnovu naučnih i stručnih činjenica. A ovaj zakon ne sadrži nikakve vrednosne sudove. On sadrži samo činjenice. Postojalo je to i to, bilo je ustavni faktor, bilo je državni faktor i mora da se čuva. Mora da se čuva da bi se nekome u budućnosti pomoglo u naučnoistraživačkom radu. To je osnovni smisao čuvanja arhivske građe.

Dobro, gospodin Miković odustaje da se sam sa sobom spori. To je vrlo lepo, ali to je trebao mnogo ranije da uradi. Zašto je ovo potencirano Zakonom o čuvanju arhivske građe. Zato što je od posebno velikog značaja. Reč je o ustavnom faktoru, organizaciji koja je Ustavom utemeljena. Direktno Ustavom. Nema druge formulacije ovde. Kultura obuhvata sve, i nauku, i obrazovanje, i svakodnevni rad i život, sve je to kultura u širem smislu reči. Čuva se kao kulturno dobro, čuva se kao dokumenat bez koga nema kvalitetnog naučnog rada u budućnosti. Nema toga ko može napisati dobru kritičku istorijsku studiju o Savezu komunista, a da ne istraži Savez socijalističke omladine. Nemoguće je. Pa među nama ima i nekoga ko se bavi i naukom, nema samo valjda onih koji se otimaju o privilegije. Kako je moguće istražiti Savez komunista od 1945. do 90. godine ako se ne istraži i omladinska organizacija. Nije moguće. To je razlog što se ovo posebno čuva.
Dakle, mere čuvanja su veće u odnosu na one klasične mere čuvanja arhivske građe, postoji obaveza da se neka arhivska građa čuva pet godina, neka 10 godina, neka 20 godina, ko zna koliko koja, nije ni važno da u to ulazimo. Postoji jedan deo arhivske građe koji se mora čuvati neograničeno. I to dobro čuvati. I ovo je zakonska formulacija kojom se obuhvata ta posebna briga o jednom delu arhivske građe, bez ikakve ideološke konotacije. Vi biste sada rekli, to je ružno, nećemo da čuvamo. Nemačka država na ovaj način čuva arhivsku građu Hitler-jugenda. Čuva je i čuvaće kao blago jer bez toga nema istraživanja Hitlerovog režima. Nemoguće je. Dakle, nešto što je najcrnje, najlošije, najgore, ali mora da se čuva sa najvećom pažnjom, sa najvećom brigom, jer bez toga ne može da se osvetli jedan period prošlosti.

Dame i gospodo, narodni poslanici, ja vam danas moram nešto priznati. Priznajem da sam veoma cenio gospodina Mikovića, kao istaknutog, obrazovanog pravnika, kao čoveka koji se izuzetno razume u pravna pitanja. Utoliko me je više danas iznenadio.

Gospodine Mikoviću, reč je o jednom principu. Prvo, želja je zakonodavca, ona još nije materijalizovana, dok se ne izglasa ovaj zakon, želja je zakonodavca da se smanjuje broj suvlasničkih odnosa, kada je reč o nekretninama. Ta želja je prisutna u svim civilizovanim pravnim porecima, pa i kod nas. Iz te želje zakonodavca da se smanji broj suvlasničkih odnosa zbog komplikacija koje uvek iskrsnu kod takvog vida odnosa, mi ustanovljavamo izvestan princip, jedno pravilo, pravilo o prvenstvu preče kupovine. To pravilo je fundirano na pretpostavci da onaj, koji ima najveći suvlasnički deo, ima i najviše interesa da dokupi ostatak ili deo ostatka, da povećava suvlasnički deo. To je jedan princip, kome se ne može suprotstaviti adekvatnim pravnim argumentima.

Kada su u pitanju porodični odnosi, pa vi navodite primer, vi i vaš brat ste vlasnici, po 1/4 držite u svojim rukama, a ja vlasnik polovine. A što biste vi svom bratu prodavali, što mu ne poklonite, pa ste rešili problem?

Dakle, zakon ne treba da ulazi u takve detalje. Želim ovaj pravni princip do kraja da pojednostavim da bi bio svima jasan. Znači, u tim varijantama postoji mogućnost da provedete svoju volju.

