Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koristim priliku da na samom početku izađem povodom člana 225, a zbog hitnosti situacije, jer me je 300 građana zamolilo da u njihovo ime kažem da u Kragujevcu u kolektivnom centru u Trmbasu postoji 100 izbeglica sa Kosova, 100 ljudi koji su izuzetno ugroženi u ovom trenutku zato što već par meseci nemaju električnu energiju.
Naime, uslovi u kojima oni žive nisu prikladni tj. instalacija nije prilagođena za taj broj priključaka koje oni u ovom trenutku koriste, tako da stalno dolazi do pucanja i izbacivanja osigurača i već par meseci nemaju struju. Među njima ima tridesetoro dece od šest meseci do sedam godina, ima više invalida.
S obzirom na to da su se ti ljudi obraćali lokalnoj samoupravi a da im lokalna samouprava do sada nije izašla u susret, zamolili su me da, u ovim teškim, hladnim danima, preko ove govornice zamolim predsednika Skupštine da, shodno ovlašćenjima i mogućnostima, preko Komesarijata za izbeglice učinimo šta možemo da bi ljudi pred novogodišnje praznike imali električnu energiju i grejanje. Grejanje nemaju i ne mogu da lože kotao iz razloga što kotao postiže visok pritisak i plaše se da ne dođe do eksplozije istog, što bi izazvalo još veće posledice.
Takođe sam zamoljen od strane jedne petočlane porodice koja se nalazi u istom tom kolektivnom centru, koja je prinudno smeštena jer je ostala bez krova nad glavom. Naime, njihov dom se pre par meseci upalio. Među njima je jedna trudnica. Lokalna samouprava, odnosno glavni stručnjak za socijalna pitanja grada Kragujevca Slavica Saveljić naložila je da se ta petočlana porodica iseli iz te sobe. Ova mlada buduća majka Đurđević Maja nema gde da ide. S obzirom na to da se mi zalažemo za poboljšanje nataliteta, smatram da je u ovom periodu, na minus tri i minut pet, neprikladno i nije normalno bilo koga izbacivati iz nužnog smeštaja.
Opet koristim priliku da zamolim predsednika Skupštine da, shodno njegovim ovlašćenjima i mogućnostima, pokuša da reši ova dva vrlo velika problema u izbegličkom naselju Trmbas, na zadovoljstvo svih onih korisnika koji vape, mole i traže pomoć. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade i gospodine Tadiću, bez obzira što mnogi misle i kažu da su razočarani i da ovo nije istorijska sednica Republičkog parlamenta, ipak mislim da je ovo istorijska sednica, iz prostog razloga što ćemo na ovoj sednici doneti jedan dokument.
Znači, Narodna skupština Republike Srbije donosi dokument o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. I upravo zato što ćemo ovaj dokument doneti, ovo je istorijska sednica i ovo je istorijska odluka za srpski narod.
Voleo bih da mi protivnici ove deklaracije, oni koji se ne slažu sa njom i oni koji joj puno toga zameraju, kažu koja bi to država na svetu, kada bi došla u sličnu situaciju (a naravno mala, izmučena, iznurena, ekonomski osiromašena, nemoćna da se protiv svetskih sila bori oružjem), donela nešto drugo (a da zaštiti sebe i svoju teritoriju) no ovakvu jednu deklaraciju, što je jedino u ovom trenutku i moguće.
Šta jedna mala izmučena zemlja u ovom trenutku, zemlja u kojoj 120 hiljada ljudi boluje od malignih bolesti, a 30 hiljada umire, zemlja koja ima više starijih osoba od 65 osoba no mlađih od 16 godina?
Šta još jedna takva zemlja više od onoga što čini može učiniti? Mnogi zameraju sadašnjoj Vladi da je malo uradila, da nije dovoljno uradila, misle da bi oni mogli da učine više, samo kada bi bili na tom mestu.
A šta je to predsednik Vlade mogao da učini više? Možemo li mi, kao zemlja i kao država da uvedemo sankcije SAD-u, da uvedemo sankcije Evropi, mi njih teritorijalno da ugrozimo? Ne možemo. U ovom trenutku, ovo je jedino moguće što je država Srbija mogla da uradi. Narod koji zaboravi svoju istoriju i zaboravi svoju prošlost, sigurno ne može da obezbedi ni dobru budućnost.
