Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8296">Nemanja Šarović</a>

Nemanja Šarović

Srpska radikalna stranka

Govori

Završavam, gospodine Mihailoviću, ionako smo morali ministra da sačekamo.
Dakle, zamolio bih vas još jedanput i pozvao na slogu koja je preko potrebna, pogotovo u tim područjima, koja neki žele da otcepe od Srbije, i zamolio da se otvoreno izjasnite da li ćete u drugom krugu pružiti podršku Svetislavu Stojmenoviću Ceketu, jer izostanak te podrške znači podršku gospodinu Nagipu Arifiju.
Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću ili predsedavajući, kako god više volite, prekršen je Poslovnik Narodne skupštine, član 104, a reći ću naknadno kako, ali i član 27, a prekršili ste ga vi.
Nije ovo prvi put da vi zloupotrebljavate svoja ovlašćenja kao predsednik Narodne skupštine, da dajete sebi za pravo da određujete kada ćete poštovati Poslovnik, a kada nećete, pa da sada pretite poslanicima i da kažete: ako ne budete dobri, ako ne prestanete da se javljate po Poslovniku, biću u prilici, u mogućnosti ili odlučiću da ga naknadno striktno primenjujem.
Dakle, vi morate, ako primenjujete, a trebalo bi da primenjujete taj Poslovnik, da ga primenjujete stalno, a ne da ga primenjujete kada to vama odgovara, kada vam je takav dan ili ne znam na koji drugi način. Dakle, nemojte nikom pretiti primenom Poslovnika. Ovaj poslovnik je donet na vaš predlog...
Gospodine Markoviću, hvala vam. Ono što je bio osnovni red, to je da sačekate da završim svoje izlaganje, pa da mi onda ukažete koje sam eventualno članove Poslovnika povredio, pa da mi tada izreknete opomenu.
Gospodine Markoviću, kao prvo, zahtevam da mi vratite vreme, niste imali pravo da me prekinete, jer ovo nije slučaj predviđen Poslovnikom. Javio sam se, dobio sam reč i imam pravo, u skladu sa ovim poslovnikom, da obrazložim povredu Poslovnika koja je, po mom mišljenju, učinjena.
Gospodine Markoviću, vi ste sada sa pretnji prešli na delo i sada kažnjavate mene zato što ste vi zloupotrebljavali prethodno Poslovnik. Vi ste, gospodine Markoviću, taj koji po Poslovniku govori sedam ili osam minuta. Na to sam pravo ranije ukazivao. Ukoliko to učinite vi kao predsednik Narodne skupštine, kako onda imate moralno pravo da bilo kome drugom ukažete da je povredio Poslovnik ili da je prekoračio vreme.
Dakle, kada primenjujete Poslovnik, onda krenite od sebe, gospodine Markoviću, pa prvo sebi dajte, ne ni jednu, dve, tu su već tri ili četiri opomene, pa oduzmite sebi reč, pa udaljite sebe iz sale, a onda dovedite nekoga od potpredsednika da dalje vodi ovu sednicu u skladu sa Poslovnikom.
Da se vratim na ono što je bio razlog zbog koga sam se javio.
Na krajnje nekorektan način, po ko zna koji put, puštate predstavnike vlasti da kažu ono što imaju, da iznesu svoje viđenje onoga što se upravo desilo, a mislim da to nije potrebno. Dovoljno su i pametni i valjda dovoljno dobro čuju građani Srbije da sami procene ko je šta rekao. Vi ste pustili predstavnika vladajuće koalicije da optuži kolegu Milovana Radovanovića iz SRS da je nekorektan, da im je rekao da su sekta ili bilo šta drugo, a onda krajnje tendenciozno prekinuli sednicu.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, osnovni red je bio da pustite nas iz poslaničke grupe SRS da odgovorimo, pa tek onda da prekidate sednicu. Očigledno je i to da niste imali razlog za prekid, kao i da sa tim prekidom ništa niste postigli. Dakle, nije ni prvi put da gospodin Miloš Aligrudić...
Gospodine Markoviću, već sam vas zamolio da mi odbijete vreme koje ste vi potrošili na vaše upadice. Ukoliko je potrebno, vratiću se na svoje mesto, pa ću se opet javiti po Poslovniku. Izvolite, odlučite vi.
Gospodine Markoviću, upravo pokušavam da završim u trajanju od tri minuta, ali tri minuta vremena za koje mogu da se obraćam. Nemam nameru da se s vama ovde nadvikujem, niti da govorim, toliko sam pristojan, dok vi govorite. Vi meni uporno onemogućavate da narodnim poslanicima, ne samo vama, celom parlamentu ukazujem na povredu Poslovnika, a vi meni već treći put upadate u reč i trošite ta tri minuta.
Dakle, mogu da siđem sa ove govornice, ali budite uvereni, gospodine Markoviću, da sa takvim ponašanjem nećete ništa postići. Niste vi ovlašćeni da upozoravate narodne poslanike da ćete primenjivati Poslovnik. Vi ste dužni svakog trenutka da ga primenjujete. Sama činjenica da ste rekli "ubuduće ću primenjivati Poslovnik" jeste priznanje da ga do sada niste primenjivali.
Dakle, pozivam vas da prvo sebi, pošto ste priznali da ga niste primenjivali, izreknete opomenu zbog takvog ponašanja.
Zahvaljujem se, gospodine Anđelkoviću. Nadam se da je ona strahovlada koja je vladala za vreme gospodina Markovića prestala, eto konačno malo demokratije u ovoj Narodnoj skupštini.
Dakle, što se tiče amandmana na član 10, koji sam podneo u ime SRS, naravno da nije amandman briše se, jer mi smatramo da je ovo izuzetno ozbiljan zakon. Nažalost, očigledno da neki drugi tako ne misle.
Dosta vam je dugo trebalo da izađete sa ovim predlogom i ne slažem se sa kolegom Radovanovićem, koji kaže da je to dve i po godine, to pet i po godina, jer bez obzira što je ova vlada na čelu sa Vojislavom Koštunicom, očigledno je da u mnogim stvarima postoji kontinuitet u vlasti od onog DOS-ovog režima od 2000. godine.
Amandmanom je predviđeno da se u članu 10. reči "crkvama i verskim zajednicama registrovanim u skladu sa ovim zakonom" zamene rečima "crkvama i verskim zajednicama iz člana 4. ovog zakona".
Na ovaj način uspostavlja se veza sa amandmanom na članom 4. koji je takođe podnela SRS i mi se i dalje nadamo da ćete vi ipak usvojiti naš koncept i naše viđenje uređenja ove oblasti, jer ono što ste vi dali u obrazloženju i u ciljevima, kako vi kažete, odnosno u cilju, kako mi kažemo, za donošenje ovog zakona, jeste da se njime uspostave demokratski i slobodni saradnički odnosi između države i crkve.
Zaista ne znam kakvi bi to odnosi trebalo da budu i šta vi podrazumevate pod saradničkim odnosima države i crkve. Ovo je termin koji bi pre mogao da nađe mesto u nekom drugom zakonu, ali ne u ovom. Način kako vi vidite crkvu i kako vi vidite državu, očigledno je da se mnogo razlikuje od našeg.
Iskoristio bih priliku da kažem, između ostalog, još nešto što je veoma važno.
To oličava ono što vlast Vojislava Koštunice i Vlada Republike Srbije, na čijem je čelu Vojislav Koštunica, u ovom trenutku radi.
U više opština u Srbiji održani su vanredni lokalni izbori. Vi ste, koristeći se polugama vlasti, umnogome pospešili svoj uspeh u tim opštinama. Državne kapacitete koristili ste u lokalnim kampanjama, pa oni birači koji glasaju za vaše kandidate, oni su dobri, i tamo gde postoje izbori, tamo se nešto radi, a gde nema izbora, za te opštine niste zainteresovani.
Ono što je promena stava, a očigledno je i Demokratske stranke, pošto ste vi ovde najbrojniji, a evo bogami da iskoristimo prisustvo visokih funkcionera Demokratske stranke, pa da čujemo nešto više o ovim temama.
Naime, radi se o opštini Surdulica. Već mesecima traju ogromni pritisci Vlade Republike Srbije na odbornike u SO Surdulica, sve u cilju obaranja lokalne vlasti. Ne bi to bilo ništa loše, niti neshvatljivo da vi to radite redovnim i demokratskim sredstvima, pa da vaši odbornici u SO izlaze i da eventualno za skupštinskom govornicom, onako kako mi to činimo tamo gde smo u opoziciji, kritikuju ono što ta opštinska vlast radi.
