Dame i gospodo narodni poslanici, Vens-Ovenov plan je bio neuporedivo gori od Dejtonskog sporazuma. Po Vens-Ovenovom planu uopšte nije bilo entiteta u Republici Srpskoj. Republika Srpska je deljena na nacionalno, etnički ili verski mešovite kantone, sa ciljem da se podeli srpska teritorija, istočni i zapadni deo, da nema nikakve teritorijalne veze.
Mi srpski radikali smo ponosni što smo doprineli da se obori Vens-Ovenov plan, za koji ste se vi socijalisti zdušno zalagali, čak sazivali opštesrpsku skupštinu u Sava-centru. U tome su učestvovale sve druge stranke. Sve su ih stranke podržavale osim nas. Dalje, što se tiče Dejtonskog sporazuma, jedino je Srpska radikalna stranka bila protiv. Socijalisti su prihvatili i Nova demokratija, a sve ostale opozicione stranke podržale.
Kada smo hteli raspravu u Saveznoj skupštini onda ste ukinuli direktne televizijske prenose. I od tada u Saveznoj skupštini nije uopšte bilo direktnih televizijskih prenosa. Tako stoje činjenice. Po pitanju Kosova i Metohije prihvatila je cela Narodna skupština, osim srpskih radikala, Plan Černomirdin-Ahtisari i to su podržale sve opozicione stranke, samo smo se mi odlučno suprotstavili.
Plan Černomirdin-Ahtisari je značio gubitak suvereniteta nad Kosovom i Metohijom, njegovu okupaciju. U ovoj skupštini smo vodili debatu i tada smo vas o svemu tome upozoravali.

Pazite, ovo je veoma važna tema, jer je istorija učiteljica života i ne može se raspravljati o novoj vladi ako se nekad ne zahvati i nešto što se tiče naše bliže prošlosti, a što će opterećivati novu vladu u njenom radu sigurno. To je nasleđeno stanje....

Za to nasleđeno stanje postoji izvesna politička odgovornost. Što je situacija ovakva kakva je odgovorne su sve druge stranke osim Srpske radikalne stranke. Da smo izdržali još 15-20 dana u toku rata bilo bi još razaranja, bilo bi još žrtava, ali bi NATO pakt mogao da odustane od daljeg bombardovanja, jer je u njemu došlo do određenih suprotnosti, suprotstavljanja, protivrečnosti koje bi do toga dovele, u kritičnom momentu došlo je zapravo do kapitulacije.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnov za smanjivanje broja ministarstava je racionalan. Republika Srbija je imala veći broj ministarstava koja nisu mogla da nađu utemeljenje u samom pojmu državne uprave i upravljanja. Dobro je što se pred skupštinu izašlo sa inicijativom da se smanjuje broj ministarstava. Ali, sam predlog nije naročito racionalan, jer se nije držao dosledno principa da je svako ministarstvo najviši organ državne uprave u određenoj oblasti i da podrazumeva vršenje državne uprave.
Zadržana su neka ministarstva koja neće vršiti nikakvu državnu upravu. Ranije je bilo više ministarstava koja nikakvu državnu upravu nisu vršila. Koja su možda brinula, što bi rekao gospodin Ivković, ali nije ministrovo da brine. Ministar odgovara za određenu oblast u okviru svojih nadležnosti i vrši državnu upravu. Možemo da brinemo svi mi i najlakše brinemo kada nismo u državnom organu, onda se najlakše brine.
Koja su to predložena ministarstva van tog logičkog koncepta koji bi bio prihvatljiv?
Prvo, stoji ovde, Ministarstvo finansija i ekonomije. A, ubeđen sam, da onaj koji je ovo predlagao, koji je ovo pisao i onaj ko je ovde predlagao, da sada ne bi bio u stanju da nam objasni šta to znači - Ministarstvo finansija i ekonomije. Možda Ministarstvo političke ekonomije.
Šta to znači? Pogotovu kada je predviđeno Ministarstvo za privredu i privatizaciju. A, svaki drugi sektor, javni sektor u ekonomiji ima posebno ministarstvo poput energetike i rudarstva, ili saobraćaja i telekomunikacije itd. Sve ono što mora da ostane javni sektor mora da ima i svoje ministarstvo po prirodi stvari.
