Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom SRS, član 29. menja se i glasi – naručilac je dužan da u planu javnih nabavki, odluci o pokretanju postupka javne nabavke, pozivu za javno nadmetanje, tenderskoj dokumentaciji i odluci o izboru najpogodnije ponude iskaže procenjenu vrednost javne nabavke.

Ovo je neophodno da bi se suzbile manipulacije bilo koje vrste, bilo da se ova vrednost potceni ili preceni. Zakon mora da obaveže naručioca da navede o kolikoj vrednosti se radi, da jasno iskaže tu cenu što je u suštini granica ispod koje se ne sme ići. Naravno, do precizne vrednosti teško je doći, ali se barem približno ona mora utvrditi ispitivanjem tržišta, kvaliteta i svih drugih relevantnih pokazatelja.

Zakon ne treba da se bavi načinima utvrđivanja vrednosti, jer vidno izražena cena više je nego dovoljan signal da li je bilo koji vid javnog nadmetanja zaista ravnopravan za sve učesnike.

Da je navođenje različitih metoda procene vrednosti u ovom predlogu zakona suvišno, jer je nemoguće navesti sve načine procene, navešću jedan primer iz prakse. Možda će nekome ovo izgledati banalno, ali finale je izazvalo materijalne gubitke proistekle iz pridržavanja slova zakona. Naime, u jednom beogradskom javnom preduzeću postoji kafe kuhinja u kojoj zaposleni mogu da dobiju kafu, sokove i još po neki topli napitak. Ništa neobično ili protivno važećim standardima.

Problem je nastao kada je raspisan tender za nabavku espreso kafe. Većina od 150 zaposlenih u tom preduzeću pije upravo tu kafu, a problem je nastao kada je stigla ta nova nabavljena na tenderu. Niko nije hteo da je pije, jednostavno njen kvalitet je bio ispod nivoa, svakog nivoa. Naručilac koji je savesno raspisao tender postupio je tako što je prihvatio najnižu ponudu, što je u ovom slučaju značilo i najlošiju robu.

Jednom rečju, pare su bačene. Objektivno sagledavajući niko nije kriv. Sve je po zakonu. Radnici i dalje ne piju kafu, a rukovodstvo ne zna šta će sa zalihama. Dakle, jasno iskazana vrednost nabavke sigurno bi eliminisala ovakve ponude. U tome je i smisao ovog amandmana. Zahvaljujem.

Hvala.

Amandmanom SRS u članu 184. stav 1. menja se i glasi: „Ministarstvo nadležno za funkcionisanje sistema elektronske uprave uspostavlja portal javnih nabavki i obezbeđuje tehničke uslove za njegovu primenu“.

Kao što nam je poznato, elektronska uprava je u nadležnosti Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Međutim, predlagač zakona propisuje uređenje i delokrug rada Kancelarije za javne nabavke kao posebne organizacije, a posebno se naglašava njena funkcija upravljanja portalom javnih nabavki, iako je ovaj portal već u nadležnosti Uprave za javne nabavke koja funkcioniše po propisima o državnoj upravi.

Ostaje nejasno, ali pre svega i nepotrebno, zašto sada osnivati neku novu kancelariju za javne nabavke? Zato što to nalažu direktive EU. Mislim da se svi u ovom parlamentu moramo složiti da sistem javnih nabavki mora da se utvrđuje isključivo u skladu sa kriterijumima u Republici Srbiji.

Naime, uvode se nekakvi evropski pragovi u zakon. Time dovodimo u pitanje sopstveni suverenitet. Izlazi se iz ekonomskih okvira i zadire se u daleko važnija pitanja. Koji su to ekonomski pragovi? Koje Evrope? One u uniji ili one koja nikada neće ući u tu uniju?

Ovakav Predlog zakona sa ovakvim formulacijama može se braniti i opravdavati nekakvim usklađivanjem sa zakonima i standardima EU. Međutim, u svetlu jasnih činjenica nema ništa od ulaska Srbije u EU, tako da je i ta odbrana ništavna.