Ali, vi ste umesto toga odabrali nešto drugačiji put, pa ste opet preko ministarstava, preko državnih institucija, a pre svega preko Ministarstva za energetiku, EPS-a i Ministarstva za kapitalne investicije počeli da vršite, preko rukovodilaca preduzeća u EPS-u, odnosno preko vlasinske Hidroelektrane, pritisak na pojedine odbornike da otkažu podršku lokalnoj vlasti. Pa ste tako na primer Branislavu Todoroviću, članu SPO-a, pretili iz EPS-a, te pretnje su podržali i Sanja Čeković i Srđan Srećković, sve u ime DSS-a, koja na ovaj način pokušava da se izbori za neke nove izbore tu.
Pitam, da li vi podržavate ili ne podržavate takvo delovanje, da li je to vaš taj državotvorni stav ili ste vi jednostavno rešili da izgleda prvo na jugu Srbije rasturite sve ono što se rasturiti može.
Moram da napomenem neke stvari koje su vezane za opštinu Bujanovac. Već praktično mesec i po dana traju pregovori između srpskih stranaka, odnosno stranaka koje prihvataju državu Srbiju na teritoriji Bujanovca oko formiranja zajedničke liste za lokalne izbore koji će tamo biti održani. Mi iz SRS, kao ubedljivo najjača stranka, ne samo ovde u parlamentu i u narodu, to je još mnogo izraženije na teritoriji opštine Bujanovac, bili smo, da kažem, veoma aktivni u tim pregovorima, imali smo nekoliko, desetak sastanaka, i pokušavali da se dogovorimo i da otklonimo tu opasnost koja vreba nad Srbijom.
Podsetiću vas da je Nagip Arifi, predsednik opštine Bujanovac, skoro izložio političku platformu o nekakvom rešenju krize navodne u tim opštinama, odnosno izložio je predlog da se te opštine izdvoje iz teritorije Republike Srbije.
Mene ne čudi što se sa tim, na posredan ili neposredan način, složila i Demokratska stranka, jer mi Demokratsku stranku odavno ne ubrajamo u državotvorne stranke, jer ne treba podsećati da je Novica Manojlović, zamenik predsednika opštine Bujanovac, nastavio da sedi na konferencijama za štampu sa Nagipom Arifijem, da se smeška i da podržava te stranke koje zahtevaju otcepljenje od Srbije i koje traže u nedavnim svojim akcijama da se albanski teroristi, koji su pravosnažno osuđeni za ubijanje članova državnih službi, da se puste i da im se to što su uradili ta ubistva, da se izvrši amnestija i da se kaže da je to bilo oslobodilačka borba.
Ovo je trenutak kada DSS treba da pokaže da li je državotvorna stranka, da li ste spremni da u cilju nekih viših interesa imate određene dogovore sa drugim strankama ili je jedini interes koji vi imate lični i uskostranački. Vi ste, što je mene zaista razočaralo, izašli sa tim da morate da imate svog kandidata. Dakle, vaš je stav da kao stranka koja ima predsednika Vlade mora da ima i kandidata na lokalnim izborima.
SRS, svesna opasnosti koje postoje u toj opštini, svesna da se tamo ne poštuju zakoni Republike Srbije, da tamo postoje neki nazovispomenici likvidiranim albanskim teroristima, dame i gospodo, a to se prevashodno odnosi na ove koji viču tema, na tim nazovispomenicima, piše - stradao u obračunu sa srpskim okupatorom. Da li je to politika Vlade Vojislava Koštunice.
To je ono mesto gde stoji jarbol na kome se viori albanski barjak. Opet se na prostorima Republike Srbije dešavaju stvari koje su se dešavale devedesetih godina na Kosovu i Metohiji. Opet neki građani Republike Srbije ne moraju da plaćaju struju, dok je Srbima na KiM isključena struja, u Štrpcu sat ili dva dnevno, kada imaju sreće, imaju struje, na teritoriji Republike Srbije opet neki struju ne plaćaju.
Dakle, vreme je da se odredite jasno prema građanima Srbije i da kažete da li želite da preuzmete ili ne želite da preuzmete odgovornost za određene stvari.
Mi smo u tim pregovorima bili maksimalno korektni i tu činjenicu mogu da potvrde kolege iz G17 plus, iz SPS i svih drugih stranaka koje su učestvovale u tim pregovorima. Maksimalno smo popustili što se tiče broja mandata.
Dogovor je bio da se pravi neka koalicija u cilju viših interesa, ali je sada, nažalost, postalo očigledno da vi to ne želite.
Znate i sami koliko smo puta odlagali dogovore, od ponedeljka do srede, od srede do petka, od petka do ponedeljka. Dakle, krajnje je vreme da izađete i otvoreno da kažete šta je ono što želite.
Ovo su stvari koje su od izuzetne važnosti. Mi smo bili više nego korektni, više nego otvoreni za svaki dogovor. Pozivam vas, pred građanima Srbije, odredite se i recite koga želite da podržite.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista me ne čudi što, kao prvo, ministar Stojković nije tu, a tu je i malo pripadnika vladajuće koalicije, pogotovo pripadnika njegove stranke. Mene čudi što oni ne koriste ovako povoljan politički trenutak da prikupe političke poene za sebe, da ovde obrazlažu koliko je dobar ovaj zakon za građane Srbije, šta će nam sve to doneti.
Ono što nismo čuli prilikom veoma šturog objašnjenja gospodina Stojkovića u vezi sa ovim zakonom jeste to ko je uopšte predložio ovakav zakon. Šturo je i objašnjenje koje smo dobili uz sam tekst zakona, ali definitivno nije jasno kome je pala na pamet ovako divna ideja da se ovaj zakon donese i to u ovom trenutku.
Da li je zakon o amnestiji ono što je trenutno građanima Srbije najpotrebnije i što će nas najbrže odvesti u EU, što je vama cilj iznad svih ciljeva? Da li je ovaj zakon predložio ministar odbrane Zoran Stanković, i pitam se da li mu je to možda palo na pamet nakon što je popio onu čuvenu multietničku kafu sa svojim kumom Nagipom Arifijem, a za one koji ne znaju ko je on, to je predsednik opštine Bujanovac koji je nedavno zatražio da se ukinu pravosnažne presude protiv trojice terorista, albanskih terorista, pripadnika zločinačke tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koji su naravno, zahvaljujući sporosti pravosuđa Srbije već odavno pobegli na Kosovo i Metohiju gde ih trenutno ne može stići ruka pravde.
Ono što je zanimljivo jeste da se nakon poslednjeg obilaska kopnene zone bezbednosti od strane ministra Stankovića mnoge čudne stvari dešavaju, a jedna od njih je i donošenje tzv. političke platforme. Treba primetiti i to, a to možda šira javnost ne zna, da to nije smetalo Novici Manojloviću, zameniku Nagipa Arifija, a inače pripadniku DS-a, da sedi pored čuvenog Nagipa Arifija za vreme konferencije za štampu, da se smeška, a da nakon toga, kada ga građani pitaju kako u tome može da učestvuje, kaže: znate, mi smo manji deo u toj vlasti, nismo mogli tu da učestvujemo.
Zanimljivo je i to što je vojni odsek, odnosno prostorije vojnog odseka u Bujanovcu, u kojoj je predsednik Nagip Arifi, kum Zorana Stankovića, obijene, promenjene su brave na vratima, direktno po nalogu Nagipa Arifija. Ceo dan zaposleni u vojnom odseku nisu mogli da uđu u svoje prostorije, a objašnjenje koje je nakon toga zvanično stiglo od Ministarstva odbrane je bilo da se radi o nesporazumu.
Ne znam kakav je to nesporazum mogao da bude, da li je možda Nagip Arifi zaboravio šta se nalazi u tim prostorijama, da li je možda uz multietničku kafu nešto drugo dogovorio sa svojim kumom, ministrom odbrane, nažalost, Zoranom Stankovićem, pa je to ipak došlo do medija i izazvalo neke neželjene efekte, pa su morali da vrate stvari na staro.
Veliko je pitanje i zašto se predlaže amnestija upravo za ova krivična dela. U obrazloženju datom kao razlog za donošenje zakona kaže se da je to zato što je podneto oko 2.500 krivičnih prijava u vezi sa ovim krivičnim delima.
Prva stvar, 2.500 krivičnih prijava je izuzetno malo u poslednjih pet godina, ukoliko se zna kolika je popunjenost i koliki je odziv na odsluženje vojnog roka u Vojsci SCG, onda je jasno i na prvi pogled se može videti da je mnogo više lica koja izbegavaju služenje vojne obaveze.
