Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj

Srpska radikalna stranka

Pitanje

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam već nekoliko puta zahtevao od predsednika Vlade Ane Brnabić, da se smeni ministar Dušan Vujović, zbog konkretnih kriminalnih afera, a izgleda da se ide na zataškavanje tih njegovih afera i da će se premijer zadovoljiti samo njegovom ostavkom. Afere su tako velike da ne sme ostati na ostavci, moraju svi detalji biti poznati javnosti. Ne pretendujem da poznajem sve detalje, ali već ono što ja znam je dovoljno krupno da Dušan Vujović ode u zatvor.

Prvo, Dušan Vujović, kao ministar finansija odgovoran je zbog nečinjenja u pogledu situacije u Upravnom i Izvršnom odboru Komercijalne banke. Vi znate da država ima 36% učešća u Komercijalnoj banci, ranije je imala i više i da se namerno srozava vrednost Komercijalne banke da bi ona bila bud zašto prodata. Tu su kombinacije pravljene sa EBRD, odnosno Evropskom banko za obnovu i razvoj.

Zatim, ministar Vujović je, a konto svoje funkcije i uloge u Komercijalnoj banci ostvario veze sa EBRD, ona je izgleda imala određen paket akcija u Komercijalnoj banci, i to mu je bio prolaz da uđe u aranžman sa sadašnjim nacističkim režimom u Kijevu, u Ukrajini, i da se tamo profesionalno angažuje kod obnove ukrajinskih železnica, a plan i program je vredan više milijardi evra. Plan je sadašnje ukrajinske vlade da sve železnice širokog koloseka pretvori u železnice tzv. evropskog normalnog koloseka. Dakle, sa ruskog velikog standarda da pređe na srednji evropski standard.

To je dakle, toliko krupan posao da će ojaditi i Ukrajinu za sva vremena, a i EBRD može tu da propadne, ovde je samo važno da će neki ljudi iz rukovodstva te banke da uzmu ogroman novac i da će u podeli novca učestvovati i Dušan Vujović kao nezavisni član Upravnog odbora Ukrajinskih železnica. Možete misliti? Srpski ministar finansija je postao nezavisni član Upravnog odbora Ukrajinskih železnica.

Tu se radi o povlačenju štetnih kredita. Vi znate da toliko veliko ulaganje u železnicu bezumno, samo da bi se šine menjale, zahteva ogroman novac, a ne donosi nikakav profit, apsolutno nikakav profit, čak se i nove šine dižu da bi se postavljale ove sa evropskim standardom. NJegova veza sa rukovodiocima ove Evropske banke za obnovu i razvoj bila je presudna za njegovo angažovanje, ali naravno nije suviše mala ni uloga njegove supruge, koja učestvuje tamo u raznoraznim mafijaškim poslovima, ona je inače Ukrajinka, ali u Budvi ima sedište, tamo joj je sedište, jer tamo najbolje prolazi ispod svih zakonskih kontrola. Vi znate, u sadašnjoj Crnoj Gori da mafija ima potpuno odrešene ruke i da se niko ne bavi suzbijanjem tih delatnosti.

(Predsednik: Vreme. Hvala. Pet minuta ste iskoristili.)

Nisam još završio. Samo još dve sekunde. One je i sa američkom ambasadom u Kijevu imao kontakte po toj osnovi.

Još jedno pitanje vama gospođo predsedniče Narodne skupštine, ako mi ne date ovako, moraću po Poslovniku. Da li ste vi obavešteni da Nenad Čanak nastavlja da divlja po Skupštini i da je bez ikakvih konsultacija pozvao Vioče Osmani Sadriju, lepo žensko ime Vioče, ona je predsednik Odbora za spoljne poslove ovog odmetničkog parlamenta,
Dame i gospodo narodni poslanici, upućujem pitanje predsedniku Vlade Republike Srbije, Ani Brnabić - zašto još uvek ne pristupa rekonstrukciji Vlade kad su se mnogi teški problemi u Vladi nagomilali?

Imamo i najnoviji skandal, o kome javnost još nije obaveštena, a vi znate da je moja nacionalna dužnost da alarmiram javnost kad se desi nešto tako. Desio se veliki skandal sa ministrom finansija Dušanom Vujovićem. Otkriveno je da on ima neke tajne firme i tajne poslove u Ukrajini, da zloupotrebljava svoju poziciju predsednika Vlade Srbije da bi te svoje poslove razvijao, a što je najgore, stupio je u odnose najbliže saradnje sa političkim sledbenicima, ideološkim naslednicima SS divizije Galicija, dakle sa ukrajinskim nacistima. Ovo su vrlo pouzdane stvari i treba hitno na njih reagovati. Najgore je ako se bude išlo na zataškavanje.

Ministar mora pod hitno biti smenjen, da celi svet zna da s tim njegovim privatnim poslovima Vlada Srbije i država Srbija u celini nemaju ništa.

Drugo, to što se on uortačio sa ukrajinskim nacistima, sa Hitlerovim sledbenicima, sa potomcima SS divizije Galicija, mi osuđujemo i smatramo to nedostojnim svakog srpskog državljanina, a pogotovo ministra.

Dalje odlaganje rekonstrukcije znači da na ministarskom položaju i dalje ostaje ministar Zlatibor Lončar, koji, prvo, nema nikakve kvalifikacije. On je kako-tako sklepao taj Medicinski fakultet i na Medicinskom fakultetu još ima zvanje tehničkog asistenta. To samo na Medicinskom fakultetu postoji, da ne bi se opet neki bunili kao jednom prilikom pre više meseci, govoreći da takvo zvanje ne postoji. Postoji na Medicinskom fakultetu. To je neko ko tehnički pomaže oko raznih operacija i raznih drugih medicinskih poslova. Međutim, on ima uigrane ekipe koje kontrolišu javne nabavke i zbog toga mi mnogo skuplje plaćamo medicinsku opremu nego što bi morali.

Pre desetak, petnaest dana sam na konferenciji za štampu izneo konkretne podatke, podatke kojima se ne može ni opepeliti kakve su zloupotrebe bile, recimo, oko javnih nabavki za KC u Nišu, a vi znate da još uvek taj KC u Nišu ne funkcioniše ili ne funkcioniše kako bi trebalo.

Treće, u Vladi Srbije još imamo na funkciji ministra i potpredsednika doušnika američke i engleske ambasade Zoranu Mihajlović. To je javna tajna. Ona je pokrenula akciju, agituje kod tih svojih sponzora da pritisnu vlast u Srbiji da se ona dovede na mesto predsednika Vlade. To je već kampanja počela. Diplomatski krugovi to vode. Možda niste obavešteni, evo ja vas obaveštavam.