Srpska radikalna stranka je u svom političkom radu od prvog dana iznosila neoborive argumente da nam ovakva EU nije potrebna i da nam može doneti samo novi oblik okupacije. Postavlja se pitanje zašto sada, kada je i najvećim zagovornicima jasno da od ulaska u EU nema ništa, još uvek na dnevnom redu imamo zakone koji favorizuju standarde ove unije? Zahvaljujem.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom predlaže se brisanje člana 18. zato što je ono što reguliše ovaj član već sadržano u nekim drugim zakonima.

U Predlogu budžeta suštinski su bitni samo tabelarni prikazi prihoda i rashoda. Zakonom o budžetu ne mogu se menjati drugi materijalni propisi.

Naime, predlagač u ovom članu navodi da se naknade za rad predsednika i članovima komisija, kao i drugih stalnih i privremenih radnih tela u javnom sektoru ne mogu povećavati u idućoj godini.

Naročito je zanimljiv stav 2. u kojem se, kako to navodi predlagač, zadužuju nadležni organi i korisnici javnih sredstava da preispitaju potrebu postojanja ovih komisija, kao i visinu sadašnjih naknada, sve u cilju smanjenja izdataka po ovom osnovu. Naravno da se slažemo sa ovim jer se stotine miliona dinara poreskih obveznika troši na plaćanje komisija bez jasnih kriterijuma i bez kontrole rada.

Dakle, sve od provere, pa do ukidanja naknada, odnosno ukidanja komisija nalazi se u izveštaju i preporuci DRI Vladi Srbije, još iz jula 2016. godine. Danas ta ista Vlada u svom predlogu zadužuje nadležne organe da sve to sprovedu, iako je ona upravo ta koja je obavezna da sve to sprovede u delo. Sigurno je da bi uvođenje reda u ovoj oblasti svakako olakšalo budžet.

Istini za volju, ovo je nasleđeno stanje iz prakse prethodnih režima, ali vreme je da se Vlada Srbije konačno obračuna sa ovim komisijama, naravno, ako zaista želi da unese promene u srpsko društvo.

Iz svega navedenog proizilazi da je neophodno u celosti brisati član 18. Predloga budžeta za 2020. godinu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, narodni poslanici, u članu 2. na čiji stav 6. se predlaže amandman, predlagač se bavi kalkulacijama na temu finansiranja budžetskog deficita, odnosno pribavljanja sredstava za pokrivanje istog.

Naravno, radi se o novim zaduživanjima u inostranstvu i što je interesantno, predlagač optimistički donosi zaključak da će primanja po osnovu zaduživanja biti veća od sredstava potrebnih za finansiranje deficita.

Dakle, dolazi se do zaključka da se novim zaduženjem jednostavno i lako dolazi do rešenja, a preskače se činjenica da se ponovo zadužujemo i da će naplata doći već u sledećem budžetu.

Deficit se prenosi iz jedne u drugu godinu, a da pri tome postoji mogućnost da on zbog novih dugova i kamata bude još veći.

Očekuju se primanja koja mogu ući u budžet po dve osnove, od privatizacije ili povoljnih dugoročnih, koncesionalnih zajmova. Ali, ne znamo o kojim to privatizacijama je reč, a još manje u kom vremenskom periodu će biti završene. Analogno tome i kada će kredit za pokrivanje deficita biti uzet? Na koliko novca iz privatizacije može da se računa? Šta ako prvi i još neki i još nekoliko pokušaja te eventualne privatizacije propadne?

Sve su to pitanja na koje nam ovaj član Predloga budžeta ne nudi odgovore. Umesto konkretnih podataka o očekivanjima od privatizacije, ponovo se izvodi neopravdano optimistički zaključak da će se proporcionalno smanjivati drugi kreditni izvori i emisije državnih hartija od vrednosti na domaćem i stranom tržištu.

Naravno, ako bude privatizacije i ako uopšte bude drugih prihoda, sve je to jedno veliko ako, zato sam u ovom amandmanu i navela da stav 6. člana 2. i treba da počne sa ako. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Republike, dame i gospodo, upad terorista na sever Kosova sasvim sigurno je povezan sa ovim zasedanjem parlamenta. Iživljavanje nad Srbima je demonstriranje snage, odnosno sile, ovom parlamentu, znači, celoj Srbiji. Ujedno tako i pokazuju da ih ne zanimaju pregovori u Briselu.

