Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj

Srpska radikalna stranka

Pitanje

Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja da postavim.

Prvo pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto Republika Srbija bukvalno ništa nije uradila da pomogne uhapšenim građanima Srbije koji pod lažnim optužbama za pokušaj puča u Crnoj Gori mesecima se već nalaze u zatvoru podvrgnuti torturi i protiv njih se vodi očigledno lažirani krivični proces? Ni jednu diplomatsku notu Ministarstvo do sada nije poslalo, ni jednu diplomatsku meru nije preduzelo.

Krajnje je vreme da Republika Srbija pomogne svojim državljanima koji su nevino optuženi, a u protivnom da preduzme mere retorzije prema Republici Crnoj Gori, pa da Srbija uhapsi isti toliki broj državljana Crne Gore, da ih drži u zatvoru, dok Crna Gora ne pusti naše državljane, ali da probere Republika Srbija koje će državljane Crne Gore pohapsiti, dakle one koji su najbliži sadašnjem režimu Mila Đukanovića. Nema drugog načina da se izvuku naši državljani iz Crne Gore. Vidimo da tu ima bolesnih, vidimo da tu ima životno ugroženih ljudi, vidimo da je tu jedan general u pitanju. To se više trpeti ne može.

Drugo pitanje je pitanje premijeru Ani Brnabić. Dokle će premijer Brnabić da toleriše neartikulisano ponašanje ministra Zorane Mihajlović? Ministar Zorana Mihajlović je posle velike afere sa lažnim optužbama koje je plasirala protiv kineske firme koja radi na autoputu od Beograda prema Čačku veliki diplomatski incident izazvala, pre dva dana je napala Srpsku pravoslavnu crkvu. Srpsku pravoslavnu crkvu je napala zato što ima svoj stav o najvažnijem srpskom nacionalnom pitanju, o pitanju Kosova, i što je patrijarh sugerisao predsedniku Vučiću da vodi računa o raspoloženju i stanovištu koje vlada u narodu. I ona sada napada crkvu za mešanje u politiku.

Prvo, u kritiku politike i političara svako ima pravo da se meša, pa i crkva, i crkveni velikodostojnici i vernici i ljudi sa različitih nivoa crkvene hijerarhije. Osnovna demokratska tekovina je pravo svakog građanina da kritikuje vlast. Uostalom, crkva nije nešto van sistema. Crkva ima status autonomne pravne korporacije unutar pravnog poretka, što znači da se država ne sme mešati u unutrašnja crkvena pitanja, osim ako se radi o kršenju Ustava, a crkva ima pravo da kritikuje državu, državne organe i najviše državne funkcionere. Jedan ministar poput Zorane Mihajlović nema pravo da na taj način uvraća, jer crkva je ipak institucija trajna, ona kod nas traje više od 800 godina, a režimi se menjaju. Režimi su od izbora do izbora i ne može ni jedan politički režim, u duhovnom pogledu, u pogledu nacionalnih interesa, da bude iznad crkve. Naravno, to ne znači da režim mora da sluša crkvu i crkvene velikodostojnike. Krajnje je vreme da se smeni ministar Zorana Mihajlović.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Republike Srbije, Ani Brnabić, zašto do sada već nije podnela zahtev Narodnoj skupštini da se razreši ministar Zorana Mihajlović, koja je pre neki dan izazvala težak incident u međudržavnim odnosima Republike Srbije i Narodne Republike Kine. Taj incident je napravila tako što je,smišljeno 19. avgusta na Preobraženje, kad je znala da nijedna domaća firma kao podizvođač ne radi, jer nijedan naš radnik ne radi na Preobraženje, otišla u navodnu inspekciju dela gradilišta autoputa od Beograda do Užica i pretila javno da će prekinuti ugovor sa kineskom firmom.

U veoma delikatnom trenutku je to uradila. Kad Srbija čini napore da se privoli kineska strana da preuzme RTB Bor i kad postoje veliki izgledi da moćna kineska kompanija kupi „Fijatovu“ fabriku u Kragujevcu koja je zapravo pred izdisajem, koja je pred napuštanjem od strane „Fijata“.

Podsećam vas koliko nam je pomogla Narodna Republika Kina kupovinom Smederevske Železare, dajući dva puta više novca nego što su dali Amerikanci 2000. i neke godine, a naknadnim proračunima smo saznali, o tome danas držim konferenciju za štampu, da su nam Amerikanci ostavili dugove od 384 miliona dolara. Ti dugovi su pali na državu. U takvim trenucima, ona čini potez koji se ničim ne može nazvati, osim veleizdajom. Nije to više ni glupost, ni budalaština, nema tu više drugog naziva. Pod hitno ministar mora biti razrešen.