Kada se posmatra sa drugog aspekta, 2.500 krivičnih prijava je malo i zbog toga što za neka druga krivična dela koja su neuporedivo lakša od ovih postoji mnogo više prijava, pa se postavlja pitanje zašto se baš ovo krivično delo odabralo da bi se prema izvršiocima predložila amnestija.
Dakle, mnogo je manja društvena opasnost vezana za neka druga krivična dela i za neke druge prekršaje, pa se nameće i to pitanje zašto, na primer one koji su prešli na crveno svetlo niste oslobodili odgovornosti, njih je svakako mnogo više, pa bi dobar deo obaveze sudovima i prekršajnim organima umanjili, a svakako je društvena opasnost koja ide od ovih prekršaja neuporedivo manja od društvene opasnosti koja izaziva već ko zna koja po redu amnestija za ova krivična dela.
Treba podsetiti i na to da je nakon 5. oktobra već donet jedan zakon o amnestiji. Tada ste tvrdili da je donošenje tog zakona neophodno, zato što je pre toga u Srbiji vladala diktatura, da je to bio neki zločinački režim koji je pokrenuo mnoge ratove, pa da je iz tog razloga veoma bitno da svi oni časni i pošteni građani Srbije koji žele da služe vojsku, ali nisu hteli da služe režim, sada mogu da odgovore toj svojoj obavezi.
Utoliko je i neshvatljivije zašto danas, nakon praktično šest godina od dolaska na vlast tzv. demokratskog režima, donosite ponovo Zakon o amnestiji. Šta je to što je moglo da smeta bilo kome da u prethodnih šest godina služi vojsku? Nije bilo ratova, nije bilo nekih sukoba, koji su to razlozi koji su bilo koga ko želi da služi vojsku i da ispuni tu obavezu mogli da spreče da to izvrši­?
Dakle, kažete dalje u objašnjenju – "Budući da je došlo do bitnih promena društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze". Ali, ne kažete naravno koje su to okolnosti, ne kažete da li one traju ili prestaju stupanjem na snagu ovog zakona. I to je, između ostalog, jedan od najvažnijih razloga za podnošenje ovog amandmana. Jer, ukoliko prihvatimo ovakav tekst zakona i ponovo donesemo zakon o amnestiji, ko od vas može bilo kome sutra, prekosutra ili za tri meseca da kaže: idite služite vojsku.
Na ovaj način se u potpunosti obesmišljava služenje vojnog roka, u potpunosti se degradira Vojska SCG, jer oni koji su ispunili svoju obavezu ispadaju ludi, a ne oni koji su tu obavezu ispunjavali.
Veoma je bitno reći i to da ovaj zakon svakako nema nikakve veze sa dijasporom i sa onima koji navodno žive generacijama van zemlje, pa sad ne mogu da dođu, odnosno njihova deca ne mogu da dođu u Srbiju. Jer, ko je čitao Zakon o vojsci, a svakako da su to trebali da učine bar oni koji su donosili ovaj zakon, mogli su da primete da ne postoji obaveza služenja vojnog roka za ona lica koja imaju državljanstvo neke druge zemlje osim Srbije i koji imaju prebivalište u nekoj inostranoj zemlji.
Dakle, za decu naših iseljenika svakako po postojećem zakonu ne postoji obaveza služenja vojnog roka u Srbiji. Ovaj zakon odnosi se isključivo na ove domaće dezertere, jer podsetiću vas, krivična dela za koje je predviđena amnestija su: odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202, neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe iz člana 214, izbegavanje vojne službe onesposobljenjem ili obmanom iz člana 215. i samovoljno udaljenje ili bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz člana 217.
Dakle, ovim zakonom će korist izvući isključivo oni koji žive u Srbiji, koji su iz ovih ili onih razloga odbili da služe vojsku. Postavlja se pitanje i na šta je mislio predlagač, koji kaže – amnestirani su oni koji su za vreme rata izvršili ova krivična dela, a za vreme rata ovo su sve kvalifikovani oblici tih krivičnih dela.
Zaprećena je i viša kazna, pa onda, bože moj, što ne bi oslobodili i ove koji sada vrše krivična dela. Ali, onda se sam po sebi nameće odgovor da niko više nikada neće imati niti obavezu niti potrebu da služi vojni rok, jer će reći, ukoliko je sada donet Zakon o amnestiji, biće donet ponovo i za pet godina, jer evo, nema razloga ni sad, neće ga biti ni ubuduće, ali valjda će se naći neka vlada koja će taj zakon doneti.
Mnogo je razloga zbog kojih smo protiv donošenja Zakona o amnestiji. Protiv donošenja tog zakona bili smo i prethodnih puta kada je donošen.
Što se tiče člana 2. na koji sam podneo amandman, traženo je brisanje ovog člana, jer nije bilo moguće popraviti ga ni na koji način, da bi ovo moglo da opstane u pravnom sistemu Republike Srbije, bez obzira šta o tome kaže Zakonodavni odbor.
Član 2. kaže: "Ako protiv lica iz člana 1. ovog zakona nije pokrenut krivični postupak, postupak se neće pokrenuti, a ako je krivični postupak u toku – obustaviće se.
Ako je licu iz člana 1. ovog zakona pravosnažno izrečena kazna zatvora, oslobodiće se od izvršenja te kazne u celini ili u delu koji nije izvršen".
Na ovaj način činite još jednu veliku nepravdu i praktično nagrađujete one koji su uspešnije izbegavali vojnu obavezu.
Dakle, nekolicina onih koji su izbegavali vojnu obavezu imali su tu nesreću, odnosno očigledno nisu imali vezu da protiv njih ne bude pokrenut krivični postupak, pa su eventualno pravosnažno i osuđeni i upućeni na izdržavanje kazne, odslužili, da li tri meseca, šest meseci, godinu dana.
Sada će biti pušteni, a oni koji su bili malo uspešniji u tom izbegavanju, pa su eventualno pobegli u inostranstvo, njih ćete sada nagraditi i reći – što se vas tiče kao da ništa nije bilo.
Zanimljiv je izuzetno i član 7. ovog zakona. Moram reći da je, pored toga što je zakon u celini besmislen, posebno izuzetno besmislen član 7. ovog zakona, jer kaže: "Protiv rešenja o primeni amnestije žalbu mogu izjaviti tužilac, okrivljeni i njegov branilac, osuđeni i lice koje je ovlašćeno da u korist optuženog izjavi žalbu, ako je ono podnelo zahtev", a stav 2. kaže: "Žalba iz stava 1. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja".
Dakle, nama zakonodavac kaže da, ukoliko je protiv nekoga pokrenut postupak ili ukoliko je neko već pravosnažno osuđen za to, pa je na izvršavanju kazne, kada sud po službenoj dužnosti ili na zahtev osuđenog donese rešenje o amnestiji, onda to lice ili njegov zastupnik ima pravo da se žali.
Ali, u drugom stavu istovremeno određujete da, bez obzira što se on žali, žalba ne zadržava izvršenje.
Kada se to prenese na neki stvaran život, treba zamisliti situaciju u kojoj je neko u zatvoru zbog toga što je izbegavao vojnu obavezu, pravosnažno je osuđen na izdržavanje kazne, donese sud rešenje, po službenoj dužnosti, o amnestiji i rešenje o otpuštanju sa daljeg izdržavanja kazne zatvora, a onda se on žali.
Na šta uopšte može da se žali, ukoliko je ovo imperativna odredba zakona, jer ne postoji mogućnost izbora da li ćete vi koristiti ovaj akt milosti države, odnosno da li ćete koristiti Zakon o amnestiji ili ne. Šta taj treba uopšte u žalbi da napiše?
Da li treba da kaže – bez obzira što sam amnestiran, hoću da odslužim kaznu do kraja zato što sam dezertirao, a država onda kaže, jer može tužilac da se žali – ne, bez obzira što si se ti žalio, izađi na slobodu, pa se sa slobode dalje žali, da bi te država vratila u zatvor.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Dakle, ovo je situacija koja je potpuno besmislena. Dobro bi bilo da nam ministar Stojković, kao vrsni pravnik i zagovornik ovog zakona, objasni na šta je mislio kada su predviđena ova rešenja, ko je pisao ovaj zakon, jer verujem, bez obzira na sve, da nije on.
Često se on ne slaže sa zakonskim rešenjima koja mora da zastupa ovde u Skupštini i verujem da zbog toga i sada nije u sali.
