Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Vuk Jeremić

Govori

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, 2014. i 2015. godina biće ključne godine u međunarodnim odnosima kada je reč o multilateralnim pregovorima, o novom međunarodnom konceptu održivog razvoja.
U septembru mesecu 2015. godine Generalna skupština UN treba da usvoji novu razvojnu strategiju za naredne decenije. Ciljevi održivog razvoja koji će tada biti usvojeni u Njujorku zameniće milenijumske ciljeve razvoja.
Srbija se kao zemlja koja je predsedavala 67. zasedanjem Generalne skupštine našla u poziciji da rukovodi procesom struktuiranja tih pregovora. Osnovana su mnoga tela. Osnovano je nekoliko foruma u okviru kojih će države članice UN pregovarati o tom zajedničkom novom razvojnom konceptu.
Kao zemlja koja je predsedavala 67. zasedanjem postarali smo se da Srbija bude jedna od retkih država koja će imati stolicu u svakom od tih tela.
Dakle, predstavnik Srbije biće svuda i mislim da je neophodno da ova država ima jedan koordinisan, jedan ozbiljan i struktuiran nastup prema tim međunarodnim pregovorima.
Logično je da takva vrsta, da kažem, međuresorne koordinacije bude vođena u okviru Vlade. Ona nije potrebna samo za razna Vladina tela, ona je potrebna za državna tela, jer koncept održivog razvoja je jedan holistički sveobuhvatni koncept koji treba da podrazumeva praktično sve aspekte razvoja jednog društva, ne samo kao jedne države ili kao regiona, već i kao jednog prostora koji je integrisan u globalnu porodicu.
Zbog toga sam podneo ovaj amandman koji predviđa formiranje međuresornog tela za koordinaciju državne politike po ovom pitanju.
Ovaj amandman ne uvećava obim budžeta. Mogao bih da kažem i da je on, pre svega, izraz političkog stava, a ne budžetske raspodele. Ta suma koju predviđam, koju smo kao jedna grupa odlučili da predložimo, na kraju krajeva, ne mora ni biti potrošena. Ona je više simbolična i više je politička. Ona je izraz stava da Srbija mora biti deo međunarodnih pregovora kada se već izborila za svoju poziciju u svakom od tih međunarodnih tela.
Prilikom svih naših nastupa u međunarodnoj zajednici uglavnom smo se bavili problemima koji su vezani direktno za naš prostor. Ovo je šansa da budemo na neki način avangarda i da budemo uključeni u pregovore koji se tiču budućnosti, koji se tiču razvoja ne samo naše zemlje, ne samo našeg prostora, već čitavog sveta.
Zbog toga bih želeo da apelujem na sve narodne poslanike da podrže ovaj amandman da u budžetu Srbije za 2014. godinu na jedan eksplicitan način bude stavljeno da je održivi razvoj državni prioritet Vlade i cele zemlje.
Prema tome, čak i za one poslanike koji nemaju nameru da podrže budžet u celini, želeo bih da apelujem u njih da usvoje ovaj budžet. Ovaj budžet je vezan za to da mi kao jedna celina, kao neko ko je u stanju da postigne državno jedinstvo oko najvažnijih pitanja, pošaljemo signal svetu da je za Srbiju u 2014. godini, za Srbiju u XXI veku održivi razvoj jedan od prioriteta.
Na kraju želim da kažem da, bez obzira na to kakve su rasprave vođene, a čuo sam kakve su rasprave vođene na Odboru za finansije, želim ovde da budem eksplicitan, ni ja, ni institut na čijem sam čelu, niti bilo ko ko je uključen u rad mog instituta ni na koji način neće biti vezan za sprovođenje i za rad ove interresorne grupe. Dakle, ovde ne govorim o projektima koje neko može da radi sa strane, u koje neko može da se uključi. U svakom slučaju, to neće biti centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoje.
Još jednom apelujem na vas da podržite ovaj amandman, jer podržavanje ovog amandmana je zapravo slanje jasnog političkog signala gde je Srbija deo modernih međunarodnih tokova.
Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naprosto želim da još jednom podvučem. Ovaj amandman je više političkog karaktera nego što je reč o budžetskoj raspodeli.
Suma koju sam predložio je više simbolična. Ukoliko se uporedi sa ukupnom budžetski predviđenom stavkom za stvari koje su na određenim kotama, videće se da je zapravo reč o praktično, zanemarljivim procentima.
Reč je o tome da Srbija pošalje poruku da je održivi razvoj njen državni prioritet. Taj budžet, na kraju krajeva, ne mora biti ni potrošen do kraja. Ne verujem da će predviđena ta budžetska sredstva napraviti neku dramatičnu razliku u kapacitetu potpredsednika Vlade, pošto se na nivou potpredsednika Vlade ova koordinacija predviđa, ne predsednika Vlade.
Na kraju krajeva i u vladi u kojoj sam bio član bilo je predviđeno formiranje jedne takve kancelarije i jedne takve grupe, a na moju veliku žalost ta grupa se za vreme naše vlade nikada nije formirala. Mislim da nema potreba da buduće administracije ponavljaju greške onih prethodnih i mislim da je ovo jedan predlog za koji naprosto ne vidim razlog zbog čega ne bi svi zajedno, bez obzira na to kako gledamo ovaj novi budžet, mogli da ga podržimo, a u kontekstu naših međunarodnih napora da budemo deo modernih tokova, da budemo deo međunarodnog diskusa, ne samo kada je reč o pitanjima vezanim za Balkan, već kada je reč i o globalnim pitanjima.
Tokom 67. zasedanja Generalne skupštine UN bili smo deo međunarodnog diskusa i to vrlo centralni deo ako mogu da primetim. To nam je otvorilo put da i u godinama koje su pred nama nastavimo da prednjačimo u tim međunarodnim raspravama. Ovo je jedna prilika i moj amandman je praktično inspirisan takvim jednim gledanjem pozicije Srbije u modernom svetu.
Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što niko nije od narodnih poslanika koji žele da o tome diskutuju osim mene, pročitao dobro moj amandman. Tako da svi prave grešku i govore o namenjenim sredstvima za predsednika Vlade.
Ako biste mogli da pročitate moj amandman, mogli biste i da vidite da nisu predviđena sredstva za predsednika Vlade. Govorim o jednoj drugoj instituciji u okviru Vlade Republike Srbije. Istina je da je naša Vlada, odnosno Vlada u kojoj sam bio član usvojila strategiju održivog razvoja koja je predvidela formiranje ovakve kancelarije zbog čega se ona nikada nije kreirala, o tome možemo da razgovaramo. U svakom slučaju mislim da je ovo jedna prilika da ispravimo jednu od grešaka koju je napravila prethodna administracija u kojoj sam bio član.
Ne vidim zbog čega bi buduće administracije morale da ponavljaju greške onih koji iza njih dolaze. Ovo nije partijsko pitanje. Ovo nije pitanje ličnosti ove ili one, uključujući i moje. Po sredi je bolja međudržavna koordinacija, kao što vrlo dobro zna jedan broj onih koji učestvuju u radu naše Vlade. S vremena na vreme koordinacija u prethodnoj administraciji nije bila uvek onakva kakvu smo želeli da imamo i zbog toga bi bilo dobro da ova Vlada ne ponavlja grešku Vlade u kojoj smo mi igrali ključnu ulogu. Hvala.
Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, dozvolite mi da predstavim međunarodni aspekt krize sa kojom se trenutno suočava na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Ova kriza se odvija u složenom međunarodnom kontekstu koji je prouzrokovan snažnom i otvorenom podrškom nekih od najuticajnijih zemalja sveta, ilegalnim i paralelnim institucijama u Prišti, pre svega u pravcu toga da jednostranim aktima pokušaju da uspostave svoju državnost.
Diplomatske aktivnosti Ministarstva spoljnih poslova i ostalih državnih organa u međunarodnoj areni usmereni su, pre svega na sprečavanje defakto uspostavljanja državnosti. Ona nije uspostavljena na legalan način jednostranim proglašenjem nezavisnosti, jer Savet bezbednosti nije doneo o tome odluku. Ono čemu se sada u međunarodnom kontekstu pribegava je, pre svega, pritisak na države članice UN da priznaju jednostrane proglašenje nezavisnosti, kao i da se izbore za članstvo u međunarodnim organizacijama, gde je članstvo privilegija isključivo suverenih nezavisnih država.
S tim u vezi, Ministarstvo spoljnih poslova i drugi državni organi deluju stalno aktivno i agilno prema međunarodnim činiocima, prema zemljama članicama UN i prema međunarodnim institucijama, da bi se ta dva puta uspostavljene defakto državnosti sprečila. To je pod jedan, priznavanje nezavisnosti Kosova. U tom smislu mogu da kažem da nakon političkog zaključka mišljenja Međunarodnog suda pravde i Generalne skupštine UN u septembru, kao rezultat diplomatske aktivnosti državnih organa Srbije, gotovo je zaustavljen proces priznanja. Svega nekoliko zemalja je u poslednjih godinu dana od kad smo poslednji put imali ovakvu situaciju i razgovarali u Narodnoj skupštini, priznalo Kosovo. Mogu da kažem da se to dogodilo uprkos velikim pritiscima nekih od najuticajnijih zemalja sveta koji se vrše gotovo dnevnog i na vrlo visokom nivou pritisaka na zemlje članice UN, da promene svoj stav o poštovanju suvereniteta i teritorijalne celovitosti ove zemlje.
