Gospodine Markoviću, kada celog dana pokušavate da nam dokažete kako ste vi lično tako pošteni, kako biste vi nekoga branili na sudu, ne daj bože da vi nekoga branite, vidim kako biste ga odbranili, onda je trebalo da sprečite ove kojima je kasnije sud nesporno utvrdio, odnosno podigao optužni predlog protiv njih, vezano za izbor guvernera i za ostale krađe glasova u Skupštini.
Trebalo je, kao što se desilo u jednom crtanom filmu, niste Pera ali ste Milan, da odete na vreme u policiju da to prijavite i da kažete - oko mene sede lopovi, nečasni ljudi koji to rade zbog toga da bi falsifikovali narodnu volju. Nije mi jasno kako sada pet godina post festum, mislite sve se zaboravilo, nikom ništa.
Sada da vas podsetim na nešto drugo. Na mestu gde sedi gospodin Kojčić sedeo je Mile Korićanac. Ušao je jednog dana i kaže - ej zdravo, gde si, šta radiš, sedeo neko vreme, nepozvan čovek, ne zna se uopšte kako, bio, glasao za jedno dvadeset, trideset zakona i onda mu rekli – Mile, idi kući. Da li je to bila Skupština? Nemojte, molim vas, gospodine Markoviću.
Vi ste danas, zamislite šta ste sve rekli, želeli da lustrirate ministra, pa onda još neke koji vam nisu po volji, pa ste rekli kako je SRS uključena u kadrovisanje oko izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Završiću time, samo da vas podsetim, za vreme dok ste vi bili na vlasti i vaša DS harala Srbijom, čoveka koji je bio v.d. direktor neke propale gumarske fabrike u okolini Surdulice ili Vladičinog Hana, imenovali ste za sudiju. Posle izvesnog vremena ste tog istog postavili za predsednika suda.
A imali ste pokušaj, pa ste pod pritiskom javnosti i članova odbora odustali od toga da u Braničevskom okrugu postavite za predsednika suda čoveka koji je vezivao rođenu ženu za radijator. Dakle, ne znam o čemu vi pričate i kako uopšte više smete da izađete i kažete nešto u prilog onome gde se vi pošteni i da ste sve radili po zakonu i kako treba.

Repliciram gospodinu Ristiću koji je zloupotrebio Poslovnik da bi se javio povodom moje diskusije ničim izazvan i prozvan, ali sada kada ste se već sami prozvali, gospodine Ristiću, onda malo i vas da podsetim, kao vašeg kolegu Markovića, kao tada jednog od kolovođa bezakonja u vreme DS, šta ste vi radili.
Moram da vas podsetim, gospodine Ristiću, na činjenicu da je pravosuđe svoje najveće urušavanje, a to je bilo za vreme DOS-a, za vreme Batićevog ministrovanja, kada ste svi bili samo njegovi prirepci, vi koji ste vajni pravnici, eksperti, a trudili ste se da mu se dodvoravate i na sednicama odbora i kada je neki zakon iz oblasti pravosuđa ili izbor nosilaca pravosudnih funkcija na dnevnom redu.
Moram da vas podsetim na to da ste vi odgovorni, baš kao i svi iz DS, što je posle 5. oktobra, odnosno tih dana, a po svedočenju gospođe Arežine i na osnovu onoga što je ona kroz strahote koje je preživela u svojoj knjizi napisala, upali u Trgovinski sud, bivši Privredni sud, i na čelo tog suda doveli Gorana Kljajevića.
On tamo nije došao sam, došao je u pratnji onih koji su veoma bliski bili čelnicima DS, u pratnji Čumeta i pripadnika zemunskog klana.
Kada već sve to znate, a znate i da ste propali predsednik komisije koja je pokušala da piše ustav Srbije, pa je od toga samo bilo putešestvije od Miločera do Svetog Stefana, onda je besmisleno da nam vi govorite o Poslovniku. Nikada nije bila umešana SRS u izbor nijednog člana, nijednog nosioca pravosudne funkcije u Srbiji, ni onda kada smo bili na vlasti, nikada posle toga, niti nas je to zanimalo, niti će ubuduće, jer naš stav je, i za to ćemo se boriti.
A rekli ste, kada je na njenom mestu sedeo prof. dr Vojislav Šešelj; ne, nije, nego na ovom pored; i sedeće opet, daće bog i da to bude uskoro, ali tada vi nećete biti u ovoj skupštini, a DS na celih 2 do 3 posto, dotle ćete i da padnete sa takvom vašom politikom obmana i laži koje vodite i vi i vaš predsednik Boris Tadić.