Sa druge strane, aktuelna vlast Republike Srbije želi da po hitnom postupku dođe do nekakvog rešenja putem pregovora. Međutim, zabrinjava što se ova hitnost u potpunosti poklapa sa brzinom koju zahtevaju EU i Amerika. Stiče se utisak da se radi o istom poslu koji se odvija na dva koloseka, izvana i iznutra. Kao opravdanje za ovu žurbu čuli smo to i juče jeste da smo mi svoju istorijsku šansu prokockali te da se možemo samo zanositi da je Kosovo naše.

Nijedna srpska država koja je imala jurisdikciju nad ovim delom naše teritorije nije imala mirnu vladavinu. Uvek je bilo pobuna, Arnatua i naravno njihovih zločina, pa nijednoj vlasti nije padalo na pamet da se odrekne Kosova i Metohije.

Kada je reč o zamrznutom sukobu, nismo mi ni prvi ni jedini koji nešto tako imaju na svojoj teritoriji. Na primer, Španija je decenijama bila izložena terorizmu baskiske ETA, pa se nije odrekle svoje teritorije. A možda je Angeli Merkel važnije zbog Španije da Srbija sa Šiptarima postigne nekakav sporazum koji će se završiti međunarodnim priznanjem.

Čuli smo juče da neće biti pregovora dok se takse ne ukinu, ako ih i ukinu gde nam je garancija da ih neće dan posle pregovora opet uvesti. Potpisana je i zajednica srpskih opština, pa ništa, samo nova hapšenja i maltretiranja Srba. U čemu je onda smisao uopšte tih i takvih pregovora? I sa pravne strane oni su vrlo štetni, potpuno stavljaju izvan zakona Rezoluciju 1244. Da se pregovori odvijaju posle sprovođenja tačaka ove Rezolucije to bi bilo i pravno i moralno prihvatljivo, ovako prihvatanjem pregovora mi sami koji se pozivamo na kršenje međunarodnih normi i prava negiramo jedan pravno važeći akt UN.

Čemu žurba? Čak i da se danas potpiše nezavisnost Kosova nastaviće se sa hapšenjem kosovskih Srba, nastaviće se pritisci na Srbiju. Sigurno ih neće zaustaviti bilo kakav ustupak. Ko kaže da sledeći pregovori neće biti vođeni u Vojvodini ili Raškoj oblasti. Situacija je u Raškoj oblasti mirna, čuli smo juče, već sutra taj zapad može da traži mirne pregovore o autonomiji i tog dela Srbije, bez prethodnih demonstracija ili nasilja uopšte.

Zar iko u ovoj sali ima iluzije da će ma šta Srbija da uradi popustiti pritisci na Republiku Srpsku? Da li će biti bolje Srbima u Crnoj Gori ili Hrvatskoj? Zato su pregovori suvišni. Do sada smo Prištini okretali drugi obraz posle svakog šamara i to je shvaćeno kao slabost, a ne kao razuman stav. Insistiranje zapada da se pregovori nastave ima samo jedan cilj, da se natera Srbija da prizna nezavisnost Kosova. To su radili i sa Dejtonskim sporazumom u BiH koji su prepravljali više puta, pretili su sve dok neki od srpskih lidera ne bi popustio i stavio svoj potpis. I danas kažu, sami ste potpisali sad poštujte potpisano.

Vreme je za drugačiji pristup. Dakle, Kosovo i Metohija moraju zauvek ostati u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

U članu 16. Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, u postojećem članu 114. u stavu 1. posle tačke 11) treba dodati i tačku 12) koja glasi: "Svako lice koje tvrdi da se u Srebrenici desio genocid". Ono treba da bude sankcionisano najstrožom kaznom, kaznom doživotnog zatvora.

Tvrditi danas da je u Srebrenici počinjen genocid jeste klasični primer izdaje, što spada u najteža krivična dela u bilo kojoj državi i u svim pravnim sistemima.

Pošto u Srbiji za čin izdaje ne postoji visoka kazna, plasiranje laži o nepostojećem genocidu u Srebrenici postalo je lak, vrlo unosan i, nažalost, posao koji se odvija neometano.