Vi sklopite ugovor o poklonu, na ugovor o poklonu se takođe plaća izvestan porez i plaća se i ako je rođeni brat u pitanju. Dakle, vi mu poklonite, a onda ako očekujete da vam to brat ipak plati, to državu ne interesuje, važno je da je porez plaćen, bilo da je poklon ili kupovina, vi to sa bratom regulišete.

Dakle, argument vam uopšte nije validan, a ovaj pravni princip uvodimo da bismo osnovnu želju zakonodavca zadovoljili, da ne bi bilo nekih posebnih problema u ličnim relacijama ljudi zbog ovakve želje zakonodavca, postoje i otvorene mogućnosti. Za državu je važno da vaš brat plati porez, a vi mu onda poklonite. Stvar je vašeg međusobnog poverenja da li ćete jedan drugome verovati na reč. Kod svih drugih pravnih odnosa, da se ne bi moralo verovati na reč, postoji pisani pravni kontrakt, regulisan ovim zakonom i regulisan na veoma principijelan način.

Drago mi je što je napokon gospodin Miković u koliziji sa onim što je govorio gospodin Murić. Upravo zbog toga imamo onaj drugi zakon, kojim se u osetljivim područjima kontroliše trgovina. Nije cilj naše zemlje da se podstiču separatističke tendencije ili da se potpomažu neki, rekao bih, antidržavni elementi koji pritiscima pokušavaju iseliti Srbe sa određenih područja naše zemlje, pa im otkupljuju imovinu. Prvome po povlašćenoj ceni, a ostalima u bescenje. Zbog toga imamo zakon kojim kontrolišemo promet nepokretnosti i vodimo računa, ako Šiptar prodaje Šiptaru vrlo se lako dobija saglasnost, ali ako Srbin prodaje Šiptaru, onda prethodno ispitujemo da li je pod pritiscima, da li su i neki drugi momenti uključeni, da li je čisto trgovački pravni odnos u pitanju ili ima i političkih stvari i sve ostalo. To smo rešili drugim zakonom i zato ovde možemo da preciziramo pravni princip. Pravni princip je da sused ima pravo prvenstva po istoj ceni, a in species primenjujemo onaj drugi zakon i vodimo računa kakve to ima eventualno političke, pravne, bezbednosne implikacije i slično.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo 24. marta ove godine formirali Vladu narodnog jedinstva utvrdili smo osnovne principe na kojima će Vlada delovati. Vlada se uhvatila u koštac sa ozbiljnim ekonomskim i socijalnim problemima, a pre svega problemima odbrane Srbije, zaštite teritorije Republike, Vlada se uhvatila u koštac sa kriminalom koji je počeo da nagriza mnoge segmente našeg društva. U toj vladi, pre svega, smo nastojali da disciplinujemo ministre. Ministri su morali pružati primer poštovanja zakona, striktne discipline, odgovornosti u svom radu, jer bez tako disciplinovane vlade, bez tako disciplinovanih ministara nismo mogli zavoditi red u osnovnim državnim strukturama. Mi ćemo ovu vladu pamtiti po više ili manje uspeha u  ekonomskoj, po više ili manje uspeha u socijalnoj sferi. O tome će se izjašnjavati građani na sledećim izborima. Neće se za nama vući prljavi tragovi kao za ovom grupom koja se smeje, koja je u Gradskoj skupštini Beograda pokazala pravo lice. U ovoj vladi od kada je formirana, već punih osam meseci, ni jedan ministar nije dobio stan. Privilegije smo ukidali, štedljivu politiku vodili. U julu i septembru su nas opsedali čak sa svih strana tražeći intervenciju oko upisa na fakultet, pa smo i tu odolevali i nema toga ko može da kaže da smo popustili, da smo nekome bili veza, da smo nekome bili šansa da mimo zakona, mimo propisa stekne neko pravo ili neku privilegiju. Desilo se to da je ipak  jedan ministar poklekao. Reč je o Radi Trajković, meni je veoma neprijatno što to danas govorim, jer je Rada Trajković bila ugledni član Srpske radikalne stranke, istakla se svojim patriotskim nastupima i vrednim radom i u poslaničkoj grupi i u stranačkoj strukturi i u Vladi Srbije.
Međutim, pre nekoliko dana Rada Trajković je pokušala, mimo propisa i mimo kriterijuma da isforsira svoga brata, koji je sudija Opštinskog suda u Nišu, na mesto sudije Okružnog suda. Taj čovek se zove Radomir Vujačić. Prvo nije uspela ni kod stranke, jer smo zauzeli stav da se strogo držimo kriterijuma prilikom izbora sudija, da ni jedan sudija ne može doći na sudijsku funkciju zato što je nečiji rođak, zato što je nečiji prijatelj, nečiji poznanik, sudija može doći u sudijsko zvanje, napredovati u više sudijsko zvanje samo na osnovu konkretnih rezultata u svom radu, ugleda i poverenja koje uživa u sredini u kojoj je u prethodnom periodu delovao.
Rada Trajković, nažalost, išla je kod ministra Jankovića, tamo napravila i scenu u kancelariji, plakala čak. Pokušala da interveniše kod drugih istaknutih političkih funkcionera, a sve u cilju da svome bratu obezbedi željenu poziciju. Srpska radikalna stranka jednostavno takvo ponašanje ne može tolerisati. Naši koalicioni partneri u Vladi narodnog jedinstva takođe. Mi od principa nećemo odustajati pa makar se morali i još sa nekim u budućnosti na ovaj način oprostiti. Žao mi je što je do toga došlo, ali disciplinu moramo održati i moramo javnosti reći istinu o celom slučaju. Hvala.