Uvažena gospođo Pop-Lazić, dame i gospodo narodni poslanici, kada dođe do naglog političkog preokreta i kršenja elementarnih demokratskih principa od strane pojedinih predstavnika političkih stranaka, a sada onih koji su okosnica vlasti Koštuničine Vlade, onda je to, kao i ovakav potez  Predraga Markovića, predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, svojevrstan izraz cepanja ličnosti.
Jer, da bi neko sticao znanja o društvenim i političkim procesima i razvoju demokratskih procesa u jednom društvu, a naročito u ovom, kako smo mi u Srbiji, posle obnavljanja višestranačja od 1990. godine pa naovamo, za to treba da ima, pre svega, neophodnu inteligenciju, mudrost, da razume narod, da razume političke prilike.
To je sveobuhvatan i mukotrpan posao, a mnogi poslanici, ne samo u ovom sazivu Narodne skupštine, nego i u svim dosadašnjim, od 1990. godine pa naovamo, spletom nekih srećnih ili nesrećnih okolnosti, (kako se uzme u obzir) imali su i tu mogućnost da dođu u ovu salu, u svakom pogledu neuslovnu za rad, pravljenu u jedno realsocijalističko vreme, kada tadašnjim činiocima nije ni padalo na pamet da će doći do obnavljanja višestranačja i da ćemo mi, kao društvo, da se razvijamo u tom pravcu.
Zašto vam sve ovo govorim? Zbog činjenice da je ovaj saziv Narodne skupštine, iako ima izuzetno nestabilnu vladu koja od prilike do prilike mora da pravi (i to je suština njenog opstanka), trule kompromise sa koalicionim partnerima, u odnosu na prethodni, kada su DOS-ovci bili na vlasti, kvalitetniji iz samo jednog razloga – što na ovoj strani, desno od mene, od govornice, sedi danas najveća poslanička grupa u Srbiji, najpopularnije stranke u Srbiji, koja uživa najveće poverenje naroda.
To smo mi – srpski radikali, čiji je predsednik poslaničke grupe doajen ove Narodne skupštine Republike Srbije, za koga svi građani Srbije s pravom kažu da je, u pravom smislu reči, oličenje narodnog tribuna; i zbog toga što su poslanici SRS, samo poštujući elementarne demokratske principe, odlučili da učestvuju u radu odbora, da preuzmu tu odgovornost kada je u pitanju i vođenje odbora na mestu predsednika i zamenika predsednika.
To je izraz recipročnosti, zapravo jedini način da se reflektovana snaga poslaničke grupe, odnosno volja naroda, prikaže onako kako bi trebalo.
Umesto da se najveća poslanička grupa i predsednik poslaničke grupe srpskih radikala poslušaju, kada su u pitanju iskustva iz parlamentarnog života Srbije, predsednik Narodne skupštine, sa veoma malim iskustvom od godinu i po dana u višestranačkom životu Srbije, pre svega u parlamentarnom životu – a jedino je to validno. Jer, koliko je meni poznato, on ranije nije bio ni odbornik u nekoj lokalnoj samoupravi, a onda je došao na mesto predsednika najvišeg zakonodavnog tela – posegao je za jednim predlogom, koji nije ni ustavno utemeljen i koji nije odraz onoga što je celokupni proces političkog života, previranja i svega što se u našem društvu dešavalo u proteklih 15 godina.
Dakle, on nije želeo da posluša ljude koji su na svojim leđima izneli borbu za slobodu mišljenja i slobodu govora; i prof. dr Vojislava Šešelja, u početku jedinog poslanika SRS, našeg predsednika, danas to radi i u haškom kazamatu – bori se za slobodu i slobodu govora; i gospodina Nikolića, i za sve nas koji smo vam svojim primerom, a naročito pružajući otpor bahatosti i osionosti DOS-ovske vlasti pokazali da smo, (mereći sve ono kako nas narod posmatra, kao narodne predstavnike) – želeli da Poslovnik, kao izraz uređenja ove naše kuće ovde, koja se zove Narodna skupština, bude ono što mi jesmo i kao narod, a pre svega da bude usklađen sa Ustavom.
Ovde toga nema zbog činjenice da je vlast, apsolutno u nemogućnosti da pokretanjem privrednih i drugih procesa u našoj zemlji, a pre svega privrednih, ekonomskih i unapređenjem socijalnih prilika – stvori autoritet kod građana Srbije, posegla za ovim. Šta nam onda kaže predlagač, koji je sebe izdvojio kao superiornu ličnost u odnosu na sve druge, a u stvari je samo, i trebalo je da zna, prvi među jednakima. Šta sada on predlaže ovim poslovnikom, za koji će zbog trulih kompromisa da glasaju i oni koji možda i ne bi. Ili razmišljaju o tome, biće usvojeni njihovi amandmani; već su se dogovorili, što mene apsolutno ne zanima da govorim u hipotezama u ovoj načelnoj raspravi.
Govorim samo o onome što je stvarni predlog Predraga Markovića, a on nije dobar. On ruši sve demokratske principe za koje se zalagala SRS i celokupna demokratska javnost. Verujem da je svaki građanin Srbije intimno za to da se da mogućnost narodnom predstavniku da govori. On ne želi ovim predlogom poslovnika čak ni da poštuje ono protiv čega se najviše bunio kada je bio u predizbornoj kampanji i kada se kandidovao za poslanika.
To je odluka Ustavnog suda Srbije, takvog kakav jeste, doneta 20. februara 2004. godine, na predstavke upućene od strane SRS-a, najviše šikanirane u DOS-ovskom režimu, da je neustavno da se poslanik, na čiji je poslanički mandat narod preneo deo svog suvereniteta, na bilo koji način ograničava u pogledu izlaganja i u raspravi u načelu i u raspravi o pojedinostima.
Želeći da, sa svoje strane, utičem na bilo koji način na unapređenje demokratskih procesa u našoj zemlji i u našem društvu, za razliku od vas, koji samo u svom nazivu imate da ste neka od demokratskih stranaka i sebe vrlo nevešto svrstavate u nekakav blok.
Polazeći od iskustva, koje pre svega ima SRS, a onda kroz Predlog poslovnika koji vam je upućen još u februaru 2004. godine od strane srpskih radikala, čiji je predstavnik ovlašćen i trebalo bi da bude najpozvaniji da priča u ovoj skupštini, a to je gospodin Nikolić, nastojala sam da se, u gradu u kome živim, u Skupštini grada Kragujevca, uz saglasnost i uz konsenzus svih političkih stranaka, izglasa poslovnik, koji će da bude odraz narodne volje.
To je urađeno i evo u ovom trenutku ulazi gospodin Stevanović, gradonačelnik Skupštine grada Kragujevca. Sada mogu da vam kažem da je ta inicijativa SRS prihvaćena od svih, i vladajućih i opozicionih struktura u našem gradu, i da grad Kragujevac danas ima najdemokratskiji poslovnik u Srbiji.
Dakle, zato što nema ograničenja rasprave, zato što se o svim tačkama dnevnog reda govori onoliko koliko to odbornici žele.
Noćas smo radili do jedan sat iza ponoći; mi iz opozicije, dakle, SRS, Nova Srbija i DS, u jednom trenutku smo napustili sednicu, ali to je naše opoziciono pravo, kad se govorilo o amandmanima.
Sve ono što je inkorporirano u taj poslovnik jeste zapravo odraz onoga što je gospodin Nikolić želeo u februaru mesecu 2004. godine, kada je vama predlagao da zbog njegovog iskustva, iskustva prethodnih saziva, da i vi to uradite.
Meni nije samo jasna, i pre deset dana sam tu sumnju izrazila, namera u Gradskoj skupštini, da se u jednom delu poslovnik menja; ne znam u kom delu; gospodin Stevanović je dao čvrsta uveravanja da se to neće desiti.
Jer, to je upravo najveći pomak onoga što smo mi, činioci političkog života u gradu Kragujevcu, uradili u proteklom periodu, i mi kao opozicija. Za mene je neshvatljivo da bilo ko – pa i oni koji su u gradu Kragujevcu i ovde na vlasti, podržavaju ovu vladu Vojislava Koštunice, i oni koji su opozicija u nekim drugim gradovima – podrži ovakav poslovnik Predraga Markovića.
Na taj način minimizovaće sve do sada postignute demokratske pomake u našem društvu, koje su, zavisi kako ko, izneli mnogi na svojim leđima; srpski radikali i kroz šikaniranje i izbacivanje, kažnjavanje i kroz odlazak u zatvore zbog slobodno izraženog mišljenja i zbog zagovaranja političke ideje; neki samo tako što su dolazili i primali platu, statirali, pritiskali dugmiće, uglavnom za, ne protiv, zato što im svaki zakon odgovara.
Govorim vam o tome da razmislite dobro kada budete glasali; izglasavajući ovakav poslovnik možda ćete učiniti uslugu Koštunici i nestabilnoj vladi, u situaciji kada mora da ištancuje što veći broj zakona, kao što je slučaj sa ovom narednom sednicom sa 45 zakona; na brzinu sazvana sednica i bez nekakvog reda i sistematizovanja oblasti o kojima treba da se raspravlja i glasa.
Govorim vam to i zbog toga što je jasno da će se u svim budućim sazivima, ali i u većem broju, i ubeđena sam – kao vladajuća garnitura, SRS boriti za to, a to žele građani Srbije, da narodni poslanici mogu da govore o svim temama; i zapamtite, svaki poslanik je ekspert za svaku temu, jer on je autentični predstavnik naroda. Onakvi smo kakav je naš narod, borićemo se za to da imamo slobodu mišljenja i govora, i da to činimo na način na koji se radi u svim demokratskim zemljama, kakva Srbija ne može da bude ako usvoji ovakav poslovnik. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošle godine kada je jedna opoziciona stranka u crnogorskom parlamentu podnela Predlog za izmenu Zakona o izboru poslanika u Skupštinu državne zajednice i kada je u njihovom parlamentu, koji predvodi separatistička bratija, na čelu sa Milom Đukanovićem, uporno govorila da su izbori za Skupštinu državne zajednice besmisleni i ovakav opstanak državne zajednice – u međuvremenu, krenuli su u otvorenu kampanju i razgradnju jedinstvenog kulturnog, istorijskog i nacionalnog prostora, što se sada naziva državna zajednica – nama je bilo jasno, pre svega, nama srpskim radikalima, da će izbori za Skupštinu državne zajednice na neposredan način, kako je to predvidela Ustavna povelja, protiv koje je glasala Srpska radikalna stranka, biti odloženi.
Malo je vremena ostalo, ali ja želim da vas danas podsetim samo na neke od reči koje je sa skupštinske govornice 27. januara 2003. godine uputio predsednik Srpske radikalne stranke prof. dr Vojislav Šešelj. Imam ispred sebe stenogram i reći ću vam samo nekoliko stvari na koje je dr Šešelj upozorio, rekavši da je ovo što mi danas imamo i što se naziva državna zajednica, a nije ni konfederacija, ni realna unija, ni nešto što postoji bilo gde u svetu, zapravo osuđeno unapred na manipulaciju od strane državnog rukovodstva, kako srbijanskog, prethodnog DOS-ovskog, tako i separatističkog iz Crne Gore.
I, svakako je bio u pravu kada je rekao da je način na koji je promenjen i pogažen savezni Ustav, način na koji je doneta Ustavna povelja, bez procedure i dvotrećinske većine i uz činjenicu da je stvoren jedan mongoloid, zapravo, od države, nešto čime će i te kako da manipuliše Milo Đukanović i separatističke vođe u drugoj republici.
Dr Šešelj je ukazao na to da je u članu 3. Ustavne povelje, pre svega, nejasno definisan cilj nove državne zajednice i rekao je da li je državna zajednica država, da li je država i da li ima vojsku. Ispostavilo se da se vojska sistematski uništava, da je to otpočeo Boris Tadić, sada aktuelni predsednik Republike, a da nastavljaju oni koji su danas na kormilu države.
Zatim je dalje rekao da je Ustavna povelja pokušala da odredi ciljeve države, a koja je to država na svetu koja ima svoje ciljeve. Ima li EU ciljeve? Ima li Nemačka, Francuska, Amerika? Država je cilj sama sebi, država se formira da sama sebi bude cilj. Njena dugovečnost je njen jedini cilj. Ona druge ciljeve nema, rekao je tada dr Šešelj.
Ispostavilo se da ni rukovodstvo u Srbiji, baš kao ni ono u Crnoj Gori nije shvatilo cilj postojanja i neophodnost opstanka jedinstvenog prostora na kome vekovima živi srpski narod. Definisani kriterijumi ulaska u članstvo u EU i sve ono na šta ste se i vi pozivali, a naročito prethodna DOS-ovska vlast, govore o tome da smo mi danas kao narod u izuzetno teškoj situaciji zbog pristanka na ovakvo gaženje ionako neustavno donesene Ustavne povelje i na štetu, pre svega, srpskog naroda u Crnoj Gori, svih dobronamernih građana koji žive u Srbiji i u Crnoj Gori i svih onih kojima je otadžbina Srbija i Crna Gora.

Sve što kaže gospodin Momir Marković, uvaženi kolega srpski radikal, svakako je i duhovito, a i istinito, ali, što se tiče predloženog zakona o akcizama, ja bih, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, da se vratim na period od pre godinu i više dana, kada je svoj ekspoze o programu Vlade Republike Srbije pred narodnim poslanicima izneo predsednik Vlade Vojislav Koštunica, gde je apsolutno bilo jasno, u martu mesecu 2004. godine, da je neophodno da u narednom periodu, dakle, govorim od tog vremena, pa sve do današnjeg dana, dođe do promene akcizne politike Vlade.

