Gospodine ministre, prvo moram kolegi Orliću, pa ću se nadovezati na ovo što ste vi rekli.

Kolega Orliću, nije problem samo u tome što je Dragan Đilas bahat u svom bogaćenju na protivzakonit način. I on i Boško Obradović i Vuk Jeremić, ako bolje pogledate i Živković su destruktivni. Krajnje destruktivne ličnosti. Međutim, ono što je interesantno je da vi, evo govorio je danas više puta gospodin Martinović, pokrenuli smo postupak na koji način se obogatio Dragan Đilas. Da li ste vi pokrenuli postupak da utvrdite na koji način se obogatio i Zoran Živković? Stalno govori o tome Marijan i mi to znamo, da je od jednog tamo prosečnog, lokalnog niškog političara, zapamtite i gradonačelnika u vreme sankcija, koji je pozivao ljude da račune za struju u ono bure koje je tamo zapalio na trgu, bacaju u vatru, a kasnije su ljudi zbog toga imali i te kakve posledice. Dakle, govori se o ljudima koje ste vi trebali da procesuirate, odnosno tužilaštva gospodine ministre koja su nadležna da rade taj posao. Mi smo više puta pokretali i pitali vas to pitanje – da li vi znate gde je Zagorka Dolovac, republički javi tužilac koja je odgovorna za takva dešavanja i ne samo to, nego ti destruktivci su pokušali i državni udar pre dva meseca u Srbiji, ne reaguje uopšte. Ne možete onda da tražite od jednog običnog čoveka u nekom selu, u manjem gradu, u većim gradovima da striktno se tresu i da imaju taj strah od državnih organa i da, opet vam ponavljam niko nikad iz SRS nije se zalagao za to da se ne izdaju računu ili da se ne prijavljuju zaposleni, čak naprotiv, ali smo tražili olakšice od strane države i da se ti ljudi zapošljavaju i da ove kazne koje su propisane budu niže.

Ako pogledate i ovaj moj amandman i amandmani koji slede, mi smo raspon napravili tako da on bude relativno prihvatljiv za današnje tržište i za mogućnost poslovanja tih preduzetničkih radnji. A kada imate u daljem delu ovih kazni odredbu gde je najviša i preko milion dinara, gospodine ministre, to je iznos od sedam cifara. To može da plati ovaj tajkun i lopov Đilas, ali običan čovek i preduzeće koje možda uzima kredite za obrt, koje teško posluje zato što ima i ne naplative neke račune i fakture kod svojih poverilaca, to je zaista teško. Verujte mi, obzirom na to da sam i sa nadležnima i zaposlenima i u Poreskoj upravi u Kragujevcu razgovarala, svake godine preko 3.000 ljudi koji su preduzetnici, vlasnici preduzeća podnose zahtev za reprogram svojih dugova. Nije nenormalan pa da to ne plaća na vreme, a pogotovo sam, zaposlen za sebe da je u mogućnosti, ali ako uđete u taj vrlog i u to vrzino kolo, ovaj duguje ovome, onaj onome, vi nemate mogućnost da to stalno servisirate.

Dajte malo, budite tolerantni. Dakle, neka se poštuje zakon, inspektori da rade svoj posao, ali da ne budu bahati ni u kakvom slučaju, ali vi kažete imate inspekciju, nemate i sami ste rekli vi i ministar Mali i Ružić, dovoljno inspektora da pokriju čitavu teritoriju Srbije za određene poslove inspekcijskog nadzora.

Morate da budete svesni situacije kakvi su sve ugovori tih preduzeća, koliko je zaposlenih u uslužnoj delatnosti, u kafićima, u restoranima, u trgovinama, to je veliki broj ljudi, da vlasnici tih malih preduzeća nekada na uštrb sebe moraju da isplate plate tim zaposlenima i poreze i doprinose, dobit je tek nešto što mogu da vide posle zaista dve ili tri godine početka svog poslovanja i zato smo tražili da ove kazne budu u rasponu od 30.000 do 100.000 dinara, jer je od 50.000 do 200.000 zaista mnogo.

Svaki će vam knjigovođa u svakom gradu koji ima par njih ili su preduzeća ili više desetina njih da vodi knjigovodstva, reći da će pre da naplati država od onoga ko ima i ko naravno napravi takav prekršaj da je manja kazna, nego kod onoga koji će da stavi katanac u vrata, pa će onda tek da duguje, da mu se blokira račun i da ugasi tu radnju ili to preduzeće.

Ovde dolazimo do situacije, gospodine ministre, da se terminološki ovaj zakon o elektronskom poslovanju, odnosno trgovini, pokušava da izjednači sa nečim što već postoji u Zakonu o javnom beležništvu. I to je jedan termin oko kojeg se vodila polemika među advokatima, pravnim stručnjacima, profesorima pravnog fakulteta, da li to nešto, tzv. solemnizacija, treba da stoji uopšte u bilo kom zakonu i tada donetom Zakonu o javnom beležništvu, a mi smo inače protiv javnih beležnika, odnosno tog zakona, jer smatramo da je to bespotrebno, da je Srbija trebala da nastavi onako kao što je decenijama rađeno, da se svi ugovori i sve druge overe vrše kod nadležnih sudova.

