Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam već nekoliko puta postavljao pitanje ministru unutrašnjih poslova povodom kriminalnih afera potpredsednika Vlade, Rasima Ljajića.

U međuvremenu, ja sam objavio i celu knjigu na hiljadu strana u kojoj sam dokumentovao te kriminalne afere, a sada bih zahtev ministru Nebojši Stefanoviću dopunio još nekim saznanjima.

Srpska javnost sve do jutros nije znala, od ovog trenutka saznaje da je potpredsednik Rasim Ljajić, vlasnik građevinske firme „Ikan kompani“, koja je podizvođač firmi „Alk kompani“, vlasnika njegovog bliskog prijatelja iz Novog Pazara, koji se zove Numan Barjamović.

Rasim Ljajić finansira izgradnju 14 zgrada po sto stanova u Sočiju. Ne bih ja imao ništa protiv da Rasim Ljajić, kome je od babovine ostalo bogato nasledstvo, finansira 1.400 stanova u Sočiju. Međutim, čini mi se da je to nespojivo sa funkcijom ministra i potpredsednika Vlade Srbije.

Vas je verovatno malo unervozila ta kampanja koja je protiv mene pokrenuta na stadionu u Novom Pazaru, gde su prvo pevali da im je prva i poslednja želja da zakolju vojvodu Šešelja. Ja im otpevam i ne zameram, meni je to zabavno, duhovito, pa onda počnu da psuju mrtvu majku, a ja kažem - ne mogu da vam uzvratim istom merom jer ja nisam nekrofil, ja mogu samo nad živima da ispunjavam obećanja, a onda sam se postarao lepo da dođem do podataka ko su ti ljudi i po čijem nalogu rade.

Navijačke grupe u Novom Pazaru „Torcida Sandžak“ i „Ekstremi“. „Ekstremi“ su bili pod kontrolom Sulejmana Ugljanina, a „Torcida“ je bila Rasima Ljajića. Rasim je uspeo da ih spoji i stavi pod svoju kontrolu. Grupa navijača je s njegove strane angažovana u raznim firmama, gde imaju nadoknadu 40.000 dinara mesečno, a da ništa ne rade, niti se pojavljuju na poslu.

Navijači koji primaju plate, a da se nikada ne pojave na poslu su Mirza Gračanin, zvani Ćufte, Emir Rapović, zvani Bombaj, Mirsad Puzović, zvani Mikan, Enes Koničanin, zvani Tange, Tarić Šehović, zvani Tarzo, Iksan Zejnelović i Suad Zoni, zvani Sutko.

Sva saopštenja, psovke, vređanja i uvrede pišu i plasiraju Mirsad Jusufović, savetnik gradonačelnika Novog Pazara, brata Rasima Ljajića, Kasim Zirnić, koji nema ni srednju školu završenu, i Kasimov sin, Suad Zirnić, koga zovu Sutko.

Dakle, pošto naša policija sva ova saznanja ima, a od koga bih ja dobio ako ne od njih, jel tako? Vi znate za moje standardne mreže, sisteme obaveštavanja, informisanja i javljanja, onda je velika opasnost za Srbiju da policija ne obaveštava ministra Nebojšu Stefanovića i da ministar Stefanović ni na ovo neće reagovati.

Umesto sada da se bavim pametnijim poslovima, da dovršavam svoje knjige, obećao sam naciji da ću ih dovršiti pre nego što me Bog pozove sebi, ja moram moje dragoceno vreme da trošim na istraživanja ove vrste.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je pogažen Poslovnik Narodne skupštine u v.d. stanju, njegov član 157.

Kada se u najvišem zakonodavnom telu odvija demokratski proces dve su stvari veoma bitne, da taj proces suštinski bude zaista demokratski i da se odvija na onaj način na koji bi i neupućeni posmatrač mogao doći do zaključka da je proces zaista demokratski.

Ovde se krši i jedno i drugo, što govori i onome ko je upućen u rad Narodne skupštine, kao što smo mi opozicioni poslanici, a i svi drugi građani i posmatrači širom sveta da vama kao parlamentarnoj većini nije stalo do toga da se demokratski proces odvija u Narodnoj skupštini, da je on u suštini demokratski i da mu je izgled demokratski, jer ste uporni u povezivanju rasprave o razno raznim tačkama dnevnog reda koja jedna sa drugom nemaju nikakve veze.

Da nije tako ne bismo se mi iscrpljivali pa kompletno vreme trošili na sve tačke dnevnog reda, nego bismo birali samo one najinteresantnije, a vi biste postigli to da Skupština ima izgled demokratskog parlamentarnog tela.