Ali, to nije urađeno na način na koji je to sugerisala Srpska radikalna stranka i ovo je jedna zakasnela, ali ne dobra reakcija Vlade Republike Srbije na sveopšte prisutnu situaciju danas, i uopšte proteklih meseci, kada su u pitanju promet i prodaja naftnih derivata. Jer, uz činjenicu da je Vlada Republike Srbije odbila amandman SRS-a da se za 2004. godinu (ona bi i te kako mogla i na ovu godinu da se primeni) ustanovi akciza, a mi sada takođe i amandmanom predlažemo od 13 dinara za dizel i 16,76 za benzin i da bi to bila stabilna akcizna politika i za prošlu i za ovu godinu, mi sada dolazimo do jednog modela kome Vlada Republike Srbije, kao izvršni organ vlasti, pribegava u svom načinu da reguliše nešto što tržište samo nije u stanju da reguliše.

Kada su u pitanju sve te korenite društvene i ekonomske reforme o kojima nam se često govori i o čemu je danas govorio i ministar Dinkić, naravno da je svakome cilj da se uspostavi moderna, tržišna privreda i ekonomija i da ona krene da funkcioniše i u našoj zemlji.

Ekonomska praksa i razna teorijska i empirijska istraživanja su pokazala ne samo kod nas, i u zemljama koje su u nekoj fazi promena društvene i privredne strukture, već svuda u svetu, da je tržište i njegovo delovanje i tržište kao osnovni regulator svih eventualnih poremećaja jedno od najvećih dostignuća ljudske civilizacije.

Kada tržište nije u stanju da reguliše i kada Vlada treba da interveniše, to je u izuzetnim situacijama, kao što Vlada Republike Srbije smatra da je i ova, ali prilika da ustanovi, rekla bih, fluktuirajuću akcizu, koju će sama da propisuje bez toga da pita Narodnu skupštinu i da to menja osnovnim zakonom o akcizama, to nije dobro.

Svakako da je evidentno da i kroz privrednu i društvenu strukturu kakvu mi imamo i zbog toga što je u pitanju sirovina čija se cena diktira na svetskom tržištu neki regulator mora da postoji, ali mi srpski radikali ne možemo da se složimo sa ovakvim načinom i sa ovakvim zakonom o akcizama, gde će to pravo na sebe da preuzme Republička vlada i da na osnovu onoga kako se stvari kreću na tržištu, na svetskom tržištu pre svega, koje se reflektuje ovde i kod nas, vrši promenu i da tako prilagođava svoju akciznu politiku.

Državna regulativa, aktivna, svakako je potrebna, iako se mi zalažemo za postojanje tržišne privrede, ali ne na ovakav način, i zbog toga vam sugerišemo i kroz amandmane, o čemu ćemo kasnije da govorimo. Jasno se vidi da je definisana akciza po litru dizela i benzina na način na koji to predlaže SRS apsolutno mogućnost da ne dođe do povećanja cene ovih proizvoda, strateški važnih, ne samo za prevoz putnika, nego je to generator koji utiče na celokupnu privredu i na ostale troškove, o čemu su kolege govorile.

Ako je reč o punjenju budžeta i o akciznoj politici kao načinu da se dođe do osnovnih prihoda, pored ostalih poreza, onda bi sada ministar trebalo da izađe i da kaže kako je došlo do stvaranja budžetskog suficita u odnosu na planirani deficit. To je opet jedna situacija koja i te kako pogađa najširi sloj stanovnika u našoj zemlji, jer uzeti od onih koji imaju mnogo, a koji su skloni utaji, odnosno poreskoj evaziji, kao Bogoljub Karić i njemu slični prevaranti i takozvani tajkuni, jeste nešto što svakako odobrava svaki pošteni građanin Srbije.

Kada je u pitanju stvaranje suficita od PDV-a na osnovne životne namirnice, kao što su hleb, mleko i ostali proizvodi, brašno, meso, koji nisu bili na kraju, pod pritiskom SRS-a, uvršteni u bivši porez na promet, onda je to nešto što mi ne možemo da opravdamo, zato što je očigledna situacija, zbog velikog broja siromašnih građana, koji žive ispod minimuma egzistencije, da, kako je jedan naslov u novinama pre neki dan to definisao – prosečnu platu guta hrana.

Ali, pitanje je koliko je ljudi koji imaju prosečnu platu. Ako pogledamo od grada do grada, od Kragujevca, gde je 40.000 ljudi (i to je nedefinisani broj nezaposlenih), preko Zemuna, gde 20.000 ljudi ne radi, i svako će iz svog grada da iznese podatak, dolazimo do neverovatnih 980.000 ljudi koji nemaju posao.

Ako je to bio način da se dođe do stabilnog dinara u budžetu, onda na ovakav predlog zakona o akcizama imamo velike zamerke zato što je to uvođenje nestabilnosti, s jedne strane, i to nije zakonska regulativa. To su ovlašćenja koja mogu da se podvedu pod uredbu, jedan loš način vladanja, koji svakako nije manir Srpske radikalne stranke. Pošto je ovde jedan poslanik, koji za sebe kaže da je glasnogovornik, ali mora da se podseti malo politike koju je on i sam vodio, i njegov kolega koji je bio ministar finansija, kako su građani teško živeli u tom periodu i sada se u jednom delu kontinuitet te politike nastavlja; rečeno je da nema jasne ideje, jasnog koncepta i programa.

Više je nego jasno da su amandmani SRS-a usmereni na to da se dođe do stabilne akcizne politike, koja će, sa jedne strane, da štiti potrošača, odnosno milione ljudi koji koriste te proizvode, a sa druge strane da onemogući stvaranje (o čemu je govorio gospodin Zoran Krasić, naš ovlašćeni predstavnik) nekog monopola, koji i te kako utiče, odnosno indikator je određenih poremećaja na tom tržištu, za koje smatramo da treba da deluje i da tržišna ekonomija i privreda počnu da funkcionišu u našoj zemlji, ali sveukupna ekonomska i privredna situacija nam to onemogućava, a ovakve vladine intervencije nisu dobre.

I, kod promene agencije u organizacije u članu 5. nama srpskim radikalima, pored onog silnog ubeđivanja i od strane bivšeg ministra finansija i gospodina Dinkića, nejasno je kako je došlo do te nagle promene uz onoliko hvaljene agencije i njihovo ustanovljavanje, jer smo imali i Zakon o duvanu i Zakon o agencijama. Šta se to u međuvremenu desilo?

U članu 3. Predloga zakona koji se odnosi na novi tekst člana 10. u stavu 4. u tačkama 2) i 3), kada je u pitanju duvan, procenat 100 zamenili smo procentom 80. Ovaj termin ″najpopularnija cena″, znate, za nas nije prihvatljiv i nije dobro da takav termin uopšte postoji, zato što je najprihvatljivija cena, recimo, za neke lopove, kao što je Bogoljub Karić, 200.000-300.000 evra, jer tolika je njegova mesečna plata, a za običnog građanina, koji danas nema ni dva, ni tri evra da raspolaže u domaćinstvu, to je ogromna cifra.

Prema tome, ta terminologija nije dobra i ne treba da stoji u zakonskom projektu. To treba da se promeni i da se lepo kaže da je to cena onih cigareta sa najvećim obimom prometa u Republici Srbiji, a to su one najjeftinije, koje najveći broj ljudi inače i koristi. Zato smo tražili da se procenat 100 zameni procentom 80.

Ali, svejedno, u ovom konceptu Zakona o akcizama i ovoj novoj indeksaciji iznosa akciza koju nam predlaže Vlada Republike Srbije preko resornog ministra, vidimo mogućnost za nove monopoliste i za određene špekulacije. Pošto je taj sada izražen suficit od 20 milijardi dinara prisutan, pre svega zbog poreza na dodatu vrednost koji je intenzivno naplaćivan, uz veoma restriktivnu politiku koju vodi ministar Dinkić preko svojih poreskih službenika, to je nešto što najviše opterećuje građane i ne možete da se hvalite da nam je prepun budžet, a sa druge strane da znate da niste osnovne životne namirnice oslobodili poreza na dodatu vrednost.