Neka nam objasne šta je to Ministarstvo finansija i ekonomije. Ministarstvo finansija treba da postoji, naravno, ali ovaj dodatak - i ekonomije, je potpuno iracionalan.
Zatim, nameće se ovde pitanje - zašto se odvaja Ministarstvo za rad i zapošljavanje od Ministarstva za socijalna pitanja. I, šta obuhvata onda, sam po sebi, ovaj sektor za rad i zapošljavanje. Koja je to državna uprava koja će se baviti tim poslovima?
Ako je tu penzijsko osiguranje, znamo tačno šta državna uprava radi u sektoru penzijskog osiguranja. Obezbeđuje naplatu penzija, jer sam penzijski fond ne bi mogao da natera preduzeća da uplate pare. Postoji državni organ koji ih na to tera. Ali, kako će država obavljati posao zapošljavanja? Da li to znači da ćemo opet imati administrativni sistem zapošljavanja?
Kako će država da radi nešto što sama sebi propisuje? I, na koji način? Koja je to državna uprava?
To nije jasno predlagačima ovog zakonskog projekta.
Drugo, ovde je očigledno da se ukida Ministarstvo informisanja. Ali, nema racionalnog objašnjenja zašto se ukida. Racionalno objašnjenje bi bilo usmereno u pravcu izlaganja ko će posle ukidanja Ministarstva informisanja, makar formalno, da upravlja državnim medijima. Hoće li to biti Skupština?
Najlogičnije bi bilo da bude Skupština. Srpska radikalna stranka se 10 godina nažalost neuspešno za to zalaže, ili neko drugi. Državnim medijima mora neko upravljati. Ne može onaj ko sa ulice ščepa medije i kaže - e, sad smo mi nezavisni. Mora država. Mora neki državni organ.
Prirodno je da se upravljanjem bave organi izvršne vlasti - Vlada. Ali, u mnogim državama sveta kada je reč o državnim medijima pravi se izuzetak pa se jedna upravna funkcija poverava Narodnoj skupštini, upravo da bi se obezbedilo da ti državni mediji budu nepristrasni i da ih Vlada ne zloupotrebljava vršeći izvršnu vlast, pošto se izvršna vlast konstituiše na većinskom principu, a zakonodavna vlast bi morala da se konstituiše na proporcionalnom principu.
Zatim, postavlja se pitanje kod Ministarstva vera. Mi smo do sada imali jedno Ministarstvo vera, koje nije imalo šta da radi jer nije bilo saglasnosti u Vladi Srbije da se donese zakon o verskim zajednicama, iako je projekat tog zakona dosadašnji ministar vera, Milovan Radovanović, na vreme napravio. Nije bilo dobre volje i nije bilo saglasnosti.
Koji može biti smisao Ministarstva vera?
Ono neće upravljati crkvama, jel( tako? Niti neko normalan pomišlja da bi država mogla sada da upravlja crkvama. Ali, mora nešto postojati što će to ministarstvo da radi kroz vršenje državne uprave. To može biti samo suzbijanje asocijalnih verskih sekti. U tom smislu to ministarstvo ima opravdanje. Ili, ako će to ministarstvo da se izdvoji, ako se uvede veronauka, pa izdvoji iz Ministarstva prosvete, pa se posveti samo tom pitanju, ali bi onda ono trebalo da obavlja poslove organizovanja i državnog nadzora nad izvođenjem nastave iz tog predmeta.
Da li je to racionalno izdvajati iz Ministarstva prosvete ili ne, to je sada posebno pitanje.
I, ono što je posebno opasno - koncept decentralizacije za koji se zalaže DOS. Slažem se da je lokalnoj samoupravi pre više godina, ne 1998. nego mnogo ranije, jer se nadležnosti od 1998. nikako nisu menjale, oduzeto neopravdano dosta nadležnosti. Ali, bojim se da zalaganje DOS-ovaca ide sada suviše ekstremno u suprotnom pravcu. Da se sada klatno pomera do ekstrema u suprotnom smeru, pa da to može da rasturi državu.