Pozvao sam se na član 157. da je prekršen i zahtevam glasanje o tome.

Ako ti objašnjenje bude ubedljivo, možda ću ja povući primedbu…

Da si još samo dve, tri rečenice izrekla možda bih bio zadovoljan.

Zato što sam se prvi javio i što sam mlađi od tebe pa sam brži.

(Borisav Kovačević: Ne može, postoji Poslovnik koji kaže drugačije.)

E, ali brži sam bio. Dok ti stigneš da se prijaviš prođe sto godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada imamo pred sobom desetak zakonskih projekata, čovek mora da se opredeli za ono što u trenutku smatra najvažnijim i o čemu misli da može da kaže nešto korisno. Veoma je važan Zakon o državnom registru.

Devedesetih godina mi smo neprekidno na tome insistirali, to možete da vidite u starim stenogramima, pa 2000-ih godina takođe i nekako nije išlo. Nije išlo iz više razloga, zato što nismo imali obučene ljude koji bi rukovodili tim centralnom registrom, a i bilo je interesa da se ti registri malo zakukulje i zamumulje, jer kad se prave posebno birački spiskovi, bilo je veoma važno da tu niko ne može onoga ko pravi spiskove da uhvati ni za glavu ni za rep.

Sad ovde imamo jedno polovično rešenje, ministre. Ovde smo dobili Centralni registar, međutim, ostaju ovi izborni registri. Ako mi zaista imamo stručne ljude da rukovode Centralnim registrom i da obezbede da se sve unese u Centralni registar što je potrebno, onda nam ne trebaju ovi izborni registri. Jer, u Centralni registar odmah se uvodi rođenje deteta, pa ide nadalje. Dete je završilo osnovnu školu, završilo srednju školu, završilo fakultet – sve se upisuje. A kad se traži, imaju posebni formulari zašto se traži. Za ono što je do sada bila krštenica, poseban formular i dobiju se ti podaci. Kad je venčani list u pitanju, takođe. Kad je osmrtnica, takođe. Dakle, sve to može da se radi u jedinstvenom registru i onda nam ovih 13 posebnih registara više nije potrebno.

Šta ovde fali? Vi ste videli, dame i gospodo, da smo imali jedan nagli pad u broju stanovnika Srbije koji se desio u zvaničnim statistikama, a koji nije objašnjen široj javnosti. Do pada nije došlo zato što je naglo izumreo jedan veliki deo stanovništva Srbije ili se naglo iselio, ili naglo nestao, itd, nego zbog toga što je promenjena metodologija brojanja. Nekada kada je bio popis stanovništva, upisivali su se svi gastarbajteri, prema podacima koje su dali članovi njihovih porodica. Sad se više ne popisuju gastarbajteri, podrazumeva se da se oni popisuju u zemljama gde pod navodnicima privremeno borave a nekad ostanu za ceo život.

Kod nas se popisuju stranci koji se zateknu da žive, nemaju još državljanstvo, ali imaju neki biznis ovde, imaju neke poslove, imaju neke dozvole boravka i bavljenja određenim zanimanjima i slično. Tu je bio taj razlog.

Ovim što ste nam ponudili kao Centralni registar, vi niste obezbedili uslove za dve veoma bitne stvari. Prva je stvar da u svakom momentu znamo koliko je građana Srbije u Srbiji. To se samo na jedan način može uraditi – da se propiše da se registruje svaki građanin koji ode preko granice. Dakle, to nije vezano ni za kakve troškove, on je samo dužan da popuni neki mali formular, da mu se unese u pasoš, jer, vi znate, mnogi ljudi pređu granicu samo – izvolite, produži dalje. Ovo ne bi mnogo vremena oduzimalo. Ali, u registru bi u svakom trenutku bilo potpuno jasno i precizno registrovano koliko je ljudi u granicama države.

I kod pravljenja biračkih spiskova, to nas kao opozicionare najviše interesuje. Mi smo se svemu naučili kroz te biračke spiskove od 90-te godine naovamo, i kako se zloupotrebljavaju mrtvaci, ljudi koji su umrli pre 50 godina, pa se nađu u biračkom spisku, pa nepostojeći ljudi, pa nepostojeći Albanci, pa Albanci koji se nisu registrovali ni na koji način, počevši do toga da je u Juniku moj protivkandidat Milan Milutinović imao 100% albanskih glasova, ono kad su mi oteli pobedu na predsedničkim izborima. Vi ste bili mali, vi današnji ministri, bili ste mali pa se toga dobro ne sećate.

