Hvala, gospodine Milićeviću.

Gospodine ministre, drago mi je da ste se vratili u toku ove rasprave zato što i treba da je usmerimo u pravom toku, kako ovaj zakon i ovaj predlog nalaže, a to je Zakon o izmeni i dopuni Zakona o patentima, jer pred ovu pauzu koja je usledila, došlo je do zaista nekih pojmova koji su, da tako kažem, pobrkani i netačnih informacija iz nekog ranijeg perioda, kako su se ljudima priznavali patenti u radnom odnosu. Član na koji smo mi podneli amandman, se upravo na to odnosi.

Zbog javnosti, a i zbog vas koji ste čovek, kao i profesor Obradović, koji se školovao u to vreme, eto i neki od vaših saradnika, imam slobodu da kažem kao, na kraju krajeva, i ljudi iz moje generacije, moram da kažem da nije tačno da su ljudi i u vreme sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, koji su pronalazili i izumeli određene patente, koji se primenjuju u industrijskoj i drugoj proizvodnji bili samo plaćeni na svom radnom mestu u tim fabrikama, a nisu dobijali naknadu za svoj patent.

Drugačiji je bio postupak i drugačije je to bilo pravno regulisano. Ja sam jedno vreme radila kao saradnik na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu i mi smo tada kao platformu postavili, u stvari, tadašnji profesor akademik Dušan Simić i grupa naučnika sa tog fakulteta i Instituta „Zastava“ automobili, platformu za novi automobil „Jugoflorida“. On nije baš slavno prošao na tržištu, kasnije se strmoglavila proizvodnja u čitavoj „Zastavi“ zbog sankcija i rata koji je usledio.

Pamtim da u tom periodu kada je prvi projekat počeo, ljudi Zastavinog instituta su i te kako bili nagrađivani i od strane Mašinskog fakulteta i od same grupacije „Zastava“ za svaku komponentu koju su oni izumeli, a da to ranije nije postojalo na onim ranijim modelima koje je „Zastava“ proizvodila na tom modelu.

Nije bio samo slučaj to, nego već i u drugim velikim firmama širom Srbije, pa i u kragujevačkoj „Zastavi“, fabrici „Filip Kljajić“, pa i u „21. oktobru.“ Jednostavno, ovaj zakon sada i ovo vreme koje je došlo, pre svega zbog tehnološkog razvoja, a naročito zbog razvoja ovog IT sektora, dovodi do toga da ljudi moraju da pronađu način, ako to poslodavac naravno prepoznaje kao nešto što su oni ostvarili da zaštite svoj patent, jer na taj način jedino mogu na tržištu da ga eksploatišu iz radnog odnosa.

Mi smo zbog toga reagovali u ovom članu, jer smatramo da nije dovoljno precizno definisan i da se ne štite baš na precizan način prava onih koji treba da zaštite svoj patent iz radnog odnosa, jer poslodavac njemu može da da tu mogućnost, odnosno da mu da poziv da krene u postupak. Znate, to nije ni jednostavno. Da biste vi nešto što ste izumeli kao novo, kao proizvod koji će da se primenjuje u privredi, da od toga dobijate određenu korist, put do toga nije ni jednostavan, ni lak, počev od prijave, počev od toga da Zavod za intelektualnu svojinu i drugi nadležni organi utvrđuju da li je to nešto zaista potpuno novo, pa do toga da vi to plasirate na svom tržištu. Zato smo reagovali da bude precizniji ovaj član.

Saglasni smo sa tim, gospodine ministre, da svako bude upoznat u trenutku sklapanja ugovora o radu, da je to nešto što mu daje mogućnost iz radnog odnosa. Opet ponavljam, to je i ranije postojalo u onoj bivšoj Jugoslaviji, ali je bilo regulisano na drugačiji način. Dakle, nije tačno da su ljudi radili samo za platu.

Sad, dolazimo do toga da li država dovoljno podstreka daje onima koji se upuste u to? To zaista jeste ozbiljan i veliki posao, da dođe do sertifikata da je ono što su oni izmislili patent, jer svaki čovek koji je uložio određeni intelektualni rad, ako smatra da je to nešto novo i ako je naučnik iz te i te oblasti, ako to nije zaštitio, onda on ima samo određeno autorsko pravo ili intelektualnu svojinu nad tim, a patent je nešto drugo i mi o tome raspravljamo.

Mnogi su se usudili u Srbiji da to urade, a nikad ih niko nije ni pominjao sa ove skupštinske govornice. Dozvolite mi zbog toga da i neke ljude koji su to uradili u proteklih 10, 20 i 30 godina, ovde apostrofiramo, koji su sami, najčešće iz nekih svojih malih radionica, iz kućnih radinosti izumeli projekte koji se i te kako primenjuju, ne samo u Srbiji, nego u čitavom svetu.

Dobro vam je poznat i gospodin Predrag Pešović koji je one čuvene nautilus baterije patentirao sa ekološkim gumicama koje su zaštićene još u 30 zemalja.

Onda, imate gospođu Mirjanu i njenog supruga Stevana Oberkneževa iz Novog Sada. Možda niste znali, to su ljudi koji su izumeli patent kako da se na najbolji mogući način, a naročito je važno kada su ove poplave i sve nadaće izvuče vlaga iz zida koji je prečnika do jedan i više metara, da se ne bi uništilo to.

Naravno, moram da pomenem i porodicu Milinković, zbog toga što smatramo, mi srpski radikali, to smo više puta govorili, ali sa ovakvim ministrom kao što je Zorana apsolutno je nemoguće da građevinari razvijaju domaći sektor građevinarstva, porodicu Milinković koji su jedan novi sistem gradnje izumeli i zaštitili svoj patent, a koji, nažalost nije dovoljno, još uvek, primenjen u Srbiji.

Pominjao se ovde i srpski genije na kojeg smo svi ponosni, Nikola Tesla. On nije pokušao, pa zbog toga osujećen da štiti svoje patente i zbog toga izgubio na sudu iz radnog odnosa, nego baš, naprotiv, on je pokušao da ono što je uradio u drugim evropskim zemljama zaštiti i u Nemačkoj. Međutim, Nemačka tada nije bila potpisnica Pariske konvencije i zbog toga mu nije dala pravo prvenstva da to uradi pre onih koji su plagirali njegov naučni rad, a bili su neki naučnici iz Amerike.

Mi smatramo da, zaista, država više treba podstreka da da ovim ljudima. Znate, gospodine ministre, možda će vam reći, ako pogledamo kratko ovo vreme za raspravu, koliko je registrovanih patenata u Zavodu u Srbiji. Nisu oni svi našli svoju adekvatnu primenu. Imate ljude koji su samo ljudi od nauke i dođu do toga, do tog mukotrpnog puta da zaštite svoje patent, ali nisu možda sposobni, kao gospodin Pešović, kao porodica Milinković ili neki drugi, da to plasiraju na nekim drugim tržištima.