Tu treba oprezno, umereno pristupati, pogotovu kad imamo u vidu razne tendencije da svaka opština ima svoju policiju, da opštine prigrabe određene nadležnosti koje su po prirodi stvari državne, i mi ćemo onda imati, ako se to prihvati, takav koncept, refeudalizaciju Srbije. Svaka opština će biti jedan mali feud u kome će se praviti vrhuška moći i uticaja koju čine predsednik opštine, predsednik opštinske vlade, šef opštinske policije itd.
Taj oblik vlasti može biti poguban za našu zemlju i zbog toga će SRS glasati protiv ovog zakonskog projekta.

Gospodine predsedniče, mislim da nimalo niste bili malopre u pravu, kada ste grupu poslanika upozorili zbog smeha koji se čuo. Nismo se mi smejali zato što nam je bilo zabavno, naš smeh je bio smeh neverice da je zaista došlo do tako flagrantnog kršenja Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Prema članu 142. stav 2. podnete amandmane predsednik Narodne skupštine upućuje predlagaču zakona, narodnim poslanicima, nadležnim odborima i Vladi. Mi nemamo nijedan dokaz da su Vladi upućeni podneti amandmani (Smeh u sali.) Možete da se smejete do mile volje, znate, ali između prava i ranije većine postoji ogromna razlika.
Član 143. kaže: Predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada dužni su da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije.
Bez toga nije bilo moguće pristupiti raspravi o amandmanima.
Mi insistiramo, prvo, da se utvrdi da li su uopšte amandmani dostavljeni Vladi. Ako nisu, da joj se dostave. Pošto je Skupština u vanrednom zasedanju, da joj se da veoma kratak rok, ne veći od 24 sata. Ako su joj dostavljeni amandmani, onda da se Vlada izjasni zašto nije do sada poslala pisani tekst svog izjašnjenja. Ali da nam date prvo zvaničnu informaciju, pa da vidimo kako da dalje postupamo.

Da li mi dajete ponovo reč?

Gospodine predsedniče, ja kao eminentni pravnik (smeh) i profesor Pravnog fakulteta (smeh), smejte se vi do mile volje, i kao što rekoh, redovni profesor Pravnog fakulteta nisam ovde predlagao nikakve istražne radnje, jer vrlo dobro znam šta je to, šta su istražne radnje. Samo tražim da se ovde utvrdi da li su Vladi dostavljeni amandmani. Član 159. i taj stav koji ste Vi citirali govori o Predlogu zakona. Ja se ne bavim Predlogom zakona, nego se bavim isključivo pitanjem amandmana. I član 143. govori o zakonima i Vladi, kao i član 144. i tako dalje.
Međutim, član 151. je ovde vrlo krut, čvrsto postavljen i kod njega nije moguće nategnutim pravničkim tumačenjem izbegavati suštinu. Amandmani su morali da budu dostavljeni Vladi i Vlada je morala da se izjasni o njima. Naravno, može se desiti da Vlada jednostavno kaže - nećemo da se izjasnimo, nećemo pismeno da pošaljemo. Ali onda to nadležni skupštinski organ mora pismeno da konstatuje i da ovde tu konstataciju u pisanoj formi dostavi narodnim poslanicima. Dakle, da nam se ovde dostavi: Vlada nije htela da se izjasni. To bi već bio razlog u redovnim prilikama za obaranje Vlade, za izglasavanje nepoverenja. Pošto ova vlada odlazi svakako, nema potreba da izglasavamo nepoverenje, ali nama je važna ovde pravna forma. Mi insistiramo da se poštuje pravna forma, jer tamo gde se ne poštuje pravna forma, nema pravnog poretka.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je došlo do kolizije vaše političke volje i pravnog propisa, koji je do kraja jasan. Drugo, gospodin predsednik Narodne skupštine je rekao malo pre da Vlada nije u zasedanju. Vlada je uvek u zasedanju, dok se ne izabere nova Vlada postoji stara Vlada i nema u Vladi jesenje i prolećne zasedanje, Vlada neprekidno zaseda i danju i doću, svakog trenutka postoji Vlada i ona je uvek u zasedanju. Da li ima konkretne sednice ili ne, to je drugo pitanje. Dakle, taj argument ne važi. Drugo, Vladi je dostavljen nacrt zakona, ali nisu amandmani, a Poslovnik kaže morali su amandmani da budu dostavljeni.