Ne pada sneg da pokrije breg, nego da pokaže da niko normalan ne može biti u Srpskom pokretu obnove. Pa i vi to danas lepo ovde pokazujete. Istražni organi će utvrditi sve što se dešavalo u Gradskoj skupštini, ja sam u to ubeđen, u dogledno vreme. Sve ove provizije koje su isplaćivane, sve te marifetluke. Međutim, što se tiče bivše ministarke Rade Trajković, ona je jutros prisustvovala na sednici predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke. Njoj je danas saopšteno da će biti razrešena funkcije. Ona nije podnosila ostavku, osim, možda na studiju "B" popodne ili svome suprugu Veselinu Trajkoviću.
Meni je žao zbog ovakvog nastupa Veselina Trajkovića, jer on nikada nigde nije izjavio da postoji bilo kakav totalitarizam u stranci dok njegova supruga nije pozvana na odgovornost. Stranka se duže vreme ponosila i Veselinom Trajkovićem, sa uglednim profesorom univerziteta, kao čovekom koji je patriotski nastupao, koji je zasluživao poverenje unutar stranke. Stranka se ponosila Veselinom Trajkovićem, njegovim patriotskim govorima, stranka se ponosila Radom Trajković i zbog odlučnih nastupa u javnosti koja je kritikovala negativne pojave u društvu itd.
U ovom trenutku kada je napravila ličnu grešku, grešku koja je nespojiva sa moralnim likom ministra, tada je uveselila Srpski pokret obnove, pošto je to za njih prirodno ponašanje. Jedino su rođaci i prijatelji raspoređeni u celoj Gradskoj skupštini, 30 do 40 rođaka bračnog para Drašković, onda su se setili da postoji totalitarizam. Ako je totalitarizam pitanje principa, pitanje morala, onda je ovo, možda, zaista totalitarizam. Totalitarizam nije pitanje principa, nije pitanje morala. Ovde moral nama daje obavezu da kažemo istinu šta se desilo. Mogli smo i prećutati, mogao je predsednik Skupštine, a mogla je proći i ova tačka dnevnog reda, ali mi ovo ne govorimo zbog Srpskog pokreta obmane, mi ovo govorimo zbog naroda u Srbiji i mi ćemo tom narodu uvek reći istinu otvoreno, jasno do kraja, pa makar nas ta istina u pojedinim momentima i pogađala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izlaganje gospodina Veselinova verovatno nije pogodno za neku repliku, za neku parlamentarnu raspravu, ali je i te kako pogodno za pisanje jednog eseja pod naslovom "Istina i laž u politici". I, nije to prvi put da gospodin Veselinov na taj način istupa u Narodnoj skupštini a cela njegova partija je poznata po takvim političkim stavovima i po takvom ponašanju.

