Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, u ime poslaničke grupe NS podneo sam amandman na Predlog zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, i to na član 54. stav 1, i po nama iz Nove Srbije taj stav bi trebalo da glasi: "Direktor Kompenzacionog fonda bira se putem javnog konkursa".
Obrazloženje - ovo rešenje, smatramo mi iz NS, u skladu je sa proklamovanim stavom Vlade da se na važna mesta u državnoj upravi rukovodeći kadrovi biraju javno, dakle, na javnim konkursima, što znači da ta mesta mogu da budu dostupna svim zainteresovanim građanima, a ne samo stranačkim ljudima.
U obrazloženju Vlade, odnosno gospodina ministra zašto je ovaj amandman odbijen piše - amandman se ne prihvata iz razloga što se na predloženi način imenuje lice koje je stručno za navedenu oblast i koje za svoj rad odgovara ne samo Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, nego i Vladi.
Implicitno iz ovoga može da se zaključi, građani Srbije, da putem javnog konkursa, nije važno da li za direktora kompenzacionog fonda, nego za bilo koju javnu funkciju, na javnom konkursu ne može da se izabere stručno lice koje će da odgovara ministru ili Vladi. To je poruka građanima Srbije i mladim obrazovanim stručnim kadrovima, a među nama rečeno, koji smo stranački ljudi, to dobro znam, ovo znači - biće direktor iz DS, gospodine ministre. Voleo bih da prokomentarišete ovo i odgovorite na ovo moje pitanje.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, u ime Nove Srbije podneo sam amandman na Predlog zakona o genetički modifikovanim organizmima, na član 14. i stav 3.
Dakle, radi se o informisanju građana, gde u zakonu piše – u jednim dnevnim novinama, dakle prijava o genetički modifikovanom organizmu. Dao sam predlog da to bude – u najmanje tri dnevna lista.
U obrazloženju se kaže da ta prijava može da sadrži nekoliko stotina stranica i da su to veliki troškovi za ministarstvo odnosno za državu.
Zamolio bih gospodina ministra i Ministarstvo da oni uštede na nekim drugim stvarima, a da se ne štede na onim stvarima gde građani i šira javnost, zbog ozbiljnosti ovoga zakona i posledica nepravilne primene ovog zakona, bude ta šteta – kolateralna šteta za građane – dakle, da oni budu informisani.
S druge strane, Ministarstvu, odnosno ministru se ne bi moglo spočitavati da favorizuje određeni dnevni list. Tako da ministra, s obzirom da će se direktor Kompenzacionog fonda birati tajno, pošto nije odgovorio na moje pitanje, tako sam zaključio, znam da ni na ovo pitanje neće odgovoriti.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, vas, predsednice, prvo želim da izvestim da sam odgovore na sva pitanja koja su Poslanički klub NS-a, odnosno poslanici NS-a i ja lično postavili dobio sa zakašnjenjem, ali smo zadovoljni činjenicom da su gotovo svi ministri odgovorili, bez obzira na to da li se sa sadržajem tih odgovora slažemo.
Samo na jedno pitanje nismo dobili odgovor. Pošto smo imali intervenciju i iz vašeg kabineta da dostavimo, da ne kažem, tužimo ministre koji nisu odgovorili na pitanja, i pošto mislim da ste shvatili stil rada Poslaničkog kluba NS-a, mi ćemo to pitanje postavljati za ovom govornicom, s ovoga mesta, sve dok ne dobijemo odgovor.
Moje pitanje je za ministra energetike, gospodina Petra Škundrića. Radi se o ceni gasa za domaćinstva.
Obrazloženje. Da li se građani Srbije sećaju, da li se kolege narodni poslanici sećaju kakve smo ovde tirade, od raznoraznih šefova stranaka i svih nas zajedno ovde, pred građanima Srbije izgovarali kada je dignuta cena gasa, pre svega, za domaćinstva? Sada su se mnogi ućutali. Želim da podsetim javnost da je tada rečeno da se cena gasa za domaćinstvo formira na prosečnoj devetomesečnoj ceni, dakle, devet meseci unazad, naftnih derivata.
Želim da sve kolege narodne poslanike podsetim da je u tom trenutku, kada je cena gasa podignuta za 60% za sve građane Srbije, cena hiljadu kubika gasa iz Rusije, ili odakle ga već dobijamo, bila 450 dolara; sada je ta cena negde oko 300 dolara.
Danas u svim medijima imamo saopštenje Agencije za energetiku, koja najavljuje novo poskupljenje cene gasa, pa je moje pitanje – šta će Ministarstvo za energetiku, ako ima neke ovlasti nad monopolskim preduzećem "Srbijagas", da preduzme?
Napominjem da su, makar u zapadnoj Srbiji, makar u gradu Čačku, odakle dolazim, građani direktno svojim sredstvima, svojim novcem učestvovali u izgradnji sekundarne mreže. Sada treba da trpe monopol jednog javnog preduzeća, da ne kažem države, i da ih neko, kako se u našem kraju kaže, ''klempavi'' cenom gasa.
Podsetio bih kolege iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji ovih dana zamajavaju građane Srbije i ovu skupštinu tobožnjim izmišljanjem nekog fašizma u Srbiji, da je njihov veliki vođa štapom mahao u ovoj skupštini, doduše, u onoj tamo sali, u Kralja Milana, da će srušiti Vladu, da u Srbiji postoji gasna mafija, a sada – nikom ništa; sada je ostalo samo da Nova Srbija, sa svojih devet poslanika, pokuša da zaštiti građane Srbije koji se greju na gas od monopola javnog preduzeća i države.
Napomenuo bih kolegama iz Socijaldemokrata Vojvodine da je, od 100% građana Srbije koji koriste gas kao energent za grejanje svojih kuća i stanova, 70% iz Vojvodine. Utoliko je čudnije da se oni ne javljaju ovih dana, ne protestuju. Iz toga, njihovog ćutanja, mogu samo da zaključim da su, možda, oni ili njihov vođa lično dobili besplatan gas. Naravno, ovo kažem malo ironično, ne verujem da je tako, ali očekujem da progovore o pravim interesima građana, a ne da izmišljaju zanimljive, zapaljive političke teme, kojima dodatno dele politički prostor i političku scenu u Srbiji, o nekom fašizmu u Srbiji.
Dakle, moje pitanje za ministra Škundrića glasi – zašto se povećava cena gasa za građane Srbije, kada je svetska cena, odnosno uvozna cena pala i da li postoji monopol javnog preduzeća "Srbijagas"?
Želim da iskoristim još ovih 20 sekundi koliko mi je ostalo da pitam, da li će neko da odgovori građanima Niša zbog čega trasa gasa, dakle, Južnog toka, zaobilazi Niš? Čija je to ideja i kome je to u interesu? Građanima Niša i te regije sigurno nije u interesu i mi ćemo ovih dana o tome još govoriti s tog mesta. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, u nameri da diskutujem o predlogu kandidata za izbor člana Saveta RRA o biografiji i o dosadašnjem radu kandidata ne bih posebno govorio, pogotovo zato što je moja koleginica Aleksandra Janković vrlo iscrpno govorila. Iskoristio bih vreme koje imam da popričamo malo o informisanju sa Kosova i Metohije o tome kako naši ljudi žive dole. Mogu da kažem, na osnovu mog iskustva i razgovora sa ljudima na Kosovu i Metohiji, da oni nisu zadovoljni kako naši mediji, a pričaću samo o jednom, izveštavaju sa Kosova i Metohije.

Poslednjih nekoliko dana bili smo svedoci njihove herojske borbe u selu Brđani, gde su se goloruki suprotstavljali tzv. međunarodnim snagama koje su na njih bacale suzavac i šok bombe. Imam utisak, prateći iz svog toplog i sada ohlađenog doma u gradu Čačku, gde živim, da naš javni, tzv. evropski, medijski servis nije baš prikazao dramatičnost onoga što se dole događa. Mislim da to nije prvi put. U kontekstu toga je moja koleginica Aleksandra Janković izrazila sumnju kako će se član RRA ponašati, s obzirom na ovlašćenja koja RRA ima.

Zašto sve ovo govorim? Zato što me malo grize savest kao narodnog poslanika, ne malo nego dosta, jer sam 2002. godine glasao za TV pretplatu. Smatrao sam i još uvek smatram, doduše, pokoleban, da treba da postoji jedna televizija, zvali je mi javni servis, državna televizija, nacionalna televizija, na kojoj će naša deca moći da prate program kao što smo mi mogli kada smo bili deca, kada smo bili đaci, da pratimo školski program ili emisije iz nacionalne istorije našeg naroda. Ta nacionalna istorija je svetla, a nije onakva kakvom je neki prikazuju; ta istorija je svetla, i nas i naših predaka, a nije onako kako neki naši današnji gosti govore.

