Gospodine ministre, sve je bilo u redu, ali onda dolazimo do toga šta piše iza zapate.

Znači, podrazumevaju prirodno muški i ženski rod lica na koje se odnose. Dakle, uopšte ne morate ničime vi kao ministar u Vladi, Vlada Republike Srbije da se pravdate pred onima koji hoće da unište srpski jezik. Nemaju šta da traže. Odluka je jasna, znamo koji su standardi, SANU je takođe to potvrdila.

Prema tome, oni samo mogu da uču, buču, da se žale i da neispravno govore poput ovih pojedinih polupismenih ovde koji nisu prisutni, iz ovog žutog preduzeća.

Prekršili ste gospodine Arsiću član 107. Poslovnika, početkom vašeg predsedavanja, malopre dok ste se javljali.

Naime, vi ste povredili na očigled svih narodnih poslanika dostojanstvo Narodne skupštine i prekršili ste i član 27. i 32. jer da je i malo nečega u vama što ukazuje na to da treba da poštujete dostojanstvo Narodne skupštine, vi ne biste iz poslaničke klupe posle vašeg javljanja po Poslovniku, pre toga ste, da podsetimo javnost, možda neko nije gledao direktni prenos, napustili mesto predsedavajućeg, otišli u poslaničku klupu, javili se, ubacili se u niz replika i rasprava koje je vodio kolega Mirčić sa kolegom i onda ste se vratili i počeli da predsedavate Narodnom skupštinom.

Da li je po vama to kršenje dostojanstva Narodne skupštine? Po meni jeste i tražiću, insistiraću da se o tome izjasni Narodna skupština, jer ne samo da ste prekršili dostojanstvo, već ste zloupotrebili funkciju potpredsednika Narodne skupštine. Ono što nama nije moguće, a čak ni gospođi Radeti koja je jedan od potpredsednika Narodne skupštine, vama je dozvoljeno.

Dakle, u momentu kada ste počeli da predsedavate sednicom vi se niste obazirali pre javljanja kolega Srete Perića, koji je obrazlagao svoj amandman na javljanje i prijavu za reklamaciju Poslovnika Narodne skupštine, ne o radu nego Poslovnika Narodne skupštine.

Time ste prekršili član 107. očigledno nervozni, očigledno kada vi doživite, zbog nedostatka argumenata, neznanja, ne znam čega, politički debakl u raspravi sa drugim kolegama, naročito srpskim radikalima, vi se ljutite, vi ste nervozni, zauzimate oštar stav, za nekoliko oktava povećavate tonalitet vašeg govora. Molim vas ja imam hiper senzitivan sluh, znate, kao i mnogi ovde, ne morate da vičete uopšte. Znate, galama nije argumentacija. Argumenti su znanje, iskustvo, dostojanstvo, uvažavanje, politička širina, političko iskustvo i sve ono za šta ste vi imali dovoljno vremena baveći se politikom, ali eto vidite slučaj nije hteo.

Gospodine ministre, mi smo u članu 12. predložili da se prilikom pribavljanja mišljenja od nadležnih ustanova kulture i institucija mišljenje pribavi od Srpske književne zadruge. Već ste čuli u našim uvodnim izlaganjima u načelnoj raspravi zašto stavljamo akcenat na pre svega podizanje ugleda ove ustanove, koja je ipak, iako osnovana od privatnih donatora i članova pre 127 godina, dala značajan doprinos u književnoj i u opštoj kulturi, uticala na svest o značaju srpskog jezika i književnosti kod našeg naroda.

Čuli ste i u prepodnevnoj raspravi, to što je donet Zakon o Srpskoj književnoj zadruzi je nešto što je dobar potez, da je država prepoznala Srpsku književnu zadrugu kao kulturno dobro i ima temelja i osnova za njeno sada budžetsko finansiranje, jer eto kakav je paradoks da do sada to nije bilo moguće, dok nije došlo do izmene zakona, a samim tim i projekcije budžetskih sredstava, zato što osnivački poput Stojana Novakovića i Jovana Jovanovića Zmaja nisu imali svoje matične brojeve koje su, zamislite, tražile pojedine banke da im odobre kredite.

Nadamo se da će Vlada Republike Srbije i uz vaše prepoznavanje za projekciju budžeta za 2019. godinu uključiti taj projekat finansiranja na način kako je to predvideo zakon, ali da imate u vidu da i pored Matice srpske i svih ovde navedenih relevantnih ustanova i Srpska književna zadruga, za koju je neko lepo rekao da predstavlja plave oči srpske književnosti, zbog one čuvene plave edicije naših najpoznatijih književnika, dakle, da ćete koristiti potencijale koje oni imaju u naučno-istraživačkom radu i da ćete na taj način da se ophodite prema njima.