Sećam se, bila je jedna emisija na ovom tzv. javnom žutom Bujketovom servisu, gostovao je čak i predsednik ove beogradske advokatske komore, mislim da je bio Šoškić, sad se oni menjaju, i, znate da on nije znao da objasni to tumačenje koje stoji, evo, ja sam zapisala - na sajtu ministarstva piše da je solemnizacija potvrđivanje isprave kod javnog beležnika. I onda se postavlja pitanje - a zašto javna isprava mora da se potvrđuje? Evo ovde pravnika, gospodina Martinovića, kao doktora pravnih nauka, gospođe Radete i, znate, to je jedan pravni nonsens.

Nešto što je već kroz ugovorom dve strane verifikovano, odnosno overeno, kao što ja predlažem ovim amandmanom u ime SRS, sad treba neki notar da solemizuje, jel tako, odnosno da kaže – e, to je nešto što ja potvrđujem da je tačno. A, „solemnizejšn“ izvorno, to sam pogledala malo pre na ovom oksfordskom rečniku, gospodine Martinoviću, znači religijski obred, obično kada je u pitanju venčanje. Zaista, ja ne razumem da se solemnizuje nešto što je već ugovorom overeno. Razumem, ajde, ako ste uveli te notare, da oni legalizuju nečiji potpis. Dođe čovek, valjda smo mi, kažem, protiv toga da to rade oni, već da rade sudovi. Ali, ako je već to solemnizovano, molim vas, objasnite mi što to da postoji u ovom zakonu, jer ovde Vlada je obrazložila i kaže – zbog toga što se usklađuje sa Zakonom o javnom beležništvu.

Mi smatramo da treba ipak da stoji, kako smo mi to rekli, overene, odnosno legalizovane, jer to je zaista dovoljno da se potvrdi. Kad je, ja mislim da je još 2004. godine u Srbiji usvojen zakon, tada smo bili isto poslanici u skupštini, Zakon o elektronskom potpisu, kada je on počeo da se primenjuje kod ugovaranja dve strane.

Dosta je to počelo da funkcioniše. To ljudi, naročito kod tih ugovora na daljinu, evo, ovo je trgovina na daljinu, odnosno trgovina sedam dana u nedelji, 365 dana u godini, 24 sata možete onlajn da poručujete robu. Naravno, i tu treba građani da budu oprezni i da vode računa gde to rade.

Sad kad smo kod te solemnizovane kupovine, pod znacima navoda, odnosno overene i ugovorene, htela sam da pohvalim zaista jedan pozitivan primer, a to je poziv, eto, i za sve druge. Ne moraju da budu ljudi iz dijaspore, ali imamo slučaj u Prijepolju, gde se gospodin Varaklić vratio, kao iseljenik ranije u Kanadu, u svoje rodno mesto i formirao je kompaniju koja zapošljava preko pedesetoro mladih ljudi sa tendencijom da ih bude još više. Na tom prostoru, dakle tu, bave se prodajom onlajn. To je neka mreža slična kao „Amazonu“ ili „Ali-babi“, ali je kanadska mreža za onlajn trgovinu, mlade ljude čiji je čak prosek plate, to treba da bude primer za sve vas koji dovodite strane investitore i dajete im subvencije po 10, 11 hiljada evra. Ovaj čovek je zaposlio te ljude i prosek plate, nećete verovati, gospodine ministre, preko 100.000 dinara. Čak neki imaju i 150, 200 hiljada dinara. To je vrlo ozbiljan posao.

Neko da bude operater, u smislu špedicije onlajn, za poznatu kompaniju u svetu, da radi te, kako bi rekli, „fri lens“ poslove, to je odgovorno. Naši mladi ljudi koji su informatičari, evo tu je kolega Orlić koji je i doktor elektronskih nauka, može da vam kaže da je to nešto što iscrpljujuće, u isto vreme odgovorno, ali i dobro plaćeno. Tako da, mi treba tu da naše ljude edukujemo.

Sad je usvojen ovaj zakon, pa, znate, ni je ni dovoljan procenat, odnosno biće, verovatno, insistiramo da malo više obratite pažnju i u danu za glasanje prihvatite ove amandmane. Nije to još ni toliko zaživelo u onoj meri u kojoj bi trebalo da bi pomogli domaće kompanije koje uspešno posluju, da prodaju onlajn svoju robu.

Ali, onda, stvarno, zašto ovakvi izrazi koji su nepotrebni i ove reči i u ovom zakonu, kao i u Zakonu o javnom beležništvu? Jednostavno, ako želite da jedan ovakav zakon koji treba da bude za moderno poslovanje, jer nema danas ni malog deteta koje ne koristi računar i sve više ljudi i u nekim drugim sredinama, a pomaže zaista našim kompanijama, jer opet ćete podstaći one druge ljude, mlade, inforamatičare, da izrađuju ove onlajn platforme, sajtove za kupovine. Svakako, imaće i država od toga koristi. Tu se nalaze i reklame, ne ove kao Đilasove, monopolske, koje koštaju čitavo bogatstvo i brdo para.

