Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8343">Nataša Jovanović</a>

Nataša Jovanović

Srpska napredna stranka

Obraćanja

Registar prostornih jedinica je važan kako za državnu administraciju tako i pre svega za privredu i postoje mnoge situacije gde se pojavljuje u rupe između dva naseljena mesta za koje nije utvrđeno kome pripadaju i to je ono što mora da se sredi u mnogim delovima Srbije.

Naročito, na zapadu Srbije, u planinskim i ruralnim područjima, ali ima takvih slučajeva, evo i u centralnom delu Srbije, kod mene u Šumadiji, verujem i u nekim prigradskim opštinama, grada Beograda.

Zašto je to važno? Važno je zbog činjenice da sva ta planska dokumenta, a pre svega zbog ljudi koji žive u tim mestima, i zbog lokalne samouprave, moraju do kraja da budu uređena.

Ako biste sada pitali nekoga, naravno, veštijeg i nekog mladog stručnjaka iz Orlićeve struke, za koliko dana bi mogao da sredi jedan upravni okrug, nekog ko ima valjani program za to i nekoga ko ne koristi resurse državne administracije, već neke druge, možda bi to mogao da uradi za dve nedelje, ili manje.

Zaista ne znam, jer se ne razumem detaljno u taj deo posla, što se tiče sređivanja, na takav način, ali iz života i prakse, vam govorim, da su zaista problemi veliki. Obraćali su se meštani mesne zajednice Rudnik u više navrata lokalnoj samoupravi u Kragujevcu, da kažu da zbog toga što pojedina Rudnička sela, a u nekim delovima parcela ne znaju se koje nisu privatno vlasništvo kome pripadaju, oni traže zbog toga što je bila neažurna administracija, u Gornjem Milanovcu da se priključe gradu Kragujevcu, i to ima neke logike, ali je put za to veoma dugačak.
Da svi građani Srbije dobiju adresu i broj trebao je da bude završan posao do sredine 2018. godine, pa onda do sredine 2019. godine i još uvek je ogroman broj bez kućne adrese i broja. Znate, nikome nije prijatno kada mu piše nema ulice i bez broja, iako je država rekla da će svakome kada dobije ulicu i broj, konačno, država o svom trošku izdavanje dokumenata i zamenu dokumenata sprovoditi.

Ovo je zaista neverovatno, naročito zbog toga što to stvara veliki problem i kod Katastra, koji izuzetno loše radi pod vođstvom ovog vašeg Draškovića i zbog činjenice da ste usvojili zakon o stanovanju, pa profesionalni upravnici koji inače lutaju od zgrade do zgrade, ulicama i traže to, ne mogu ni da urade taj posao kako treba, a da ne govorimo o građanima koji imaju u svom stalnom, svakodnevnom životnom okruženju probleme zbog toga.

Ko je odgovoran što ovaj posao nije urađen do kraja? Šta vas je u tome sprečavao? Vi kažete iz Ministarstva, iz Nadležnog inspekcijskog organa nisu ažurni, to nisu uradili na vreme.

Zar je bio preči posao? Evo, kolega Savić je pominjao Niš, ali ima mnogo drugih gradova u Srbiji gde je to i te kako trebao da bude glavni posao svakoga ko brine o građanima. Kako biste se vi, gospođo Mihajlović, osećali da ste u jednoj takvoj situaciji? Lako je svima vama koji kada izađete iz vaših zgrada, iz stanova, zgazite na asfalt, imate urađenu infrastrukturu, a šta da kažemo građanima Srbije koji isto plaćaju i poreze i doprinose i registraciju, a nemaju ništa?
Mi smo, srpski radikali, insistirali, donošenjem Ustava Republike Srbije 2006. godine, da se pitanje korišćenja prava otkupa građevinskog zemljišta reši jednim sistemskim zakonom koji ne bi trebao da se menja. To bi pružilo pravnu sigurnost i pravni okvir i za građane, jer građani moraju da znaju da se građevinsko zemljište deli na ono građevinsko zemljište koje pripada tom gradu, odnosno jedinici lokalne samouprave i ostalo građevinsko zemljište, najčešće i nekategorisano koje se nalazi u pojedinim delovima grada.

Međutim, i dan danas je i te kako veliki problem ko od ljudi koji imaju svoje kuće, imaju parcele, a kada se pojavi neki bahati investitor kome je dozvoljeno sve. Zaista je ova Vlada pokazala da ima i te kako razumevanja za sve one koji imaju novac i tras došli su – hajde sad ćemo da pravimo neke solitere, da se neplanski gradi. Vi se svi putovali negde po svetu. Da li ste vi videli neke ogromne solitere pored Ajfelove kule? Niste. Da li ste ih videli u užem centru nekih drugih gradova? Da li ste videli neki soliter pored Akropolja? Jeste li videli da je došlo do konverzije građevinskog zemljišta u takvim gradovima samo zato da bi neko gradio i sticao ogroman kapital?

