Dovodim u vezu sa namerom predlagača da ne prihvati amandman koji je mnogo bolji.

Nebitno je zato što mi imamo ukupno vreme za raspravu.

Javiću se kasnije.

Imamo još sat vremena.

Gospodine Markoviću, u ovom vremenu teške ekonomske krize i zbog činjenice da ne može ni ovaj procenat da popravi filmsku industriju, da je tako nazovemo, u Srbiji, mi smo predložili da se ovaj procenat smanji.

Podsetiću vas na to da se veliki filmovi, a vi ste pre neki dan govorili o tome da se pojavljuju imena sponzora nekog serijala ili filma u odjavnoj špici, nikada nisu oslanjali na striktno budžetska sredstva, pa i one bivše države, tako i kanska ostvarenja koja su dobila nagradu "Zlatnu palmu", kao što je film "Sećaš li se Doli Bel", "Dom za vešanje", pa na kraju filmovi Živka Nikolića, filmovi Slobodana Šijana, koji su naša velika filmska ostvarenja, nisu se finansirali od sredstava iz budžeta, već su ljudi i producenti ovih pomenutih filmova, kao i mnogih drugih, uporište tražili u nekim velikim kompanijama ili u nekim stranim kućama koje su pomogle finansiranje tog filma.

Mi smatramo da ljudi koji su bili sposobni da naprave ova filmska ostvarenja i koji su pokazali da na takav način mogu jedan veliki projekat da finansiraju će isto to činiti i da neće da se oslanjaju na sredstva iz budžeta, a mi ćemo već od ponedeljka imati raspravu o budžetu Republike Srbije i vi vrlo dobro znate da je naša država prezadužena zemlja i da mi imamo ogroman budžetski deficit i da sve ono što je uradila ova nesposobna Cvetkovićeva vlada i Vlada od 2000. godine do današnjeg dana su učinile da se za kulturu uopšte mnogo manje sredstava izdvoji. Ali, kada bismo pravili neku gradaciju i na toj lestvici šta je građanima najpotrebnije, mi moramo pre svega da vodimo računa o socijalnoj zaštiti naših najugroženijih, o onima koji su izgubili posao, a njih je preko milion u Srbiji u ovom procesu, kako vi volite da kažete, tranzicije.

Apsolutno sam sigurna, kao i moje kolege iz SRS, da će ti ljudi koji imaju neke velike projekte upravo na takav način da obezbede sredstva, kao što su to uradili i ovi stvaraoci koje sam malopre pomenula i njihova filmska ostvarenja su ipak dostigla neku slavu i priznata su u svetu.

Hvala, gospodine Novakoviću. Da se vratim na ovu temu sa početka. Videli ste amandman koleginice Dušanke Plećević. To je intencija SRS, kako smo želeli da promenimo naziv zakona u zakon o srpskoj kinematografiji, tako smo intervenisali u članu 10. Ona je predložila da se posle tačke 12) dodaju nove tačke 13) i 14).

Inače, da bi građani koji prate prenos Skupštine znali o čemu se radi, govori se o opštem interesu u oblasti kinematografije. Mi smatramo da ono što je srpsko, što je nacionalno, što kulturno, istorijsko nasleđe srpskog naroda, treba da bude opšti interes srpske kinematografije.

Dakle, tačka 13) dr Dušanke Plećević glasi: "podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta srpskog naroda" i tačka 14) "podsticanje i očuvanje sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Republici Srbiji, posebno na značajne istorijske događaje i ličnosti koje su svojim životom i delom zadužile srpski narod i građane Republike Srbije".

Vi ste, ministre Markoviću, prilikom rasprave u načelu pomenuli film "Karađorđe", do kog smo mi došli u posed posle 80 godina i on je uspeo, na svu sreću, da se spasi, da se očuva i da se prikazuje. Pošto sada opet treba da se vratim na ono vreme hiperprodukcije Brozovih partizanskih filmova 50-ih i 60-ih godina i tog zamajavanja naroda o totalitarnoj komunističkoj ideologiji, sada dolazimo u situaciju, pošto smo mi država koja je u teškoj opasnosti, nama ovi zlotvori iz NATO i EU otimaju našu južnu pokrajinu KiM i na red će doći Vojvodina i Raška oblast, zato je koleginica Plećević stavila u tački 14) da treba da se promoviše kulturno nasleđe nacionalnih manjina koje žive u našoj zemlji, da se takvi filmovi snimaju i da to treba da bude baš zakonska odredba, a ne ako se ikada neko pojavi, ako ne da zatraži ova minimalna budžetska sredstva.