Nas su besomučne sankcije zapadnih neprijatelja Srba i otadžbinski ratovi osujetili u nameri da mi dalje neke svoje tehničke i tehnološke procese razvijamo i sada mi moramo da idemo u korak sa onima koji su, dok su nas bombardovali, razvijali svoju ekonomiju i svoju privredu. Ali, zapamtite, ekonomija znanja, a ne stranih investicija, je nešto što je budućnost Srbije.

Gospodine ministre, potrebno je da se ovaj zakon povuče iz procedure zato što je neprecizan i nejasan, jer u članu 2. pokušali smo amandmanima SRS da ukažemo na to da ste izostavili neka autorska prava. Najpre ljudi da znaju, svako onaj ko ovog trenutka nešto piše i stvar, da trenutkom pisanja i nastajanja autorskog dela, on stiče i autorsko pravo. To je automatsko pravo za razliku od onog malopre gde smo utvrđivali na koji način se štiti patent. To najviše intelektualno i duhovno, kako god hoćete, izražavanje mora u svakom smislu da bude zaštićeno od početka do kraja i svaka rečenica.

Ovde ste izostavili i to je ovaj amandman, da u opisu autorskog dela pod knjigama i drugim pisanim stvaralaštvima uključite i priručnike. Zašto je to važno? Malopre je i koleginica govorila, a ja sam u načelnoj raspravi o ovom skandalu plagijatora, prljavog, podlog plagijatora Stevana Lilića, ali ko zna koliko je još, čak je bilo i raznih i novinskih natpisa o tome da je taj broj povećan, takođe na Pravnom fakultetu i u Beogradu i u Kragujevcu i u drugim gradovima gde se stvaraju ti priručnici koji se zapravo sabiraju od raznih autora, ko zna od kada i sa kojih strana, pa na kraju krajeva i prevođeni od stranog autora i onda se kao takvi koriste u nastavi, a da oni ovde nisu označeni kao autorska dela i nemaju, samim tim, automatski pravo. Naravno, svako taj ko bi ušao u sudsku zaštitu, ako bi do toga došlo, dokazao bi da je to njegovo autorsko delo, jer jedna jedina, kako reče koleginica, rečenica koja se stavlja u kontekst nečega što nije napisano od strane tog autora, već preuzeto, jedna prosta, proširena rečenica je plagijat, krađa i najstrožije mora da se sankcioniše.

Sada imate onaj deo u zakonu, gde vi kažete šta je to citiranje, kad je to moguće, navođenje od početka do kraja i ime autora? Svako onaj ko pribegne tome, radi ilustracije svog dela, tu ima ljudi koji su stvaraoci, a koji bi koristio nečiji citat, na način na koji bi povredilo ugled autora. Vi se hvalite, je li tako, gospodine Atlagiću juče ceo dan, ja ne sporim to. Zamislite sad neko uzme vaš citat, Bakić i citira vas i on kaže – sada ću ja nešto da napišem, dopalo mi se ovo od njega i ja to stavljam u neki kontekst. Može da bude iskrivljeni kontekst koji će da vređa i vaš intelekt i vaše autorsko pravo.

Dakle, niste dobro u Zakonu tu mogućnost citiranja definisali kako treba. Znate, to su vrlo osetljiva pitanja, a onda dolazimo u situaciju da svako onaj ko jednu jedinu svoju rečenicu prepozna mora da ide na sud, ko zna koliko, ja sam govorila o tome i za pojedine knjige i za fotografe. Ti sporovi dugo traju, tako da do toga ne bi došlo, potrebno je da se ovaj zakon povuče iz procedure a mi sve to nismo hteli da brišemo jedan po jedan član, neke smo zaista i brisali, koji su direktno preuzeti iz jedne od osam direktiva EU, već smo išli na to da vam kroz ovu priču i ovu raspravu damo dodatne argumente zašto ovaj zakon nije dobar.

Ovaj član o kojem sada govorimo treba da zaštiti autorska dela u koja spadaju i zbirke narodnih, književnih i umetničkih dela.

Ovo rešenje nije dobro, već je bolje ovo koje je postojeće u zakonu. obrazložiću i zbog čega.

Moram da se vratim na taj period kada je još prve sistematizovane zbirke narodne poezije i umotvorina sistematizovao Vuk Stefanović Karadžić i mi svi imamo te, pretpostavljam, zbirke u svojim kućama i ako pažljivo pogledate, kao i druge zbirke pesama i narodnog stvaralaštva koje imate u svojoj kućnoj biblioteci, još lektire iz osnovnih škola, videćete da sve te zbirke i sve te knjige imaju svoje delove, tako da je prihvatljivije bilo ovo što je postojalo u zakonu, da ta zbirka ima svoje delove i kao celokupni takav sistematizovani deo po deo predstavlja jednu knjigu sa zaštićenim autorskim pravima.

Ovo što ste vi napisali, pretpostavljam zaista da ste integralno preveli sa engleskog jezika, jer oni to tako kažu, njene sadržine, je prvo neprihvatljivo i gramatički, a drugo, nije ni svrsishodno. Znate, gospodine ministre, u svim tim udžbenicima narodnih pesama imate zbirku koja sadrži pretkosovski ciklus sa pesmama, kosovski ciklus, pokosovski ciklus, hajdučke pesme itd.

Sad vi stavljate nešto što postoji u EU i u njihovom zakonodavstvu u kontekst našeg stvaralaštva, koje ima svoje etape i svoje delove.

Mi smo tražili brisanje celog ovog člana zato što smatramo da zakon treba da se povuče iz procedure. Ali, verujte, i godinama je bilo ovako, da je bolje ovo rešenje koje je bilo u postojećem zakonu, nego ovo što ste predvideli da se brišu delovi, a da se stavi ovaj izraz njene sadržine.

Gospodine ministre, napravljen je veliki propust u ovom članu i izostavljena su neka umetnička dela u popisu likovnog i umetničkog stvaralaštva. Mi smo pokušali amandmanom da reagujemo. I zaista, bio bi ogroman propust kada ne biste i ovo uvrstili u pobrojana dela likovne umetnosti, a to su mozaici i sva ona dela koja su napravljena na kamenu i u grnčariji. Evo zbog čega.

Zamislite sada da, to je jedna od intencija pre svega Srpske akademije nauka i, na kraju krajeva, Ministarstva kulture, da se crkva posvećena svetom Đorđu na Oplencu stavi na listu UNESKO. To je najveći mozaik, jedan od najvećih na svetu. Ne samo da je najveći, nego je specifičan po tome što je rađen ne u kamenu, već u muralnom staklu, na 3.750 kvadrata, remek delo našeg proslavljenog umetnika, jednog od najvećih srpskih slikara, Paje Jovanovića, sa 15 hiljada nijansi boja. Zar to za vas nije umetničko delo? I svi drugi koji nastavljaju putem Paje Jovanovića i svih ovih koji su stvaraoci mozaika, po vama, nisu oni koji treba da budu priznati?

Isti je slučaj i sa grnčarijom, kako pirotskom tako i zlakuskom. Koliko je meni poznato, one su zaštićeni kao narodno stvaralaštvo iz tog kraja koje postoji vekovima i onda je zaista neočekivano da to ne uvrstite u ovaj član zakona.