Nadamo se i verujemo da će ovaj zakon koji tretira njihovo pitanje i njihov status i položaj imati svoju praktičnu primenu i da treba prvi rezultati već da se vide u projekciji budžeta koju ćemo imati verujemo u zakonskom roku do kraja godine.

Gospodine ministre, razumećete da smo pristupili ovom predlogu zakona veoma ozbiljno, ali i ne samo sa ove pravne strane i ovih pravno-tehničkih pitanja i suštinskih nedoumica, već i sa određenim praktičnim pitanjima i, eto, tako ukratko, da kažem, nekim osvrtanjima na dosadašnju praksu.

Mi svi vrlo znamo da danas u XXI veku mnogo toga ne bismo imali, pa ni ovaj elektronski sistem preko kojeg radimo i vi uzimate vreme kako vam se prohte, kao i mnoge druge stvari da čovečanstvo nije dobilo toliki doprinos iz nauke i njenog stvaralaštva.

Šta je problem za naše konkretno društvo? Ovaj zakon je samo osnov i taj budući direktor instituta o kojem govori član 62. mora da uzme mnoge aspekte u obzir najpre zbog činjenice da mora da izabere saradnike iz naučno-istraživačke oblasti koji treba da ponesu određene projekte, ali i da ima u vidu to da i starije kolege koje su školovani na neki drugi sistem i klasičan način visokog obrazovanja mogu da daju svoj nemerljivi doprinos, jer mi smo došli u jednu situaciju da i sam bolonjski proces, protiv kojeg je u samom početku bila SRS, koči mnoge neistražene, rođene talente. Što se kaže, od Boga ima je dato da imaju tu mogućnost da iskažu svoj talenat, ali da ih sam proces Bolonje koči. Neko mora u samom startu kod studenta nekog fakulteta, u društvenim, u prirodnim naukama da prepozna da li je taj neko, jer ovde ima dosta univerzitetskih profesora, kadar da u budućnosti, u skladu sa svojim afinitetima, ali pre svega talentom, naravno i radom, nosi neki naučno-istraživački projekat.

Ta Bolonja je napravila jednu barijeru između predavača i studenta. Nema te interakcije koja je postojala ranije. Nema mogućnosti da studenti kroz ta fundamentalna istraživanja i kroz praktičan naučno-istraživački rad, od početka, od prve godine studijskog programa, pokažu tu neku sferu svog interesovanja, jer sva ta predavanja su više-manje enciklopedijskog karaktera. U svoj bližoj porodici već sada imam studente koji završavaju. Evo, i danas jedna bratanica je upravo diplomirala po bolonjskom procesu. Oni sami kažu da oni nisu imali taj osećaj možda pravog studiranja kao što je to nekada bilo po klasičnom sistemu, gde se tačno znalo da profesori ne moraju da bi opstali sada i skupljali bolonjske procese i poene, pa na taj način tako i vrednovali rad studenata, da izmišljaju predmete.

Vi valjda gde god da predajete, a predajete na nekoj visokoj stručnoj školi, gospodine Marinkoviću, ne ide vam u prilog da vi sada budete na nekim izbornim predmetima sa punim radnim vremenom, nego da imate svoj predmet koji ćete da držite i da naučno-istraživački i dalje svoj rad pokazujete, a nije to svuda slučaj.

Znate, vi imate, pogotovo kroz produkciju raznih visoko-školskih ustanova, u proteklih deset godina predavače koji, eto, samo to da otaljaju. Jednostavno, ne ulaze u suštinu toga da oni treba da budu začetnici naučno-istraživačkog rada. Mnogi od njih kada apsolutno dostignu sve uslove da budu izabrani u zvanje profesora, redovnog profesora univerziteta, mnogi od njih, nažalost, prestaju i tim radom da se bave. To je to što mi potenciramo.

Gospodine ministre, ulaganje u naučno-istraživački rad je u mnogim razvijenim zemljama povećalo samu produktivnost društva, vi to znate vrlo dobro, po četiri ili pet puta. Evo, pogledajte veliku i prijateljsku Narodnu Republiku Kinu, njihovi tehnološki procesi, njihov tehnološki razvoj, ulaganje u nauku. Pre nekoliko dana je i bila ambasador Kine i imala sa nama, poslaničkog grupom prijateljstva, razgovor i baš je o tome govorila da su na taj način uspeli da podignu BDP.