Ima još nekih ministara zbog raznih drugih prekršaja koje bi mogla da obuhvati sledeća rekonstrukcija, ali ovo su tri najozbiljnija slučaja i tu ne sme biti čekanja. Dušan Vujović mora hitno da leti iz Vlade, Zlatibor Lončar i Zorana Mihajlović.
Imam pitanje da postavim ministru odbrane Aleksandru Vulinu. Zašto nije povuka Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije? Zašto nije podneo novi tekst predloga kojim bi se ukinulo postojanje zakona u celini? Takođe, zašto nije povukao Predlog odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2018. godini?

Zato što bi to predstavljalo pre svega uštedu nekoliko milijardi dinara, što bi od toga mogla da dobije i Vojska i policija više novca, da se povećaju plate, da se poboljša standard vojnika i policajaca, a najvažnije od svega što je naša država pred takvim iskušenjima da nam svaki vojnik u određenom trenutku može biti dragocen, a ovde su birani, pretpostavljam, sposobni vojnici ili oni koji su među najsposobnijim, sada kada ih otadžbina treba, da budu u otadžbini. Na taj način da nam je Vojska i policija sposobnija u slučaju hitne potrebe, da nema nikakve surevnjivosti između onih koji idu u strane misije i onih koji ostaju u otadžbini, a ne idu nigde i s druge strane, da ovo sve bude u sklopu podizanja opšteg standarda Vojske i policije, da njihov rast plata bude mnogo brži od plata drugih u javnom sektoru, da njihove plate budu u toj meri pristojne da ne brinu o svojoj egzistenciji i egzistenciji porodice u trenutku kada treba da se odazovu na poziv otadžbine i stupe u njenu odbranu.

Podržao sam juče mogućnost da profesionalni vojnici ostanu u službi do 53 godine, dakle, do sticanja prava na penziju na osnovu radnog staža, s obzirom da imaju beneficirani radni staž. U svakom slučaju, naša Vojska i policija u ovim sudbonosnim trenucima biće najsnažnija zaštita otadžbine. Ministarstvo bi trebalo samo tome da se posveti i da se okane učešće u stranim misijama, bilo da je reč o misijama UN ili EU, tu nikakve suštinske razlike nema. Zamislite više stotina naših vojnika i oficira da se nađe van otadžbine, a Šiptari krenu na Kosovu, Hrvati i Muslimani na Brčko ili Hrvati na levu obalu Dunava u Bačkoj.

Dakle, to su sve konkretni i veoma važni razlozi. Zbog tih razloga potrebno je da nam Vojska i policija budu što zadovoljnije svojim socijalnim položajem, da imaju u perspektivi mogućnost da dobiju stanove za određen broj godina službe, naravno, u toku radnog veka, da mogu te stanove po povoljnim cenama da otkupe, da postanu njihovi vlasnici. Kada je Vojska zadovoljna, kada nije gladna, kada je dobro opremljena, ona je mnogo raspoloženija i spremnija za oružanu borbu, nego kada vojnik razmišlja ima li dete nešto da mu pojede tog dana, kako će u školu, kako će platiti obdanište, kako će kupiti udžbenike i sve ostalo. Isto je reč o policajcima. Policajci bi u toku rata trebali da budu sastavni deo oružanih snaga, prema tome, moraju uživati isti status kao vojnici da bi ispunili svoju obavezu.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja se obraćam predsedniku Vlade, Ani Brnabić.

Nakon informacije da Vlada razmišlja kakve recipročne mere da provede prema Hrvatskoj nakon ovog ponižavajućeg hrvatskog akta o zabrani ulaska ministra odbrane Aleksandra Vulina u tu državu. Imam konkretnu sugestiju koja je najprimerenija ovakvoj situaciji. Sugerišem premijeru Ani Brnabić da Vlada Republike Srbije prizna Vladu Republike Srpske Krajine u egzilu.

Prošlo je već 23 godine od okupacije Republike Srpske Krajine koja nije bila međunarodno priznata država, ali je faktički bila država, kako to konstatuje i Međunarodni sud pravde i ona je okupirana američkom operacijom čiji su izvršioci na terenu bili Hrvati. Proterano je više od 200 hiljada Srba iz zapadnih delova Republike Srpske Krajine i nekoliko hiljada zverski pobijeno, žena, dece, staraca.

Srbija ne sme skrštenih ruku da sedi i da čeka i da se ponaša kao da se ništa nije desilo. Srbije ne sme nijednog trenutka da dozvoli da neko smatra da smo se pomirili sa okupacijom Republike Srpske Krajine. Republika Srpska Krajina kad-tad mora biti oslobođena.

Vlada Republike Srpske Krajine u egzilu formirana je pre nekih 12, 13 godina, uspešno funkcioniše, obavlja mnoge poslove, funkcioniše i Narodna skupštine Republike Srpske Krajine. Međutim, svi režimi koji su se izmenjivali do današnjeg, suzbijaju svaku informativnu delatnost medija u pogledu izveštavanja o aktivnostima Vlade Republike Srpske Krajine u egzilu.

Zato je danas najlogičniji, najnormalniji, najočekivaniji i najbolji potez, priznavanje te Vlade. Postoji dodatni razlog, Republika Hrvatska je priznala nezavisnost Kosova među prvima. Tada je još trebalo doneti odluku o priznavanju Republike Srpske Krajine i njene Vlade u egzilu.Zašto se preko toga prešlo? Ako ne možemo velikim silama da udarimo po nosu, a možemo ovim veštačkim državnim tvorevinama, koje su velike sile, privremeno uspostavile. Dame i gospodo, nadam se da će Vlada Republike Srbije da dobro razmisli i da na kraju prihvati moju sugestiju.

Drugo pitanje imam takođe predsedniku Vlade, Ani Brnabić zašto toleriše nakon što je Ivica Dačić, ministar inostranih poslova saopštio da će Srbija razmisliti u kojim evropskim državama da ukine svoja diplomatska predsedništva, zato što ona nisu funkcionalna, ne proizvode nikakav efekat, a da treba da se otvore u drugim prijateljskim azijskim, afričkim, latino-američkim državama. Među njima u Vijetnamu, a Vijetnam ima 100 miliona stanovnika, sada je i Vijetnam velika ekonomska sila, a našem narodu Vijetnam i vijetnamci su prirasli za srce, najviše našim generacijama koje su bili očevici velike vijetnamske oslobodilačke epopeje, dugog rata za nezavisnost u kome su stradali milioni ljudi. A postoje države koje su bukvalno veštačke tvorevine, poput Litvanije, Letonije, Estonije. Glupost bi bilo tamo uspostavljati ambasade, a sutra im može biti ukinuta nezavisnost. To je istorijski incident što su one uopšte proglašene nezavisnim državama. Da li je tako Lazanjski?
Dame i gospodo narodni poslanici, svojevremeno je naprednjački režim uspostavljen u Srbiji na osnovu velikih obećanja o borbi protiv kriminala, korupcije, o borbi protiv mafije. Naprednjački režim je na vlasti već šestu godinu, a vreme je da se saldira šta su do sada uradili i da li su bar ona svoja osnovna obećanja ispunili.