Vi ste stavili na glasanje zapravo moju primedbu. Ja nešto tražim i uopšte ne tražim da se izjašnjava Skupština da li je prekršen Poslovnik ili ne, a vi stavljate na glasanje. Ja samo tražim, da bih mogao da glasam o amandmanima, da mi se da mišljenje Vlade ili da mi se napismeno da stav nadležnih službi, odnosno obaveštenje da Vlada nije htela da se izjasni, da bih mogao da glasam o amandmanima, a ne da vas hvatam u kršenju Poslovnika i da vi preglasavanjem konstatujete da belo nije belo, nego crno i da crno nije crno, nego je belo. Vi možete većinom glasova ovde da izglasate da je sada leto, da je napolju temperatura 30 stepeni, vi to sve možete da izglasate i nema potrebe da vas sprečavam da to izglasavate.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, nisam mislio uopšte da se javljam za reč, ali sam prinuđen sada zbog ovih neistina koje je izrekao Čedomir Jovanović. Prvo, nikakav dogovor nije postignut. Da je neki dogovor postignut, već bi se znalo za taj dogovor. Gde je taj dogovor, koji, šta? Dogovor se u Parlamentu postiže celovito za sva radna tela  i sve parlamentarne funkcije. Tog dogovora nema, jer je DOS insistirao da se prvo konstituišu tri odbora, a onda ostali odbori za određeno vreme, ko zna kada.
Drugo, srpskim radikalima nije bilo potrebno da se uvodi novo potpredsedničko mesto, da bi i oni mogli da participiraju na osnovu svoje snage. Kada se sračunaju osnovne skupštinske funkcije, videćete vrlo lako da to nije bilo neophodno, osim ako je DOS imao želju za tri potpredsednička mesta, a ne za dva ili jedno. Pitanje je da li bi mu i jedno pripalo, pošto funkcija predsednika Skupštine mnogo više teži i mnogo više ima realne političke težine nego 10 potpredsedničkih mesta. Gospodin Maršićanin je rekao - više nego 17 i mislim da je on u pravu po tom pitanju. Ali, ne vidim zašto dalje morate da mrcvarite Skupštinu po tom osnovu. Ako smo jednom rekli - nemoguć je dogovor, zato nećemo više da se dogovaramo, zašto sada mrcvarite celu Narodnu skupštinu po tom pitanju. To nam nikako nije jasno.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je veoma lepo prisustvovati pravom vatrometu zahvaljivanja između SPS-a i DOS-a. Mi volimo sa strane taj vatromet, ali u njemu nećemo učestvovovati, jer će SRS u ovom sazivu Parlamenta delovati kao opoziciona politička partija, a zadatak je opozicije da glasa protiv vlasti. To, da li smo mi sagoreli ili ne, to će se videti u konačnom ishodu, a vi ste suviše mladi, pa ne znate da nema končanog ishoda već prvog dana.
(Glas iz sale: Mladolik sam.)