Takođe, pokušano je sa jednostranim aktima, dakle sa aplikacijama koje nisu prošle adekvatnu proceduru, da se omogući članstvo u političkim međunarodnim organizacijama privremenim organima samouprave na KiM. Mogu da kažem da su sve te aplikacije odbijene. Paralelni organi u Prištini nisu uspeli da obezbede članstvo ni u jednoj međunarodnoj političkoj organizaciji. Kao posledica njihove nemogućnosti da se međunarodno afirmišu, došlo je do duboke frustracije u redovima Prištine i mislim da je jedan od razloga zbog čega se prišlo jednostranoj upotrebi sile usmerenoj ka pokušaju da se promeni realno stanje na terenu da je ono dobrim delom prouzrokovano zbog nemogućnosti da se diplomatskim sredstvima izbori za elemente državnosti. Ponavljam još jednom, osnovni elementi državnosti u međunarodnoj javnosti se mere brojem priznanja i članstvom u međunarodnim organizacijama.
Ovo nije prvi put da Priština pribegava jednostranoj upotrebi sile, u pokušaju da ostvari političku prednost na terenu. Bili smo svedoci toga 2004. godine, 17. marta, kada su napadnuti crkve i manastiri SPC na Kosovu. Scenario je i ovde sličan, jedan neisprovocirani napad usmeren na to da se stvori okolnosti u međunarodnoj areni, da bi dovele do napretka za ostvarenje ciljeva paralelnih vlasti u Prištini.
Od početka ove aktuelne krize, dakle, od ponedeljka 25. jula, Vlada Srbije i drugi državni organi su reagovali promptno, diplomatska aktivnost je bila živa, a već 26. jula u jutarnjim časovima po severno-američkom vremenu, dakle, po radnom vremenu UN u Njujorku, Vlada Srbije zatražila je održavanje hitne sednice Saveta bezbednosti.
Po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN upravo je to telo, dakle, Savet bezbednosti, zaduženo za održavanje mira i stabilnosti na teritoriji pokrajine, pozivajući se na Rezoluciju 1244, zatražili smo hitno održavanje sednice. U toku 26. jula, 27. i 28. jula, pokrenute su konsultacije u okviru Saveta bezbednosti kako da se odgovori na ovaj zahtev Srbije.
Na početku, postojali su žestoki otpori u održavanju ove sednice. Nakon 48 sati konsultacija, ovaj otpor je prevaziđen, s obzirom na to da se velika većina zemalja članica Saveta bezbednosti založila da se postupi po zahtevu Srbije. U tih 48 sati, bili smo u stalnim konsultacijama sa svim zemljama članicama Saveta bezbednosti, u kojima smo im prenosili naše stavove, davali argumente zbog čega je neophodno održati ovu sednicu. Na kraju oni koji su se odupirali održavanju ove sednice su ostali u značajnoj manjini i sednica je zakazana u formi konsultacija za 28. jul.
Od tog trenutka suočili smo se sa otporima tehničke prirode da toj sednici prisustvuju predstavnici Srbije. Na kraju, posle mnogo pomeranja početka sednice taj sastanak je počeo u formi zatvorenih konsultacija. Ona je zatvorena i za javnost na zahtev nekoliko zemalja članica Saveta bezbednosti. Ovaj sastanak je otpočeo raspravom o učešću Srbije na sastanku koji je iniciran na zahtev Srbije. Tri stalne članice Saveta bezbednosti su se čvrsto oduprle mogućnosti da se Srbija obrati ovom sastanku. Dve stalne članice su se založile da se Srbija obrati i bile su deo grupe koju su činile 11 zemalja koji su se založili za to da se Srbiji omogući nastup.
O toku sednice smo obaveštavani, u manje-više realnom vremenu od strane nama naklonjenih zemalja u toj raspravi. Razlog zbog čega ne mogu da imenujem zemlje koje su zauzimale ovaj ili onaj stav je taj da je Savet bezbednosti vršio zatvorene konsultacije. Tako da ne bi bilo korektno i ne bi bilo shodno u diplomatskoj praksi da imenujem zemlje.
Međutim, činjenica je da se ta rasprava o formatu sednice završila na taj način što su tri stalne članice Saveta bezbednosti zapretile upotrebom veta. Naravno, preko toga ne može da se pređe, tako je ustrojen Savet bezbednosti, to predstavlja zid koji je nemoguće preskočiti ukoliko neko ko ima takav institucionalni kapacitet odluči da ga iskoristi.
Međutim, ono što su učinili u toku trajanja sednice je da nama naklonjenim zemljama dostavimo naše ključne stavove koji su oni u raspravi koristili iza zatvorenih vrata, iza tih vrata gde nam nije bio omogućen pristup. Izuzetno dobru saradnju imali smo sa desetak zemalja, uključujući dve stalne članice Saveta bezbednosti. Pitanja koja su postavljena na toj sednici, a to su bila pitanja na koja, mislim da svi treba da dobijemo odgovor, pre svega Srbija očekuje odgovor, na ta pitanja, jer pre svega ko je naredio jednostrani akt ulaska preko reke Ibar specijalnih jedinica tzv. rosu.
Da li je neko iz međunarodne zajednice znao za te planove, ako nije znao, zašto nije znao, zbog čega je Euleks napustio teritoriju severnog Kosova i time praktično ostavio Srbe i druge nealbance bez ikakve međunarodne policijske zaštite u tom kriznom trenutku. Kako je došlo do toga da određene međunarodne organizacije na KiM koji deluju na KiM u skladu i po rezoluciji 1244 istupe iz svoje statusne neutralnosti.
I na kraju krajeva, osnovno političko pitanje da li je upotreba fizičke sile način da se prevaziđe bilo kakva prepreka koja nastane u miroljubivom pregovaračkom procesu. Zatražili smo preko onih koji su na toj sednici učestvovali, a koji su sa nama blisko po tome sarađivali i osudu jednostranih akata, kao i puno poštovanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti.
U toku trajanja sednice delegacija Srbije imala je i sastanak sa generalnim sekretarom UN kojima smo preneli naše stavove i izlaganje Srbije predviđenoj izlaganje Srbije u Savetu bezbednosti zatražili da generalni sekretar cirkuliše taj dokument svim državama članicama UN, kao zvaničan dokument UN. Tako da mi iako nismo imali priliku da se obratimo članovima Saveta bezbednosti iza zatvorenih vrata, svi ti članovi uključujući i sve druge države članice UN dobile su našu političku poruku, dobili su naše izlaganje.
Pored Saveta bezbednosti koje je naravno prva i osnovna adresa gde treba da se raspravlja o miru i stabilnosti o KiM, Srbija je pokrenula i sve ostale njoj dostupne diplomatske mehanizme. Održana je sednica stalnog Saveta OEBS, u sredu 28. jula, gde su naši stavovi predstavljeni, a naša diplomatska konzularna mreža u svetu, kao i naše diplomate u Beogradu stupili su u kontakt sa svim zemljama članicama na bilateralni način, zemljama EU, zemljama članicama UN, dakle, i drugim.
Imali smo diplomatsku komunikaciju sa Briselom, tj. sa Evropskom komisijom, kao i sa NATO. U Ministarstvu spoljnih poslova pozvani su ambasadori tzv. "Kvinte", dakle, SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, gde im je na formalan način predstavljeno naše gledanje situacije, kao i naš zahtev da se njihovim diplomatskim angažovanjem na teritoriji AP KiM, a pre svega prema paralelnim organima vlasti u Prištini predstavi neophodnost povrataka na pređašnje stanje. To je učinjeno i u prestonicama, dakle, preko naših ambasada u zemljama "Kvinte".
Ono što nameravamo da činimo u periodu koji je pred nama u realnom vremenu, govorim i o aktuelnom trenutku, je da ostanemo maksimalno diplomatski angažovani. Mi smo u dnevnom kontaktu sa svim zemljama sveta, sa velikom većinom zemalja sveta, a pogotovo za zemljama koje su uticajne i koje imaju priliku da budu deo dijaloga. Tu pre svega mislim na zemlje članice Saveta bezbednosti, ali i na zemlje koje imaju svoje međunarodno predstavljanje, da li kroz mirovne misije ili na drugi način na teritoriji AP KiM.
Zatražili smo od generalnog sekretara da se svi događaji u poslednjih nekoliko dana detaljno dokumentuju i da budu integralni deo izveštaja UNMIK na sledećoj sednici Saveta bezbednosti, koja će se dogoditi krajem avgusta u Njujorku. To je sednica na kojoj će se razmatrati prethodna tri meseca, dakle, i ovi događaji. To će biti sednica otvorena za javnost i to je sednica koju niko ne može da spreči. Ukoliko ne bude potrebe za ranijim sazivanjima Saveta bezbednosti, onda ćemo krajem avgusta raspravljati u otvorenom punom formatu o tome ko stoji iza ovih događaja, ko je odgovoran za njih, šta se zapravo desilo i kako nastaviti dalje na način koji obezbeđuje mir, stabilnost i nastavak jednog političkog procesa koji je jedini put za iznalaženje rešenja na KiM.