Gospodin Veselinov je izneo mnogo neistina za ovom govornicom. Prvo, gospodin Veselinov kaže da Vlada Srbije i država Srbija nisu pomagali seljake - poljoprivrednike u Vojvodini.

Oko pet milijardi dinara ova vlada je na različite načine, i ne samo ova vlada nego i Savezna vlada i Savezna skupština, uložila u poljoprivredu, mahom u Vojvodini. Savezna vlada i Savezna skupština skoro dve milijarde dinara, pretvarajući kredite u dugoročne obveznice Narodne banke Jugoslavije.

Vlada Republike Srbije više od milijardu dinara preko Agrarnog budžeta, a i skoro dva puta toliki iznos novca kroz razna oslobađanja plaćanja poreza, za nekoliko prethodnih godina, i razna druga davanja poljoprivrednim organizacijama.

To je ono što je radila Vlada Republike Srbije za poljoprivredu, prevashodno za poljoprivredu Vojvodine, jer vojvođanska poljoprivreda čini gro poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. I, nakon velikih elementarnih nepogoda u jednom delu Bačke, u oblasti Bačkog Petrovca, Vlada Srbije je intervenisala, deo pomoći uputila i dugoročno obećala da će izvršiti neka investiciona ulaganja, da bi se poboljšao život stanovnika, koji su ove godine bili najviše ugroženi gradom.

Vlada Srbije nikada nije hranila šiptarske teroriste. Mi pomažemo građane, narod, civile, i kada prikupljamo hranu širom Srbije, upućujemo na Kosovo i Metohiju, ta hrana je upućena civilima, a ne teroristima. Ono protiv čega je gospodin Veselinov, za našu privredu nije nikakvo posebno, niti veliko opterećenje. To je 0,15% na sve finansijske transakcije, uz izuzetke koji su navedeni.

Vlada Republike Srbije je odmah posle zemljotresa uputila 6.000.000 dinara pomoći. Nismo to ni udarali na sva zvona, niti smo se hvalili, nismo se slikali, kao neki koji odu sa 2-3 šlepera crepa, pa vi sračunajte, ako je jedan crep jedan dinar, koliko je to para, koliko crepa na jedan šleper može da stane i koliko je to sve kada se obračuna.

Mi nikakve dolare nismo slali, gospodine Veslinov, o kojim vi to 500-600 hiljada dolara govorite? Mi samo dinarima plaćamo. Oni koji plaćaju vas, oni te dolare isplaćuju, i vi se izgleda zaboravite, zaboravite potpuno na osnovno sredstvo plaćanja u našoj zemlji, zaboravite na dinare, za vas je dolar sve.

Mi sve što računamo, računamo u dinarima, i kao što vidite, gospodine Veselinov, dinar je pod ovom vladom Srbije vrlo, vrlo stabilan.

Gospodin Veselinov opet pribegava neistinama. Država Srbija i Vlada Srbije sve uredno svoje obaveze podmiruje seljacima. Seljacima duguju privredna preduzeća, a ne država. Država otkupljuje samo viškove poljoprivrednih proizvoda i država pšenicu mnogo skuplje plaća, nego što je cena na svetskom tržištu. Država plaća 20 pfeninga, (samo se vi smejte iz Srpskog pokreta obmane, vi sve znate). Država pšenicu plaća 20 pfeninga po kilogramu, pošto vi mnogo više volite u tim cenama da se to izrazi, a na svetskom tržištu cena pšenice je 12 pfeninga za kilogram.
I sada, kada izvozimo, treba da izvezemo oko milion tona pšenice, mi tu pšenicu izvozimo osam pfeninga po kilogramu jeftinije, nego što smo je sami platili. To je svesna žrtva Vlade, svesno ulaganje u poljoprivredu, da bi se očuvala poljoprivredna proizvodnja, u uslovima nepovoljnih cena na svetskom tržištu.
Što se tiče Kosova i Metohije, naše upućivanje pomoći nije dokaz da tamo postoji humanitarna katastrofa. Mi pomoć upućujemo da se ne bi desila humanitarna katastrofa. Dakle, to je preventivno slanje pomoći na Kosovo i Metohiju, a gde je ta humanitarna katastrofa - nigde zbegova civila nema, nigde nema velikih grupa ljudi u šumama, na planinama, kako to javljaju zapadni mediji, ali ima ljudi kojima su kuće oštećene, ili porušene, koji su ostali bez posla, bez osnovnih sredstava za život, i Vlada Srbije je tu da im pomogne.
Pomaže civile, a ne teroriste. S jedne strane kažete - pomaže se u humanitarnoj katastrofi, s druge strane - pomaže se teroristima, nema tome kraja.
Što se tiče švercerskih kanala, kojima i dalje idu ulje, šećer i druge neke strateške životne namirnice, ti švercerski kanali su poprilično suzbijeni u poslednjih nekoliko meseci. Još postoje, i Ministarstvo trgovine će biti još rigoroznije u njihovom suzbijanju.