Sada se postavlja pitanje da li ova vlada želi u filmskoj umetnosti da promoviše srpsku naciju i srpsku državu? Mislimo da ne, jer da ste to hteli, ima nekoliko amandmana, takav je bio ovaj malopre koleginice Vukićević – očuvanje srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta.

Šta se sada dešava, gospodine Markoviću? Pretpostavljam da ste vi bar povremeno posetilac nekih bioskopskih premijera. Ta hiperprodukcija koja dolazi iz bivše BiH, tačnije filmska produkcija iz Sarajeva, koja je obojena ogromnom mržnjom prema srpskom narodu, napravila je, između ostalog, jedan takav film. Oni svake godine, kao i u Zagrebu, u Hrvatskoj, koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu, prave filmove koji su tendenciozno usvojeni protiv srpskog naroda.

Kolega Marić je jednim delom pričao o tome. Zamislite vi kakav su oni film napravili u Bosni, kako oni tamo vole da kažu. Napravili su film u kojem jedan srpski vojnik maltretira, zlostavlja dečaka koji je muslimanske veroispovesti, a koji nosi dres Mančester Junajteda. Šta je sada tu bio cilj – da se navuče bes i gnev širom sveta navijača Mančester Junajteda ili da se predstavi jedan srpski vojnik kao neki koji je zlikovac i koji eto tako maltretira nekog dečaka koji navija za neki svetski klub. Ima mnogo takvih primera. Da ne govorim o primerima gde su uvek Srbi ti koji su oni koji siluju, koji ubijaju, isto što je radio Bulajić za vreme Brozove komunističke Jugoslavije, takve filmove snimao. Oni ne finansiraju iz budžeta BiH. Da li vidite da ne postoji ni ta vlada u Federaciji još uvek, već nalaze sponzore, neprijatelje srpskog naroda za finansiranje takvih filmova, a takvi filmovi imaju mega, mega premijere po beogradskim bioskopima, a mi nemamo šta da prikažemo.

Kada sam vam govorila, da vi kao čovek koji itekako znate i pratite srpsku i nekadašnju jugoslovensku književnost, možda možete da mi nabrojite po kojim delima do sada su snimani filmovi bilo kog autora ili bilo kog romanopisca, mnogo ih je malo. Reću ću vam neke od najpopularnijih ekranizacija u srpskoj kinematografiji, kako se to ispravno kaže, a ne u kinematografiji, jer to je srpska, to su "Ankina vremena" Vladimira Pogačića, "Derviš i smrt" Zdravka Velimirovića, "Una" po romanu Mome Kapora, Miša Radivojević, "Vreme čuda" Gorana Paskaljevića, "Petrijin venac", koji je Karanović snimio i tu je tačka.

Šta ćemo sa onim velikanima iz srpske istorije, koji nikada nisu stavljeni na filmsko platno? Dakle, kada sam govorila malopre, gospođa Čomić me je prekidala, u argumentaciji za amandman kolege Žutića, zaista htela da kažem da je nenormalno da se svi narodi i sve nacije u svetu diče svojim filmskim ostvarenjima gde popularizuju njihovu istoriju, njihovu tradiciju, a mi upravo takve filmove nemamo.

Kada bi neko snimio herojski film o despotu Stefanu Lazareviću na način Keneta Brane, koji je snimio film o Henriju petom ili o srpskom srednjevekovnom vremenu, jer to je potrebno da bi videli da je ta srednjovekovna srpska kultura, naši manastiri, naše svetinje na KiM su naše, srpske, i da ne može da dođe, odnosno u ovom svetu sada kakva je hegemonija od strane Amerike i zapada se sve može i okupirano je KiM, Anegela Merkel, maltene kaže da to nisu srpski spomenici i nisu srpske svetinje.