Nemojte da se igrate nekim stvarima koje će ostati ruglo budućim generacijama. Mnogi od vas su pominjali nekadašnjeg gradonačelnike Beograda i drugih gradova, pa kako se i planski radilo i posle između dva svetska rata, posle Prvog svetskog rata gde je zaista Srbija imala velike probleme u svakom smislu. Vi danas to gledate…

(Predsedavajući: Zahvaljujem, koleginice Jovanović.)

Taman sam htela o Požarevcu i onim svetlim trenucima istorije vašeg grada.
Hvala, gospođo Radeta.

Zaista mi je drago da se evo u višestranačju i sada prvi put danas, posle skoro četiri godine ovog mandata ukazala i vama prilika na najdemokratskiji način predsedavate sednicom Narodne skupštine.

Ostalo je malo vremena i set ovih zakona je obrazlaganje naših kritika, gospodine ministre, počeću ovim zajmom koji bi trebao da unapredi rad Republičkog geodetskog zavoda, u stvari katastra, a to je jedno od velikih boljki našeg društva.

Naravno, to apsolutno sa vama nema nikakve veze, vi ste možda kao ministar finansija u Vladi Republike Srbije imali dobre namere da na taj način poboljšate rad ove službe.

Međutim, sve dok traje sprega Zorane Mihajlović i direktora katastra Bore Draškovića, a to je zaista jedna kriminalna sprega i veza. Rad Geodetske uprave neće moći da se unapredi.

U svakom gradu u Srbiji, zna se tačno kakav reket uzimaju zaposleni, a pre svega šefovi uprava geodetskih zavoda da završe posao građanima, koji inače košta od pet do 8.000 dinara, niko to ne može da uradi bez naknade, odnosno bez reketa koji se od njih traži.

Ta mafija je to počela organizovano da radi pre nekoliko godina i čak postoji, javna je tajna, kafić u ulici 27. Marta gde se dolazi sa novcem, a to je minimum 500 evra da onaj posao koji treba da urade tamo završite zbog pravno-formalnih začkoljica sa 500 evra reketa i to je zaista jedan neverovatan problem, a naročito činjenica što znaju i mnogi građani Srbije, tačnije njih preko 40.000 koji su uložili drugostepenu žalbu zbog toga što su im osporena osnovna rešenja da upišu svoje nekretnine.

Radi se o mnogim porodicama. Mnoge porodice o kojima se radi ne mogu da završe svoje osnovne stvari, deca ne mogu da se školuju, ne mogu da se premeste u drugo mesto gde žele da žive i ta katastarska mafija je zaista nešto što će da obeleži ovaj mandat vladavine SNS i uopšte činjenica da su se svi oglušili o takve primedbe, žalbe građana i nerešenih preko 40.000 slučajeva.

Što se tiče Zakona o popisu stanovništva objekata i stanova u 2021. godini, zaista celog dana smo mogli da slušamo o tome kako jedan laptop rešiće sav posao i to je super i to je napredno i to će da da odlične rezultate.

Ja se zaista pitam da li su ovi poslanici koji su pričali od ovlašćenih predstavnika iz vlasti preko pojedinaca uopšte čitali ovaj zakon? Da li vi znate šta znači jedan pravi i ozbiljan pristup i izvlačenje pouke iz popisa stanovništva? Vi mislite, to je samo tako, dođe popisivač, eto ima sada ovaj laptop, pita kako se zoveš, ko tu stanuje, šta si po zanimanju, i to je to. Ne treba to da bude svrha, gospodine ministre, a to opet nije ni vaša striktna nadležnost, nego nisu došli oni koji treba da obrazlažu način na koji će to da se radi, da to bude svrha popisa stanovništva.

Šta ste vi naprednjaci izvukli kao pouku iz popisa stanovništva iz 2011. godine? Jeste li se vi posle odlaska ovih žutih lopova i ovih dosovaca sa vlasti bavili nekim metodama da vidite od čega ćete vi da krenete.

Ako ste imali taj popis stanovništva, a imate, to svako može da pogleda i u „Službenom glasniku“ tabele koje kažu da je u tom trenutku u Srbiji popisano sedam miliona i 160.000 stanovnika, a da je izvesno da sada ima manje od sedam miliona, da su ljudi otišli iz sela, da su mnogi mladi napustili Srbiju, da su mnogi bili prinuđeni da ugase svoja poljoprivredna gazdinstva. Kakva je onda pouka za vas iz vlasti, koji ste na osnovu tih parametara trebali da pravite neke strategije, neke programe i pre svega, gospodine ministre, da donosite zakone, da sprečite dalji odliv ljudi sa sela, mladih iz Srbije i da pospešite natalitet.