Vi se sećate da je dosmanlijska vlast 2000. godine počela otmicama najbogatijih ljudi u Srbiji, od sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića, preko Miroslava Miškovića, Milije Babovića i drugih. Evo, već svi znamo, novine su se raspisale, da su i političari učestvovali u podeli novca od tih otmica. Koji su to političari? Cela Srbija zna, samo vlast izgleda ne zna. Moje pitanje Nebojši Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova.

Taj novac su direktno delili Čedomir Jovanović i Zoran Đinđić, pored glavnih pripadnika surčinskog klana. Tad je surčinsko-zemunski klan bio jedinstven. Oni su se pocepali tek kad ih je Đinđić podelio 2002. godine, jedan deo na čelu sa Čumetom hteo da legalizuje, a drugi deo da strpa u zatvor, pa se ovi nisu dali.

Krajnje je vreme da se obelodani dokumentacija ostavinske rasprave Zorana Đinđića i tamo ima mnogo interesantnih stvari.

Setite se Verice Barać. Ona je izgarala na poslu razotkrivajući teške oblike korupcije i kriminala u Srbiji. Jedan od najvećih kriminalaca poslednjih godina, Tomislav Nikolić, joj je dodelio visoko državno odlikovanje. Nijedna od tih privatizacija nije do kraja rasvetljena. Pogledajte u kojim se sve privatizacijama pominju Miroljub Labus, Mlađan Dinkić, Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović i drugi.

Ovde sam tri i po sata u Saveznoj Skupštini govorio povodom naše inicijative da se smeni guverner Narodne banke, tadašnji, Mlađan Dinkić, iznosio dokumentaciju, podatke o kriminalnim pojavama u toku formiranja tzv. Nacionalne štedionice na koju su prvo prebacili staru deviznu štednju. Videli smo posle kako je propala ta štedionica, a da nikoga glava zabolela nije.

Krajnje je vreme da se te stvari rasvetle. Krajnje je vreme da se to sve ispita. U protivnom, nastupiće zastarelost. LJudi, već 18 godina je prošlo od ovih otmica. Apsolutna zastarelost u našem pravu je 25 godina. Hoćemo li dozvoliti da nastupi apsolutna zastarelost i da ti ljudi i dalje glume da su nevini, da su časni, da su pošteni, a cela nacija zna koliki su lopovi?

U sadašnjoj vlasti imamo primere krupnih kriminalaca protiv kojih niko ništa ne preduzima. Evo, imamo novu aferu sa ovim ministrom sporta koja se tek nedavno pojavila u javnosti, a znamo odavno za sve afere ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Još pre više od tri godine sam govorio o tim aferama na nekoliko konferencija za štampu, osvežio sam nedavno sećanje i niko ništa ne preduzima. Može li takav čovek još dugo da bude ministar? Dokle će biti ministar jedna Zorana Mihajlović koja je državnim parama čak i donji veš kupovala u NJujorku, i to najskuplji na svetu? Čekamo tu rekonstrukciju Vlade, pa ako slučajno ostane u Vladi, pripremili smo jedne ogromne gaće da joj poklonimo ovde u Narodnoj skupštini, da ne bi više državni novac mogla da troši u NJujorku, jer ovo su gaće koje se ne menjaju svaki dan, nose se po mesec dana.

Dame i gospodo, mene muka tera da se malo našalim sa ovim stvarima, ali ovde odavno mesta ni za kakvu šalu nema. Hoćete li preduzimati nešto? Ako vi nećete, ima neko ko jedva čeka da preduzme dizgine u ruke, pa da preduzima te mere u borbi protiv mafije, kriminala i korupcije.
Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem predsedniku Vlade Ani Brnabić. Zašto je saopštila javnosti da sad rekonstrukcija Vlade nije prioritet, da treba čekati da se stabilizuju stvari oko Kosova i Metohije, pa da se tek onda tom ozbiljnom poslu pristupi? Treba obrnuto. Nama je potrebna konsolidovana Vlada da bismo se ozbiljnije suočavali sa svim problemima koji nam slede povodom Kosova i Metohije. Nama treba homogena Vlada. Nama treba Vlada sastavljena isključivo od patriota.

Zato pod hitno iz Vlade treba izbaciti Zoranu Mihajlović. Ja sam prošli put dao novinarima i dao svim prisutnim ministrima materijal, koji ona na svoju ruku poslala ambasadi Amerike u Beogradu, gde predlaže sklapanje međudržavnog ugovora po kome bi američke firme imale apsolutni prioritet u infrastrukturnim radovima u Srbiji i bez javnog konkursa bi dobijale poslove.

Kada su je novinari pitali, onda je ona nešto smandrljala, a to je samo prednacrt. Znam. Ali, prednacrt je ponuđen sa naše strane. Ispred nacrta je moralo da stane Vlada, a Vladi, niko za to nije znao, pa ni sam premijer Ana Brnabić, koju sam direktno pitao i potvrdila mi je da nema pojma o tome.

Iz Vlade treba pod hitno izbaciti ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Vi se sećate dame i gospodo, da je predsednik Republike Aleksandar Vučić, pre izvesnog vremena saopštio da se u Srbiji svake godine 3,5 milijarde evra izdvaja za zdravstvo, a da od toga jedna milijarda negde netragom nestane. Gde nestane? Nestane u mafijaškim rukama, nestane u nabavci opreme, tehnike, lekova, a ja ću danas izneti jedan opširan materijal na konferenciji za štampu u 11.00 časova, gde ću raskrinkati još jednu kriminalnu aferu Zlatibora Lončara, vezanu za nabavku opreme, za Klinički centar u Nišu.

Takve ljude treba što pre izbaciti iz Vlade. Ima ih još, ne mogu ih sada sve nabrojati, ima i ovih koji treba iz zdravstvenih razloga da se povuku i ne bih ništa loše o njima govorio. Bolest je ipak razlog da oni ne mogu da obavljaju svoj posao. Najmanje su dvojica takvih, ali Vlada je defektna i ako ima dvojicu bolesnih ljudi.