Kada je na dnevnom redu neki zakon za koji se on zaista zalaže, za koji misli da će doneti određenu dobrobit građanima Srbije i da će određene političke poene doneti njegovoj stranci i celoj vladajućoj koaliciji, onda se pripadnici vladajuće koalicije i DSS utrkuju ko će izaći za govornicu i objasniti građanima koliku im oni uslugu čine, kako im sve pomažu.
Dakle, ovde je jasno da je ovaj zakon nešto za šta ćete svi dići ruke, ali apsolutno niko nije spreman da izađe ovde za govornicu, da pogleda građanima u oči i kaže – ja sam taj koji rastura vojsku i pomaže dezertere, ja sam taj koji misli da ne treba služiti vojni rok.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 42. ovog zakona. Moram reći da sam iznenađen što on nije prihvaćen od strane vladajuće koalicije. Ovde se radi o zakonu koji bi trebalo, bar prema onome za šta se svi manje-više zalažemo formalno, da pokupi dobar deo glasova ovde u ovoj Narodnoj skupštini, manje-više sve poslaničke grupe formalno imaju iste stavove.
Ukoliko već pričamo o nekim standardima - da li su to evropski, svetski standardi Ujedinjenih nacija kojima bi ovaj zakon trebalo da nas približi, onda zaista ne znam šta je to što je sprečilo vladajuću koaliciju da ovaj amandman prihvati.
Dakle, trebalo je ipak da se setite da se ovde radi o osobama sa invaliditetom, o sprečavanju diskriminacije i ovaj amandman zaista nema nikakve veze sa dnevnom politikom. Pravno poboljšanje i prihvatanje ovog amandmana omogućilo bi bolju pravnu zaštitu od diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Amandmanom na član 42. traženo je da se nakon stava (3) doda stav (4) koji glasi: "Osobe sa invaliditetom oslobađaju se obaveze plaćanja troškova postupka u sporu za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti." Razlozi neprihvatanja ovog amandmana od Vlade Republike Srbije, može se reći, u najmanju ruku su čudni. Kaže se: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je Zakonom o parničnom postupku u članu 164. predviđeno da sud može na osnovu svoje procene osloboditi plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da sama snosi troškove postupka." Pa se u tom članu kaže: "Prilikom donošenja odluke o oslobođenju, sud će ceniti sve okolnosti itd.
Ovo je nešto apsolutno što niko nije dovodio u pitanje i ne znam zašto mi odgovarate nečim drugim, ne vidim uopšte na koji način su ove dve stvari povezane.
Dakle, postoji opšte pravilo koje dozvoljava da stranke, koje nemaju imovinskih mogućnosti da snose troškove vođenja postupka, sud oslobodi plaćanja tih troškova postupka. Mi smo tražili u ime poslaničke grupe SRS da nešto što je opšte pravilo u ovom slučaju bude uzeto u obzir svaki put, odnosno da se već zakonom odredi da osobe sa invaliditetom u postupku zbog sprečavanja diskriminacije ne plaćaju troškove postupka.
Na taj način vi bi pokazali da ste zaista iskreni kada kažete da želite da pomognete, jer to je ta tanka nit na kojoj se vidi da li ste vi zainteresovani da i faktički nekome pružite zaštitu, ili ste samo zainteresovani da proklamujete nešto kao pravo, a da jednostavno za dalju sudbinu ovog zakona i sprovođenja ovog zakona niste zainteresovani.
Ovo ne bi bio ni prvi pravni presedan u tom pravcu, jer postoje već neka specijalna pravila kada se radi o plaćanju troškova sudskog postupka, pa su tako na primer ratni vojni invalidi Zakonom o vojnim invalidima takođe oslobođeni plaćanja troškova sudskog postupka. Dakle, postoji već kao princip u našem pravnom sistemu da određene grupe mogu, iz razloga kada to zahteva opšti interes i kada je potrebna posebna zaštita za određene grupe, da se oslobode plaćanja sudskih troškova.
Ovo posebno treba imati u vidu zbog toga što su invalidi zbog same te svoje invalidnosti često u poziciji da im je neuporedivo teže nego ostalim građanima koji nemaju invaliditet da rade određeni posao ili da nađu zaposlenje. Dakle, oni su već zbog te svoje fizičke, emotivne ili bilo koje druge onesposobljenosti prinuđeni na mnogo uži krug poslova koje mogu da obavljaju.
Zbog same te situacije, naravno, oni se nalaze veoma često i u slabijem materijalnom položaju, jer kažem, samim tim što imaju manji broj poslova koji mogu da obavljaju, onda su i nadoknade koje mogu da ostvare manje, a često se dešava da takva lica uopšte nisu sposobna da imaju posao ili da zarade bilo kakva sredstva.
Kada se uopšte uzme u obzir ovaj peti deo Predloga zakona, on sadrži odredbe koje omogućavaju pristup sudu i sudsku zaštitu osobama koje trpe diskriminaciju, pa kažete, u ovom delu je urađen poseban parnični postupak za zaštitu od diskriminacije i invalidnosti. Ovo jednostavno nije tačno. Ne znam da li vam je ovaj zakon prepisivao gospodin Balinovac, ali ono što je evidentno jeste da ovde posebnog parničnog postupka svakako nema.
Prvi član 39. u ovom petom delu zakona kaže da se odredbama ovog dela zakona uređuje posebni parnični postupak za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti. Dakle, jedna lepa deklaratorna izjava, pa vi kažete, nama su invalidi toliko bitni da čak poseban parnični postupak uređujemo za njih.
Ali, već sledeći član 40. je u koliziji sa prethodnim, pa kaže da se na postupak suda koji je u vezi sa zaštitom od diskriminacije primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno, i to je ono što je normalno, nema nikakvog posebnog parničnog postupka, već jednostavno postoji par odredbi ovog zakona koje uređuju određene specifičnosti, prevashodno je to vezano za mesnu nadležnost.
U samom zakonu o parničnom postupku, pred te opšte mesne nadležnosti, postoje određene specifičnosti i posebni slučajevima u kojima se drugačije određuje mesna nadležnost.
Ovo je još jedna stvar koja može jedino tako da se tretira, ali se svakako ne može tretirati kao poseban parnični postupak, jer on nema tri člana, već se ovde kroz ova dva ili tri člana regulišu samo neke specifičnosti vezane za postupak zaštite od diskriminacije.
Ono što mene takođe čudi to su odredbe člana 45, gde kaže da osoba iz člana 42. može uz tužbu za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti, u toku sudskog postupka, kao i po okončanju sudskog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, zahtevati da sud privremenom merom zabrani diskriminatorsko postupanje da bi se otklonila opasnost od nasilja ili veća nenadoknadiva šteta.
Ono što je ovde po meni sporno, to je donošenje privremene mere nakon okončanja sudskog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno. Dakle, ovde se polazi od meni, a verujem i svakom pravniku, nerazumljive pretpostavke, da nakon okončanja postupka, donošenja pravosnažnosti, ovde se kaže, dok izvršenje ne bude sprovedeno, znači, izvršenje je u toku, da se može tražiti privremena mera.
Pretpostavka da neko ne želi da poštuje presudu i da ne postupka u skladu sa presudom, ali vi dajete invalidima mogućnost da lepo dođu i da traže od suda, pa kažu, imamo presudu, ali tražimo da privremenom merom, dok presuda ne bude sprovedena, odredite i uredite određeno stanje.
Dakle, na osnovu čega se pretpostavlja da će biti mogućnosti sprovođenja te privremene mere i da je moguće po okončanju sudskog postupka, kao prvo, doneti privremenu meru, pa je zatim sprovesti, pre nego što sama presuda bude sprovedena. Ovo je definitivno nešto što je nelogično, ovde bi trebalo insistirati na sprovođenju presude, umesto na nekakvim privremenim merama nakon završetka postupka.
Specifičnost ovog zakona je i to što nema kaznenih odredbi. Kada se radi o zakonima koji su vladajućoj koaliciji mnogo bitniji za sprovođenje i kada vi zaista suštinski i istinski želite da neke zakone sprovedete, onda te zakone odlikuju, negde manje, negde veće, ali veoma često su to drakonske kazne za nepostupanje u skladu sa odredbama nekog zakona.
U ovom slučaju vi to niste propisali i to nama na najbolji način govori koliko ste vi suštinski zainteresovani da se ovaj zakon sprovede, jer veoma je zanimljivo ako ste u članu 16. stav (1) odredili da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti.
Dalje kažete, da obaveze iz stava (1) ima i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom dogovorilo drugačije. Pa kažete da je vlasnik dužan da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveza. Mi se sa svim ovim slažemo, ali se postavlja pitanje, zašto niste u završnom šestom delu, u završnim odredbama odredili da će taj i taj, ako ne bude izvršio tu obavezu, biti kažnjen sa ovom ili onom novčanom sumom.