Nije vam čak palo na pamet ni da one budu oporezovane po posebnoj stopi od 8%, jer je 18% na ono što je ljudima potrebno za svakodnevni život mnogo, a akcizna politika koja će na ovakav način, kroz fluktuirajuću akcizu, da vodi Vlada Republike Srbije nije dobra i zbog toga poslanička grupa SRS ne može da podrži ovakav predlog zakona o akcizama. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je gospodin Zoran Krasić jedan od najboljih pravnih stručnjaka, bar kada je zakonodavstvo u pitanju i sve ono što se dešavalo u Srbiji unazad 15 godina, i promene sistemskih i drugih zakona, potrebno je da prihvatite njegov amandman na član 4. jer nam nedvosmisleno ukazuje da Vlada Republike Srbije samovoljno, svojevoljno, uz vaš eventualni glas protiv ovog amandmana ili za ovakav neizmenjeni Predlog zakona, zadire u nadležnosti koje ne mogu nikako da budu predmet njenog poslovanja.
Govoreći u načelu o Predlogu zakona o akcizama istakla sam danas da i u mnogim drugim razvijenijim državama, gde na zaista jasan način, uz utvrđena regulatorna pravila funkcioniše tržišna ekonomija, vlade tih zemalja moraju da budu neki regulator, ali samo u određenoj meri, i to isključivo u onoj koja ne zadire u drugu granu vlasti.
Ako vi krenete na ovakav način, mislim na Vladu i na ministra Dinkića, koji nije ovde, da se odnosite prema nečemu što je zakon, samim tim i prema najvišem zakonodavnom telu – Narodnoj skupštini Republike Srbije, a ovde ima mnogo pravnika i poslanika koji su u vlasti, koji su dugo godina poslanici u Narodnoj skupštini, onda lepo idite na to da ukinete Skupštinu, prepustite Vladi Republike Srbije da vlada uredbama, šta će vam onda zakoni.
Prosto je neverovatno da nam Vlada kao opravdanje i razlog što se ovakav član ustanovljava u zakonu navodi činjenicu da je došlo, a naročito je izraženo proteklih godinu dana, iz razloga o kojima je govorio i gospodin Krasić, do poremećaja na svetskom tržištu kada su u pitanju nafta i naftini derivati, i da mi treba da ovlastimo, praktično legalizujemo buduće poteze Vlade u jednoj nestabilnoj, ili stabilnoj, tržišnoj situaciji ili utakmici. Mi to ne znamo. Mi samo možemo da špekulišemo, a to su stvari iz oblasti tržišne ekonomije, koje zadiru mnogo dalje od Srbije i od onoga što smo mi, kao Narodna skupština, jer to je nešto zbog čega su takvi odnosi između velesila i zbog čega se vodi prevlast i zbog čega je nastala prvobitna kriza, koja se kasnije završila bombardovanjem Iraka i uopšte u bliskoistočnom području.
Nemojte sebi da dajete pravo da radite nešto što u drugim državama ne bi moglo da se podvede pod zakonitost i ustavnost, da kažemo – šta nas briga šta oni rade.
Ali, vodite računa o onome šta vam daje Ustav, kao mogućnost da činite, a podzakonski akt, uredba Vlade Republike Srbije je nešto sasvim drugo.
Vi, dakle, u osnovnom tekstu mnogih zakona u određenim članovima ili poglavljima imate tu mogućnost koja se ostavlja Vladi Republike Srbije da propisima i drugim opštim aktima uređuje neku oblast. Ali, da se na ovakav način, kada je u pitanju utvrđivanje cene akcize, to daje kao mogućnost Vladi da ona posreduje na tržištu, gde se ustanovljava neka fluktuirajuća akciza, to je neprihvatljivo i, u najmanju ruku, poražavajuće za Skupštinu Republike Srbije.
Nikome do sada to nije palo na pamet, a raznih je bilo, ne samo od 1990. godine naovamo, nego i dok su komunisti vladali; i oni su kroz kvazidelegatski sistem bar provlačili neke zakone, svi su dolazili u ovaj ukopani podrum ovde što se naziva sala Narodne skupštine, zavuku se, izglasaju neke zakone i to se onda tako rešavalo.
Hajde mi sada, kao društvo koje pretenduje da bude demokratsko, a ono očigledno to nije, da se kroz institucije sistema, gde svaka grana vlasti treba da radi svoj posao, suočimo sa time šta je posao narodnih poslanika i Narodne skupštine, jer svaki dinar od akcize koji se sliva u budžet... A to je onaj isti budžet, podsetiću vas, dame i gospodo, za koji vi glasate ili ne glasate, kao što to radi SRS dok ste vi i oni prethodnici na vlasti.
Napraviće se jedan pravni presedan političke prirode, kako god hoćete, ako se član 4. usvoji u ovakvom tekstu, bez amandmana gospodina Krasića, koji vam predlažem da usvojite, koji je zapravo i osnovni motiv Vlade Republike Srbije da se izvuče iz jedne situacije, iz koje je to mogla da uradi na zakonit način, izmenom Zakona o akcizama. Kako će to dalje da se dešava kada dođemo do člana 7. i 9, razgovaraćemo o tome. Kako će da funkcioniše tržište? Nismo neke vračare da se time bavimo, pa da predviđamo šta će da se dešava.
Mi smo najviše zakonodavno telo, mi samo na osnovu činjenica možemo da radimo svoj posao. Desi se jedan takav (a može da dođe i do drastičnog pada, što je rekao kolega Krasić, otkud vi to znate) neverovatan skok, i veći od ovoga koji sada imamo, lepo sazovete Narodnu skupštinu Republike Srbije, dođu poslanici, pa ako treba i na svakih mesec dana menjajte zakon ili taj član koji govori o visini akciza za naftu i naftne derivate.