Kad smo kod te solemnizacije, gospodine Arsiću, vi ste čuli da je ovaj nesrećni prozapadnjački i antisrpski Savez za promene napravio nekakav ugovor sa narodom. Ugovor bez naroda. I šta ste, gospodine Martinoviću, malo pre govorili – 100, 200 ljudi? Evo, u subotu ih je u Kragujevcu bilo 15. Znate, oni sve hoće, samo njih narod neće, a mi zahtevamo od vas da uradite vaš posao do kraja kao vlast koja ima tu odgovornost i da procesuira sve njih za njihova nedela, odnosno za pljačku Srbije i državnih resursa.

Gospodine ministre, složićete se sa nama da je ovaj zakon veoma važan za buduće funkcionisanje poljoprivrede u Srbiji, naročito zbog činjenice da robna produktna berza i naša novosadska produktna berza je jedan od lidera u ovom delu Evrope.

Ovaj institucionalni okvir koji treba da nas izvede kao što ste vi rekli u svom uvodnom izlaganju, odnosno naše proizvode i na svetsko tržište je samo zakonski okvir, ali moramo da dođemo do toga, a tu je i kolega Rističević, tu su i mnogi drugi ljudi koji dolaze sa područja Vojvodine, ali i drugih krajeva Srbije koji se suočavaju sa tim da pre nego što svoje proizvode plasiraju putem produktne berze imaju mnogo drugih problema. To su: grad, nedovoljne subvencije koje mi tražimo izmenama i dopunom zakona o Subvencijama za poljoprivredne proizvode, jer evo imate trenutno danas aktuelnu situaciju da je cena pšenice niža nego što je to uobičajeno, možda i niža nego u protekle četiri godine. Ja se sećam 2011. ili 2012. godine, da je ona imala svoj maksimum od 25 čak dinara, a cena brašna je bila skoro 31 dinar. Danas srpski seljak mora da gleda prvo u nebo, pa posle da vidi šta će i kad država da vrati, koje će subvencije da dobije, a onda eventualno da se pojavi.

Međutim, produktna berza nije nažalost napravljena za običnog srpskog seljaka, već za one koji imaju veće komplekse zemlje, a naročito za ove strance koji su uzeli ogromne njive, hektare i na desetine hektara u zakup pod sumnjivim uslovima u vreme još ovih žutih i to tako ide iz godine u godinu za svoje zasada svojih žitarica, a običan onaj poljoprivrednik, jer prosek njiva na koje se seje pšenica u centralnoj, južnoj, zapadnoj, istočnoj Srbiji je veći od dva do tri hektara i to je mnogo, malo je onih kojih na većem polju to seju.

Pre svega, država treba da se zabavi time kako će organizuje da svi ti manji poljoprivredni proizvođači, što uporno SRS zahteva kroz naš program i kroz ideju za poljoprivredu, sve to na jednom mestu da neko otkupi za njih, a onda neka se on pojavljuje na toj robnoj berzi.

Zaista je neverovatno da ljudi iz tih udaljenih ruralnih sredina, naročito iz planinskih predela, pa tamo sve kada pogledate ceo kraj, i užički kraj, i onda krenete putem Zlatibora do Nove Varoši, Priboja, Prijepolja, nemaju mogućnosti da ono što proizvedu na tim manjim posedima daju na robnu berzu.

Drugo pitanje je za vas, kolega Rističeviću, kao predsednik Odbora za poljoprivredu da li ste do sada ustanovili ko je sve vršio za vreme vladavine Rasima Ljajića, koji je ranije bio ministar trgovine i dosovske Vlade, zloupotrebe kod skladištenja pšenice iz robnih rezervi, gde su nestale ogromne količine i ko je bio taj povlašćeni i u Vojvodini pod palicom Bojana Pajtića i njegove prevarantske ekipe u vašoj Inđiji kada je bio Ješić i da ne ređam dalje sve te lopuže i gde je nestala ogromna količina te upravo berzanske robe koja je završila u njihovim džepovima, tih lopova i kriminalaca?

Opet moram da se vratim na ono što već postoji u Srbiji, a to je Produktna berza u Novom Sadu i malopre kolega Despotović je rekao da mi smatramo da je mali ovaj iznos od 50 miliona dinara, jer to berzansko poslovanje ima i rizični aspekt i svako ko predaje robu tamo normalno treba i da se osigura.

Produktna berza u Novom Sadu, koja ima odličnu saradnju sa Republičkom direkcijom za robne rezerve, godišnji otkupi od 100 do 150 hiljada tona pšenice i drugih žitarica. Međutim, sada kada bi se neka nova takva berza osnovala u nekom drugom delu Srbije koja bi, recimo, bila veoma značajna za centralnu Srbiju, za ariljski, valjevski kraj, za jug Srbije, gde se vrši promet, ali između proizvođača i onih koji to otkupljuju, drugih sirovina, odnosno poljoprivrednih proizvoda, to je nešto što bi država trebala da podrži i da se opredelimo za to u kojim krajevima Srbije će da se uspostavi jedno takvo berzansko poslovanje, gde će tačno da se zna i način skladištenja, gde će tačno da se zna i koja su to moguća odstupanja u zaštiti te cene.

