Član 38. Ustava Republike Srbije reguliše sticanje prava na državljanstvo u skladu sa zakonom. Godine 2007, posle donošenja Ustava Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije je sa preko 200 glasova narodnih poslanika izglasala zakon, iako je SRS tada bila, kao što je i sada, najveća opoziciona stranka. Mi smo, pre svega, brige za Srbe iz Crne Gore, iz Republike Srpske, prihvatili da, uz naš amandman koji smo podneli upravo na ovaj član zakona, bude izglasan taj zakon kako bi se progonjenim Srbima pod režimom Mila Đukanovića omogućilo, ako to žele i daju izjavu da prihvataju Srbiju kao svoju maticu, sticanje državljanstva, naravno, i zbog Srba iz Republike Srpske.

Mi, srpski radikali, se nadamo i verujemo u to da će u doglednoj budućnosti to biti jedna jedinstvena srpska država, a do sada je i iz Republike Srpske podneto i preko 50 hiljada zahteva za sticanje državljanstva Republike Srbije .

Međutim, šta se desilo? I ako smo mi insistirali, da upravo ovaj član zakona izgleda ovako, ispostavilo se u praksi da se Srbi zbog administrativnih razloga onemogućavaju da u razumnom roku dobiju državljanstvo. Sada su se i političke okolnosti toliko promenile. U proteklih deset godina,teror nad Srbima u Crnoj Gori, postao je sve veći. Tako da ovaj član zakona treba da se promeni ovako kako mi predlažemo, u stavu da se omogući da, ako onaj ko podnese zahtev nadležnoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova ili Konzulatu kome se obrati, uz dokumentaciju koju podnese, da i ovakvu izjavu kao što zakon predviđa ili ima pravo po osnovu sklapanja braka sa državljaninom Srbije ili po osnovu porekla jednog od roditelja da državljanstvo dobije u roku od šest meseci, odnosno da nadležni državni organ, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova, tu odluku donese u roku od šest meseci.

Ovako, Srbi iz Republike Srpske i Crne Gore, a naročito ovi iz Crne Gore, kojima gori pod nogama, jer neki moraju da beže i da sklanjaju sebe i svoje porodice, dobijaju otkaz pod Milovim režimom, ispisuju decu iz škola, preti im se, ucenjuju se, oni moraju da čekaju od godinu i po do dve godine i ako su uredno predali svoj zahtev da bi Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučilo o dobijanju njihovog državljanstva.

Ako ste me slušali, a niste, jer u sali je konstantno žamor i galama, ćaskanje, ja ne znam kako vi možete da odlučujete, kada Arsić sada kaže da stavlja ovo na glasanje, kada vi niste ni čuli o čemu se ovde priča. Vi po automatizmu glasate kao roboti, kao da ste čipovani, a ne slušate narodne poslanike i ovakve razumne predloge SRS.

U sali je jedino slušao predsedavajući, zamenik sekretara Marinković i kad moram poimenično i potpredsednik Đorđe Milićević i gospođa Jadranka Jovanović. Niko drugi nije slušao šta ja govorim i kakvi su razlozi da se pomogne našim sunarodnicima van Srbije. Eto toliko o vama i o vašoj brizi za Srbe van Srbije.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o poštanskim uslugama nije ništa epohalno zato što smo mi, kao poslanici, a bili smo tada, kao i danas, najveća opoziciona stranka, slične predloge zakona kritikovali 2005. i 2010. godine. Ovi razlozi koje ste naveli u obrazloženju, odnosno Vlada, resorno ministarstvo, su samo delimično tačni, a zapravo i nisu u suštini.

Tačno je to da je jedan od ključnih razloga da usklađujete zakon sa propisima i direktivama EU, a sa izmenjenim tržišnim okolnostima za poslovanje Pošte, ne zato što, da bi se to dogodilo, da bismo imali pravi zakon koji će da reguliše sistem poštanskih usluga u našoj zemlji uz ovo bi trebala da bude i sveobuhvatna strategija za poslovanje Javnog preduzeća Pošte Srbije, jer ne možete da dopuštate da se po medijima i kod onih koji su apriori protiv bilo kakvog političkog uticaja stalno govori o tome, napadajući menadžment Pošte Srbije, kako se tu vrši politički uticaj.

Naravno da treba da se vrši politički uticaj, jer pitanje postojanja, pitanje razvoja Pošte Srbije jeste i treba da bude jedna od najvažnijih nacionalnih, na kraju, pitanja ove zemlje.

Znate, govorio je jednim delom kolega Mirčić o istorijatu Pošte Srbije, a sve kad preslikate unazad, 180 godina, vi vidite da je Pošta Srbije pratila i sudbinu naroda i njene istorije i svih ratova i svih tih dešavanja. Sada pojavi se tamo neka grupica ljudi, nekih, koji su nezadovoljni, imaju na to pravo, a mi ne ulazimo u to kao političari, ali oni su, sa jedne strane, u pravu što se tiče visine zarada koju traže, ali ne može to da joj obezbedi bilo ko da je na mestu Upravnog odbora. O tome treba da se stara Vlada, a ne da se sav bes i jad nekih koji su nezadovoljni upućuje na jednu stranu.

Sa druge strane, Vlade donosi zakon koji se usklađuje sa merilima EU, umesto da lepo kažete – Pošta Srbije je od nacionalne važnosti, pa kako imate Nacionalni park Kopaonik, Tara, Nacionalni park Fruška Gora, lepo kažete – to je nacionalno preduzeće, ono jeste javno preduzeće po osnovu svog osnivanja, znači, javno, jer ga osniva Republika Srbija, ali Pošta Srbije mora da ima sasvim posebno mesto. Da li vi znate da je na onom jednodnevnom boravku čuvenog, onog na koga smo najponosniji kao narod, Srbina, Nikolu Teslu, u Srbiju pozvao ministar za Poštu. Znači, postojalo je ministarstvo koje pozvalo… On je imao odlične, prijateljske odnose sa njim i rekao je – hajde da dođi, poseti Beograd, i on je došao na njegov poziv. Toliko je to bilo važno. Bilo je važno i između dva svetska rata. Bilo je važno, na kraju krajeva, i posle Drugog svetskog rata.

Za sebe mogu da kažem da sam dete Pošte. Možda zvuči malo čudno, ali moj otac je posle Drugog svetskog rata, dakle, 50-ih godina, sve poštanske škole završio ovde u Beogradu, dakle, i srednju i tada visoku, tako se zvala, jer dalje nije bilo što se tiče obrazovanja u pošti. Neko ko je delio svoju sudbinu i, na kraju, i svoje porodice sa poštom. Dakle, i pre nego što se doselio u Kragujevac iz svog rodnog kraja, iz Mrčajevaca, on je po zadatku, kako je to tada bilo nalagano, išao u Rašku, otvorio Poštu na Kopaoniku.