Dame i gospodo narodni poslanici, cela atmosfera u sali ili možda nedostatak vazduha u ovom prostoru gde radimo očigledno navodi neke poslanike na to da ili ne slušaju ili poluodsutno prate, ali ovde je veoma važna stvar sada u pitanju, jer se govori o akcizi na duvan.
Moram da vas podsetim na činjenicu da je prilikom izglasavanja Agencije za duvan Srpska radikalna stranka imala i te kako velike primedbe, zbog toga što smo te godine kada je usvajan Zakon o Agenciji za duvan imali jednu od najvećih afera koja je potresala Srbiju u poslednjih deset godina, a vezana je za Stanka Subotića, zvanog Cane Žabac, kralja duvanske mafije, kako ga je u svojoj knjizi nazvao profesor doktor Vojislav Šešelj, i umešanost vrha tadašnjeg dosovskog režima u šverc cigareta na području Srbije i Crne Gore.
Ovo su veoma ozbiljne stvari, i kada je u pitanju akciza i intencija ove vlade da utvrđuje način na koji će da se određuje iznos akcize i spreči poreska utaja u prometu cigareta, moramo da budemo mnogo obazriviji. Sada mi, kao srpskom radikalu, uopšte nije jasno zašto ste odbacili ono što ste hvalili (mislim i na neke činioce ove sadašnje vlasti i na vas koji niste tada bili u Skupštini, a pretendovali ste da u nju dođete), kada je u pitanju Agencija za duvan. Kakva je ovo organizacija koja će da se bavi sada ovim poslovima?
Malopre, kada je bio amandman gospodina Krasića, mi smo naveli u amandmanu na član 7, koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, da je on i te kako vezan za član 4. i za poslove koje Vlada treba da radi, mi smo jasno ukazali na mogućnost monopola, ali sada je u pitanju mogućnost zloupotreba i šverca. Mislimo da ovako predviđeni članovi zakona, gde predlažete da se ova tri stava postojećeg člana 40v brišu, a dodaju se novopredviđeni članovi 40g, 40d i 40đ, nisu dovoljni da bi se eventualna utaja poreza i zloupotrebe sprečile, bez obzira na kaznene odredbe i na tu kaznenu politiku.
Kada budete čuli obrazloženje amandmana koji je na član 9. podneo gospodin Momir Marković videćete da prekomponovanjem tih članova 40đ i 40v, na način kako je on to predložio u ime poslaničke grupe SRS, možete u izvesnoj meri da budete smireniji.
Kada je u pitanju organizovani kriminal, koji je i te kako prisutan kod vas, a videli ste da su velikodušno predstavnici Demokratske stranke, pre svega gradonačelnik Beograda i aktuelni predsednik, u stvari isključivo predsednik svoje stranke, najvećim švercerima duvana na Balkanu, kao što su Milo Đukanović i njegova kriminalna klika, dali podršku u Budvi pre sedam dana, onda vidite da imate posla sa ozbiljnim kriminalcima, pre svega onima koji su predstavnici vlasti u Crnoj Gori i koji imaju svoje produžene ruke i ovde u Beogradu i u celoj Srbiji i da moramo mnogo više da povedemo računa kada definišemo na koji način će da se utvrđuje maloprodajna cena i kako će da se spreči utaja poreza, jer u pitanju su načini za enormno bogaćenje.
Kroz brisanje ovog člana 7. i kroz amandman koji je podneo gospodin Momir Marković na član 9. donekle će da se ispravi greška koju je predlagač zakona dao ovakvim predlogom člana 7. i člana 9. Zakona o akcizama, kada je u pitanju duvan.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o koncesijama Narodna skupština, uz protivljenje poslaničke grupe SRS, usvojila je 27. maja 2003. godine. Imam mnogo podataka da vam iznesem, ali moje kolege očekuju da iskoriste da nešto kažu u prilog diskusije našeg protivljenja zbog ovakvog načina davanja koncesija.
Dakle, mi smo tada imali jasan odgovor na pitanje da li je jednoj državi, a naročito Srbiji, potrebno da da koncesiju za izgradnju autoputa, bilo kog pravca, mada su ovde definisana tri pravca. Mi smo govorili ono što je danas ponovio i gospodin Tomislav Nikolić, da je rečni saobraćaj (naročito jedna studija koju je uradila grupa eksperata SRS a tiče se južnomoravskog sliva do Vardara) veoma važan strateški projekat za Srbiju. Ako država ima sluha a imamo i energiju i znanje, odnosno ako je Vlada ta koja je spremna da se upusti u tako nešto.
Mi sada dolazimo do pitanja isplativosti, odnosno zakonom o koncesijama, koji sam spomenula da je tada izglasan, definisan je pojam koncesije. Možda tada nepoznat za mnoge naše građane, šta je to i kako se uopšte dolazi do davanja koncesije od strane republičke Vlade budućem korisniku koncesije.
Taj sistem - izgradi, koristi i predaj je ograničenog roka trajanja. U ovom slučaju, danas vam kažem, da su podaci do kojih su nesumnjivo došli ljudi pre svega iz resora, (finansijski podaci su u pitanju) ljudi koji prate rad Republičke direkcije za puteve, nepobitni podaci koji nam govore o tome da je isplativost kod naplate putarine, a to je ovde ključna stvar, veća nego što je pitanje ukupnog ulaganja za davanje ovih koncesija.
Podatak koji govori za 2003. godinu koliko je ukupno naplaćeno što se tiče putarine je 4.860.923.234,97 dinara. Kako je frekvencija saobraćaja rasla i kako se cena putarine promenila ta naplata u 2004. godini je bila 6.960.898.021,47 dinara.
To je jedna tabela koja nam po deonicama i po finansijskim zaduženjima, odnosno po parametrima koliko nas to košta, a koliko dobijamo od naplate putarine dovodi do toga da iz te tabele nesumnjivo možemo da zaključimo da je prihod u 2004. godini na svim deonicama bitno uvećan za 43,20%, a posebno kada je u pitanju deonica Beograd - Šid, gde je skoro udvostručen iznos.
Kada je u pitanju pravac prema Novom Sadu, (jer od Beograda do Novog Sada imamo zatvoren sistem i poluotvoreni do Horgoša) tu je to uvećano za 77,53%. Ovde se govori i neke kolege poslanici su spomenuli kada je u pitanju pravac prema Dimitrovgradu i pitanje brdskog terena i konfiguracije, ali i ovih drugih definisanih do Požege i do Horgoša, koliki je to prosek za izgradnju kilometra autoputa.
Ne mogu da se složim sa jednim netačnim podatkom koji je iznet ovde, jer upravo u vreme koje je gospodin Dragan Todorović iz SRS bio ministar za saobraćaj u Republičkoj vladi, nedvosmisleno govori o tome da je procenjena vrednost izgradnje puta, a što zavisi od prateće infrastrukture, od 2,5 do 10 miliona dolara. To je veoma rastegljiv pojam i isto tako je veoma diskutabilno pitanje oko ukupne procene eksproprijacije koja je ovde definisana sa osam miliona evra.
Dolazimo do onoga šta je zamereno od strane SRS kada je u pitanju zakon o koncesiji, jer je sada direktna posledica davanja koncesije i postojanja jednog takvog zakona. Mi ne možemo, a ni tada nismo mogli da se složimo sa načinom obrazovanja tenderske komisije.
Moram da kažem gospodinu Iliću, ministru za kapitalne investicije, ili već kako se zove, da koncesija nije izmišljena onog trenutka kada ste vi došli u Koštuničinu vladu i da je to nešto zašta se SRS zalaže od svog osnivanja. Ovde sada dolazimo do podatka, (a podaci nedvosmisleno, gospodine ministre, govore) da su svi ovi podaci uporedni, i zaista je mnogo toga, i ne mogu, egzaktni su.
Dakle, u pitanju su podaci od ljudi koji su nadležni za to poslovanje, da je ukupan prihod do 2020. godine na svim ovim postojećim pravcima, odakle bi država mogla da investira veći od ukupno planiranog iznosa investiranja. Do 2020. godine kako su stručnjaci proračunali, to bi bilo 640 miliona evra. Moram da vas podsetim na činjenicu da je Narodna skupština Republike Srbije 1998. godine, krajem godine, dala saglasnost na koncesiju za pravac prema Dimitrovgradu.
Suština davanja koncesije mora da bude u dobronamernom izboru i definisanju toga šta je predmet koncesije. Ovde je to definisano. Međutim, zakon i način obrazovanja tenderske komisije me sada navodi na jedan zaključak.
Ministar Velimir Ilić je u određenom koalicionom sporazumu sa jednim od najvećih pljačkaša i lopova i čoveka koji je potpuno bez skrupula Bogoljubom Karićem, a danas ste u skoro isto vreme kada je taj idiot i lopov došao ispred Skupštine Srbije i vi ušli u Skupštinu. Navodi me na zaključak, pošto kaže da tenderska komisija može u svom imenovanju da ima i lica izuzetnih finansijskih, pravnih, tehničkih i drugih oblasti, jer se taj samo proklamovani političar i ekspert za sve, ali pre svega lopov, jedan od vodećih kriminalaca, možda ponudio vama da bude i u tom poslu.
Čudi me, gospodine ministre, kako ste prestali kada ste već došli do kapitalnih investicija i do onoga što stvarno treba da bude kapitalna investicija za jednu zemlju kao što je predmet ovih koncesija, čudo niste izašli pred Narodnu skupštinu Republike Srbije da nam saopštite podatak da li ste utvrdili, do dana današnjeg, kolika je vrednost Mobtela.
Sa druge strane, ono što je evidentno iz svih ovih podataka, a naročito zbog toga što je recimo deonica Horgoš - Novi Sad kao polu autoput kroz ovaj otvoreni sistem naplate putarine, donosi u proseku oko osam miliona evra godišnje, a toliko je procenjen ovaj sumnjivi procenjeni iznos za eksproprijaciju. Ukupan iznos isplativosti 640 miliona, ponavljam, do 2020. godine.
Zašto je onda država pribegla tome, odnosno zašto je to vaš projekat, a nije kao što je odlučeno u slučaju pravca Kragujevac - Lapovo ili Lapovo - Kragujevac, da država uđe u taj projekat. Uzgred, budi rečeno, nekih 300 metara je tamo počelo da se radi ove druge trake, a za ostalo, videćemo, jer sva ta obećanja da, do te i te godine, imaćemo istu cenu putarine 2007. godine.
Verujem da ova vlada neće opstati do tada, ali da biste tako nešto zagovarali, a već imamo evropsku cenu struje i mnogih drugih životnih namirnica, imaćemo i evropsku cenu osiguranja, a sada i putarine, onda moraju elementarni uslovi za to da se obezbede i da građani imaju najmanje 1.500, 2.000 evra prosek plate. Ne da im se govori da će da bude novog otpuštanja! Mi smo zaista zemlja sa posrnulom privredom i sa milion nezaposlenih.
Sada, pošto su ovo stvarni podaci koje sam iznela u javnost, svi građani će da se upitaju, zašto se taj toliki iznos od sve većeg ubiranja prihoda od naplate putarine ne iskoristi za izgradnju ovih pravaca koji su definisani.
Veoma je diskutabilno to, na koji način će raditi tenderska komisija, drugim rečima, ako Narodna skupština Republike Srbije imajući u vidu da je naplata putarine ključna stvar i da tu upravo leži veća isplativost, donese i da saglasnost na ove koncesije.
Jedna od najvećih strateških potencijala za elektroprivredu nekome će gotovo biti poklonjen i da on može da ga iskorišćava. Kako to ustvari ide? Ako je cena kapitala 5% ukupne vrednosti, isplativost je na oko 16 godina. Ako je 6%, onda je do 18 godina, a ako je besplatno isplativost je odmah zbog ovakvih cena i zbog činjenice da se ovoliki prihodi ubiraju.
Mi ne možemo da se složimo sa svim ovim što nam je u prilog davanja koncesije, a želimo da se putna infrastruktura u našoj zemlji izgradi, izneo ministar Ilić – naročito zbog toga što će on pokušati u narednom periodu, sve do izglasavanja nepoverenja ovoj vladi, a i sam je rekao sve vlade se menjaju i ministri, pa samim tim i vi ćete uskoro da pokupite stvari iz ovog kapitalnog ministarstva.
Dakle, ne možemo da se složimo sa tom ocenom da je ovo bio jedini način da se pokrene srpska privreda i da je način na koji će biti date koncesije ono što je najisplativije za državu Srbiju.
Ljudi koji su u najvećoj meri pravili ovu uporednu analizu i radili na podacima, a pre svega ljudi koji su iz stručnog tima SRS pre su bliže oceni (kao i naši poslanici prisutni ovde) da se na ovakav način, zapravo, radi o jednoj još novoj pljački koja se odigrava i odigravaće se naočigled građana Srbije. Daleko od toga da neko neće da podiže zemlju, odnosno da građevinsku operativu uposli i da zaposli ljude.
Mi smo zagovornici toga i da celokupni srpski potencijal bez lopovluka, bez korupcije, bez pljačke mora najbolje moguće da se iskoristi. Bar vi znate da među srpskim radikalima nema nijednog takvog, za koga može da se kaže, da je bilo kada pokušao ne daj bože da ušićari. Sve ovo drugo o čemu se priča, slavodobni nastupi pojedinih predsednika opština, a naročito onih koji su iz vaše stranke, sitno je šićarenje na srpskoj političkoj sceni koja ne može da donese korist duže od jednog mandata. Imate primer kod nas u Šumadijskom okrugu, imate primer u mnogim drugim gradovima Srbije.
Onda kada vam se izglasa nepoverenje i kada ne budete bili više u situaciji da dajete šakom i kapom vašim ljudima, uslovno rečeno, pripadnicima vaše stranke u predizbornim kampanjama, a samo tamo gde su dobijali i ponašali ste se tako kao da vam je to dedovina i vaša privatna imovina, pa dajete onome kome treba, imamo taj primer i slučaj u Kragujevcu, dakle, sve dotle dok ne bude se pitala celokupna srpska politička scena i oko ovako važnih pitanja da se ne nađe konsenzus, a pre svega u Skupštini koja daje saglasnost na nešto što je kapitalni projekat, ili kako neko reče kolosalni projekat i tih razmera u Srbiji, neće biti dobro za građane Srbije. Zbog svega ovoga što sam rekla, a to je samo jedan deo, nastaviće moje kolege, ne možemo sa ovim da se složimo.