Ne možemo samo da kažemo – ej, sada smo došli do toga da nam određeni deficitarni kadrovi nedostaju. Pripremate nam i čuli smo kako će otprilike da izgleda Zakon o dualnom visokoškolskom obrazovanju, ali šta ćemo sa ovim naučno-istraživačkim radom, što će neko da ostane tako tek u zapećku i da niko ne čuje za njega ili da se u Srbiji u budućnosti rađaju i nove Tesle i Pupini i istraživači koji će moći da daju svoj doprinos?

Razumem ja da mnoge škole nemaju ni dovoljno sredstava, ali i nije redak slučaj da multitalentovana deca, znači, ne samo za jednu oblast određene nauke, počev od osnovne i srednje škole moraju da traže sponzorstva da bi išli na dalja takmičenja da bi ušla u taj proces da sutra oni budu nosioci naučno-istraživačkih projekata. Ono što je veoma bitno je, to smo vam govorili kada je bila načelna rasprava, po ovom zakonu se Srbija opredeli strateški u kojim pravcima će taj naučno-istraživački rad da razvija.

Mi sad da se takmičimo sa određenim procesima, sa Kinom, zaista ne možemo. Navodila sam primer te hemijske nauke gde ima hiljadu i više pravaca. Dakle, to direktori ovih instituta po članu 62. o kom sad govorimo treba da prepoznaju i da gledaju i da biraju takve saradnike. Ne da to budu neki ljudi, pa znate, evo, sad je taj nekoliko godina pred penziju, ugledan je profesor. Možda je on odavno prestao u savremenim procesima, i sami znate čovek treba da se usavršava i uči svakoga dana, da se na takav način bavi naukom.

Pružimo šansu onim mladim ljudima, onim istraživačima koji će zaista da budu svetla tačka i budućnost Srbije i da taj njihov doprinos u srpskoj nauci i u istraživačkoj oblasti ostane kao jedan pečat, a samim tim i da država ima i konkretne i finansijske koristi od toga.

Ne, ja koristim još vreme poslaničke grupe i plus repliku, znači imam i jedno i drugo.

Gospodine ministre, razumemo sada ovde čime treba da se bavi i kakav status po zakonu ima Naučno veće, ali ostaje jedna nedoumica, ko će da vrši procenu kvaliteta tog nastavno-naučnog rada i naučno istraživačkog rada, neko to mora da meri? Da li se i vi slažete sa tim? Da li će to da bude Vlada Republike Srbije, odnosno vaše resorno ministarstvo, to je ostalo kao nešto što nije prepoznato u zakonu, jer džaba nama što će mnogi instituti da rade svoj posao ako ocenu kvaliteta njihovog rada daju oni sebi samima, a ne dajemo ga mi kao država, odnosno vi kao resorno ministarstvo.

Pa znate, ove ćete da nagradite, oni su na tom polju, opet se vraćam na onu moju priču od malo pre, da je kvalitet tog rada u stvari presudan. Znate, da bi se razvijala nauka i uopšte sistem visokog obrazovanja u zemlji nije dovoljno da to bude masovno.

Kada se vratite u vreme kada ste vi, gospodine ministre, studirali u onoj bivšoj Jugoslaviji, pa u celom svetu da pogledate, ja ne znam, možda je bilo, najviše možda, na celoj planeti, 30 do 40 miliona studenata, da li je tako?

Danas, ja mislim da ima oko 200 miliona studenata na raznim univerzitetima. Neko će da kaže – jao, ljudi, u Srbiji, odnosno pojedina deca ne mogu da dobiju i koji žele odmah posle srednje škole zaposlenje, pa hajde da upišu neku od ovih visokih strukovnih škola ili neki fakultet.

To je pohvalno i to je u redu. Naravno, mi samo osuđujemo svako štancovanje diploma i da neko stiče doktorate, da ih plagira itd, ali što se tiče ovoga, mislim da bi ste ipak trebali da razmislite nekom izmenom i dopunom ili kroz neki način na koji ćete to da uradite, kako ćete da vrednujete rad ovih instituta. To su instituti za različite oblasti naučno-istraživačkog rada.

Ovako pre nekoliko godina kada se ono sve desilo sa Institutom za zrna žita u Kragujevcu, ispostavilo se da skoro niko nije vrednovao njihov toliki rad i toliko proizvedenih novih vrsta i još rade, evo rekla sam i prošlog puta, tek za četiri godine će se pokazati rezultati tog rada, a ipak su oni uspeli da kroz taj svoj rad doprinesu ekonomski. Nemojte da mislite da ćemo omalovažiti nekoga ko se ne bavi naučno-istraživačkim radom, gde je ta komercijalna strana možda zakasnila, ali ovim bar ljudima, pa kao što je ovaj Institut za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci, za voćarstvo u Čačku i evo ovaj pomenuti, ipak im dajte neko više vrednovanje i mogućnost da oni dobiju i potrebna sredstva da bi išli dalje u tom svom pozitivnom pravcu.