Ovako kako sada radi javni servis, to moram javno da kažem, što se tiče NS i Poslaničkog kluba NS, da nije direktnih prenosa ove sednice, građani bi stekli utisak da uopšte ovde ne učestvujemo u radu. Sviđalo se to nekome ili ne, neko kaže uspešno, neko kaže neuspešno, svako ima svoju publiku i svoje birače, one koji ih hvale i one koji ih kude, ali mogu da kažem da sam poslanik devet godina u Poslaničkom klubu NS i da, osim gostovanja našeg predsednika kao ministra nekoliko puta, nikada nije gostovao nijedan poslanik NS, sem nedavno u emisiji "Možda da, možda ne". To nije slučajno.

Reći ću vam samo jedan primer odnedavno – bio sam gotovo progonjen u hodniku da dam izjavu o jednoj aktuelnoj temi toga dana, za ovaj razgovor i moju diskusiju uopšte nije bitna tema, od 30 sekundi; i to je skinuto. Dakle, mi iz Nove Srbije smo uvereni da na javnom servisu, pre svega u informativnom programu, postoje makaze, i to velike makaze, za stranke koje neće da odustanu od svog nacionalnog programa, kao što je NS, za one koji se ne stide toga što su Srbi, koji se ne stide onoga što su pričali deset godina, koji jesu za Evropu, ali dostojanstveno.

Treba da imamo i mi šansu da na tom javnom servisu kažemo zašto imamo rezerve prema ovakvom ulasku u Evropu, kako nudi sadašnja vladajuća koalicija, pa neka onda narod sudi ko je u pravu, neka narod glasa. Zašto sumnjamo u zdrav razum naših građana i našeg naroda? Neka slušaju sve poslaničke grupe, naravno, srazmerno zastupljenosti u parlamentu. Samo bih vas podsetio da je odnos u parlamentu 51% prema 49%; većina je ovde 126 poslanika vladajuće koalicije. Da li 49% opozicionih stavova ima u informativnim emisijama na javnom servisu?

Pre nekoliko godina, kada smo bili na vlasti, da nam neko ne govori da smo licemeri, istu ovu temu smo pokrenuli, ali ne zbog Nove Srbije, zato što je diskriminisana, nego zbog istine. Mislimo da je ta istina potrebna građanima, a potrebna je i vladajućoj koaliciji, jer će da ispravi neke svoje greške i da bolje vlada, što je u interesu svih građana Srbije.

Dobronamerno smo, bez mnogo buke i pompe, pitali kako je moguće da TV pretplatu plaćaju građani koji uopšte nemaju TV signal. Imaju volju da plaćaju još uvek, tada, pre nekoliko godina su imali, tu čuvenu TV pretplatu, a nemaju TV signal. Odgovor sa RTS-a je bio tako bahat i nekulturan da nisam mogao da verujem. Rečeno nam je – pa šta ima veze, plaćaju porez za školstvo i oni koji nemaju decu.

Ti i takvi ljudi vode javni servis Srbije, i još kažu – evropski medijski servis. Nije to nikakav javni servis. To je vladin servis.

To je servis DS-a, i to treba reći otvoreno i pošteno. Ne bih imao ništa protiv kada bih bio bar malo uveren, kao građanin i otac dvoje dece, da je to dobro za Srbiju. Jedna istina, saopštavana svako veče i ulepšavana, nije dobra za građane Srbije, nije dobra za državu, nije dobra za vladajuću stranku, nije dobra za Vladu, nije dobra ni za predsednika Republike.

Bolje bi bilo da se na javnom servisu u informativnim emisijama čuju malo kritičniji tonovi o trenutku u kome živimo i o tome kako naš narod živi. Ta TV pretplata je polovina penzije za 188.000 građana u ovoj zemlji koji su pošteno zaradili svoju penziju, a imaju primanja, odnosno tu penziju manju od 11.000 dinara. Sada je pretplata, koliko znam, 477, odnosno oko 500 dinara; kada to pomnožimo sa 12 meseci, to ispada više od pola jedne penzije. Možda se nama koji, i pored smanjenih plata i dnevnica, još uvek imamo natprosečne plate i još nekima koji imaju mnogo veće plate nego što imamo mi narodni poslanici čini da to nije neki trošak.

Zašto mi građanima ne bismo prepustili, čuli ste malopre predsednika NS povodom kablovske televizije, da oni izaberu televiziju koju hoće da plaćaju? Možda će da plaćaju neku lokalnu televiziju. Zašto je pod moranjem i zakonom da plaćaju javni servis ako im se ne sviđa, recimo, "48 sati svadba"?

Zašto da plaćaju jednu televiziju za koju kažu da je na njoj jedan tajkun, o tome je malopre bilo reči ovde, 60% vremena, reklamnih minuta zakupio? Zašto bi to finansirali svi građani? Da li ima ijednog razumnog čoveka ovde koji ne zna da je blizu polovine građana nezadovoljno kako živi u ovoj zemlji? Prema tome, nezadovoljni su i tom istinom koju čuju svako veče na javnom servisu.

Dalje, građani su saznali (i treba da saznaju) koliku platu ima svaki poslanik, koliko popije kafa, kolika mu je dnevnica, sve treba da saznaju; i ministri su morali da daju svoju imovinsku kartu i koliko popiju kafa u Vladi, samo mi ne možemo da znamo jedan podatak, da vidimo završni račun, gde su završile te pare koje građani plaćaju kroz TV pretplatu. Gde to možemo da saznamo? U kom dokumentu? Da vidimo kolike su plate na tom javnom servisu? Kako su tu ljudi zapošljavani? Da li je moguće da glavne informativne emisije vode svako veče ljudi koji su rodbinski povezani sa članovima Vlade? Da li vi mislite da će to građani da trpe? Da li oni na javnom servisu i vi iz vladajuće koalicije znate koliko ste blizu toga da se ponovo u pola osam čuju šerpe i lonci? Meni još zvoni u ušima i toliko me je stid što sam 2002. godine glasao za tu TV pretplatu.

Mislim da je u interesu svih stranaka u vladajućoj koaliciji, opozicionih, svih poslanika ovde da mi taj javni servis pretresemo i prodrmamo, da vidimo šta se tamo radi, da se ne obaziremo na žutu štampu, ni na ove izbore, ni na one izbore, nego da oni pošteno, otvoreno, korektno i jasno, finansijski i ekonomski i na svaki drugi način podnesu izveštaj građanima Srbije, a mi ovde zastupamo građane Srbije, kako troše taj novac kojim građani plaćaju tu TV pretplatu.

Nema mnogo zemalja u svetu gde se plaća TV pretplata. Srbija je jedna od retkih, a pogotovo u ovom ekonomskom trenutku, već sam o tome govorio, u kome živi većina građana Srbije.

Znate, ovi o kojima sam pričao i koji imaju penzije ispod 11.000 dinara, oni su najrevnosnije platiše za sve komunalije, pa i za tu TV pretplatu. Da li treba da im govorimo, kao što smo govorili u vreme znamo kog režima, da ne plaćaju TV pretplatu, pa posle da im dolazi, kao za struju, kamata? Ili će poslanici, a NS će to vrlo brzo učiniti na ulicama svih gradova Srbije, pozvati građane na miran protest, da se za stolovima olovkom izjasne da li su za to da se i dalje plaća ovakav javni servis i TV pretplata. Hvala lepo.