Ne možemo mi sada da pustimo niz vodu, ni naše malinare, ni ljude koji se bave proizvodnjom jabuka i drugog voća, a i povrća i da se pravimo da ne postoje te iste cene na, recimo, robnoj berzi u Bolonji. Tamo sam, mislim, u toku tog najvećeg njihovog berzanskog poslovanja, u tom periodu godine, bila dva puta, davno sa ljudima iz Agrozajednice Srbije, i to je tada našim poljoprivrednicima, koji su sa nama putovali, bilo neverovatno da se tamo pojave sa svojim proizvodima, sa svojom stokom i da odmah dobiju najbolju cenu, ali za kvalitet.

Znate, ne može ni na produktnoj, odnosno robnoj berzi da se nađe nešto što nema svoj kvalitet. Da bi se pospešio, dakle svaki taj čovek… Gospodine Đorđeviću, verovatno i vi razmišljate, to je vaš resor za rad i zapošljavanje, da veći broj ljudi, koji to žele, vratimo na srpsko selo, da li je tako, da oživimo srpsko selo, da podignemo nove zasade, da imamo novu proizvodnju. Zato je i ovo poslovanje važno.

Ove naše amandmane koje smo podneli su u funkciji tehničkog poboljšanja zakona. Ima i nekih suštinskih izmena, ali uglavnom takvih da se omogući da u budućnosti to berzansko poslovanje koje je veoma važno za Srbiju bude bolje i da pomogne kod plasmana robe na rusko tržište. To je zaista naša šansa. Sve što proizvedemo u Srbiji, da uzmemo u obzir i da Rusi imaju ogromna žitna polja i da oni imaju ključnu ulogu u diktiranju cena… Znate, kada u Rusiji skoči cena žita odmah se to odrazi na Produktnu berzu u Srbiji, a onda oni donesu odluku, to je zaista jedna toliko organizovana moćna i jaka zemlja i Putin i njegovi saradnici gledaju kretanje na svetskom tržištu, onda subvencionišu prevoz koji ima veoma važnu transport ulogu u otkupu i onda balansiraju i gledaju kako da zaštite i svoju cenu, a da i dobro prođu njihovi poljoprivredni proizvođači.

Kod nas toga nema zaista. Setite se samo prošle godine, imali ste na Vladi taj problem, kada je sada Severna Makedonija uspostavila, pored onih normalnih carinskih odnosa koje imamo, van carinske kvote i tražili su od naših mlinara da se prilagode novo nastaloj odluci njihove Vlade i da se raspakuju džakovi, da se čeka fitosanitarni pregled. Mesec dana je to moglo da traje.

Svedok sam i takvih slučajeva da se kamioni zadržavaju zbog fitosanitarnih pregleda i papira koji dolaze iz Sarajeva i njihove administracije, a ne iz Republike Srpske, nego baš iz Sarajeva, i da naši kamioni na Rači čekaju ko zna koliko dana. To je već povećanje i troškova transporta, a zamislite koliko su uništeni mlinari pre godinu i nešto dana. I onda kaže Rasim Ljajić – videćemo, čekaćemo još koji dan, pa ćemo da uspostavimo kontra mere. Kada se tako nešto desi, uvek Vlada mora da ima spremne mere i da odgovori, jer kako Rusi znaju da zaštite svoje proizvode, pa i mi valjda treba da znamo i da učimo od njih kako da zaštitimo naše i naše tržište.

Evo, dolazimo do skladištenja robe, koja je predmet berzanskog poslovanja i gospodine ministre, zaista nas srpske radikale, pa bih zamolila gospodina Rističevića da nam to pripremi za sledeću sednicu Odbora za poljoprivredu, zanima koja su to gazdinstva, koje su to sve firme, skladišta, gde se po Zakonu o skladištenju, pre svega pšenice i kukuruza iz robnih rezervi vrši skladištenje.

Opet se vraćam na onu priču od malopre i da vam kažem, ne postoji, ja mislim, na jugu Srbije, tamo kod mene u Šumadiji, to je retkost, evo, imam takav primer i u najbližoj porodici, gde postoji mlin koji je star, mlinska industrija porodična, koja preko 110 godina posluje vrlo uspešno u oblasti Kraljeva i okoline. Ne samo oni, nego i drugi ljudi, nisu imali mogućnost da dobiju taj posao skladištenja, a rade kvalitetno taj posao i normalno odgovorni su ljudi. Već je to otišlo kod ovoga, kod onoga, ko je izdavao te dozvole, ko je sa tim muljao, jednostavno hoćemo da znamo na koji način i ko je taj po kojim kriterijumima se to određuje?

Što je veoma važno, to je da država koja je prošle godine pooštrila uslove za skladištenje ove robe o kojoj je govorila koleginica Radeta, pre svega voća na našim voćarskim područjima u Srbiji, kod novih rešenja i novih uslova za hladnjačare, mora da ima u vidu i to da projektuje budžetom za 2020. godinu, da se iza te hladnjače, po tim novim standardima daju subvencije veće nego što su sada. Zato što su upravo ti ljudi tek tada u mogućnosti, oni koji imaju izvorni proizvod srpski, srpsku jabuku, krušku i sve što se proizvodi, da kroz takvo skladištenje izvoze u Rusiju, što je pre svega prioritet srpskog seljaka, evo Topolski ceo kraj tamo, da ne govorim ovde Grocka i svuda redom gde ima tih otkupnih mesta.