Nije problem što se u ovu raspravu umešao kolega Rakonjac, ali jednostavno nije razumeo.

Najpre, uopšte nisam rekao u svom izlaganju da naučno veće treba da vrši ocenu naučno-istraživačkog rada, već sam samo potencirala to, sa čime se ministar složio, da ti kriterijumi i ocena naučno-istraživačkog rada, a ko to radi, vi ste rekli, utvrđeno je ovim zakonom, moraju da budu usklađeni sa svim tim svetskim trendovima, jer nismo mi sami na planeti, pa moramo da se malo osvrnemo, a naročito pošto je čitavo društvo u procesu globalizacije, i na taj aspekt.

Ono protiv čega je SRS, a to je naš amandman, evo da zna i kolega Rakonjac, a i da ne bude zabune, kako on reče, u javnosti. Mi tražimo, odnosno kolega Filip Stojanović, da se tačka 8. kod utvrđivanja nadležnosti naučnog veća koja kaže – obavlja i druge poslove utvrđene statutom instituta i ovim zakonom briše. Zbog čega? Zato što je bespotrebno da nešto što je utvrdio ovaj zakon se sada dodatno rešava statutom. Statut može da bude pretočen iz ovog zakona.

Da ne bi, gospodine ministre, a mi to uvek radimo, ne znam da li ste primetili kod ranijih zakona, ima i kod drugih zakona, imali smo i Zakon o zdravstvu i da sada ne nabrajam, ovde više puta, to je uvek mogućnost za zloupotrebu. Navešću vam jedan primer, možda ne znate, u Kragujevcu na Medicinskom fakultetu, kako koji dekan dođe, status se menja ovako ili onako zato što je kod jednog nešto moguće po statutu, a kod drugog nije moguće.

Prema tome, da ne bi došlo do takvih zloupotreba, smatramo da izričito statut treba da bude definisan na osnovu zakona, odnosno njihove nadležnosti i poslovi, a ne da oni izmišljaju toplu vodu, jer znate nekada će nekome nešto da zatreba. Imate lične situacije, na nekim drugim isto. Skoro sam razgovarala sa našom uvaženom sugrađankom iz Kragujevca, profesorkom Aleksandrom, koja je u Odboru za akreditaciju visokoškolskih ustanova, poznajem je dugo, jer moje prvo zaposlenje je upravo bilo na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu kada sam davnih 80-tih godina bila urednik, možda će vam biti čudno, ali zaista je to bio časopis koji je imao neku svoju naučnu vrednost, časopisa „Motori i motorna vozila“ kod pokojnog akademika Simića.

Pričale smo o tome kakva se to stvorila rašomonijada zbog svega onoga što se dešavalo u Kragujevcu i našem rektoratu i univerzitetu sa raznoraznim statutima i bahatostima pojedinih čelnika. Ne samo ove poslednje afere, nego ima toga unazad 20-30 godina. Mi pričamo za naš grad. Da to ne bi bio slučaj, onda treba precizno i lepo da se definiše šta oni mogu, a šta ne mogu, i da samo ono što je iz slova zakona pretoče u statut.

Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, premijeru Ani Brnabić, ministru finansija Siniši Malom i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, kada će i da li će uopšte u Kragujevačkoj fabrici Fiat otpočeti proizvodnja novog modela, jer to je jedini način da se umire veoma uznemireni u fabrici Fiat zaposleni, koji su svesni toga da ova pod znacima na investicija veka ide u sunovrat iz razloga što sve to što je do sada urađena, od 2012. godine, evo sedam godina je išlo na štetu Republike Srbije?

Kako to objasniti a da građanima bude jasno? Naime, inicijativa tadašnje dosmanlijske žute vlasti, Mlađana Dinkića je prilikom ugovorom sa Fiatom ko je imao svoje skrivene klauzule, o čemu smo govorili u javnosti, a to je da je država dala 12.000 evra subvencija za svako radno mesto, da je grad Kragujevac oslobodio Fiat plaćanja oko 120 miliona za lokalnu infrastrukturu, da država Srbija ne ubira nijedan jedini dinar od poreza na zarade u Fiatu, već je Fiat toga kao privilegovana strana kompanija oslobođen.

Sada se postavlja pitanje kada smo već uložili oko milijardu i 200 miliona ili ko zna koliko još više, a tome se kraja ne zna, u stranu kompaniju gde je država vlasnik 33% akcija, ne pitavši građane Srbije vi nastavljate to dalje da radite. Kakva je sudbina jedne fabrike gde je i sam menadžment italijanskog Fiata kaže da bez tog novog modela oni ne mogu da očekuju probojni na jedno tržište, a prema rečima direktora Fiata za Srbiju novi model će koštati, njegovo promovisanje, konstrukcija i pojavljivanje na tržištu više stotina miliona evra.