Da ne govorim o kamenu, koji ste takođe izostavili. Jer, nije dovoljno da se prepiše sve ono što je iz direktive EU. Pa, oni to nemaju. Niti imaju "Belovodsku rozetu" pokraj Kruševca, niti imaju takvu tradicionalnu grnčariju kao što ima Srbija, koja je narodno, vekovno stvaralaštvo i zato je bilo zaista neophodno da se neko malo u ministarstvu posveti ovome i na pažljivi način to da pogleda.

Dolazimo i do ovog modernijeg dela. Iako je fotografija kao umetnički izraz prepoznata još pre više od vek i po, ali, u današnje vreme, nešto što će vam reći svi ovi, posebne škole se uče za to, na fakultetima, i pravci, u fotografiji nije isto sada i pre sto godina. Ono što vi ne biste možda nazvali fotografijom, a to su razni fotografski pravci ili neko da dođe do sudske zaštite, kaže - aha, dođe sudija i kaže: "ovo meni nije fotografija, ovo je nešto što liči na to, ali to ipak nije". A to je umetnički izraz nekoga ko se za to školovao. Na kraju krajeva, ne mora ni da bude školovan, već da ima božji dar za tako nešto i to je njegovo autorsko delo koje se smatra zaista priznatom umetnošću.

Prema tome, bilo je potrebno da uvrstite i ova nabrojana dela i da prihvatite ovaj amandman.

Tražili smo brisanje ovog člana, gospodine ministre, jer je on potpuno besmislen, evo složiće se i kolega Rističević, dok se ne uredi poslovanje RTS i njihova pljačka građana Srbije, a samim tim i svih nosioca autorskih prava, pre svega interpretatora.

Brojne afere, milionske zloupotrebe i pljačke, po receptu Dragana Đilasa, koji je izvršio Upravni odbor i direktor RTS, će verovatno epilog imati u nekom sudskom sporu. Međutim, dok se to ne desi, naša obaveza je, kao predstavnika naroda da podsetimo na neke od tih afera i na ne plaćanje autorskih prava interpretatorima, od strane RTS u više milionskim iznosima.

Naravno, pošto je organizacija koja treba da štiti prava interpretatora u Srbiji, u jednom potpunom rasulu i umesto da se bavi time, oni se bave nekim svojim drugim pitanjima, a kasnije smo amandmanima i pokušali i to da vam označimo, kao problem i oko raspodele prihoda, podnošenje izveštaja, sprečavanje malverzacija, onda je besmisleno da postoji samo na papiru jedan ovakav član, jer moraju, pre svega da se rasvetle svi ti i po građane Srbije, nepovoljni ugovori. Ako građani Srbije, iz budžeta dakle, koji pune budžet, a mi iz budžeta plaćamo RTS, pa onda pretplatom koja je određena za svako električno brojilo, onda dozvolite da moraju, pre svega da se apsolutno rasvetle sve te zloupotrebe, raspodele prihoda i ne plaćenih autorskih prava.

Koje je to onda licemerstvo, gospodine ministre, da mi donosimo zakon o autorskom i srodnim pravima, a javni servis RTS prva je kršila ta prava. Da li treba da vas podsećam na onaj čuveni ugovor, sa nekim Bugarskim provajderom, od pre nekoliko godina? Da li je tako gospodine Rističeviću i onih postavljanja video klipova na njihov YuTube kanal, potpuno neovlašćeno? Onda, su oni, zamislite oni kažu, ma ne taj ugovor nije morao da se pokazuje javnosti, jer to je jednostavno nešto što ne podleže, ni Zakonu o javnim nabavkama, davali toj kompaniji jednom 20%, pa onda 30% za te njihove usluge. Pa, naravno da je neko od toga uzeo procenat.

Sve tačno po Đilasovoj šemi i školi, pljačkanje i građana Srbije i nosioca autorskih prava. Zbog toga smo tražili da se amandmanom ovaj član briše.

Evo, došli smo do kraja rasprave o Zakonu o autorskim i srodnim pravima.

Gospodine ministre, mi smo smatrali da pojedinim odredbama, takođe, nije mesto u ovom zakonu, a tiče se postupaka sudova, jer mi imamo druge zakone koji su na snazi u Srbiji, koji tretiraju kako građanske parnice, tako i upravne sporove, a evo kolega Sreto Perić me je dobro podsetio i Krivični zakonik koji, takođe, tretira i oblast autorskog prava sa određenim zaprećenim zatvorskim kaznama.

Prema tome, videlo se iz svih ovih naših obrazloženja da smo mi veoma ozbiljno hteli da vam ovim ilustracijama i ovim primerima ukažemo na to da autorsko pravo kao posebna grana prava koja striktno treba da se tretira i da se uređuje samo nacionalnim zakonodavstvom, a ne po modelu EU, u koju Srbija nikada neće da uđe. Treba da bude onako kako bi se primenilo na sve one koji hoće da zaštite svoje autorsko delo.

Autorsko delo, dakle, i jedna jedina rečenica koja bih se plagirala i koja bi bila zloupotrebljena mora da se zaštiti na najbolji mogući način.

Smatramo da kroz Predlog ovakve izmene i dopune zakona, koji je napravljen po osam od deset direktiva EU, autorska i srodna prava neće biti zaštićena na pravi način. Verujte da ćete sigurno, ako ne do kraja ove godine, onda možda početkom sledeće ili u onom sledećem skupštinskom sazivu, po nalogu EU opet doći u Narodnu skupštinu sa izmenama i dopunama zakona, kako vam oni kažu.

Ovaj ste zakon predložili, ušao je u skupštinsku proceduru, evo, sada o njemu raspravljamo, dakle, pre nepunih nekoliko meseci, a posle toga, čini mi se u aprilu mesecu, Evropski parlament doneo je novi Zakon o autorskim pravima koji treba da štiti prava, pre svega, izvorne fotografije i spora koji se vodi oko tog člana i on je sa tesnom većinom izglasan u Evropskom parlamentu. To nas ne treba uopšte da zanima. Ponavljam, autorsko pravo treba da bude isključivo pravo koje se uređuje nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije. Hvala.

Evo, došli smo i do tog ključnog pitanja, pored vaše želje da uđete u EU koja je u raspadanju i koja nas uslovljava. Najpre, većina zemalja članica EU je priznala lažnu šiptarsku državu Kosovo. Rezolucije koje se donose u Evropskom parlamentu su sa ciljem da se stalno zateže svileni gajtan Srbiji oko vrata i mi, jednostavno, ne možemo ni da razumemo takvu politiku, a verujemo i da građani Srbije to u najvećem broju ne mogu ni da prihvate.

Obećanja, obećanja, pa sada na klackalici i uslovljavanje Srbije vezano za STO, a ovaj član je uslovljen upravo pristupanjem Srbiji toj organizaciji takođe je nešto što treba da ima jednu širu raspravu, a tiče se pre svega zaštite naše poljoprivredne proizvodnje.