(Marijan Rističević: Ja nisam bio mali.)

Ti nisi bio mali, ti si se veliki i rodio.

(Marijan Rističević: Sećam se te trgovine.)

Sećaš se ti.

Dakle, šta je ovde bitno kod biračkih spiskova – da se odredi momenat kad se u celoj Srbiji izbacuju birački spiskovi iz Centralnog registra. Pa se izbacuju za svaku izbornu jedinicu i onda se ne može desiti da je jedno ime na više biračkih spiskova i mora se znati onda da ne može čovek dan uoči izbora da dođe, pa da glasa na izborima, nego mora bar tri dana pre izbora ili dva dana pre izbora da bude u Srbiji da bi bio na biračkom spisku. Jer, birački spisak se onda ne izbacuje po nekom posebnom prijavljivanju, nego na osnovu činjenice da je konstatovano da su u tom trenutku ljudi u Srbiji.

To je način na koji se ovaj problem može rešiti. Da li je vama stalo da rešite taj problem, e, to je sad već drugo pitanje, jer kad se kalkulacije u glavi počnu okretati oko tih izbornih procedura i interesa partija vlasti u odnosu na opozicione partije, onda se tu vijuge uskomešaju.

Dakle, sve ovo ostalo, svi ovi izvorni registri mogli bi da nestanu, a da postoji jedan jedini registar.

Ovde niste naveli registar vojnih obveznika, na primer. Ja vas podsećam, u Americi registar vojnih obveznika vode pošte, jer se podrazumeva da u svakom naselju ima pošta. Pošta je državna ustanova. Čemu sada dupliranje državnih funkcija kada pošta to može da radi na jednostavan način? Kompjuterska tehnologija je toliko razvijena da nema problema.

Sada kada imamo Centralni registar, onda i vojni obveznici da se vode kroz Centralni registar i znate u trenutku mobilizacije ko je u zemlji, ko nije. Onaj ko nije u zemlji, ne možete ga krivično goniti zato što se nije odazvao na mobilizaciju, a možete svakog onog ko se zatekao a nema lekarsko uverenje da je nesposoban za vojnu službu. To je što se tiče ovog Centralnog registra. Nadam se da će mi ostati malo vremena i za turizam, pošto mi je turizam ovako mnogo privlačniji kao tema za razgovor.

Kod nas je u oblasti turizma, a u priličnoj meri i trgovine, kompletan haos. Da li je taj haos nastao spontano ili je namerno produkovan, to je sada pitanje na koje treba dati odgovor, ali svake godine mi imamo veliki broj građana koje su turističke agencije prevarile i kojima nema ko da vrati novac zato što onaj koji vodi registar turističkih agencija često ljudima koji su se već ranije kompromitovali, pa im je zabranjen rad, ali su novu firmu formirali pod novim imenom, omogućava da obavljaju istu delatnost.

Smisao postojanja Ministarstva turizma treba pre svega da bude u tome da ono kontroliše rad agencija i da kontrola mora biti tako striktna da onda kad se desi problem, ako nema ko drugi da izmiri štetu građaninu, to mora izmiriti ministarstvo, jer ministarstvo prilazi svakoj agenciji sa predubeđenjem da je ta agencija uredno registrovana, inače, da nije, ne bi mogla postojati, a na ministarstvu je da odredi koliko svaka agencija mora da položi novca da bi mogla obavljati jednu vrstu posla. Nije smisao rada agencija da se pokupi novac od građana, pa dve, tri grupe odu normalno na letovanje, pa onda ostale ne mogu, jer je vlasnik malo platio da zamaže oči, novac pokupio i pobegao. Ili, kaže – novca nema. Gde je novac? Negde tamo potrošen na ovo, ono, ali mi vidimo da retko koji vlasnik turističke agencije ode u zatvor.

Sezonu prevara tih turističkih agencija otvorio je svojevremeno „Flaj flaj travel“. Na hiljade putnika su oni oštetili, ali i druge tur operatere prodajući karte i aranžmane koji uopšte nisu bili rezervisani. Nakon ovih skandala, svih sedam poslovnica „Flaj flaj travel“ je bilo zatvoreno.