Postavlja se pitanje, dame i gospodo, zato postavljam ovo pitanje i Ani Brnabić i Aleksandru Vučiću i Siniši Malom, ko će to da plati i zbog čega više Srbija država da plaća stranu kompaniju koja umesto da proizvodi 300.000 modela 500L kako je bilo rečeno i pompeznog bilo najavljivano te 2012. godine, sada ima proizvodnju od svega 80.000 sa neizvesnim mogućnostima za izvoz.

Podsetiću vas da sam Aleksandar Vučić rekao – 50 puta ako treba pitaću Putina za izvoz Fiatovog modela na Rusko tržište. To jednostavno nije moguće po sporazumu o spoljnoj trgovini koji imamo sa Ruskom Federacijom, jer samo jedan jedini deo u tom automobilu neka pumpa ili kako se već zove proizvodi se u Srbiji, sve ostale su komponente stranih proizvođača.

Uzgred, veoma je važno da podsetimo javnost, prošle godine Fiat je ukinuo treću smenu, otpustio 700 radnika, plate koji su radnici tražili posle štrajka minimalno su povećane ali sa neizvesnošću šta će dalje sa njima biti. Da li vi mislite, dame i gospodo narodni poslanici da bilo ko od zaposlenih radnika u Fiatu može, iako ima tzv. stalna primanja sebi da priušti to da uđe u kredit za rešavanje stambenog pitanja. Naravno da ne jer je neizvesnost velika.

Vi svi koji pratite automobilsku industriju širom sveta znate da svake godine ovde u Beogradu na svetskim sajmovima, sve auto kompanije izlaze sa tzv. ristajling ili nekim novim modelima automobila. Mi smo za ono što smo platili preko milijardu evra, ali kažem i do milijardu i dvesta miliona evra, samo država Srbija dobili ništa. Nemojte molim vas te statističke prikaze i ne želim da mi se to stavlja u odgovor, kako je povećan BDP i izvoz. Molim vas, Fiat Srbija plaća samo na ostvarenu evenualnu dobit minimalno u odnosu na ono koliko država izdvaja iz budžeta. Prema tome, to je strateško pitanje, ne samo za radnik i za žitelje Kragujevca, jer grad je potpuno potonuo. Od onog entuzijazma, od dolaska Italijana, od svega toga i komponentaša koji su takođe otišli iz Srbije posle smanjenja proizvodnje ostale su samo lepe reči, a Fiat kao jedna takva investicija izgleda da vodi u provaliju.

Gospodine Arsiću, gospođo Mihajlović, ja bih zamolila stručnu ili tehničku službu i vas gospodine Arsiću, da mi omogućite da prilikom izlaganja koristim mapu koju je gospođa Mihajlović donela, jer ja o konkretnim potezima, jer šta bi značila ova mapa kao ukras ovde, građani treba da znaju da je mapa tu. Proučila sam je danas. Više puta sam pogledala kompletnu deonicu autoputa o kojem govorimo, ali da bih kompetentno ušla u raspravu sa gospođom Mihajlović i njenim saradnicima morala bih da objasnim nešto. Tako da mi ne oduzimate ovo vreme, a da mi omogućite da imam ovu mapu.

Ne, to nije moguće gospođo Mihajlović, jer ovde ni lupa ne pomaže. Dakle, konkretno da bi građani mogli da vide, kao što inače koristite i vi i vaš predsednik u televizijskim emisijama, da pokažemo o čemu se radi, jer ću da se obraćam i građanima tih mesta.

(Predsedavajući: Kako mislite koleginice Jovanović, građani čuju.)

Šta ste razmišljali kad ste doneli ovu mapu u salu? Jel ste vi prišli da je pogledate, jer znaju građani šta to znači? Šta je ovo ovde, neki dekor ili šta? Ako je u svrhu toga da možemo da razgovaramo, eto da to iskoristim. Ako ne, onda pretpostavljam da vi sve to imate u glavi i da pogledate na ovome, a ja ću konkretno da pitam.

(Predsedavajući: Nemam mikrofona pored mape.)