Mi ne možemo da budemo eksperiment velikih korporacija EU za GMO. Sećate se afere, i vi ste takođe, kolega Arsiću, bili jedan od kritičara takve politike one nesrećne Ivane Dulić i njenih zakonskih projekata koji su Srbiju upravo trebali da uvedu u to vrzino kolo i kako bismo i buduće generacije zaštitili od toga mi moramo da odbijemo sve te vrste pritisaka i ucena, jer ono što je naša zemlja, što je naša proizvodnja i što je, na kraju krajeva, i potencijal celokupne privrede Srbije, je ta prerada i prerađivačka industrija, prerada naših sirovina kako bismo mogli da iskoristimo potencijal koji vi ne koristite, a to je da sve to što proizvedemo u Srbiji, izvezemo na veliko rusko tržište, jer sa Ruskom Federacijom imamo ugovor o slobodnoj trgovini.

I ovde smo došli do nečega što je neka nova vrsta pravne zaštite u Srbiji, i naravno, sve opet po direktivni EU. Da bi građani Srbije znali šta je to, jer zakon je o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda. To su proizvodi koji se, pre svega, kao novi izum i nešto što se proizvodi u računarskoj industriji, štiti od moguće zloupotrebe.

Sada, prihvatanjem od strane dosmanlijske vlasti nečega što je istrgnuto iz intelektualne svojine, i vi ste ušli u taj sistem vrednovanja, kao što to od vas traži EU, pa posebnim zakonom ovo uređujete, jer bila je široka rasprava i tada kada je prvi put ovako nešto došlo u Narodnu skupštinu, da li ovo može da se podvede pod autorsko pravo ili pod patent. Ali, mi imamo Zakon o zaštiti industrijske i intelektualne svojine i zato ste trebali to da stavite u okvir tog zakona, a ne kao jednu posebnu oblast, kako to zahteva od Srbije EU.

Gospodine ministre, Srpska radikalna stranka je protiv ovakvog načina visokog obrazovanja i koleginica Radeta je u načelnoj raspravi iznela niz argumenata i konsekvenci koje će doživeti naše akademsko društvo i budući intelektualci, iz razloga što jedna tako strateški važna stvar, a to je pre svega usmeravanje mladih ljudi na akademska zvanja i politika koja se u tom smeru vodi, ne može da bude kreirana kroz politiku industrije određenih kompanija i zemalja koje dolaze u Srbiju i koje uz subvencije koje im daje Vlada Republike Srbije, koje su od 10 hiljada evra i više, otvaraju radna mesta.

Podaci koji su egzaktni Nacionalne službe za zapošljavanje govore da dve trećine mladih, fakultetski obrazovnih ljudi, dolazi iz društvenih nauka, jedva četvrtina iz prirodnih i tehničkih fakulteta, 11% je onih koji dolaze iz oblasti medicinskih nauka. I sad, ko može od vas da objasni, za ove nezaposlene koji su završili društvene ili slične nauke, kako će oni da se preusmere da rade u, evo, izašla je koleginica, ali, recimo, u "Radijatorima" Kraljevo, u "Simensu" Kragujevac, u nekoj takvoj fabrici i šta mi zapravo hoćemo, odnosno vi šta želite da poručite ovim? Da ta diploma treba da ima u tom trenutku, za tog poslodavca, upotrebnu vrednost? Takvu da se kaže da on taj stepen stručne spreme i da radi na tom i tom radnom mestu, koji se obuči. Pa, znate šta, svi ovi mladići i devojke koji su završili srednje škole i gde je započet taj proces dualnog obrazovanja u srednjim školama su bukvalno preko noći preusmereni da budu roboti i jeftina radna snaga za industriju ovakvu kakva sada jeste, jer nije nikakav problem da jednog gimnazijalca koji je završio neki društveni smer, recimo, jezički, pa i matematički, ili da je novinar-saradnik, ili već kakvih sve smerova ima, preko noći ga naučite da radi na kasi, da radi na benzinskoj pumpi, da radi za mašinskom trakom. Ali, to nije dobro.

Mi ne možemo za buduće generacije da stvaramo onakvu radnu snagu i da ti ljudi imaju to zvanje, a nemaju osnovno ili elementarno akademsko obrazovanje. Obrazovanje znači da to za šta su se oni školovali sutra primenjuju u praksi i da dalje idu na usavršavanje i da na takav način država Srbija kreira svoju obrazovnu politiku. Ovaj model zbog toga uopšte nije dobar i mi ga ne podržavamo.

Gospodine Milićeviću, povređeni su čl. 107. i 161, dostojanstvo Skupštine. Trebali ste da reagujete, jer narodni poslanici SRS sa opravdanim razlozima su podneli ove amandmane. Da li to neko razume ili ne razume, to je naše pravo. Upoređivanje SRS u ovom smislu sa bilo kim drugim je u najmanju ruku besmisleno.

Drugo, pošto sam narodni poslanik koji dolazi iz Kragujevca, ne mogu da shvatim stvarno i time se unižava Skupština i njeno dostojanstvo, kao da ovde sede neki neuki ljudi koji ništa ne znaju, da neko stvarno misli da je fabrika „Fijat Krajsler automobili Srbija“, tako se zove, srpska fabrika. Taj neko je ili smešan ili ništa ne zna.

Tačno je da država Srbija ima 33% akcija u toj fabrici, ali to je većinska fabrika, gospodine Đorđeviću, vi to znate, italijanske korporacije koja istu takvu sa sličnim odnosom akcija ima u Bursi, u Turskoj, gde se proizvodi automobil „fijat tipo“ limuzina koja je doživela procvat, za razliku od ovog „fijata 500l“ koji ide u provaliju, jer je „fijat tipo“ prodat u 500.000 jedinica, a kragujevački „fijat 500l“ ove godine, bednih, 56.000 jedinica za manje od 100 dana.

Pošto ste vi, gospodine Đorđeviću, očekujem da vi to objasnite poslanicima, ministar pod čijim resorom je i Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, dužni ste da kažete, iako ne smete, iako znate tajne odredbe ugovora, da „Fijat“ automobili, odnosno „Fijat Krajsler“ Srbija ne uplaćuju ni jedan jedini dinar poreza i doprinosa u budžet Republike Srbije. Taj izvoz kojim se hvale ove godine je bio ove godine toliko bedan zbog tako male proizvodnje automobila i otpuštanja pre toga skoro 2.000 radnika.

Sa druge strane, Vlada Republike Srbije je u 2018. godini 2,75 milijardi dinara dodatnih, pored onih milijardu i 300 miliona evra, dala „Fijatu“ koji, opet ponavljam, je platio nula dinara poreza i doprinosa za radnike zaposlene u budžet, jer je takva tajnost ugovora. Sada dolazimo u situaciju da „Fijat Krajsler automobili Srbija“ od nekoga ko treba da plaća državi Srbiji, jer je prethodno od grada Kragujevca u infrastrukturi skoro 200 miliona evra, od države Srbije milijardu i 100 miliona evra, je postao neto korisnik budžeta Republike Srbije. To je cela istina.