Da se snimi dakle jedan takav film, poput Bormanovog "Eskalibura" ili da se snimi film gde se govori o nacionalnoj junaštvu, o srpskom nacionalnom junaku, na način kako su to Amerikanci holivudski, pošto nemaju svoju istoriju i pošto je tamo dekadencija odavno zavladala i samo interesi i porobljavanje drugih naroda, snimili tobož film "Hrabro srce" u kome glumi jedan od onih koji je najostrašćeniji, pa neka se sada vrti po medijima kako sam ja napala tog glumca, jednog od onih koji je zagovornik takve propagande protiv Srba.

Ili da se snimi film o Milanu Obrenoviću, jer nama je poznato da je Kragujevac prva srpska prestonica, novije srpske države i da smo mi tamo počeli da negujemo tu tradiciju i to što je postigla savremena srpska država posle oslobođenja od Turaka, kao što je dakle film o Milanu Obrenoviću, kao što je Lorens Olivije snimio takva film "Princa i igračice" ili da se napravi neka biografija srpske porodice iz vremena knez Mihajla, recimo, kao što je to slučaj filma koji se i dan danas prikazuje na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom u našoj zemlji odnosno, čak i serijal, a to je film po romanu "Razum i osećajnost" film Angalija.

Ima još mnogo tema koje bi smo mi trebali da promovišemo, a pre svega patnju srpskog naroda u proteklih 20 godina od kada su velike sile odlučile da razbiju prostor bivše Jugoslavije, da porobe srpski narod, da nam otmu teritoriju i da se na takav način, ne govorim o srpskoj trilogiji, jer su imali neki ljudi nameru da snimaju takav film.

Dakle, evo već sam pomenula da će se snimiti film "Na Drini ćuprija" po romanu Ive Andrića, ali verujte mi gospodine Markoviću, doći će vreme kada će ljudi koji su iz oblasti ove umetnosti, nacionalno potpuno svesni, govorila sam o dokumentarnom filmu mladog reditelja Borisa Malagurskog.H

stra

Ali pojaviće se ljudi koji će da snimaju drame onoga što se desilo srpskom narodu i to će ipak, naći će se sredstva za to. Ljudi koji hoće da poštuju naš nacionalni i kulturni identitet svakako će da se ohrabre jednog dana i neće da budu u ovoj trenutnoj utopiji srpskog filma gde se naročito u proteklih deset godina od kada su na snazi tzv. demokratske promene sve svodi na to da je beznađe. Stvaraju se neke slike o tome kako su neke porodice u Srbiji i narod otuđeni jedni od drugih. To uopšte nije tačno.

Govorim vam bez obzira na to što je teška situacija u svakom pogledu i što toliko je ljudi bez posla i što teško žive, ipak je i pogotovo u selu koje je sada sa sve manje stanovnika, taj simbol bliskosti ljudi, ako hoćete da upotrebim tu reč, solidarnost prisutna na delu. Pa zašto se o tome prave samo kratki dokumentarni filmovi? Zašto se o tome ne bi snimali veliki filmovi. Ili neki filmovi o raznoraznim vrstama protesta, protesta protiv čega?

Protiv čega ste se vi koji ste u ovoj sali i predstavljate sada vlast u Srbiji borili 5. oktobra? Borili ste se za interese velikih sila. Za Ameriku i za zapad koji hoće svoje postulate i demokratske i neku svoju kulturu da nam nametnu ovde i da nam kažu, evo dala sam vam samo nekoliko primera o kakvoj evropskoj Srbiji, srednjevekovnoj Srbiji tog doba mi treba filma, Boju na Kosovu. Ali na kraju krajeva i vi sami znate da je jedno od najvećih bitaka srpskih vojnika, film Marš na Drinu, jedini je od prilike takav filma koji je govorio o slavnoj istoriji srpske vojske.

Jednostavno doći će vreme, gospodina Markoviću, kada će neko od tih mladih ljudi da stasa dovoljno i da ima podršku, na kraju i nacionalnih kompanija privatnih, velikih i ljudi koji imaju novca ili ljudi koji žive u inostranstvu da se snimi upravo takav film.