Podneli smo ovaj amandman, gospodine ministre, jer kao i svi amandmani SRS su u funkciji da zakon bude precizniji, da bude u duhu srpskog jezika i da bude razumljiv kako za potrošače tako i za trgovce.

Neverovatno je da je Rasim Ljajić, kao predlagač ovog zakona, i njegovi saradnici koji su preveli očigledno ovaj zakon od neke zemlje Evropske unije i malo ga upodobili ovim našim prilikama, izbegao to da, mada to svako treba da zna, svaki ministar u Vladi, a pogotovo on, da ovaj zakon reguliše trgovinu uopšte, ali i sve oblike trgovine i da je on svakako zakon za unutrašnju trgovinu. Zato smo i podneli amandman, jer ova reč: „način“ ništa ne znači, a oblici trgovine – e, to je nešto drugo.

Dakle, imate maloprodaju, veleprodaju, pijačnu prodaju, itd. i sad dolazimo do toga, evo malopre je Rističević počeo tu priču, kako to da slobodna tržišna utakmica važi za svakog trgovca jednako. U Srbiji je to nemoguće zbog uvozničkog lobija, zbog primene SPP i zbog činjenice da, upravo ti trgovinski lanci pokrivaju 95% našeg tržišta, 20 ih otprilike ima koji su se pozicionirali na tržištu Srbije, od toga je „Deleze“ sa najvećim učešćem od preko 30%. To ništa ne bi bilo sporno da sa druge strane država štiti domaće trgovinske lance, a i proizvođače.

Zaista je to prava istina. Vi ako nemate svoj proizvod, teško da ćete da se probijete na tržištu Srbije i da imate dobru zaradu. Šta rade male trgovine gde su uglavnom zaposleni članovi jednog porodičnog domaćinstva? Rade za maržu, koja mora da bude primerena običnom potrošaču, jer dnevno potrošnja u Srbiji je u trgovini na malo od 200 dinara, do čak, kaže, a to je u idealnim uslovima i to baš gde je urbani deo nekog grada 450 dinara i sada mali trgovac ako nabavlja sve, od povrća i voća, preko proizvoda od „Metroa“ i drugih veletrgovaca, teško da može da opstane.

Vi dobro znate, gospodine ministre, jer vaš resor radi zapošljavanje, da su mnoge takve trgovine, iako ljudi imaju entuzijazam na početku, nažalost posle par godina osuđena na propast, jer ceo taj lanac plaćanja, onda poreze i svega što treba da daju državi je za njih nedostižan, jer nemaju svoj proizvod, a ovi veliki sistemi njih satiru.

Onda je zaista neverovatno da u ovom prvom članu, vi kažete da ovaj zakon treba zabrani nepoštenu tržišnu utakmicu, prevedeno nelojalnu konkurenciju, što je ustaljeni izraz, a sa druge strane, ne znamo ni zbog čega napominjanje toga ovde kada mi imamo Zakon o zaštiti konkurencije.

Ne možete da zaštite naše tržište od nelojalne konkurencije, sve dotle dok se ne uspostave carine da bi se sprečio ovaj uvoznički lobi, da uništava domaću proizvodnju, domaće proizvode, jer mi treba da oporavimo, pre svega, kroz podizanje takvih fabriku u delovima Srbije, gde zaista imamo i vredne ljude i repromaterijal za to, prehrambenu prerađivačku industriju.

U mnogim gradovima gde je zaista u onoj bivšoj Jugoslaviji, pa da kažem i za izvoz u celoj Evropi su se ljudi dičili time da imaju takve fabrike od proizvodnje i prerade voća i povrća, do prerade mesa, evo i u Kragujevcu iz kojeg ja dolazim čuvena „Crvena zvezda“, da ne pričam dalje po Srbiji, toga više danas nema i onda su mali i sitni trgovci osuđeni na propast.

Gospodine ministre, doći ćemo i do tih delova zakona koje ste sada napomenuli, a to je inspekcijski nadzor i mi smo takođe smatrali i videćete u našim amandmanima da i tim odredbama nije mesto u ovom zakonu. Mi imamo Zakon o inspekcijskom nadzoru i zaista je neverovatno da tek novoformirana komunalna milicija, dakle sa dodatim ovlašćenjima može na takav način da se odnosi prema trgovcima i da ima takva ovlašćenja, nemam vremena u ovoj replici da detaljnije o tome govorim.

To je valjda običaj dobre poslovne trgovine, kupac uvek treba da bude u pravu, odnosno potrošač i naravno svako ko pribegne tome da vara bilo koga, treba da snosi i zakonske sankcije, a i samim tim, izgubiće i te svoje potrošače.

Šta je suština ovde? Suština je u tome da tržište Srbije je zatrpano robom iz uvoza, a pre svega prehrambenom robom koja može ovde i te kako da se proizvodi.

Da li je vama normalno, gospodine ministre, da recimo u Prilikama, u Kušićima kod Ivanjice, tone i tone krompira propadaju svake godine? Hoćemo da govorimo o ceni kupusa, paprike, bilo čega? Uvek seljak koji ima plastenik, koji ima njive sa tim zasadima malina, to je tek posebno pitanje, mora da gleda u nebo prvo, a onda da dođe do toga da li će pre neki uvoznički lobi da uveze iz neke druge zemlje, nije bitno da ne pominjem iz kojih se sve uvozi taj proizvod, a on svoj da baci. Ko će da proizvodi krompir najvećeg kvaliteta, a da mora da ga proda za pet ili deset dinara, a da ima te prerade i da ima otkupnih centara koji su, takođe trebali posebno da budu ovde definisani ovim zakonom, onda bi srpskom seljaku bilo lakše.