Gospodine ministre, znači i ovde ćemo da se igramo, jel tako mačke i miša, kako se kaže, jer ono što vi vrtite davanjem „Fijata“ u budžet, pa onda oni vraćaju uplatom poreza i doprinosa, taman posla da nisu plaćeni, naravno, izbio bi veliki skandal, pa i ljudi iz sindikata fabrike, gospodin Mihajlović i njegovi saradnici, već bi do sada bili pred vašim Ministarstvom.

Ali, na koji se način se to radi, taj odgovor mi niste dali, jer to što država Srbija pokriva upravo ono što sam malopre rekla 2,75 milijardi samo prošle godine, davajući dodatne subvencije „Fijatu“, a oni vrate uplatom poreza i doprinosa u budžet Republike Srbije, jer naravno, mora da se poštuje zakon i niko ne može da ga krši, mi se zalažemo za to da se svaki mesec za mesec plaćaju i doprinosi, e to je ono što nije znao da objasni ni Siniša Mali, na moje direktno pitanje više puta i poslanika SRS. Onda je besmisleno da se i vi upinjete da branite jedan projekat, koji je Dinkić doveo ovde zbog svog ličnog interesa, pokupio i podigao rep i pobegao, znači, bez da bude procesuiran i pre toga za sve što je radio, a onda i za ovu katastrofu koju Vlada Srbije mora da vuče na grbači, dokle, videćemo.

Ovi kažu, biće nekog po odluci „Fijat krajlera“ automobila, SUV modela novog 2020. i 2021. godine u mom rodnom Kragujevcu. Za to je potrebna dodatna investicija. A onda se opet postavlja pitanje, a ko će to da plati?

Turska kompanija „Ubursije“ se opredelila da uloži 225 novih miliona evra za redizajnirani model „Fijata Tipo“, i ja to mogu to mogu da razumem, ekonomski opravdan razlog.

Znate, ako ste planirali, kao što su oni, da proizvedu pola miliona jedinica, a jesu, ako 370.000 "Fijata Tipo" izlazi na tržišta, a jeste, pa normalno je da će da ulože dodatni novac. Zašto mi gospodine ministre, ako to oni od nas traže novim ugovor da ulažemo novih 225 miliona, kada sada ovako podvučemo crtu i vidimo da smo u debelom gubitku, a samo oni na dobitku i to korišćenjem naše radne snage. Rekla je malopre koleginica - da, to su inženjeri, a koliko je njih ostalo bez posla i nisu mogli da nađu. Ne samo da su otišli pre dve godine, otpušteni ti radnici, nego je otišli preko 60 "Fijatovih" kooperanata. To je poražavajuća činjenica.

Gospodine ministre, veoma ozbiljno i odgovorno govorim jezikom brojki i činjenica. Da li je vama normalno, vi ste ministar između ostalog za rad i zapošljavanje, ako je neko stalno zaposlen u nekoj fabrici, bilo gde u Srbiji, da li je to privatna kompanija, ova neka koja je došla kao strani investitor, da čovek radi puno radno vreme tokom cele godine? Jel to normalno, da neko radi tokom cele godine, ukupan broj radnih dana u godini, jel to normalno? Za jednu, navodno fabriku koja uspešno radi? Tako bi trebalo da bude. A u fabrici koja doživljava katastrofu, kao što to doživljava "Fijat" ukupno je bilo, videćemo do kraja ove godine, mislim da nema ni 118, 120 radnih dana, možda sada malo više, jer je bio ovaj kolektivni odmor. Odgovorno vam to govorim, jer među mojim poznanicima, prijateljima, komšijama mnogo je zaposlenih, sa srednjom, sa visokom stručnom kvalifikacijom koji rade u toj kompaniji.

Vi ste i mene to stvarno iznenađuje, prvi ministar koji kaže - ja to nisam čuo od Aleksandra Vučića, on je čak rekao suprotno - "Fijat" mora da ostane u Srbiji.

Ne, on tako nije rekao. On je rekao da čeka da istekne ovaj ugovor koji je Dinkić potpisao, da ne može i da je svestan toga da oni ogroman novac uzimaju od države, ali da smo zatekli takvu situaciju da država mora da poštuje, jer bi doživela velike konsekvence zbog nepoštovanja ugovora i da se možda traži alternativno rešenje da neka druga svetska automobilska industrija preuzme fabriku u Kragujevcu pod povoljnijim uslovima sa modelom koji će biti prihvatljiv za kako domaće, tako i za inostrano tržište. Jednostavna činjenica da je ta fabrika prošle godine zabeležila minoran izvozni rast ili već, u odnosu na onu prethodnu koja je bila katastrofa, dovoljno vam govori da oni nisu uspešni u svom poslovanju.

Svi bismo mi voleli da u gradu koji je toliko dao stranoj kompaniji, a u pitanju je infrastruktura, pre toga su sklonjeni, uništeni celokupni pogoni „Zastave“ za koju ne znamo gde su završili, u stvari znamo to su Đelić i ova kompanija mafijaška Dinkić, pretopili i hteli posle toga Esmarku da prodaju bud zašto „Železaru Smederevo“, mi smo to sprečili. Kažem, mi, našim apelom i konferencijama za novinare i onda su Bogu hvala došli Kinezi.

Dakle, moramo da tražimo takve strateške investitore kao što je kineska kompanija koja je preuzela „Železaru“, kao što su druge kompanije, koje ne žele na takav način da iskorišćavaju muku građana Srbije, a pre svega građani Kragujevca i građani „Fijata“ i njihovih kooperanata žele da rade puno radno vreme i da imaju svih 12 meseci u godini punu platu, a ne da se šalju, a da ne znaju kada će to da se desi, na prinudne odmore i da primaju neku bedu i da nemaju da se prehrane i da žive normalno i da obezbede bolji život svojoj deci.

Mi nismo za to i lepo ste naveli primer i Bora i Smedereva. Dakle, na svetskom tržištu auto industrije postoje kompanije koje su mogući i potencijalni kupci onoga što je do sada radio „Fijat“ u našem gradu.

Ugovor koji bude istekao, a uslovljavanje sa novim ugovorom, sa novih 220 ili već koliko, ja stvarno ne mogu to da kažem, to je reč stručnjaka za novi model, bio bi zaista potpuni gubitak za ovu zemlju. Zamislite, 220 miliona evra, koliko dajete za nešto što je neizvesno za budućnost, ko će nama da osigura gospodine ministre, vi kažete – ja sam za to da ostanu. Ovaj 500L nema prođu. Možete vi kako hoćete da se busate u grudi, ni na domaćem, ni na stranom tržištu taj automobil nije opravdao ono što je obećavao ovaj Dinkić i onaj Đelić sa njim i cela ta bulumenta koja je dovela takav projekat u Srbiju.