Poštovana potpredsednice, poštovani predlagači ovog nazovizakona, poštovani građani Srbije, prvo što mi pada na pamet da kažem, jeste jedna mala repličica koleginici.
Kod predloga ovako opasnog zakona, još uvek verujem da DS neće glasati za njega, znate li šta ste vi sada rekli – štamparska greška. Zbog te štamparske greške neko može da ode na robiju 20 godina. Trebalo je malo bolje da razmislite kada ste pisali ovakav predlog zakona, ali da pređemo na raspravu.
Odmah da kažem da Poslanički klub Nove Srbije, poslanici Nove Srbije, odnosno Nova Srbija, neće glasati za ovaj zakon. Nismo hteli ni da podnosimo amandmane i da učestvujemo u donošenju, nadam se da neće biti donet, ovako sramnog zakona, koji je najopasniji zakon novog srpskog parlamentarizma.
Sada ću pokušati da elaboriram, odnosno objasnim zašto je taj zakon tako opasan.
Ovim zakonom se kritička i opoziciona misao pretvara u govor mržnje i verbalni delikt, zakon o diskriminaciji u novu diskriminaciju prema tradicionalnom sistemu vrednosti. Svaka patriotska organizacija proglašava se huliganskom, neonacističkom i fašističkom, a sada i zakonski tretira kao nepoželjna i briše iz državnog registra.
Za to vreme srpski narod trpi humanitarnu katastrofu i policijsku torturu od naših "evropskih saveznika" na KiM-u, a NATO fašizam dostiže krajnje razmere širom sveta.
Gde su bili predlagači zakona da kažu jednu reč protesta za ubijenu decu u Avganistanu? Sve svetske agencije su javile da je stotine žena i dece ubijeno u jednom danu. Da li je to fašizam? Gde su domaći dušebrižnici da se oglase o ovim vidovima savremenog fašizma i do kada ćemo trpeti da se srpsko rodoljublje dovodi u ovako negativan kontekst i, praktično, zabranjuje u našoj državi, Srbiji?
Ko je pomislio da u Srbiji vlada demokratija i da su na vlasti demokrate, izgleda da se mnogo prevario i pokazao se krajnje naivnim.
Posle političke manipulacije rezultatima izbora, svenacionalne medijske cenzure, postepenog ukidanja Parlamenta, sledi završni udarac kompletnoj opozicionoj sceni u Srbiji, pod vidom Predloga zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja.
Kada se pogleda naziv zakona, nema se šta zameriti. Bez obzira na to koliko bilo osetljivo bilo koje i bilo čije zabranjivanje i onemogućavanje slobode govora i okupljanja, što se tiče neonacizma i fašizma, stvari su više nego jasne.
Ove dve totalitarane ideologije nanele su čovečanstvu toliko stradanja da je svaka preventivna opreznost od njihovog povampirenja više nego potrebna.
Problem se nalazi u nečem drugom – što su ova dva istorijska zla danas postala zgodan izgovor vladajućim centrima moći da svoje političke neistomišljenike etiketiraju imenima i na taj način elegantno eliminišu iz javnog diskusa i društvenog uticaja. Tako se borba protiv totalitarnih ideologija pretvorila u novi totalitarizam.
To je, očito, pravi motiv predlagača ovog antidemokratskog zakona da, pod maskom zakonskog regulisanja spornih neonacističkih i fašističkih elemenata u savremenom srpskom društvu, koji su, usput budi rečeno, daleko ispod proseka ovakvih pojava na Zapadu, prođe i zastrašivanje i zabranjivanje nacionalnog organizovanja i delovanja uopšte.
Kako se u jednom zakonskom aktu koji se bavi krivičnim gonjenjem neonacizma i neofašizma mogao naći i Međunarodni krivični tribunal u Hagu i svaki organizovani ili spontani javni nastup na kome se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine, ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja?
Kakve to veze može imati Drugi svetski rat i građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, u poslednjoj deceniji 20. veka i početkom 21. veka, kako se dovodi u vezu ugroženost, tj. zaštita od neonacizma i ugroženost ili zaštita političkog i ličnog opredeljenja? Kome je u interesu i zbog čega da se ova veza uspostavi u istom zakonskom predlogu?
U obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona, između ostalog, stoji: "U poslednje vreme, nacionalističke i neofašističke organizacije i pojedinci vrše grupne i pojedinačne ekscese, održavaju svoje skupove i manifestacije i ozbiljno ugrožavaju sigurnost poretka, javni red i mir i osećaj pravne sigurnosti građana. U tome postoji sinhronizacija sa sličnim organizacijama iz inostranstva. Zato je potrebno da se ovaj zakon donese po hitnom postupku i da se na taj način efikasno spreči ugrožavanje pravnog poretka i sigurnosti građana u Republici Srbiji".
Niti su, u obrazloženju uopšteno i maglovito pomenuti ekscesi, zaista toliko prisutni u Srbiji, niti je ovaj zakon jedan od onih koje treba doneti po hitnom postupku. Ima mnogo drugih zakona koje treba doneti pre ovoga, ali nekome se, očito, veoma žuri. Da vidimo zbog čega.
Iako smo u više navrata govorili, mi iz Nove Srbije, o tome da je dovođenje srpskog naroda u bilo kakav kontekst sledbenika fašizma i nacizma duboko uvredljiva stvar za naš narod, opet ćemo ponoviti zašto se pojmovi nacizam i srpstvo apsolutno isključuju.
Pogledajmo stvari sa čisto zdravorazumske strane. Može li pripadnik srpskog naroda, koji je teško stradao od nacista i njegovih satelita u Drugom svetskom ratu, biti pronacistički opredeljen? Može li pripadnik jednog od slovenskih naroda biti sledbenik ideologije koja je, između ostalih, želela uništenja Slovena? Da li je prirodno da tu ideju slede unuci prvih ustanika protiv nemačke okupacije u porobljenoj Evropi 1941. godine? Da li treba da podsetim da je vođa tih ustanika bio đeneral Draža Mihajlović?
Srpski neonacizmom nije nikakav naš proizvod, već subkulturalna sekta koja nam je došla sa Zapada. U našoj istoriji i predanju nemamo tu vrstu učenja i prakse, tako da novopečeni sledbenici Hitlera u Srbiji nemaju ama baš nikakve veze sa srpstvom i potrebna je krajnja zlonamernost da im se pripiše srpski karakter. Pri tom, za mnoge od njih nije dokazano da uopšte postoje, Internet prezentacije su im registrovane u stranim državama, a i predlagači ovog zakona imaju mnogo razloga da ih izmisle i lično finansiraju i promovišu, što se već i događalo.
U tom ključu, tek, razumljivo je zašto ovakve teme dobijaju naslovne strane, a sada, moguće, i zakonsku regulativu.
Ne treba ispustiti iz vida i činjenicu da se srpski narod već 15 godina nalazi na stubu srama i medijske, i političke, i pravne satanizacije, da se i napolju i unutra o njemu može izgovoriti najveća moguća uvreda i laž, da nema kraja pritiscima, ucenama i duplim standardima i da negde mora da proradi i pobuna protiv tolikih poniženja.
To nikako ne znači da ta pobuna treba da ima bilo kakve veze sa neonacizmom i neofašizmom. Ko tu vezu pravi, radi direktno na štetu srpskih nacionalnih interesa i njegovi motivi su krajnje sumnjivi.
U daljem obrazloženju predlagača zakona nalazimo i proširenje optužnice: "S obzirom na složene političke prilike kroz koje danas prolazi Republika Srbija, učestali su pojedini oblici ispada i povreda pravnog poretka, kojima se ugrožavaju ustavna prava i slobode građana u Republici Srbiji, pogotovo na nacionalnoj i verskoj osnovi. Stoga je neophodno, pored krivičnopravne zaštite od radnji kojima se izaziva nacionalna, rasna i verska mržnja i netrpeljivost, obezbediti i takvu pravnu zaštitu kojom će se sprečiti svaka povreda ustavnih prava i sloboda svih građana".
Dakle, predlagač nije zadovoljan rešavanjem samog problema neonacizma, već želi da obezbedi takvu pravnu zaštitu kojom će se sprečiti svaka povreda ustavnih prava i sloboda svih građana u Republici Srbiji. Tako oni to kažu, a mi dobro znamo šta oni, u stvari, hoće.
Postavlja se pitanje, zašto tako plemenitu nameru ostvaruju baš kroz ovaj zakon, a ne nekim drugim i mnogobrojnim pravnim mehanizmima, od kojih određeni već postoje u pravnom poretku države Srbije? U ovom pitanju krije se i odgovor.
Dakle, radi se o zakonskoj manipulaciji i zameni teza, u okviru koje pravna zaštita od neonacizma služi samo kao opravdanje za otvaranje širokog fronta drugih zabrana.
Ovaj predlog zakona ima smisla samo u prvom članu i taj član bi mogao biti ceo zakon, da se samo to htelo.
"Ovim zakonom se zabranjuju manifestacije, isticanje simbola ili znakova ili bilo kakvo drugo delovanje neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja, kojima se na bilo koji način mogu povrediti ustavna prava i slobode građana i propisuju sankcije za povredu ovog zakona".
Da ovde postoji čestita politička i ljudska namera, bilo bi dovoljno samo ovo reći i Nova Srbija bi razmislila o glasanju za takav zakon.