Dame i gospodo, narodni poslanici, mi smo oduvek znali da je Srpski pokret obnove stranka dezertera. Znali smo i 1991. godine, znamo i danas. Videli ste, Srpski pokret obnove u aprilu mesecu nije mogao, a da ne podrži referendum protiv stranog mešanja u naše unutrašnje poslove.

Međutim, kako su se nagomilavale pretnje našoj zemlji, pretnje bombardovanjem, pretnje vojnom intervencijom NATO pakta, tako je Srpski pokret obnove vršio zamenu teza.

Mnogo puta ste iz usta čelnika Srpskog pokreta obnove mogli čuti da je protiv mudžahedina, protiv islamista, protiv ovih, protiv onih, protiv Šiptara, naravno, ali nikako da nešto kažu i protiv onih koji su glavni krivci za sve što se dešava na Kosovu i Metohiji.

Mi znamo da su neke islamske zemlje bile umešane u ovu balkansku krizu pre nekoliko godina, ali znamo isto tako da povodom Kosova i Metohije i albanskog terorizma, njihov uticaj nije naročito značajan. Značajan je u izvesnoj meri, zanemarljivoj u odnosu na ono što nam rade Amerikanci, Nemci, NATO pakt u celini, pa čak toliko zanemarljiv da mi nismo nikada osetili opasnost u pravom smislu reči po očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, sa te strane, ali od strane NATO pakta jesmo i te kako.

Mene čudi, čudilo me zapravo, dugo - kako Vuk Drašković može sebi da dozvoli da svaki put svojim govornicima u Skupštini sam piše govore. Pa izađe Miković, vidimo odmah da se ne slaže sa onim što čita, sramota ga, ne sme u oči da nas gleda, nego gleda u onaj papir, zagnjurio se, povisio ton, kao da ga je nešto opalilo, a onda se setim kako je Vuk Drašković zapravo profesionalno deformisan. On je celog života pisao drugima govore, pisao Miki Špiljku i sličnima, pa i hvatao beleške, naravno.

Zašto ta stranka danas ovako reaguje? (I na Čanka će doći red, polako.) Zašto ovako reaguje - njima je nešto izmaklo iz šaka. Šta su oni očekivali - oni su očekivali da će pritisci NATO pakta na našu zemlju uroditi plodom.

Mislili su, levičarske partije će se uplašiti, popustiti, radikali će izaći iz Vlade i, eto, u Vladu dolazi SPO. A jadnici ne znaju da je u Srbiji bukvalno sve moguće, samo više nikad nije moguće da iko ozbiljan pravi bilo kakvu koaliciju sa SPO. Jadni i besni što Srbija nije popustila, što Milošević nije dozvolio trupe NATO na našoj teritoriji, što nije dozvolio da se Kosovo i Metohija izvuče iz pravnog sistema Srbije, krivca sada vide u radikalima. Sada su radikali krivi što su prihvatili sporazum. Sporazum, koji ne znači žrtvovanje nekog bitnog principa i koji ne znači žrtvovanje teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta Srbije. Sad radikali smetaju. Čak je sam Drašković 4 - 5 dana pre sporazuma tražio da se prihvate svi zahtevi zapadnih sila, NATO i Kontakt grupe. Znate li šta su oni u startu podrazumevali? Trupe NATO, da oni zavode red, da oni zavode mir, da se Kosovo izvuče iz pravnog sistema Srbije, da ima samostalni pravni status i ko zna šta sve još. I Drašković, naravno, bio je spreman da prihvati. Pa, da je bilo pametno to prihvatiti kako se Drašković zalagao, što bi onda Milošević držao tako iscrpljujuće sastanke, od kojih su neki po 11 časova trajali? Šta to znači držati sastanke, a sve može odmah da se prihvati? E, to su oni hteli da prihvate.