Dame i gospodo poslanici, repliciram kolegi Radosavljeviću, s obzirom da je on spomenuo odbornike Skupštine grada Kragujevca. U Skupštini grada Kragujevca sam predsednik odborničke grupe SRS i zarad istine moram da vam kažem šta se desilo u Gradskoj skupštini pre nepuna dva meseca.
Naime, u jednom delu izlaganja, kolega Vučićević je bio u pravu. Njegove su možda namere bile časne i to sada ne ume da na pravi način gospodin Velimir Ilić da ceni, ali shvatiće da to treba i to je njihova stranačka stvar.
Što se tiče projekata u septembru mesecu, oni su imali opseg na području Velikog polja, za koje se zalagao gospodin Vučićević, asfaltiranje ulica i izgradnja te putne mreže, da je tako nazovem. To je jedno naselje nadomak Kragujevca, odnosno periferno naselje. Te dogovore je tada dr Vladan Vučićević napravio sa ministrom Ilićem.
Šta se desilo kasnije? Ovaj projekat izgradnje autoputa Kragujevac - Lapovo je strateški važan ne za grad Kragujevac, i zaista ne želim ovde, samo sam iskoristila priliku (nikada to nije radio nijedan poslanik SRS, niti odbornik u skupštini opštine, a kamo li poslanik ovde) da govorim u tom nekom lokal-patriotskom smislu. Taman posla.
Govorim vam to zbog toga što nisam uspela, govoreći o ovim koncesijama, da iznesem podatak koji su izneli stručnjaci iz MUP-a, iz Republičke saobraćajne policije, da je drugi, nažalost, po frekvenciji udesa i stradanja naših građana, posle Ibarske magistrale, koja je skoro izjednačena sa pravcem Beograd - Novi Sad, baš potez Kragujevac - Lapovo. Zbog toga je to za celu državu važno, a i zbog samog strateškog pravca, da se krene sa izgradnjom te deonice manje od 30 kilometara.
Međutim, šta se desilo? Došao je ministar Ilić i potpisao protokol o saradnji. Kasnije je ulogu gospodina Vučićevića u svemu tome novoizabrani gradonačelnik jednostavno zaboravio. Opet je došlo do sukoba na toj relaciji, a sa radovima se stalo. Danas, ako krenete od Batočine, odnosno Lapova, kako je jasno definisan taj pravac, do Kragujevca, videćete da gotovo nikakvih radova nema. Onda se postavlja pitanje gde je u svemu tome uloga Velimira Ilića.
Zašto Vlada Srbije ćuti, kada je 87 odbornika Skupštine Grada Kragujevca, uz učešće odbornika SRS (zarad interesa ne samo Grada Kragujevca, nego tog veoma opasnog pravca Lapovo – Kragujevac) donela odluku da se Vlada izjasni o tome da li će ministar da poštuje potpisani ugovor i protokol o saradnji sa Gradom Kragujevcem.
U pitanju je zajedničko ulaganje u jednoj proporciji koja je trebalo da bude povoljnija u korist Grada Kragujevca. Zbog sveukupne tamošnje privredne situacije, a u budžetu Republike Srbije sa mnogih stavki mogu da se preusmere sredstva za tako nešto.
Dakle, postavilo se pitanje da se Vlada Republike Srbije izjasni i pošalje Gradu Kragujevcu i njegovoj skupštini odgovor da li će da ide na koncesiju ili da se nastavi sa ulaganjem. Mi, odbornici SRS smo tražili da to bude mnogo povoljnije i da grad ne mora da izdvaja tolika sredstva, već republički budžet, kroz uštede na drugim mestima. Zapravo, to je cela istina. Danas je ministar onako usput rekao da će biti nastavljeni radovi, ali kada?
Svi moramo da se složimo sa time, (i vi koji prolazite tom deonicom, i građani koji to svakoga dana čini, i mi poslanici iz tog kraja i oni koji idu prema svojim kućama, a prolaze putem Lapovo – Kragujevac) da mora da se nastavi sa izgradnjom te deonice. Nemamo jasan odgovor ni kada će biti, ni kojom dinamikom, ni kada se planira završetak radova i zašto se odustalo, eventualno, od davanja saglasnosti na koncesiju na tom delu. Ako je Vlada odustala, (jer i kod nas je pitanje bočnih puteva, odnosno izlazaka poljoprivrednika i seoskog područja na tom pravcu) otvaranje se pitanje da li treba da bude koncesija ili da se nastavi sa ulaganjem. Sada nam je potreban jasan odgovor kojom dinamikom se ide i kada će biti završen taj deo autoputa.