Ovo je veliki propust koji ste napravili, u stvari odbegli Rasim Ljajić u zakonu. Dobro, on zna oznake za ove narkotike i to je internacionalna oznaka pa ga i ne zanima, ali što se tiče deklaracije gospodine Đorđeviću, ona mora da bude jasno prevedena na srpski jezik. Ne samo to, to nije čak ni dovoljno, jer su istraživanja pokazala da svaki treći potrošač ne razume oznake na deklaraciji.

S obzirom na to da je ogroman priliv robe iz uvoza, zbog uvozničkog lobija, a to je naročito opasno kod prehrambenih proizvoda. Nije mali broj slučajeva na žalost u Srbiji, to ste mogli da čitate i u štampi. Znaju trgovci, evo i među vama ima mnogi koji imaju malu decu, uzrasta osnovne škole, koja su u razvoju, gde je svaka nejasna deklaracija koja nije dobro prevedena, koja nije čitko napisana, za koju vam je potrebna lupa, a obično je potrebna, krije opasnost, jer određeni hemijski proizvodi sadrže alergene koji mogu da štete deci, a naročito maloj deci i deci u osnovnoj školi.

I vi ste morali zakonom da obavežete svakog onog ko je proizvođač i onog ko je uvoznik da upravo takva deklaracija bude na tržištu. Ja stvarno ne bih toliko ni počela na to da obraćam pažnju, međutim upravo me je iz jednog lanca tih marketa na to upozorila jedna zaposlena koja mi je rekla da sve to što su standardi međunarodni koji sadrže određene oznake, a naročito kada su hemijski proizvodi u pitanju za nas koji smo možda skloni nekim alergijama su opasni po zdravlje i da svakako na to mora da se obrati pažnja.

Ja zaista verujem da ćete vi imati i neki konkretan odgovor na ovo što se tiče poslanika iz vlasti. Vidim da su uključeni u raspravu i to je dobro. Ja bih lično volela da mi replicira kolega Vladimir Đukanović, nije tu. Verujem da bi on zaista kompetentno mogao da da odgovor ili da se složi ili da drugačije mišljenje, ali eto žao mi je što nije prisutan u sali.

Nema tu ideje. To postoji u svetu, ali kažem vam, eto vidite ministar se ne bavi svojim resorom, a očigledno ljudi koji su pisali ovaj zakon nisu na tu važnu stvar obratili pažnju.

U mnogim zemljama u svetu i vi ste čovek koji i službeno, verovatno i privatno putujete pa znate, postoje i oznake za to, pod opasnošću da su po nekoga opasni po zdravlje, proizvodi koji su označeni različitom bojom. Dakle, to je jedna od ideja.

Druga ideja je da se zaista obavežu i pravilnikom o tome kako se vrši deklarisanje, a to su opet podzakonski akti koji moraju da budu jasni i precizni, šta sve mora da piše kada su u pitanju hemijske oznake. Nemojte da očekujete, zaista od ljudi koji, imate dosta ljudi koji to i ne razumeju i ne znaju, i on to da čita i sada da gleda. Naznačite mu da to sadrži određeno. Veoma je mali, to su egzaktna istraživanja. Kažu od ukupne količine i broja proizvoda koji se deklarišu, koji se nalaze u rafovima, samo petina njih ima to upozorenje da može da sadrži to i to.

Zašto je zakon obavezao svakoga ko vrši reklamu određenih farmaceutskih proizvoda da, znate kada spiker, odnosno onaj ko prati reklamu, ubrzava i kaže – pre upotrebe obratite se lekaru ili farmaceutu itd. E, to mora da stoji na ovim artiklima. Imali smo mnogo slučajeva, samo pogledajte kroz štampu ili ovako, završe ljudi i deca u domovima zdravlja, ne znaju šta ih je snašlo jer je to opasno.

Dovoljno je da je to mali promil toga bude prisutno u proizvodu, jednostavno neko to prvi puta proba. To je neki novi proizvod za njega, pogotovu ti uvozni i onda doživi neki šok ili nešto ne daj Bože slično.

I kada smo mislili na to na srpskom jeziku, nije dovoljno gospodine ministre da neko misli da je to srpski jezik, a neki je ustaški novogovor.

Upravo se to desilo, ovo o čemu pričam, u Republici Srpskoj. Njihov parlament je čini mi se pre par godina, a da ne govorim o ruskim propisima koji su striktni, doneo izmenu zakona gde je baš ovo o čemu mi govorimo i što stoji u ovom amandmanu, u upotrebi je službeni srpski jezik i na srpskom jeziku treba da napišete mleko, hleb, taj artikal sadrži to i to.

Dakle, imate situaciju da u ovim lancima kupujete proizvode koji dolaze odatle i oni nisu na srpskom jeziku. To nije deklaracija na srpskom jeziku, jer oni nemaju svoj jezik.