Sada napuštaju poprište jedne parlamentarne rasprave. Neko iz neke stranke, koja je greškom ušla u Narodnu skupštinu, kako se ono zove, Koalicija "Vojvodina", greškom, socijalističkim plakatima je napravljena zabuna u kampanji i greškom je narod za njih glasao. Tako je bilo (smeh u sali). Jeste, socijalisti štampali plakat "Vojvodina koju volim" i narod mislio da je to to isto (aplauz), oblepili Vojvodinu. Pa zar mislite da je neki normalan čovek mogao glasati za Nenada Čanka (smeh u sali). Što je Nenad Čanak menjao naziv svoje stranke? Znao je da za Ligu socijaldemokrata Vojvodine niko živ neće glasati i onda promeni naziv stranke, maskira se, kao fol neku koaliciju sa Veselinovim i još nekim i na izbore. Ovog puta za sledeće izbore mora da spremi novu prevaru i novi naziv stranke. Inače, kada su sad ljudi shvatili da se iza koalicije "Vojvodina" krije prevara, da sad postoje dve koalicije "Vojvodina", da čak Čankova nije ni registrovana, ljudi neće hteti da glasaju.

Pošto sam se sad javio za reč u replici, da iskoristim svoje pravo da kažem o zakonu o informisanju šta imam.

Mi smo ovaj zakon o informisanju u osnovi pripremili još u maju mesecu. Bilo je nekih usaglašavanja među koalicionim parterima, a događaji na Kosovu i Metohiji i angažovanje Vlade povodom tih događaja jednostavo su nas sprečili da se i ranije pojavimo sa inicijativom. Ipak, zakon donosimo u pravom trenutku.

Šta ovim zakonom postižemo? Afirmišemo slobodu štampe i drugih sredstava javnog informisanja. Štampa je slobodna i nema nikakvih ograničenja. Slobodna je i radio difuzija, nema nikakvih ograničenja, osim sa aspekta korišćenja frekvencije za šta mi nismo nadležni, nego savezna vlast.

Ali, šta mi štitimo ovim zakonom? Štitimo slobode i prava čoveka i građanina, pre svega, jer su individualne ljudske slobode i prava iznad kolektivnih. Svuda u civilizovanom svetu se prvo štiti ljudsko dostojanstvo, lično pravo, lična sloboda, individualna sloboda i tek onda se štite kolektivna prava. Ovde kod nas, u našem sistemu individualna prava, lične slobode bile su ugrožene od takozvane nezavisne štampe ili žute štampe, kakav je naziv primereniji. I da smo terali zeca, isterali vuka, to se vidi i po ovome napuštanju poslanika SPO, a vidi se i po ponašanju stranih inspiratora, finansijera ove žute, izdajničke štampe. Havijer Solana, koji je odlučivao o bombardovanju Srbije, o ubijanju srpske dece, srpskih žena, srpskih civila, o rušenju Srbije, došao je ovde da pomaže slobodu štampe. Šta će njemu sloboda štampe u Srbiji, ako već namerava da uništi Srbiju? A još nije odustao, videćete kako će se stvari dalje razvijati, još će biti pritisaka, pretnji i još će biti mnogo opasnosti nad našom zemljom, to unapred možemo da zaključimo. Ne treba Havijeru Solani sloboda štame u Srbiji, njemu treba nesmetana mogućnost da deluje sa svojim ekspertima za specijalni psihološki rat. U Srbiji deluje peta kolona kroz pojedine medije, kroz "Dnevni telegraf", kroz "Danas", kroz "Vreme", kroz "Našu borbu", kroz "Radio B-92" itd. Šta to znači kada šef jednog moćnog vojnog pakta, najmoćnijeg u savremenom svetu, dođe u Beograd i postrojava novinare? On se postavlja u ulogu njihovog glavnog i odgovornog urednika. Glavni i odgovorni urednik "Vremena" i

"Naše borbe" i "Danasa" i drugih sličnih listova je Havijer Solana. Mene samo iznenađuje, da već dolazi sa novcem, kada dolazi sa svojom zaštitom, zašto tim urednicima, tim novinarima nije podelio i činove, pa da znamo da je Veran Matić general - lajtnant NATO, da znamo da je Ćuruvija podnarednik NATO, da je Grujica Spasović, dijete Grujica, major NATO i slično. To me uopšte ne bi iznenadilo, jer oni podnose izveštaj redovno svojim gazdama i za to što rade dobijaju novac i mi imamo podatke da dobijaju novac i o tome otvoreno govorimo.