Ministar Slavica Đukić Dejanović je nas pitanje jednog novinara pre nekoliko dana rekla, da, suočena je sa tim, pošto ona vodi to posebno ministarstvo za natalitet, da će biti manje i da su cifre te koje su neumoljive, pa videćemo posle toga.

Šta vi imate da gledate posle toga? Zašto niste prihvatili zakone koje su predlagali poslanici SNS? Valjda vam se žuri na ono zvono svaki put kada je početak redovnog zasedanja, a evo i time završavam, gospođo Radeta, jer je potrošeno skoro čitavo vreme naše poslaničke grupe, da podsetim građane Srbije.

Poslanik Zoran Despotović tražio je da se subvencije u poljoprivredi povećaju i da premija za mleko umesto sedam bude 10 dinara, da ona subvencija koja ide za biljnu proizvodnju, umesto 6.000 bude 9.000 dinara, a poslanik Tomislav Ljubenović je takođe tražio da bi se sprečili svi ovi negativni prirodni priraštaj koji će se pokazati po popisu stanovništva, da svako dete u Srbiji do svoje 18 godine od države Srbije dobija 12.000 dinara, kako bi imalo život koliko toliko dostojan čoveka, što mnogi roditelji na žalost ne mogu da omoguće svojoj deci, a vi završavate ovaj mandat, bez takvih veoma važnih promena i bez takve pomoći porodicama sa decom. Hvala.
Gospođo Gojković, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo da nastavimo ovu ozbiljnu priču koja je od velike važnosti za Republiku Srbiju, a ovde moram da potenciram gospodine ministre i svaku lokalnu samoupravu.

Ovaj amandman suštinski je naša želja da produžimo rok korišćenja i posle 30 godina, ali mi smo stavili u zadršku ako ima nekih razloga da pojedini nadležni državni organi to, iz njima poznatih razloga, onemoguće da se to onemogući. Koji razlozi mogu da budu? Mogu da budu ako se arhivska građa ne pohranjuje na adekvatan način. Izneću primer iz grada Novog Sada, odakle je i gospođa predsednik, kolega Mirčić i još neki tu poslanici, gospodin Mićin, koja je zaista u pravom smislu reči, to je izuzetno vredna građa, propadala za vreme dosovske vlasti, ko se svi nije tamo menjao i pokrajinska u podrumu bez ikakve zaštite.

Kada su stručnjaci došli sa PMF-a, a to može da se desi svuda gospodine ministre gde to nije adekvatno urađeno, zato smo mi za to da se gde god postoji vredna građa obrazuju, bar imamo toliko mladih stručnjaka sa tih fakulteta, mini laboratorije koje će to da ispitaju. Ti agensi koji su nađeni su bili opasni po život svakog ko priđe takvoj građi, to je zaista neverovatno. Neki deo je čak i potpuno istrulio itd. Posao arhivara, ako neko misli da je tek tako lak uopšte nije.

U drugom amandmanu ću govoriti o sve popularnijoj digitalizaciji kroz jedan primer koji je već završen i uz … da se to nastavi u drugima.
Da bi se ta celokupna arhivska vredna građa, kako sa nivoa lokalnih samouprava i Republike Srbije sačuvala na adekvatan način i kako bi bila upotrebljiva za sve one kojima je ona u budućnosti i te kako važna, potrebno je gospodine ministre da se pristupi procesu digitalizacije apsolutno svuda kroz metodologiju koja je veoma ozbiljna.

Vi znate da je projekat digitalizacije Tesline građe u muzeju „Nikola Tesla“ trajao godina. Vi ste uspeli na kraju to da završite. Sada svaki građanin Srbije, svaki student koji želi nešto da sazna o životu Nikole Tesle preko aplikacije koja popularna na mobilnim telefonima, može to da pogleda, i ne samo to, svi mladi naučnici, svi istraživači o onome što nisu imali pojma o životu najslavnijeg svetskog naučnika, Srbina, Nikole Tesle, mogu da vide iz te digitalizovane građe Bilo je preko 160 hiljada dokumenata Teslinih, koji su pažljivo i veoma sistematično, ažurno digitalizovani.

Ovim putem želim i da čestitam celokupnom timu iz muzeja i svih onih koji su im pomagali u tome, počev od prvog pisma njegove sestre, preko veoma važnih dokumenata koje je on imao sa diplomatama, sa naučnicima iz celog sveta. Zaista je to nešto što je ogromno kulturno blago Srbije i bilo bi potrebno i verujem da ćete i vi, i moraće to da uradi svaka buduća Vlada, izdvojiti više sredstava da se izvrši digitalizacija u svim arhivima na nivou Srbije.
Možemo da se složimo na kraju ove rasprave, gospodine ministre, svi, a pogotovo vi, a verujem i vaš tim ljudi koji je radio na ovom zakonu, da što je arhivistika Srbije razvijenija, to je kulturan memorija našeg naroda veća.