Verujte meni, ja sam pre izvesnog vremena, davno je to bilo, ozbiljno bolestan, pa znam kako to izgleda, pa oni lepo da se povuku ako ozdrave, hvala Bogu, mogu biti reaktivirani, a ako ne ozdrave, šta se i tu može. Priroda ide svojim putem, božja volja, ali Vlada mora biti maksimalno mobilisana, angažovana i kompaktna.

U Vladi ne sme biti neko ko po mišljenje ide u zapadne ambasade u Beograd, pogotovo u Američku i Britansku. U Vladi ne sme biti neko kome je preče da puni svoje džepove i džepove svojih saučesnika od zaštite zdravlje nacije.

U ostalom ministar zdravlja se probudio tek nedavno po pitanju vakcinacije. Ima više od godinu kako sam ja tražio da se primenjuju krivične sankcije protiv propagatora odbacivanje vakcine za malu decu.

Sada kada smo u situaciji da cela nacija može da se razboli, zapravo ljudi mlađe generacije, jer mi stariji smo, bar ove bolesti prebolovali u svoje vreme, kada nije bilo vakcine. Mi smo to prebolovali. Iz sećanja znamo da to nije nimalo naivno bilo i da su neka deca i u to vreme od toga umirala.

To se zvalo, kada sam ja bio mali krzamak koji sam u predškolskom uzrastu prebolovao i pljuskavice u školskom uzrastu, negde peti ili šesti razred.

Ministarstvo je odmah moralo da reaguje i da traži intervenciju policije, da se to zaustavi, jer to je najgori oblik širenja lažnih vesti sa krajnjim štetnim posledicama i oblik širenja panike u narodu.

Dakle, prvo ova dva ministra da se odstrane iz vlade, to je najurgentnije, a ima i drugih, koje ministarka zna bolje nego i po svom nahođenju može da postupi.

Prvo, rekonstrukcije Vlade, pa ćemo se lakše suočavati sa kosovsko-metohijskim problemom.
Imam tri pitanja da postavim predsedniku Vlade Ani Brnabić.

Prvo pitanje – zašto Vlada Srbije ni do danas nije podnela Narodnoj skupštini Finansijski izveštaj, odnosno izveštaj o izvršenju budžeta za 2016. godinu, iako je taj rok davno prošao?

Drugo pitanje, svojevremeno je donet protivustavan Zakon o formiranju Agencije za restituciju. Za direktora te Agencije postavljen je Strahinja Sekulić. U toku njegovog šestogodišnjeg rada, čini mi se, njemu uopšte izgleda nije isticao mandat. U Agenciji je zaposleno oko 200 ljudi i Agencija se pretvorila u pravo leglo kriminala.

Smatram da treba Narodna skupština da zahteva od Vlade da se podnese izveštaj o radu te Agencije. Kao što vidimo, umesto da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini i Vladi, Strahinja Sekulić podnosi izveštaj američkom ambasadoru Skotu i Skot ga usmerava kako treba dalje, pa kaže – još Srbija duguje 13 milijardi, da li reče dolara ili evra, američkim državljanima na ime restitucije, ali eto nije realno da se to naplati odmah. To treba u ratama na malo duži period.

Vidite li vi da nam je Skot preuzeo upravljanje državom u svoje ruke, mic po mic, malo po malo, jednog po jednog državnog funkcionera. Ko ostale agencije kontroliše, ko to zna? Agencija ima toliko da bi Vlada morala imati sto članova da ih sve kontroliše, a uglavnom su sve nepotrebne.

Težak kriminal se tamo dešavao kod donošenja odluka o restituciji. Ko će dobiti u ovom, ko u onom iznosu, ko će dobiti ovu, ko onu nekretninu? Još se sad kaže da je potrebno nekoliko milijardi evra da država isplati onima kod kojih nije bila moguća naturalna restitucija. To je skandal nad skandalima.

Treće pitanje, mediji su saopštili, a evo ja imam pred sobom tu Odluku da je Vlada Republike Srbije donela Odluku, juče 12. marta, da se izvrši transfer 13.257.000 dinara Skupštini Grada Beograda za podizanje spomenika Zoranu Đinđiću.

Prvo, ova odluka je protivpravna. Ovo ne može opstati u pravnom prometu, jer Vlada ovo može doneti u formi zaključka. Zaključak je pojedinačni pravni akt Vlade, a odluka je opšti pravni akt i povodom ovoga nije mogla da se donese odluka. Ko priprema te akte Vladine, to je sada posebno pitanje, kako je ovo bilo moguće?

Zahtevam od Ane Brnabić da ovo hitno povuče, a da se sama ideja preispita, pošto Zoran Đinđić ni po kom osnovu ne zaslužuje podizanje spomenika. Mi ovde vidimo da je neodređen broj ljudi nagrađen po 19.000 evra, već, za idejna rešenja. Dakle, svi koji su ušli u drugi krug su dobili nagradu.

Zoran Đinđić je bio na čelu mafijaškog puča 5. oktobra 2000. godine. Evo, njegovi najbliži saradnici i prijatelji daju intervjue novinama da se Zoran Đinđić odmah po preuzimanju vlasti odao kriminalu. Evo vam svedočenje Dragoljuba Markovića, jednog od šest nosača kovčega. Zoran Đinđić je izdajnik srpskog naroda i najgore što je uradio Zoran Đinđić je Slobodana Miloševića na Vidovdan 2001. godine isporučio zločinačkom Haškom tribunalu. On zaslužuje prezir, mržnju srpskog naroda a ne odavanje priznanja u vidu …
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova, predsedniku Vlade i predsedniku Republike.

Pošto sam iz dnevne štampe saznao da je Dejvid Korbet, bivši marinac, pripadnik specijalne jedinice „Foke 6“, najopasnije specijalne jedinice koja je učestvovala u hvatanju Osame bin Ladena, izrazio bojazan u centralnom zatvoru od povratka u Ameriku, da će ga tamo likvidirati zbog neobavljenog zadatka ili zbog neopreznosti zbog koje je upao u šake naše policije, zašto nisu već otpočeli pregovore da ponude Dejvidu Korbetu aboliciju, jer već nekoliko krivičnih dela ima. Ima nelegalno posedovanje oružja, tu je visoka kazna, zatim, ima krivično delo pripremanja terorističkog akta ili atentata ili nekog sličnog akta, to je očigledno da je nešto pripremao, da mu se ponudi abolicija od krivičnog gonjenja, azil i doživotna zaštita, a da on zauzvrat detaljno prizna ko ga je poslao, koga je trebalo da ubije i iz kog razloga, ako mu je i to treće poznato.