Ovim zakonom mi stvari stavljamo na svoje mesto. Imali su jednu lekciju uredbom, uredba se donosi kada Vlada treba brzo da reaguje. Bilo je mnogo razloga da se brzo reaguje. Sada više nema tih razloga da brzo reagujemo, idemo jednim sistemskim zakonom i zavodimo red i ne ukidamo slobodu. Onaj ko smatra da je sloboda štampe emitovanje propagandno - informativnog političkog programa "Glasa Amerike", "Dojče vele", "Slobodne Evrope", BBS-a, "Frans internacionala", taj se grdno vara. Znate li da se "Glas Amerike" apsolutno ne sme emitovati na teritoriji Amerike? Ne sme, zabranjeno je. Zašto? Zato što "Glas Amerike" isključivo protežira zvanične stavove američke Vlade. U američkom obliku demokratije se smatra, ako Vlada preko jednog medija, koji se finansira iz budžeta, protežira sopstvene stavove, da ugrožava prava drugih. U Americi zabranjen "Glas Amerike", a kod nas se prosto jagme lokalni mediji koji će ga reemitovati. A, to ne može. I to nikada neće moći u Srbiji, ubeđen sam u to.

Što se tiče visina kazni, kazne su oštre, kazne su visoke, ali kazne su novčane. Zašto neki napadaju tako visoke kazne? Valjda se zalažemo za uspešniju, efikasniju borbu protiv kriminala. I ovo je jedna vrsta kriminala, ne tolike društvene opasnosti da moramo hapsiti, ali dovoljno visoke društvene opasnosti da se moraju izricati primerene novčane kazne. Onaj, ko je protiv ovih kazni, unapred stavlja do znanja da misli da nastavlja da vređa, kleveće, iznosi izmišljotine, vodi specijalni propagandni rat itd.

Onaj ko nema nameru da vređa, da kleveće, da izmišlja, da lansira laži, nema čega da se boji. Mi nigde nismo rekli u tom zakonu da će se kažnjavati kritika političara, kritika političke partije, kritika državnog organa. Mi čak podstičemo kritiku. Mi kao članovi Vlade neprekidno javno ponavljamo da smatramo da nam je svaka objektivna kritika dragocena. Mi tražimo da nas građani kritikuju, kako bi radili što bolje, kako bi iz toga izvlačili pouke. Mi tražimo da nas politička konkurencija kritikuje, ali ne da izmišljaju, da sistematski izmiljašju, da vode specijalni psihološki rat. Koliko je puta "Dnevni telegraf" Slavka Ćuruvije, koji je radio u službi državne bezbednosti kao profesionalac, kao profesionalni funkcioner, koliko je puta objavio da će marka biti 9 dinara, pa u maju da će struja poskupeti 30%, pa ko zna šta je sve objavljivao, da ne govorim o ovim najavama bombardovanja, najavama početka rata, o sejanju panike u Beogradu tvrdnjama da nema sklonišpta, da je narod nezaštićen itd. To, jednostavno više, ne može da se održi.

Oni kažu, štampaće novine negde napolju. Mogu da štampaju, ali opet dolaze pod udar zakona, ako ih budu distribuisali na teritoriji Srbije, i oni kaznu ne mogu izdržati. Kazna će se primenjivati prema svima kojima bude izrečena na osnovu argumenata, a koje ceni sud i to je ono što ovaj zakon donosi.

Smatram da je ovo dobar zakon i da će se ovaj zakon pamtiti u istoriji srpskog parlamentarizma, u istoriji srpskog pravnog sistema kao jedan dobar, vredan, zakon sazdan od pravnih načela kojima se, jednostavno, ne može prigovoriti.

Nije pretnja, nego savet da budeš pametan.