Sve naše ambasade, sve naše diplomate su dobile kao apsolutni prioritet izveštavanje svojih kontakata o aktuelnim događajima. Ministarstvo spoljnih poslova praktično radi 24 sata u bliskoj koordinaciji sa ostalim državnim organima. To ćemo nastaviti da činimo u satima, danima i nedeljama koji su pred nama. Glavni cilj je da međunarodna javnost ne izgubi iz svog vidokruga situaciju na KiM. Mi imamo, pre svega, diplomatska sredstva na raspolaganju. Ono što mogu da kažem je da su sva diplomatska sredstva u ovom trenutku koja su nam na raspolaganju stavljena u puni pogon.
Od jednostranog proglašenja nezavisnosti ovo predstavlja prioritet Ministarstva spoljnih poslova, kao i drugih državnih organa, koji sprovode politiku u skladu sa Ustavom i na osnovu obavezujućih odluka ovog tela, Narodne skupštine Republike Srbije. Ovo je izuzetno težak trenutak, naša pozicija je prilično oslabljena činjenicom da izuzetno uticajne države sveta vrlo aktivno rade na sprovođenju politike koja je u suprotnosti sa našim interesima.
Međutim, ono što na kraju želim da kažem je da ovu sednicu, i to je poslednja stvar sa međunarodnog aspekta koja mislim da treba da bude predstavljena ovde, da ovu sednicu posmatra svetska javnost. Što budemo odlučniji i, što je još važnije, jedinstveniji, mislim da ćemo biti u snažnijoj poziciji i da koristeći diplomatska sredstva koja su nam na raspolaganju ostvarimo naše interese na način na koji su oni definisani ranijim odlukama.
Još jednom bih apelovao na narodne poslanike da imaju to i vidu i da u ovom trenutku pomognu i Vladi i svim ostalim državnim institucijama, da izađu na kraj sa posledicama ove teške krize koja je prouzrokovana jednostranim aktima vlasti u Prištini. Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da sa političke i diplomatske strane podnesem izveštaj Narodnoj skupštini o ovom procesu pred Međunarodnim sudom pravde i onome što mu, u političkom i u diplomatskom smislu, sledi u međunarodnoj areni.  
Problem Kosova je naravno problem sa izuzetno složenom predistorijom. Međutim, u ovom obraćanju skoncentrisaću se na period od trenutka kada je ova Vlada Republike Srbije preuzela odgovornost po Ustavu i zakonu.
Sedamnaestog februara 2008. godine privremeni organi vlasti u Prištini su jednostrano proglasili secesiju od Republike Srbije. U prvih nekoliko nedelja nakon proglašenja te nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 50 država sveta, uključujući nesumnjivo i neke od najjačih država današnjice.
Republika Srbija se u tom trenutku našla pred izborom. Jedan način je da se konstatuje tzv. faktičko stanje da je Kosovo proglasilo nezavisnost i da je ono sada nezavisno, s obzirom da je dobilo takvu podršku najvećih država sveta. To je bio jedan od načina da se prema ovom problemu Vlada postavi.
Drugi je bilo da reaguje na način na koji reaguju neke suverene države u trenutku kada im je ugrožena teritorijalna celovitost, odnosno da svoj ustavni poredak brane oružanom silom.
Treći put, da koristeći pravna, politička i diplomatska sredstva, pokuša da se suprotstavi jednostranom proglašenju secesije od strane privremenih organa u Prištini.
Vlada Republike Srbije donela je odluku da izabere ovaj treći put. Polazeći od Ustava Srbije, polazeći od obavezujućih odluka Narodne skupštine i nesumnjive političke volje velike većine građana ove zemlje, odlučili smo da uložimo sva pravna, politička i diplomatska sredstva u odbrani teritorijalne celovitosti.
Jadan od načina na koji smo odlučili da se postavimo u međunarodnoj, diplomatskoj i pravnoj areni je da se obratimo Međunarodnom sudu pravde. MSP UN je jedini međunarodni pravni organ na svetu. Ukoliko je jedan od argumenata Srbije, na kome stojimo i danas, bio da je prekršeno međunarodno pravo i da po međunarodnom pravu, kosovsko Albanci nisu imali pravo da se ocepe od Srbije, tu argumentaciju u pravnom smislu nije bilo moguće braniti ni pred jednim drugim organom nego upravo MSP.
Postojalo je nekoliko načina da se pristupi MSP. Dva glavna su bila, da se traži savetodavno mišljenje. Drugačiji način je bio taj, da se podnesu tužbe, odnosno da se direktno tuže države pred MSP.
Vlada Republike Srbije je donela odluku da ne ide u tužbeni postupak protiv zemalja koje su priznale Kosovo. Iz jednog jednostavnog razloga, što se uostalom vidi i u ovom novom savetodavnom mišljenju, da suverene države imaju pravo na suverene odluke. Naša procena je u tom trenutku bila da, ukoliko bi tužili bilo koju zemlju, da bi se sud proglasio nenadležnim i ne bi došlo do rasprave da li je prekršeno međunarodno pravo.
Naravno, tužbe protiv bilo koje zemlje na svetu imaju i svoje političke posledice. Nemoguće je tužiti bilo koju zemlju na svetu, a da ta tužba nema političku posledicu u vašim bilateralnim i uopšte međunarodnim odnosima. To je isto bio jedan od razloga zbog kojeg se Vlada Republike Srbije odlučila da ne ide u tužbeni proces protiv jedne ili više zemalja koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu.
Odlazak pred MSP u smislu traženja savetodavnog mišljenja je podrazumevao dobijanje većine u Generalnoj skupštini UN-a , najvišem organu UN-a.
Srbija je uspešnom diplomatskom akcijom uspela da dobije većinu potrebnih glasova na zasedanju Generalne skupštine 8. oktobra 2008. godine, i pored toga što su se u debati pred Generalnom skupštinom toj rezoluciji usprotivile neke od najmoćnijih država sveta.
Usvojena je Rezolucija Srbije, kojom je postavljeno pitanje Međunarodnom sudu pravde – da li je jednostrano proglašena nezavisnost privremenih institucija u Prištini bila u skladu sa međunarodnim pravom?
O detaljima samog sudskog procesa je već govorio prof. dr Dušan Bataković. Želim samo da kažem da je pitanje bilo formulisano na takav način, nakon širokih konsultacija sa međunarodnim i domaćim pravnim stručnjacima, jer smo smatrali da bi otvaranje svakog drugog pitanja, odnosno postavljanje bilo kog drugog pitanja otvorilo prostor za proglašenje kosovske nezavisnosti kao sui generis slučaja ili povezivanjem prava na otcepljenje sa ugrožavanjem ljudskih prava na Kosovu i Metohiji u toku perioda do 2000. godine.
Jedan od važnih političkih aspekata odlaska pred Međunarodni sud pravde bio je suzbijanje broja zemalja koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu. U trenutku kada je Rezolucija Srbije usvojena pred Generalnom skupštinom UN Kosovo je priznalo nešto više od 50 država sveta.
Od tog trenutka do danas priznalo ih je svega 15-ak, uglavnom manjih afričkih ili ostrvskih zemalja, sa izuzetkom Saudijske Arabije, koja je bila jedina velika zemlja koja je priznala Kosovo nakon odlaska pred Međunarodni sud pravde.
Činjenica da je ovaj postupak u toku pred Međunarodnim sudom pravde bio je izuzetno važan argument za Srbiju da ubedi zemlje širom sveta da ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. U tome smo do ovog trenutka, rekao bih, imali određeni uspeh koji je verovatno veći nego što su to mnogi očekivali.
Profesor Bataković je govorio o zaključku našeg Pravnog tima, da je sud praktično prepustio političko odlučivanje o pravu na otcepljenje kosovskih Albanaca debati koja će se voditi u Generalnoj skupštini UN.
Ono što želim da kažem da je mehanizam, predviđena procedura Poveljom UN je ta da svako mišljenje suda odlazi na debatu u Generalnu skupštinu. Debata u Generalnoj skupštini će uskoro biti zakazana nakon što već prosleđeno mišljenje suda u Generalnom sekretarijatu u Njujorku bude prevedeno na sve službene jezike UN.
Nakon toga, predsednik Generalne skupštine će zakazati datum za diskusiju. Običaj je u međunarodnim odnosima, odnosno u Generalnoj skupštini da zemlja, koja je svojom rezolucijom inicirala sudski proces, bude ta koja predloži i tekst zaključka oko koga će se voditi rasprava u Generalnoj skupštini.
Ovog trenutka situacija u međunarodnoj zajednici vezano za mišljenje Međunarodnog suda pravde za našu poziciju je izuzetno teška. Procena je Vlade da u ovom trenutku 55 država sveta se nalazi vrlo blizu priznavanju Kosova kao nezavisne države.