Jedino ovaj član predloženog zakona ima veze sa nazivom zakona, a sve ostalo je krajnje politički motivisan obračun s neistomišljenicima i udar na demokratske slobode i prava građana.
Već član 2. ukazuje na pravi cilj ovog zakona, a to je brisanje iz registra svih aktivnih opozicionih patriotskih organizacija, bilo stranaka, ili udruženja građana, pod formom zabrane rada organizacija s neofašističkim ili neonacističkim elementima, koji se ovakvom medijskom i političkom svevlašću aktuelnog režima lako mogu pripisati svakome, o čemu će odluku doneti visokokvalifikovani ideološki sud, poznat u svim totalitarnim vremenima: "Bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova".
Stav SPS-a smo malopre čuli. Svi znamo koliko se Nova Srbija ideološki razlikuje od SPS-a, ali sam malopre, možda jedini ovde, aplaudirao gospodinu Petronijeviću, s kojim se totalno ideološki razlikujem, ali on je ovde nastupio i kao evropejac, i kao demokrata, i kao pošten čovek.
Verujem da će sam ministar policije odbiti čak i da se izglasa ovakva rugoba od zakona.
Kao najveći stručnjak za poznavanje istorije fašizma i nacizma i za prepoznavanje elemenata istorije svih ideologija u delovanju savremenih društvenih pokreta u Srbiji, imenuje se ministar unutrašnjih poslova, ko god da on jeste, koji će propisati uslove pod kojima se jedna organizacija proglašava nepoželjnom i ukida.
Da li vam je ovo poznato iz nekih filmova, da li je Orvel na sceni ovde, u Srbiji?
Ovim se ovaj zakon nameće kao otvoreni totalitarizam, a nova policijska vremena su pred nama.
U 3. članu se nastavlja tranzicija ovog zakona od jedne ka drugoj nameni, od opravdane borbe protiv neonacističke pošasti, od koje su, usput budi rečeno, Srbi mnogo stradali, ali i mnogo doprineli njenom slomu, ka represiji prema generalnom izražavanju nacionalnih osećanja i mišljenja.
Naime, ovde se prvi put vrši otvorena zamena teza i, umesto neonacističke, upotrebljava izraz ''nacionalističke ideje''.
Zabranjuje se, dakle, kaže predlagač zakona, „proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, veličanje ili na bilo koji drugi način širenje propagandnog materijala, simbola i obeležja kojima se može izazvati, podsticati ili širiti mržnja i netrpeljivost prema slobodnim opredeljenjima građana, rasna, nacionalna ili verska mržnja ili netrpeljivost, propagiraju i opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje i organizacije ili se na drugi način ugrožava pravni poredak“.
Dakle, sve naknadne ispravke, govor o štamparskim greškama, priče su za malu decu. Mi smo zakon dobili u tekstu i kako smo ga u tekstu dobili, tako ga i tumačimo.
Kako se od neonacizma došlo do nacionalizma, patriotizma i rodoljublja, u prevodu, i od neonacističkih do nacionalističkih ideja, i ko će da nam objasni ove terminološki značajne razlike i nijanse pre nego što ih zloupotrebi, pravo je pitanje za predlagača, koji ovu zbrku nije stvorio slučajno?
Da je ovo potpuna zbrka, dokaz je i da prvopotpisnik Predloga ovog zakona nije danas u Skupštini. Ako mu je toliko važan taj zakon, trebalo je danas da se nađe i da malo pojasni neke svoje lucidne ideje. U sledećem, 4. članu, vidimo i zašto: „Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdavanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim tribunalom, ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina“.
To znači da je trebalo da moji prijatelji Ravnogorci, braća iz SPO-a, koji su nedavno bili na Ravnoj Gori, prema predlagaču ovog zakona, budu svi pohapšeni, ako ne ove godine, onda iduće godine na Ravnogorskom, jer su nosili slike, odnosno majice i kape s likom Draže Mihajlovića, a on je, kao što znate, gospodo predlagači ovog tzv. zakona, osuđen pred nekim sudom kao ratni zločinac.
Ovaj član je skandalozan po više osnova. Najpre, otkud uopšte ovde Međunarodni krivični tribunal? Kakve veze on ima s neonacističkim organizacijama i simbolima koje treba zabraniti ovim zakonom? Šta tek reći za čudesni pravni izum koji želi da onemogući upotrebu simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdavanje ideja, radnji i postupaka, ne samo osuđenih lica, već i lica optuženih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ili domaćim sudovima, čime se oni koji su do trenutka presude nevini unapred osuđuju za ratne zločine!
Razmere primenjivanja ovog zakonskog člana prema političkim neistomišljenicima su beskrajne. Možda će biti uhapšen i Rasim Ljajić, i predsednik države, koji su, koliko se sećam, pre nekoliko dana protestovali protiv visine kazni presude u Haškom tribunalu.
Vrhunac antidemokratskog karaktera ovog zakona ogleda se u 5. članu, koji daje takvu širinu režimu da svaki opozicioni skup u Srbiji proglasi manifestacijom neonacista i automatski ga zabrani. Ovo zakonsko rešenje je genijalnije i uspešnije čak i od meksičkog gripa, koji je bio sjajan globalan povod da se svi javni skupovi u svetu, u vremenu ogromne ekonomske i socijalne krize, iz medicinskih razloga zabrane.
„Manifestacijom, okupljanjem ili na bilo koji drugi način delovanjem pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja smatra se svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja“.
Ceo ovaj zakon, sada je to sasvim jasno, napisan je zbog 4. i 5. člana, koji donose obračun sa svakim drugačijim mišljenjem po pitanju savremene istorije Srba, rada Haškog tribunala ili bilo kom drugom opozicionom političkom pitanju.
Ako drugi vidovi pritisaka i zabrane ne urode plodom, tu je oprobani model finansijskih pritisaka i kazni, o čemu govori član 8, koji kaže: ''Ako zabranu iz člana 2. ovog zakona izvrši fizičko lice, kao pripadnik registrovane organizacije ili udruženja, novčanom kaznom od 100.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj ta organizacija, odnosno udruženje''.
Kao što lepo stoji u dodatnim obrazloženjima predloženih zakonskih rešenja: „Prema standardima demokratskih država u Evropi, lična sigurnost građana ostvaruje se i represivnim merama. Uzeta su u obzir i iskustva pojedinih zemalja Evrope, a propisanim prekršajima sankcioniše se svako činjenje i ponašanje koje samim činjenjem i ponašanjem može uticati na stvaranje osećaja lične i pravne nesigurnosti građana, s obzirom na njihovu rasnu, nacionalnu i drugu opredeljenost“.
U tome je osnovna distinkcija prekršaja propisanih ovim zakonom, odnosno krivično delo iz člana 317. ZKP-a. Ključno pitanje glasi – ko će biti taj koji će razdvajati pojave neonacizma od, recimo, elementarnog rodoljublja, ili klasičnih opozicionih stavova? Zakon daje takvu mogućnost tumačenja da je pod vid ugrožavanja slobodne opredeljenosti građana moguće podvesti svaku slobodnu misao.
O motivima za donošenje ovakvog zakona dovoljno govori to da je predlagač LSDV, uz podršku NATO ispostava na medijskoj sceni u Srbiji, nevladinih organizacija i onih koji godinama pokušavaju da jedino srpski narod optuže za sve zločine učinjene na Balkanu u poslednjih 100 godina i time ostvare svoj smisao postojanja i opravdaju ulaganja u njih. Konačno su se domogli blizu zakonskog pokrića za sve što su naumili.
Da li će druge članice vladajuće koalicije izabrati gušenje demokratije i represiju kao način opstanka na vlasti, ostaje da se vidi. Samo stavljanje ovakvog zakona u skupštinsku proceduru predstavlja kršenje demokratije. Najveći problem je u tome što se ovde ne radi samo o onemogućavanju političkih protivnika, već o zabrani i progonu čitavog korpusa nacionalnog opredeljenja, organizovanja i delovanja.
Na kraju, želim da kažem da, u dubini duše, pomislim da je osnovni pokretački motiv predlagača zakona da podnesu ovakav predlog zakona griža savesti.
Evo o čemu razmišljam, možda, malo naivno, a neka građani Srbije sude. Pre godinu ili dve bili su predvodnici, sa još nekim poslanicima prisutnim ovde, na tzv. antifašističkom skupu. Mi ćemo ovih dana novinarima i svim medijima podeliti fotografije gde se na njihovoj koloni vidi ogromna crna zastava na kojoj piše: NATO = kukasti krst.
Da li je to griža savesti zbog ugrožavanja nacionalnih simbola Srbije? Da li se mi sećamo kako je Nenad Čanak postupio sa tablom na kojoj je bilo ime Srbije, dakle, RTS, šta god mi mislili o uređivačkoj politici te TV?
Prema tome, hoću da verujem da će DS, pre svega, prepoznati šta je cilj ovog zakona, da će se odupreti ucenama malih stranaka u vladajućoj koaliciji, jer ako ovo, gospodo, izglasate, ko zna šta vas čeka u goloj i tako teškoj i možda neostvarivoj borbi za opstanak na vlasti. Hvala.