Samo godinu dana pre ovakve prevare građana agencije, ministar Mladen Šarčević je uručio priznanje za doprinos u dualnom obrazovanju. Da li se vi toga sećate? Šta to onda znači? Koju politiku vodi sad ministar Šarčević? Tom prilikom je istakao da su oni izuzetno poslovni i kompetentni, a ojadili hiljade ljudi. Njihovi finansijski problemi su počeli još 2018. godine kada su zbog ne izmirenih dugovanja izbačeni iz međunarodnog sistema za kupovinu avio-karata, pa su našli drugi način da dođu do karata, preko neke novosadske firme, pa kad je i ta firma zbog dugovanja, izbačena iz sistema, Ministarstvo ništa nije uradilo od januara do jula 2018. godine na planu preduzimanja određenih mera kako bi se to sankcionisalo i za ubuduće sprečilo.

Imamo ministra Rasima Ljajića koji je godinama ignorisao pritužbe građana zbog nesavesnog poslovanja pojedinih turističkih agencija, a tek kada su prevare kulminirale u toj drugoj polovini 2018. godine inspekcija je kao nešto pokušala da reši. Inspekcije su tolerisale ipak veliki broj prevara dok agencije nisu uzele ogroman novac i te inspekcije se, zapravo, često pojavljuju kao element opstrukcije.

Šta to znači? Da su u nekim od tih inspekcija ljudi korumpirani i da dobijaju novac da bi oči rukom prekrili i da ne bi preduzimali mere protiv nesavesnih vlasnika agencija. Tužioci su tu retko reagovali, a postavlja se pitanje – zašto JUTA gotovo uvek savetuje narod da poseti njihov sajt i da vidi spisak agencija koje su članice JUTA? Samo te agencije su kao, dobre i kvalitetne.

„Flaj flaj travel“ je bio u samom vrhu spiska i kakav je smisao te preporuke? Naravno, kad je sve to izbilo, valjda je sam ministar morao da podnese ostavku, pa da se onda ide redom.

Preko agencije SAB, opet SAB travel više hiljada građana je ostalo bez putovanja, iako su pred put uplatili novac. Nekoliko sati ranije pre polaska na put agencija je otkazala put zbog finansijskih poteškoća. Zašto građane da interesuju finansijske poteškoće tih agencija? One moraju biti pod tako strogom kontrolom, pa za svaku poteškoću država onda odgovara, nadležno ministarstvo, pa vi posle vidite ko je kriv. Vi ste dužni da osigurate svako uplaćeno putovanje da bi naši građani bili sigurni i bezbedni.

U junu je agencija „San & Si“ zatvorena, a njen vlasnik je nestao nakon što veliki broj aranžmana za letovanje u Turskoj, Grčkoj i Tunisu nije uplaćen do kraja, a neki nisu bili ni rezervisani, iako su bili uredno plaćeni. Znači, pokupio pare i otišao.

Ima ova turistička agencija “Džez travel“ iz Čačka, da li je tako, Nataša, „Džez travel“, kako se zove, pa kod mene piše J na papiru, pa me uvek čudi što vi izgovarate Dž, kad se kaže J i što ti ministre izgovaraš Dž, kad se kaže G? Da li je to nešto evropejski?

„Džez travel“ iz Čačka otkazala je putnicima letovanje u Grčkoj, a oko 100 putnika je u dva autobusa krenulo na letovanje u Paraliju i Olimpik bič kad su ih vozači samo sat nakon putovanja obavestili da se njihovo letovanje otkazuje. Znači, stigli tamo, posle sat vremena vozači kažu – mi smo se šalili, nema ništa od vašeg letovanja. Putnici su, naravno, ovom prilikom, morali da napuste autobuse u Kragujevcu i Kraljevu. Nisu stigli na odredište i odatle su sami morali da se vraćaju kući, kako ko zna, neko auto-stopom, neko peške, neko ovako, neko onako.

Grupa od oko 150 učenika iz Beograda, koja se u junu uputila na ekskurziju u Španiju po dolasku u Ljoret de Mar, nije mogla da uđe u hotelski smeštaj koji je bio rezervisan u okviru aranžmana, koji je uplaćen u agenciji „Planeta-Promet“.

Rasim Ljajić u svom resoru već pet godina ima turizam. Tek pošto su prevare turističkih organizacija kulminirale, on i njegovi saradnici su se setili da se u zakonu propišu oštriji uslovi za osnivanje i rad turističkih agencija. Svih prethodnih godina je bilo ovakvih prevara, a on ništa nije preduzeo da ih spreči, već se sada na kraju svog mandata, praktično, posipa pepelom i u zakonu propisuje nove mere.