Malo treba vremena, sačekati da to prođe. Dame i gospodo, što se tiče ovog skupštinskog saziva, on ima pred sobom dve opcije. Prva je opcija da se Skupština i svi njeni organi i tela konstituišu po principu proporcionalnosti. To nalaže parlamentarna praksa civilizovanog sveta i to nalaže parlamentarna tradicija. Naravno, skupštinska većina može tu tradiciju da promeni i da izglasa drugačije. Ne bi to bio ni prvi istorijski slučaj tiranije većine. Mi ćemo se prilagoditi i jednoj i drugoj opciji, jer nas u principu mnogo ne tangira. Ali, dosadašnji pokušaji dogovora da se po proporcionalnom principu konstituiše Republička skupština, da se konstituišu njeni radni organi, nisu bili uspešni. To moram ovde da vam saopštim jer su predstavnici SRS učestvovali u dva navrata u pokušaju dogovora. Pošto ti dogovori nisu bili uspešni, pošto skupštinska većina nije bila spremna da poštuje princip proporcionalnosti, SRS će glasati protiv kandidata DOS-a za predsednika Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, proteklih 10 godina u ovoj skupštini nikada nije bilo moguće postići skupštinsku većinu radi izmene državnih simbola. Evo, SRS je spremna da glasa sada odmah za predlog da se uklone stari komunistički simboli, jer ovo po Ustavu Srbije nije grb Srbije. Ustav Srbije nije propisao grb, mi smo pokušavali da 1991. godine usvojimo grb Srbije, nije uspelo, bio je referendum 1992. godine, nije prošao, jer nije bilo političke volje. Ako ova skupština želi danas da napravi jedan simbolički gest raskida sa komunističkom prošlošću, ovo ćemo toplo podržati i u ovome učestvovati.

Dame i gospodo narodni poslanici, mene malo iznenađuje istupanje gospodina Jovanovića, predsednika poslaničkog kluba DOS-a. Radikali nisu tražili ništa i radikali nisu ništa zahtevali. Srpski radikali su bili spremni na dogovor o proporcionalnoj raspodeli mesta u svim skupštinskim radnim telima i funkcija Skupštine i skupštinskih organa.
Pošto taj dogovor nije postignut, mi jednostavno ne učestvujemo ni u predlaganju, niti ćemo glasati za ona tela koja su već predložena, ili za one funkcije za koje su kandidati već istaknuti. Ništa drugo. Za srpske radikale ne treba izmišljati nove funkcije, niti mi to tražimo, niti smo spremni da prihvatimo da sada neko uvodi peto potpredsedničko mesto, da bi bio srpski radikal na tom mestu. To je za nas ponižavajuće i ne pada nam na kraj pameti. Jednostavno, nemojte više onda u tom smislu računati na naše predloge, niti na neko naše insistiranje. Bilo je ranije problema, u ovih 10 godina, obnovljenog srpskog parlamentarizma, ali u prošlom mandatu takvih problema nije bilo, jer su prvog dana sve poslaničke grupe sklopile sporazum i vladajuće i opozicione partije i istog dana je izvršen izbor svih radnih tela i svih skupštinskih funkcionera. Ovo na parče, prvo nije na principijelnim osnovama, nije ozbiljno i za nas nije dostojanstveno, bar što se tiče Poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. Ako ste odlučili tako, imate dovoljnu većinu da izglasate, izglasajte, ali nemojte više u tom smislu na nas računati.

Samo ovaj redosled da se promeni da prvo ide Zakon o privatizaciji, pa onda ovaj drugi.

Dame i gospodo narodni poslanici, nama nije bila namera da se danas raspravlja i utvrđuje ko je kriv što su nastali veliki državni dugovi, jer kada bismo to ispitivali onda bismo zakucali na vrata Dragana Veselinova, njegovog oca, njegove porodice, koji su te dugove pravili tako što su nam državu sistematski upropašćavali.
Dugove su nam napravili, ogromne dugove, i politički saveznici Dragana Veselinova, a pre svega Ante Marković. Kada je Ante Marković bio predsednik Savezne vlade devizne rezerve tadašnje SFRJ iznosile su više od 10 milijardi dolara. Deset milijardi dolara.
Osnovna podloga tih deviznih rezervi je bila stara devizna štednja. Na osnovu takve devizne podloge Ante Marković je otvorio slobodnu rasprodaju deviza, pa je novac iz primarne emisije Narodne banke Jugoslavije slao pre svega Sloveniji i Hrvatskoj. Slovenija i Hrvatska su tim dinarima iz primarne emisije kupovale devize u bankama. Ante Marković je Sloveniji i Hrvatskoj prodao staru deviznu štednju. Kupovalo se ponešto i u Srbiji i u drugim republikama, ali pre svega sistematski u Sloveniji i Hrvatskoj.