Arhivi kao ipak neke nenametljive ustanove stoje na raspolaganju svima. Njihova uloga treba da bude da pruže mogućnost svakome ko želi time da se bavi, da nacionalni identitet, nacionalno kulturno blago Srbije pretoči u određene dokumentarne filmske projekte, knjige i sve ono što treba da služi budućim generacijama.

Znate, kada čovek mlad istraživač iz neke oblasti, društvenog života treba da pronađe ideju, na kraju krajeva i za svoju doktorsku disertaciju ili za neko svoje dalje učenje, onda mora da ima u vidu da nije svaki arhiv njemu dostupan na način kako to zakon jasno propisuje, zato što će tamo naići na mnogobrojne prepreke u smislu da se zanemaruje to da pojedina arhivska građa nije čuvana onako kako treba još ko zna od kada, još od posle završetka Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata.

Ovog puta želim da pohvalim tim istraživača koji je zajedno sa Istorijskim arhivom Požarevca, napravio jedna projekat o Srbiji o Velikom ratu. To je zaista vredan projekat koji je predstavljen prošle godine. Jednostavno oni su shvatili da u Istorijskom arhivu Požarevca i ti naučnici koje ne bih sada ovde da, bez njihove dozvole apostrofiram, su želeli da pruže jednu drugu sliku svega onoga i patnji i herojstva i stradanja celokupnog naroda u Velikom ratu. To treba da bude pouka i poruka za sve.
Arhivi su, dakle, društveno izgrađene institucije koje treba da stoje svima na raspolaganju.

Ali, ono što je ovde bitno i što se potencira u ovom delu zakona, to je način na koji će neko da bude primljen u taj posao i da položi stručni ispit. O tome su napisane i mnoge studije, gospodine ministre. To nije lak i jednostavan posao i mi smatramo da biste trebali dodatno da precizirate za ovo izuzetno važno zvanje, što neko misli da je tek onako, način na koji ćete da privučete mlade ljude istraživače da se u budućnosti bave ovim poslom. Jer, taj posao zahteva, pre svega, mnogo strpljenja, znanja, a i edukacije.

Od toga kako će jedan arhivista da uradi posao, jedan dokument koji ima u rukama, kako će da ga pohrani, kako će o njemu da se stara u bilo kom arhivu, zavisi budućnost toga o čemu to svedoči.

Prema tome, mislim da biste trebali veću pažnju da pridate tome i da pružite i dodatna znanja, sa nekim timom stručnjaka, ima ih iz ove oblasti, pogotovo lokalnim samoupravama koje imaju retku i veoma vrednu arhivsku građu koja svedoči o našem nacionalnom identitetu.
Ovde smo intervenisali, gospodine ministre, zato što smatramo da je u tački 5. kako ste vi predložili, za nas srpske radikale, neprihvatljivo da se u ovom smislu uvažavaju, kako ste vi rekli, kulturne i demokratske vrednosti lokalne, nacionalne, regionalne, evropske i svetske tradicije. To, po nama, ne znači ništa. Mi smo se fokusirali na ono što je mnogo važnije za Republiku Srbiju, a to je činjenica da samo na području Vojvodine žive 26 nacionalnih zajednica i želeli smo da damo apsolutno ovim amandmanom doprinos tome da se vaše ministarstvo, kao i Vlada Srbije na mnogo ozbiljniji način bave tim bogatstvom različitosti. Sad sam upotrebila jedan termin, vi znate da postoji takav projekat koji vi podržavate, ali to je zaista tako.

Kod mene u Šumadiji nemaju ljudi nikakvu predstavu o tome kako žive Slovaci u Kovačici ili kako žive u Ruskom Krsturu Rusini, znate.

Naravno, ne mogu a da ne pohvalim to što ste upriličiti da, eto, u srcu Šumadije bude jedna takva manifestacija prošle godine, pa da i moji sugrađani mogu da vide kako žive pripadnici drugih naroda u Srbiji. Ali, sve to treba da se uradi na takav način, i mi insistiramo zaista na tome, da se pomogne i pripadnicima svih tih nacionalnih zajednica da oni u okviru, pre svega ruralnih sredina, u svojim selima na najbolji način neguju i baštine svoju kulturu kako bi mogli i da je predstave nama.