Pored prevara o ne obezbeđivanju smeštaja, nekoliko turističkih agencija u vreme mandata Rasima Ljajića, za aranžmane u inostranstvu putem čarter letova, angažovalo avio kompanije koje prethodno nisu dobile dozvolu od našeg Direktorata za civilno vazduhoplovstvo. Dakle, aranžmani su prodavani, a da je prevoz u startu neizvestan, jer unapred nije dobijena dozvola. Dozvola nije možda dobijena i zbog toga što avioni nisu bili ispravni. Ko zna iz kojih razloga dozvola nije dobijena. Osnovana je pretpostavka da su oni tražili dozvolu, jer tako se u svetu posluje, a da pošto dozvolu nisu dobili, izvodili su letove bez dozvole. Padne avion, 100, 200 ljudi pogine i ko je kriv? To je stravičan rizik.

Potpuno je neprihvatljivo, po mom mišljenju, u ovom Predlogu zakona o turizmu da se ministru koji se na ovaj način pokazao na delu daju ovlašćenja da on bliže propisuje vrstu, visinu i uslove garancija putovanja, visinu depozita u zavisnosti od kategorija licence, kao i način aktiviranja, namenu sredstava i drugo. To mora biti propisano zakonom da bi svima bilo dostupno. Građani teže dolaze u situaciju da imaju uvid u podzakonske akte, uputstva i slične stvari.

Neshvatljivo je, dakle, i to pitanje podsticaja u turizmu. Vidimo u novinama da se sad daje podsticaj i strancima koji preko određenih agencija dođu 10-15 evra. Čemu to? Šta to znači? Evo, mi podržavamo podsticaj domaćim državljanima da letuju u Srbiji. To zaista treba od strane države da se podstakne. Mislim da su iskustva bila dobra. Da li je tako? Šezdeset hiljada vaučera, svi su iskorišćeni. Nataša je stručnjak za ove stvari, pa ćete je tek čuti kada bude dalja rasprava. Dakle, to nije loša stvar.

Ima jedna stvar koju moram da pohvalim kod Ministarstva, ali plaćati da stranci dođu, to je već besmisleno. Neće ništa zavisiti od tih 15 evra hoće li stranac doći ili neće. Mi smo privlačna zemlja i za Kineze i za mnoge druge. Davno je to bilo dok Kina nije bila ovako jaka i silna.

(Predsedavajući: Privedite kraju, kolega Šešelj.)

Završavam.

Ima taj problem banja koje su veoma zapuštene i Ministarstvo ne radi da bi se one osavremenile. Radi, ali pomalo, nedovoljno, kao da neko želi da se one prodaju po što jeftinijim cenama. Mislim da treba te banje prvo osavremeniti, da ih treba modernizovati, pa ih onda dati na tržište.

Ovo što je ministar poljoprivrede rekao vidi se da nije iz resora turizma i trgovine i da se ne snalazi baš najbolje. Sve ovo što se tiče privlačenja Kineza mi bismo imali i bez tih 15 evra vlasnicima agencije. Mi Kineze privlačimo zato što smo jedna od retkih država u Evropi koja je ukinula vize, to je suština. Zato Kinezi mnogo radije dolaze u Srbiju nego u države Evropske unije. Naravno, ranije je bilo i drugih motiva, to je sad već dosta smanjeno, dolazili su zbog trgovine, dolazili su zbog raznih drugih potreba, ali mi imamo nešto drugo što treba cela Vlada na tome da radi, da se omogući kineskim državljanima koji sklope brak sa Srbima da što pre dobiju državljanstvo i ruskim državljanima i albanskim državljanina. Znate, dosta Albanki je zainteresovano da se udaju za Srbe, a vi kočite davanje državljanstva, kao Vlada kočite. E, to malo sad razmotrite. Jer, ko sklopi brak i živi i stvara porodicu u Srbiji, on je ispunio sve uslove za državljanstvo, a ne poklanjate raznoraznim tamo, počevši od ovog Lauševića, dvostrukog ubice pa nadalje, poklanjate državljanstva, pasoše nosite na noge i sve ostalo.

Evo, ministre, jedan primer koji ti nisi u stanju da objasniš. Još 2013. godine Vlada Srbije je prodala hotel Jugobanke na Kopaoniku za 1,5 milion evra, a prethodna je direkcija Vlade Republike Srbije otkupila taj hotel za 2,1 milion evra. Na elitnoj lokaciji pogodbom su to uradili, umesto za veću – za manju cenu, da posle prodaju. To se sprema i našim banjama. To je čist kriminal. Nikoga u Vladi nije zabolela glava zbog ovoga. Malo kontrolišite ne samo Ministarstvo turizma nego i sva ostala ministarstva, pa da vidite šta se radi.