Vlada u ovom trenutku čini sve što je u njenoj moći da taj broj svede na što je moguće manju meru, da uputi poruke predsednicima država i vlada tih zemalja, sa sadržajem detaljnog upoznavanja sudskog mišljenja, uključujući i obrazloženje sudskog mišljenja, u kome se eksplicitno kaže da se sud nije izjašnjavao o pravu na secesiju i da prikažemo međunarodnoj zajednici to da ukoliko je tekst deklaracije u skladu sa međunarodnim pravom, tj. da ga ne krši, da ukoliko bi on bio ispraćen velikim brojem priznanja, to znači da svaki tekst deklaracije o nezavisnosti na svetu, ukoliko bude ispraćen nekim priznanjima, može da dovede do de fakto državnosti, što svakako nije, po našem mišljenju, u skladu sa međunarodnim pravom, a nije u interesu mira i stabilnosti kako regiona, tako i celog sveta.
Vlada Republike Srbije predlaže odluku Narodnoj skupštini. Sa tekstom Predloga odluke ste upoznati, imate ga pred sobom. Reći ću samo suštinu ovog predloga. Predlažemo da se potvrdi dosadašnja politika očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije vođena na osnovu svih ranijih odluka Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji i da se naloži Vladi korišćenje svih raspoloživih diplomatskih i političkih sredstava koja stoje na raspolaganju suverenim državama, članicama UN u aktivnostima ka ostvarenju tog cilja.
Narodna skupština, ukoliko se ova odluka usvoji, podržala bi Vladu u njenom gledanju da je neophodno da se putem mirnih pregovora dođe do trajnog, održivog i obostrano prihvatljivog rešenja za KiM, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koje će omogućiti istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda, kao i mir i stabilnost regiona.
Ukoliko ova odluka bude donesena, Narodna skupština bi dala podršku Vladi u procesu podnošenja rezolucije u Generalnoj skupštini UN, čije bi usvajanje otvorilo put da se kroz pregovore dođe do kompromisnog rešenja za KiM.
Dame i gospodo narodni poslanici, naša zemlja i demokratski izabrane institucije ove zemlje se ovog trenutka nalaze pred izborom – da li nastaviti politiku striktnog poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta sopstvene zemlje i korišćenje svih pravnih, političkih i diplomatskih sredstava u nastavku te borbe. Naša diplomatska aktivnost u ovom trenutku, sve do održavanja Generalne skupštine, biće usmerena na to da zaustavimo dalja priznanja KiM do koje god to mere bude moguće.
Ponavljam, ovog trenutka 55 zemalja se nalazi u situaciji da nije nemoguće pretpostaviti da bi one uskoro mogle da promene svoj dosadašnji stav o Kosovu i da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu.
Zadatak državnih organa će isto tako biti i da ostvare većinu u Generalnoj skupštini za rezoluciju Srbije koja će otvoriti put ka pronalaženju kompromisnog rešenja i nakon čijeg usvajanja će biti jasno da Međunarodni sud pravde nije dao pravo Albancima na otcepljenje od Srbije.
Politika koja se zalaže za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, po našem mišljenju, mora biti vođena dogod je na snazi Ustav Srbije i dogod postoje u ovoj zemlji ove institucije, ali i u ovoj zemlji velika većina koja nije spremna da odustane od borbe za zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ovo je bez sumnje jedan težak trenutak za Srbiju, potrebno je da sačuvamo staloženost, ali i odlučnost.
Na kraju, kao ministar spoljnih poslova, želim da kažem da su danas oči sveta uprte u Srbiju, uprte u ovu skupštinsku raspravu. Ova skupštinska rasprava se direktno prenosi na svim kanalima u zemlji, ali ovde danas ima i mnogo diplomata i mnogo novinarskih ekipa iz inostranstva. Danas svet gleda koja je reakcija Srbije i kojim putem Srbija odlučuje da ide dalje.
Mislim da je od presudne važnosti da budemo jedinstveni, da budemo dostojanstveni i da na kraju, bez obzira na političke argumente koje ćemo danas čuti sa svih strana i koje treba da čujemo, da ipak dođemo do konačnog zaključka sa jedinstvenim stavom. Što budemo jedinstveniji, poslaćemo snažniju poruku u svet da nastavljamo dalje. Toliko. Hvala vam na pažnji.
Želeo bih samo da odgovorim vrlo kratko na nekoliko pitanja koja je postavio gospodin Jovanović. Na samom početku ove rasprave, želim da kažem da prihvatam punu odgovornost za rezultate spoljne politike u prethodne dve godine.
Bilo bi politički i ljudski nepošteno da pokušavam da se krijem iza bilo čijeg autoriteta, ličnog ili institucionalnog, a s obzirom da imam puno poverenje u demokratske institucije ove zemlje, ukoliko ne budu zaključile da je spoljna politika Srbije vezana za Kosovo ili za bilo šta drugo bila pogrešna, da je moglo i trebalo drugačije ili bolje, spreman sam da podnesem sve lične konsekvence takvog zaključka.
Odgovoriću direktno na vaše pitanje – zbog čega nismo postavili neko drugo pitanje Međunarodnom sudu pravde. Nismo ga postavili zbog toga što smo procenili da bi bilo kakva drugačija formulacija otvorila prostor zaključku suda koji bi nas uveo u još veću i ozbiljniju opasnost. To sam već rekao u svom izlaganju. Bilo kakva druga formulacija bi otvorila prostor da se zaključi da je proglašenje kosovske nezavisnosti sui generis slučaj, a u tom trenutku zaista više ne bi postojalo ništa kao prepreka bilo kojoj zemlji sveta da prizna Kosovo.
Što se tiče konstatacije da je ovo trenutak da nam je potrebna nova politika, uključujući i novu politiku o Kosovu, pozivam vas da je predložite. Možda je ovo dobar trenutak da se o tome vodi debata. Prema tome, predložite nam novu politiku o Kosovu, ali vodite računa da niste u pravu kada kažete da niko od nas ne traži da priznamo Kosovo.
Kada se priča o regionalnim organizacijama, Kosovo traži punopravno članstvo.
Kada se priča u OEBS-u, Kosovo traži punopravno članstvo. Aplikacija za punopravno članstvo Kosova je već podnesena, a glasa se konsenzusom. Recite mi, gospodine Jovanoviću, da li Srbija u okviru takve nove politike treba da da svoj glas za učlanjenje Kosova kao ravnopravnog subjekta Srbiji u takve organizacije.
Pričate o normalizaciji odnosa. Ova zemlja je zaista učinila mnogo da regionalna saradnja, pa čak regionalna saradnja između Srba i Albanaca, u kontekstu politike za koju smo se opredelili, ne bude zaustavljena. To smo pokazali.
Ali, nije samo čin priznanja Kosova priznanje Kosova. Imate mnoge stvari koje možda imaju indirektan karakter, ali koje imaju direktan efekat priznanja. Uzmite bilo koju regionalnu inicijativu, Kosovo nije njen član. Kosovo želi da postane njen član. Kosovo ne može postati njen član bez glasa Srbije.
Da li ste spremni da taj glas Srbije date, vodeći računa o tome da onog trenutka kada ste dali glas više ne postoji ni jedan razlog da bilo ko na svetu, nakon što ste vi to de fakto uradili, ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu.
Prema tome, ovo je jedna izuzetno komplikovana i složena situacija. Slažem se da nam je neophodna u ovom trenutku debata. Zaista bih voleo da čujem i predloge za drugačiju, novu spoljnu politiku. Spreman sam da čujem, naravno, i svaku kritiku.
Samo još jednu stvar, nikada nisam govorio pežorativno ni o jednoj državi na svetu, ukoliko se stekao utisak da sam govorio pežorativno o malim zemljama koje su priznale Kosovo nakon što je izglasana Rezolucija Srbije u Generalnoj skupštini, želim da podvučem da ni jednog jedinog trenutka nisam, niti hoću pežorativno govoriti o bilo kojoj suverenoj državi članici UN. Hvala.
Želim samo da vrlo kratko odgovorim gospodinu Samardžiću na temu o tužbi.
Ponavljam, nepodeljeno mišljenje svih pravnih stručnjaka koje smo konsultovali u toku ovog procesa je bilo to, da bi se Međunarodni sud pravde proglasio nenadležnim. Mi imamo iskustvo u tom smislu, sa proglašavanjem nenadležnosti Međunarodnog suda pravde u nekim prethodnim procesima u kojima je učestvovala Savezna Republika Jugoslavija, i pravna procena, a i politička procena je takva, da bi vrlo verovatno sud se proglasio nenadležnim.
Želim da vam kažem čak i da to nije tako, odnosno čak i da se sud proglasi nadležnim, što je, ponavljam, malo verovatno, ipak je to taj sud koji je doneo ovakvu odluku.
Molim vas, želim da budem potpuno jasan. U potpunosti poštujem i, mislim da je ova država, kao i svaka druga država članica UN-a, mora da ima puno poštovanje prema MSP, kakve god on odluke donosio, a koje nam se možda i ne sviđaju, to je naša dužnost kao članice UN-a.