Dakle, vi na ovaj način teret diskriminacije prebacujete na invalide, umesto da im pored te mogućnosti, a to stoji u zakonu, mogućnost naknade i materijalne i nematerijalne štete, ali je to svaki pojedinac za sebe dužan da se obrati sudu, da uloži u to određena novčana sredstva, da uloži dosta vremena i energije.
Ali, šta ćemo ukoliko upravo lice sa invaliditetom ne može da pristupi sudu i zbog toga smatra da je diskriminisano, a za zaštitu mora isto tom sudu da se obrati. Tu se praktično dolazi u pat poziciju, jer ukoliko ne postoji rampa da bi invalidno lice moglo da priđe, ukoliko je u invalidskim kolicima, vi njega terate da se obraća tom sudu, da od tog suda koji ne poštuje ovo pravilo traži zaštitu.
Mnogo bi bolje bilo da ste kroz kaznene odredbe omogućili jednostavno i da državni organi kroz neku kontrolu, da li će biti inspekcijska, ovakva ili onakva, kakva god želite da je nazovete, ali da može po prijavi građana invalida, osoba sa invaliditetom, da ode do određene ustanove, da vidi da li se tamo poštuje ovaj zakon, da izrekne određene mandatne kazne i da naloži jednostavno onima koji su odgovorni u organima vlasti za sprovođenje ovog zakona da ovaj zakon i sprovedu. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, već je nekoliko prethodnih govornika reklo kako je možda očekivalo drugačiji ton ove današnje rasprave, ali moram reći da to najpre ipak zavisi od ovog izveštaja o kome danas govorimo i koji smo dobili.
Mislim da je ipak većinsko mišljenje da smo očekivali mnogo konkretniji izveštaj, konkretnije stvari, umesto što savetnici premijera ovde nama postavljaju pitanja šta je sa standardima, šta je sa ovim, šta je sa onim; to je pogrešan pristup i to su ipak neka pitanja koja je vi trebalo da postavite i Marti Ahtisariju, i Kai Eideu, i Kontakt grupi, i Savetu bezbednosti i nekim definitivno drugim adresama.
Pitanja na koja mi ovde tražimo odgovore jesu svakako – šta ste vi do sada učinili vezano za Kosovo i Metohiju, šta činite i šta ćete tek učiniti, jer reći u ovom izveštaju da bi preuranjeno objavljivanje delova platforme koji se tiču budućeg statusa pokrajine samo nepotrebno otkrilo karte, predočavajući pojedinosti predloženog rešenja, a ne bi imalo nikakve pozitivne posledice, jednostavno govori samo o tome kakav je vaš odnos prema Narodnoj skupštini.
Ukoliko postoji bilo kakva tajna, onda ona svakako ne bi mogla biti tajna za Narodnu skupštinu i za predstavnike birane od građana Republike Srbije. Ukoliko je postojala potreba da nešto ostane tajna, onda je ova sednica parlamenta mogla biti i zatvorena, ali je trebalo da i zbog sebe podelite konkretno i plan vašeg delovanja i na taj način nam omogućite da uopšte raspravljamo o tome šta ćete u narednom periodu uraditi i podelite odgovornost sa svima nama, a mi smo izrazili spremnost da tu odgovornost sa vama podelimo.
Kada neko od predstavnika Zapada, navodno, Kontakt grupe, kao što je ovaj Sojers, kaže da će Kosovo biti nezavisno, onda uglavnom svi u državnim organima ćute, nikome to izgleda ne para uši, osim nama srpskim radikalima. Međutim, kada Tomislav Nikolić kaže da ni pod kojim uslovima nećemo prihvatiti nezavisnost Kosova i Metohije, onda se vi prosto utrkujete ko će žešću paljbu osuti i na SRS i na Tomislava Nikolića, jer kažete, bože moj, na taj način se prejudicira rešenje. Kao da Sojers, kada kaže da će Kosovo biti nezavisno, ne prejudicira rešenje i kao da predstavnici kosovskih Albanaca već godinama ne prejudiciraju rešenje kada kažu da je jedino moguće nezavisno Kosovo.
Nameće nam se već duže vreme ta doktrina štapa i šargarepe kao nešto lepo, kao izraz te zapadne demokratije, ali treba znati da ta doktrina na jednom kraju štapa podrazumeva magarca. Naravno, mi se tako ne osećamo, ne vidimo tako ni građane Srbije, ali treba primetiti da šargarepa ostaje, dok se ti zahtevi tzv. međunarodne zajednice menjaju. Juče je to bio Milošević, pa su bili generali, danas su Ratko Mladić i Radovan Karadžić.
Nameće se, sam po sebi, zaključak da redovno dobijamo štap, ali da šargarepa uvek izmiče. Šta je uopšte i danas i prethodnih godina šargarepa, da li je to ulazak u EU i da li mi moramo da se odreknemo Kosova i Metohije da bismo u Evropsku uniju ušli? Ako svi žurimo i idemo u tu Evropsku uniju, zašto ne bismo zajedno sa Kosovom, odnosno zašto ne bi Kosovo u okviru Srbije ušlo u Evropsku uniju? Da li je ta šargarepa ulazak u NATO pakt, kao odbrambeni savez? Naravno, i ulazak u NATO pakt imao bi smisla jedino kada bi nam on garantovao opstanak Kosova i Metohije u okviru granica Republike Srbije. Naravno, mi drugi interes nemamo za NATO paktom.
Postavlja se pitanje šta bismo mi uopšte i branili, od čega bismo se branili ako nam se kao prethodno pitanje i preduslov postavlja odricanje i od suvereniteta i od delova naše teritorije. Postavlja se pitanje i šta ćemo mi u UN ukoliko nam oni neće garantovati suverenitet nad Kosovom i Metohijom.
Podsetiću da je ideja vodilja, kada smo i mi, pored ostalih, osnivali UN, bila stvaranje organizacije koja će štititi interese pre svega malih država, koje su bile van tadašnje blokovske podele.
Sadašnja organizacija UN se pretvorila upravo u antipod te organizacije koju smo i mi hteli da stvorimo i predstavlja, zapravo, servis velikih sila, preko kojeg oni koji nisu dovoljno moćni pod nekom formom i pokrovom organizacije UN nameću određena rešenja.
Mislim da je ovde trebalo i da nam objasnite gde su uopšte sada ti vaši zapadni prijatelji i pokrovitelji, gde su oni koji su vas dovodili na vlast? Obećavali ste nam da će mnoga pitanja biti rešena, da je pitanje Kosova i Metohije demokratsko pitanje. Jednostavno, sada vidimo da to nije tako. Da li ste vi izabrani da biste, zahvaljujući vašim navodno dobrim kontaktima sa Zapadom, pomogli u ostvarivanju interesa Srbije ili ste vi, u stvari, izabrani kako bi zapadne sile lakše ostvarile interese u Srbiji?
Još jedno, rekao bih, mada ne pitanje koje treba zanemariti, a reč je o problemu terminološke prirode, na koji smo mi pristali. Svuda se govori o pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Mislim da je trebalo insistirati na onome što imamo zahvaljujući Rezoluciji 1244, kojom jeste, po mišljenju SRS, konačno rešeno pitanje Kosova i Metohije, a mi onda možemo dalje ulaziti u pregovore o vidovima autonomije, o načinima ostvarivanja autonomije, o decentralizaciji na Kosovu i Metohiji i sličnim pitanjima.
Međutim, uprkos svemu, kao što ste već čuli, SRS će glasati za ovaj izveštaj, ne zato što smo njime u potpunosti zadovoljni, već zato što na taj način, kao velika politička stranka, praktično sada najjača stranka u Srbiji, pokazujemo svoj odnos i prema Kosovu i Metohiji, a ujedno i odnos prema državi.
Zahvaljujem se, gospodine Markoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, bar ono malo poslanika što je i dalje u ovom trenutku u sali, a to se naravno posebno odnosi na poslanike vladajuće koalicije, mislim da su ova trojica prisutna  u sali, a to je nešto što najbolje pokazuje kakva je vaša briga prema penzionerima, koliko su iskrene i časne vaše namere koje ste, između ostalog, proklamovali kada ste ovaj zakon pustili u skupštinsku proceduru.