Tamo je on jedini bio sa pripadnicima vojske. Onda kažu njegovim kolegama – sad ti ideš u neki drugi kraj i to je tako shvatano kao prioritet i državni značaj.

Ovako sad ovo ovde imamo zakon ovu oblast uređuje po direktivi EU, a da druge stvari koje su veoma bitne niste istakli. Prvo treba da kažete građanima Srbije, pošto oni imaju najveće poverenje u Poštu kao sistem, jel tako, i penzioneri i drugi ljudi, ne bežim od toga, mi radikali smo za tržišnu privredu i postoje alternativna rešenja koja treba navodno da budu pandan Pošti i svačije je pravo da li će da koristi ovu ili onu uslugu, za svoj novac vi možete kako hoćete, kao što možete od svakog mobilnog operatera, ali treba da znate da ako biste sproveli neko ispitivanje najviše će ljudi da kažu – imamo poverenja u Poštu, jer to je jedna sigurnost, počev od penzionera, ne samo kod prijema penzija, jer ni taj broj nije mali, stariji ljudi nekako odbijaju i ove platne kartice i način. Ako Pošta ne donosi penziju na kućnu adresu on će da ode na poštanski šalter, a drugo i kada su u pitanju univerzalne poštanske pošiljke.

Dakle, jedan sistem koji mora država da učini, iako je za slobodnu tržišnu privredu, da favorizuje ono što je njeno, a to je Pošta Srbije, a Pošta Srbije mora da ima sve elemente razvoja kao što treba da se pogleda za bilo koji segment u društvu i da se predvide sve okolnosti koje mogu da je spotiču u svom razvoju i to ne treba da bude samo problem i samo politika Pošte i upravnog odbora, direktora, već države Srbije i da se sagleda - šta je to šta će nam doneti razvoj Pošte? Pa, doneće nam mnogo, jer Pošta koja podnosi finansijski izveštaj svake godine pokazuje dobitak koji ostvaruje. Ne znam koliko je za prošlu godinu, ali se meri u nekim milijardama.

Hajde da to bude više. Koja su to alternativna rešenja? Kako Pošta može da bude pandan nekim velikim sistemima u svetu? Evo, da pođemo od toga da mi svi nismo mogli pre 10, 15 godina da zamislimo ni na nekakav „Amozon“ i „Alibabu“, jel tako, i da su to sistemi koji su i te platforme tim zemljama gde su osnovani doneli milijarde. Samo jedan podatak, ali dobro Kina je najmnogoljudnija zemlja, da je u jednom danu kada je dan prodaje „Alibaba“ zaradio preko milijardu evra, ne u jednom danu, nego u jednom minutu i 30 sekundi. Sad da pođete od toga da razmišljate vi, gledate za budućnost. Kako ćete da uposlite veći broj ljudi da radi u Pošti Srbije? Kako ćete da im omogućite da imaju veće zarade? Kako ćete da podignete vrednost Pošte, jer ako se nešto stvara 180 godina onda ne sme da se dozvoli da nema daljeg napretka i da država ne stoji iza toga, Vlada, resorni ministar.

Ako pođete i od te činjenice da je nešto tako izvodljivo i u Srbiji da neko može da obezbedi sigurnu isporuku, prijem robe, dostavu robe, a da bude pandan ovim platformama koje su najprepoznatljivije u svetu, koja je to kompanija u Srbiji koja bi to mogla da ostvari? Samo Pošta Srbije. Pošta Srbije bi mogla da ima takvu mogućnost, ali ona to nema, jer država ne brine dovoljno o Pošti. Da je to tačno govore i takvi, to oni nisu usamljeni, nego mnogi slučajevi poštara u Srbiji, koji moraju da se stavljaju u ulogu lokalnih političara. To je slučaj sa proslavljenim poštarom u Kuršumliji, odnosno Kuršumlijskoj banji, koji umesto da to radi neki lokalni političar iz tog kraja, odbornik, neko ko je zadužen za takve poslove, on ide i probija se kroz smetove i umesto što samo uručuje poštu, odnosno penziju, on tim ljudima nosi šećer, brašno, lekove, sve što im je potrebno, kao u ona stara dobra vremena sa kojima sam počela ovu priču.

Dakle, morate tim ljudima da kažete i da izađete sa tom jasnom strategijom da država Srbija kao jedan od najvitalnijih prioriteta nacionalnih ima Poštu Srbije, učiniće sve da pomogne tom javnom preduzeću kako bi ono imalo napretka i kako bi vrednost rasla u budućnosti, jer neko se seća, neko ne, ja sam dobila tu monografiju, čini mi se da je to bilo pre desetak godina, i tamo smo mogli da vidimo da je Branislav Nušić bio jedno vreme službenik Pošte Srbije, čuveni pesnik Vojislav Ilić, neki drugi poznati ljudi koji su svakako dali svoj doprinos tom preduzeću.

Kada su ovi žuti harali i vladali, nije tu ovaj Ćirić, čuveni direktor Pošte Srbije, to je bilo zaista jedno potpuno rasulo.

Sama sistematizacija, upravljački kadar nije dovoljan ako se ne pogleda šta se dešava u našem okruženju i kako mogu te kompanije koje posluju na srpskom tržištu i koje imaju za to pravo, koje se registruju da budu konkurencija onome što je država.

U tom smislu biste morali da napravite jednu ozbiljnu strategiju i da kažete da je to jedan od prioriteta Vlade. Nije normalno da i samo u okviru ovog ministarstva se to pitanje tretira, prvo u ministarstvu koje ima mnogo segmenata jer ste tako uredili Zakon o Vladi i ministarstvima, jer Pošta je nešto što se tiče i saobraćaja, jel tako, i tog ministarstva i infrastrukture i lokalne samouprave i svega onoga što može da pospeši njen rad.

Ono što nije dobro je da je Pošta Srbije morala da preuzme na sebe nešto što je skandalozno, a to je da se bavi poslovima koje joj je nametnuo Visoki savet sudstva. Naime, pre dve godine Pošta Srbije je sa VSS potpisala nekakav ugovor o poslovnoj saradnji za uručivanje sudskih pošiljki, što je neverovatno.

Prvo, to se kosi sa Zakonom o krivičnom postupku kada je krivica, Zakonom o parničnom postupku, upravnom postupku, a i na kraju sa Zakonom o sudovima jer ne mogu nesposobni sudovi, koji su napravljeni po mreži ovih žutih, a vi ste trebali sve to vratite i da vratite sud u svaku lokalnu jedinicu u Srbiji, da prebace odgovornost i posao koji oni treba da rade i njihovi pozivari na Poštu Srbije.