Ali, ne verujem da sud koji je odlučio da izbegne izjašnjavanje po ovom suštinskom pitanju, ne bi to isto učinio kada bi Srbija tužila neku zemlju koja je priznala Kosovo. Ako sud nije hteo da odgovori o suštini, u ovom trenutku bi još teže, vrlo verovatno, odgovorio u eksplicitnoj tužbi protiv neke države.
Koliko sam shvatio, vaš predlog za promenu državne politike po pitanju KiM se sastoji samo u tome da se pokrene tužba, a ništa drugo. Hvala.
Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Želim da odgovorim na nekoliko pitanja koja su mi postavili gospodin Nikolić i gospodin Todorović.
Ne možete u rezoluciji Generalne skupštine tražiti ispunjavanje Rezolucije Saveta bezbednosti. Po proceduri i po Povelji UN, rezolucije koje se diskutuju u Savetu bezbednosti ne mogu biti diskutovane u Generalnoj skupštini i obrnuto. Tu postoji tzv. kineski zid u pravnom smislu između rezolucija o kojima se može diskutovati u jednom i u drugom telu ove organizacije.
Kada je reč o sadržaju rezolucije koja će biti podnesena, jako teško je diskutovati to ovde na otvorenom, pred kamerama, jer to je pitanje diplomatske strategije koja se ne otkriva jer postoje neke druge strane, zainteresovane strane u ovom procesu, koje imaju neku svoju strategiju vezanu za Generalnu skupštinu i ukoliko bi na ovakav način diskutovali sam sadržaj rezolucije, sam tekst rezolucije, mislim da bi sebi učinili veliku medveđu uslugu, naprosto poslavši signal nekim stranama koje u ovoj prilici nisu prijateljske i koje bi otkrile naprosto taj put.
Ono što je najvažnije je da bude jasno šta želimo da postignemo ovom rezolucijom. Ovom rezolucijom želimo da postignemo da dođe do kompromisnog rešenja za budući status Kosova kroz nove pregovore.
Ali, isto tako ono što je važno je da ova rezolucija praktično posluži kao štit protiv novih priznanja Kosova i Metohije nakon ovakvog stava. Kosovo je priznalo 69 država na svetu, od toga, rekao sam, samo petnaestak nakon što je proces započet pred Međunarodnim sudom pravde.
Mogu da kažem da činjenica da se proces vodio pred Međunarodnim sudom pravde je bio svojevrstan štit, ne u potpunosti nepropusan štit, ali prilično dobar štit za nova priznanja KiM.
Nama je potreban novi štit. Nama je potreban novi dokument koji će, kada bude usvojen, pomoći u našoj argumentaciji prema trećim zemljama da ne priznaju Kosovo dok se ne postigne pregovorima međusobno prihvatljivo rešenje i zbog toga je usvajanje ove rezolucije vrlo važno za Srbiju.
Slažem se da će biti jako teško usvojiti većinu. Zbog toga je mnogo važno da se na što višem nivou, sa što više zemalja ozbiljno priča i da im se ovog trenutna ozbiljno uputi apel da ne menjaju svoj stav o Kosovu.
Gospodin Nikolić je pitao – zbog čega to ne rade ambasadori? Gospodine Nikoliću, mi smo jedna mala zemlja i ambasadori malih zemalja vrlo retko mogu da dođu da budu primljeni na visokom nivou na kome se donose političke odluke u stranim zemljama.
Kada je neka zemlja pod pritiskom da prizna Kosovo, to radi i ministar spoljnih poslova neke velike i uticajne zemlje direktno predsedniku republike ili ministru spoljnih poslova te zemlje. Vi ne možete na ambasadorskom nivou, odnosno na nekom relativno niskom nivou u ministarstvu spoljnih poslova te zemlje da ga ubedite da on ne popusti pod pritiscima da prizna Kosovo.
Zbog toga su sada izuzetno važni izaslanici. Zbog toga je važno da oni budu primljeni na što je moguće višem nivou, a to će se desiti zbog toga što ide direktna poruka predsednika naše države predsedniku te druge države i oni će zaista biti primljeni na visokom nivou.
Ta poruka je vrlo jasna. Mi se obraćamo, kao zemlja, nekoj drugoj državi, tražeći od njih da pod ovakvim okolnostima ne priznaju Kosovo i da podrže početak pregovora kroz koje bi se postiglo kompromisno rešenje. To je ono što Srbija traži. Tražimo, drugim rečima, drugim zemljama da ne priznamo Kosovo. Što je viši nivo izaslanika, to će na višem nivou da bude primljen.
Mislim da je ovde danas zaista važno, to sam već rekao, da pokažemo, možda ne u debati, ali da pokažemo na kraju jednu ozbiljnost i državno jedinstvo po ovom pitanju. Mislim da bi bio izuzetan gest ukoliko bi mogli da računamo i na podršku opozicije.
Mislim da tu SNS igra izuzetno važnu ulogu, kao najveća opoziciona stranka, i vi, gospodine Nikoliću, bili biste izvanredan izaslanik. Vi ste neko ko ima visok položaj u ovoj državi, i kao šef najveće opozicione stranke, ukoliko biste vi odneli pismo nekoj državi sa molbom da ne priznaju Kosovo i ukoliko bi se aktivno uključili u pokušaje da sprečimo priznanje Kosova, to bi ovome dalo jednu ozbiljnu težinu.
Ali, tu ne mislim samo na predsednika najveće opozicione stranke, tu mislim zaista na predstavnike svih stranaka. Molim vas da razmislite o tome.
Kada bi predsednici svih stranaka u Srbiji, uključujući i opozicione stranke, prihvatili da pomognu Vladi u ovom trenutku, kada bi prihvatili da pokažemo zajedništvo, da odnesemo zajedničku poruku tim državama, da tražimo da ne priznaju Kosovo, da tražimo da nas podrže u Generalnoj skupštini, da tražimo da podrže kompromisno rešenje, tada bismo zaista poslali svetu jednu ozbiljnu poruku da smo jedinstveni kao država.
Na stranu sve političke razlike, ali poruka je jasna i izuzetno bismo vam bili zahvalni ukoliko biste nam u ovom trenutku u tom smislu pomogli. Hvala.
Hvala vam, gospođo predsednice. Zaista nisam želeo bilo koga da vređam, izvinjavam se ukoliko sam to učinio. Unapred se izvinjavam oko mog nedovoljno detaljnog poznavanja Poslovnika Narodne skupštine.
Da ovde budem potpuno jasan, nisam ovde govorio ni o kakvoj javnoj diplomatiji, o bilo kakvim tajnim planovima za Kosovo, o bilo kakvim tajnim akcijama koje bi srpska diplomatija ili uopšte bilo koji državni organ preduzimao.
Govorio sam samo o konkretnom sadržaju rezolucije koju Srbija treba da podnese u UN, koja od trenutka podnošenja postaje javni dokument. Samo vam sada govorim o vremenu između danas i trenutka podnošenja rezolucije, šta će tačno u njoj i da piše.
Onog trenutka kada se ta rezolucija podnese, tog trenutka je celom svetu dostupna. Ne govorim uopšte o bilo kakvim tajnim aktivnostima, niti o bilo kakvim tajnim idejama.
Izuzetno sam zahvalan gospodinu Nikoliću zbog njegovog javnog odgovora, ali moram da kažem da bismo bili izuzetno srećni ukoliko bi i drugi opozicioni lideri, pre svega gospodin Jovanović pristao da i on bude izaslanik, jer poruka nema veze sa budućim statusom Kosova.
Poruka je vrlo jednostavna. Poruka je samo – nemojte da priznate Kosovo. O tome se ne priča, šta kako i dokle je došlo i ne priča se u poruci šta će posle toga da dođe. Samo je jedna poruka – Republika Srbija traži, moli vas da ne priznate jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Kao što gospodin Nikolić ima veliki ugled u nekim zemljama, gospodin Jovanović isto tako ima ugled u nekim drugi zemalja i on bi bio od koristi ovoj zajedničkoj stvari.
Zaista ne mogu da verujem da je bilo kome ovde u Narodnoj skupštini stalo da dođe do makar još jednog priznanja Kosova i Metohije. Prema tome, izvinjavam se ako sam se izjasnio na način na koji se samo obraćam gospodinu Nikoliću. Obratio sam se svim opozicionim prvacima u parlamentu.
Želim da otklonim bilo kakvu dilemu koja može da postoji kao rezultat ove informacije. Ovoga trenutka, to sam rekao i u prethodnom delu rasprave, Srbija vrši konsultacije sa svim najvažnijim međunarodnim faktorima: sa Rusijom, sa Kinom, EU i mnogim drugim u kontekstu podnošenja Rezolucije Generalnoj skupštini UN.
S obzirom na to da nam je cilj da ova rezolucija prođe sa što je moguće širom podrškom, normalna je procedura konsultacija sa onima koji imaju najviše uticaja u međunarodnoj zajednici. Ponavljam, to su stalne članice Saveta bezbednosti, ali isto tako i EU.