Tako su nastali ogromni dugovi.
Mi te dugove moramo da vratimo, a posle ćemo kroz sukcesiju da vidimo ko je kada koliko oteo, pa ići na određena prebijanja. Dugovi srbijanskih banaka su obaveza Srbije kao Republike, kao federalne jedinice i oni se moraju vratiti. Garanciju je dala savezna država, savezna država ne beži od te garancije.
Ovde raspravljamo kako da građanima vratimo dugove, a deset-dvadeset, pa možda i pedeset godina ćemo utvrđivati ko je opljačkao Srbiju i ko je to odneo. Oni isti koji su sa ocem Dragana Veselinova prenosili fabrike iz Srbije posle Drugog svetskog rata u Sloveniju. TAM u Mariboru prenesen je iz Rakovice. Takva se politika vodila.
A mi smo u situaciji da ispravljamo najtragičnije greške te politike, i mi to radimo, a po mom dubokom ubeđenju, ovim zakonima mi to radimo na najpametniji način. Građanima stavljamo do znanja da ni jedan dug države prema njima neće da odumre, neće da propadne, a da ćemo dugove vraćati iz realnih izvora bez doštampavanja novca.
Kako su još nastajali dugovi?
Kako se koja federalna jedinica otcepljivala tako je pokušavala da onaj novac koji je zadužila od Narodne banke Jugoslavije što pre materijalizuje na bilo koji način, pa se taj novac prelivao u Srbiju, pa je Srbija morala da odgovara primarnom emisijom, jer jedino tako možete zaustaviti navalu dinara iz Slovenije, Hrvatske, BiH, na našem tržištu.
Tada je krenula inflacija. Što ona nije bila kontrolisana i što je poprimila neke druge razmere, to je već drugo i političko pitanje, ali proces je iniciran s dva faktora. Prvi je faktor - titoistički, komunistički režim, koji je bio izrazito antisprski, koji je unakazio Srbiju i u političkom i u ekonomskom i socijalnom smislu, a drugi faktor je - Vlada Ante Markovića, koja je predstavljala stratešku pripremu za raspad Jugoslavije.
Tako su dugovi nastali. Kako ih mi vraćamo - vraćamo ih na način kome ni jedan ozbiljan čovek ne može uputiti bilo kakvu suvislu primedbu. Prvo, mi organizujemo prodaju državne imovine da bismo vraćali staru deviznu štednju, na jedan pametan i primeran način. Drugo, ne ugrožavamo nekoga ko koristi tu imovinu kao zakupac, nego njemu dajemo pravo da otkupi tu imovinu pod povoljnim uslovima. Imali smo početkom ove godine još povoljnije uslove otkupa, za gotovinu, za dinare. Ko je iskoristio, iskoristio je, otprilike za 1.250.000.000 dinara se prodalo poslovnog prostora. To je bilo najpovoljnije, po najjeftinijoj ceni, otprilike 3.000 maraka za kvadratni metar ekskluzivne zone u Beogradu, koja se na slobodnom tržištu prodaje negde po 6.000 ili 7.000 maraka. To je bilo skoro za upola cene. Ko je iskoristio to pravo, iskoristio je, ko je imao para. Nama je novac hitno trebao za obnovu Srbije, za obnovu infrastrukture, za obnovu fabrika, i mi smo taj novac našli na taj način.
Ovo je druga faza, cena je i dalje veoma povoljna, ali ne onoliko povoljna koliko je bila početkom godine, kad nam se žurilo. Žurilo nam se, zakon je važio mesec dana, i dobili smo onoliko novca koliko smo planirali. Možda smo planirali malo više od toga, ali nije bitno. Taj novac je dobrodošao. I ova cena od 4.000 maraka za kvadrat poslovnog prostora u ekskluzivnoj zoni Beograda, to su Terazije, Knez Mihajlova ulica, to je jeftina cena. Ko hoće da kupi, ima mogućnost šest meseci i 20% mora da plati u gotovu, u devizama, a 80% starom deviznom štednjom može da plati.