Poštovana potpredsednice, reklamiram povredu Poslovnika, član 104 – dostojanstvo Skupštine.
Mogu da primetim da ste samo poslanika NS-a, gospođu Aleksandru Janković opominjali, po nekim vašim kriterijumima, šta sme ovde da se priča, a šta ne sme. Molim vas da budete tolerantni i jednaki prema svima i da, makar dok sedite za tom stolicom iz koje predsedavate Skupštini, svoja lična uverenja, ideološka i politička, zadržite za sebe.
Ne znam šta je to uvredljivo rekla gospođa Janković da ste je prekinuli, pa vratili vreme, pa sada mi sabiramo. Na košarkaškoj utakmici, kada biste tako merili sekundažu, da li znate kako biste završili, recimo, na derbiju Crvena zvezda – Partizan? Iz onoga što je rekla gospođa Janković o jednoj individui, prosečan čovek koji se ne bavi medicinom vidi da je sve jasno i istina što je ona rekla. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana gospodo ministri, pitao bih vas nešto, predsednice, iako znam da ne možete da date odgovor. Verovali vi ili ne, dosta građana Srbije gleda ovaj prenos i interesuje se, pogotovo za ove delove sednice kada se ne prenosi direktno, kada će ovo otprilike da bude, da li u jedan, da li u dva u noć?
(Predsednik: Ranije.)
Znam da ne možete da odgovorite. Neću ponavljati pogubnost našeg načina rada u Skupštini, da pod jednom tačkom imamo 38 tačaka, ugovora, zakona i konvencija. Ne samo da to nije dobro za javnost rada, nego šaljemo, kada se radi o međudržavnim sporazumima, a većina od njih su to, lošu poruku i tim državama, jer to radimo za jedan dan ili za nekoliko sati.
Svejedno, pokušaću da vrlo konstruktivno iskoristim ovih nekoliko minuta koje moja poslanička grupa ima.
Zbog političkog morala koji pokušavam da gajim, kao i moja politička stranka Nova Srbija, najpre želim da se ministru gospodinu Bradiću zahvalim na odgovoru na moje pitanje, koje je, istina, postavljeno pre nekoliko meseci, bez obzira na to slagao se sa odgovorom ili ne. Mislim da takav odnos treba gajiti između vlasti, ministara i opozicionih poslanika. Nikome nije pala kruna sa glave, ni meni što sam pitao, ni vama što ste odgovorili.
Od svih ovih 38 predloga zakona, želim da posvetim ovu svoju diskusiju Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma o saradnji u oblasti kulture između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore. Na početku moram da kažem da bih verovatno u svojoj diskusiji bio žešći da ovde nisu potpisani za Vladu Republike Srbije gospodin Vojislav Brajović, tadašnji ministar (ovaj zakon je došao u Skupštinu u novembru 2008. godine, čini mi se), a za Vladu Crne Gore Branislav Mićunović, ministar. Pošteno rečeno, ne znam da li je još uvek ministar i da li će biti ponovo ministar.
Pošto se tokom ova tri dana dešavaju neke značajne političke stvari i imamo neke posete u našoj državi, te tako imamo posetu predsednika Crne Gore, inače rođenog Beograđanina, gospodina Filipa Vujanovića, voleo bih da mu vi kao ministar kulture (možda ćete učestvovati u nekim razgovorima, u nekim delegacijama, možda se sve to ne vidi na televiziji) postavite nekoliko pitanja.
Recimo, pitanje u vezi s članom 4. ovog sporazuma, gde se kaže da ta kulturna razmena između Srbije i Crne Gore podrazumeva, između ostalog, razmenu knjiga na komercijalnoj i nekomercijalnoj osnovi.
Mene interesuje na kom će jeziku te knjige koje ćemo da primimo ovde biti napisane, da li na crnogorskom jeziku? Ako primamo te knjige na crnogorskom jeziku, kakvu ćemo mi poruku da uputimo prema 62% građana Crne Gore koji su se izjasnili da govore srpskim jezikom i da li ćemo, na neki način, poniziti Srbe u Crnoj Gori ako mi preko ove kulturne razmene... A, dobra je svaka kulturna razmena, sa svakom državom na svetu. Da je sreće, između Srbije i Crne Gore ne bi trebalo da postoji nikakav sporazum, a pošto nije sreće, pošto je to suverena i nezavisna država...
Dakle, u principu nisam protiv ovog sporazuma, ali bih voleo da vi, u ime nas i u ime građana Srbije, jer ste ministar kulture, postavite to pitanje gospodinu Vujanoviću, da ne bi ispalo da je on došao samo zbog gotovo propale turističke sezone, da ne bi to bio pravi razlog dolaska u Srbiju – morao bih i vas i sve građane Srbije i Crne Gore da podsetim da smo mi, odnosno naši očevi, građani Srbije, izgradili dobar deo te jadranske obale – i da ne bi ispalo da gospodin Vujanović dolazi na noge potpredsedniku Amerike, i sve to u našoj zemlji, kao i još neke posete iz jedne susedne države.
Da li je istina da se snima jedan dokumentarni film o priznavanju Kosova od strane države Crne Gore i da li će taj film, ako se snima, biti u razmeni sa nekim dokumentarnim filmovima iz države Srbije?
Takođe bih želeo da pitate gospodina Vujanovića, pošto su oni priznali lažnu državu Kosovo, a vidimo da na raznim političkim i kulturnim skupovima vlada tzv. države Kosovo svojata naše manastire i naše svetinje i govori da su to albanski spomenici kulture, da li to gospodin Vujanović priznaje da su Dečani albanski, a da nisu srpski, ako je priznao državu Kosovo?
Imao bih još mnogo toga da vas pitam, pogotovo što se tiče prisutnog državnog sekretara, mnogo pitanja bih mu postavio i verujem da bi mu ih 80% građana Srbije postavilo, ali pošto sam se pozvao na politički moral i kulturu i pošto on, po našem poslovniku, ne može da mi odgovori, to ovoga puta neću uraditi. Možda ću imati prilike na nekom skupu ili u nekom mediju. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, reklamiram član 27. Mislim da ste po tom članu Poslovnika, po kojem radimo ovde, vi dužni da se starate o redu i dostojanstvu u Skupštini. Ne sporim pravo gospođi Kolundžiji da ima repliku i da diskutuje o zakonima, ali iz ovoga što je ona rekla, iz prvih rečenica je očigledno da je ona prekršila dostojanstvo i red u Skupštini. Sama je rekla da je dobacila, a vi je niste opomenuli.
Molim vas da to ovoga trenutka učinite, jer sada zaista nema nikakve dileme. Ona je sama u prve tri rečenice rekla da je reagovala sa mesta i dobacivala. Dakle, budite isti prema svim poslanicima. Ako neke opominjete za tišinu, za red u sali, za mir, taj red je bio u sali sve dok ga gospođa Kolundžija nije prekršila i počela da dobacuje gospodinu Iliću. Molim vas da reagujete prema Poslovniku.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je jedan od, u proteklih nekoliko godina, bez obzira ko je na vlasti, možda najvažnijih zakona koji treba da bude donet, jer se tiče onih najvažnijih stvari u životu - zdravlja, bezbednosti i života građana.
Opšti nedostatak Predloga zakona, čiji je tvorac MUP, jeste što neće utemeljiti formiranje savremenog sistema bezbednosti saobraćaja u skladu sa dobrom evropskom i svetskom praksom. Stav MUP-a da se samo drakonskim kažnjavanjem može smanjiti broj saobraćajnih nezgoda u Srbiji nije u skladu sa savremenim shvatanjima i doneće više štete nego koristi, naročito jer će građanima stvoriti veliki unutrašnji otpor prema poštovanju saobraćajnih propisa.
Pročitao sam vam jedan od stavova eksperata ili ekspertskih grupa, a sada ću vam reći kako ja, kao predstavnik vozača ovde u parlamentu u ovom trenutku, jer ovde imamo i vladajuću koaliciju koja će bezrezervno podržati, naravno, kao i sve zakone koje predlože njihovi ministri i Vlada, iako ja znam šta oni privatno misle o ovom zakonu kao vozači, a mislim da gospodin iz MUP-a, uzimajući moju diskusiju na prošlom Odboru za odbranu i bezbednost, zna moj stav o policiji i ljudima koji za smešno male plate rizikuju svaki dan svoje živote i brinu o našim životima, prema tome i o bezbednosti u saobraćaju. Shvatiće moje primedbe dobronamerno, u interesu poboljšanja bezbednosti u saobraćaju i sprovođenja ovog zakona, koji će očigledno biti usvojen.
Ovde je jedan od kolega, koji trenutno nije prisutan, juče pomenuo antiradar. Zašto bi smetao policiji antiradar u bilo kojim kolima? Recimo da ja mislim da je to malo više manir onih pomodnih vozača, koji su bogatiji, pa mogu da nabave te uređaje koji koštaju 500 ili 600 evra. Zašto bi policiji uopšte smetao antiradar u kolima? Taj antiradar vozaču sugeriše da je tamo negde taj državni radar i on će da smanji brzinu. Zar to nije cilj zakona, da se smanji na rizičnim deonicama brzina kretanja vozila i tako neki minimalni postupak smanjuje rizik od izazivanja saobraćajne nesreće?
Dalje, hoću otvoreno da vam kažem ovde, a ne da vam se dodvoravam, kao što će to vaši iz vladajuće koalicije. Građani su mnogo ogorčeni na policiju kada radi ono što je predsednik NS već rekao, iza kamiona, iza žbunja, iza vrzina, iskaču pred ljude. Nedavno sam bio u situaciji da sam vozio 90 kilometara, istina 30 kilometara više nego što je tu dozvoljeno (iako ne znam zašto je), i čovek je izašao na tri metra pod pravim uglom prema vozilu. Bezmalo je rizikovao svoj život. Šta ću ja posle, a mislim da tako misli većina građana Srbije koji su vozači, ako ne daj bože udarim nekog? Čovek ne voli ni životinju da uradi na putu, a kamoli čoveka.
Prema tome, edukacija - da, ali edukacija treba da se vrši u policiji, da oni shvate da ti radari nisu kasice, one naplatne kasice za PDV, nego upozorenje vozačima. Da to bude vidljivo na par stotina, na 600 metara, da vozači uspore. Ministar Dačić je juče rekao koliko toga ide direktno u policiju, a koliko u budžet. Narod misli da to policiji ide 100%. Onda se stvara dodatni animozitet prema onima koji za mali novac brinu o životima i o bezbednosti u saobraćaju.
Hoću da skrenem pažnju na nešto za šta sam se nadao da ga u ovom zakonu neće biti, na to da je svaki vozač dužan da prilagodi brzinu uslovima na putu, odnosno putu. Malopre je gospodin Nikolić govorio o sudskim veštacima, sudskim ekspertima. Znate i sami šta sve pod to može da se podvede. Uvek je onda kriv vozač. Mislim da je ovim zakonom trebalo neke stvari precizirati. Ako sam ja vozio dozvoljenom brzinom na putu, a nije bilo signalizacije na putu i bude udes, ko je onda još kriv pored mene, a trebalo je da pazim i bez signalizacije? Krivi su putari, a njih i sankcija za njih nema u zakonu.
Još jednom vas molim, zbog kratkoće vremena (imamo samo 11 minuta kao poslanička grupa), hteo sam dobronamerno da vam kažem još nekoliko stvari koje bi vam rekao svaki vozač i svaki običan građanin.
Smatram da ovaj zakon treba da smanji smrtnost na putevima. Mnogi su se bunili, možda i ja, za te pojaseve, ali očigledno se pokazalo da vezivanje pojaseva dovodi do toga da manje ljudi gine na putevima.
Nadam se da će i ovaj zakon doprineti, što mu je valjda osnovna svrha, da manje ljudi gine na putevima, bez obzira na sve ove manjkavosti koje ima, ali nepoverenje između građana i policije će se produbiti. Kao lojalan građanin koji shvata ulogu policije i njen težak zadatak, mislim da je trebalo to poverenje da se poveća, a na drugi način da se obezbede policiji sredstva.
Predsednik NS Velimir Ilić malopre reče o nekom ministru finansija - trebaju nam pare. Trebaju nam životi, život ne može da se plati. Naći ćemo pare na drugom mestu, ne moramo preko tih drastičnih kazni da punimo budžet, a da se poveća bezbednost u saobraćaju. To jeste težak zadatak. Ostalo je pitanje kako. Kažem vam kako, da intencija policiji bude, to možete vi vašim unutrašnjim propisima i pravilima službe da rešite, da ne bude osnovni zadatak radara da se naplaćuju kazne, kao simbol tog odnosa između građanina i policije, nego da on zaista smanji brzinu na tim rizičnim deonicama. Imao sam toliko. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani građani Srbije, poštovane kolege narodni poslanici, imam jedno pitanje, u stvari tražim obaveštenje od vas, gospođo predsednice, pošto se tiče ovog visokog toma, a mislim da biste vi, kao naša predsednica i kao predstavnik narodnih poslanika ovde, morali da nam date dodatno obaveštenje.