Najveći broj ljudi, jel tako, je zaposleno u prepodnevnoj smeni. Kada poštari nose poštu? Prepodne. Ako vam poštar, a ima advokata ovde, a tu je i kolega Jovanović, a i Petar Jojić, donese poziv, odnosno rešenje u roku od pet dana da ga preuzmete ono se po ovoj odluci i ovom ugovor VSS i Pošte Srbije smatra da je pismo uručeno primaocu u trenutku kada ga primi nadležno lice u Pošti. To je nemoguće, jer zakon sa druge strane kaže da samo neposredno uručivanje pošte, odnosno poziva iz suda, presude, odluke, bilo koje vrste, je ono što vi možete da prihvatite.

Neposredan primalac nije ni neko koga vi niste ovlastili. Ne mogu da dođu i da kucaju na vrata, i dovodite onda zaista u nezgodnu situaciju i poštare Srbije kod nečije majke, supruge, supruga, dece i da kažete – da li je taj kod kuće, nije, hajde vi ga potpišite ovde ili vidite vi to primite. To je jednostavno kršenje svih zakona, a vi ovde kažete da donosite Zakon o poštanskim uslugama upravo zbog toga da ga uskladite sa drugim pratećim zakonima. Na taj način su mnogi ljudi izgubili svoju imovinu jer ako mu je stiglo od suda da njemu izvršitelj, ovi protiv kojih se mi, mafije, borimo, hoće nešto da uzme, a taj neko je otišao na odmor, otišao je selo, ko zna ko gleda ono sanduče, ono obaveštenje da je to u Pošti, a u Pošti kažu – tako je po pravilniku, tako nam je nametnuo VSS.

Jednostavno, to su neke stvari o kojima morate da vodite računa i to pod hitno mora da se suspenduje i da sudski pozivari to rade. Neka zaposle ljude, neka se bolje organizuju. Evo, juče ste birali nove predsednike sudova, oni moraju da imaju ulogu nekih menadžera i da se bave time.

Što se tiče Zakona o informacionoj bezbednosti, slušala sam pažljivo sve druge kolege i tačno je da su deca na najvećoj meti danas svih onih koji žele da zloupotrebe decu u negativne svrhe putem interneta. Međutim, Zakon o informacionoj bezbednosti, dame i gospodo kolege narodni poslanici, se ne odnosi samo na našu najmlađu i pre svega maloletnu populaciju, već na bezbednost Srbije uopšte.

Gospodin Đorđević je bio vojni ministar i on vrlo dobro zna da su to osetljiva pitanja i da u Srbiji po procenama nekih ljudi koji se bave tom tematikom deluje na desetine stranih obaveštajnih službi.

Ne mislite valjda da jedan informacioni sistem naše zemlje bilo kog državnog organa nije na njihovoj meti? Naravno da jeste i tu je Srbija najosetljivija i tu najviše treba da se štiti. Ali i da imamo najveći stepen zaštite, on nije uvek toliko veliki, jer i Ruska Federacija i druge velike zemlje i Kina pre svega, gledaju da on bude na najvišem nivou.

Šta ćete da radite i da usvojite ovaj zakon kada vam informacionu bezbednost ruše špijuni koji sede u Vladi Republike Srbije? Evo, kolega Mirčić je rekao – Zorana Mihajlović ide po mišljenje u jednu ambasadu. Vučić je na to odgovorio i rekao – pa, ne može da radi i za Srbiju i za nekog drugog. Mi smo onda postavili pitanje – pa, čekajte, jel to ona proverena? E nije, jer ona upravo radi za interese onih koji ne žele dobro Srbiji, što se pokazalo kroz nekoliko štetnih projekata, pre svega „Behtela“, jer oni, naravno i kroz informacioni sistem gledaju, snimaju, osmatraju, ne idu valjda pešice, nego gledaju kakva je to infrastruktura, kako bi mogli da zarade novac, kako posluju naše kompanije, kako da se unizi ono što treba da bude podstrek za naše građevinare, a da dođe neki „Behtel“ sa svojim pratećim komponentašima.

Dakle, ovi zakoni nisu dobri, oni su slični kao u zemljama koje su ili u fazi da pristupaju EU ili su već u EU. Mi smo to pratili, podneli smo određeni broj amandmana i smatramo da Vlada Srbije mnogo ozbiljnije mora da pristupi i ovoj temi, kao što je informaciona bezbednost i pre svega unapređenju i pomoći javnom preduzeću „Pošta Srbije“.

Već više od 20 godina traje tortura Srba u Crnoj Gori pod mafijaškim režimom Mila Đukanovića i bez obzira na to što je Skupština sa preko 200 glasova 2007. godine usvojila Zakon o državljanstvu, kojim se omogućava da Srbi u rasejanu dobiju, ako podnesu zahtev i prihvate Srbiju kao svoju maticu, državljanstvo. Srbima u Crnoj Gori mafijaški režim Mila Đukanovića to onemogućava.

Sve je eskaliralo još više onog trenutka kada je otkriveno da jedan od tamošnjih političara koji se izjašnjava kao Srbin, Predrag Popović ima srpsku državljanstvo zajedno sa crnogorskim. Kad mu je oduzet taj pasoš, vozačka dozvola onemogućen je da glasa, kao i gradonačelnik Kotora, kao i mnogi drugi Srbi koji su pod torturom takvog režima prinuđeni da pod hitno traže srpsko državljanstvo, jer mnogi od njih Srbi, koji tamo žive, kojima se preti otkazima, koji rade u državnoj administraciji ne znaju šta donosi dan, a šta noć pod takvim režimom.

Zato predlažemo da se promeni ovaj član zakona i da se taj postupak ubrza. Nema potrebe da Srbi koji podnose zahteve za državljanstvo Republike Srbije, koji doživljavaju Srbiju kao svoju matičnu zemlju, a preko 50.000 Srba iz Republike Srpske je od 2013. godine do sada podnelo zahtev za dobijanje srpskog državljanstva, čekaju duže od godinu, godinu i po, pa čak i dve godine.

Za šest meseci je dovoljno da se administrativno uokviri kompletan proces, što se tiče dobijanja državljanstva. Onaj ko donese urednu dokumentaciju, dakle, izvod iz matične knjige, potpiše izjavu, preda nadležnoj jedinici MUP u Srbiji ili konzulatu u Banja Luci ili gde god ima za to priliku, odnosi se i na Srbe koji žive i širom sveta. Neophodno je da se brže obrađuju ti predmeti, osim u slučajevima kada je jasno da neko zbog drugih nedozvoljenih aktivnosti ili bezbednosne provere koju vrše nadležni državni organi, ne mogu tako brzo da steknu državljanstvo Republike Srbije. Zato vas pozivam i danas da prihvatite ovaj predlog i da u roku od šest meseci, ako je dokumentacija dobro podneta damo mogućnost da svi oni dobiju državljanstvo.

Za razliku od vas gospodine Marinkoviću neću da prekidam ovakvu raspravu, ovu edukaciju gospođe Radete, jer stvarno bi bilo besmisleno, ali zato imam primedbu na vaše rukovođenje ovom sednicom, povredili ste član 27, 107. i 162.