Nema nikakve dileme da rezolucija koju bude podnela Srbija biće rezolucija Srbije, a ne nečija druga i da nam je cilj da se tom rezolucijom ostvari početak pregovaračkog procesa koji će dovesti do kompromisnog rešenja za budući status KiM koji nije u suprotnosti sa Ustavom Srbije.
Isto tako, želimo da pokrenemo onu vrstu debate u Generalnoj skupštini UN, čiji će zaključak biti nedvosmislen, a to je da secesionisti nisu imali pravo na jednostrano otcepljenje od Srbije. To je težak zadatak u Generalnoj skupštini, to je težak zadatak pod ovakvim okolnostima. Da bi rezolucija mogla da prođe, neophodno je konsultovati se, kao što svako ko je imao prilike da se bavi parlamentarnim radom, a Generalna skupština UN jeste svetski parlament, imao priliku da vidi.
Želim samo na početku da kažem da je Vlada razmotrila predložene amandmane SNS i da predlaže usvajanje prva tri amandmana SNS u tehničkoj proceduri.
Moram da odgovorim na nekoliko pitanja i na nekoliko upozorenja i kritika koje su izrekli predstavnici DSS. Kao prvo, oko tužbi zaista mislim da treba staviti tačku na tu raspravu. Tužbe protiv bilo koje zemlje u ovakvom trenutku, pred ovakvim MSP, bile bi najdirektniji put da se sve izgubi i ko god i dalje govori o tužbama zaboravlja da sa tim tužbama treba da ode u taj isti Hag. Plašim se da, u političkom smislu, takva reakcija samo predstavlja novo guranje glave u pesak.
U četvrtak MSP nama nije oduzeo Kosovo, kao što ga Generalna skupština u septembru, čak i ukoliko uspemo da i pored svih teškoća ostvarimo na njoj pobedu, a učinićemo sve da je ostvarimo, neće vratiti. Ovo je jedan dug i težak proces u kome ne smemo da odustanemo.
Ono što je najvažnije je da ipak, i pored svih političkih razlika kada je reč o Kosovu, pokušamo da sačuvamo jedinstvo. Kada smo bili zajedno u Vladi sa DSS, mnogo puta smo imali razlike u mišljenju kada je reč o Kosovu. Svaki put smo se na kraju složili. Mnogo više puta smo se mi složili sa stavom DSS, nego što je to bilo obrnuto, zbog toga što smo poštovali potrebu da se ostvari jedinstvo.
Uopšte, mislim da kada je ovakva stvar u pitanju, a ovo je stvar od vrhunskog državnog i nacionalnog interesa, mislim da opozicija treba da podrži Vladu. Sutra, kada mi budemo u opoziciji, Vladu ćemo podržavati oko ovih ključnih nacionalnih pitanja.
Prema tome, nisam čuo od DSS danas ni jedan novi predlog. Svi su ti predlozi već bili na stolu mnogo puta i, žao mi je, ali ne smatram nijedan od tih predloga konstruktivnim.
Na kraju, želim da kažem još jednom, iako današnja sednica nije o tome, pitanje Euleksa, pitanje rekonfiguracije međunarodnog civilnog prisustva na teritoriji Pokrajine, ono bi se u 2008. godini dogodilo ovako ili onako. Dogodilo bi se bez učešća Saveta bezbednosti, da se nismo blisko angažovali po tom pitanju i uspeli da raspad UNMIK, koji je u tom trenutku bio u procesu, zaustavimo i da Euleksovo razmeštanje stavimo pod mandat Saveta bezbednosti.
Prema tome, glavni razlog našeg angažovanja sa Savetom bezbednosti po pitanju rekonfiguracije je bio taj da možemo da nastavimo da pomažemo ljudima koji žive na terenu. Pošto mi sa ilegalnim secesionistima ne možemo direktno da razgovaramo, pošto nam to obavezujuće odluke Narodne skupštine zabranjuju, morali smo da sa međunarodnim civilnim prisustvom angažujemo na način koji ne krši naš Ustav i međunarodno pravo. To smo postigli kroz odluku Saveta bezbednosti, koja je predvidela rekonfiguraciju međunarodnog civilnog prisustva u Pokrajini.
Priča o Euleksu, priča o tužbama su priče koje su već ispričane. Danas moramo da gledamo napred. Ovo je jedan jako težak trenutak za Srbiju. Zaista bih voleo kada bi predstavnici DSS u tom smislu, nakon svih ovih kritika koje su nam uputili i na kojima im se zahvaljujem, smogli snage da nas podrže, kao što smatram da bi svaka opozicija svaku vladu po pitanju Kosova trebalo da podrži, ne samo danas već i za deset, 20 ili već koliko godina bude bilo potrebno da se ova borba za Kosovo vodi.
Još jednu stvar želim da pojasnim, Vlada je razmotrila sve predložene amandmane opozicije i smatra da su samo ova tri amandmana SNS u skladu i duhu sa ovom rezolucijom koju predlažemo parlamentu na usvajanje.
Što se tiče predstavnika SRS, želeo bih da pojasnim svoj stav - bili bismo izuzetno zahvalni ako bi neki visoki predstavnik SRS pristao da bude nosilac državne poruke Srbije u jednu zemlju sa zahtevom države da ne prizna Kosovo. Postoje neke zemlje u kojima SRS ima veliki ugled i zaista bismo bili zahvalni ukoliko bi nas podržali u tome i ukoliko bi pomogli da se ova poruka prenese tamo gde treba.
Hvala vam, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam se zahvalim na svim predlozima i na konstruktivnoj kritici. Želeo bih u kratkim crtama, ako dozvolite, da vam obrazložim nekoliko tačaka ovog zakona za koje sam video da su donele najviše kontraverze.
Prvo ću pogledati ovo kod zdravstvenog osiguranja. Nažalost, to je jedna situacija s kojom nismo mogli, s novim budžetom, nikako da izađemo na kraj i to je jedan tehnički razlog zbog čega se ova primena, odnosno uplaćivanje i obezbeđivanje zdravstvenog osiguranja ostavlja za godinu dana od sad.
Mislim da je budžet Republike Srbije formiran onako kako je formiran u ovim teškim okolnostima; verujte mi da bi mi mnogo bilo lakše da smo bili u situaciji da ga napravimo na drugačiji način, ali stvar je takva kakva jeste i moramo da nastavimo, onoliko koliko nam je budžet toliko da se prostremo i da pokušamo da ništa od onih stvari koje ostaju spoljnopolitički prioriteti ove vlade ne padne u drugi plan.
Što se tiče kadrovskih pitanja, hteo bih da kažem da smo mi jedino ministarstvo u Vladi Srbije koje je smanjilo broj zaposlenih od formiranja Vlade, i to smo smanjili za 200 ljudi, uglavnom imajući u vidu to da želimo da imamo isključivo profesionalce. Prema tome, mislim da smo do sada vodili i te kako odgovornu kadrovsku politiku u Ministarstvu spoljnih poslova, imajući za prioritet dalju profesionalizaciju i učvršćivanje i osnaživanje profesionalizacije diplomatskih službi.
Što se tiče diskrecionih prava i ovih 5%, mogu da kažem da ne postoji nijedno ministarstvo spoljnih poslova na svetu, niti ministar spoljnih poslova a da nema to pravo. Negde su te stvari napisane direktno u zakonu o spoljnim poslovima, negde u internim pravilnicima ministarstva. Mnogo puta smo tu stvar proučili pre nego što smo je stavili pred vas, dame i gospodo narodni poslanici, i nema nijednog ministra spoljnih poslova koji nema to diskreciono pravo, zbog toga što su spoljni poslovi jedna vrlo specifična grana državne uprave.
Odnosi sa stranim zemljama su ponekad izuzetno složeni i zahtevaju određene veštine i određena znanja koja se ne mogu tako lako pronaći u okviru državne uprave.
Inače, primio sam još jednu primedbu, da pravimo neki leks specijalis zbog državnih službenika koji rade u Ministarstvu spoljnih poslova, i pitanje zbog čega bi se oni razlikovali, zbog čega bi se njihova zvanja razlikovala od zvanja ostalih državnih službenika.
Opet moram da kažem, po sredi je specifičnost diplomatije. Ne možete imati u ambasadi višeg referenta, morate imati prvog sekretara. To je naprosto jedna stvar koja važi u diplomatiji. Postoje neki rangovi u diplomatiji koji su isti svuda, u svim diplomatijama sveta.
Naš Zakon o državnim službenicima nije predvideo da se neko zove drugačije nego onako kako piše u Zakonu (to je zakon iz 2005. godine), potpuno zaboravivši činjenicu da u diplomatiji postoje neke klase koje se tako zovu svuda. Da ne bismo imali višeg referenta, a da bismo imali prvog sekretara, kao što sve druge zemlje imaju prvog sekretara ili otpravnika poslova ili ministra savetnika, to je razlog zbog čega je bilo neophodno izmeniti ovaj zakon.