Ovom prilikom želim da pohvalim premijera Anu Brnabić, zbog izjave koju je dala 21. avgusta, kada je rekla – sve što radimo, radimo da bi se rađalo više dece i da bi mladi ljudi ostajali u Srbiji. Ja to iz petnih žila podržavam, ali želeo bih i da premijer Ana Brnabić obavesti Narodnu skupštinu šta misli da lično uradi da bi doprinela tom našem velikom poduhvatu da popravimo natalitet u Srbiji.

Treće, Vlada je pokazala potpunu indolentnost prema problemima koje imaju proizvođači malina. O tome su naši predstavnici već govorili na nekoj od proteklih sednica. Podsećam vas da je proizvodnja malina postala toliko masovna u Srbiji, da je to zapravo srpski i strateški i izvozni proizvod. Ne zalažem se za kontrolu proizvodnje i izvoza i da sve u svoje ruke preuzima država, ali Ministarstvo poljoprivrede mora uvek da bude budno i kada proceni da postoji izražen monopolizam otkupljivača i izvoznika malina, da odmah interveniše i da pravi odgovarajuću razmeru između prodajne cene maline na evropskom tržištu i otkupne cene u Srbiji. Tu mora biti značajna razlika, ali ne preterana i ne dvaput ili triput veća.

Dakle, da nam premijer Ana Brnabić odgovori zašto je Vlada indolentna prema problemima nekadašnjih velikih sistema u Srbiji, giganata srpske privrede poput „Goše“, gde radnici već dugo gladuju, štrajkuju glađu, a i nemaju šta da jedu, prinuđeni su na taj štrajk, dok država ne preduzima ni ono što bi mogla da im pomogne u sadašnjoj situaciji.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Vlade i novoizabranom predsedniku Republike Aleksandru Vučiću zašto još nije potpisan sporazum i dostavljen na ratifikaciju Narodnoj skupštini sa Vladom Ruske Federacije o statusu ruskih stručnjaka u bazi za hitne intervencije u Nišu, odnosno srpsko-ruskom centru za hitne intervencije, čiji bi status bio formalno isti kao status pripadnika NATO pakta koji su se stacionirali u Beogradu?

Izjava da bi ulazak Srbije u NATO rešio sve probleme znači zapravo da bi ulazak Srbije u NATO pakt uništio Srbiju i Srbija tako više ne bi imala nikakvih problema, uništio bi srpski narod i srpski narod uništen ne bi imao nikakvih problema.

Ulazak u NATO pakt je nemoguć bez priznanja nezavisnosti Kosova. Nemoguć je bez uništenja Republike Srpske i njenog utapanja u unitarnu Bosnu i Hercegovinu. Nemoguć je bez specijalnog statusa za rašku oblast, odnosno Sandžak. Nemoguć je bez odvajanja Vojvodine od Srbije i to je valjda u Srbiji svima jasno, a kako Srbija može sačuvati ovo što joj preostalo i eventualnu budućnost i povratiti ono što je privremeno izgubila to je ulazak u savez sa Rusijom.

Srbiji nije dovoljna baza u Nišu. Srbiji su potrebne ruske vojne baze i formalni savez sa Rusijom, odnosno ulazak u ODKB, u Odbor dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

Srbija treba da ponudi Rusiji bazu za radarske sisteme i nekoliko baza za hitne intervencije. Rusija mora biti spremna da brani Republiku Srpsku, ako zatreba, i mora da brani svoje interese širom Balkana.

Amerikanci su dovukli pojačanje u svoju bazu Bondstil na Kosovu čim je režim u Beogradu verbalno zaoštrio svoje stavove oko Kosova i Metohije i ponašanje šiptarske separatističe vlasti u Prištini. Nama treba ruska pomoć, ne da se branimo od okolnih suseda, nego nam treba da se branimo od NATO pakta, od njegovog kidisanja.

Kod nas su stručnjaci još u vreme dosmanlija izbacili iz strategije nacionalne odbrane NATO kao glavnog potencijalnog protivnika i sad je nama borba protiv terorizma glavna preokupacija, a ne NATO koji preti opstanku Srbije.

Mi se ne smemo ugledati na naše susede. Hrvati su uvek bili u taboru poraženih sila, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Bosanski Muslimani, Hrvati su svi bili u taboru Hitlerovom stoprocentno, to se vidi po dočeku Hitlerove vojske u Zagrebu 1941. godine.

U Bosni i Hercegovini je donekle bila drugačija situacija, ali tamo je većina Muslimana bila za Hitlera, ali bio je značajan broj i onih koji su bili protiv Hitlera, koji su se opredeljivali za četnike Draže Mihailovića ili za Titove partizane.