Zaista, ono što je bilo najočiglednije prilikom obrazlaganja ovih zakona, kako u načelnom delu, tako i sada po amandmanima jeste to da niko iz vladajuće koalicije ili od onih koji će, takođe, podržati ovaj zakon i time omogućiti njegovo donošenje, ne želi da izađe za govornicu i da bilo šta kaže o ovom zakonu, da pokuša da na bilo koji način odbrani rešenja koja su predviđena ovim zakonskim projektom. Jasno je to već sada upravo zbog toga što su svesni da bi se upustili u odbranu nečega što je neodbranjivo, jer jednostavno niko ne može naći argumente kojima bi ovakvo rešenje, kakvo ste predložili, opravdao na bilo koji način.
U samom obrazloženju ovog zakona dosta ste nelogičnih stvari rekli. Jedna od rečenica kaže: "Danom stupanja na snagu navedenog zakona, odnosno preuzimanjem obaveze Republičkog fonda za PIO zaposlenih od strane republike Srbije, nastalih po ovom zakonu, stvoreni su uslovi da se iz budžeta Republike Srbije izmiri celokupan dug prema korisnicima prava koji je nastao zbog neredovnih isplata penzija itd." Ukoliko su se stekli uslovi da se celokupan dug isplati, onda se samo po sebi nameće pitanje zašto taj dug ne isplatite.
Čuli smo dosta detaljno obrazloženje gospodina Krasića, a to je jasno svima, ne morate za to biti pravnik, da državi nije potreban nikakav zakon da bi isplatila ono što građanima, odnosno penzionerima koji su ovu zemlju gradili, duguje. Kao što dobro znate, država nikada ne donosi poseban zakon da bi, ono što građani njoj duguju po bilo kom osnovu, pa i istih ti penzionera, od njih naplatila. Zato imate donete sve potrebne zakone. Za to vam ništa dalje i ne treba.
Drugo, kažete da zbog hitnosti donošenja navedenog zakona i pozitivnih efekata koji proističu za korisnike prava iz ovog zakona, nije mogla biti vršena analiza stavova zainteresovanih lica. Da li je uopšte bilo kome i bila potrebna analiza stavova zainteresovanih lica? Jasno je da vi tu analizu niste ni radili, jer znate na kakav bi odgovor naišli.
Ono što penzioneri treba da znaju je to da se ovim zakonom unedogled produžava rok koji, po prvobitnom zakonu koji sada menjate, a donet je pre nekih mesec-dva dana, taj rok je bio previše dugačak; vi sada i taj period u kome će ovaj dug biti isplaćen produžavate.
Radi se o 1,5 neisplaćenoj penziji. Rok koji nam predlažete za isplatu je čak 32 meseca. Dakle, od decembra 2005. godine pa do jula 2008. godine - 1,5 penzija, 32 meseca, kada to podelite dolazite do činjenice da će mesečno biti isplaćivano 0,04% penzije. Da li je to ona dinamika koju ova vlada nudi građanima Srbije? Da li su to ta demokratska rešenja?
Da li je ovo još jedan zakon koji nas približava Evropi, jer je obično za svaki zakon, nevezano o kojoj se oblasti radi, glavno objašnjenje. U nedostatku argumenata, najlakše je reći - ovaj zakon nas vodi direktno u Evropu.
To je taj brzi voz koji mi jednostavno moramo da uhvatimo i nije toliko važno šta ćemo mi sa penzionerima, dajte da vidimo šta ćemo mi sa ovima, na koje računamo da će na sledećim izborima glasati za nas.
Potpuno je mimo Ustava, mimo zakona i ovo pravo na kamatu, koje vi ovim zakonom ukidate penzionerima. Ne znam kome je uopšte mogla da padne na pamet takva zamisao da ono što im dugujete nekoliko godina ovim zakonom kažete - neće vam biti obračunata kamata, nego tek od prve isplate, koja će biti u 2006. godini, počinje računanje kamate.
To je još jedna od prevara koju ste vi pripremili donošenjem ovog zakona. U obrazloženju kažete - zakon se donosi po hitnom postupku, kako bi već u decembru bila isplaćena prva rata. Kao što znate, glasanje o ovom zakonu predviđeno je tek za 23. decembar. Najranije 24. decembra je moguće da ovaj zakon bude objavljen u "Službenom glasniku", što znači da, s obzirom na to da je članom 5. ovog zakona predviđeno da će stupiti na snagu osmog dana od dana objavljivanja, tek 31. decembra ove godine ovaj zakon će stupiti na snagu.
To nam jasno govori da ste i vi bili svesni da obmanjujete ovim penzionere i da njima apsolutno u ovoj godini neće biti isplaćeno, već umesto što je trebalo - 1/3 penzije da isplatite u januaru, tačnije 20. januara 2006. godine, vi sada tu obavezu delite. Verovatno će tada biti ova prva rata, odnosno prva šestina, a drugu ratu odlažete tek za jul mesec 2006. godine.
Da ste vršili ovu analizu, kako vi kažete, pozitivnih efekata, vi bi bili prinuđeni da pitate penzionere, da li to malo bede što vam dugujemo, odnosno tu prvu trećinu penzije koju ćemo isplatiti, da li želite da vam isplatimo odjednom ili da vam isplatimo deo sada, a deo za sedam meseci.
Pitanje bi glasilo - ukoliko je penzija, na primer da se radi o ovim najnižim koje su oko četiri hiljade dinara, pa polovinu ste namenili da isplatite u 2007. godini, odnosno negde oko 2000 dinara, vaše bi pitanje trebalo da glasi - da li, dragi naši penzioneri, želite tih 2000 dinara 20. januara 2006. godine ili želite 20. januara da vam damo hiljadu dinara, a onda u julu mesecu još hiljadu dinara. Šta mislite, šta bi vam penzioneri na to odgovorili? Mislim da je to svima jasno i da bi svako normalan uzeo 2000 dinara odmah, umesto hiljadu dinara za mesec dana, a hiljadu dinara za sedam meseci.
Dakle, ovo što radite ovim zakonom potpuno je neprimereno. Druga pljačka koja je ovim zakonom, odnosno što vi želite da ozakonite je to što penzionerima ukidate pravo na kamatu. Odredili ste da se za kompletan ovaj period na koji se dug odnosi, na kompletno kašnjenje neće zaračunavati nikakva kamata.
Inflacija je samo u 2005. godini nešto oko 20 posto, a vi kažete u zakonu da će se od prve isplate, koja će biti 2006. godine, obračunavati kamata, i to 8,5 posto na godišnjem nivou. Gde još takva kamata postoji? Odgovorite ovde koju vi kamatu zaračunavate istim tim penzionerima kada oni vama, zato što im penzije niste dali, ne plate na vreme struju. E onda ide zakonska zatezna kamata, pa za godinu dana nešto što je bilo hiljadu dinara, postane dve hiljade dinara. Vi ste lepo rekli, znate šta, mi vama nikakvu kamatu nismo dužni.
Zašto niste obračunali kamatu od dana dospelosti, znači, od onog trenutka kada ste bili dužni da isplatite penzije, pa do dana konačne isplate, pa lepo kamata na kamatu, kako to radite i sa strujom, pa koliko ispadne. Dakle, ovo je nešto što zaista predstavlja vrhunsko licemerje Vlade Republike Srbije. Vi mislite da vama penzioneri nisu u mogućnosti da obračunaju kamatu i zato se ovako bahato ponašate.
Budite sigurni da će doći vreme kada će vama ova kamata biti naplaćena, i to debelo, obračunaće oni to vama na izborima, i to sve, u to budite sigurni. Bolje bi vam bilo da sve ovo niste ni radili, da ste jednostavno prihvatili amandmane SRS, da ste taj suficit, kojim ste se toliko hvalili, ukoliko se dobro sećam od 49 milijardi dinara, lepo upotrebili da ovim ljudima koji su to zaslužili odavno isplatite te penzije i naš je predlog bio da prva rata već bude u decembru, pa da mogu ljudi nešto od toga da potroše, nekome će biti sigurno i slava, neko za novu godinu, neko za Božić, kome je već kako milije i draže.
Umesto toga, vi ste izabrali da se hvalite pred MMF-om, da Mlađan Dinkić i ostatak Vlade bombarduje sa svih informativnih emisija kako je već druga godina da mi ostvarujemo suficit, a jednostavno prenebregavate činjenicu da ljudi nemaju od čega da žive.
Veliki broj ovih ljudi neće uopšte ni dočekati tu poslednju ratu koju ste predvideli za jul 2008. godine i to je situacija samo za penzionere koji su ostvarili svoje penzije po osnovu zaposlenosti.