Ne možete vi gospodine Marinkoviću da sedite tu kao mumija. Znate, i sad gledate i nešto vam je simpatično, vi poznajete odlično Poslovnik, vi ste računam ozbiljan političar i pretendent da postanete predsednik ove vaše partije i neko na koga se valjda računa i što mi podržavamo. Onda je normalno da ćete vi sa mesta predsedavajućeg kada dođe do očiglednog ne znanja da vi vršite edukaciju poslanika, jer to je vaš posao, da kažete – ne, niste u pravu.

Znate šta, koliko god poslaničkih klubova da drži dr Aleksandar Martinović, ne može on pojedinačno da edukuje svakog poslanika, dosta ih ima, a drugo, ako je prošlo već tri i po godine ovog saziva onda poslanici su trebali da nauče šta znači član 162. Amandman sadrži, pa kaže, prva alineja – odgovarajući član ovog Poslovnika kao pravni osnov za podnošenje amandmana, citat se ne računa u vreme, to valjda znate. Druga je – naziv i član predloga zakona na koji se amandman odnosi, rešenje koje se predlaže, obrazloženje koje sadrži objašnjenje predloženog rešenja i cilj koji se želi postići usvajanjem amandmana i po potrebi proceni uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva. Stav dva, na pisanje amandmana primenjuje se jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa. Završen citat. Ako neko ne zna šta je suština amandmana poslanika SRS, a toliko je jasno rečeno. Prvo da napravim tu malu digresiju, kad kaže gospođa Radeta osnivanje, pa to je ključna reč u članu 1. i u tački 1.

Onaj ko je pisao ovaj zakon, a to nije Siniša Mali, Ministarstvo finansija, već ljudi ljudi iz USAID, zaboravio da stavi ključnu reč „osnivanje“, pa onda su tu srpski radikali, jel tako gospodine ministre, da to što je glavno i ključno na koji način će da se osnivaju fondovi.

Bila je primedba i neznanje i nepoznavanje ovog člana i nerazumevanje amandmana kolege Despotovića. Kaže – tačka 6. i druga pitanja od značaja za oblast investicionih fondova sa javnom ponudom, a kolega je sasvim smisleno naznačio da treba da se govori u toj tački o načinu zaduživanja tih fondova koji dođu ovde.

Tako da, molim vas kolega Martinoviću u ovom periodu dok ne bude ovih par dana zbog Interparlamentarne unije radila Narodna skupština, vi gledajte pojedinačno, vi ste čovek koji je sve video, sagledao, kakvi su čiji kapaciteti u vašoj poslaničkoj grupi. Izvolite na edukaciju i verujem da će od vas da nauče mnogo.

Kada su se prvi put pojavili zakoni za, prvi Zakon o investicionim fondovima u Srbiji, SRS, ima tome 10 godina, bila je opoziciona, kao i sada, politička stranka, i pompezno su tada najavljivane velike promene na tržištu hartija od vrednosti i na berzi.

Ne možemo da kažemo da nije osnovan određeni broj fondova u proteklih 10 godina, ali kao što i sami priznajete sada vi 10 godina posle u nekom većem razvojnom obimu privrede Srbije nije imala od toga koristi.

Fondovi i to sami znaju, pa evo i ovde kolege koje su radile i u privredi, u bankarskom sektoru su veoma oprezni kada su u pitanju određena ulaganja. To nije tako jednostavno, najpre zato što odluku o tome na koji način će da plasiraju svoja sredstva i gde da ulažu je odluka ne samo menadžera i tog portfilija koji on ima, već celog upravljačkog društva koje o tome donosi odluku.

Sada ovde razgovaramo o otvorenom investicionom fondu sa javnom ponudom. U zemljama EU kada odluče da izađu na neku berzu takođe veoma gledaju šta je to što je profitabilno, kakav je rizik ulaganja, koliki se eventualno gubici. Tako da ne možete sa takvim hvalospevima, da govorite, ovo je samo zakonski okvir, da će to nešto da bude odlično, da će privreda, mala, srednja preduzeća, pojedine privredne grane odmah od toga da imaju koristi.

Odkud vi to znate? Odkud znate kakva je upravljačka politika tih društava i onih koji su članovi tih fondova? Vi se samo nadate da će ova mogućnost Srbiji da donese to da imamo nove startapove, da se ulaže u taj IT sektor itd.

Međutim, sam način kontrole tih fondova, predviđeni ovim zakonom, koji je koncipirao USD po SRS nije dobar. Mi smatramo da umesto Komisije za hartije od vrednosti koja izdaje dozvolu, koja prati rad fondova i društva za upravljanje, to treba da radi isključivo Ministarstvo finansija, kako bi se sprečila mogućnost, jer vi ćete da usvojite, imate skupštinsku većinu ovde, ali da nam obeća ministar da će on da bude taj koji će da kontroliše upliv na srpsko tržište kapitala koje dolazi iz ovih zemalja, da li je to novac, odnosno da li su to privredna društva koja ulažu u te fondove, koji imaju jasne namere, koji žele dobro našoj privredi, a ne tako – usvojićemo zakon i neka dođe ovde svako ko ne može ni da posluje na tim tržištima, pa je Srbija meka za sve i svašta, kao za jeftinu radnu snagu, za minimalno plaćanje radnika. Tako ćemo sad širokogrudo da nastupamo i prema onima koji hoće ulažu taj svoj novac u ove fondove, naročito kada bude reči o ovim alternativnim investicionim fondovima.

U načelnoj raspravi smo govoreći o ovim zakonima smo rekli da pre svega treba da se baziramo, ako hoćemo da pomognemo našoj domaćoj privredi i tim malim i srednjim preduzećima, na onaj akumulisani kapital kao višak koji vi imate u budžetu da se drugačije napravi struktura budžeta za sledeću godinu, da sav novac koji se troši na razno razne agencije, a njih je preko 130, usmerite u Fond za razvoj i u druge konkretne projekte po Srbiji, jer složićete se, tu je i kolega Milija rekao, zaista se slažem sa njim, poznajući taj kraj, kao i Zapadnu Srbiju, kao i jug Srbije, kao i potencijale koje Srbija ima i u turizmu, i u poljoprivredi, i u svim segmentima, šta je to što treba da bude strategija privrednog razvoja.

Završićemo ovaj mandat Skupštine Srbije a da po mnogim granama privrede uopšte niste izašli sa nekim strateškim projektima, već onako ad hod, od prilike do prilike. Sada će da dođe „Fosfvagen“. Nije došao. „Mercedes“ je puta želja. Pa je došao „Fosfvagen“ pa se gurali u „Ikarbusu“. Ne možete tako.

Šta će onaj tamo što živi u nekom selu na Zlataru. Verujte, tokom leta sam išla u jedno udaljeno selo, inače je poznata kao turistička destinacija, selo Štitkovo. Ne verujem ni da ste čuli za to. Samo ovi što su iz tog kraja su išli tamo. Kada sam prošla kroz ceo taj predeo, onakva lepota Zlatara, onakvi pašnjaci, onakva mogućnosti, verujte mi, videli smo četiri krave, možda jedno malo stado ovaca. Isto vam je i na Pešteru. Nema tamo ni razvijenog stočarstva.