Vrlo dobro znam i kakva je bila fabrika pre. Na kraju krajeva, moj prvi radni dan je u Fabrici automobila „Zastava“ u sektoru izvoza „Zastava impeks“ davne 1988. godine. Svesna sam toga, kao i što smo zagovarali još pre rata i pre sankcija, da se ta fabrika proda pa makar, što se kaže, za jedan dinar, da je neko hteo to da dođe i da preuzme. Ali, te nove tehnologije i to što „Fijat“ pokušava da uradi u trci sa mnogima drugima koji su davna te modele, tog nivoa, te klase i te visine cene prevazišli, jednostavno nikada neće moći da dostigne, pa tako i taj neki „SUV“ koji bi se pravio, to je onaj džip automobil. Sa takvim pogonom bi doživeo, sigurna sam, propast zato što bi i te kako bio skup u odnosu na ostale konkurente, a ti konkurenti mogu da i te kako budu prihvatljivi za Srbiju samo ako bi Vlada i resorni ministri razgovarali sa njima posle isteka ovog ugovora. Da ostane ovako, da mi njima i dalje upumpavamo novac, a da oni tako privilegovano posluju. Jednostavno to vide i zaposleni u sindikatu i vide svi koji tamo žive i rade, da je to nešto što je sa veoma neizvesnom budućnošću, a to niko ne želi.

Mali tehnički problem.

Gospodine ministre, moraju građani Srbije da znaju da mi sada imamo raspravu o pojedinostima o zakonu koji će da se primenjuje pristupanjem, odnosno ulaskom Srbije u EU. Odgovorno tvrdim da to nikada neće da se desi i to je i programska orijentacija SRS, sve većeg broja mladih ljudi, to je sad preko 40% onih koji svate da je to velika laž i prevara, da oni tamo ne očekuju ništa dobro, a sa druge strane i sama situacija i njihovo odlučno izjašnjenje da na ovom delu, kako oni kažu, Balkana, tog proširenja i onoga što vam je Makron poručio, tako skoro neće biti, daje nam za pravo da to tvrdimo.

Ali, ovde se postavlja jedan drugi problem. Evo, ja ću samo konkretno kod ovih profesionalnih kvalifikacija da govorim o zdravstvu. Vi ste malopre tačno rekli da će kroz par godina, za pet ili deset, možda i za 20, da se pokaže taj nedostatak, ali on je već sada jako prisutan.

Mi smo prilikom rasprave o Zakonu o zdravstvu i o svim pratećim zakonima izneli stav da država nije puno učinila da to javno privatno partnerstvo postane funkcionalno i da zbog toga mnogi ljudi koji bi možda mogli već sutra da počnu da rade, nemaju posla.

Ono što je koleginica rekla je apsolutno tačno, jer sve zdravstvene ustanove u Srbiji, a naročito klinički centri, imali su obavezu da do nekog meseca prošle godine, ja mislim do juna meseca, dostave svoje sistematizacije i da, na osnovu zatečenog tog stanja, kažu šta je to od kadrova što im nedostaje, naročito kada su u pitanju specijalističke struke.

Da bi se otklonila ta boljka i da bi mnogi koji su završili specijalizaciju počeli da rade, potrebno je da Ministarstvo zdravlja, na čelu sa Lončarom, odobri zaposlenje tog novog specijaliste. To se, konkretno u Kragujevcu, retko dešava. Dešava se, ali na kašičicu. U Kliničkom centru Kragujevac, pa i u domu zdravlja nedostaje mnogo lekara, naročito specijalista.

Lekar specijalista koji nije nigde zaposlen, koji volontira i dobije neku specijalizaciju, on mora sam to da plaća. Da li je tako? Ako on to nema da plati, on mora ili nešto da proda ili njegovi roditelji. Ili, ima takvog slučaja da žena koja je sedam i više godina volontirala i pri tome je kasnije tek postala i doktor nauka, jer je završila doktorske studije, njen suprug je morao da ide u inostranstvo da zaradi novac, da ostavi svoj posao da bi platio specijalizaciju.

Onda se postavlja pitanje - a zašto Zlatibor Lončar koči zapošljavanje tih ljudi? Kako je onda moguće da tvrdi da nema kolapsa u zdravstvu kada toliki lekare poodlaziše. Što kaže koleginica, oni tamo nikada ne mogu da imaju status kao što imaju u Srbiji. Ako je hirurg, on će prvo da bude kao lekar hirurg koji ima iskustvo ko zna od koliko godina u Srbiji, da li je radio na VMA, da li je radio u Kragujevcu, Beogradu, bilo gde, Novom Sadu, tek da bude asistent, pa onda da bude punopravni član hirurškog tima.

Mi smatramo da tim ljudima, pre svega, treba da se omogući, a na kraju krajeva, otišao je ministar Šarčević, reći će vam koliko je problema i u prosveti.

Ako vi od 1. januara sledeće godine ne dozvolite da se oni zaposle, gospodine ministre, i u prosveti i u zdravstvu, kao što oni očekuju da će da bude, nastupiće veliki problemi i ta dva veoma bitna, vitalna, dva stuba društva doći će još u veći problem. Hvala.

Hvala vam, gospođo Gojković.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedna oblast koja je veoma kompleksna i koja zahteva zaista pažnju kako celokupne javnosti, onih koji žive od posla koji se tiče autorskih prava, tako i svih narodnih poslanika, ne samo zbog činjenice da je ovo jedna u nizu izmena ovog zakona, već zbog toga što su pitanja koja tretira autorsko pravo od životne važnosti za opstanak mnogih grana i privrede, kulture, na kraju krajeva obrazovanja i svega onoga što čini život u Srbiji.

Gospodine ministre, došli smo do toga da je i ovaj zakon dokaz da je internacionalizacija srpskog zakonodavstva nešto što je nastavila i ova Vlada, baš kao što je i započela prva dosmanlijska posle 2000. godine. Bili smo i tada poslanici u Narodnoj skupštini i 2004. godine kada je donet prvi zakon u toj dosmanlijskoj vlasti o autorskom i srodnim pravima, dali smo niz primedbi i sugestija, baš kao što je to uradila poslanička grupa SRS i prilikom izmene ovog zakona i podneli smo preko 60 amandmana.

Da je to katastrofa za srpsko zakonodavstvo govori i činjenica da je i ovaj zakon, baš kao i mnogi drugi koji su rađeni po direktivama Evropske unije, a zbog javnosti da kažem da je ova izmena Zakona o autorskom i srodnim pravima urađena na osnovu osam od 10 direktiva i ne bi me začudilo, gospodine ministre, da u redovnom jesenjem zasedanju morate da dođete pred narodne poslanike sa još jednom izmenom, jer ovo ste predložili Narodnoj skupštini pre nego što je Evropski parlament doneo novi Zakon o autorskom i srodnim pravima, oni su to uradili u aprilu mesecu ove godine, na zahtev Gugla i vlasnika velikih kompanije koje su zapravo društvene mreže koje preovlađuju globalnim internet tržištem, ali o tom potom.