Počeću od toga da je osnovno nepoznavanje stvari to i stvara se zabuna i kod narodnih poslanika koji možda nisu, a čak su iz vlasti, to hteli da proučavaju, evo slepo vam veruju i vama gospođo Mihajlović i drugim zagovornicima davanja ovog posla direktnom pogodbom kompaniji „Behtel“. Koja je ta kompanija? Znači, taj izvesni Voren Behtel je kompaniju osnovao u Americi pre 121 godinu. Četvrta generacija njegovih potomaka vodi tu kompaniju i to nema nikakve veze sa zvaničnom politikom Amerike kako ste danas to pokušali da objašnjavate mojoj koleginici, koja naravno se na to samo smejala, i sa time ko je na vlasti u Americi.

Ovo je privatna korporacija koja dobija veoma unosne poslove širom sveta. Da ne bi ponavljala ono što su kolege govorile, dakle bilo je takvih poslova okončanih, a nekih koji su bili u pokušaju, kao recimo posao u Rumuniji, od Bukurešta do Mađarske granice, koji je zaustavljen posle izvesnog vremena zbog toga što su Rumuni shvatili Behtel stalno poskupljuje cenu kilometra.

Mogu slobodno da kažem, zato sam i tražila da vama konkretno pokazujem, građanima Srbije i narodnim poslanicima ovu mapu, da deonicu od Preljine do Kraljeva, što se tiče doline Zapadne Morave, odlično poznajem, svako selo, svaki put, lokalni put i nebrojano puta sam i sa jedne i sa druge strane reke Morave, jer moj otac je iz sela Katrga i svi Jovanovići žive dan danas tamo u tom selu, odrasla sam na neki način tamo, iako sam rođena Kragujevčanka i znam koliko je ovaj projekat u svojoj inicijalnoj tek postanci ili ideji, izazvao reakciju kod građana.

Naravno da će svako da se obraduje da dobije autoput, pogotovo zbog toga što je to i normalno da autoput povećava cenu poljoprivrednog zemljišta, daje mogućnost da ljudi bolje žive da ostanu tu, itd. Ali, treba objasniti onda i tim meštanima tih svih sela, pa i dalje do Kruševca, zašto Behtel? Nema razumnog objašnjenja, osim onog da je to čisti lobi američkog ambasadora…

Zašto da privodim kraju, pa ja imam devet minuta na raspolaganju.

Nemojte molim vas, imam devet i po minuta na raspolaganju.

Možete vi da pričate šta god hoćete, devet i po minuta ili da kradete vreme.

Ti, kako se već zoveš, ti Đokiću, koji si relikt tog nekog vremena gde si mogao da komanduješ vreme itd… (Isključen mikrofon.)

Gospodine Arsiću, reklamiram član 27. i član 32.

Dakle, elementarna neka pristojnost mi nalaže da u ovom trenutku, zbog pre svega korektnosti uvek zamenika generalnog sekretara, i biram reči kojima ću da se obraćam. Dakle, ako niste imali tu mogućnost, a mislim da ste imali, koliko ste godina bili u SRS, a i posle toga, kada ste je napustili otimanjem mandata, mogli ste da naučite jednu stvar da nikada ni za sekundu i nizašta nismo pogrešili.

Kolega Milorad Mirčić i kolega Miljan Damjanović su koristili u okviru poslaničke grupe svoje vreme i iskoristili manje od 19 minuta. Preostalo vreme SRS je upravo onoliko koliko sam ja računala u svom obraćanju.

Gospodine Arsiću, ne znam čemu to, najpre u jednom trenutku, valjda mislite da vas u tom trenutku posmatra ovaj vaš Fabricio, glumite neku demokratiju i znate stav SRS, da mi nismo za ograničavanje vremena, pa tako sada sami sebe nekako pokopavate, ili već ne znam šta da kažem. Pre samo sat i po vremena ste dozvolili da replike, i mi smo vam rekli: „U redu je, nije problem, neka se vodi jedna rasprava i diskusija“, traju 10 ili 12 minuta. Ja krenem da govorim o tački dnevnog reda, sa namerom da kroz konkretna sela i probleme sa kojima će ljudi eventualno da se suoče pre početka izgradnje autoputa govorim, a vi kažete: „potrošili ste vreme“, a da niste konsultovali stručnu službu, već kažete – hej, čekajte, ja ću to. Da li će te vi, gospodine Arsiću, uopšte da vodite možda sednicu za pola sata, ko to zna. Šta ja imam da čekam? Na licu mesta… (Isključen mikrofon.)

Da, želim.

Javljam se ponovo za povredu Poslovnika. Zaista, ovo sada prelazi u lakrdiju. Morate da nam kažete šta ste vi radili. Kako ste vi sabirali sekunde i minute u svojoj glavi, ja to ne znam. Ja želim da gospodin Branko, kao odgovorno lice, i vi kažete, molim vas, ozbiljni smo ljudi, koliko je vremena u načelnoj raspravi od 28 minuta nepunih, koliko ima SRS, koristio kolega Mirčić, a koliko kolega Damjanović, koji su govornici pre mene na listi. Saberite mi ta dva vremena kroz elektronski sistem pojedinačno, naravno, njihove govore u okviru prozivke po listi. Ostatak vremena želim da koristim, jer to je pravo koje ima SRS.