Mi kao zemlja, i po Ustavu naše zemlje i po zakonima, zaista želimo da pružimo apsolutnu mogućnost da oni to urade, za razliku od ustaške hrvatske vlasti koja je dozvolila da se organizuju nekakvi dani kulture, evo, baš možda je to i pratio Prof. Atlagić, u Zagrebu prošle godine, a sa druge strane, sva druga prava, i to je toliko ironično. Znate, to je kao dali su nešto Srbima na kašičicu, a sa druge strane oni prete preostalim Srbima koji tamo žive, šikaniraju ih, ne dozvoljavaju upotrebu našeg ćiriličnog pisma.

Mi kao država moramo da pokažemo primer da smo mi, a pre svega i kroz inkluziju Roma, jer i oni žive u mnogim, i njihova kultura i njihovo nasleđe koje oni sami, pre svega oni koji nisu u nekom stepenu obrazovanja, ne mogu da prepoznaju. Mi moramo da pomognemo svima njima, kao država, i vaše ministarstvo da to bude mnogo, mnogo rasprostranjenije. Znate, to kulturno blago koje Srbija ima retko koja zemlja u svetu i poseduje.

Zainteresovala sam se, pa sam pogledala, ne samo sad kad je ovaj zakon na dnevnom redu, nego kad se pojavila ova vaša aplikacija „kultura.rs“ koju je podržalo vaše Ministarstvo i taj pretraživač određenih pojmova.

Vi, verovatno niste čovek koji se bavi softverskim rešenjima i nečim što će u krajnjem ishodu da izgleda ovako ili onako, meni se to nije dopalo. Nije mi se dopalo iz razloga, ne mogu da kažem sve apsolutno, ali kad vi unesete pojam na tom pretraživaču, recimo Narodni muzej, vama će da se pojavi građa o osnivanju Hrvatske seljačke stranke. Znate, prosto neverovatno. Šta to treba jednom prosečnom građaninu Srbije, ili šta je tamo radio i kakav je put bio Moše Pijade?

Nije to i ne treba da bude cilj, već da se, ako ste već išli na to da se kroz pretraživanje značajnih pojmova, ustanova kulture bazirate na ono što je važno za srpsku nacionalnu istoriju, kao i pripadnike nacionalnih manjina, a njihov broj je velik u našoj zemlji.

Nastaviću dalje, jer dosta sam vremena uzela po obrazlaganju ovog amandmana.
Hvala, gospodine Marinkoviću.

Gospodine ministre, u vašem dosadašnjem radu, evo skoro je kraj ovog saziva Vlade, ono što je dobro nismo primetili kada je u pitanju oblast kulture i resor koji vi predvodite nikakav potcenjivački odnos prema bilo kome. To je dobro zato što su svi vaši prethodnici od 2000. godine imali jedan stav koji se uklapa u tu, pre svega antisrpsku, prozapadnu politiku i koja stvara jedan milje.

Evo, to i kolega Marković, verovatno kao rođeni Beograđanin, može da primeti, tog nekog kao kruga dvojke. Oni imaju ekskluzivitet, jer vi ste bili i u poslovima kulture i pre ovoga i tako se ponašaju, omalovažavajući pre svega srpski narod i ne samo pripadnike srpske nacionalnosti, već sve druge koji drugačije misle. Pa, oni su neki nobles, pa oni imaju ekskluzivitet, da ne pominjem stvarno ta imena poput Srbljanovićke, onog Gorčina, Dragojevića i plejade tih likova koji su zaista toliko u svom nastupu pokazali, pre svega mržnju prema sopstvenom narodu i prema vitalnim državnim i nacionalnim interesima.

Ali, ono što se desilo Srpskoj naprednoj stranci je da upravo sličnu, po karakternim crtama za pojedine stvari, osobu postavi na mesto vašeg prethodnika, a mislim na bivšeg ministra Tasovca, koji je ujedno i direktor Beogradske filharmonije koja je izašla sa jednim skandaloznim sloganom pre nekoliko godina u vašoj naprednjačkoj vlasti i plakatom – Nije za svakoga.

Da bi građani Srbije znali o čemu se radi, oni su hteli da kažu, pri tome su stavili jedan deo jedne biljke, da je ne pominjem sada koja je, koja upućuje na to da je neko neobrazovan, da ne razume šta je kultura, itd. Zaista neverovatno da tako nešto nekome padne na pamet. Da se to ne bi ubuduće dešavalo striktno moraju da se, sa nivoa Vlade Republike Srbije, kontrolišu aktivnosti onih koji primaju novac iz budžeta.

Dosta su govorili koleginica Radeta i drugi poslanici Srpske radikalne stranke o RTS-u, ali i Beogradska filharmonija, pa sve druge ustanove kulture.