Gospodine Ružiću, vi ste ukazali na jedan objektivan problem, problem pouzdanosti osoblja koje će biti zaposleno da radi na tim registrima, odnosno na jednom centralnom registru i postoji opasnost da se neko pouzdan nađe na tom radnom mestu, ali s tom opasnošću se sve države na svetu suočavaju i zato bi Centralni državni registar trebao da bude mesto gde se najpouzdaniji ljudi zapošljavaju kao u tajnoj policiji, u Vojnoj obaveštajnoj službi itd.

Idealna rešenja nisu moguća, ali da tu budu preduzimane mere zaštite i kontrole kojima ne može niko izbeći i onda je dovoljno da imamo jedan registar, a na osnovu upita koji se kompjuterski ukucava vi se opredeljujete za jedan oblik dokumenta koji tražite i jednostavno odmah dobijate odgovor.

Drugo, za svakog građanina morate imati bar još jednu odrednicu osim imena i prezimena i imena oca, jer ima mnogo ljudi sa istim imenom i prezimenom čak i imenom oca, zbog toga su uvođeni matični brojevi građana. Dakle, morate imati bar još matični broj građana kad stavljate upit u kompjuter i kad tražite podatke. Valjda, treba da bude osnovana pretpostavka da nema ista dva matična broja građana. Ako se nađu i dva ista matična broja građana onda je to kriminal na nivou države, je li tako? Onda je već to propast.

Dakle, tako bi funkcionisala jedna uređena država i uštedelo bi se na ovim pratećim službama. Sve na jednom mestu, vrhunska kompjuterska tehnologija koja se i dalje usavršava i usavršiće se za narednih godinu dana, biće još lakše postići određene stvari i da ne kaskamo onda.

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega Šešelj.)

I uštedeće se šume, velike šume, hartije koje će postati nepotrebne. Sad sam spreman na izazov.

Dame i gospodo narodni poslanici, usvajanjem ovog predloga, upravo je prekršen član 157. Poslovnika o radu Narodne skupštine.

Predlagač je u jednoj rečenici svog obrazloženja, jednoj jedinoj rečenici naveo da spajanje rasprave predlaže za navedene predloge akata, imajući u vidu da su međusobno uslovljeni i da su rešenja u njima međusobno povezana.

To nije tačno i zato bi predlagač morao da objasni kako je povezan Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put bira na sudijsku funkciju sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju?

Verovatno po tome što nam neki od predloženih sudija nemaju lični obrazovni nivo ni onaj koji odgovara osnovnoj školi iako mašu fakultetskim diplomama i upisanim šesticama u beskrajnom nizu.

Kakva je veza između te dve tačke dnevnog reda, između ta dva predložena akta?

Onda, zbirna lista kandidata za članove Nacionalnog saveta za kulturu sa Predlogom odluke sa prestankom funkcije predsednika Višeg suda u Kragujevcu?

Onda, Predlog odluke o izboru člana Saveta guvernera NBS sa Predlogom zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o međunarodnom železničkom graničnom prelazu Prijepolje-Vrbnica-Bijelo Polje?

Dakle, ogroman broj nebuloza, a član 157. kaže – Narodna skupština može da odluči i da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja o njima međusobno povezana.

Vi znači nećete da reagujete na ovako očigledno kršenje Poslovnika?

Znači, većina poslanika ima pravo da prekrši Poslovnik?

Pa možemo da ga kršimo.

Da ga kršimo što je manjkav ili treba novi da donosimo?

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali obično ne obraćamo neku posebnu pažnju na kritike koje stižu sa zapada protiv naše države, našeg naroda ili aktuelnih režima.

Međutim, nekad treba malo i povesti računa o tome, a imam u vidu najnovije istraživanje „Ekonomista“, koji je Srbiju svrstao u zemlju nepotpune demokratije. Tu su četiri kategorije navedene koje se odnose na postojeće države, najgore je, naravno, autoritativno društvo, pod dva hibridni režim pod kojim podrazumevaju neliberalnu demokratiju, ne znam šta je to, kako demokratija može biti neliberalna, nepotpuna demokratija i potpuna demokratija. Nas su svrstali u režime nepotpune demokratije. I koje argumente mogu navesti? Ima nekih 60 indikatora kojima se oni rukovode.