O čemu se radi? Juče smo u jednim dnevnim novinama videli intervju velikog mislioca ove države u liku našeg dragog predsednika, koji je izneo ideju da bi trebalo smanjiti broj narodnih poslanika sa 250 na 150.

Što se tiče Nove Srbije i poslaničkog kluba NS, mi nemamo ništa protiv da se smanji broj državnih funkcionera na svim nivoima, samo nam nije jasno kako se naš veliki mislilac nije setio da promeni nešto za šta nije potrebna promena Ustava, a svi znamo kako se Ustav, odnosno neki delovi Ustava menjaju, koja je procedura - ovde u Skupštini, referendum itd.

Kako se naš dragi predsednik nije setio da smanji broj ministarstava i broj ministara? Za to je potrebna samo jedna sednica ovde. Zato što to nije urađeno, kao primer građanima Srbije kako se štedi, sada imamo situaciju da imamo 30 ministara i 300 sekretara. Pa onda imamo i dodatne tenzije ovde u Narodnoj skupštini. Neke kolege narodni poslanici su veoma frustrirani, pošto su nedavno promenili stranačke dresove kao dobru investiciju, pa nisu uspeli da uđu ni u jedan široki krug od 30 ministara i 300 sekretara, i to onda izaziva nepotrebne dodatne tenzije ovde u Narodnoj skupštini.

Pošto vidimo kako smo došli u ovu lepšu i bolju salu da, po nekim procenama, malo uspešnije i brže radimo, želeo bih da prokomentarišete mišljenje našeg dragog predsednika, da kažete šta vi mislite o tome. Da li Narodna skupština treba o tome da se izjasni? Da li sa tom cifrom od 150 narodnih poslanika predsednik naše države želi da skrene temu sa pravih stvari, sa prave štednje, sa teškog života kojim žive naši građani?

Da li se time želi da uvede dodatna centralizacija i da onda javno, pošteno kažemo građanima da svi narodni poslanici treba da budu iz Beograda, pošto našem dragom predsedniku nije do putovanja po Srbiji pošto izgleda nije obavešten da mnogi veliki gradovi i opštine ni po ovom sistemu nemaju svoje predstavnike u Narodnoj skupštini.

Dakle, ponavljam za one koji bi zlonamerno tumačili ovo što kažem, što se tiče Nove Srbije, nema nikakvih problema da se smanji broj narodnih poslanika u ovoj skupštini na 150, samo nam nije jasno kako se veliki mislilac u liku našeg dragog predsednika nije setio da počne od Vlade i da smanji broj nepotrebnih ministarstava.

Znamo da su neke poslaničke grupe, naše kolege, kao LDP, već predložile zakon o smanjenju broja ministarstava. Čini mi se da je taj predlog veoma korektan, koristan i opravdan, pa bih voleo da i vi, na osnovu svega ovoga što sam izneo, kažete svoje mišljenje pred građanima Srbije. Hvala lepo.

Gospođo predsednice, gospodine predsedniče Vlade, poštovana gospodo i gospođe ministri, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pokušaću u ova tri minuta da postavim tri pitanja.
Prvo pitanje je za gospodina predsednika Vlade. Dokle su došli pregovori o smanjenju vašeg kabineta? Ne bih da tumačim i obrazlažem zašto je to građanima Srbije važno. Oni su prinuđeni na štednju merama koje vi donosite. Mnogo hiljada ljudi će biti otpušteno sa posla, pa bi bio red da i vaš kabinet, vašim ličnim primerom, pokaže da je i Vlada spremna da štedi. Pogotovu kada vas vidimo u ovakvom broju, to je sasvim dovoljno za jednu dobru vladu, ako želi da radi.
Pitanje broj dva je za gospodina Milosavljevića, ministra zdravlja, a tiče se ovog meksičkog gripa. Šta se dešava trenutno? Gospodine ministre, dajem vam priliku da odgovorite kako poslanicima, tako i građanima Srbije, s obzirom da sam u utorak postavio ovo pitanje, a tada je, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, stepen opasnosti bio tri, danas je već pet.
Ne bih želeo da postavljam nezgodna pitanja, najiskrenije želim odgovor od vas – koliko je naša država i naš zdravstveni sistem u ovom trenutku spreman?
Treće pitanje je za predsednika Vlade, a postavio bih ga ministru kulture da je prisutan. Juče smo bili svi svedoci konferencije za štampu jedne nevladine organizacije, koja za nekih mesec ili ne znam koliko dana najavljuje Paradu ponosa u Beogradu.
S obzirom da je vaša vlada, odnosno jedan od vaših ministarstava do sada finansiralo ovakve i slične organizacije, imam pitanje za vas – da li će Vlada Republike Srbije finansirati Paradu ponosa? Da li ćete vi, ministar kulture i još neko od ministara učestvovati na toj paradi? Hvala lepo.