Hvala.

Gospodine Arsiću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je u mom rodnom Kragujevcu davne 1838. godine osnovana prva visokoškolska ustanova „Licej“, koji je nekoliko godina kasnije prebačen u Beograd, na tom svom prvom predavanju budućim visokoškolcima Dositej Obradović je u svom govoru rekao – blago vama koji poštujete i ljubite nauku i koji ćete biti pokorni i poslušni svojim učiteljima.

Već vidite tada u tom Dositejevom govoru reč nauka je imala centralno mesto, jer on je smatrao da su i nauka i obrazovanje nespojivi i da jedno bez drugog ne ide i da je to jedna neraskidiva nit koja i jedno i drugo mora stalno da prati, jer upravo iz tog obrazovanja, dakle, onog osnovnog, pa preko visokoškolskog, dolazimo do naučnih istraživača, ljudi koji ostavljaju trag u onome što rade u raznim disciplinama.

Sada, posle 180 godina, kada dobijamo jedan ovakav zakon u Narodnoj skupštini, mi treba da se zapitamo šta je to što Srbija može da ponudi u naučno-istraživačkoj oblasti, a koliko je potencijala prisutno čuli smo od mnogih kolega koji su govorili, pre svega, poslanici SRS, a i drugi su to pominjali, a to je zbog budućnosti generacija koje dolaze i zbog onoga što oni treba da ostave u nasleđe i kroz neke nove ideje i kroz verifikovane naučne radove.

Sada dolazimo do toga, gospodine ministre, da ovaj zakonski okvir nije dovoljan. On jeste u smislu definisanja toga kako će da posluju institucije od nacionalnog značaja, instituti. O tome ću da govorim ako budem imala sada vremena, a ako ne po amandmanima. Kako sad u Srbiji da vrednujemo naučno-istraživački rad pojedinca? To je ključno pitanje. Zato što, pomenuli ste svetsko tržište, pomenuli ste i nama prijateljsku i veliku Narodnu Republiku Kinu i saradnju naših univerziteta sa institutima iz Pekinga, iz Šangaja i samoinicijativne razne radionice koje potpisuju profesori sa univerziteta, nevezano za državu, dakle, postoje kontakti koje ljudi imaju, onda bi bilo logično da posle usvajanja ovog zakona, gospodine ministre, donesemo naučnu strategiju o istraživanjima. Iz prostog razloga što mi ne možemo sa nekima drugima u svetu u pojedinim naučnim disciplinama da se takmičimo.

Primera radi, baš sam to detaljno istražila i pogledala, samo u oblasti hemijske nauke ima sada, kažu, 1.000 pravaca. Preko milion ljudi istraživača u svetu na trenutno 50.000 projekata radi u hemijskoj oblasti, što znači da mi treba negde da se pronađemo u svemu tome.

Drugo, kada su u pitanju društvene nauke, pominjao je to poslanik Atlagić, a i neki drugi, on je to govorio iz konteksta toga što je on predavač na jednom univerzitetu i pripadnik te partije koja je na vlasti, a ja kao srpski radikal moram zaista danas da se zapitam koje su to oblasti društvenih nauka, društvene vrednosti koje treba da se promovišu. Mi znamo koje su to društvene vrednosti: da poštujemo druge, da najviše volimo svoj narod, svoju državu, da imamo svetle primere iz naše istorije, da ne dozvolimo da nam se greške ponove. Ne može onda nama neka trula Evropa i evropski standardi iz Brisela da kreiraju društvenu svest o tome šta je dobro za Srbiju i za srpski narod, jer to je jednostavno neprihvatljivo.

Mi smo kao stranka, gospodine ministre, dali izuzetan doprinos za razvoj, to mogu slobodno da kažem, bez skromnosti, i društvenih nauka, i filozofske misli, slobodarske misli, formiranje 2000. godine našeg naučnog časopisa „Srpska slobodarska misao“. Sve vreme, dakle, posle 5. oktobra, svih neprijatelja koji su nadirali na Srbiju, hapšenje od strane zlikovačkog Haškog tribunala i odvođenja ljudi iz političkog, vojnog i policijskog vrha, davali smo smernice kroz taj časopis, kroz radove koji ne mogu da se gledaju kao politički, nego baš naučno-istraživački, kuda Srbija treba da ide. Mi možemo slobodno da kažemo da je to jedan pečat u istraživačkom radu koji treba da se vrednuje na pravi način.