Srbija ima svoju prošlost, Srbija ima svoju istoriju i Srbija ima istorijsku baštinu sa kojom se može pohvaliti. Iz tih razloga, mi to ne smemo zaboraviti, a velikim silama i svetskim moćnicima se ne možemo u ovom trenutku odupreti i upravo iz tih razloga, donosimo današnju odluku ovakvu kakva jeste.
Time treba da obezbedimo i budućnost. Mogu svetski moćnici da se igraju gumicama, nije to za njih problem. Lako je uzeti gumicu, izbrisati državnu granicu jedne suverene male države kao što je Srbija, ali nemamo mi prava da istorijski, da politički i na bilo koji način prihvatimo to njihovo igranje gumicom i brisanjem naših granica, to je nama zagarantovano Ustavom i kao ljudi smo glasali za taj Ustav. Mi smo dužni da štitimo taj Ustav i da obezbedimo izmučenom srpskom narodu sutra bolju i perspektivniju budućnost.
Šta možemo učiniti više u ovom trenutku? Rat smo imali, oprobali smo se i na tom bojnom polju, herojski, junački, protiv celog sveta, ali taj rat je rat koji se ne može dobiti. Samo veća beda, jad i čemer može da nas snađe.
Ako se danas vratimo, a oni koji nisu izgubili svog najdražeg i najmilijeg ne mogu ni imati takvo osećanje kakvu gorčinu imaju ljudi koji su ostali bez svoje porodice, bez svojih domova, bez svojih ognjišta, koji su morali da beže sa prostora gde su živeli i da se potucaju po tuđim stanovima, salama, šupama, itd. Tu gorčinu, mi koji nismo doživeli i taj gorak osećaj muke i bede nemamo i zato se ratom ne možemo igrati, jer ga ne možemo dobiti.
Izolacija, imali smo izolaciju međunarodne zajednice i svu bedu i jad koju jedna izolacija nosi sa sobom, imali smo bonove, imali smo tačkice, nestašicu roba, male plate, prazne bolnice, nismo imali lekove, instrumente. Ne smemo dozvoliti da ponovo dođemo u takvu situaciju. Srbija još jednom u takvoj situaciji i iz te situacije se ne može izvući.
Raskol sa celim svetom nikome dobro nije doneo, ni Srbiji ne može doneti dobro, ali ne znači da ćemo podržati i da treba da prihvatimo oberučke ili da kleknemo i da legnemo ako svet želi, a moćnici se igraju onom gumicom, da nas brišu i da nam pomeraju granice. Dužni smo, da sutra pokolenjima koja treba da naslede nas, našu politiku, deca koja se rađaju danas i ona koja će se rađati sutra, kažemo i kroz istorijsku baštinu šta se dešava, i kakva nam je bila, i da imaju trag, dokument, na osnovu čega sutra opet u nekom globalnom pomeranju sveta mogu da traže ono što je nekada pripadalo njihovim očevima i njihovim dedovima. I to je naše pravo, a naravno i sutra njihovo legitimno pravo, da to od svetskih moćnika koji su to uzeli njihovim očevima, naravno, sutra drugom globalizacijom možda povrate.
Šta smo možda u prethodnom periodu mogli da učinimo da se izbegne ovakva situacija danas, a nismo? Mogli smo da vratimo oduzetu zemlju, da vratimo zemlju SPC, da ima svog titulara i vlasnika. Mogli smo možda da damo koncesije svima onima na 50 i 100 godina, svima onima koji danas jesu na Kosovu, ali nismo. Ono što smo propustili, propustili smo, ali dajte da u budućnosti ne pravimo iste i slične greške.
Šta građani od nas očekuju? Građani od nas očekuju upravo ovakav stav, da štitimo svoj suverenitet i svoju teritoriju. Očekuju bolji život, očekuju bolje životne uslove, posao za sve one koji danas u Srbiji jure, tumaraju i traže posao kako bi preživeli mesec i dan. Očekuju posao za mlade, očekuju prosperitet, bolju, kvalitetniju budućnost.