Gospodine predsedniče Vlade, zaista sam zaboravio da to učinim na početku pa želim sada da kažem da je za svaku pohvalu što ste vi i vaš kabinet u ovolikom broju došli ovde da uvažite narodne poslanike i građane Srbije. To što sam rekao da bi vaš kabinet trebalo da ima manje ministara je iz najbolje namere, dobronamerno, da bi taj kabinet bio efikasniji i da ne bi doživljavao ucene kao što je, recimo, ovih dana doživljavao od jedne poslaničke grupe iz Vojvodine.
Skrećem pažnju i vama i svim ministrima da se ne živi loše samo u Vojvodini. Živi se loše pogotovo na jugu Srbije, u zapadnoj Srbiji i u Šumadiji. I ko je dao pravo da neko učestvuje u razgovorima o nekih dodatnih šest i po milijardi, koje mi ovih dana u rebalansu budžeta nismo ni videli? Odakle sada taj novac? Da li je istina da će taj novac biti plasiran u Vojvodinu, pogotovu u opštine sa većinskim mađarskim življem? Verujem da bi ostatak Srbije, pogotovu oni iz nerazvijenih krajeva, sa juga Srbije, iz centralne Srbije, iz zapadne Srbije i Šumadije, voleli da čuju odgovor na ovo pitanje.
Ono drugo pitanje, možda malo šaljivo, nisam postavio slučajno. Posebno mi je drago što niko od vas neće učestvovati u toj Paradi ponosa, ali moram da vas podsetim da je državni sekretar u Ministarstvu za manjinska i ljudska prava kod ministra Čiplića, gospodin Karadžić, to javno rekao na medijima u direktnoj emisiji. Hvala lepo.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana predsednice tražim ja ću jedno obaveštenje, pred svima ovde narodnim poslanicima i javnosti, da zatražim od vas. Naime, o čemu se radi?
Mislim da ste svi svedoci ovde da sam nekoliko puta, mislim da sam šest puta tražio odgovor od ministarke Marković, o onom čuvenom amandmanu od 15 miliona za izgradnju terena za invalide. Zbog političkog morala koji posedujem i Nova Srbija želim da kažem da sam dobio odgovor na to pitanje, ali tu ima niz zanimljivosti koje otvaraju pitanja - o funkcionisanju službi u Narodnoj skupštini i same Narodne skupštine.
Ministarka tvrdi da je prvi put pitanje, koje već nekoliko meseci postavljao pred ovim visokim domom, dobila tek 16. aprila. Nadam se da ste vi njen odgovor pročitali, pošto je odgovor upućen lično i meni kao narodnom poslaniku i vama, gde ona traži od vas da sa istog mesta sa koga ste joj izrekli javnu opomenu, javno i izvinite.
Već sam nekoliko puta sa ovog mesta ukazivao na neke nelogičnosti u radu Skupštine, o dve sale, o dva restorana, o automobilu koji vozi materijal između dve skupštine, a pričamo o štednji, o elektronskom sistemu koji nije baš u funkciji. To ostavljam vama i da vi odgovorite javnosti i narodnim poslanicima.
Dakle, radi političkog morala i poštenja želim da kažem da je ministarka Marković odgovorila i da su neki koraci preduzeti. Imaću slobodu da kao predlagač amandmana, koji je usvojen u ovoj Narodnoj skupštini, pratim realizaciju tog amandmana, odnosno sredstava koja će biti uložena u namenske svrhe.
Ovo vreme što mi je ostalo želim da iskoristim i da pozovem vas, gospođo predsednice, da iskoristite svoje pravo i da odmah pozovete ministra zdravlja, gospodina Milosavljevića, da dođe u Skupštinu. Jeste tema rebalans budžeta, ali u rebalansu budžeta je i Ministarstvo zdravlja. Da se obrati svim građanima Srbije i da kaže - šta naš država, šta naš zdravstveni sistem preduzima - dakle niko ovde ne sumnja, pa ni ja - a povodom tzv. svinjskog gripa, koji već to nije, nego je ljudski grip jer se prenosi sa čoveka na čoveka?
Smatram da je potrebno i ne sumnjam da će naša država i zdravstveni sistem uraditi sve što može, ali blago rečeno radi sprečavanja širenja panike, pošto se slučajevi zaraženih ljudi približavaju granicama Srbije, mislim da bi bilo odgovorno pred građanima Srbije i pred Narodnom skupštinom da ministar zdravlja dođe u toku dana - da se obrati kako narodnim poslanicima, tako i građanima Srbije.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka, javljam se i koristim ono vreme koje imam kao zamenik šefa poslaničke grupe, a sa uverenjem da je gospođa ministarka patriota ove zemlje i ekonomski stručnjak, i sa dobrim običajem da na gotovo sve dileme i pitanja poslanika na kraju radnog dana ili bar do pauze odgovara.
Lično sam se uverio kod donošenja rebalansa i budžeta, kada je ministarka obilazila grupe, da je ona žena s kojom može da se razgovara, pa čak i oni poslanici koji nisu ekonomski stručnjaci kao što je ona. U tom smislu sam slobodan, gospođo ministarka, da vam kažem da sam dobio odgovor na poslaničko pitanje postavljeno 26. februara, na Svetog Simeona Mirotočivog, upućeno predsedniku Vlade, o stanju naših deviznih rezervi, o prodaji deviznih rezervi u cilju odbrane kursa dinara, vrednosti dinara.
Doduše, dobio sam od zamenika, odnosno potpredsednika Vlade, gospodina Dačića. Podsetiću da je vaš predsednik, a i naš predsednik, naše Vlade srpske, nemamo drugu, prvo odgovorio da je to državna tajna, pa posle toga je odgovorio da je za takva pitanja nadležan guverner Jelašić.
Zašto ovo uvodim kao uvod u pitanje koje želim vama da postavim ovde? Zato što nije baš jasno ko je kupovao devize po 30 miliona evra na dan. Nismo dobili odgovor ko je to, da li su to pojedinci, da li su to firme ili su to strane banke, gde su u stvari te devize. Ako je ne znam koliko dinara povučeno iz opticaja, to mi je jasno, ali gde su devize, da li su iznete iz zemlje?
Sve je ovo u vezi sa sporazumom sa MMF, jer taj sporazum koji je naša Vlada postigla posledica toga je predlog rebalansa budžeta koji ste vi nama ovde iznosili, koji ćete, nadam se, braniti, ako ne posle mojih pitanja, onda posle pitanja nekih drugih kolega narodnih poslanika.
Taj iznos tog novca koji treba da dobijemo od MMF kao podršku odbrani kursa dinara i učvršćivanju deviznih rezervi naše zemlje iznosi oko tri milijarde evra. Šta vi kažete na podatak koji imamo ovih dana u medijima, kako narodni poslanici, tako i svi građani Srbije, da je samo na Luci Beograd i ovom poslovnim centru na Ušću država zakinuta za oko tri milijarde evra.
Da li to znači da smo naplatili ta sredstva, da ne bismo morali da pravimo sporazum sa MMF, jer onda ne bismo morali da prihvatamo te njihove uslove restriktivne, koje sada moraju da plate svi građani Srbije.
U pravcu ove teze koju izlažemo ovde bio bih slobodan i moram da kažem odmah bez odobrenja prof Mlađana Kovačevića, profesor Univerziteta, da pročitam intervju koji je on dao jednim dnevnim novinama, čini mi se, 5. aprila. Mislim da mi čestiti profesor neće zameriti jer nismo svi stručni kao što je on. Verujem onome što je on rekao u tom intervjuu i ovde pred građanima Srbije ću da ga pročitam i želim da čujem komentar vaš na ovaj intervju.
Kaže profesor Kovačević: "U računici NBS, septembra 2008. godine, dinar je realno vredeo 108% više nego krajem 2000. godine. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. godine u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu i sve je to pojeo ogroman uvoz. Taj ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija i Argentina" - kaže za Blic nedelje Mlađan Kovačević, profesor Univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka.
Kako ste došli do te cifre od 62 milijarde, pitaju profesora. Po osnovu novih zaduživanja od 1. januara 2001. godine, ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde dolara u neto iznosu.
Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije "Grinfild" i "Portfolio" investicije.
Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se pitao (dakle, profesor Kovačević, ne ja), ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje.
Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte "U.S. still", oni sve živo uvoze, osim možda kreča, pa valjaonica u Sevojnu, Petrohemija, "Tigar", farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama. Zašto smo toliko uvozili? Zato što su reforme sprovodili ljudi sa skromnim znanjima, koji su lako pali pod uticaj MMF i Svetske banke.
Za razliku od nas, Slovenci su okupili vrhunske stručnjake sa Jože Mencingerom na čelu i napravili su koncept koji je bio bitno drugačiji od onoga što im je preporučivao Džefri Saks i MMF. U Srbiji reforme je vodila ekipa ljudi koji su, po mom dubokom ubeđenju, bili potpuno nekompetentni za tu materiju.
Na primer, profesor Labus u svojoj knjizi "Osnovi ekonomije" o problematici ekonomskih odnosa sa inostranstvom i spoljnoj trgovini ima tri-četiri strane. Dakle, nije se time čovek bavio. Ili, magistar Dinkić, asistent na predmetu Privrednog razvoja, odjednom postaje guverner Narodne banke i bavi se materijom koja mu je verovatno vrlo strana. Ili, Vlahović koji je radio u "Deloitte&touche", ali se ne sećam da je pre toga, pre izbora za ministra, nešto napisao o problematici privatizacije.
Pa Goran Pitić, koji postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, a na fakultetu se bavio svetskom ekonomskom istorijom. Ili, magistar Đelić, koji je bio asistent Džefrija Saksa, koji je kao glavni reformator tranzicije u Rusiji imao katastrofalne rezultate. To su bili naši "vizionari", kako je Labus voleo da kaže. Osim njega, svi su danas na funkcijama.
Nije nama MMF birao reformatore. Uostalom, pogledajte značajno smanjenje broja zaposlenih u državnoj administraciji obavljeno je prilikom prethodnog aranžmana sa njim. Čim je aranžman prekinut nastavilo se po starom.
Tačno je da u konceptu koji forsiraju MMF i Svetska banka ima i nekih pozitivnih elemenata, ali je saldo pozitivnih i negativnih efekata tog koncepta krajnje nepovoljan za zemlju koja taj koncept doslovno primenjuje.
Niti je dobro da ovi naši vizionari sami rade kako znaju i umeju, niti je dobro sa MMF-om, jer moramo raditi kako oni zahtevaju, i kad nešto hoće da proguraju, oni samo kažu MMF to traži, a možda i ne traži.
Sada im je svetska kriza dobrodošla, a još u oktobru su govorili kako ćemo imati koristi od te krize, jer će stane investicije pohrliti u Srbiju, kao da žive van vremena i van prostora.
Za zemlje kao što je Srbija šta je alternativa MMF? Nobelovac Edvard Preskot je izjavio da je politika MMF i Svetske banke, koja se sastoji od odobravanja sve većih zajmova zemljama u krizi, isto što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina. Kada neko dođe u tu narkomansku zavisnost, onda je neophodno žestoko lečenje. Tragično je što smo došli u takvu zavisnost.
Nama je industrijska proizvodnja još uvek niža nego 1998. godine, a u odnosu na 1989. godinu i da ne govorim. To je posledica reformi koje su proizvele naglu liberalizaciju uvoza i ekstremnu precenjenost nacionalne valute.
Posle sporazuma sa MMF jako je teško pronaći alternativu. Moguće je da postoje šanse da se pozajmi od Rusije ili od Kine, koja ne zna šta će sa deviznim rezervama koje su u oktobru 2008. godine iznosile 1.800 milijardi dolara.
Može li se nešto uštedeti bez pomoći sa strane? Prvo, da je prihvaćen drugi model ekonomskih reformi ne bismo došli u ovakvu ekonomsku situaciju. Drugo, da nismo jednostavno prihvatili Sporazum o pridruživanju sa EU imali bismo 300 miliona evra više od prihoda od carina.
Ceo svet se zatvara i uvode mere zaštite od uvoza, a mi jednostrano snižavamo carine i budžet ostaje bez prihoda. Takođe, morali bismo maksimalno da štedimo električnu energiju i da sav višak izvozimo, ali najviše bi se moglo uštedeti da je valutni kurs realan.
Tada bi masa uvoznih proizvoda i usluga nestala. To je najprirodniji način da čoveka, preduzeće, državu, naterate da se razumnije ponaša i da manje troši. Precenjena vrednost nacionalne valute sistematski smanjuje sklonost svima prema štednji. Da evro vredi 130 dinara, svi bi ga mnogo više čuvali.
Predviđate argentinski scenario, to je ono što mene kao čoveka i roditelja, kao sve roditelje u Srbiji posebno brine, gospođo ministarka, i od vas želim odgovore koje će većina, ako ne svi građani, da razume.
Šta je to toliko strašno što nam se posle svega može još dogoditi? Kada dugovi narastu, a devizne rezerve se bitno smanje, vrednost nacionalne valute više neće moći da se brani.
Tada ćemo doći u situaciju da se vrednost dinara bitno smanji, kao na primer u Rusiji 1998. godine kada se vrednost rublje svela na četvrtinu. Tu nastaje strašan problem za one koji su se zadužili i nesvesno prihvatili deviznu klauzulu, jer su poverovali nekima od zvaničnika kada su tvrdili – da se kurs neće menjati narednih 10 godina.
Kada dođe do toga da preko noći morate izvršiti devalvaciju, za one koji su se zadužili nastupa katastrofa – muzej MMF promašaja. Zašto ste toliko kritički prema MMF? Zato što ne znam nijednu zemlju koja je imala uspešan privredni razvoj, a da je imala stend-baj aranžman sa tom istom institucijom? Zato što su 23. septembra prošle godine saopštili da Srbija ostvaruje impresivan privredni rast i ima šanse da u 2009. godini ostvari rast od 6 do 7%.
Prvi čovek MMF je 2000. godine izjavio da slučaj Argentine treba da uđe u makroekonomske udžbenike, kao ilustrativan primer kako se jedna privreda razvija kada primenjuju recepte MMF. Devet meseci nakon toga – u Argentini je došlo do sloma. Zato je u ovoj zemlji napravljen Muzej promašaja MMF, u kome je detaljno opisano sve šta su im preporučivali.
Bojim se kao građanin i kao narodni poslanik, gospođa ministarka, da se to ne desi i nama. Samo još jedno potpitanje. Ovih dana u medijima, u objašnjavanjima rebalansa i Vlade, stoji podatak da ćemo mi u ovoj godini, dakle naša država i naša privreda, imati rast od minus dva posto.
Da li vi možete da objasnite kako je moguć rast od minus 2%? To je isto, pošto sam iz Čačka, da kažem – putujem u Čačak, ali sam minus 10 kilometara, što znači da sam krenuo u Sremsku Mitrovicu, a ne u Čačak.
Dakle, kažite da imamo pad od 2%. Kako može da bude rast od minus 2%. Ne mora čovek da bude ekonomski stručnjak, već samo da neku osnovnu jezičku logiku poznaje i da to shvati - te ne mogu da verujem da ste tako nešto izjavili.