Da mi vidimo kako Narodna skupština doprinosi svojim radom stvaranju negativne slike o demokratskom režimu u Srbiji. Mi imamo izrazito demokratski Ustav, tu nema nikakve sumnje, ali nemamo demokratski duh. Jedan od razloga kojim se naš rad kao Narodne skupštine ne može oceniti demokratskim je upravo taj što je dovoljna skupštinska većina da odluči da se jedinstveno vodi rasprava o 40 tačaka dnevnog reda, a da te tačke dnevnog reda nemaju apsolutno nikakve međusobne veze. Ima tu još dosta razloga, što bi Maja Gojković rekla, to su nedostaci Poslovnika, ali ova Skupština već tri godine radi, zaseda, a nije pristupila izradi sopstvenog Poslovnika. To što je to nečiji Poslovnik od ranije, a mi ga se pridržavamo za nas nije nikakvo opravdanje. Ali, ne vredi o tome očigledno govoriti. Ja govorim na svakoj sednici, skupštinska većina to uglavnom i ne sluša.

Odabrao sam nekoliko zakona koji su danas na dnevnom redu da ih rasturim, da u pravnom smislu ne ostane kamen na kamenu od njih, a znam vi ćete ih usvojiti jer je tako neko drugi odlučio, a vi nastupate kao vojnici, da li partije, da li nečeg drugog i ne vodite računa koliko vas kao slobodne ličnosti u vašem elementarnom ljudskom dostojanstvu to ugrožava.

Ovde preda mnom je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Sjedinjenih Američkih Država. Ovo je nešto što može imati katastrofalne posledice, što nikako ne bi smelo da se ratifikuje u Narodnoj skupštini, jer posle će kuknjava biti uzaludna. Ovaj dokument predviđa da se mogu isporučiti sva lica državljani Srbije koja su krivično delo izvršila od 1901. godine do danas. Znači, ima retroaktivno važenje. U krivičnom pravu se izbegava bilo kakvo retroaktivno važenje, međutim, ovde se gazi jedan od osnovnih principa ustavnog poretka.

Ovde se ne vodi računa da se krivično-pravni sistemi Srbije i Sjedinjenih Američkih Država mnogo razlikuju. Na primer, tamo postoji smrtna kazna, kod nas ne postoji, pa se ovde kaže – daće se garancija da neće biti izrečena smrtna kazna. Kad neko dođe do američkog suda, više nikakva garancija ne važi. Ne može izvršna vlast Sjedinjenih Američkih Država ograničiti nijedan svoj sud u tom pogledu. Tamo je sud iznad izvršne vlasti u konkretnom sudskom postupku i onda izvršna vlast još može da dobije po nosu što je sklapala ugovor koji se ne može sprovesti. Dalje, ovde će se ugovor primenjivati samo na srpske državljane. Naravno, prvo će uslediti zahtev za izručenje osumnjičenih za ubistvo braće Bitići. Ne onih koje su srpske vlasti eventualno osumnjičile, tu je vođena neka istraga, vršena su neka saslušanja itd, nego će biti izručeni oni koje Amerikanci osumnjiče.

Ovde se u jednom članu kaže, u članu 21, da će se ovaj ugovor primenjivati za krivična dela izvršena pre, kao i posle njegovog stupanja na snagu, ali se ostavlja diskreciono pravo izvršnoj vlasti Srbije da ne primeni član 3. na krivična dela izvršena pre 1. januara 2005. godine, ostavlja se diskreciono pravo. A ko će se onda u Srbiji usuditi, ako se ratifikuje ovaj sporazum, a Amerikanci kažu – dajte nam tog, tog i tog policijskog generala, jer su osumnjičeni za ubistvo braće Bitići? Ko će se usuditi da kaže – e, mi imamo diskreciono pravo da vas odbijemo? Osim sebe, ja ne vidim nijednog čoveka u toj državi koji je to u stanju. Zato ne smemo da ovo prihvatimo.

U Srbiji je apsolutna zastarelost za najteže krivično delo, zastarelost krivičnog gonjenja, 25 godina. To se ne odnosi na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Kod Amerikanaca nema tog ograničenja. Oni i posle sto godina vode krivične postupke za ubistvo, za silovanje, za razne druge stvari. Šta ćemo? Braća Bitići nisu ubijena u ratu, nisu ubijena u ratnoj zoni, čak nisu imali ni kompletne uniforme na sebi kada su uhvaćeni. Protiv njih je vođen postupak za ilegalni prelazak granice i ništa drugo. Onda je neka luda glava odlučila da budu likvidirani, nikakve mi koristi kao narod i država nemamo od te likvidacije, ali danas smo u poziciji da mi ne smemo da isporučujemo one koje traži Amerika za to krivično delo.

Ima jedno krivično delo za koje nema ovakvog ograničenja. To je paljenje američke ambasade u Beogradu, kamenovanje, pa onda možda slučajno paljenje.