Koliko bi jedan takav film o bilo kom srpskom velikanu mogao da se promoviše širom cele kugle zemaljske, reći ću vam na osnovu onoga što su zahtevi naših ljudi koji žive u inostranstvu. Razna nam se udruženja obraćaju i pišu nam pisma. To su Srbi koji žive širom cele planete i oni su tražili od Vlade Republike Srbije i od ovog ministra protiv koga smo mi podneli interpelaciju, zbog njegovih zloupotreba i kršenja zakona i manifetluka, Srđana Srećkovića.

Dakle, tražili su od njega i na skupštini dijaspore da se osnuje neka vrsta udruženja istine o Srbima. Zamislite koliko bi njima značilo da u sred te medijske propagande i hajke koja traje već dve decenije nad srpskim narodom, da se snima jedan takav film o junaštvu srpskog naroda. Vi mislite da ne bi bile prepune tamo te bioskopske dvorane i da se ne bi ovde podigao ovaj narod i da ne bi pozdravio jedan takav film.

Samo sam vam rekla koji su napravljeni ali imali su još neki autori, kao Stevan Jakovljević, pošto sam pomenula srpsku trilogiju, nameru da snime jedan takav film ali jednostavno za to nema para i kao što smo malo pre rekli. Mi ne mislimo da to treba da bude budžetski projekat ali da se da podsticaj tim ljudima ako mogu da se razne stvari finansiraju, ako su ovaj Vučić i ovi njegovi kompanjoni taj Nebojša Stefanović i Stefanovićeva žena i svastika, preko profajler tima mogli da operu toliki novac u Telekomu Srbije.

Izvinite kako da se onda ostave ovakvi ljudi na cedilu i da njima niko ne pomogne i da se oni u startu demorališu, da ne mogu da naprave tako velike projekte. To sve prisutno moralisanje od strane onih koji su i parlamentarci i koji su učestvovali u izradi ovog zakona i tih, kako oni sebe vole da nazivaju, novim ili novo demokratski umetnici, koji se gnušaju toga da treba da se priča na takav način o srpskoj nacionalnoj kulturi i istoriji, jednostavno ne zaslužuju i ne zavređuju pažnju da ovde pominjem njihova imena,

Ali, koliko je samo u periodu do 2011. godine broj filmova mali u Srbiji, a sada i ti naslovi i tematika, dovoljno govore o tome da tu nema ničeg nacionalnog i uopšte se ne promoviše srpska kultura i nacionalni identitet.

Evo, u 2000. godini to je sedam, u 2001. godini devet filmova, pa isti broj u 2002. i 2003. godini, u 2004. godini 12, u 2005. godini osam, u 2006. godini opet 12 i 2010. godina je zapravo bila najgora godina, samo četiri snimljena filma. Slažete se samnom.

Još nisam pomenula našeg romansijera Slobodana Selenića i film "Ubistvo sa predumišljajem" kada sam govorila o tome koji su ekranizovani.

Na kraju i zašto da se ne pomene i serijal koji ide, ali to je produkcija jednim delom Radio-televizije Srbije, Mirjane Jakovljević, alijas Mir Jam, po njenim romanima i taj serijal, odnosno ono što se prikazuje se i te kako gleda i opet govori o nekom mirnom vremenu jedne Srbije u kojoj se zna neki red i u kojoj su ipak ljudi koji su bili činovnici, koji su bili seljaci i ljudi koji su radili razne poslove imali mesto u takvom srpskom društvu. Nažalost, u ovom vremenu globalizacije i svega onoga što nama rade Amerikanci i zapad to nije moguće i takve vrednosti se više ne promovišu. Hvala.

Koje je preostalo vreme?

Hvala.

Neprihvatljivo je obrazloženje za ne prihvatanje amandmana kolege Žutića. Zapravo, to je obrazloženje koje ste dali i sada ste to potencirali, ministre Markoviću, na član 6. gospodina Marića, jer vi ste sad rekli ono što stoji u Ustavu nije bilo potrebno da se uvrsti u ovaj zakon. To uopšte nije tačno, zato što ste to radili otprilike kako vam je odgovaralo.