Mi imamo tok sednice gde razgovaramo o amandmanima i ja očekujem zaista, da pre nego… nije problem, neka se javi ko god želi na naše amandmane i mi ćemo na neke druge, ali da kolege ipak pročitaju, a i vaša je obaveza, vi imate ispred sebe tekst amandmana, gospodine predsedavajući.

Javljam se po članu 27. stav 1. po članu 107. i članu 32. da uputite, o prethodnom slučaju koleginicu Čarapić, na to o čemu se razgovara.

Ona je potpuno pobrkala i pojmove i o čemu se ovde priča. Govori o terminima za sezonsku rasprodaju i šta je sezonska rasprodaja. Nije amandman kolege Savića o tome. Kolega Savić govori o, zaista je veliki propust, obratite pažnju, gospodine ministre, nemogućnosti da trgovac koji patike, banane, piliće, bilo šta, stavi na rasprodaju, novu količinu robe, ako se ona u trenutku rasproda… Sećate se one famozne akcije u „Lidlu“? Pa, imate to i na drugim mestima. Vi direktno hoćete da oštetite kupce. Najčešće su to ljudi slabijeg imovinskog i materijalnog stanja.

Došao čovek, ja sam svedok toga i vi verovatno - zašto nema? Naravno, oni kažu - doći će, biće posle podne, očekujemo da stigne. Ne, vi ovim zakonom kažete – ne može. Ono što je u „Maksiju“, u „Lidlu“, u „Idei“, u „Rodi“, tu je, ali ne može više iz Beograda, iz centralnog magacina. Rekao je zakon, ne može.

Lepo piše, a on traži da se to briše - od objavljivanja rasprodaje do kraja njenog trajanja trgovac ne sme da naručuje, uključuje u rasprodaju nove količine robe koja je predmet rasprodaje. Upravo o tome se radi. Treba da može da uključuje novu količinu robe, jer ljudima treba ta roba po toj ceni. Logično.

Može da bude, gospodine ministre, i na taj način na koji vi tumačite, ali najčešće je ovako kako smo mi iz najbolje namere hteli da promenimo ovaj tekst zakona.

Vidite, živimo u Srbiji u kojoj je mnogo teško. Evo, uskoro ćemo imati i početak školske godine i tada se, recimo, deci kupuju neophodne stvari. Ako je to tako kao što vi kažete i neka akcijska cena traje par dan, a šta ćemo za one roditelje, eto i resorni ste ministar za to, koji baš tog dana i dok traje ta akcija nemaju? Rasprodaja, po ovom zakonu, ima duži vremenski rok. Ako je nešto na rasprodaji u dužem vremenskom roku, to nije isto, akcija i rasprodaja i sami ste rekli. Da li je tako? Postoji jasna razlika i u tome je suština, ona traje duže.

Neko ko ima novca, kupiće te patike, taj ranac, bilo šta detetu u tom trenutku dok je akcija. Ako je rasprodaja, pa u ovim velikim trgovinskim lancima toga više nema tu, fizički izdvojeno kao što stoji ovde, ali može da dođe iz centra, iz Zemuna, Novog Sada i ne znam gde, u tom dužem vremenskom periodu onda je to povoljnije za kupce, jer on zna, jer obično tako i ljudi pitaju – izvinite, to se rasprodalo, kada će… vi imate sad ove letnje, a i vi ste ovde, mi se ne slažemo sa ovim datumima, o tome će kolege kasnije, ali imate taj dug vremenski rok. To su letnje rasprodaje. To nisu akcije. Imate isto tako i zimske - kada će to da dođe, pa kaže – eto, videćemo. Aha, ima na stanju u Kruševcu, u Vranju i ne znam gde, to može da se poruči. Ovim zakonom i ovakvim predlogom vi zabranjujete tom trgovcu da još jedan taj artikal ili dva ili 50 komada u toku rasprodaje poruči. Eto, naša namera je bila da to otklonimo. Ovo nije uopšte dobro rešenje.

Nekada se na licu mesta, bez najave, saznaje da je akcija. Kada je rasprodaja u pitanju, vi sada ste pomenuli pernicu, vi sada hoćete da kažete da ono što je, eto prošlo i neki model je i nešto od prošle godine, sada je na rasprodaji i toga više nema i ne mogu da donose sledeće količine. Šta ako je neko uvezao ko zna koliko hiljada toga, a to je dobro? Ne može, nema. Može, zašto ne može da bude na rasprodaji? Ko je taj ko će da ograniči nekog trgovca, neko ko hoće da ima akcije svakoga dana?

Vi ste ovde stvarno jednu nebulozu napisali, od tad do tad je rasprodaja. Prvo, mi nismo taj manipulatorski, zapadnjački mentalni sklop, ovo je Srbija. Možda neki trgovac hoće non stop da ima rasprodaje, a ne da mu zakon nalaže kada će da je ima.

Znači, to su neke stvari koje u praksi neće da zažive i nisu dobre.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, smatrali smo da ova tačka koju predlažemo svakako treba da ima značajno mesto u ovom članu 41. gde se govori o nelojalnoj konkurenciji, a tiče se napada na drugog trgovca i rušenje njegovog ugleda, što će kasnije da ima nesagledive posledice po njegovom poslovanje.

