Dame i gospodo narodni poslanici, najpre da vam kažem da mi srpski radikali najoštrije protestujemo što je ova sednica sa ovom tačkom dnevnog reda nije sazvana u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije.
Možda se vama čini, predlagačima tačke dnevnog reda o ratifikaciji specijalnih odnosa Republike Srbije i srpske države Republike Srpske da je to u redu.
Međutim, vi ste imali, da ste hteli i da nije u pitanju vaše licemerje, a pokazuje se načinom na koji ne poštuje Narodnu skupštinu nijedan od potpisnika ovog sporazuma, ni ministar spoljnih poslova, član 114. Poslovnika Narodne skupštine, koji govori o tome da Narodna skupština Republike Srbije saziva posebnu sednicu.
Ako ste vi gospodo iz DS, DSS-a i G17 u prošlom sazivu glasali za izmenu i dopunu Poslovnika da postoji takva posebna sednica, koja se održava u domu Narodne skupštine, bivšem saveznom parlamentu, onda je bilo najlogičnije da ovo bude najposebnija stvar danas, koju 16. jula treba da ratifikujete pritiskom na crveno dugme.
Sećam se te, za vas davne, ali za mene koliko juče, 1998. godine. Izabran je predsednik Republike Srpske i odmah posle toga sazvana je zajednička sednica Veća građana i Veća republika Savezne skupštine. Tada sam bila poslanik u Veću građana Savezne skupštine.
Sednica je zakazana kao svečani čin, čini mi se, za 18,00 časova tog oktobra ili novembra, ne zamerite mi, a sve sam to naravno mogla da vam kažem i da vam čitam delove tog sporazuma da on negde postoji na zvaničnom sajtu Vlade Republike Srbije.
Dakle, sporazum koji je uspostavljen odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, sporazum čijoj su ratifikaciji prisustvovali Slobodan Milošević i tadašnji predsednik Republike Srpske Nikola Poplašen, i čitavo državno rukovodstvo je najoštrije napadano od strane DS-a, DSS-a i SPO-a.
Moram da vas podsetim da je DS, zajedno sa DSS-om, u tim najtežim danima po srpsku državu i srpski narod i sa ove i sa one strane Drine bojkotovala rad u Veću građana i Veću republika Savezne skupštine, tako da vi niste ni prisustvovali ratifikaciji onoga što se zove Sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih veza između Republike Srbije i Republike Srpske.
Moram da vam kažem, zaista sam se malopre prisetila kao na filmskoj traci celog tog događaja kada je gospodin Nikolić o tome govorio, o Vaskrsu 1995. godine, bio je to 14. april. Eto, sticajem okolnosti, jer me lično vezuje taj datum pošto je datum mog rođenja.
Znam da smo tog dana išli, na čelu sa predsednikom naše stranke prof. dr Vojislavom Šešeljem, posle mitinga koji je održan na trgu u Loznici, da probijemo blokadu na Drini.
To ushićenje koje sam osetila tada i najmanje 10.000 ljudi koji su krenuli u tu protestnu šetnju probijanja blokade, prvo kada sam ugledala dečaka i devojčicu u narodnoj nošnji, a onda vojnike Republike Srpske i zagrljaj sa njima je nešto što ću pamtiti čitavog života.
Takav osećaj i osećaj pripadnosti narodu, koji se tamo borio za svoju slobodu i koji dan-danas živi pod okupacijom, iako samo formalno se čini da ima nekakvu slobodu, to je taksativno nabrojano ovde, da vi želite da našom saradnjom poboljšate da oni u svim segmentima života žive isto kao i mi, to jednostavno nije tačno, naročito zbog toga što je nedorečenost u ovom tekstu u odnosu na onaj iz 2001. godine.
A da niste posle 5. oktobra, jer naravno istorija srpskog naroda počinje sa vama, a ne sa onim što se desilo, izbrisali i skinuli sa svih zvaničnih sajtova republičke i savezne tadašnje vlade, Sporazum iz 1998. godine, vi biste videli da je on do najsitnijih detalja razradio zaista pravu saradnju koju smo mi želeli da imamo i koja je ratifikovana u prisustvu predsednika jedne i druge države.
Šta ste vi tada govorili i za Slobodana Miloševića i za nas, srpske radikale, i za sve srpske patriote toga dana kada je ratifikovan taj sporazum, pa kasnije sporazum o ujedinjenju Savezne Republike Jugoslavije, Rusiji i Belorusiji?