Mnogo još treba da se ulaže u sve te krajeve, a da ne govorim o ovome što se desilo sa Kuršumlijskom banjom. Jeste ona sada prodata, ali dela infrastruktura okolo treba da se uradi. Jeste li videli onog poštara gde se probija i gde ide da odnese ljudima osnovne namirnice u selima oko Kuršumlijske banje. Nije to tako baš sve jednostavno.

Sada će da dođu ti neki. Samo ponavljate kao neka, bože sačuvaj, mantra ovde - pravilnik EU, direktiva, biće dobro, najvažnije je da mi donesemo pravni okvir da uskladimo zakone. Čekajte ljudi, šta od toga ima konkretno taj neki čovek tamo? Pogledah u Ivanu sa Uba. Oni su tamo započeli te neke, a voleli bi da imaju još više investicija. Je li tako?

Svako normalan hoće da ulaže jer uloženi dinar u sve to, u zdravu proizvodnju hrane – vratiće se, u turizma – tri puta će se vratiti. Nije to problem. I infrastruktura i autoputevi, ali sve to prateće pored toga.

Budite sigurni da ako gledate, a ima vas koji možda i to pratite, interesuje vas iz ekonomske struke, pa čitate te časopise, kako domaće, tako i strane, nije tako baš laka situacija sa tim fondovima. Ako hoćete ili neki privredni subjekti iz vaše opštine pa obratite se nekom fondu iz bilo koje zemlje EU i kažete – evo, mi ovde imamo odlično podneblje, zdravu zemlju, klimu, sve, imate neku propalu fabriku, možete li vi da prihvatite da to pogledate i da vaš novac i kapital uložite da se to oživi ovde. Garantujete i kažete – ovo je nekada dobro radilo, ovi žuti i svi petooktorbaši su to uništili, pre toga su tu ljudi radili, bila je sigurna zarada, siguran plasman, znate li koliki je to put do toga da oni uopšte dođu i da investiraju u to vaše mesto i da daju novac iz ovih fondova?

Ovo je samo pravni okvir koji i nije dobro urađen, koji je isključivo po direktivi EU. Nemamo ništa protiv, ali brisali smo svuda gde se isključivo govori o zemljama EU. Stavili smo apsolutno da su sve zemlje dobrodošle sa svojim kapitalom, pre svega kapital za direktne investicije iz Kine i iz Rusije, jer njihovi nacionalni fondovi i zajednički fond koji je formirala kinesko-ruska vlada 2014. godine napravio je i te kako veliki bum na svetskom tržištu i mi samo od takvih zemalja možemo da očekujemo, koje imaju ogroman kapital, i dobro je da smo na ovoj mapi, je li tako, profesore Obradoviću, kineskog novog puta svile i da očekujemo te direktne strane investicije da dođu.

Mi smo, dame i gospodo poslanici, ja mislim još 2005. godine u Skupštini doneli zakonski okvir da se naprave ove slobodne industrijske zone po Srbiji i kasnije je to prošireno sa sedam gradova, izmenama i dopunama zakona na još nekoliko. Ti industrijski parkovi koji treba da niču širom cele Srbije, gde su napuštene hale, gde su nekada ljudi radili, to i vi znate, gospodine Marinkoviću, da to može kroz te male proizvodnje, da podigne privredu Srbije.

Kako su to uradili Kinezi? Ako pogledate, napravili su jedan, mi smo bili tamo kao delegacija, potpuno novi grad kako što je Sudžo, jedan od najvećih industrijskih parkova na svetu. I lepo da se usmerimo na to, da sa takvim strateškim partnerima iz tih zemalja pravimo te industrijske parkove, a ne da dovodite ove pojedine fabrike sa zapada koje će da vam traže ovde od šest do 11 hiljada po radnom mestu, sa kratkim ciklusom proizvodnje, neizvesnim koliko će to da traje, sa oročenim. Uglavnom traže jeftinu i niskokvalifikovanu radnu snagu, a nama su potrebni novi tehnološki razvoj i procesi koji će da daju Srbiji podstreka i pre svega da povećaju BDP.

Koristila sam vreme ovlašćenog predstavnika. Ako sam malo produžila, ja se izvinjavam. Hvala.

Kako brzo čitate gospodine Marinkoviću, rekoh prelete i ovaj moj amandman, ali dobro.

Pri kraju smo ovom prvom fondu rasprave i da napravimo neki rezime. Sama ideja, što se tiče institucionalnog načina finansiranja srpske privrede je u ovim predlozima zakona definisana kroz direktivu EU i kako je to i priznao i sam predlagač u ime Vlade. To je bio taj okvir, pravni okvir da se da mogućnost za razvoj malih i srednjih preduzeća. Mnogi od njih zaista se ne osuđuju da uzimaju bankarske kredite, mnogi su se zaleteli posle 2000. godine. Neki od njih koji su dobro poslovali su, nažalost doživeli krah, ugasili svoja preduzeća, otpustili zaposlene.

Najveći problem u tome je što je Srbija kada je u pitanju razvoj privrede kroz fondove, ove alternativne, investicione fondove u mnogome zakasnila od drugih zemalja iz tog bivšeg socijalističkog sistema, jer da smo mi imali vlast kako treba, a da nismo imali sankcije od ovih NATO zlikovaca i njihovih prijatelja SAD, svih zemalja EU, da nismo morali da branimo našu otadžbinu, kako ovde KiM 1999. i 1998. godine, tako i pre toga srpske zemlje preko Drine i Dunava, onda bi drugačija situacija bila i onda biste mogli da pravite neku paralelu sa tim kako ti fondovi mogu da ožive srpsku privredu.

Nažalost, u opustošenoj Srbiji, koja tek sada može da kaže da, eto, i ne možemo to sad sve kod vas da kritikujemo, ali to je malo i treba mnogo više. Morate da vodite računa i ti fondovi sa Zapada, koje vi ovde hvalite neće u takvoj meri da ulažu. Oni ne vide Srbiju kao sigurno tržište gde svoj kapital treba da plasiraju. Drugo su ove fabrike koje dobijaju podsticaje i subvencije i jeftinu radnu snagu. Oni će veoma dobro da odmere šta je njihov prioritet.

Ovaj član zakona definiše šta su to potfondovi, „krovni fond“. To postoji svuda u svetu. U nekim zemljama gde to je okvir za funkcionisanje tržišta kapitala ide tradicija, on i prevazilazi BDP tih zemalja. Ali, to neće biti slučaj. Mi ne možemo da očekujemo takvu ekspanziju, zato što nas iskustvo do sada uči da oni uglavnom traže nešto što je ovde jeftino i, manje više, besplatno.