Na Kosovu i Metohiji svi su Albanci bili za Hitlera. U Prvom svetskom ratu svi su bili za Austrougarsku i za Nemačku, a pre toga su vekovima bili baš i bozluk turske vojske, dakle, neregularne trupe koje su služile za pripreme vojnih dejstava za uništavanje civilnog stanovništva, itd. Iz njihove sudbine nešto naučimo. Oni nisu primer za ugled.
Dame i gospodo narodni poslanici, sa svojim pitanjem se obraćam premijeru Aleksandru Vučiću i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću. Zašto je Vlada Vučić-Dačić, odnosno naprednjačko-socijalistička Vlada, koja traje već pet godina u kontinuitetu, potpuno zapostavila problem istaknutih srpskih državnika, vojnih komandanata koji su nepravedno osuđeni pred Haškim tribunalom, kojima su izrečene drakonske kazne za izmišljena krivična dela?

Vi se sećate, nakon što je formirana Vlada Vučić-Dačić, formalno je ona u to vreme bila Dačić-Vučić, ali mi svi znamo da je Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik zapravo bio praktično glavni čovek u toj Vladi, poslala je ministra pravde Selakovića da obiđe skoro sve haške optuženike. Ubrzo za njim Tomislav Nikolić je poslao svog savetnika Olivera Antića sa istom namerom. Oni su razgovarali sa skoro svim robijašima, ja znam samo jednog s kojim nisu, iako su se upinjali iz petnih žila i davali su velika obećanja da će Vlada preduzeti mnoge stvari na pomaganju porodicama, na olakšavanju robije osuđenicima, optuženicima, pritvorenicima. Obećanja su išla u pravcu zalaganja Vlade pred Savetom bezbednosti UN da se donese odluka da se svim Srbima osuđenim u Hagu omogući da izdržavaju izrečenu kaznu u Srbiji. To bi već mnogo olakšalo njihov položaj, olakšalo porodicama da ih posećuju. To bi bilo kao da su napola puta do kuće. Međutim, kako su tada data obećanja od gospodina Selakovića i gospodina Antića, do danas ništa nije učinjeno.

Podsećam vas da u Danskoj još uvek robija ministar Vlade Republike Srpske Radoslav Brđanin, da u Finskoj još uvek robija general Nebojša Pavković, da u Estoniji robijaju predsednik Republike Srpske Krajine, kome nije istekao mandat, Milan Martić, general Dragomir Milošević i Milan Lukić, da u Nemačkoj robijaju general Stanislav Galić i pukovnik Vujadin Popović, da u Poljskoj robija Radislav Krstić, koga su već arapski robijaši jednom umalo zaklali u Engleskoj, već su mu vratne žile bile presečene i u poslednji momenat mu je spašen život, i u Francuskoj još uvek robija nekadašnji predsednik opštine Prijedor Milomir Stakić. Dakle, govorim o ljudima koji su nesumnjivo nevini u Hagu osuđeni, kojima nikakva krivica nije dokazana. U Haškom tribunalu se još nalaze četvorica Srba. Za izmišljene zločine osuđeni su Stojan Župljanin i Mićo Stanišić.

Prvostepeno je za izvršene zločine osuđen predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i očekuje se presuda generalu Mladiću, koji je bio glavni komandant Vojske Republike Srpske. General Mladić je u veoma teškom zdravstvenom stanju i očigledno je da se tempira njegova smrt neposredno nakon izricanja presude. To su pokušali da urade i sa Slobodanom Miloševićem i u nečemu su se prešli. Neće se dva puta preći, ovoga puta će to precizno da urade.
Dame i gospodo narodni poslanici, imam pravo da tražim obaveštenje od predsednika Republike Tomislava Nikolića – zašto do sada nije izdao akt o pomilovanju Zvezdana Jovanovića, iako svi ozbiljni pravnici, sve sudije, svi tužioci, svi advokati u Srbiji smatraju da je on osuđen na najtežu kaznu robije, bez ikakvog relevantnog dokaza.
VOJISLAV ŠEŠELj: U čemu je problem? Ima još nešto što tražim.

Tražim obaveštenje od predsednika Republike Tomislava Nikolića zašto već nije pomilovao sve građane Srbije i Srbi koji nisu građani Srbije, a osuđeni su za navodne ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, ako se zna da je kompletno tužilaštvo za ratne zločine bilo u rukama američke ambasade, da je dotadašnji tužilac Vukčević dobijao od Amerikanaca naloge koga treba optužiti, a imamo dokaze i vi, gospođo Gojković, ste u to upućeni, bar u jednom slučaju, imamo dokaze da su ljudi osuđivani zbog lažnih svedočenja, na primer u slučaju Ovčara.