Ako pažljivo pogledate član 27. i uzmete Ustav Republike Srbije, videćete u stavu 1. da ste pojedine odredbe Ustava inkoroporisali u ovaj prvi stav. Je li tačno? Jeste. Evo, sada da vam čitam, to su protiv stavljanja u promet, javno prikazivanje kinamatografskog dela koji zagovara ili podstiče diskriminaciju, to je takođe ustavna odredba, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupa lica zbog njihovog pripadanja i nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu, zbog svih drugih stvari.

Gospodine Markoviću, kada je dr Žutić reagovao intervenisao i hteo je takođe, a to je član 5. Ustava, odnosno i sama preambula Ustava govori o tome o antidržavnom i antisrpskom delovanju, antidržavno delovanje je izdaja i prodaja KiM. Je li tako? I to ne sme da se stavlja u promet. I ako to stoji u Ustavu, kao što stoje ove pojedine, pa kao što stoji član 79. iz njega ste izvukli iz člana 79. ovo što sam vam pročitala jednim delom, zašto niste prihvatili amandman kolege Žutića, koji na dvosmislen način obavezuje svakoga da to ne čini?

Kakvi su to dvostruki aršini? Na početku vam je valjda najvažnije da se štiti državni, teritorijalni suverenitet i da niko ne vrši tako nešto.

Vi ste bili predsednik Narodne skupštine Republike Srbije kada se omaškom desilo nekim poslanicima, naravno nisu iz SRS, da u svom nadahnuću, govoru izgovore nešto što je protivno ustavnim odredbama, pa posle, što naš narod kaže, ugrizu se za jezik. Ali, vi ste onda na vreme upozorili tog nekoga da ne priča takve stvari. To je sada jedan deo za noviju parlamentarnu istoriju.

Ali, kako ste onda mogli da preskočite ovako nešto i da ne prihvate amandman. Vaše jedino obrazloženje je da to stoji u Ustavu i da je definisano Krivičnim zakonom. Nije uopšte, gospodine Markoviću, ništa to bila šteta, čak je bilo i korisno i nije vam još kasno da prihvatite ovaj amandman kolege Žutića.

Ono što nije zabranjeno time ću završiti, gospodine Novakoviću za danas ovo naše izlaganje o amandmanima, da se promoviše i da se stavlja u promet, odnosno da se o tome snimaju filmovi, je tako moralni sunovrat jedne ličnosti. Naročito kroz istoriju je bilo takvih, ali ovo je u savremenoj srpskoj istoriji jedan zaista najveći primer moralnog sunovrata jednog čoveka i ovaj njegov drugi koji mu je predsednik je takođe takav.

Iskoristiću ovu priliku da pozdravim sve one buduće reditelje koji mogu, završavam kolega Novakoviću, možete i vi da pogledate ...

(Predsedavajući: Vreme.)

... da po novoj knjizi gospodina PRedraga Popovića o moralnom portretu Aleksandra Vučića snime film. Imam još deset sekundi, nemojte da mi kradete vreme. Vi ste čovek koji je korektan, niste vi Gordana Čomić.

(Predsedavajući: Jesam, ali bez reklamiranja budućih scenarija.)

... jer taj film bi na slikovit način govorio o nekome ko je od srpskog nacionaliste prešao u evrofanatike i na taj način pokazao koliko je nemoralan. Tako da pozivam sve one ...