Da je to nešto strašno, da se time učvršćuje režim u Beogradu, da je to nešto što će da nas dodatno posvađa sa celim svetom.
Kako taj ceo svet danas i ta Evropa, koja poštuje vašu servilnost i to što dolazite na tepih američkih i drugih ambasada, tretira Srbe na Kosovu i Metohiji u Republici Srpskoj?
Evo, vi ste javne ličnosti, poslanici ste i istaknuti ste čelnici vaših stranaka, hajde, uputite se, recimo, na BN televiziju, na neku od onih emisija u kojima se govori o aktuelnim političkim temama.
Šta će prvo da vas zamoli gospođa Suzana ili neki drugi novinar te televizije? Da se precizno izražavate.
Naravno, vi ne biste drugačije, i da kad pominjete okupatora morate da kažete visoki predstavnik, jer ako to ne kažete, ako kažete da je okupator, a on to jeste, ta ili neka druga televizija će da plati neverovatno veliku kaznu.
Moram da vas podsetim šta je bilo, mada vas to ne zanima, kao što niste pratili svih ranijih godina stradanje i muku naroda u Republici Srpskoj, da je desetine hiljada žrtava položeno na oltar otadžbine, jer je Republika Srpska za minimum svoje slobode to morala da izbori u krvi srpskog naroda, da je gospodin Tomislav Nikolić, na mitingu Srpske radikalne stranke u Bijeljini, 6. septembra 2004. godine, obraćajući se građanima na prepunom trgu u Bijeljini rekao da on tu nije gost da je to samo jedna od stanica na putu prema Banjaluci, prema takođe srpskoj zemlji, i da je to sve Srbija.
Naša stranka, koju napada takav čovek koji je premijer Republike Srpske, a potpuno do guše umešan u kriminal, Milorad Dodik, trpi najgore moguće posledice vladavine takvog režima i prethodno SDS-a, oteli su ime Srpskoj radikalnoj stranci, zabranili naše političko delovanje i izmislili neke radikale koji tobož štite interese srpskog naroda i koji se tako lažno, uz pomoć Dodika i Čavića, predstavljaju na izborima.
Moram ponovo da vas podsetim, gospodine Markoviću, verovatno ste tada bili u Ekspo dvorani na Novom Beogradu, da je taj nesrećni Dodik, koji je premijer zapadne srpske republike, došao na vašu, kako vi to kažete, konvenciju, to je valjda od one engleske reči, to je tako lepo, rekao da se nada na kraju svog govora, pred svima vama, pred Tadićem, pred vama, pred Ružicom Đinđić i ostalima koji ste se okupili, celom tom bulumentom, uz onaj medijski lobi koji je došao, odnosno navodno kulturnih poslanika, da će u noći između 21. i 22. januara, on kao premijer Republike Srpske da slavi.
To je rekao pred vama, gospodine Markoviću, jer će u Srbiji da pobedi Demokratska stranka Srbije.
Naravno da ste odmah zaćutali i da ste videli o kakvom se čoveku radi.
To je ono što mi znamo, ali to vas baš briga, dokle god vam služi i dokle god on kao takav, kao ranije Biljana Plavšić, služi okupatoru, vama je dobar jer vi imate zajednički interes, zajedno pravite sve te poslove, i nemojte mi reći da vi ne znate ništa o poslovanju, naravno Dinkić i te kako dobro zna, Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića u Republici Srpskoj, i pod čijim pokroviteljstvom je to urađeno.
Što niste napisali ovde, suzbićemo kriminal i korupciju u Republici Srpskoj? Pa vi nećete da se obavežete da to radite ovde, jer je vrh državne vlasti i te kako upleten u sve te kriminalne radnje.
Dakle, svi vi koji danas na ovakvoj sednici, na kojoj nema ni jedne trećine poslanika, četvrtine iz vladajuće koalicije, hoćete da ratifikujete odnos između dve srpske države, nikada niste imali iskren odnos prema tome. Moram da vam kažem ko je danas ministar odbrane, ne čudim se uopšte, to je prvo što je primetio gospodin Nikolić, i to je razlika između ovoga iz 2001. i ovog sporazuma iz 2006. godine, što se tiče odbrane na potpuno transparentan način.