Oni mučenici, mislim na te, zaista ljigave, bedne, ne znam kako da ih nazovem, likove iz te plejade tih prozapadnih agentura i svega da naš narod i onaj ko živi u Vranju, u Pirotu ili, ne znam, gde u Bosilegradu ne zna šta je srpska kultura.

Ono što oni ne znaju to je da nematerijalno kulturno blago Srbije, kao što su na UNESKO-voj listi zaštićena srpska slava koju samo mi Srbi imamo, srpsko kole, koje zna 99% stanovnika da igra, kao pevanje iz vika koje će, verovatno, tek biti na UNESKO-voj listi, kosovski vez, Belmuš koji stalno ovde kolega pominje, gusle su, takođe, već zaštićene, ali nisu neke druge, nisu neki stari zanati. Da ne nabrajam, jer skoro ima, ja mislim, još preko 30 elemenata nematerijalne kulturne baštine i kulturnog dobra od najvećeg značaja.

Ono što je potrebno to je, zato što je kolo koje prožima čitavo nacionalno biće kao nacionalna igra, kolo u tri, Moravac, itd, kao što je srpska slava koja objedinjuje naše zajedništvo, našu duhovnost, ono što smo mi od doba Nemanjića, kao sve ovo drugo koje tek treba da se nađe na listi, dakle, mi sad treba da pomognemo, gospodine ministre, tim sredinama da oni od toga imaju, pored ove nematerijalne, i korist u pravom smislu reči. Da te žene pletilje koje će dvopređene čarape da pletu i dalje, one žene u Staparu koje su poznate po staparskim ćilimima, one Piroćanke koje izuzetno vredan zanat imaju u svojim rukama u proizvodnji pirotskog ćilima, dakle, da im država omogući.

Ne možete vi samo iz svog resora, ali postoje drugi, jer je takav budžet za kulturu, koji je takav kakav jeste, da bismo taj naš nacionalni identitet očuvali. I, ne samo srpski, već u svemu tome ima i pripadnika i drugih nacionalnih zajdenica, kao što je naivno slikarstvo u Kovačici i kao što su neki drugi projekti, kako bi se zaista na pravi način to predstavilo i budućim generacijama.

Sve drugo što se bilo kojim dinarom, znači, finansira, a da ima antisrpsku konotaciju, mi smo izrazito protiv toga. Dakle, mora i buduća Vlada o tome da vodi računa, da se zaista sve ovo što tek treba da bude i na UNESKO-voj listi i što tek treba da ima pravu promociju kroz jedan i kulturni i turistički projekat, kako god hoćete, promoviše kao najsvetlija tradicija našeg naroda. Hvala.
Gospodine Markoviću, te nevladine organizacije zapadnjačke agenture koje su dobro umrežene i koje mi ovde stalno pominjemo, upravo su u službi tih i takvih koji se deklarišu kao nešto posebno. Zato sam vas apostrofirala i namerno da imate repliku i da ja mogu sa vama dalje da nastavim o njima, jer svaki normalan čovek, svaki patriota, svaki rodoljub normalno da će da razmišlja o svim Srbima, ma gde oni da žive.

Znate, za nas srpske radikale je i Ojkača, koja je takođe kandidat za Uneskovu listu, nešto što je najsvetlija tradicija.

Zmijanjski vez, gospodine ministre, koji su Srbi iz Republike Srpske uspeli, takođe, da stave na Uneskovu listu, zaista prelepa rukotvorina koja ne može rečima ta lepota da se opiše, ali oni se svega toga zgražavaju, ovi što ih vi prizivate stalno, gde ste, što ne dođete.

Verujte mi, gospodine ministre, da je prozapadna dosovska ovde opozicija tazkovana u sali, oni bi se zgražavali nad ovim što mi promovišemo kao najsvetlije srpske vrednosti, srpsku tradiciju, jer oni samo znaju da ruše, da govore da u ovoj zemlji ništa ne valja, da su Srbi ovakvi, onakvi.

Pominjala sam i, neću da mu pravim reklamu, onog jednog glumca iz filma Gorana Markovića, koji kaže - eto, Srbi su rušilački, ne znam kakvi, monstrumi na Balkanu, ili ovaj Branislav Lečić. Ne zaboravite onu njegovu rečenicu iz filma „Sveti Georgije ubiva Aždahu“, kad on kaže onako skroz u onom svom ludačkom zanosu - Srbi ratuju zato što su ludi.

Znači, mi moramo da napravimo jasnu distinkciju u ovoj zemlji ko su oni, a ko su svi drugi koji poštuju i vole svoj narod i svoju državu i koji žele na takav način to da promovišu.