Gospođo Čomić, zaista je velika šteta što nije prisutan ministar unutrašnjih poslova, gospodin Ivica Dačić, da razgovaramo o ovom sporazumu, o kome je danas najviše bilo reči, o ovoj zaista velikoj bruci i sramoti za Republiku Srbiju, da potpisuje ovaj sporazum sa Savetom ministara Albanije, o sporazumu u vezi organizovanog kriminala, međunarodne ilegalne trgovine drogama i međunarodnog terorizma, zato što smo mi i ranije, dok je gospodin Dačić bio predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, a i kasnije na sednicama tog odbora, više puta kroz tematske rasprave i kroz izveštaje upravo tretirali ovu temu. Za nas srpske radikale i za čitavu patriotsku Srbiju je neverovatno, a, zamislite, ovo sada gledaju i Srbi na KiM, da se država Srbija usudila da potpiše jedan ovakav sporazum koji predstavlja zaista bruku i sramotu.
Moram da podsetim javnost, ako to već neko nije rekao na početku, kada je sporazum potpisan. U martu mesecu 2010. godine. Godinu dana pre nego što je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope Dik Martin, bivši državni tužilac, a sada senator Švajcarske, podneo rezoluciju o trgovini srpskim organima, koje su mučili, zverski ubijali i živim ljudima i deci vadili šiptarski teroristi na području Albanije, u "žutoj kući", u mestu koje su mnogi svetski mediji, još pre nego što je Marti podneo izveštaj, istraživali. Sećate se da smo mi još 2005. godine potencirali onu grupu agenata BND, koja je dejstvovala na KiM, pod nekim humanitarnim navodnim radom, u parlamentu Skupštine smo puno pričali o tome, koji su nedvosmisleno utvrdili, po nalogu odbora Bundestaga, da se šiptarski teroristi bave trgovinom oružjem i ljudima i da su zverski ubijali srpsku nejač, srpske civile i u "žutoj kući", kako su ti mediji napisali, na kraju ukletog sela to sve radili, a kasnije je navode na tu temu svetskoj javnosti obelodanila Karla del Ponte, koja je takođe u svojoj knjizi, posle izvesnog vremena, od kako je napisana ova lažna optužnica protiv našeg predsednika dr Vojislava Šešelja, objavila da je Zoran Đinđić rekao, pošto je naložio da se napiše takva optužnica, zbog koje je naš predsednik nevin devet godina u Haškom kazamatu - vodite ga i ne vraćajte ga više.
Koliko država Srbija nema apsolutno sluha za ono što narod prepoznaje kao izdaju, kao skandal, kao što je ovaj, pa onaj koji smo imali pre 15 dana - potpisivanje sporazuma o vojnoj saradnji sa ustaškim hrvatskim vlastima, dovoljno govori o Tadiću, o vašem režimu i o činjenici da je ovde samo jedan čovek predstavnik ministarstva, koji niti može sa nama da polemiše, niti da odgovara na sve ovo, a činjenice su na strani govora srpskih radikala i onoga o čemu ću ja da nastavim kroz konkretne podatke.
Svako ko je iole upućen u politička zbivanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a naročito posle svega onoga što se desilo od okupacije naše južne pokrajine 1999. godine, vrlo dobro zna da albanska mafija predstavlja, ne samo najveće zlo u Evropi, nego, kako mnogi eksperti za borbu protiv organizovanog kriminalna i terorizma kažu, najveće zlo u svetu. Albanska mafija danas broji preko pola miliona članova i važi za jednu od najsnažnijih karika svetskog podzemlja, jer kontroliše tržište SAD, Evrope, Bliskog istoka i severne Afrike, a njene specijalnosti, i to apsolutno svi znaju, pa i odbor i komitet koji se bavi ovim pitanjem u organizaciji UN, upravo je specijalnost albanske mafije trgovina ljudima, ljudskim organima i narkoticima.
Da je ona baza svetskog kriminala, zaključeno je još početkom 2005. godine u američkoj Stejt dipartmentu, ali to Amerikancima nije smetalo da i te kako i dalje finansiraju, kao što to rade 20 godina unazad, šiptarske teroristi i baliste, koji su ubijali srpsku decu i izvršili zverstva, ovo u "žutoj kući" i na drugim mestima na KiM, ali su oni, eto, proforme radi, i to su objavili "Vašington post" i neki mediji su pisali o tome kako deluje albanska mafija i šta je njihov zapravo cilj.
U proleće 2009. godine sličnu ocenu je doneo Komitet, koji sam već pomenula, za organizovani kriminal UN, koji je u Beču konstatovao da je albanska mafija ostala pri samom vrhu svetskog podzemlja, u kome funkcioniše aktivno već 40 godina. Pipci albanske mafije i terorističkog lanca svih tih zlodela vode baš preko Albanije, sa kojom ste vi potpisali sporazum o ovakvoj saradnji. Najveće uporište na Balkanu imaju upravo na području naše južne pokrajine KiM, a kreću se od Pakistana, preko Turske, pa sve do srednje Evrope, istočne obale SAD i Kanade.
Naser Keljmendi, koji danas ima 54 godine, nalazi se na čelu trenutno najjače albanske mafijaške i kriminalne porodice na Balkanu, koja sve poslove vodi iz Tirane, iz Peći i iz Sarajeva, jer to su njegova kretanja, koji slovi za jednog od najvećeg narko bosa. Sada mi objasnite, gospođo Čomić, vi ste razumna žena i dugogodišnji ste parlamentarac, kako će država Srbija, koja u ovom trenutku ni policiju, a nije Srbija htela pod, najpre Đinđićevim, a onda Tadićevim, sada režimom da iskoristi aneks ugovora 1244, da bar hiljadu policajaca i vojnika pošalje u našu južnu pokrajinu, kako će onda država koja nema apsolutno nikakvo prisustvo policije, nikakvih organa bezbednosti, što mi vrlo dobro znamo kroz izveštaje koje dobijamo u Odboru za odbranu i bezbednost, da bilo šta preduzme, da suzbije delovanje albanskih terorističkih grupa, narko i ostale mafije, kada oni upravo uz pomoć NATO, Amerike i zapadne Evrope, EU, u koju vi hrlite da uđete, rasprodajući srpsku teritoriju i odričući se KiM, upravo sve to rade u sadejstvu za raznim obaveštajnim službama, pre svega američkom CIA? To su sve podaci i to su egzaktne stvari i niko to ne može da pobije.
Onda se postavlja zdravo i razumsko pitanje – da neko ispred Vlade Republike Srbije, Vlada Republike Srbije u ime građana, u ime države Srbije potpisuje jedan ovakav sporazum? Znate, nije epilog bio usvajanje izveštaja Dika Martija, to je samo bilo finale. On je dve godine radio na tom sveobuhvatnom izveštaju za koje je glasalo 169 poslanika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Ali, tamo su apsolutno svi šiptarski lobisti, iz svih zemalja, jer mi kao članovi delegacije smo prisustvovali toj raspravi i glasali za tu rezoluciju, a znali smo i bili svesni toga, kao što jesu i ovi iz Vašingtona, iz Stejt dipartmenta, kao što to zna i Angela Merkel, koja je došla da pruži ruku zlikovcu Tačiju, da mu da podršku da nastavi dalje sa svojim planom, a to je potpuno otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije i, naravno, sledeći nalog koji ćete dobiti od njih je, i to uočio 12. februara, pa kasnije marta meseca, a već ovih dana to provejava iz briselske administracije, da se raspuste, kako oni kažu, paralelne institucije na severu KiM…