Veoma je ovo važno, jer ja očekujem da Dejvid Korbet neće biti jedini. Ti drugi koji budu dolazili možda će biti još sposobniji od njega. Možda će teže biti da se uhvate, jer neće tražiti možda pomoć domaćih kriminalaca, a oni da se izlanu u telefonskom razgovoru međusobno kako Amerikancu nabavljaju pištolj. Da se nije uzdao u naše domaće kriminalce, verovatno ga nikada ne bismo ni uhvatili.

Iz svih tih razloga, a posebno zbog činjenice da američka ambasada nije pokazala nikakvog vidljivog interesa za njega, za eventualnu zaštitu njegovih prava, za pružanje pravne pomoći, kako se to radi u svim drugim slučajevima privođenja, hapšenja ili otpočinjanja istrage protiv američkih i bilo kojih drugih stranih državljana.

Ne treba se igrati sa ovim. Ništa mi nećemo imati ako osudimo na neku blažu kaznu Dejvida Korbeta, pa ga proteramo, mnogo više ćemo dobiti ako on ispriča sve što zna. Ovde je davana policijska zaštita svakakvim lažnim svedocima, prevarantima, ubicama, ovakvim, onakvim, a ovo je toliko ozbiljna stvar da se ništa ne sme prepustiti slučaju.

Ako se ovo zanemari, onda ćemo se suočiti sa mnogo opasnijim nasrtajima i dobro, naravno, na udaru se mogu naći sve istaknute ličnosti u javnom životu, a vi vodite računa da mogu da koknu i nekog od nas opozicionara, pa da u javnosti se vama pripiše krivica. Nemojte se zato igrati. Dejvid Korbet je osposobljen za sve vidove dejstava, a oni drugi koji dolaze posle njega biće još sposobniji. Toliko sam imao.
Dame i gospodo narodni poslanici, svoje pitanje upućujem predsedniku Narodne skupštine.

Već je prošlo godinu i po dana od konstituisanja Narodne skupštine u ovom sazivu, a mi još nismo doneli Poslovnik o radu. Narodna skupština, što se protivi svim parlamentarnim demokratskim tradicijama, što se protivi osnovnim principima parlamentarnog prava kao posebne grane prava, još uvek radi po Osmanlijskom poslovniku.

Zbog toga upadamo u sve veće dubioze, u sve veće probleme, u sva veća kršenja osnovnih ustavnih principa. Na primer, Zakon o budžetu, koji se donosi svake godine, jedan je od najvažnijih zakona. Ako padne Zakon o budžetu, automatski pada i Vlada, a mi taj zakon donosimo praktično u situaciji kad skoro nijedan narodni poslanik o njemu neće moći da diskutuje.

Desilo se to, što se nikad nije desilo od obnove srpskog parlamentarizma, a ne daj Bože, da se desilo u 19. veku, u ondašnjoj srpskoj Narodnoj skupštini, bila bi pobuna. Vlast i opozicija bi se motkama jurili po Beogradu, toliko je bio snažan osećaj za demokratiju kod naših predaka iz 19. veka. Kralj kad bi iznenada raspustio Narodnu skupštinu strahovao je od pobune i od puča, kod nas to mirno prolazi da se Zakon o budžetu veže sa još 30 zakona, koji imaju neke veze ili nemaju nikakve veze s njim, iz jednog jedinog razloga da bi se sprečila rasprava o budžetu.

Zakon o budžetu bi morao samostalno da se raspravlja, da ga ništa drugo ne ometa, čak ne bi smela da važe nikakva ograničenja u pogledu vremena koje koriste narodni poslanici. Ako narodnom poslaniku treba dva sata da govori o budžetu, iako očigledno govori suvislo, ako očigledno nije poludio za govornicom, mi moramo mirno i strpljivo da ga saslušamo, pa makar danonoćno mesec dana zasedali. A kod nas je to do kraja formalizovano, mi nismo u stanju ni da pročitamo Predlog zakona o budžetu, nije nam ostavljeno dovoljno vremena, opterećeni smo drugim zakonima.

I sad, naši narodni poslanici koji su se spremali ne mogu da govore o pojedinostima, neće moći da govore o amandmanima, jer im je neko drugi pojeo vreme. U Poslovniku stoji 600 minuta, 600 minuta ukupno svi mogu da govore. Sad se vladajuća stranka dogovorila da izađu sa nebuloznim amandmanima koji nisu tehnički mogući. Vlada im je tako i odgovorila, ali oni nastavljaju da troše to vreme da bi onemogućili nas, koji kritikujemo budžet, da bilo šta kažemo.

To je nešto što je nedozvoljivo i moramo da vodimo računa o ugledu naše države, a ugled naše države se ne zasniva na uvođenju reda u Narodnoj skupštini kamdžijom i progonom opozicije, nego se ugled države, demokratski ugled države čuva tolerantnim odnosom prema opoziciji, pogotovo kad se raspravljaju ovako važni suštinski zakoni.

Vlast kada je rasprava o budžetu mora najviše da bude tolerantna prema opoziciji. Vlast mora bukvalno da omogući opoziciji da kaže šta hoće. Pogotovo vlast koja ima komotnu većinu.
Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem predsedniku Vlade Republike Srbije gospođici Ani Brnabić – dokle će u Vladi da trpi ministra Zoranu Mihajlović, koja neprekidno izaziva incidente, skandale? Nije mi krivo što sramoti rad svog ministarstva i sramoti rad Vlade, nego je počela veliku sramotu da nanosi i Narodnoj skupštini.

Na jednoj od prošlih sednica, kada se raspravljalo o Zakonu o Transportnoj zajednici, zajmu Kineske banke za „Železnicu“, zajmu za vodosnabdevanje, poslanici su ispravno postavili pitanje zašto to ide po hitnom postupku, kad se moglo i na vreme obaviti, predsednik Narodne skupštine gospođa Maja Gojković je obavestila narodne poslanike da je to tražila Zorana Mihajlović. Zorana Mihajlović se okrenula prema predsedniku Narodne skupštine i rekla joj da laže.

Znate šta, mi narodni poslanici jedni o drugima možemo da mislimo svašta. Možemo međusobno i da se prepiremo, pa i neka ružna reč da se desi, pa čak da dođemo do ivice fizičkog sukoba, svako od nas ima svoje mišljenje o predsedniku Narodne skupštine, nekad ga kaže, nekad ga ne kaže itd, ali ministar da se ovako ponaša u Narodnoj skupštini, to je apsolutno nedopustivo. Mi moramo da budemo krajnje solidarni bilo koga ministar da napadne sa govornice. Pa i kad je ministar suviše nervozan, kao juče Vujović, treba da reagujemo i kažemo – ministre, idi malo popij neki kafetin, popij nešto, dođi sebi pa se onda vrati u Narodnu skupštinu.