Ovi nacionalni instituti u našoj zemlji, koji su svi u vlasništvu države, a njih je 70, mislim da je 28 naučnih i 32 imaju naučno-istraživački status, nikako ne smeju, gospodine ministre, i ni po koju cenu da pređu u neke privatne ruke, bez obzira na to što ste vi u članovima 55. i 56. zakona ostavili taj limit, odnosno da 51% vlasništva države mora da bude. Gde nas onda to vodi? Znate, ovi iz Evrope, iz Amerike, iz velikih korporacija hoće sve u Srbiji da otmu, našu zemlju, a o tome je govorio jutros kolega Jojić, i naše mlade ljude, pa se koristi taj žargonski termin „odliv mozgova“, a ti ljudi odlaze zbog toga što ovde nisu dovoljno vrednovani u svom naučno-istraživačkom radu.

Zbog toga mi smatramo da nije dovoljno novca u budžetu. Ima dovoljno za plate zaposlenih u naučno-istraživačkom sektoru, ali 80% u budžetu odlazi na to, a samo 20% na radionice, na pojedinačne naučno-istraživačke projekte, a to nije dovoljno.

Tu ima kolega koje se bave naukom iz raznih oblasti i u tom svetskom rangiranju, u indeksu naučnih citata, mnogi svetski naučnici kažu, mlađi i neki koji su dugo na toj naučnoj sceni, evo, ja sam najviše citiram tu, onda on tako dobija bodove na međunarodnoj naučnoj sceni. Pitanje je da li je to pravo vrednovanje nečijeg naučnog rada? Znači, sve rade lobiji, svetske korporacije koje guraju njihove istraživače i onda mi moramo da se nađemo, kao zemlja, i da odredimo pravce, šta je to fundamentalno što ćemo da radimo u naučno-istraživačkoj oblasti, a šta je ono što već postoji i što godinama rade pojedini instituti.

Kada govorimo o očuvanju tih instituta, ne možemo više da dozvolimo, gospodine ministre, da jedan institut ili Centar za strna žita iz Kragujevca doživi onakvu sudbinu, kao što je živeo posle ovih dosmanlija i sve do pre nekoliko godina, ali nije ni ovo dobro rešenje. Oni sada imaju neke kakve, takve plate i odlukom Vlade su prešli u nadležnost lokalne samouprave. Međutim, ne zato što ja dolazim iz tog grada, ali pogledajte samo danas, sada je to vreme kada mogu da se pogledaju plodovi njihovog rada, juli mesec, nove kulture i nove sorte pšenice i ječma, koje će se pojaviti na tržištu tek za nekoliko godina, oni su uspeli da proizvedu na veoma malom zemljištu i sa skromnim uslovima rada. Koleginica je pominjala neke druge. Dajte da takvim ustanovama damo veći značaj i da oni budu finansirani od strane države, da znamo u šta mi ulažemo, pa sa time ćemo da se pojavimo na svetskom tržištu.

Godinama sam sarađivala sa agrozajednicom Srbije, pre svega, sa Voćarskim institutom iz Čačka, ne kao političar, nego iz mog drugog posla i bila sam ponosna na te ljude, pogotovo na Institut iz Čačka, jer te čuvene sorte voća nigde više ne postoje u svetu. Zaista se zgranem kad vidim na nekom od ovih sajtova kako ovi nesrećni Hrvati, koji nemaju ni svoj jezik, prisvajaju neke sorte našeg voća. Dakle, u tom pravcu treba da idemo, da tom jednom generalnom strategijom, koja treba da usledi posle ovog zakona, odredimo pravce za naše mlade istraživače.

Ono što je najvažnije, time ću završiti, jer više nema vremena, gospodine ministre, ne smemo da dozvolimo ni u jednoj oblasti da doktoranti dođu do druge ili treće godine doktorskih studija, a da nemaju stalno zaposlenje. Vi ste malopre rekli kakve su stipendije i koliko su povećane u nominalnim iznosima. Da li vi znate, ima verovatno takvih slučajeva i u drugim univerzitetskim centrima, da mi u Kragujevcu, pre svega, na Medicinskom fakultetu imamo ljude koji su na drugoj, trećoj godini doktorskih studija i sad možda će da dobiju, sada je Statut fakulteta promenjen, mogućnost da rade kao saradnici u nastavi, a oni nemaju stalno radno mesto. To je ono što je žalosno, jer takvi ljudi mogu sutra da se spakuju i da odu, a onda ćemo posle da se hvatamo za glavu i da moramo da uvozimo kadrove. Hvala.