Tamo su na osnovu dva lažna svedočenja nekog Spasoja Petkovića Šljuke i Bože Latinovića, zvanog Božo Krajišnik, koji su lično učestvovali u zločinu na Ovčari, pa su im krivice oproštene da bi lažno svedočili protiv drugih, da bi, između ostalih i jedan Predrag Milojević Kinez, koji nije bio na Ovčari, bio osuđen na 20 godina. Svi su pušteni na slobodu. Čeka se obnova procesa. To će valjda biti treća ili četvrta obnova procesa zbog tih lažnih dokaza.

Mislim da bi trebalo da predsednik Republike Tomislav Nikolić do kraja mandata napravi bar jedno dobro delo po kome će ga narod pamtiti, da izda akte o pomilovanju Zvezdana Jovanovića i akte o pomilovanju svih Srba osuđenih za ratne zločine.

Imam još jedno pitanje za premijera Aleksandra Vučića, samo moram da nađem. Nije oštro, kakvi oštro, ja za njega nikad nemam oštra pitanja. Samo da nađem ovde podatke zvanične.

Pošto je Aleksandar Vučić za albansku televiziju izjavio da nikada nije zastupao ideologiju velike Srbije, nego samo da je mene citirao u tome, i na kraju je obećao da će uhapsiti svakog ko zagovara veliku Srbiju, pa ga ja sad pozivam da me što pre uhapsi, dok ne umaknem nekim prirodnim zakonima, a i da me unapred obavesti da pripremim pidžamu, četku za zube, preobuku, papuče, što sve treba da ponesem. Dobro, on je obećavao da će hapsiti Dinkića, a Dinkića neće. Međutim, evo kaže da će uhapsiti svakog ko zagovara veliku Srbiju.

Ja zagovaram veliku Srbiju, zagovarao sam skoro čitavog života i zagovaraću do kraja života. Ja sam tipičan slučaj koji treba hapsiti po obećanju koje je Aleksandar Vučić dao albanskoj televiziji. Neću ga pitati kako to da je on samo mene citirao svojevremeno kada je reč o velikoj Srbiji. Bilo je tu još nekih od vas koji ste me stalno citirali. Ja sam mislio da ste mi iskreno verovali, da ste iskreno verovali u tu ideologiju.

Na kraju, tražim obaveštenje od predsednika Narodne skupštine Maje Gojković, da li ste i vi, gospođo Gojković, iskreno verovali u veliku Srbiju ili ste samo mene citirali? Ako ste iskreno verovali, da li verujete još uvek, pa da zajedno idemo u zatvor? Vi ste već jednom iskazali ogromnu hrabrost kad su me ustaše hapsile kod Batina, kad su me već uveli u policijsku „maricu“, vi ste za mnom trčali sa legitimacijom Međunarodne advokatske organizacije i na silu ste ušli u „maricu“ u kojoj sam ja bio. Ja očekujem od vas hrabrost da se izjasnite, tad ste bili za veliku Srbiju, spremni ste bili da poginete za veliku Srbiju, da li ste ostali pri tome?
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje ministru prosvete Mladenu Šarčeviću. Kako je moguće da ministar prosvete Mladen Šarčević predloži Vladi Srbije da se za državnog sekretara u Ministarstvu prosvete imenuje Marko Milenković samo nekoliko dana nakon što smo ga mi srpski radikali prinudili da podnese ostavku na poslanički mandat jer je izdao našu stranku u vreme predizborne kampanje agitujući za naše suparnike, agitujući za naprednjačkog kandidata Aleksandra Vučića? Mi smo, dakle, osudili taj krajnje nemoralni čin, imamo dokaze šta je sve radio u tom smislu, da je išao od kuće do kuće naših članova, simpatizera ili ljudi koji su nam dali siguran glas i objašnjavao da smo se o svemu Vučić i ja unapred govorili da Vučić bude predsednik, a da je budem premijer.

Tako nam je oborio sa nekih 20% glasova, koliko smo imali na prošlim izborima, na 3%. On je potvrdio tu svoju ulogu i dao intervju za novine. Nema tu nikakve sumnje, ali ovde nije reč o Marku Milenkoviću, nego je reč o ministru prosvete Mladenu Šarčeviću, koji ovim činom pokazuje da je krajnje nemoralna ličnost.