Zorani Mihajlović ovo nije prvi put. Zorana Mihajlović je poznata kao skandal-majstor. To nekome ko ima duha, znanja i iskustva može i da priliči ponekad, je li tako, Aleksandra, ali nekome ko nema ni znanja, ni sposobnosti, ni duha, ni obraza, ni poštenja to nikad ne priliči. Duhoviti ljudi mogu biti samo obrazovani ljudi i ljudi od časti i ugleda. Pokvareni ljudi, neobrazovani ljudi ne mogu biti duhoviti. Na toj istoj sednici, dok je govorila Vjerica Radeta, Zorana Mihajlović, opet u funkciji ministra, za zabavu i razonodu izvadila je pudrijeru i počela da se šminka. Za očekivati je bilo da menja i gaće ovde na sednici Narodne skupštine, ako je neko upozori da to već 10-ak, 15 dana nije učinila.

Dame i gospodo, ovo govorim sa svom ozbiljnošću, svestan da se dešavaju stvari koje se nikad nisu desile u Narodnoj skupštini. Imali smo mi ovde i rvanje sa policijom, pa smo vodili računa da jedan drugog ne povredimo, pa je to trajalo samo dok su kamere uključene. Imali smo mi svakakvih drugih incidentnih situacija, ali da se ministar ovako ponaša, to nikad nije moglo. To ni skupštinska većina nikad nije dozvoljavala, a pogotovo što nam je Zorana Mihajlović u jednom trenutku izazvala krizu u odnosima sa Rusijom, kada je tražila preispitivanje gasnog aranžmana i sporazuma o NIS-u, koji je zapravo sklopila Vlada režima Borisa Tadića. Izazvala nam je i probleme u odnosima sa Kinom, kada je opanjkavala kineske firme da ne rade na veliki srpski verski praznik. Pa, kako da rade na verski praznik?
Gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić - dokle će premijer Brnabić da trpi u sastavu Vlade ministra Zoranu Mihajlović koja neprekidno rovari i unutar Vlade i u javnosti širi uznemiravajuće vesti i koja potkopava sve ono što je u interesu Srbije, a protežira interese srpskih neprijatelja?

Poslednje što se desilo, Zorana Mihajlović je održala još 19. oktobra sastanak sa predstavnicima sindikata Železnice i saopštila im povodom najavljenog povećanja zarada za zaposlene u javnom sektoru da će radnici Železnice biti izuzeti, jer ona Železnicu ne tretira kao javno preduzeće, tretira je kao akcionarsko društvo. Nema razlike u statusu Železnice, realne razlike, bilo da je ona akcionarsko društvo ili javno preduzeće ako je država 100% vlasnik akcionarskog društva. Niko nema pravo da izdvaja radnike Železnice od povećanja prihoda, od povećanja zarada, pogotovo što se njima prihodi nisu povećavali već pet godina.

Kada je donošena odluka da se smanje plate u javnom sektoru, onda su i oni bili obuhvaćeni tom odlukom. Da ništa drugo Zorana Mihajlović nije loše uradila dok je ministar u ovoj Vladi, ovo je dovoljan razlog za njenu smenu. Ona je jednostavno nepodnošljiva na toj funkciji ministra. Čega se god svojom rukom uhvati, da se za zelen bor uhvati i on bi se zelen osušio.

Vidite, Zorana Mihajlović je bila ministar i u vreme kada su Železnice transformisane u tri akcionarska društva. Zašto je to rađeno? Naravno, ona očekuje da se bar neki deo Železnica proda, pa da se lepo ugradi u tu prodaju.

Inače, što se tiče načina funkcionisanja Železnica, one treba da budu jedinstvene. Infrastruktura, prevoz putnika i kargo prevoz, odnosno prevoz robe, tu se principijelna, suštinska razlika ne može praviti.

Svuda u Evropi železnice su u državnoj svojini, čak i ako su akcionarska društva, država ima ubedljivu većinu akcija u svom vlasništvu. U Nemačkoj, valjda, 76%, u Francuskoj nešto slično. Nigde u Evropi železnice ne mogu biti privatno preduzeće, ne mogu da opstanu, jer železnice su kao ona invalidska štaka na koju se naslanja cela privreda i dobra preduzeća i loša preduzeća. Nijedna država nije u stanju da se otarasi železnica, iako železnice, u principu, ne donose profit. One mogu s vremena na vreme doneti profit, ali u sistemskim uslovima oni, zapravo, ne donose profit. Jedino u Americi postoje privatne železnice, jer Amerika tamo gde železnice ne mogu da funkcionišu kao privatno preduzeće, jednostavno ukida, ona ne brine o tome. U celoj Evropi brine se o železnicama. Nijedna država nije u stanju da se odrekne železnica i nijedna nije bila u stanju da privatizuje te železnice.

Način ophođenja Zorane Mihajlović prema radnicima, prema sindikatima, prosto kao da želi da ih iritira, da krenu na štrajk, da krenu u nemire itd. Ko normalan može da pomisli da se dignu plate u javnom sektoru, a da železničari budu zaobiđeni, pogotovu što su železničari još u vreme komunizma bili na izvestan način uskraćeni, zanemareni, potisnuti i što su im uvek zarade kasnile za prosekom u drugim javnim preduzećima.
Upućujem pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću i predsedniku Vlade Republike Srbije Ani Brnabić - Zašto su Ministarstvo inostranih poslova, odnosno Vlade Srbije nisu po hitnom postupku otkazali gostoprimstvo ukrajinskom ambasadoru u Beogradu Oleksandru Aleksandroviću, nakon njegovih teških antisrpskih izjava koje je dao BIRN-u? Šta je rekao, zamislite, Oleksandar Aleksandrović? Ime mu na novokomponovanom ukrajinskom jeziku, a prezime na ruskom jeziku.

Oleksandar Aleksandrović je rekao da Rusija obučava srpske najamnike da ubijaju Ukrajince. Nema nikakvih najamnika u Rusiji, u ruskim zemljama i oni ne ubijaju Ukrajince. U ruskoj Donjeckoj oblasti bore se srpski dobrovoljci na srpskoj zemlji. To je pokrajina Slavenoserbija, koju je još u 18. veku, polovinom 18. veka, formirala ruska carica Jelisaveta Petrovna. Ima još jedna srpska zemlja koja je po okupacijom ukrajinskih nacista. To je Nova Srbija ili Novaja Serbija na prostoru današnje Kirovske oblasti.

Zatim kaže da je Rusija koristila srpske ekstremiste da izvedu državni udar u Crnoj Gori. Strašna laž, podvala crnogorskog mafijaškog režima Mila Đukanovića koji je pohapsio grupu Srba pod lažnim optužbama i sada im sudi u namontiranom procesu u Podgorici.