Evo, da malo se dotaknemo onoga, ministre, što su sad već uspesi pojedinih fondova u Srbiji, da ne bude da omalovažavamo svačiji rad ili nastojanje da se poboljša stanje u srpskoj privredi.

Naime, menadžment kompanije „Moji brendovi“, neću pominjati imena tih ljudi, je pokazao da kroz osnivanje svog investicionog fonda po važećem zakonu, ako rade na poboljšanju proizvodnje, kako oni vole da kažu brendiranju, ja bih pre rekla promociji tih proizvoda kao što je industrija „Bambi“, „Knjaz Miloš“ i drugi koje su oni uspeli da podignu iz pepela i da ih prodaju za ogromne milionske iznose, njima nije bilo potrebno da imaju ove zakone.

Ja verujem da u Srbiji ima još takvih ljudi i sposobnih ekonomista ili onih koji prepoznaju koji je to potreban segment u privredi da se ojača kroz najpre investiranje, a tu država treba da ponudi određena sredstva, mnogo veća nego ovim stranim investitorima ili mnogo veća nego što su davali oni šakom i kapom. Sećate se one Marije Rašete, jel tako beše Vjerice, koja je tamo za kao razvoj stočarstva u kraju gde živi njen svekar uzela od Fonda za razvoj u to vreme, ja mislim da je bilo skoro 10 miliona dinara. Znate vi ko je to, kao da kupuje ovde, kad tamo neka diskoteka, neki bordel, neki noćni klub, to je nešto strašno.

Dakle, ako ima takvih ljudi, evo ova dvojica su pokazala iz ove kompanije da oni to umeju i znaju, a verujem i drugi, dajte ministre fokusirajte se na to, a ne da čekate da pojedini evropski investicioni fondovi, jer im vi omogućavate ovim zakonom i pre nego što je Srbija, a nikada neće ući u EU, da oni menjaju i sedište svog fonda i da se igraju na raznorazne načine, nego ovako vi lepo razmislite koje su to privredne aktivnosti koje treba da pokrene Vlada Srbije, a ne dovođenjem ovih kompanija iz inostranstva, iz zemalja EU, kojima dajete ovolike subvencije.

Evo, vi ste zaista stručnjak za ekonomska pitanja. To što su ovi došli nisu ni „Braunfild“ ni „Grinfild“ investicije, u pravom smislu reči, jer to ne poznaje osim davanja lokalne infrastrukture i oslobađanja od svih tih taksi, davanja ovakvih subvencija za svako radno mesto.

Zašto niste? Mi smo imali, što bi rekli ovi ekonomisti, pilot projekat u Staroj Pazovi, kada je predsednik opštine bio naš srpski radikal, Srđo Komazec, on je doveo mnoge strane kompanije i o tome smo stalno govorili i pričali, kad vi uopšte niste ni znali šta je to, ali bez toga da traži da država daje subvenciju od 10 hiljada evra za svako radno mesto.

Morali ste, gospodine ministre, mnogo bolje da se pripremite za ovu sednicu, pa kada ulazite u duele sa narodnim poslanicima i kada nešto tvrdite i hvalite se rezultatima da bar imate neke konkretne podatke.

Vi ste replicirajući u dva navrata koleginici Radeti, koja je uporno potencirala da je katastrofalan učinak prehrambene industrije, uopšte u industriji Srbije i u BDP, što je inače više puta, verovatno niste slušali, jer vi nama ako je neko sluša. Evo, vi niste slušali, isticao je i ministar Nedimović i sada kažete – vi ste nešto pomešali, ovde se baš govori o tome da nema ograničenja za ribarstvo i poljoprivredu. I, sad, evo neko kviz pitanje, ovde sede narodni poslanici, klimaju glavom, kažu slažu se sa vama, da li ste vi ili bilo ko ko govori ovde, a vas 50 danas ima, obišli neki ribnjak u Srbiji? Ribnjaci u Srbiji su, gospodine ministre, katastrofa.

Znači, setili ste se u predizbornoj godini, 2019. godine, da donosite novi pravilnik za subvencije u ribarstvu, a najpoznatiji ribnjaci u Srbiji su ili stari preko 30 godina ili su u zakupu privatnih lica i privatnih firmi. Navešću vam neke koje ja redovno posećujem, Ljubiš, opština Čajetina; Gostilje, opština Čajetina; Sisevac, opština Paraćin; Bajna Bašta, hoćete dalje? Pitajte ljude iz Ečke koliko su dobili subvencija? Nemojte molim vas da nam pričate nešto samo zato što ste tako napisali, preveli vam ovi i dali vam direktivu iz EU.

Hajde sada konkretno, ali bez da vam šapuće taj vaš saradnik, tu je i on je nešto pomešao. Vi morate da znate gde svaki dinar iz budžeta ide, lepo nam recite taksativno, koliko ste konkretno dali za ribnjake ove godine i tačno po ribnjacima i tačno po vrsti ribe, sve lepo da nam kažete? Hvala.

Ovo je član kojim se definiše šta je to državna pomoć. I mi smo tražili da se iz amandmana briše ova odrednica da je u pitanju trgovina samo sa zemljama EU, već smo stavili sa svim zemljama, jer pre svega potenciramo to da je najvažnije za Srbiju i za njenu poljoprivredu i za budući razvoj industrije da mnogo više izvozimo i sarađujemo sa Ruskom Federacijom. Imamo ugovor o slobodnoj trgovini, a evo, očekuje se i taj sporazum sa Evroazijskom unijom, pa da vidimo da li ćete smeti da se odlučite na takav korak, koji će mnogo da znači, koji će biti podsticaj za budućnost ove zemlje.

Ono što je, takođe, definicija ovog člana 3. je davanje garancije Republike Srbije za određene projekte. I, sada da nam objasnite, gospodine Siniša Mali, ako je Elektroprivreda Srbije biser srpske privrede, to ste isticali, ne mogu sad konkretno da kažem, ali Vučić svakako jeste i premijer Brnabić i resorni ministar, zašto je potrebno da država Srbija, a ne samo to ste nasledili od ovih žutih, svake godine skoro daje, to je obično tako novembar, decembar mesec, garancije Elektroprivredi, odnosno EMS-u i EPS-u u iznosu prosek od 300 do 350 miliona evra za kredit koji uzima od Nemačke razvojne banke?

Čekajte, ako jedno preduzeće koje uopšte nema tako proverljivo poslovanje, jer tamo se svašta dešava i nikada Skupština nema, možda odbor, ali ne verujem, uvid u to kako posluje to javno preduzeće, zbog čega onda mi tu, na primer, da dajemo garanciju u tom iznosu skoro svake godine?

Šta to znači za jednog običnog građanina Srbije? Kad uzmete račun za struju, evo, danas koji je datum, doći će ovih dana računi za prethodni mesec, videćete održavanje i angažovana snaga. Na tom računu je to, ja mislim, sad preko 200 dinara. Šta mi onda plaćamo? Mi plaćamo to što se oni bahate, što su nesposobni i što imamo u pojedinim delovima Srbije trafoe iz 1968. godine. To je prosto neverovatno.