Ono što je meni zasmetalo, gospodine ministre, vas sam gledala, zaista ste čovek koji radi taj posao iz oblasti kulture i informisanja. Eto, pred kraj ovog mandata ste i došli sa ovim izmenama zakona na koji mi imamo primedbe, ali vidim da ne negirate ništa od onoga što je važno za srpsko nacionalno biće, ali vi stojite u Vladi Srbije, ispred vas Zorana Mihajlović i ona kaže – sledeće godine mi ćemo… Ona je ministar za saobraćaj, građevinarstvo, infrastrukturu, šta ste joj sve dali, direktno u službi američke ambasade. Napravila je projekat Behtel, koji košta Srbiju 300 miliona više. Ona umesto vas najavljuje šta će da bude na Uneskovoj listi i šta će Srbija da uradi ove godine, pominjući upravo ono što sam ja malopre govorila, pirotski ćilim, staparski i ne znam da li je još nešto treće pomenula.

Mora da se zna u ovoj zemlji i da se najoštrije žigošu sve te aktivnosti koje oni čine i sve te nevaldine organizacije i mediji koji su u njihovoj službi i sve predstave koje imaju, sva njihova izvođenja, gde oni otvoreno blate narod.
Vi mislite da je…

Evo, završavam gospodine Marinkoviću, jer vi imate mogućnosti da na jednoj televiziji često naširoko pričate o takvim stvarima, pogotovo o njima. Vi mislite da je aktivnost samo kad oni pričaju što je legitimno pravo protiv zvanične politike vaše SNS. Ne, ono što oni rade je više od toga, psihološki rat u pravom smislu reči, protiv ove zemlje i protiv ovog naroda i sa svojim pojavljivanjem u statusu nekakvih slobodnih umetnika, oni su ovo, oni su ono. Ne, oni su u korpusu svih onih koji ne žele dobro Srbiji i srpskom narodu i SRS, evo, i na današnji dan, kada obeležavamo 30 godina našeg postojanja, otvoreno sa njima, u pravom smislu reči, vodi takve verbalne sukobe i sve to žigoše.
Evo, u kontekstu ove dosadašnje priče koja je, zapravo, vezana za ovaj amandman koji sam ja podnela u ime SRS, replicirajući gospodinu Markoviću, ujedno i da dam sugestiju ministru ili budućem ministru u Vladi, a verujem da će i SRS zadobiti veliko poverenje građana. Mi sve činimo da im pokažemo ono što članovi SRS znaju, ali da bi to znali i birači koji će za nas da glasaju, da smo mi veoma dosledni unazad 30 godina u svim aspektima našeg političkog, društvenog, kulturnog života i da sve te temeljne vrednosti koje mi promovišemo zapravo se pokazuju kao prave i da izlaze iz okvira neke dnevne politike, već da ostavljaju zaista jedan trag.

Ono što smo mi uradili štampanjem sabranih dela naših velikana, koje smo danas spominjali, mi smo pre više od 20 godina, ili više, pokrenuli Časopis „Srpska slobodarska misao“, gde su mnogi naučnici iz oblasti kulture, iz oblasti istorije, politike objavljivali svoje separate, svoje viđenje i svoje stavove o najvažnijim pitanjima za naš narod i za našu državu.

Ali, kada je već reč o ovome, zašto smo mi ovde intervenisali? Možda vam je to bilo i čudno - otkrivanje i stvaranje. Smatrali smo da je nepotrebno da te dve reči stoje, ali ovaj drugi deo tačke 2) od opšteg interesa u kulturi obuhvata očuvanje i predstavljanje srpske kulture i kulture nacionalnih manjina u Republici Srbiji. Kada se ovo kaže, neko će da pomisli da je to samo neko medijsko predstavljanje ili štampanje nekih brošura. Ne, mi moramo, ako hoćemo da vratimo i ovo kolo koje Srbi imaju, i ojkaču, i pevanje iz vika, i frulu i gajde, sve to ako hoćemo da vratimo u naša sela i u naše gradove, onda moramo da pomažemo tim ustanovama kulture, a u selima, gospodine ministre, je nekada bilo 1500 i više tih domova.

Vi ste lepo povukli paralelu kada ste rekli kao čovek koji je očigledno, kao ja i sve moje kolege, takvog opredelenja, kako su to hteli da zamisle Brozovi komunisti posle Drugog svetskog rata, sa sve onim pokličima Josipu Brozu i petokrakama na čelu.

Ne, to ne treba da se narodu tako više predstavlja, jer ti domovi su ruinirani zbog toga što ovi dosovci nisu hteli da brinu o njima i o srpskom selu. Dvadeset godina, znate, ili već petnaest godina pre vaše vlasti, to je bilo puno, a pre toga i rat i sankcije, već da se to vrati u dušu srpskog naroda, tako što će da im se omogući da oni imaju još više tih manifestacija, tih seoskih zborova i svega toga, gde će ono što je već sada na zvaničnoj listi UNESKO-a da se promoviše javno.
Gospodine ministre, odličan ste mi dali sada primer da mogu dodatno da podsetim građane Srbije, a i one koji nikada nisu ukazali poverenje SRS, kako mi posmatramo srpski kulturni prostor.