Što se tiče pitanja bezbednosti, nemamo službe bezbednosti. Službe bezbednosti su definisane Zakonom o službama bezbednosti. Što se tiče SID-a, on više ne postoji, baš zbog tih službi bezbednosti, on je sad analitička služba i ovde se definiše. Kada pričamo o službama, trebalo bi da podvučem da toga nema. Imamo analitičku službu.
Što se tiče ovih poslova bezbednosti, oni se samo odnose na zaštitu ambasade iznutra u inostranstvu. Naprosto, naš zakon nije predvideo još jednu specifičnost inostranstva, da morate imati bezbednost zgrade na teritoriji Srbije, pošto je teritorija Srbije ta zgrada naše ambasade ili rezidencije i ne može vas štititi neko iznutra, ne može vas štititi neka strana služba, zbog toga što to ne bi bilo po našem zakonu. Morate imati neku vrstu bezbednosti, fizičke bezbednosti u okviru ambasade.
Prema tome, ti poslovi o kojima govori ovaj zakon odnose se samo na fizičku zaštitu objekta i fizičku zaštitu sistema veze u okviru objekta.
Mislim da je ovde bilo mnogo više reči o samoj spoljnoj politici, odnosno o pravcima spoljne politike, nego o konkretnim zakonskim rešenjima, odnosno konkretnim primedbama vezanim za ovo zakonsko rešenje. Mogu samo da kažem da se prioriteti spoljne politike ne menjaju, da oni ostaju zacrtani tamo gde jesu, da postoje tri: jedan je odbrana ustavnog poretka diplomatskim sredstvima, drugi je evropska integracija, treći je poboljšavanje odnosa u regionu.
Primio sam pitanja o tome šta je cilj spoljne politike. Cilj spoljne politike je ono što je zacrtano na samom početku ove vlade. Spoljna politika Vlade je politika kontinuiteta u odnosu na prethodne vlade i ona se neće menjati dok je ove vlade.
Što se tiče Kosova, bilo je dosta pitanja vezanih za Kosovo. To je jedan od tri spoljnopolitička prioriteta ove vlade. Mogu da kažem da nije lako koristiti diplomatska sredstva u odbrani ustavnog poretka kada za rivale u toj borbi imate neke izuzetno uticajne države na svetu. Mora da se bude svuda, mora da se bude na svakom mestu.
Bila je kritika u vezi s putovanjima. Mislim da nisu u pravu narodni poslanici koji kažu da takva putovanja nisu potrebna. Pritisci na zemlje širom sveta da priznaju Kosovo su drastični i dramatični i dešavaju se svakog dana, i to na najvišem nivou. Uz sve dužno poštovanje prema našem diplomatskom kadru, naš diplomatski kadar, čak ni ambasador, nema pristup ministru spoljnih poslova ili nekom nivou na kome se donose političke odluke u velikoj većini država sveta. Ne viđaju ministri ambasadore, ali ti ministri primaju pritiske da se prizna Kosovo. Da se to ne bi dogodilo, sa tim ljudima treba pričati, da bi vas pozivali na sastanke gde se odlučuje o tome. To može samo ministar ili predsednik.
Prema tome, potrebna je velika energija i potrebna je sveprisutnost, ako nam je cilj da se diplomatskim sredstvima borimo za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ova vlada od toga neće odustati i neće se smanjiti intenzitet naših diplomatskih napora u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, kao što se neće smanjiti intenziteti naših diplomatskih napora i za druge spoljnopolitičke prioritete, na način na koji smo ih definisali. Građani će imati prilike da se o tome izjasne na sledećim izborima.
Izvinjavam se što nisam na početku izneo ove stvari, možda bi bilo bolje da sam tako nešto na početku uradio, ali zaista sam smatrao da su ovo tehničke izmene i da to ne zahteva političku diskusiju. Komentari koje sam primio od narodnih poslanika, politički aspekt ovih pitanja, slažem se, postoji, i dobro je da su mi ta pitanja postavljena. Nadam se da sam uspeo bar na neka od njih da odgovorim. U svakom slučaju, hvala vam na primedbama i hvala vam na savetima.
Želim prvo da se izvinim narodnim poslanicima jer sam propustio da kažem nešto u vezi sa ovim trećim prioritetom, a to je poboljšavanje odnosa u regionu. To je, slažem se, jedna od najvažnijih stvari za ovu zemlju. To je, naravno, jedan od spoljnopolitičkih prioriteta, ali ne mogu da se složim sa gospodinom Prokićem koji kaže da je jedna moja izjava pokvarila odnose sa Hrvatskom.
Ne, ono što opterećuje odnose sa Hrvatskom je činjenica da je Hrvatska Srbiju tužila za genocid. Mi svoju kontratužbu još uvek nismo uputili; ona se sprema zbog toga što nemamo drugog izlaza nego da uputimo kontratužbu. Činjenica je da nas jedna država tuži za genocid; činjenica je da nam jedna država ugrožava suverenitet i teritorijalni integritet priznavanjem Kosova; činjenica je da ne postoji simetrija u tretiranju srpskog kapitala u Hrvatskoj u odnosu na hrvatski kapital u Srbiji.
To su stvari koje, po meni, uz dužno poštovanje, daleko više opterećuju odnose Srbije i Hrvatske nego moja izjava da je u Hrvatskoj 1995. godine tokom operacije "Oluja" učinjeno etničko čišćenje, što je istina, gospodine Prokiću. Jedna moja izjava u kojoj se kaže istina o etničkom čišćenju Srba, koliko god ona bila bolna za onoga ko je to čuo, po meni je mnogo manje opteretila odnose sa Hrvatskom nego sve ove stvari o kojima sam govorio.
Što se tiče glasanja vezanog za ljudska prava u Iranu, da je to neki mali "kvid pro kvo", jedno sitno milo za drago, isto tako se ne bih mogao složiti sa vama. Ne ulazeći u sam meritum stvari, a ušli smo u njega pre nego što smo takvu odluku doneli, mislim da postoje zemlje u kojima se daleko više krše ljudska prava nego što je to u Iranu, a koje iz ovog ili onog razloga ne dolaze na tapet tog tela. Ali, da to ostavimo po strani. Mi sa Iranom jako blisko sarađujemo u jednom od najvažnijih spoljnopolitičkih prioriteta Srbije, a to je očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
U subotu ću učestvovati na ministarskom sastanku u Organizaciji islamske konferencije, gde je Saudijska Arabija podnela rezoluciju muslimanskom svetu da kolektivno priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Pričamo o 50 novih priznanja, ukoliko takva rezolucija prođe. Saudijska Arabija je izuzetno uticajna država u Organizaciji islamske konferencije i ona ima snagu i kapacitet da se tako nešto dogodi. Tamo ćemo se boriti, uz podršku onih sa kojima smo sarađivali po tom pitanju u Organizaciji islamske konferencije, a Iran je jedna od tih zemalja. Nije samo Iran tu, tu su i Sirija, Egipat, Maroko, Alžir, Indonezija i mnoge druge države.
Ne slažem se sa vama da mi imamo snishodljiv odnos prema Rusiji. Mi imamo sa Rusijom bliske prijateljske i partnerske odnose. Rusija je naš blizak partner i Rusija nas snažno podržava u nekim od najvažnijih stvari za nas.
Rekao bih da nas Rusija snažno podržava u svim prioritetima Srbije. Podržava nas što se tiče Kosova, podržava nas principijelno kada je reč o našoj želji da uđemo u EU, podržava nas i u regionalnoj saradnji. Ocenio bih naš odnos sa Rusijom na mnogo načina, ali ne kao snishodljiv. On je blizak, prijateljski i partnerski.
Kažem, odnosi sa regionom su nam prioritet i zbog toga sam sada prinuđen da vam se izvinim. Moram da napustim ovu sednicu, jer u roku od narednih 45 minuta predsednik Crne Gore dolazi u posetu Srbiji i ja sam u zvaničnom formatu za sastanke sa predsednikom Crne Gore. Zaista vam se izvinjavam zbog toga što u ovom trenutku moram da napustim sednicu, ali ova poseta je državna poseta najvišeg nivoa i ja u formatu tamo treba da budem. U svakom slučaju, hvala vam na primedbama.
Poštovani narodni poslanici, želeo bih da odgovorim na neka od pitanja koja su poslanici opozicije postavili ovde. Ipak, glavna tema današnje rasprave je situacija na Kosovu, rekonfiguracija međunarodnog civilnog prisustva u pokrajini i odnos ove države prema onome što verujem da je možda i najvažnije državno pitanje ove države, a to je pitanje odbrane ustavnog poretka, pitanje odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje.
Godina 2008. je bila godina velikih izazova. Rekao bih i najdramatičnija godina političke tranzicije u Srbiji. Izuzetno sam zadovoljan, zato što iz te godine izlazimo ojačani, odnosno izlazimo pokazavši celom svetu da smo jedno zrelo demokratsko društvo koje je u stanju da podnese i najteže udarce i da je odbranom demokratije, odbranom zakona, odbranom ustava u stanju da odbije i najteže udarce na sebe.
Mi smo 2008. godine preživeli direktni atak na ustavni poredak Srbije. Preživeli smo pokušaj secesije dela naše teritorije, preživeli smo ilegalno proglašavanje nezavisnosti od strane kosovskih institucija 17. februara ove godine.