Penzionere poljoprivrednike, potpuno protivustavno i protiv zdravog razuma, odvojili ste i stavili ste ih u još nepovoljniju kategoriju, jer njima dugujete 20 penzija. Umesto da njima, čije su penzije znatno manje nego što su ove redovne, jer 20 penzija iznosi negde oko 20,5 milijardi dinara, dok jedna i po penzija za redovne penzionere iznosi 23,5 milijarde dinara, malo ubrzate te rate i to završiti za narednih godinu ili dve dana.
Dakle, oni primaju penzije po par stotina dinara, to je nešto što ni u kom slučaju ne bi opteretilo državu, ovako jaku, kako vi Srbiju danas predstavljate, to su neki novci koje ćete vi držati ko zna gde. Pitanje je šta ćete vi sa tih 49 milijardi suficita uraditi, u kojoj banci ćete ih držati.
A sada kada su se posvađali ovi vaši glavni finansijeri, Vuk Hamović i Vojin Lazarević, kako ćete napraviti kvote za podelu tog suficita između njih, da li će opet biti aktivirana "Evroaksis" banka ili ćete sada i jednom i drugom biti prinuđeni da otvorite po jednu?
Još za kraj, zaista, pošto se privodi i ova rasprava kraju, želeo bih da kažem ministru Laloviću i da ga zamolim praktično da ne izlazi više za ovu govornicu. Mislim da ne bi bilo korektno prema nama koji smo obrazlagali ove zakone u načelu i u pojedinostima, jer ministar Lalović je i poslanik, to bi trebalo da bude dodatni argument da prihvati ovaj moj predlog.
Mislim da je u najmanju ruku nekorektno ne biti u sali sve vreme rasprave, doći pred kraj, ne odgovoriti ni na jedno pitanje poslanika i onda izaći ovde za govornicu, verovatno ste i pre nego što ste ušli u salu dali izjavu koja će biti emitovana u Dnevniku državne televizije, kako je sve odlično, kako cveće cveta i kako Vlada Republike Srbije nastavlja da čini čuda za penzionere.
Dakle, ukoliko ste imali bilo kakve argumente, vaša dužnost je bila, i kao ministra i kao narodnog poslanika, da te argumente podelite ovde sa nama, narodnim poslanicima, da sučelimo svoja mišljenja, pa da onda, kako god hoćete i koliko god hoćete hvalite svoje zakone. Ovako, predlažem da ostanete dosledni u ovome što ste radili do sada, odnosno da ne radite ništa, da ne zloupotrebljavate i nas, i Skupštinu, i govornicu, i medije, i državni Dnevnik, imali ste priliku po više osnova da kažete šta god vam je bilo na srcu i na pameti, mislim da sada definitivno nije više vreme za to.
Nažalost, moj predlog ministar nije poslušao i iskoristiću priliku da mu odgovorim na par stvari koje je rekao. Naime, rekli ste kako neko neke stvari ne razume, pa kažete da se vlade menjaju, a država ostaje.
Po Poslovniku, gospodine Markoviću, član 104. Povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine izlaganjem gospodina Lalovića, iako je odbio da učestvuje u prethodnoj raspravi u načelu i o amandmanima, a onda je sada zloupotrebio svoje pravo koje ima kao ministar i obratio se, računajući na to da niko od poslanika neće moći da mu odgovori. Ali, na to, gospodo, više da računate ne možete.
Gospodine Markoviću, vi ste sada povredili član 28. Upozoravam vas da, ukoliko imate bilo kakav komentar da date, onda sačekajte da prvo objasnim kako je povređen Poslovnik. Dakle, uzdržite se, pa tek kada završim, u odnosu na to možete i vi da se odredite. Nemojte pokušavati opet na vama svojstven način da dovodite građane u zabludu.
Naravno, nisam tražio od gospodina Lalovića, on je sad ovde kao ministar, a ne kao poslanik, to da bude jasno, nisam tražio da on bilo koju odredbu Poslovnika prekrši. On ima pravo da se obrati po Poslovniku, ali s obzirom na to da nije ispunio svoju obavezu da bude ovde za vreme rasprave, onda sam mu predložio da to svoje pravo ne iskoristi, jer bi to po meni bilo krajnje nekorektno. Dakle, nemojte se vi mešati tamo gde vam nije mesto. Ukoliko ministar Lalović nije zamerio to što sam mu rekao, onda nemate ni vi potrebe da budete veći papa od njega i da vi branite ono što nema potrebe da branite.
Dakle, rekao je gospodin Lalović da se vlade menjaju, a da države ostaju. To je bio ranije slučaj, dok je ova zemlja imala odgovorne vlade. Međutim , bila je dovoljna samo jedna ta kvazidemokratska vlada, pa da ne ostane iza nje više SRJ. Tu ste državu uništili. Sada je jasno da je više nema. To već i vi polako priznajete unutar vladajuće koalicije. Koliko će kvazidemokratskih vlada biti dovoljno da iza njih i ova država Srbija ne ostane, videćemo. Nadam se da će država Srbija preživeti i ovu vladu. Preživala je i brojne druge.
Dalje, rekli ste da bi neki bili srećni kada se ne bi radilo. Konkretno, vezano za ovaj zakon, penzioneri bi sigurno bili srećni da vi ovo niste radili, jer bi onda pare koje im država duguje dobili mnogo ranije nego što vi predviđate ovim rešenjem.
Kažete da je kritikovano kada ste predvideli da se isplaćuju obveznice. Naravno da jeste. Vi sada kažete da bi se "predloženim izmenama i dopunama Zakona proizveli pozitivni efekti, iz razloga što je na predloženi način umnogome olakšan način isplate koji bi bio u gotovini, a koji bi korisnike prava poštedeo komplikovane procedure oko naplate putem obveznica". Dakle, vi ste nas pre ne tako mnogo vremena ubeđivali kako je ovo najbolje moguće rešenje, a sada sami u obrazloženju zakona kažete da je to izuzetno komplikovano.
Da li gotovina ili obveznice? Naravno, gotovina, ali bolje obveznice koje dospevaju u januaru 2006. godine, nego gotovina koja će biti isplaćena u julu 2006. Dakle, tu se radi o roku dospeća. Bolje obveznice danas, nego gotovina za sedam meseci. To je valjda jasno svima.
Zatim, kažete da su penzije realno porasle. Zaista ne vidim kakve to veze ima, iako je i to diskutabilno, kakve to veze ima sa kamatom?
Penzija je porasla zato što su porasli troškovi života, zato što je velika inflacija itd, ali to nema veze sa pravom na kamatu za ono što dugujete od pre nekoliko godina.
(Predsednik: Vreme.)
Dalje, rekli ste da je ova vlada nasledila taj dug. Jeste, ali od prethodne vlade u kojoj ste takođe bili vi. Prema tome, nemojte zamajavati građane Srbije. Ovo je demokratski dug, vaš dug. Nije ovo dug od ne znam koje vlade, ovo je dug od vaše vlade. Vi se možete zvati ovako ili onako, možete promeniti partiju, ali vi ste i dalje Slobodan Lalović.
Dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da sam se nadao da će gospodin Lalović, narodni poslanik ili ministar, koji god od njih dvojice je došao danas, uspeti da popije kafu pre nego što izađem za govornicu, jer zaista očekujemo da nam da odgovore na brojna pitanja.
Dosta je laži i neistina izrečeno o ovom zakonu prethodnih dana. Dobar deo toga koristili ste da bi prikrili neke druge stvari, da bi optužili predstavnike SRS da, zbog toga što smo zahtevali izvinjenje od Vlade Republike Srbije i ministra Dinkića za onaj nečuveni skandal i nečuveno ponašanje, u stvari onemogućavamo penzionere da ostvare neka svoja prava ili onemogućavamo vas da im donesete neku do sada neviđenu dobrobit.
Baziraću se prevashodno na dva zakona – na zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu po osnovu obaveza za zaposlene i po osnovu neisplaćenih penzija za poljoprivrednike.
Četiri ste zakona spojili u jedinstvenu raspravu. Mislim da niko od vas ne može da kaže koja je to zajednička nit koja povezuje ove zakone. Najbolji dokaz za to je činjenica da ste različite ministre ovlastili za predstavnike Vlade. Za dva zakona je Mlađan Dinkić, koji naravno ne sme više ovde da se pojavi, a za dva zakona ovlašćeni predstavnik Vlade je Slobodan Lalović.
Ne znam koje su to pogodnosti koje ste predvideli ovim zakonima i, evo, da krenemo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih.
U obrazloženju donošenja ovog zakona i u razlozima za donošenje zakona, po hitnom postupku, kažete: ''Razlozi za donošenje ovog zakona po hitnom postupku proizilaze iz potrebe da ovaj zakon bude razmatran i donet što hitnije...''