Vi ste sada rekli – moraju da se poštuju granice one koje sada jesu. Nažalost, te granice na srpskom kulturnom, nacionalnom duhovnom prostoru, a to su granice velike srpske države. I na ovoj liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, eto, mi to imamo i u programu naše SRS.

Dakle, to je kompletan etnički i duhovni i kulturni prostor našeg naroda. Ne možemo mi sada da kažemo, ja koja sam rođena u Šumadiji ili Dragana koja je iz Kruševca ili kolega Lukić iz Bajine Bašte – e, sada, to što postoji tamo u Lici, na Kordunu, Baniji, a što je specifično za srpsko, to je tamo negde.

Naša obaveza kao predstavnika srpskog naroda, nažalost, to je sada okupirani deo srpske teritorije, mislim na Republiku Srpsku Krajinu, mislim na položaj Srba u srpskoj Crnoj Gori. Mafijaška vlast Mila Đukanovića će sutra i nematerijalno kulturno blago, koje je autentično srpsko, da prisvoji sebi. Kao što sad hoće da nam otmu svetinje, sutra će da idu korak dalje. Jel tako, gospodine ministre? Pa, ono što mi imamo i što hoćemo da stavljamo na UNESKO listu, oni će da kažu da je naše.

Ja ne mogu da sada kažem da me ne zanima to nešto tamo. Ne, to je sve zajedničko i naša je obaveza da to promovišemo.

Mi svi u Srbiji znamo, nije tu kolega Milija, on promoviše to stalno kako se pravi belmuž, pravljenje srpskog kajmaka kao srpskog brenda je takođe na listi za UNESKO listu nematerijalnog kulturnog blaga, ali isto tako je kulturno blago Srba livanjski sir, koji su ustaše pripisale sebi, a autentičnost pravljenja tog sira, koje je zaista kulturna i etnička vrednost tog kraja gde su živeli i proterani od strane ustaškog noža Srbi, potiče evo iz porodice koleginice Radete.

Tako da, mnogo je toga što mi kao narod nismo ni zaštitili, ni dovoljno promovisali da je to naše. Nama uvek za neke stvari opravdanje bude – nema novca, nema vremena.

Mora za to da ima, jer ako tako od deteta u kolevci, što bi naši stari rekli, kada se zaljulja vaspitavamo našu decu, onda ćemo znati da ovi iz ovog korpusa o kome ste i vi sada pričali, ubuduće, kao što ni do sada nemaju, ali neće imati nikakve šanse da njihove vrednosti i da im onda stvarno i taj smanjeni cenzus bude nedostižan sa onom Bupkinom motkom, jer to ne treba da bude nikakva vrednost za koju zavređuje jedan glas da ga neko poveri u Srbiji.
Govorili smo o ovome, gospodine ministre, u načelnoj raspravi.

Mi smo hteli da se ceo član briše, ali možda je čak i ispravnije bilo, ali vidim da sad nemate volje da prihvatite te naše sve korekcije, da navedete da pokrajina, jedinica lokalne samouprave mogu da proglase manifestacije koje će republički organ nadležan, odnosno ministarstvo da sagleda da su od posebnog značaja za kulturu. Ali, svakako je to Vlada Republike Srbije, gospodine ministre, trebala da uradi za one koji se organizuju na republičkom nivou.

Vi ste meni, odgovarajući u načelnoj raspravi, rekli – ali, ovde to imaju. Znate, i dobro je. Mnoge lokalne samouprave sada imaju razne kulturne manifestacije i festivale i treba svako da ima, da baštini ono što je autentično iz njegovog kraja. Ali, Vukov sabor koji nije samo obična manifestacija, čak je na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa i možda se on jednog dana nađe na UZNESKO-voj listi je najznačajniji, valjda, za Srbiju. Mokranjčevi dani se održavaju 50 i više godina. Bemus. Znači, ono što je zaista važno. Sabor trubača u Guči, jel tako.

Tako da, moramo da vodimo računa o tome da se država opredeli za ono što je najznačajnije. Zašto da to ne stoji i u zakonu i da se zna – mi smo ti koji smo rekli da je to na državnom nivou najvažnije. Inače, SRS se protivi, vi ste rekli, ne daje vaše ministarstvo, ali daje ministarstvo za turizam, daje grad Novi Sad i pokrajinska Vlada da se bilo koji dinar da za „Egzit“.