Šta je smisao - i onaj ko nije u posedu poslovnog prostora, ko nije korisnik, a ima obveznice stare devizne štednje, moći će da te obveznice slobodno proda onome ko je korisnik poslovnog prostora. Možda uz neki popust, 2-3%, 5%, to je već velika zarada. Možda negde, ako se nekome žuri, 10 - 20%, ne ulazimo u to, ali otvaramo mogućnost i planiramo na taj način gro problema stare devizne štednje da vratimo. Nije to sve. Stara devizna štednja će moći da se koristi i u privatizaciji preduzeća, moći će za još neke stvari, videćemo koje. To je u postupku usaglašavanja, razmišljanja i sl. Ovoga puta stoji na raspolaganju ono što je najprimamljivije, ono što je najprivlačnije, a to je državni poslovni prostor. Čiji je to poslovni prostor - to je poslovni prostor države, bez obzira na koji je način država postala vlasnik.
Slažem se da je nacionalizacija 1945. godine uglavnom bila duboko nepravedna, osim gde su ratni zločinci eksproprisani, to već nije bila nacionalizacija, nego oduzimanje imovine, ako je neko bio ratni špekulant, ili ratni zločinac itd. Bilo je ratnih zločinaca kojima je imovina oduzeta. Mnogim ljudima je nepravedno oduzeta, ali ne da im je oduzeta samo imovina, neki su i streljani. To je jedna istorijska nepravda. Ona se ne može ispravljati kad je prošlo više od 50 godina, 55 godina. Po našem pravnom poretku, rok od 20 godina je rok apsolutne zastarelosti. I kada ubijete čoveka, 20 godina vas ne uhvati policija, posle 20 godina više ne može ni da vas juri. Sada, kad se negde nađe leš stariji od 20 godina, policija ne vodi istragu. To je taj rok apsolutne zastarelosti.
Kada nekome nešto ukradete i on zna da ste mu ukrali, ali ne može da nađe taj predmet, da pokaže prstom na njega, i to tako prođe 20 godina, posle 20 godina ne može više da vas prinudi da vratite nazad. To je smisao roka apsolutne zastarelosti. Jer, kad bismo mi sada vraćali onima kojima je oduzeta imovina 1945. godine, morali bismo da vraćamo i onima kojima je oduzeo imovinu kralj Aleksandar. Vi ne znate, iako ste profesori univerziteta, velika ste neznalica, ne znate da je kralj Aleksandar Karađorđević mnogo više oduzeo crkvene, manastirske zemlje, nego komunisti. To neki obrazovani crkveni ljudi znaju. Znači, trebalo bi to vratiti.
Pa gde se zaustaviti u prošlost - došli bismo do toga da se zemlja vraća i turskim begovima, i njima je jednom oteta. Naši preci su smatrali da im je pravedno oteta, ali ti begovi i njihovi potomci smatraju da im je nepravedno oteta. To je stvar morala, ali nekog dugoročnog, istorijskog, morala u nekoj istorijskoj retrospektivi. Ovde mora da bude granica gde će se nepravda ispravljati. Ta granica po našem pravnom poretku je 20 godina, u nekim pravnim porecima je kraća, u nekima duža, ali da u to ne ulazimo. Kod nas je 20 godina, već više od 100 godina, koliko se ja u to razumem i mi ne treba to da menjamo.
Kako ćemo rešiti problem zaostalih dečijih dodataka - taj problem je veoma veliki za državu, brojčano iznosi 4.260.000.000 dinara. Država tih para nema. Ono što država sada može preko Vlade Srbije u Narodnoj skupštini da obeća jeste da neće ponovo praviti te dugove i to je velika obaveza i ministra finansija, koji je zaista mnogo potegao u procesu pravljenja ovih zakona i usaglašavanja.