Znači, razlog hitnosti je iz potrebe da bude razmatrano nešto hitno, što je toliko besmisleno da sam gotovo siguran da je ovo obrazloženje pisao gospodin Mlađan Dinkić lično.
Dalje kažete – ''kako bi se stvorili uslovi da se prvi deo obaveza korisnicima prava isplati na način kako je to predviđeno u predloženim izmenama i dopunama u decembru 2005. godine''.
Ovo je prva u nizu laži koje ste izrekli povodom ovog zakona, pokušavajući da na neki način opravdate donošenje ovog zakona, i to se na vrlo jednostavan i egzaktan način može dokazati.
Naime, predviđeno je da će glasanje o ovom zakonu i o drugim zakonima koji su na dnevnom redu ove sednice biti 23. ili 24. decembra. Ukoliko pretpostavimo da će vam se taj plan i dinamika rada ostvariti, pa da će 23, na nesreću penzionera širom Srbije, ovaj zakon biti donet, odnosno da će biti obezbeđena potrebna većina za njegovo donošenje, najranije 24. decembra ovaj zakon može da bude objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Predviđeno je u prelaznim i završnim odredbama da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Znači, ukoliko bude objavljen 24. decembra, što je najranije moguće, tek 31. decembra će ovaj zakon stupiti na snagu, što dalje znači da će tek nakon novogodišnjih praznika, a ministarstva će početi da rade tek posle Božića, 9. ili 10. januara 2006. godine, uopšte moći neko u ministarstvu da počne da razmišlja da određeni deo sredstava potrebnih za ovu isplatu preusmeri Fondu PIO, pa da tek onda počnu da razmišljaju kada će i kako, uz koji deo penzija, ovo isplatiti, jer svakako to neće raditi posebno.
Dakle, ono što je bilo predviđeno Zakonom o javnom dugu, koji smo takođe kritikovali i rekli da je izuzetno loše rešenje zato što će penzioneri biti prinuđeni da nešto što im dugujete već nekoliko godina čekaju još narednih pet godina, a istine radi, moram reći da je prethodni govornik obmanuo javnost i penzionere, jer ovo nije nikakav dug iz ne znam kog prethodnog perioda, ovo je vaš demokratski dug koji je nastao nakon 5. oktobra 2000. godine.
Ovo je nešto za šta je zaslužan Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Mlađan Dinkić, Đelić i svi ostali koji su činili i čine vladajuću garnituru od 5. oktobra 2000. godine pa do dana današnjeg.
Kažete i sami da niste stigli, zbog hitnosti donošenja navedenog zakona i pozitivnih efekata koji proističu za korisnike prava iz ovog zakona, te nije mogla biti vršena analiza stavova zainteresovanih lica, odnosno penzionera, jer su upravo oni najzainteresovaniji kada će primiti ovo malo bede.
Šta biste čuli da ste uopšte pokušali da vršite takvu analizu? Reći ću vam koje bi to pitanje bilo koje bi morali da im postavite.
Po zakonu, koji je sada na snazi, obavezali ste se da ono što dugujete penzionerima, znači sada govorim o ovom dugu od jedne i po penzije neisplaćene od 5. oktobra 2000. godine, isplatite u tri rate i to tako što će prva trećina biti isplaćena 20. januara 2006. godine.
Sada menjate to rešenje i kažete da neće biti isplaćeno u tri rate nego u šest rata, s tim što će prva rata biti otprilike oko 20. januara, ali ni to nije sigurno, jer ovde nemate fiksirano kada će biti isplaćeno, a druga rata će biti isplaćena u julu 2006. godine.
Dakle, umesto da penzionerima tu polovinu penzije isplatite u januaru 2006. godine, šestinu ćete u januaru, dakle pola predviđenog iznosa, a drugu polovinu će biti prinuđeni da čekaju do jula 2006. godine.
Na ovaj način produžavate ukupan period za koji se predviđa isplata čak do jula 2008. godine, umesto do 20. januara 2008. godine, što je prvobitno određen period, koji je takođe bio previše dug.
Ono na šta treba još obratiti pažnju, pošto kažete da se donošenjem ovog zakona stiču uslovi da se ove obaveze isplate u gotovini i da se isplate na jednostavniji način, treba reći da se ova jedna i po penzija isplaćuje na ukupan rok od 32 meseca.
Dakle, do jula 2008. godine, od danas ima ukupno 32 meseca i to kada se podeli ispada da će se mesečno isplaćivati 0,04 posto penzije. Dakle, to je ta čuvena dinamika Mlađana Dinkića i onda se postavlja opravdano pitanje, ukoliko već imate 49 milijardi suficita u budžetu koji je usvojen nedavno, a ova jedna i po penzija je samo 23,5 milijardi, zašto onda, ukoliko već toliko volite penzionere, odjedanput jednokratno ne isplatite to što dugujete.
Jer, podsetiću, dovoljno ste ih oštetili i samom činjenicom što ovim zakonom odbijate da im priznate pravo na kamatu. Znači, odredili ste da će kamata na ovaj dug prema penzionerima biti obračunavana po 8,5 posto na godišnjem nivou, što je jednostavno nečuveno.
To je kamata koje nigde drugde ne postoji. Podsetiću vas da je i u ovoj 2005. godini inflacija preko 20%, ali isto tako, u 2005. godini nikakvu kamatu ne obračunavate na ovaj dug koji imate.
Jednostavno ovde se kaže – za ovu prvu ratu koja treba da bude isplaćena nema nikakve kamate, za drugu ratu kažete – u julu 2006. godine, uvećana za iznos kamate obračunate po stopi od 8,5% na godišnjem nivou, koja se obračunava za period od dana prve isplate 2005. godine, što neće biti, pa do druge isplate u junu 2007. godine.
Zašto ste, kada određujete kamatu, uzeli da ovaj period od 2000. godine, od kada dugujete, kada ste počeli sa zakašnjenjem, pa do dana današnjeg, nema nikakve kamate?
Da li penzionerima, da li bilo kome ko duguje po bilo kom osnovu bilo šta državi – obračunavate zakonsku zateznu kamatu od dana dospelosti. Zašto i ovde niste odredili da se na dug penzionerima obračuna zakonska zatezna kamata, i to od dana dospelosti obaveze, pa do dana konačne isplate? Da li to bilo ko može racionalno da objasni? Mislim da ne može i to je ono što bi bilo pravo pitanje i pravi odgovor.
Znači, zašto ne obračunavate kamate onako kako ih obračunavate tim istim penzionerima kada duguju za struju ili zašto ne kažete – za to što ste dugovali za struju prethodnih pet godina, sada ćemo napraviti reprogram duga, pa ćete početi da otplaćujete od februara 2006. godine i do tada vam otpisujemo svaku kamatu? Dakle, da imate iste aršine i kada otimate i kada dajete ono što su ovi ljudi odavno zaradili.
Naravno, nećete bilo šta slično uraditi, ali ono što je naša obaveza, mi iz poslaničke grupe SRS ćemo svakako glasati protiv ovih zakona, jer ovi zakoni ne donose ništa dobro.
Još bih rekao samo nekoliko reči vezano za Zakon o javnom dugu po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko-invalidsko osiguranje poljoprivrednika. Ovde je situacija još gora nego što je za ovaj prethodni zakon, i ovde je obaveza, ono što je trebalo da bude isplaćeno do 20. januara 2007. godine, odložena do prve isplate u 2007. godini.
Dakle, nešto potpuno fluidno. Vlada će kasnije odrediti dinamiku, ništa niste precizirali i da li bilo ko iz vladajuće koalicije, pozivam bilo koga, ministarstvo ili da dovedete još neko pojačanje, može da kaže šta je to povoljnije za penzionere.
Da li je povoljnija fiksna obaveza da se nešto isplati 20. februara 2006. godine ili je povoljnije da kažete – do konačne isplate u 2006, a naknadno ćemo odrediti kada.
Da ste želeli da isplatite do tog roka – ne biste ni menjali zakon.
Dajete sebi neograničeno ovlašćenje da bilo kada u 2006. godini, ako i kada se nađe sredstava, isplatite to što ovim ljudima dugujete odavno, a pri tom istovremeno određujete da nećete nikakvu kamatu obračunavati na to.
Zbog svega ovoga, ponavljam još jednom, poslanička grupa SRS, zbog penzionera neće, tako je, gospodine Anđelkoviću, glasati za ovaj zakon, a nadam se i da će poslanička grupa SPS takođe pratiti naš primer. U protivnom, izađite pa na konkretan način recite šta je to što nudite povoljnije penzionerima ovim zakonima, nego po ovom postojećem.