Eto kako mi donosimo zakone. Umesto da se ugledamo na neke slavne primere iz prošlosti. Jer, ako niste znali, gospodo narodni poslanici, među malo upućenima su pre svega kolega Martinović, koji je doktor pravnih nauka i upravno pravo mu je nešto što ima u malom prstu, pa moguće je i kolega Atlagić, koji je profesor Univerziteta, i neki drugi, kolega Stojmirović, da znate da je Srbija ovo pitanje u Kraljevini Jugoslaviji tretirala na osnovu Berlinske konvencije još davne 1930. godine.

Kasnije u posleratnoj Jugoslaviji, tada SFRJ, 1971. godine je Savezna skupština ratifikovala izmenjenu i dopunjenu Berlinsku konvenciju. Ona upravo govori o tome da države koje su potpisnice i koje su je ratifikovale ne moraju striktno svoj nacionalni okvir za autorska i srodna prava da primenjuju onako kako primenjuju neke druge zemlje koje su potpisnice, a vi ste, eto tako što vam se žuri i što mislite da ćete da uđete u Evropsku uniju, pa zato i pretposlednji član ovog zakona i kaže da će zakon prestati da važi ulaskom Srbije u Evropsku uniju, što nikada neće da se desi i mi ćemo učiniti sve da to sprečimo, dakle, donosite zakon za koji unapred znate da je osuđen na propast. Koliko je to, prvo, tehnički, pravno, gramatički nepismeno urađeno, videćete kroz amandmane.

Mi smo morali jedan po jedan stav u ključnim članovima zakonima da menjamo, da ispravno jezički, evo, i predsednik Skupštine gospođa Gojković, što je zaista najpohvalnije nešto, zalaže se za striktnu primenu srpskog jezika, mi smo morali da promenimo bukvalno čitave rečenice i stavove u zakonu, da prilagodimo našem srpskom jeziku. Najpre smo razmišljali, gospodine ministre, da jedan po jedan član zakona brišemo, jer su i velika udruženja, kao što je Sokoj, kojih se tiče ovaj Zakon o autorskom i srodnim pravima, tražila njegovo momentalno povlačenje.

Ne možete da sprovodite tzv. javnu raspravu, a da pravite selekciju koga ćete da pozivate, ko će da vam daje instrukcije, onaj ko se uklapa u stavove EU, aha, taj je za nas dobar da nam daje neke primedbe i sugestije, onda prođe jedan drugi krug, kažemo - super, mi smo to završili i sada donosimo zakon koji je nedorečen, koji je neprimenljiv.

Na kraju krajeva, gospodine ministre, vi ste ovde u celoj situaciji možda ni krivi ni dužni. Evo, ovde ima puno pravnika i advokata i ljudi koji su od te struke. Šta će vama oblast autorskog i srodnog prava u vašem ministarstvu? Evo, i vi se pitate.

Dakle, uopšte nije prirodno da autorsko i srodno pravo i patenti budu u vašem ministarstvu. To je pravna oblast. Evo, i gospođa Gojković je pravnik i advokat, kolega Mandić je tu iza mene, i još koliko ima pravnika u našoj poslaničkoj grupi, to je predmet koji se izučava na pravnom fakultetu, pravna oblast, jer zakon i kaže da on zahteva sudsku zaštitu. Zašto je ovaj zakon predložen ako se on krši da vidimo ko je su konsekvence za onoga koga krši? Ko će to da utvrdi? Utvrdiće sud. Zašto onda u ovom zakonu gospodine ministre, čitavi opisi sudskog postupka za eventualno kršenje autorskog prava? Pa, to uopšte nije predmet ovog zakona. Ako neko učini povredu autorskog i srodnog prava on mora da se nađe u sudskom postupku, a epilog toga videćemo kakav će da bude, a imamo razne primere iz novije istorije.

Da li treba da vas podsećam, mislim da je sada taj nesrećnik u penziji, prljavog, podlog plagijatora, tada je bio recenzent knjige SRS, bio je i profesor Atlagić, podli plagijator Stevan Lilić, redovni profesor je bio pravnog fakulteta, čitavu knjigu prepisao od slavnog profesora predratnog Pravnog fakulteta Laze M. Kostića administrativno pravo koje je knjižara Geca Kom štampala pre rata i pojavio kao svoj udžbenik pred studentima.

Mi smo pokrenuli sudski spor, žigosali u javnosti, ali ovim dosmanlijama to ništa nije smetalo, on je i dalje nastavio da hara. Možete misliti da su ti žuti nesrećnici prilikom bilo kog autentičnog tumačenja nekog člana Ustava, tog idiota konsultovali, taj koji je plagijator, koji je pokrao delo slavnog naučnika da on vrši autentično tumačenje nekog člana Ustava Republike Srbije.

Takvih primera, nažalost, gospodine ministre, e to je sad vaša oblast, je mnogo na pravnom fakultetu, i kad biste vi sad malo zagrebali, kada biste pogledali, videli biste da su svi oni išli na tu za njih kao srećnu okolnost kojim daje ovaj zakon da citatima ilustruju neku situaciju u svojoj naučnoj oblasti.

To jednostavno nije moguće, jer autorsko delo, nije moguće u smislu kako su to oni radili, istrgavši iz konteksta, prikazujući kao svoj naučni opus, jer zašto pojedini poslanici kažu - citiram, završen citat, nekome je to smešno, ali ako vi nečiju naučnu tezu, originalno delo, jer autorsko delo je duhovno delo jednog čoveka, to ne može da uradi ni kompjuter, niti životinja.

Da napravim jednu malu digresiju, možda ćete se smejati, ali stvarno je taj slučaj završio na sudu u Indoneziji sa onim selfijem makaki majmuna. Čovek mu je pomogao da postavi telefon, ali selfi nije njegov, tako da fotografija nije od majmuna, nego je od čoveka koji mu je pomogao da uključi aparat. A, ne, mi ovde imamo obrnutu situaciju, da ljudi koji su navodno moralni, koji drže do etičkog kodeksa, do profesionalnosti, zloupotrebljavaju nečiju građu, a to je i na kraju krajeva i građa koja je kulturno, etno i istorijsko nasleđe na najbrutalniji, najbezočniji način i to rade redovni profesori pojedinih fakulteta i univerziteta u zemlji. Zamislite, na Pravnom fakultetu koji treba da bude centar za zakonitost, za nešto što je princip u pravu i u poštovanju zakona.

Ovaj zakon ima mnogo nedorečenosti zato što sama definicija toga šta je autorsko delo ne daje za pravo nikome da pronalazi tzv. rupu u zakonu i da se poigrava sa tim. Upravo će ovaj zakon zato što nije precizan do kraja da dovede to toga da ćemo imati ko zna koliko, a možda ni jedan jer neko neće znati na koji način da brani svoje pravo pokrenutih sudskih sporova u građanskim parnicama, pred Upravnim sudom zato što ljudi neće znati kako da dođu do toga da zaštite svoje delo.

Vi ste sada rekli – u razvoju te IT tehnologije kod tzv. internet kriminala, kod razvoja tog sektora u našoj zemlji potrebno je da sve te ljude, pojedince koji daju nedvosmisleni doprinos da Srbija to ima kao jednu svoju veoma važnu izvoznu komponentu, a to su softveri, razni programi, da se ti ljudi zaštite.