Kako je moguće da uzimaju tolike garancije i tolike kredite a da ne može elektroenergetski sistem da se održi i da se razvija svuda gde je to potrebno, posebno u pojedinim turističkim centrima gde dođe do potpunog kolapsa? I, jednostavno, to se dešava.

S druge strane, to smo rekli kada je bio rebalans budžeta, očekujemo od vas da ćete da nam predstavite, pošto ova komisija zaista ničemu ne služi, to je neki hibridni paradržavni organ, vi kao ministar koji odlučuje o tome i ministarstvo i Vlada kome se daje pomoć, kako određujete prioritete prilikom davanja subvencija?

Kako sada da vam repliciram, kolega Arsiću, kad ste na mestu predsedavajućeg, ali moram zbog javnosti.

Najpre da kažem gospodinu ministru. Kad poslanik SRS napiše amandman na neki član predloženog zakona, nije to samo slučaj kod vas, a videćete i u kasnijim, to je samo inicijacija da započnemo temu o celom tom. Znači, sad u ovom daljem sledu amandmana kod kolega poslanika naše poslaničke grupe videćete da neko drugi iz konteksta ovog člana 3. izvlači neku drugu rečenicu, odnosno stav. Da bismo govorili o tome, o definiciji, sad, ja sam konkretno mogla da napišem amandman da se ceo ovaj stav briše ili ceo član, jer smatramo i da državna pomoć treba drugačije da se definiše i da tu upravo ne treba da budu ni ove garancije. Da vam kažem nešto, pre mesec dana je bio skup, bilo je negde predstavnika 50 lokalnih samouprava u Srbiji. Oni sami ne znaju kada i u kojoj meri mogu da očekuju državnu pomoć.

Replika se odnosi na izlaganje kolege Arsića. Gospodine Arsiću, ne možete da sakrijete egzaktne podatke, dakle, to niko i ne krije ni u Vladi, više puta je o tome ovde bilo reči, da je Elektroprivreda gubitaš. Oni imaju zaista dosta odliva novca, mnogo više nego svuda u svetu, prenos energije trpi određene gubitke, to je kod nas oko 15%, a normalno je i toleriše se svuda u svetu da to bude 5%, zbog različitih aspekata, sad nemam vremena o tome da pričam, ali kad vi taj gubitak pretvorite u dinare ili u evre to je oko 200 miliona evra godišnje.

Zamislite vi šta sve može da se uradi sa tim novcem, koliko da se obnovi škola, bolnica, koliko da se pomogne siromašnima i tako iz godinu u godinu. Dakle, vi morate, a sada ističe mandat ovoj Vladi, da rešite to goruće pitanje, a vi to što ste rekli da se ulaže, normalno i treba, a zamislite da nije bilo tolikih gubitaka, ne samo dok ste vi na vlasti, nego svih ranijih godina, pa to je jedna cela milijarda koja je mogla da se uloži i da Srbija nema nikakvih problema, što se tiče snabdevanja električnom energijom.

Hvala.

Dobro da je došao i gospodin Šanović, žao mi je što ne možete da odgovarate poslanicima, ali ja moram da se pozovem na jednu vašu izjavu, jer sam pratila kako se sve to odvijalo prilikom savetovanja o izradi Nacrta ovog zakona.

Vi ste potvrdili ono protiv čega je SRS, da se ovi propisi usklađuju sa propisima EU, delimično zatvaranja Poglavlja 6. Onda se lavina nadvila nad vama, mislim na ministra, na vas i na sve tvorce ovog zakona od strane mnogih stručnjaka iz računovodstva u Srbiji koji nisu za ovako nešto konsultovani, jer razumeli ste da je ovaj amandman koji sam ja podnela i koleginica Radeta i Mirčić samo način da iskažemo potpuno nezadovoljstvo ovakvim Predlogom zakona.

Savez računovođa i revizora Srbije je jedini taj koji će moći da izvrši novo licenciranje za neke buduće računovođe. Postavlja se pitanje zašto oni imaju taj ekskluzivitet. Mi odgovor znamo, jer oni su jedini licencirani od strane međunarodnih organizacija za tako nešto.

Građani moraju da znaju i da taj Savez računovođa i revizora Srbije nije popio svu pamet sveta i da je nenormalno da tako nešto tražite i od ljudi koji su završili i Ekonomske fakultete i specijalizovani u oblasti računovodstva i zaista su bili u pravu iz Udruženja računovođa Srbije kada su vam dali ogromne primedbe na ovako nešto.

Evo, sada ja da ne budem lična, ali jedna od mojih najboljih prijatelja je žena koja je još davne 1989. godine, licencirana kao ekonomista za ovakav posao. I sad neko ko ima toliko iskustva i toliki broj zaposlenih, renomiranih knjigovođa u gradu iz kojeg ja dolazim, u Kragujevcu, sebi postavlja pitanje, kao i verovatno i knjigovođe u Beogradu i ljudi koji rade to dve, tri ili više decenija, zbog čega ovakve novotarije? Zbog toga što to traže propisi EU.

Sa druge strane, napravili ste i u prethodnoj izmeni zakona jedan veliki problem, a to je da sada knjigovođe moraju da vode robno knjigovodstvo i za preduzetnike i da predaju završne račune, baš kao što rade za preduzeća.

Tako preduzetnici koji posluju ovako ili onako imaju toliko novca da to plate, molim vas svaki će knjigovođa da kaže platićeš mi isto kao i za vođenje preduzeća, jer on kada vrši otpis robe, jer on kada vrši otpis robe, kada rasknjižava, isto je da li će da rasknjiži palete nekih pločica, cevi, cigli ili jednu kiflu, jedne pantalone u jednom butiku i tako dalje.

Dakle, niste bili pravični ni prema onima koji su korisnici računovodstvenih usluga, ni prema onima koji taj posao rade zaista, poštujući struku i sa velikim iskustvom.

Preduzetnici se susreću sa brojnim problemima i pre nego što su započeli neki posao i ovakve drakonske kazne su stvarno neprimerene, pogotovo u ovom rasponu gde zaista svaki poreski inspektor može da dođe i da kaže - ta i ta nepravilnost je ocenjena na način na koji to individualno svako vidi, pa veoma često se to dešava i kada oni moraju i da se dokažu, a nije daleko ni od toga da ostvare neku kvotu i u punjenju budžeta.

Vi svi koji ste imali dodira sa tim vrlo dobro znate da svaki poreski inspektor ako hoće da traži dlaku u jajetu može da kazni jednog preduzetnika. Zato smo smatrali da taj raspon treba da bude niži, u odnosu jedan prema tri, od 100 do 300 hiljada dinara.