Niko nema prava da od Srbije napravi logor, niko nema prava da Srbiju izoluje od sveta, niko nema prava da ruši mostove prijateljstva i nemamo mi kao država mnogo prijatelja, i nema u politici, pa i u međunarodnoj, baš mnogo prijateljstva, postoji interes.
Mi ono malo prijatelja što imamo, ko god da je, moramo ceniti, poštovati, negovati i graditi mostove prijateljstva. Samo gradeći mostove prijateljstva, sutra će možda naša deca biti u boljoj političkoj poziciji, no što smo mi danas. Možda će oni mnogo lakše, uz prijatelje koje ćemo mi izgraditi a oni sutra nastaviti, i ako se drzne bilo ko i oduzme nam teritoriju, sutra vratiti, ali mi taj trag moramo ostaviti, ostaviti politički napisan trag, a istorijsku baštinu niko nam onom gumicom ne može izbrisati.
Sedamnaest godina sam u politici, živim u radničkom gradu u kome se teško živi. Devedesetih godina, pete i šeste godine, mnogi politički prvaci su dolazili u Kragujevac i upravo tamo, kod ''Krsta'', držali govore. Moram reći nekim političarima danas, a da ne pravim neke velike replike, sami će se setiti, u jednoj partiji koja u tom periodu nije postojala, imali su tada drugu priču. Nije njihova priča bila kao ova što je danas. Danas kritikuju sve što je ova vlada uradila, a samo 1995. i 1996. godine kod ''Krsta'' pričali su priču, upravo ovo što ova vlada danas radi. Verujte mi, kada bi onaj ''Krst'' mogao da progovori, plakao bi i pričao kroz suze, a isti ti političari morali bi da saviju glavu i da se postide.
Nisam čuo šta oni drugi predsednički kandidati nude građanima Srbije, pa i meni. Danas sam poslanik, možda sutra neću biti, ali imam troje dece pa bih voleo da vidim i čujem, sem kritike Vladi i pregovaračkom timu, šta nude drugi kandidati za predsednika, kakva je ta budućnost, šta mogu moja deca da očekuju, pošto se i oni pitaše šta može njihova, a šta mogu sve ukupno sva deca Srbije da očekuju, danas, sutra i u budućnosti.
Nova Srbija, njeni poslanici, njeni članovi ne žele i ne smatramo normalnim da se bilo kakve privredničke veze raskidaju sa svetom. Najlakše je raskinuti veze, pokidati mostove i prijateljstva i privredničke saradnje. Bez privredničke saradnje sa svetom nema boljitka, nema prosperiteta Srbiji. Srbija će sledeće godine biti privatna i završiće se proces privatizacije. Ne možemo mi politički zaustaviti razvoj privatne privrede, razvoj Srbije, a samim tim i budućnosti. Ne možemo nikako dozvoliti da oni koji imaju pretenzije prema našoj teritoriji to uzmu, a mi ne osudimo to kao čin nepoštenja, nekorektnosti prema jednoj malo, napaćenoj, siromašnoj Srbiji koja je i tim svetskim moćnicima u datom trenutku bila saveznik i prijatelj.
Prema tome, poslanici Nove Srbije će podržati i glasati za dokument koji ćemo danas izglasati, koji treba da omogući i da svima onima koji ako se drznu i uzmu nam deo teritorije, da ostavimo istorijski trag sutra mladim pokolenjima i ovoj deci koja će graditi Srbiju, da jednostavno oni, ako mi ne budemo bili u stanju da zaštitimo, da oni zaštite i vrate ponovo Kosovo i Metohiju tamo gde i pripada, a pripada Srbiji.
Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedavajući, meni ne smeta što ministri nisu trenutno ovde.
Mi danas usvajamo jedan set zakona, izmene poreskih zakona i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama. Ono što je važno u ovom trenutku je Predlog zakona o izmenama Zakona o javnim putevima. Tu ću se najviše zadržati.
Osnovno je pitanje za sve nas, pa i za građane Srbije: da li nam trebaju putevi? Onda, postavlja se drugo pitanje: kakvi nam trebaju putevi? I, što je još važno: zašto nam trebaju putevi?