Srbija je na ovaj pokušaj urušavanja ustavnog poretka reagovala mirno, reagovala je diplomatski i reagovala je pravno, reagovala je politički i time učinila presedan u balkanskoj istoriji. Ne samo novijoj balkanskoj istoriji, već rekao bih uopšte u balkanskoj istoriji, a to je da se na ovakav izazov, na ovakvu provokaciju, na ovakav udarac odgovara svetski, odgovara diplomatski i odgovara koristeći svoje pravo suverene države i članstva u institucijama međunarodne zajednice.
Moje je mišljenje da su prethodna Vlada Srbije i ova Vlada Srbije, koje su bile suočene sa ovim izazovom, na ovo odgovorile prilično dobro, snažno, jasno, nepokolebljivo. Politika koju je prošla Vlada zacrtala, kada je reč o KiM, jeste politika koju i ova Vlada sprovodi u delo. Dakle, naša kosovska politika je politika punog kontinuiteta. U samom temelju te politike je korišćenje svih pravnih, političkih i diplomatskih sredstava u odbrani ustavnog poretka ove zemlje.
Najvažniji korak koji smo u 2008. godini preuzeli u međunarodnoj areni je naš nastup u Generalnoj skupštini UN. Pošto smo odabrali da Kosovo branimo međunarodnim pravom, odlučili smo da tu bitku prenesemo u arenu međunarodnog prava, odnosno u Međunarodni sud pravde. Da bi to uradili morali smo da dobijemo podršku celog sveta, odnosno većina zemalja članica Ujedinjenih nacija trebalo je da stane iza Srbije u ovom pokušaju da pravnim sredstvima odbranimo ustavni poredak i teritorijalnu celovitost cele zemlje.
Iako su mnogi gajili skepsu prema tome, iako su mnogi mislili da to nije moguće, prethodna Vlada i ova Vlada su činile sve što je u njihovoj moći da dobiju većinu. Mi smo dobili većinu u Generalnoj skupštini i sada će se pred Međunarodnim sudom pravde razmatrati pitanje pokušaja secesije od strane jednog dela teritorije suverene zemlje.
U odbrani nacionalnih interesa Srbije postigli smo i nešto više. Ovo je prvi put u istoriji Međunarodnog suda pravde da Međunarodni sud pravde razmatra pitanje secesije jednog dela teritorije neke suverene države. I kako bude sud pravde odlučio u ovom slučaju, to će biti presedan za sve ostale slučajeve u 21. veku. Stvar smo postavili tako da sada i pred Međunarodnim sudom pravde, ako i Generalnoj skupštini možemo da računamo na podršku velike većine zemalja članica Ujedinjenih nacija. To ćemo nastaviti da činimo i u budućnosti.
Drugi veliki izazov pred kojim smo se našli je pitanje rekonfiguracije međunarodnog civilnog prisustva u našoj južnoj pokrajini. Ta rekonfiguracija je počela nelegalno, bez mandata Saveta bezbednosti UN, i po formiranju nove Vlade 7. jula našli smo se u jako teškoj poziciji. Proces rekonfiguracije je počeo bez pristanka Srbije.
Proces rekonfiguracije je počeo na način da se Euleks praktično razmesti po delu teritorije Republike Srbije bez odluke Saveta bezbednosti, sa mandatom da sprovodi Ahtisarijev plan i sa ciljem da izgradi nezavisne institucije tzv. Republike Kosovo. To je naravno za Srbiju bilo potpuno neprihvatljivo. Za ovu vladu je to potpuno neprihvatljivo. Uveren sam i da za svaku buduću Vladu Srbije bilo koji akt koji direktno urušava ustavni poredak naše zemlje neće biti prihvatljiv. Zbog toga smo ušli u pregovore. Diplomatskim putem smo se angažovali sa predstavnicima međunarodne zajednice i rezultat je na kraju, po meni, više nego dobar.
Hvala, gospođo predsednice.
Rezultat naših diplomatskih napore je sledeći - rekonfiguracija je potvrđena u Savetu bezbednosti, na eksplicitan način međunarodno civilno prisustvo se obavezalo na statusnu neutralnost pod okriljem UN i uz puno poštovanje Rezolucije 1244. Rezolucija 1244 garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.
Rekonfiguracija međunarodnog civilnog prisustva ne urušava ustavni poredak Srbije i to nije bilo lako postići. Pregovori su bili teški. U nekom trenutku je pretilo i da dođe do prekida tih pregovora. U nekom trenutku je postojala opasnost da međunarodna zajednica pred nas postavi neki uslov koji je za ovu zemlju nemoguće prihvatiti. Do toga nije došlo.
Mi smo se izborili za rekonfiguraciju koja potvrđuje politiku Srbije prema Kosovu, rekonfiguraciju koja je zasnovana na Rezoluciji 1244, koja ne zadire u suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Za to smo dobili 15 glasova u Savetu bezbednosti.
Zemlje koje su priznale Kosovo, zemlje koje nisu priznale Kosovo, sve zemlje su stale iza te rekonfiguracije u Savetu bezbednosti. Mislim da je u tom trenutku to bilo najbolje što je moglo da se postigne, naša crvena linija je bila Ustav Republike Srbije i tu crvenu liniju nismo prešli.
Gospodin Samardžić i drugi poslanici opozicije su pominjali izjave određenih funkcionera EU, funkcionera zemalja članica EU, u kojima se govori o tome da je Euleks ovakav ili onakav, da nije statusno neutralan, da je on tu da bi sproveo Ahtisarijev plan. Mogao bih ovde da citiram izjave koje govore potpuno suprotno. Postoje funkcioneri EU, postoje funkcioneri zemalja članica EU koji kažu upravo obrnuto. Šta očekujete drugo od predstavnika zemalja koje su priznale Kosovo?
Pokušavali su do sada, i pokušavaće u budućnosti da nas slome, da nam nametnu nezavisnost Kosova. Naš je zadatak da se protiv toga borimo. Naša snaga nije velika. Mi nismo supersila. Mi smo jedna mala zemlja koja koristi sve pravne institute i sve diplomatske resurse koje ima u međunarodnoj areni da bi odbranila svoju teritoriju, da bi odbranila svoj Ustav, da bi odbranila svoje istorijsko pravo.
Ali, najjače oružje koje u toj odbrani imamo, i tu želim da se obratim pre svega vama, gospodo narodni poslanici, najjače oružje koje imamo je državno jedinstvo. Bez državnog jedinstva ne verujem da ćemo uspeti u ovoj borbi.
Velika je sila protiv nas i ako ne budemo jedinstveni, kao što smo do sada bili, nisam siguran da ćemo moći da budemo uspešni u nastavku ove borbe. Svaka prethodna Vlada, svaka prethodna Skupština je postizala jedinstvo kada je reč o ovom pitanju, pitanju KiM, to mora da uradi i ova. Ako ne bude jedinstva, nećemo uspeti kakva god da je politika.
Gospodo narodni poslanici, u ovoj zemlji postoji vlast i postoji opozicija. Normalno je da opozicija kritikuje vlast i to je potpuno u redu. Međutim, kada je reč o Kosovu, kada je reč o ovom istorijskom, državnom, nacionalnom, za neke i duhovnom pitanju, tu moramo da imamo jedinstvo i tu opozicija treba da podrži vlast. Svaki put do sada je opozicija podržavala vlast.
Mi smo pobedili na izborima, mi smo dobili većinu, mi smo dobili pravo da kreiramo politiku ove zemlje, a od vas tražimo solidarnost, od vas tražimo podršku po samo jednom pitanju, a to je pitanje Kosova.
Kritikujte nas za sve ostalo, a što se tiče Kosova, pomozite nam da kreiramo politiku. Mislim da je ova rasprava dobra, mislim da je plodotvorna, mislim da možemo da uzmemo mnogo toga iz kritika koje ste nam danas uputili. Spremni smo s vama da razgovaramo, spremni smo da primimo svaku kritiku, spremni smo da formulišemo politiku o Kosovu u dogovoru sa vama, ali na kraju krajeva, Vlada je ta koja kreira politiku.
Molim vas da nas podržite i da stanete iza jedinstvene platforme koja za svoj cilj ima očuvanje ustavnog poretka ove zemlje. Ne može Kosovo da se sačuva ni bez demokrata, ni bez radikala, ne može ni bez naprednjaka, ni bez narodnjaka, ni bez socijalista, ni bez manjina, ni bez bilo koje druge partije, G17 i svih ostalih partija u ovoj Skupštini.
Moramo biti jedinstveni. Verujte nam, branimo ustavni poredak, branimo ga najbolje što možemo, branimo ga diplomatskim sredstvima, postigli smo neke opipljive rezultate.
Da li smo mogli bolje? Verovatno jesmo, svako može bolje. Ali, molim vas, podržite nas, jer bez podrške cele Srbije Kosovo neće biti odbranjeno. Kritikujte, primićemo kritiku, uzećemo u obzir kritiku, ali na kraju potrebno nam je jedinstvo. Hvala.