Gospodine Markoviću, vi ste danas apsolutno bili u pravu kada ste, čula sam, hvalili su vas neki poslanici, onoj lopuži, kriminalcu Bogoljubu Kariću onemogućili da uđe u zgradu Narodne skupštine i lepo ste postupili u skladu sa vašim ovlašćenjima, ali, kada je u pitanju član 89. principa radi, i zbog toga što SRS poštuje Poslovnik o radu Narodne skupštine, ubuduće recite kolegama iz svoje poslaničke grupe, pa i gospođi Bošnjak i svakome od njih, da se prijave za diskusiju( od strane poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika po određenoj tački dnevnog reda) podnose do otvaranja pretresa o toj tački dnevnog reda; jer ste malopre kada se gospođa Bošnjak javila i rekla da će da govori po članu 100. rekli da poslanička grupa nije iskoristila vreme, nije ni bilo prijavljene liste, a po članu 89. Poslovnika ona se podnosi do momenta otvaranja pretresa po pojedinoj tački.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što je izašao gospodin ministar, ali preneće mu ovi njegovi saradnici, malo načitanije i obrazovanije mi deluju od gospodina ministra.
Htela sam da mu kažem da sam mnogo pametnije ljude nego što je on sam, vodila na raznorazna putovanja. Najbolji su mi bili putnici oni iz Čačka, profesori univerziteta, zaposleni na institutu, lekari, prosvetni radnici, đaci, pametni ljudi, pametan kraj, sama potičem iz tog kraja. Volela bih da gospodin Velimir Ilić za početak obiđe svoju opštinu i sela iz opštine iz koje dolazi. To bi bilo dobro.
Sa druge strane, mogli ste bar vi, predstavnici DS u njegovom Ministarstvu da ga naučite da izgovori ili bar pravilnije još neku stranu reč, jer da bi pošao, a spremna sam da ga prevedem preko Lamanša, bar toliko mora da zna, jednu rečenicu na bilo kom stranom jeziku da bi krenuo na takvo putovanje. Što se tiče njegovog posla i onoga šta on treba da radi kao ministar, mi smo danas imali jedan cirkus i ovaj drugi cirkuzant, ovaj njegov pajtaš, Bogoljub Karić, održao je konferenciju za novinare, mogli su zajedno, odličan su tandem.
Ali, njegov posao nije da on obaveštava javnost i time da zloupotrebljava skupštinsku govornicu i saopštava da je negde, neko, eventualno, nešto krao. On mora, kao predstavnik izvršne vlasti, a u ovom slučaju ministar, sa velikim ovlašćenjima, da to prijavi nadležnim državnim organima i onda da vidimo da li su i njegovi prsti umešani ili nekoga od nekih njegovih koalicionih partnera ili nekoga od njegovih saradnika. Nije dovoljno da samo dođe ovde. Molila bih gospodina predsedavajućeg da me obavesti, pošto je ministar izašao, da li još uvek radi skupštinski restoran ili bife, jer nemam vremena, zaista mnogo imam posla u sali da se sama raspitam. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nas 249 poslanika, koliko nas ima u Narodnoj skupštini Republike Srbije, možemo da se sporimo oko teksta zakletve svako na svoj način, poimajući i imajući u vidu šta je to moralno i šta su suštinske i moralne vrednosti, a šta predstavlja njegovu negaciju. Za sve časne, poštene i odgovorne ljude, a naročito za verujuće ljude, to je nešto što se ne postavlja kao pitanje. Ma koliko da se sporimo kao politički neistomišljenici, moramo da se držimo onih osnovnih moralnih postulata i onoga na šta nas obavezuju Ustav, kao najviši pravni akt ove zemlje, i zakoni koji se donose u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Javila sam se da još malo argumentacijom, na svoj način i iz svog ugla, potkrepim ono što je napisao u svom amandmanu uvaženi kolega Nemanja Šarović, poslanik Srpske radikalne stranke, zbog toga što je ovde najvažnija činjenica kada se nešto desilo. Ne da prvi stav člana 16, ovako kako ga je predlagač dao, zbunjuje, nego zaista može različito da se tumači. Videćete, svako ko pročita, i milion puta da pročitate tu rečenicu i taj prvi stav, da to nije definisano. Dakle: ″Mandat Vlade teče od polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom.″ Kolega Šarović je to mnogo preciznije, i u skladu sa iskustvom, a naročito sa onim negativnim kada je u pitanju Pitić (ali ko zna koliko je takvih slučajeva moglo i hipotetički može da se desi), rekao i predložio vam da se taj stav promeni i da glasi: ″Na dan svog izbora članovi Vlade polažu pred Narodnom skupštinom zakletvu koja glasi...″
Ovaj vaš prvi stav, kako ste ga napisali, ova rečenica – mandat Vlade teče od polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ne znači ništa u suštinskom određivanju trenutka kada se to dešava. Kolega Šarović je to jasno precizirao i ostavio mogućnost, jer to se zaista dešava, da neki ministar podnese ostavku, a mnogi nisu imali obzira i savesti i mnogi se nisu držali Ustava i zakona, pa nisu podnosili ostavke, a trebalo je. Dakle, kolega Šarović ostavlja mogućnost, ako se desi da se izvrši rekonstrukcija Vlade, odnosno to se desilo i u ovoj Koštuničinoj vladi, i da se promeni ministar, da on to uradi pred Narodnom skupštinom onog dana kada ga Skupština izabere.
Sam tekst zakletve, kao što rekoh na početku, može za svakog od nas 249 poslanika u Skupštini različito da se tumači. Kada je u pitanju nešto kitnjasto, a mislim da je ovaj tekst predložene zakletve upravo to, za razliku od suštine koju potencira gospodin Šarović, a to je da tekst treba da glasi – zaklinjem se da ću se u svom radu pridržavati Ustava i zakona i da ću dužnost člana Vlade vršiti odgovorno i savesno, sve ovo drugo i svaka eventualna glorifikacija, ili kako bi to neko drugi sastavio, otvara sumnju zašto se to još nešto dodaje, kada je ovo zapravo suština izbora jednog člana Vlade, jednog odgovornog političara, predstavnika izvršne vlasti.
Sve ovo drugo ne mora da znači ništa. Ako se on pred Skupštinom, kao što to Nemanja Šarović predlaže, obavezao na to da će da poštuje Ustav i zakon, onda se podrazumeva da će da bude i častan i moralan i savestan, jer kakav je onda to član Vlade, postavlja se pitanje, koji sve to nije.
Bilo je takvih slučajeva da su mnogi prethodnici položili zakletvu i obavezali se na to, a pokazali su da su i nečasni i nemoralni. Spomenuo je kolega Šarović onaj čuveni slučaj Perišića i njegov susret sa šefom CIA-e za Balkan Nejborom u jednoj kafani na Ibarskoj magistrali i odavanje državne tajne.
Taj skandal koji se desio nije samo stvar te šačice, odnosno strančice, koja zapravo nije ni postojala, a čiji je on bio vajni predsednik, nego je kompletnu odgovornost zbog toga trebalo da snosi i ona DOS-ovska vlada i ceo tadašnji kabinet, jer je potpredsednik Vlade učinio jedno od najvećih krivičnih dela u zemlji.
Sam tekst zakletve uvek mora da bude koncipiran tako da se u njemu sadrže dve reči: Ustav i zakon. Ako neko poštuje Ustav, odnosno izabran član Vlade, a to moramo i mi narodni poslanici i Ustav nas na to obavezuje, kao i zakon, nepotrebno je da se bilo šta u tom smislu dodaje.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Statut opština i gradova je predvideo da izabrani, sada po prvi put, predsednici, odnosno gradonačelnici polažu zakletvu. Kada smo imali prvu sednicu Skupštine grada Kragujevca i kada je gospodin Veroljub Stevanović voljom građana Kragujevca izabran na tu funkciju, ta sednica je trebalo da se završi tako što bismo mi odbornici već unapred utvrđeni tekst zakletve položili, a on tog dana nije bio predviđen u dnevnom redu, i da to gradonačelnik uradi; to sam mu predložila u ime odborničke grupe Srpske radikalne stranke, a nismo imali tekst zakletve. Veoma brzo smo se dogovorili da se tog dana to uradi kroz jednu rečenicu koja je sadržala samo ovo – zaklinjem se da ću u skladu sa Ustavom i zakonom da izvršavam svoje obaveze.
Zato bi bilo bolje, naročito zbog ovog prvog stava, gde se tačno određuje vreme kada se to dešava, da prihvatite amandmane kolege Nemanje Šarovića. Za sve izabrane predstavnike Vlade poštovanje Ustava i zakona i pokušaj da se očuva nacionalno i državno jedinstvo je imperativ, što ne pokazuju, naravno, ni prethodnici, a ni svi članovi ove vlade, ali mi srpski radikali to zagovaramo otkako smo parlamentarna stranka i mislimo da je to, u stvari, ključ svega i da je to najvažnije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo suočeni danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije, 15 godina od obnovljenog višestranačja, sa skandalom da se otimaju poslanici, kupuju i da su na transferu i na izvol′te pojedinim srpskim tajkunima, odnosno onima koji su opljačkali građane Srbije i na narodnoj muci se obogatili, poput Bogoljuba Karića.
Nije dovoljno to što se na takav način ključna institucija u državi urušava, već dolazimo do člana 18. Predloga zakona o Vladi, gde je očigledno ili nerazumevanje ili zaista loša namera predlagača da nam onemogući sve ovo o čemu je govorio gospodin Tomislav Nikolić, predsednik naše poslaničke grupe, da na ustavom predviđen način razgovaramo dokle god je to potrebno o nepoverenju ili poverenju Vladi Republike Srbije.
Prvo, nejasno mi je ko je pisao ova i ovakva obrazloženja. Dakle, sama namera predlagača je u izvesnom smislu tendenciozna, vidite šta on kaže u obrazloženju za odbijanje amandmana Gordane Čomić: ″Mali, Ustavom određen broj predlagača za izglasavanje nepoverenja Vladi (20 narodnih poslanika) praćen je ustavnom obavezom da se predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi stavi na dnevni red Narodne skupštine″, što je tačno. Prisutna je izvesna doza malicioznosti u samoj ovoj rečenici u obrazloženju. Ko je taj ko se u ime Vlade, odbijajući ovaj amandman, usudio da na ovakav način to konstatuje? Kaže – mali (u malicioznom i u ironičnom smislu) broj poslanika, a Ustav je propisao; Ustav je važeći.