Prvo, kako će da zagovara Dragan Šutanovac odbranu na potpuno transparentan način, kada ono što treba da bude transparentno za nas i za odbranu naše zemlje i što vojska treba da radi nije za NATO pakt, jer oni imaju drugačije ciljeve i drugačije metode delovanja. Zato im je Šutanovac dobar kao ministar odbrane.
Verujem da je njegov uticaj bio još u to vreme, ako ga je uopšte imao tada, da se takva odredba izbriše iz Sporazuma. Moram da vam kažem nešto što je on naknadno i priznao, on je posle toliko godina od potpisivanja tzv. mirovnog Dejtonskog sporazuma, tek 2005. godine prvi put prešao sa druge strane Drine, dok su poslanici Srpske radikalne stranke, ovi iz sadašnjeg saziva, oni iz prošlog, da ne govorim o tome, možda bi mu bilo neprijatno jer jedan od istaknutih boraca, dobrovoljaca koji je branio svoj grad, kolega Ognjen Mihajlović, do poslednjeg dana je bio na Grbavici i branio svoju rodnu grudu i mnogi drugi koji su ovde, vi ste se šetkali po Beogradu, išli po belom svetu, vodili kampanju protiv tadašnjeg režima, protiv tadašnjeg sporazuma iz 1998. godine.
Niti ste skupljali humanitarnu pomoć, niti ste davali krv, niti ste išli na ratište, na prve linije fronta, nije vas to ništa zanimalo, pa me zato i ne čudi što vi niste na Petrovdan bili u Bratuncu. Jer nikada ne govorite o srpskim žrtvama, one vas nikada nisu interesovale.
Da ne govorim o činjenici da je jedan od onih, koji je u svojoj vladi imao tri ministra Demokratske stranke, Milan Panić, na jednom od mitinga u Banjaluci rekao - poštovani građani Vrnjačke Banje. Isto to mogu da očekujem i od vas.
Otkud vi znate gde je Popovo Polje, gde je Mareva Ljut, gde je Nevesinje, gde je Trebinje, gde je Banjaluka, gde je Bijeljina? Vi to znate, ali samo na geografskoj karti, nikada tamo mnogi od vas nisu bili.
I onda ćete danas, potpuno licemerno a ne iskreno, kao što je to uvek radila naša stranka i naš predsednik, koji je zbog te ideje da svi Srbi žive u jednoj državi već pet godina u haškom kazamatu, da ratifikujete Sporazum. Naravno, nećete da pohrlite ni na jednu televiziju i da sa ponosom kažete - da, mi smo to uradili jer nam je Srbija u srcu, srpska zemlja i Republika Srpska, samo zbog toga što vam je to potrebno, ali u kratkoročne propagandne svrhe.
Da ste imali uslove, vi biste izvršili ovu ratifikaciju odmah posle potpisivanja, jer bi vam to trebalo uoči izborne kampanje. Ovako, to danas radite tako bledo, anemično, potpuno nezainteresovani za sudbinu tog naroda tamo i za činjenicu da u onome što se naziva muslimansko-hrvatska federacija, a kako to ovde lepo stoji u Sporazumu, niko od Srba ne može da ostvari svoja prava.
Pitajte Vjericu Radetu kada je zadnji put bila u Guberu, opština Livno, u svom rodnom selu, i da li ona, pošto je to u sastavu federacije, slobodno, kao poslanik, kao Srpkinja, sme da ode tamo. Pitajte to isto Momčila Duvnjaka, da li on sme da ide u svoj Malovan. Pitajte bilo koga od Srba, koji imaju tamo svoju imovinu i čiji su grobovi predaka tamo, da li smeju da odu od 1992. godine.
Naravno, vas to ne zanima, sve je to za jednokratnu upotrebu i samo onda kada vam treba, ali narod Republike Srpske, narod Srbije i svi Srbi koji su izbegli iz Republike Srpske Krajine to vrlo dobro znaju.
Završiću kako to danas rade milioni Srba, a ne samo srpski radikali, jer milion puta smo vam rekli, ako to možete da shvatite i da dopre do vas, da su se u poslednjem otadžbinskom ratu u Republici Srpskoj i deca četnika i deca partizana nazivali četnicima, pa je tako, nekada samo slogan Srpske radikalne stranke, danas slogan za sve ljude kojima je i Republika Srbija, i Crna Gora, i Republika Srpska i Republika Srpska Krajina u srcu, Srbija je večna dok su joj deca verna.