Često se dešava, a verujte, tačan je podatak, evo, recimo, za Kragujevac, preko tri hiljade uglavnom preduzetničkih radnji su tražili da reprogramiraju svoje poreske obaveze, iz prostog razloga što nisu bili u mogućnosti da kroz planiranje svojih prihoda i kroz delatnost to izmiruju na vreme. Obično je to za vlasnike tih preduzetničkih radnji, oni su skloni tome da sebe u tome zanemare, misli se na poreze i doprinose koje uplaćuju za sebe, a plaćaju za svoje radnike, ne mogu da stignu. E, kad dođu u situaciju, gospodine Mali, da treba da uđu u taj reprogram, znate šta se njima naplaćuje? Naplaćuje im se zdravstveno osiguranje koje oni nisu ni koristili. I bio je tu ministar Lončar i rekao je - kako je to moguće da se to naplaćuje? Vi retroaktivno jednom preduzetniku koji nije bio u situaciji da za sebe plaća, znači, nije ni išao da se leči, on nije imao overenu knjižicu, ne daj bože da mu je zatrebalo za dete ako je osigurano preko njega, šta će, morali su ljudi privatno da plaćaju. Isto je tako i za poljoprivrednike, odnosno one koji su u poljoprivredi registrovani kao preduzetnici.

Sad su to ogromni dugovi. Ljudi nisu koristili to, a sa druge strane, ako bilo šta naprave kao prekršaj, vi propisujete ovakve kazne. To nije korektno, to nije dobro i tek će da destimuliše onda domaće preduzetnike ako na ovakav način postupate prema njima.

Pa, mi smo protiv osnivanja ove revizorska komore i sad ostali poslovi komore su definisani ovim članom 58. koji mi smo amandmanom tražili da se briše, jer nam je ne prihvatljivo, zaista, da komora utvrđuje, kako ste ovde rekli, etičke kodekse ponašanja revizora, ma šta to da znači.

Čujte, sada će tamo neko ko je pisao nekakav kodeks da kaže ovo je u skladu sa tim ili nije. Revizor mora da radi u skladu sa zakonom kod revizije privrednog subjekta ili pravnog lica, za koje je nadležan. Kako bi to sada izgledalo da mi, državnom revizoru, sada je iznad njega Vlada, jel tako, ili koji je organ, Skupština, da mi njemu propisujemo neke kodekse ponašanja?

Nije u tome problem. Mi imamo dosta kvalitetne, u to sam apsolutno uverena, i renomirane revizorske kuće, ali radi se o tome da je upravo DRI dala najveće primedbe na to da u organima lokalnih samouprava i u javnim preduzećima, gde se vrši vlast, dakle troše se budžetska sredstva kod indirektnih budžetskih korisnika, su najveće moguće zloupotrebe. To je problem.

Umesto da idete na to da to iskorenite i da pomognete, na kraju krajeva, DRI i tom timu ljudi koji traže od vas da imaju i veći prostor i veći broj zaposlenih, da biste mogli da kontrolišete kako u lokalnim samoupravama neko troši narodni novac, vi izmišljate ovakve novotarije i komore koje propisuju kodekse i ostale uslove i propitivanja i usavršavanja, kako će to oni da određuju. To je zaista neverovatno.

Srpska radikalna stranka je prisutna u ovom novoobnovljenom višestranačkom sistemu Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre, od 1991. godine.

U svim sazivima Narodne skupštine, pa i u tom 2006. godine, poslanička grupa SRS takođe je bila protiv osnivanja ove komore i za razliku od drugih, koji nemaju ni program, ni ideologiju, ni cilj, mi se držimo onoga šta smo govorili tada, govorimo i sada. Pokazalo se u vremenu koje je iza nas da ta komora niti je unapredila poslovanje revizora, niti je tim renomiranim revizorskim kućama pomogla da bolje rade svoj posao. Neko se dosetio toga u to vreme i eto to je ostalo do danas.

Taman krenuh kod kolege Mirčića na neke konsultacije, ali biće da sam u pravu kada kažem da u velikom broju jedinica lokalnih samouprava, pošto je to po zakon u da može i da ne mora, nisu angažovane eksterne revizije, pogotovo za završne račune budžeta tih jedinica lokalne samouprave.

Sećam se dok sam ja bila odbornik u dva saziva u gradu Kragujevcu, uvek je od tadašnjeg ministarstva grad dobijao dopis da može, a i ne mora da takvu eksternu reviziju angažuje.

U tome je zaista veliki problem i sada ću da iskoristim ovu priliku, jer ovaj naslov i član 65. se i dalje odnose na registar sada revizora i revizorskih kuća, da vas pitam, gospodine ministre, s obzirom na to da velika transferna sredstva odlaze u budžet grada Kragujevca, da li ste upoznati sa trenutnim stanjem duga? Ukupan dug, dakle, po osnovu dospelih obaveza dugova javnih preduzeća. Kako je moguće da jedan grad gde se u odborničkim krugovima spekuliše sa time da je dug preko 100 miliona evra, dobije saglasnost da uzme novi kredit od 10 miliona evra za potpuno nepotrebne stvari, za stari koje su u startu veoma skupe u odnosu na ono što je njihova tržišna vrednost? To su stajališta koja koštaju basnoslovno mnogo, na autobuskim stanicama i sve drugo za šta

Doći ćemo u situaciju da jedan tako veliki grad, a vidimo da to nije slučaj ni u Novom Sadu, iako smo tamo opozicija, ni u Beogradu, gde takođe jesmo, ali imamo učešće u nekim opštinama, u gradu Nišu gde smo deo koalicione vlasti, gde se ipak nešto radi i privređuje i stavljena su na noge, kako se to kaže, opet sva ta javna preduzeća koja su godinama iz nasleđenih dugova ovih žutih došla u situaciju da su bila pred potpunim kolapsom.

Mi u Kragujevcu apsolutno ništa to ne vidimo. Čak, to se govori i u gradskim krugovima, ali vi to već najbolje znate i to bi tako bilo proverljivo kada bi takva jedna eksterna revizija došla, da je sam gradonačelnik u više navrata tražio direktno od predsednika Srbije Aleksandra Vučića da grad pomogne sa višemilionskim novčanim iznosima, ali nigde se taj novac ne vidi, čak naprotiv, grad je u sve većim problemima što se tiče i infrastrukture i samog funkcionisanja i bio bi poslednji trenutak, bez obzira na to što on sigurno čeka da mu istekne ovaj mandat na mestu gradonačelnika, jer veliki je otpor i među vašim odbornicima SNS prema njegovoj takvoj vladavini, da nam neko kaže šta se tamo dešava.

Da li ste vi pozvani, eto to je pitanje za vas, kao ministar finansija, kao čovek od struke i kao neko ko zaista treba da vodi računa o svakom potrošenom dinaru da i, na kraju krajeva, posetite po bilo kom osnovu Kragujevac ili da se upoznate sa trenutnim finansijskim stanjem? Hvala.