Upornim ponavljanjem o tzv. genocidu pokušava se da ova fraza uđe u svakodnevni govor, da se o tome ne razmišlja nego da se prihvati po principu - zdravo za gotovo. Znači, bez pogovora treba da se prihvati tuđa falsifikovana montaža jedne ratne epizode, što bi celokupan srpski narod žigosalo kao genocidni narod a Republiku Srpsku ugasilo, kao proizvod tog zločina.

To su prave namere pretežno najvećeg dela svetske javnosti, a ovdašnji vinovnici hajke protiv sopstvenog naroda u liku Nataše Kandić, Staše Zajević, Sonje Biserko i njima sličnih osoba, emituju veliku nervozu kada im se neko suprotstavi jezikom činjenica. Jednostavno, njih istina ne zanima. Lažima o Srebrenici ti izdajnici imaju zadatak da zaokruže čitavu konstrukciju zapadnih sila, kako bi inače da opravdaju to što podržavaju Muslimane u BiH, ili to što je Hrvatska primljena u EU sa svim počinjenim zločinima u svim ratovima, i to zločinom genocida, dva puta počinjenim.

Ipak, istina jednom mora pobediti, a veliki doprinos tome i te kako je dao prof. dr Vojislav Šešelj u svojoj studiji na preko 3.000 strana, pod nazivom "U Srebrenici nije bilo genocida", otkrivanjem istinitih i proverljivih činjenica.

Ova Vlada, za razliku od prethodnih, shvata ozbiljnost situacije, ali ne preduzima sve što je potrebno u pravcu rešavanja izuzetno ozbiljnog problema, i po narod, i po državu.

Zato smatram da bi se prihvatanjem ovog amandmana zaštitili državni i nacionalni interesi kao najveće dobro države i naroda. Naročito je to važno u svetlu činjenice da je visoki predstavnik u BiH, Valentin Incko, najavio da će predložiti uvođenje zakona kojim će negiranje genocida u Srebrenici biti kažnjivo delo. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom SRS, briše se stav 1. iz člana 2. tačka 21.

Za ovo brisanje postoje dva bitna razloga. Kao protivnici ulaska Srbije u EU po svaku cenu, naravno da smatramo da su evropski fondovi, fondovi kojima navodno UN pomaže, između ostalog i našu poljoprivredu, u stvari zamka pomoću koje nam stranci otimaju poljoprivrednu zemlju, a ostatku samostalnih poljoprivrednika ujedno nameću i svoje uslove privređivanja.

Drugi razlog, zbog kojeg ovaj član treba brisati leži u činjenici što se ovim amandmanom otvaraju mogućnosti za manipulaciju. Tu mislim na one tzv. „nepredviđene troškove“, koji ovom dopunom dobijaju pravni status, što u našem slučaju znači da će to biti dodatni izvor zarade. Naime, svi znamo da nas tzv. dodatni troškovi prate decenijama, usporavaju koridore, gradnju javnih objekata i sl.

Na kraju, moram da izrazim uverenje da će ove dopune zakona ići u korist pravnim licima, čija je osnovna delatnost poljoprivreda, jer zaista će biti zanimljivo pratiti informacije o potezima „Al Dahre“, arapske firme kojoj je prodat PKB. Svi su izgledi da će ova kompanija nadoknaditi bar deo uloženih 104 miliona evra, upravo od evropskih fondova, naravno uz pomoć ovog zakona i Ministarstva poljoprivrede, koje komunicira po tom pitanju sa EU. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman Srpske radikalne stranke na sam naziv ovog predloga zakona faktički stavlja čitavu teritoriju Republike Srbije pod zaštitu ovog zakona. Ovim amandmanom mi ga formulišemo kao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine i prirodnih dobara. Uvođenjem prirodnih dobara u sam naslov zakona ispravljamo nepravdu prema nekim od ovih dobara koja imaju dvojni karakter.