Nedavno smo imali izveštaj Komisije za zaštitu konkurencije i mogli su narodni poslanici da vide da su pokrenuti određeni velike vrednosti sporovi između kompanija koje su tražili zaštitu konkurencije. Međutim, šta prethodni tome? Prethodne napadi, naručeni medijski napadi, članci u novinama, pa i razni drugi oblici delovanja kako bi se jedna kompanija dovela u težak položaj i kako bi se od strane nekoga ko misli da je jači na tržištu izvršilo njeno preuzimanje. Veoma često stručnjaci za oblast marketinga i strateškog poslovanja u trgovine koriste izraz neprijateljsko preuzimanje.

Šta to zapravo znači? Dođete u situaciju da ste neki vodeći tajkun u Srbiji, kao što su svi oni koji nisu procesuirani, a koji su imali privilegovan položaj na tržištu pod dosovskom vlašću i oni sada ove male preuzimaju, ne na način da objave mogućnost da neko proda svoje akcije, već direktnim pozivima i nuđenjem tim akcionarima da daju ispod cene, ili da na neki način ih uslove da oni postanu vlasnici te firme.

Mi imamo situaciju da ministar u Vladi, potpredsednik Vlade, Zorana Mihajlović direktno blati kompanije u Srbiji. Kako pojedina putarska preduzeća da su nesposobni, ovakvi, onakvi, što znači njima smanjuje mogućnost da sutra budu konkurenti na tržištu, kao i vlasnike kompanije „KarGo“ koja vrši prevoz putnika u Srbiji putem aplikacije koju korisnici i te kako imaju i već do sada oko 400.000 ljudi je preuzelo tu aplikaciju. Pa kako ćete onda da od nelojalne konkurencije zaštitite bilo koga drugog kad to radi ministar u Vladi.

Sad se postavlja pitanje, koji je njen interes da napada „KarGo“? Koji je njen interes da napada domaće putarske firme, određene građevinske firme. Znati ljudi su se iz tih strukovnih udruženja više puta javnosti obraćali ali evo je način, možda da pokušate da zaštitite i trgovce, jer trgovci koji treba da posluju na vrlo surovom tržištu, gde vlada surova tržišna konkurencija, moraju da imaju i zakonsku zaštitu.

Reagujem, prekršen je član 107, gospodine Arsiću. Prilikom izlaganja gospodina Markovića trebali ste da reagujete, ne iz razloga što je on koristio svoje javljanje po amandmanu gospođe Radete da priča o nečemu o čemu ništa ne zna, već da reagujete kao upućen čovek u političkom životu Srbije upravo na to što je on izgovarao.

U ovoj Narodnoj skupštini je 2012. godine, izabrani ste i vi tada za narodnog poslanika, mislim da niste tada bili potpredsednik, ili jeste, ne znam, položena zakletva ministara, upravo u Vladi u kojoj je bila u koalicija SNS, a njen premijer Ivica Dačić i prvi zamenik premijera Aleksandar Vučić, zakletvu je položio kao ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić.

Gospodine Markoviću, da ste se elementarno pripremili za ovo zasedanje i ovo o čemu sada razgovaramo, u pitanju je uništavanje srpskih banaka. To su „Beobanka“, „Investbanka“, „JIK banka“, banke koje je upravo uništio, evo, gospodine Arsiću, sve o tome znamo, govorio je, pa ja ne znam koliko puta, hoćete da vam nađem stenografske beleške od 2002. do 2000. i koje godine, nebrojeno puta u Skupštini Republike Srbije. Jel tako, gospodine Arsiću? Pa, da. Što niste reagovali?

Taj koji je uništio banke i koji je doveo do stečaja, eto zato što one nisu likvidne i ne mogu da posluju, a da bi doveo ove mafijaške strane banke, jer je i on uzimao novac od njih, pa je u jednoj stranoj banci danas savetnik, je baš bio ministar u vašoj Vladi. Morali ste sa njim da razgovarate. Taj vam je krojio politiku finansija i privrede. To je bilo zajedničko ministarstvo. Taj se pitao, dakle, ceo taj period za te dve godine, od 2012. do 2014. godine, gde će svaki dinar da ide, kako će da se troše pare iz budžeta, kako će da se transferna sredstva daju opštinama i gradovima. Vi kažete – mi sa tim nemamo nikakve veze. Ne, mi imamo veze. Pa, vi imate veze, jer da biste napravili tu koaliciju, vi ste uzeli jednog takvog partnera. Ne možete sad svega da se perete.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Snosite odgovornost za nešto. Ovo sada što radite je u nekim segmentima interes građana Srbije, ali poslušajte naše dobre namere. Mi smo, pre svega, stranka koja vodi računa o državi i o nacionalnim i državnim interesima.

Sada ćete, gospodine Markoviću, da kažete, možda vi izađete ovde ispred Skupštine, evo završiću, pored vas prođe Vlahović, vi nećete da mu kažete, možda ste vi tako fini da kažete – e, gde si lopove? Ja ću da mu kažem, kad ga vidim, da mu kažem – gde si lopovčino, ti nisi u zatvoru? Svakome ću tako da kažem i svaki normalan čovek koga je ojadio i ostavio bez kore hleba.