Poštovana potpredsednice, poštovana gospođa ministarko, u okviru ovog vremena koje mi Poslovnik omogućava kao zameniku šefa Poslaničke grupe, želim da vam odgovorim i da postavim neka dodatna pitanja pošto nisam zadovoljan onim odgovorima koje ste mi dali u prepodnevnom vašem izlaganju, iako vrlo, verujte mi na reč, uvažavam što ste se osvrnuli na ono što sam rekao.
Nisam od vas očekivao da ćete vi da komentarišete ličnost profesora koji je i vaš profesor bio, to nisam znao, nego da polemišete sa njegovim stavovima.
Tamo jasno piše da je MMF, u tom njegovom intervju, u oktobru rekao da će u Srbiji biti rast proizvodnje za 7%, a sad imamo rast od minus dva, kako vi kažete. Na to se niste osvrnuli.
Niste se osvrnuli ni na to što država ili grad Beograd nisu naplatili nekih dve i po milijarde evra, to niko nije demantovao, to svako veče gledamo u emisijama, pa sam rekao da to znači da mi onda ne bismo morali da uzimamo i pod ovim uslovima pare od MMF.
Želim da vam dam jedno dobronamerno obaveštenje. Ministar finansija koji je bio pre vas pre dve ili tri godine, isto smo imali neki aranžman sa MMF i isto je dolazio po poslaničkim grupama da nam objašnjava šta smo prinuđeni da prihvatimo. Ima ovde još kolega koji su tad bili narodni poslanici. Tadašnji ministar finansija nam je govorio da je svaki aranžman sa MMF konopac oko vrata. Šta se sad u međuvremenu promenilo, da li je taj MMF postao humaniji, voleo bih da znam.
Inače, najdobronamernije bih vam preporučio da ipak neki put treba roditelje i profesora poslušati, ako sam dobro shvatio šta vi govorite, da vi vašeg profesora ne slušate, ja sam moje profesore uvek uvažavao.
Ako nije tako, onda ću da pomislim, koga onda vi u Vladi slušate, s obzirom da imam podatke da vas je skoro trećina iz jedne firme koja vlada ovom zemljom, vlada Srbijom, kojoj ne može ni Komisija za borbu protiv monopola ništa, jer se pojedini ministri kojih se to tiče, kao ministra trgovine, odriču te komisije i kažu da nisu nadležni.
Da li biste vi mogli da nam date jedan podatak, koliko vas od ministara, savetnika, pomoćnika, državnih sekretara je radilo kod gospodina Miškovića? Baš bih to voleo da znam, a čini mi se da to interesuje i javnost Srbije.