Naime, postoje prirodna dobra koja su oaze nedirnute prirode, ali se u ovim rezervatima nalaze i životinje koje ne bi opstale bez pomoći čoveka. Najbolji primer je primer Krčedinske ade. To je prirodno ostrvo na kojem slobodno živi veliki broj domaćih životinja. Na površini od 800 hektara uz konje, magarce, svinje, žive i čaplje, rode i beloglavi orlovi, a o njima brine samo jedan čovek, i to koji radi volonterski. Dakle, po osnovu ovih domaćih životinja, ovo prirodno dobro može biti kvalifikovano i kao poljoprivredno, što je uslov da i Krčedinska ada može da računa na finansijska sredstva države Srbije i po osnovu poljoprivrednih subvencija. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 1. podneli smo amandman kojim se precizira da korisnici Fonda za zaštitu životne sredine i pravna i fizička lica, sa prebivalištem na teritoriji Republike Srbije, treba da ispunjavaju zakonske uslove za dodelu sredstava. Tako ćemo izbeći da pojedini strani investitori odmah pošto otkupe neko naše poljoprivredno dobro zagrabe iz državnog fonda, a u ovom slučaju za zaštitu životne sredine, i tako nadoknade uložena sredstva.

Dakle, mi našim amandmanima nastojimo da preciziramo i pojasnimo, što se ne može reći za predlagača. Primer maglovite uopštenosti koju pred ovu Skupštinu šalje predlagač je, između ostalog, i Predlog zakona kojim treba da se potvrdi Sporazum naše Vlade i Vlade Hrvatske o zaštiti životne sredine i očuvanja prirode. Ovim sporazumom je predviđeno da zajednički radimo na očuvanju vazduha, vode i da zajednički upravljamo otpadom. To su lepe reči, koje ne znači ništa. Kako ćemo i ko će upravljati, na primer, Šarengradskom adom? Hrvatska brine o zaštiti šarana na tom ostrvu, a samo malo dalje, u Vukovaru, i dalje traje progon preostalih Srba, a ćirilicu su već proterali, kako smo imali prilike da vidimo. A sada se ta ista država Hrvatska ovim sporazumom predstavlja kao civilizovana evropska država, u kojoj je ekologija veoma važna.

Kao pouka može nam poslužiti i problem koji sa Hrvatskom trenutno ima Republika Srpska. Radi se o najavi odlaganja nuklearnog otpada, kojega hrvatska vlast ima nameru da odlaže na samoj granici sa srpskim opštinama. Dakle, čitav sporazum je jedna velika iluzija, lepe reči, ispod kojih samo naivni mogu da stave svoj potpis. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zabrinjavajuća reč u naslovu ovog zakona je i ključna reč – realizacija i to zato što je na čelu ministarstva zaduženog za izgradnju ovih stanova ministar Zorana Mihajlović, koja je poznata po tome što olako daje obećanja koja se ne ispunjavaju.

Ministar, gospođo Mihajlović, vrlo lako postavlja rokove koji se ne realizuju, što je slučaj i sa ovim jeftinim stanovima. Tako je prošle godine najavila početak izgradnje za mart ove godine. Pošto je zakon tek sada u skupštinskoj proceduri, očigledno da nije ispoštovan rok koji je naznačila.

Postavlja se pitanje, kako to ministar Mihajlović dolazi do ovih rokova? Da li svoj rad koordinira sa Vladom Srbije? Da li ostali ministri imaju saznanja vezano za njen rad ili možda predsednik Vlade? I ko je taj sa kojim se ministarka konsultuje? Ovako proizvoljnim rokovima dovodi se u pitanje i kredibilitet čitave Vlade. Brojni su primeri olako izrečenih obećanja.

Ministar je u februaru tvrdila da će zakon ući u skupštinsku proceduru u martu, te da su pripremljeni i uslovi za izvođača radova i da se krajem marta može očekivati početak izgradnje u nekoliko gradova, u Vranju, moguće i u Beogradu. Danas je 23. maj i svaki komentar je suvišan. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, primeri iz prakse nas opominju da budemo oprezni, pa možda čak i skeptični kada je u pitanju izglasavanje ovog zakona.

Naime, još 2016. godine objavljen je konkurs za prodaju 122 socijalno neprofitna stana, i to u naselju Kamendin na obodu Zemun polja. Cena sa PDV-om iznosila je oko 700 evra po kvadratnom metru, ali te stanove niko ne kupuje, pošto se nalaze na vrlo udaljenoj lokaciji i oni danas propadaju, a jedan broj stanova je devastiran. Dakle, svedoci smo sličnog projekta iste vlasti, na samo nešto nižem nivou.