To jednostavno, ovim zakonom neće biti moguće zato što ste vi prihvatili da donesete zakon po pravilima EU, a upravo ona Konvencija koju je potpisalo preko 170 zemalja u svetu o kojoj sam pričala, to su uglavnom sve zemlje koje su članice UN, lepo kaže da zaštita autorskog prava nema međunarodni karakter.

Objasnite mi sada, molim vas, neki čuveni fotograf, prelepih turističkih predela iz naše zemlje, evo to može da bude moj sugrađanin, Zoran Petrović, čuveni fotograf Dragan Bosnić ili neko drugi, kako da traži pravnu zaštitu svog autorskog prava pred nekim sudom, recimo u Britaniji ili negde drugo, u SAD, ako SNN, kažem hipotetički, ili neki drugi časopis preuzme njegovu fotografiju? To, jednostavno, nije moguće jer ti ljudi nisu zaštićeni. Evo, upravo kada nabrajate na početku šta je to sve autorsko delo, vi niste ni fotografiju prepoznali na način na koji su to oni od vas tražili, ne mogu svoje fotografije da zaštite ni u Srbiji jer u eri interneta raznih programa, moduliranja, svako dete će senčenjem, nekim dodatnim fotošopiranjem, tzv. kropovanjem ili tako dalje, tu originalnu fotografiju da modulira po svojoj potrebi i da je prikaže kao svoju.

Drugo, vi niste prepoznali ako ste hteli da budete moderni, ali ne kako vam to kaže EU, nego kako je realnost i mogućnost da se dela slična fotografisanju, a to su snimci iz ovih novih tehnološki opremljenih dronova prikažu kao autorsko delo. Nemojte sad da mislite da sve što stiže od EU je primenljivo na Srbiju. Nije, jer mnogi sporovi se vode, a mnogi ljudi nisu zaštićeni ni iz radnog odnosa za svoja autorska dela.

Zato je apsolutno neprihvatljivo, gospodine ministre, da ne ulazim sad u te pojedinosti da se nekome ograničava pravo korišćenja njegovog autorskog dela dok je u radnom odnosu i podneli smo amandman na to kod tog poslodavca u trajanju od pet godina. To jednostavno nije fer i nije korektno, jer znate, onaj ko radi za platu, radi to da bi radio posao korektno, ali da ste rekli – u periodu dok se štampa da publikacija ili tako nešto, evo konkretno kod ovih fotografa koji rade ove publikacije koje su namenjene tržištu i ne samo komercijalnoj upotrebi, nego jednostavno da ljudi imaju uvid u to šta se dešava u nekom delu zemlje.

Dakle, tu ste pre svega bili nekorektni prema tim ljudima, pa opet moram da pomenem i tog fotoreportera koji godinama vodi spor sa organizacijom u kojoj radi, u svom matičnom gradu u Kragujevcu, zato što su mu ukrali njegovo autorsko delo. I to traje i traje. Jednostavno, mnogi će doći u tu situaciju, kao što eto videli ste da to rade ti profesori pravnog fakulteta.

Ovaj zakon nije definisao problem koji imaju biblioteke. Mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije imamo pravu riznicu bibliotekarske građe, jednog nasleđa koje ima Narodna skupština od svog postojanja i zaista, da ne zvuči pretenciozno zato što je u pitanju neko koga poznajem, moram da pohvalim rad gospođe Stojanović koja se potrudila da tu građu sistematizuje u nizu godina koliko radi taj posao.

Verujte mi da bibliotekari, ona to, sigurna sam, zna, ali u mnogim bibliotekama u Srbiji ne znaju kad su oni u stanju da krše autorsko pravo, a kada nisu, jer vi jednostavno kao građani dođete, član ste biblioteke i kažete – dobar dan – dobar dan, dajte mi tu knjigu na korišćenje. Naravno, vama je ta knjiga dostupna, a ta autorska dela dalje idu, eksploatišu se i to neverovatnom brzinom i inflacijom, kao, kako to sad popularno studenti kažu, rideri, skripte, a da to jednostavno nije moguće, jer taj neko je zaštitio autorsko delo.

Autorsko delo je zaštićeno i posle smrti autora u narednih, je li tako, 70 godina. Pa, kako je onda moguće da se vrše takve zloupotrebe? Zato što ni zakon do kraja nije definisao i da se lepo kaže tim ljudima dokle oni smeju da idu ne samo kada su u pitanju građani, nego i institucije, jer u institucijama ove zemlje preuzimanje i prenošenje određenih metodologija, određenih znanja je besplatno, odnosno ne plaća se nikakva naknada autoru, a i tu dolazi do mnogobrojnih zloupotreba, jer smo imali slučajeve da nama i pojedini zakonski predlozi dolaze sa korišćenjem nekih metodoloških, naučnih i drugih istraživanja koja su radili neki ljudi, a onda je to nekome palo na pamet, to su uglavnom radili ovi „žuti“ u svojoj vlasti, da to inkorporiše u predlog zakona ili na taj način nastupa koristeći naučna istraživanja od nekog pojedinca.

Gospodine ministre, nije zaista fer i korektno da se vama opet na grbaču i na leđa stavlja nešto zbog čega će biti veoma negativan odijum onog dela javnosti koji štiti autorska prava interpretatora, kompozitora, pisaca tekstova i njihove naknade.

Vi ste trebali, pre nego što je ovaj zakon došao u skupštinsku proceduru zbog naknade koja se plaća, koja naravno u minimalnom nekom iznosu treba da postoji, a ne da se dere koža našim preduzetnicima, da poslušate mišljenje i iz Udruženja poslodavaca Srbije, s jedne strane, a s druge strane da poslušate mišljenja vodećih ljudi SOKOJ-a koji su, kao što sam na početku ove rasprave rekla, tražili povlačenje ovog zakona iz procedure.

Vama je sada data ta mogućnost da vi potpisujete ugovor sa onim udruženjem koje će da vrši raspodelu prihoda. Šta će vama to, gospodine ministre? Što vi u to uopšte da se uplićete? Oni sami neka se između sebe dogovore.

Na kraju krajeva, ne treba ni tu da se pravi neki monopol ili neki lobi da bi se pokupio kajmak, odnosno taj novac. Oni treba da odluče ko će njih da predstavlja. Ono koje je većinsko udruženje neka konkuriše i neka kaže - mi imamo najveći broj članova, mi smo ti koji imamo legitimitet i mi smo ti koji treba da ubiramo prihode, a ne da se to radi na ovakav način, da onda sutra i vi kao ministar dođete u nezgodnu situaciju i vaše ministarstvo koje opet uopšte to ne treba da radi, jer vi ste sad došli i, pored toga što ovo nije vaša oblast, u situaciju da razmišljate o prihodima, jel tako, od muzičkog, tzv. dinara, odnosno od toga kako će on da se raspoređuje. Jednostavno, bolje vam je bilo, pošto vam je ovo striktno nametnuto rešenje iz Poglavlja ili direktiva, da povučete zakon.