Kaže da Rusija ohrabruje srpski separatizam u Republici Srpskoj kako bi destabilizovala BiH. Rusija pomaže opstanku Republike Srpske koji je ugrožen od strane zapadnih sila.

Kaže dalje Aleksandrovič da Rusija koristi srpski faktor da destabilizuje Makedoniju. Na koji to način srpski faktor destabilizuje Makedoniju? Ima li iko i jedan argument za tako nešto? Srbija želi stabilnost Makedonije. Za nas je od vitalnog interesa stabilnost Makedonije, a tamo zapadne sile mešetare, dovode sopstvene garniture kako bi dovele do podele Makedonije na makedonski i albanski deo.

Kaže još da Rusija ima aktivnu ulogu u okretanju kosovskih Srba protiv kosovskih Albanaca. Čujte ovo, okretanje kosovskih Srba protiv kosovskih Albanaca, ona šačica Srba koja je još ostala progonjena, unesrećena, sada je Rusija okreće protiv kosovskih Albanaca.

Dalje, prodaje svoje avione Srbiji kako bi stvorila tenzije sa Hrvatskom. Što se Hrvatska do zuba naoružala, od Amerikanaca je dobila helikoptere „Apače“, što je dobila lansirne rampe za rakete zemlja-zemlja dometa 300 km, to nikom ništa.

Kaže još da Putin ne mari za Srbiju, već je samo koristi za uništenje Evrope. Posle takvih izjava Oleksandr Aleksandrovič nema šta da traži u Beogradu. On govori u sred Beograda, iznoseći najgore uvrede i klevete protiv srpskog naroda i Srbija to toleriše.

Postoji jedna narodna poslovnica u srpskom narodu, vukovskim rečnikom rečeno: boj se ovna, boj se govna – kad ću živeti? Hajde, razumem što se Vlada boji ovna, u ovom slučaju onog Skota, američkog ambasadora, koji ima bujne rogove, simbol za ogromno i teško naoružanje, ali zašto Srbija da se boji govna, poput Oleksandra Aleksandroviča? NJega bar može po hitnom postupku da ekspeduje sa svoje teritorije. Krajnje je vreme da se da primer drugim ambasadorima da se ne može večito sa Srbijom na taj način.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje premijeru Vlada Republike Srbije, Ani Brnabić – zašto Vlada Republike Srbije nije momentalno onog skota, američkog ambasadora u Beogradu, proglasila personom non grata, čim je javno napao ministra odbrane Republike Srbije?

Napao je ministra odbrane zbog pohvalnih reči izrečenih u prilog slavnom srpskom generalu Vladimiru Lazareviću, koji je bez ikakvog pravnog osnova osuđen pred Haškim tribunalom.

Prvi put se desilo da ministar odbrane, nakon mafijaške petooktobarske revolucije, uzme u odbranu čast otadžbine, čast srpskih generala, čast srpskog oružja. Ako je iko nevino osuđen u Hagu, onda je to general Lazarević.

U njegovoj presudi stoji – kad god bi saznao za neko krivično delo on je istog momenta obaveštavao vojne organe istrage. Oni to priznaju, ali kažu – trebao je i da obustavi sva vojna dejstva dok se to ne istraži.

Koja bi to armija na svetu uradila? I nije jedino general Lazaravić nevin osuđen pred Haškim tribunalom, potpuno su nevini i Nikola Šainović osuđen zbog pretpostavke da je bio blizak Slobodanu Miloševiću. Nebojša Pavković, komadant treće armije sa sedištem u Nišu, takođe, osuđen pod pretpostavkom da je blizak Miloševiću.

Nema bića krivičnog dela.

Zatim, u drugim predmetima imamo slučaj Vinka Pandurevića kome se priznaje da je pustio tri do pet hiljada muslimana pripadnika 28. Divizije, da se 1995. godine izvuku prema Tuzli, a mogao je sve da ih pobije. Istina poginulo bi i 100-200 srpskih vojnika. On ih je sve pustio da izađu, a osudili su ga na 13 godina zatvora, zato što nije sprečio neke druge nad kojima nije imao nadležnost da ubiju, negde oko hiljadu ratnih zarobljenika. Čitav niz drugih su nevini osuđeni, robijaju po evropskim zatvorima, tu je bilo i srpskih generala i srpskih političara.

Srbija treba da pokaže da zna za čast i dostojanstvo i da uskrati gostoprimstvo ovome Skotu, koji nam je već i prekrajao jednom izborne rezultate u Skupštinu uveo političke partije koje nisu prošle cenzus.

Ovo je ujedno i upozorenje Vladi Srbije, da bi morala mnogo više da povede računa o zaštiti Srba, koji se još uvek nalaze u Haškom tribunalu i Srba koji su na izdržavanju kazne širom Evrope, da se poboljšaju mere zaštite njihovih porodica, posete i da im se poboljšaju drugi uslovi života, uključujući i dodelu srpskog državljanstva onima koji ga nemaju, a žele da imaju.

Naravno, treba uvek imati u vidu da nisu svi Srbi koji su optuženi pred Haškim tribunalom bili nevini. Ima i onih koji su zaista zločinci. Jednom Veselinu Šljivančaninu da je sudio srpski sud ne bi bio osuđen ispod deset godina zatvora. Treba voditi računa kada su javne manifestacije, da neko u ime Vlade pročita te haške presude, da se vidi tačno ko je nevino osuđen, a ko je zaista imao izvesnu krivicu.

Sramota je, pomalo, kada se ljudi za koje znamo da su krivi pojavljuju na javnim manifestacijama, a Šljivančanin je preuzeo 200 zarobljenika iz vukovarske bolnice i umesto da ih otprati u Sremsku Mitrovicu, u zatvor, on ih je odveo na Ovčar. Nemam dokaza da je znao za streljanje ili da je učestvovao u streljanju.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam jedno pitanje trojici čelnih državnih funkcionera, predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade, Ani Brnabić, i ministru inostranih poslova, Ivici Dačiću – zašto državni organi nisu reagovali zbog antisrpskog poteza predstavništva EU u Beogradu koje je izdalo knjigu „Evropski mozaik“, autora Gediminasa Vitkusa? To je iz neke od ovih baltičkih, nazovi, državica tamo, koja je izrazito antisrpskog karaktera. Zbivanja devedesetih godina, autor posmatra kroz hrvatsku prizmu. Hrvatska je žrtva, Srbi su agresori. Ova knjiga pokazuje šta EU misli o nama. Kad bi, ne daj Bože, tamo i bili primljeni da bismo bili država drugog reda, država koja služi za ponižavanje, kao otirač, država kojoj se stalno mogu neki zahtevi ispostavljati, poput teritorijalnih od strane Hrvatske, poput zahteva za nadoknadu ratne štete, itd.