Ali, stari dugovi ne mogu se vratiti gotovinom, osim kada bismo štampali novac. Da štampamo sada 4.260.000.000 dinara, Srbija bi potonula u hiperinflaciju kao 1993. godine, sigurno. Nema drugih izvora prihoda za to, a obaveza postoji. Ta obaveza se može rešiti na ovaj način - opet prebijanjem međusobnih potraživanja. Država štampa obveznice, obveznice su naplative i u gotovom novcu u intervalima od šest meseci. Međutim, mogu se i ranije realizovati tako što će neko tim obveznicama, ako je ušao u proces dugoročnog otkupa stana, doplatiti preostale rate, što će plaćati obdanište za svoju decu, što će kupiti školske udžbenike, što će platiti porez. Ima čitav niz drugih mogućnosti da se iskoriste te obveznice, a najvažnija mogućnost da može da kupuje robu preduzeća koja duguju državi, po osnovu fiskalnih opterećenja i po osnovu kredita iz Fonda za razvoj Srbije.
Ogroman je broj tih preduzeća, ima ih 596. Među njima PIK "Takovo", "Goša" - Smederevska Palanka, "Rekord" - Beograd, "Srbija" - BK, PTT, "Pekabeta" - Novi Beograd, "Kluz", "Politika", BIM "Slavija", Vršačka pivara, Beogradska konfekcija, "Godomin" - Smederevo, "Prvi maj" - Pirot, Niška mlekara, Jagodinska pivara - ovo je samo onako, primera radi, nasumice, neke od firmi koje imaju robu, koju mogu da ponude za te obveznice. Mi ne teramo sve firme da svu robu odmah prodaju, jer bi onda ostale bez one osnovne finansijske supstance, koja ometa normalno poslovanje, ali ih obavezujemo do kraja ove godine 20% svojih obaveza na taj način da regulišu.
Zašto je ovaj zakon dobar i za firme - dužnike? Nije nama cilj da ove firme uništimo, nego da im pomognemo da se otarase svojih obaveza. Njima smo dali popust od 50% u izmirivanju obaveza, ako te obaveze izmiruju ovim obveznicama, koje dajemo nosiocima prava na dečiji dodatak, porodiljski dodatak itd. Ako sada PIK "Takovo" prodaje čokolade i ostale svoje proizvode za te obveznice, on će sa tim obveznicama 50% manje platiti državi, nego što bi plaćao gotovim novcem, a ima i obvezu da to prodaje.
Dakle, jedna najpametnija varijanta prebijanja međusobnih potraživanja države i privrede, kroz koju rešavamo krupan problem isplate dečijih dodataka. Šta je moglo pametnije da se uradi u ovoj situaciji?
Na sličan način smo rešili pitanje zaostalih penzija. Tri zaostale penzije isplatili smo kroz bonove za plaćanje električne energije. Ogromna većina penzionera bila je zadovoljna. Nije bio zadovoljan onaj koji je imao mnogo veću penziju nego što je trošio struje, ali, znate, nisu nama baš tako primarni oni koji imaju najveće penzije, nego oni koji imaju najmanje ili prosečne. Ima još da rešimo, videćemo na koji način, već smo jednu meru kao Vlada preduzeli, a to je kroz naplatu određene takse za pivo, da bismo isplatili i zaostale zemljoradničke penzije. Verovatno to neće biti sasvim dovoljno, naćićemo varijantu kojom ćemo i to izmiriti, najkasnije do kraja ove godine, a možda i mnogo ranije, možda već do septembra meseca.
Ako sve ovo uradimo kako smo zamislili, ova vlada zaista ima razloga da se pohvali pred narodom za svoje rezultate. Naravno, tu sada preti opasnost različitih, zlonamernih tumačenja ovih naših zakona, kao što je to bilo prošli put, pa su neki iz gradske vlasti Beograda pretili zakupcima poslovnog prostora da im to neće biti priznato, ako ga otkupe na ovaj način, da će morati da vraćaju bivšim vlasnicima itd. Sve su to gluposti. Na svu sreću, sada više nema ni jednog normalnog čoveka, koji može očekivati da ta proamerička, izdajnička opozicija pobedi na izborima, pa je sva ta njihova pretnja prazna. Garancije države postoje, onaj ko kupi imovinu od države, taj je siguran u svoje vlasništvo. Nikakva mu opasnost ne preti od tih novih nacionalizatora, među kojima se ističe i Dragan Veselinov. (Aplauz.)