Ako nama padne na pamet da tražimo da budu izručeni oni koji su naredili da se bombarduje zgrada kineske ambasade u Beogradu, naravno, američka Vlada će se grohotom smejati.

Ako oni zatraže da budu isporučeni oni koji su naredili kamenovanje ambasade, od koga će zatražiti? Nemojte se praviti da ne znate. Borisa Tadića, Bojislava Koštunicu i Tomislava Nikolića. Njih trojica su dogovorili da se povuče policija i da se kamenjem zaspe ambasada. To mi je Tomislav Nikolić rekao. Ja sam dao saglasnost iz Haga, telefonom, mogu i mene isporučiti. Ne dao im Bog, jel tako, Dragane Kariću? I vidite sada, uplašio se Tadić i brže-bolje istog dana pobegao u Rumuniju. Shvatio je da to može imati dublje implikacije. Koštunica povukao policiju, ambasada kamenovana, čovek koji je došao u organizaciji SRS iz Novog Sada, poginuo na prvom spratu ambasade, popeo se da osvoji ambasadu i poginuo. Ne znamo kako. Ambasada je gorela. Ne možete vi osuditi momke koji su gađali kamenjem ako ne sudite one koji su omogućili da se to radi, čak da ispustim za trenutak, ovo naredili.

Šta ćete sada? Hoćete li da ih isporučujete u Ameriku? Nije meni krivo zbog bilo koga od njih što će biti isporučeni, ali mi je zbog časti države. Da kažemo Amerikancima, mi ćemo krivično kazniti one koji su kamenovali američku ambasadu u Beogradu, kada vi krivično kaznite one koji su bombardovali kinesku ambasadu. To je valjda način na koji jedna normalna država treba da reaguje, a ne, mi se sada podčinjavamo ovde američkim pravosudnim vlastima.

Pazite, nema kod Amerikanaca takve podele, striktne podele izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, na kakvu smo mi, evropejci naučili. Kod njih ovo sve radi izvršna vlast, sve dok se ne dođe do suda.

FBI je u sastavu Ministarstva pravde, to znate? Javno tužilaštvo je Ministarstvo pravde. Nema savet tužilaca, pa društvo tužilaca, pa udruženje, pa onda tužilac može da ide u strane ambasade, kao što je kod nas slučaj i još im malo nezavisnosti.

Kod Amerikanaca toga nema. Kod nas, malo, malo pa tužioci u američku ambasadu, u britansku ambasadu po svoje mišljenje, pa i sudije.

Šta je radila Nata Mesarović? Nezakonito je osudila osumnjičene za ubistvo Đinđića. Istekao joj je status na osnovu koga je mogla da sudi i nastavila je da sudi. Na stranu to što je nedozvoljenim metodama iznuđeno priznanje od Zvezdana Jovanovića, pod batinama i pod pretnjom da će mu porodica biti pobijena, on je potpisao priznanje koje je izdiktirao policijski general Rodoljub Milović. Kada je sve bilo završeno, dovedena je advokatica Vesna Radomirović da lažno potpiše da je prisustvovala celom saslušanju i protiv nje je vođen postupak u advokatskoj komori i dopušteno je da postupak zastari. Ali, suđenje je bilo protivpravno, kao i mnoga druga suđenja vezana za to, jer je utvrđivana naknadno druga, neodgovarajuća krvna grupa za neke osuđene i više puta sam o tome govorio u javnosti u pogledu slučaja Milorada Ulemeka Legije.

Onda su odlukom vlasti streljani Dušan Spasojević i Mile Luković Kum, da ne bi bili nezgodni kada počnu pred sudom da pričaju. Sa kim su se sve družili, ko je iz vrha vlasti bio njihov saradnik i u kojim krivičnim delima, kako je Đinđić delio pare od otmica istaknutih srpskih bogataša. Zbog toga su oni ubijeni.

Rodoljub Milović je lično jednog od njih ubio. Drugi policijski oficir drugog, po naređenju Dušana Mihajlovića, Čedomira Jovanovića i drugih. Svi to znaju u državi i niko ništa ne preduzima.

Tužilaštvo čuti, sudovi pasivni, izvršna vlast se pravi da ništa ne zna, a svi znaju, niko me nikada nije demantovao u pogledu toga, kao što niko nije bio u stanju da me demantuje u pogledu kriminala Rasima Ljajića.

Evo, objavio sam zbirku dokumenata „Novopazarski kralj heroina Rasim Ljajić“, da ministar policije ne može više da kaže da ne zna ništa.

Da se vratim? Što, jel ovo nezgodna tema?

Na malo zgodnije da idem, ajte