Kako on može da trpi u svom kabinetu kao državnog sekretara čoveka koji se ovako nemoralno poneo? Pazite, državni sekretar je najviša činovnička funkcija u državi. To je rang general-pukovnika da vam plastičnije objasnim. Dakle, čoveka koji se ovako moralno obrukao do krajnjih granica, unapređuju u najviši državni činovnički red ili stalež.

Kakav je onda to ministar prosvete? Zaslužuje li takav ministar prosvete da ostane u Vladi? Zašto ne podnese ostavku? A kako je Vlada sebi dozvolila da prihvati takav predlog, jer to je kroz Vladu već prošlo, i to bez diskusije, koliko sam informisan. Dakle, sve je unapred bilo dogovoreno,sračunato. I sad, to je poziv svim drugim iz ostalih stranaka – izdajte svoju stranku učinite ono što je moralno najgore, ovamo vas čeka nagrada koja će biti materijalna satisfakcija za taj težak moralni gubitak. Jer, u kakvom nam je stanju društvo, moralne vrednosti su na sve manjoj ceni, samo materijalne vrednosti preovlađuju i zbog tih materijalnih vrednosti ljudi su, kao što vidite, spremni da rade najgore moguće stvari.

Marko Milenković je bio visoki funkcioner stranke, narodni poslanik, nije bilo ko. Za šta se on prodao? Za funkciju državnog sekretara. Jer, da je principijelan, ne bi više hteo da ide ni u jednu stranku. Pa, ako hoće u neku stranku da ode, u neku drugu opozicionu, ali on ode u vladajuću, protiv koje se do juče borio, kod premijera koga je do juče napadao najtežim rečima i izrazima. Sad ode tamo. Sad će i on da kaže, ranije je bio budala, sad više nije bio budala. Ranije je bio budala dok je bio progonjeni opozicionar, a sad je pametan kad je na državnim jaslama.

Ćuti Nemanja, kad ja govorim.

Kako nazvati taj čin? Tako nešto grozno teško je i zamisliti. Kod nas je sve moguće.
Mislio sam da će mi i danas biti uskraćeno da govorim kao sinoć. Bio sam na redu, međutim predstavnik Naprednjačke stranke me je istisnuo i ostavio me bez prava da govorim.

(LJubiša Stojmirović dobacuje.)

Ti što pišeš Tomislavu Nikoliću doktorsku disertaciju sada malo okani, nije mu to toliko neophodno.

Postavljam pitanje Vladi Srbije i premijeru Vučiću – zašto još uvek nije donesen zakon kojim bi se potvrdio sporazum, zašto još nije ni sklopljen sporazum kojim bi se Srpskom-ruskom humanitarnom centru u Nišu dale identične privilegije kakve su po IPA sporazumu dobili pripadnici NATO pakta?

NATO-pakt je prošle godine Zakonom o ratifikaciji IPA sporazuma dobio slobodu kretanja, imunitet svim pripadnicima NATO, diplomatske privilegije prema Bečkoj konvenciji, a čak su ugovorene razmene poverljivih informacija i opreme.

Očekujem da vam NATO u sklopu to IPA sporazuma sa da i poverljive informacije šta vam sprema narednih meseci, na koji način će vas uterivati u red, na koji način će vas učiti pameti i na koji način će vas terati da mu služite verno i odlučno, kako je to izgledalo kad ste došli na vlast 2012. godine. Sa NATO-paktom nema igre.

Umesto da i Srpsko-ruskom centru, humanitarnom centru u Nišu, date isti status, već pet godina vi ruske zvanične predstavnike zamajavate i ne odobravate taj status. Na vas se sa zapada vrši pritisak, ne samo da zavedete sankcije Rusiji, tome još pomalo odolevate, nego i da ne dodelite diplomatske privilegije koje sam nabrojao predstavnicima Srpsko-ruskog humanitarnog centra. Ovde je NATO da nam uništi državu, da nas cepa, da nas deli, da vrši subvezivne delatnosti, uključujući i krajnju golu vojnu okupaciju, koja je takođe u igri, a s druge strane Rusi su ovde da pomažu u nevolji kod teških stradanja, klimatskih nepogoda, požara, zemljotresa i svega ostalog.

Da li je to principijelna politika? To nije više ni politika sedenja na dve stolice, i s jedne strane sedite na jednoj stolici, a s druge strane, kako se ono zove Majo – tronožac, znaš ono kad su tebe odvalili od tronožca, pa ostali na dve noge da sede, e, tako vam izgleda i ova vaša uravnotežena politika.

Zahtevam da se što pre reguliše diplomatski status svih pripadnika Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu.

Pet minuta? Još minut? E, to poklanjam, opet će neki naprednjak imati nešto važno i pametno da kaže, pa eto mu i taj minut.