Između ostalog, autor za Ivu Andrića kaže da je hrvatski pisac. Još jednu laž pronosi, koju je verovatno čuo u Beogradu, da je Tesla jednom prilikom izjavio da je ponosan na svoje srpsko poreklo i Hrvatsku domovinu. Nikad to Nikola Tesla nije izjavio. To je ono đubre, Sava Kosanović, Teslin sestrić, koji je bio sluga komunističkog režima izmislio posle Tesline smrti. Nigde u Teslinim spisima toga nema, nigde u sećanju savremenika, nigde u štampi, nigde ni u jednom mediju. Samo je izmislio Sava Kosanović nekoliko godina posle Tesline smrti za potrebe komunističkog režima. Autor ovde navodi samo hrvatske žrtve u građanskom ratu, govorio o srpskim zločincima i autor pokazuje, zapravo, kako se piše nova istorija po receptu EU.

Moramo još neke poteze da povučemo. Vi ste videli šta nagoveštavaju politički predstavnici Litvanije, Letonije i Estonije. Najveći hrvatski pisac svih vremena, Miroslav Krleža ismevao je, ne samo te dve državice, nego i njihove narode između dva svetska rata svojim romanom o blitvi. Blitva se odnosi i na Litvaniju, odnosno Litvu, Letoniju, Estoniju. On im je taj karakter najbolje predstavio, naravno mnogo ne odstupa ni od hrvatskog karaktera ali Krleža nije baš hteo tako daleko da ide. „Banket u blitvi“ je ostalo jedno od njegovih najboljih dela koje se i danas sa zadovoljstvom čita. Moram to priznati kao poznavalac i srpske i svetske književnosti.

Politički predstavnici ove tri državice neprekidno prete Srbiji, vrše pritisak, traže ultimativno da Srbija zavede sankcije Rusiji. Naravno, da Srbija ni po koju cenu ne sme da zavede sankcije Rusiji ali bi najviši državni organi Srbije, predsednik Republike, Vlada i Ministarstvo inostranih poslova trebali da izvrše pritisak na Rusiju da ukine veštačku nezavisnost Litvanije, Letonije i Estonije jer su dozlogrdile i Bogu i ljudima. U Litvaniji živi 20% Rusa, u Letoniji i Estoniji više od 50% Rusa ali polovini ruskih građana ni do danas nisu priznali pravo na državljanstvo. Dakle, ako iko zaslužuje da prestane sa postojanjem u međunarodno-pravnom poretku onda su to Litvanija, Letonija i Estonija i naši državni organi treba da zahtevaju od Rusije da tome stane u kraj.
Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja. Prvo pitanje je predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću i predsedniku Vlade, Ani Brnabić, zašto se toliko kasni sa donošenjem odluke da se pripadnicima osoblja rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu dodeli diplomatski status? To je zaista sad postalo već skandalozno. Mora se hitno doneti ta odluka, a ja lično strepim da neće moći ni da dođe do isporuke ruskog naoružanja, obećanog, ugovorenog Srbiji, ukoliko se taj status ne dodeli. Ne možemo se mi poigravati sa Rusijom. Ona nas obasipa prijateljstvom, mi moramo uzvratiti na onim tačkama gde je možda za spoljnu politiku i najosetljivije. Hitno se mora taj diplomatski status dodeliti. Ja sam to pitanje već jednom postavljao pre mnogo vremena, nije mi odgovoreno.

Drugo pitanje je pitanje ministru inostranih poslova i ministru pravde – zašto je srpska Vlada do sada skrštenih ruku posmatrala montirani proces Draganu Vasiljkeviću pred hrvatskim sudom u Splitu? Danas se očekuje u pola dva izricanje prvostepene presude. Intenzivno sam pratio taj proces, koliko se to moglo pratiti preko hrvatskih medija i zaključio sam da hrvatski sud apsolutno nema nikakvih dokaza protiv Dragana Vasiljkovića, zvanog Kapetan Dragan, apsolutno nikakvih dokaza.

Ako ne bude danas donesena oslobađajuća presuda, zahtevam da se odmah opozove srpski ambasador iz Zagreba i da predsednik Republike Aleksandar Vučić otkaže svoju upravo dogovorenu posetu Zagrebu koja se planira za novembar mesec. Dakle, da se apsolutno zaoštre naši odnosi sa Hrvatskom ukoliko Kapetan Dragan danas ne bude oslobođen. Hajde, nekako možemo i svariti presudu koja bi pokrila ove godine koje je već odrobijao, ali ako bi danas bio zadržan u hrvatskom zatvoru, onda bez pardona moramo nastupiti kao država zaštiti naše nacionalne interese, zaštiti našeg građanina i jednostavno se usprotiviti toj ustaškoj samovolji koja nadire iz Zagreba, iz Hrvatske i koja se ogleda i u procesima svim ostalima Srbima kojima Hrvati sude za izmišljenu krivicu. Prvo ih na neki način uspavaju u proklamacijama da niko od Srba neće biti krivično gonjen, zbog učešća, kako oni kažu u oružanoj pobuni, onda čim se vrati neki Srbin u punijoj snazi, čim se vrati neko ko bi mogao da opstane tamo na srpskoj zemlji, odmah ga hapse i tako stavljaju do znanja i drugima, da nisu poželjni na okupiranoj teritoriji Republike Srpske Krajine. Oni prime samo starce koji su pred kraj života i koji više ne mogu predstavljati ni političku niti bilo kakvu drugu opasnost po taj ustaški režim.

Dame i gospodo, inače, Srbija je neprekidno popuštala u svojim odnosima sa Hrvatskom. Mi moramo staviti do znanja ne nećemo prihvatiti međunarodnu arbitražu po pitanju 10.000 hektara zemlje sa leve obale Dunava, koju Hrvati potražuju po starim austro-ugarskim katastarskim knjigama, jer granica mora biti na matici Dunava.

Drugo, videli ste već tri najvažnije hrvatske političke partije su se usaglasile da od Srbije traže 40 milijardi evra ratne odštete. Dakle, sve ono što čini današnju Hrvatsku političku scenu stoji iza tog zahteva, pa i naša štampa je obelodanila.

Da vam kažem, mene je iskreno obradovala ta vest, jer to je razlog više da se ne učlanjujemo u EU. Šta ćemo mi u EU kada su tamo svi srpski neprijatelji koncentrisani? Dakle, zaoštriti potpuno diplomatske odnose sa Hrvatskom, a da eventualna današnja osuđujuća presuda Draganu Vasiljkoviću bude povod za taj potez.