U mnogobrojnim zahtevima za promenu Ustava od 1990. godine do današnjeg dana od raznih političkih činilaca uvek je priča da nešto fali. Mi smo, kao SRS, izašli sa tim šta su to ključne stvari, a tri stvari su u pitanju, pre svega one koje se tiču svojinskih odnosa, koje treba u Ustavu promeniti. Na ovakav način da se konstatuje da je to neki mali broj – pa šta, Ustav je definisao koji je to broj.
Sada dolazimo do činjenice da bi se sa ovim i ovakvim predloženim članom, bez usvajanja ovog amandmana, onemogućili narodni poslanici i oni koji žele da brane Vladu i da ubeđuju ove koji su podneli inicijativu da je ona dobra da iznesu argumente.
Kada je 2003. godine poslanička grupa SRS podnela inicijativu za izglasavanje nepoverenja Vladi Zorana Živkovića i kada je ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke gospođa Gordana Pop-Lazić otpočela sa iznošenjem argumentacije, a nje je bilo zapravo na tone, kilogrami materijala o raznoraznim zloupotrebama i korupciji ministara iz redova DS-a, gospođa Pop-Lazić je tek načela i zagrebala te resore, a rasprava je trajala svega nekoliko dana.
Mogla je da traje i dalje da je Vlada pribegla tome, odnosno da tadašnja, već potpuno raspadnuta, DOS-ovska garnitura nije uvidela da joj nema opstanka i da je mnogo lošeg učinila za narod i državu. Odlučili su da prekinu tu raspravu i da raspišu izbore i izbori su odlučili 28. decembra 2003. godine da SRS danas ima najveći broj birača.
Taj trend se nastavlja, i pored pokušaja ove otimačine i pljačke u Skupštini i kupovine onih koji misle da mogu da budu poslanici i da to zavređuju, a nikada ne bi mogli ni da prođu pored Narodne skupštine da nisu uvedeni na listi političke stranke. Dakle, taj trend se i dalje nastavlja, što se tiče naše popularnosti i samog predsednika poslaničke grupe gospodina Tomislava Nikolića.
Sve da je to kako predlagač kaže, a Ustav je precizirao koji broj, kaže – mali broj, 20 poslanika, niko ne može da spreči sve ostale kada se otvori rasprava da ako treba o tome govore i danima. Dakle, potrebno je, da bi se očuvala mogućnost i nesporno pravo koje nam je narod dao prenošenjem dela svog suvereniteta na nas, narodne predstavnike, da se ne ograničava rasprava o poverenju onima koji se ovde biraju, nosiocima izvršnog organa vlasti, premijeru i članovima Vlade.
Zbog toga je potrebno da se ovaj amandman usvoji i da se na taj način ovaj predloženi tekst zakona uskladi i sa Poslovnikom i sa važećim Ustavom Republike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ni gospodin Aligrudić, ni predsednik Skupštine Predrag Marković nemaju nikakvo uporište u Poslovniku da izvrše produženje rada i radnog vremena unapred zakazanog i definisanog saziva sednice. Očigledna je jedna stvar, i to građani Srbije moraju da znaju. Gospodin Nikolić je u onoj opštoj zbrci i u onom haosu koji se dešavao pre pola sata u Skupštini upozorio građane Srbije da se nešto sprema.
Vi sada vidite da celu ovu situaciju u Skupštini... A, inače, reklamiram član 28, gospodine predsedniče, jer ste sada rekli, i time mi dali mogućnost da reklamiram član 28, da imate nameru da to uradite, odnosno da stavite predlog, što nikako nije vaše ovlašćenje po članu 28. i nije u opisu onoga što vi treba da radite kao predsednik Skupštine.
Dakle, vi ste vidno uznemireni zbog nepostojanja stabilne skupštinske većine, što je očigledno. Znate, svi vi koji se smejete možete da se smejete sada, u ovom trenutku, a ja vas pitam gde ste bili pre pola sata da to konstatujete, jutros i svih ovih dana kada vas je u sali mnogo manje od broja 84. To što ste se vi sada pozivali telefonom, to što ste naterali jedni druge da uđete u salu ne znači ništa. Očigledno je da vi nemate konstantnu i stabilnu skupštinsku većinu, jer da je imate ne biste pribegavali ovakvim metodama i ne biste sami sebi uskakali u usta.
Zamislite, vi ste definisali dnevni red, podsetiću vas, prošle godine početkom redovnog zasedanja u oktobru mesecu, megalomanski, sa brojnim sistemskim zakonima. Jedan od tih zakona je bio zakon o turizmu. Znate kada smo o njemu raspravljali? Pre 15 dana smo otpočeli raspravu, odnosno pre 10 dana, sa osam meseci zakašnjenja.
Sada nas obaveštavate, i to pet minuta pre nego što se skupite na brzinu iz poslaničkih klubova, odakle ste već došli, iz radnji, restorana... Vi nam bar ne možete, nikome iz Srpske radikalne stranke, kao što ne možete ni meni da dobacite da nismo prisutni, jer smo najvredniji i najmarljiviji poslanici u Srbiji.
Kako ste nesposobni da imate konstantnu većinu, vi nas pet minuta pre nego je na famoznu ideju došao kolega Aligrudić obaveštavate da nećete novog potpredsednika Skupštine, on nam kaže da odustaje od toga da ga izabere, pa nas još obaveštavate da Narodnoj banci Srbije nije potreban statut koji vam je dostavila još 5. januara ove godine. Kakva ste vi to onda većina? Većina ste u trenutku kada ste tako egzaltirani u minutu kada vas ima 126. Ne može to tako. Mora da vas ima stalno najmanje 126, a vas ne da nema, nego je to veliki problem.
Gospodine predsedniče Markoviću, poučeni iskustvom bivše predsedavajuće znamo, a i tada je takva skupštinska većina donela ovaj poslovnik koji u mnogim svojim odredbama krši demokratske postulate i mogućnost narodnih predstavnika da ovde zastupaju slobodnu volju građana, vi ne možete, po članu 28. a ni po članu 81, nikako da produžite radno vreme Skupštine.
To što ste rekli da neće da traje do duboko u noć, znate, gospodine Markoviću, ne mogu da odredim šta je za vas do duboko u noć, a šta je neko primereno vreme. Vi onda treba nama da kažete da je 11 sati vreme kada obično ljudi zbog svog biološkog sata treba da idu da spavaju. Neko možda ide u tri sata noću, otkud vi to znate. Ne možete da špekulišete šta je to duboko u noć, a šta nije. Vi samo morate da se držite strogo Poslovnika i da znate... Vreme, vreme ističe, ali vreme je da se vama lepo saopšti da ovako ne može.
Zahvaljujem se poslanici Srpske radikalne stranke na podršci, a i vama iz ovakve vladajuće većine što ste shvatili da sam u pravu. Hvala vam na aplauzu. Dakle, posle 18 časova ovde ne može, po Poslovniku, da bude rada, a sada kolega Krasić da nastavi gde sam stala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mihailoviću, prvo vas da pitam gde ste bili svih ovih dana, pošto ste imali posle Ravne gore dovoljno vremena da prisustvujete sednicama od 10,00 do 18,00 časova, a danas ste došli popodne i opravdavate predsednika Skupštine, koji je, potpuno sa odsustvom morala i poštovanja Poslovnika, usred reklamiranja člana Poslovnika od strane gospodina Krasića napustio sednicu, odnosno mesto predsedavajućeg.
Pošto se ovde govori o tome da Vlada treba da ima obzira za situaciju koja je snašla, ja vam, gospodine Mihailoviću (vidim, vi imate uticaja, i vi i ova vaša grupa, na Koštunicu), u odsustvu predsednika Skupštine, predlažem da napravite pauzu, jer nema ko da vas zameni na tom mestu, dakle, da odete do telefona i da pozovete Vojislava Koštunicu da dođe i podnese ostavku.
Očigledno je da je 20 minuta od vašeg slavlja kako ste snažni i moćni, ima vas 127, ovde ostalo – koliko vas; ja sada mogu ako pogledam na stranu gde sede poslanici vladajuće većine poimenično da vam kažem ko sve nije u sali, hoćete da krenem da vam pričam, iz svake poslaničke grupe, pa vi sami ne znate ko vam nije tu. Ujutru kada se potpisujete gledate ko je gde, a ja moram da vam sufliram ko vam fali po klupama. Nemojte, molim vas, da glumite da imate većinu kada je nemate. Ovde se govori o moralu ili nemoralu.
Gospođa Pop-Lazić traži... Tišina dok ja govorim, budite toliko parlamentarni i pristojni, kada ste već ostali u toj većini, da slušate o čemu se ovde radi.
Pošto je Gordana Pop-Lazić tražila, a ima iskustvo kako se obara Vlada (kako je ona, tako će i ova završiti mandat pre vremena), da se po automatizmu Vlada odredi prema činjenici da nema 126 poslanika, potrebno je da prihvatite njen amandman. Gospodine Lončar, u ovom opštem haosu i kreveljenju od strane pojedinih poslanika, jer ozbiljan ste čovek, nadam se da ćete kao ministar da razumete ovu argumentaciju i da, kao što ste to uradili i jutros i juče shvatajući te argumente, vidite da je to neophodno.
Dakle, neprihvatljivo je da nam se daje ovakvo obrazloženje za neprihvatanje amandmana koleginice Gordane Pop-Lazić, jer ako kažete da je kroz donošenje važećeg Ustava Republike Srbije napravljen taj propust, pa ne postoji taj automatizam i onda se pozivate na moralnost, vi kao ministar čiji je zakon na dnevnom redu ste videli koliko vam je nemoralan kolega Slobodan Lalović. Čim se izglasalo produženje rada, on u svom nemoralnom stilu napusti sednicu, nema ga više, jedan ministar manje, za njim još ovo dvoje iz ove kvazistranke, a nepostojeće poslaničke grupe, i o čemu onda mi ovde pričamo.
Znate, gospodine Lončar, ako su vaše namere u nekom delu bile časne, pa kažete – ako je napravljen propust u Ustavu i svaki član Vlade mora da se pozove na moral, onda je ovde očigledno prisutan nemoral kod nekih vaših kolega.
Ako Vojislav Koštunica gleda prenos sednice, ako nema druga posla, a pretpostavljam da sada nema popodne, on će, ako je moralan čovek, da dođe ovde i da kaže – očigledno je da su mi poslanici neposlušni, da su nedisciplinovani, da neće da rade posao kako treba, a prevarili su ove iz opozicije, sakupili su se u vreme kada je trebalo da se glasa o produženju, a sada ih nema, izvinite, više ne uživam podršku odgovornih ljudi i ne mogu da budem premijer.
Tako bi to bilo ako bi se tako tumačilo od reči do reči ovo obrazloženje za član 19. Pošto to ne može da se desi, jer to nije tako, onda vam predlažem da za svaku buduću vladu i za sve one ljude koji moraju da shvate kada nema 126, nema, moraju da podnesu ostavku i da se to konstatuje, da prihvatite amandman gospođe Pop-Lazić.