Sa druge strane, na teritoriji opštine Zemun, na zemljištu nekadašnje kasarne u Novogradskoj ulici, na daleko boljoj lokaciji, ustupljeni su placevi privatnim firmama koje su tu izgradile luksuzne stanove čija je cena astronomska. Današnji ministar Stefanović, svojevremeno u jednom TV duelu, optužio je tadašnjeg gradonačelnika Bogdanovića upravo za tu manipulaciju da zemljište kasarne namerava da ustupi privatnicima, a to se i dogodilo, ali kada se promenila vlast. Isto tako, ministarka Mihajlović tvrdi da njeno ministarstvo gradi jeftine stanove na zemljištu još jedne bivše kasarne u Zemunu u Ulici cara Dušana, gde cena kvadrata iznosi 1.600 evra, sa uračunatim PDV-om, a to je iznad svake tržišne cene stambenog kvadrata u Zemunu, naročito na toj lokaciji.

Što se tiče stanova o kojima govori ovaj zakon, ministarka građevine tvrdi da će maksimalna cena po kvadratu biti 500 evra u Beogradu i 450 evra u Vranju, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu i Novom Sadu, bez PDV-a. Sve i da ostane ova cena i ne dođe do povećanja u toku gradnje, to i nije neka velika usluga građanima. Ako se uzmu u obzir lokacije na kojima je predviđeno da se gradi, cena ovih stanova nije nešto naročito niža ili je čak ista kao i cene već postojećih stanova u tim mestima. Dakle, ni po ceni ni po načinu plaćanja, a naročito kvalitetu stanova ovde nema nikakve usluge stambeno nezbrinutim porodicama pripadnika snaga bezbednosti. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva odbrane, amandmanima na Predlog zakona o vojnom obrazovanju, poslanička grupa SRS ima nameru da popravi nedostatke ovog predloga, ali i da ukaže javnosti na zaista ozbiljnu potrebu da konačno dobijemo realno, izvodljivo i pre svega nama prilagođeno školovanje oficirskog kadra.

U članu 1. Predloga zakona na koji sam podnela amandman govori se, tačnije nabraja se šta se sve reguliše u ovoj oblasti. Da ne čitam tekst predloga, obuhvaćen je najširi spektar, od finansiranja obrazovnih ustanova, do položaja nastavnika i polaznika.

Mišljenja sam da naša vojska pomalo staje na svoje noge. Svedoci smo da se nešto dešava u pozitivnom pravcu. Od naših domaćih projekata, različitih oklopnih transportera, do aviona koji su nam stigli iz Ruske federacije. Dakle, popravlja se stanje u armiji, ima novog naoružanja, ali ipak nisam sigurna da ga ima dovoljno.

Želim da verujem da ćemo ekonomski moći da podnese modernizaciju i upotpunjavanje vojnog arsenala, što je jedan od imperativa današnjice, ma koliko ova država težila i stabilnosti na čitavom Balkanu.

Kada sam rekla da se čini da vojska staje na svoje noge, mislila sam na sledeće. Vojska Srbije koja je gotovo nedirnuta izašla iz rata sa čitavim NATO paktom, bukvalno je uništena od unutrašnjeg neprijatelja. Ono što NATO nije uspeo silnim bombama, raketama, jurišima hiljada terorista na KiM, to je domaća izdajnička bolumenta učinila jednim potezom pera. Pokorno, slušajući naloge Amerike i njenih evropskih saučesnika, odmah po izvođenju državnog udara 5. oktobra 2000. godine, počeli su sa uništavanjem vojnog naoružanja i što je još gore, počeo je progon naših heroja koji su branili i odbranili državu Srbiju.

Po meni, njihovo herojstvo je zaslužno što Vojska kao institucija još uvek ima zavidan rejting u javnosti. Nažalost, još uvek nije kraj hajke na srpske vojnike i oficire iz proteklih ratova. Svedoci smo da ih koje kakve organizacije koje su za to plaćene od stranaca, redovno blate na sve načine, ali bez obzira, među mladima postoji veliki polet, veliko interesovanje za zvanje oficira ili vojnika, ali kao i u svakom drugom i ovde su lična primanja jedan od faktora zbog kojeg se o ovom zanimanju razmišlja sa zadrškom. To svakako se mora hitno rešavati. Hvala.