Prvo pitanje – da li nam trebaju putevi? – svi znamo da nam trebaju putevi, da Srbija ima dosta neizgrađene infrastrukture. Ono što je bitno – kakvi nam putevi trebaju? – trebaju nam dobri putevi. Zašto nam trebaju ti dobri putevi? Naravno, prvenstveno zbog građana Srbije, da se osete da žive u 21. veku, a onda, naravno, zbog razvoja privrede i sveukupno države Srbije.
Da bismo imali dobre i kvalitetne puteve, to košta. Za to država treba da izdvoji sredstva. Postoji više načina, iz fondova iz kojih se izdvajaju sredstva za izgradnju i održavanje puteva, ali nažalost, a i na sreću, u proteklom periodu izgrađeno je dosta puteva iz raznih fondova, iz zajmova, kredita, ali budžetom nije bilo predviđeno održavanje. Da bismo imali dobre i kvalitetne puteve, moramo ih i održavati.
Iz tog razloga se menja ovaj zakon o javnim putevima, u smislu da se iz već postojeće stope, koja se izdvaja za akcize, uveća procenat koji će se dati ''Putevima Srbije'', u smislu da dosadašnjih 10% od akcize, koja su koristili ''Putevi Srbije'', sada će biti 15%, a 2009. godine - 20%.
Ovde je bitno naglasiti, zbog građana Srbije, da ovaj procenat izdvajanja iz akcize za puteve neće nanositi troškove građanima i, naravno, privrednim subjektima. Znači, ne uvećava se njihov trošak.
Ovakvo rešenje će omogućiti da u sledećoj godini ''Putevi Srbije'' dobiju 12.058.000.000, a 2009. godine, kada ta stopa izdvajanja iz akcize bude 20%, 16.100.000.000 dinara.
Osnovni cilj jeste bolje i kvalitetnije održavanje puteva, što je od interesa svih građana Srbije, posebno onih učesnika u saobraćaju koji te puteve redovno i koriste.
Šta je osnovni cilj i šta je dobit ovakvog održavanja puteva? Naravno, pospešivanje privrede. Tamo gde ima puta - ima razvoja privrede, a tamo gde se razvija privreda - ima i zapošljavanja To je osnovni cilj i zadatak svih nas koji se bavimo politikom, jednostavno da stvorimo povoljan ambijent i klimu koja će omogućiti otvaranje novih radnih mesta.
Koliko god da se nekome čini da se gradnjom putne infrastrukture ne dobija veliki broj novih radnih mesta, mislim da je obrnuto - upravo se gradnjom dobre infrastrukture stvaraju privrednički odnosi, razvijaju se privredni objekti, pored tih puteva stvaraju se novi privredni subjekti, a samim tim i zapošljava veliki broj ljudi.
Da ne pričamo o komoditetu učesnika u saobraćaju i, naravno, stvaranju sveukupno normalnijeg ambijenta građanima Srbije. U krajnjoj liniji, kada smo donosili Ustav, rekli smo da ćemo se boriti za sveukupno ravnomerniji razvoj Srbije. Znamo da postoje delovi Srbije koji su slabo i slabije razvijeni. Putna infrastruktura je jedan od tih, naravno vrlo značajnih, faktora koji utiču na razvijenost određenih regiona.
Što se tiče upravo tih nerazvijenih područja, Ministarstvo za infrastrukturu je u proteklom periodu učinilo dosta, izgrađeno je oko 300 kilometara puta, a ne znači da u narednom periodu ne treba uraditi i više.
Da još jednom naglasim, zbog građana Srbije, izdvajanjem 15% od akcize za sledeću godinu i 20% u 2009. godini ne uvećava se akciza. To je vrlo važno. Znači, privredni subjekti i građani nemaju novi namet ili trošak što se tiče ovog izdvajanja za putnu infrastrukturu.
Ostali poreski zakoni takođe i izmene i dopune ovih zakona omogućavaju i smanjuju troškove i čine da se u Srbiji napravi bolji privredni ambijent, a samim tim i veće zapošljavanje.
Nadam se, kao što je Odbor za saobraćaj i veze jednoglasno doneo odluku i složio se da ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim putevima treba usvojiti, da će tako učiniti i ovaj parlament, na zadovoljstvo svih nas poslanika, Vlade Republike Srbije i, što je najbitnije - građana Srbije. Hvala.