To sve ima i te kako veze, gospođo Čomić, sa delovanjem albanske, odnosno šiptarske mafije na području čitavog Balkana, zato što oni ništa ne bi mogli da urade, UČK-a teroristi, da nisu imali direktnu podršku iz Tirane i iz ostalih mesta iz Albanije. To je ono što su činjenice i o tome su danas napisani mnogobrojni feljtoni naših ljudi i stručnjaka koji se time bave.
Što se tiče albanske mafije i onoga koliko je to poznato i ljudima koji rade u strukturama bezbednosti, znate, još je 1988. godine, kakva je takva bila, ta postbrozovska bezbednosna struktura pisala UN i tražila je da se rasvetli veza albanskih narko bosova sa političkim strukturama koje su pripremale pokušaj secesije i sada svesrdnu podršku Merkelove, Vašingtone i EU naše južne pokrajine. Ovo je zaista jedna tema koja zahteva mnogo vremena. Sami podaci koje bih iznela ovde zahtevali bi najmanje sat vremena da im o njima govorim.
Koliko se prema ovom pitanju neodgovorno odnose, pošto o ovome raspravljamo u Skupštini, narodni poslanici Republike Srbije, reći ću vam, gospođo Čomić, bruku i sramotu kada smo letos bili u sedištu NATO pakta, u koji vi hoćete da uđete, te zlikovačke organizacije, kada su se poslanici DS smejali nad podacima koje je kolega Boris Aleksić izneo tim zlikovcima, generalima NATO pakta, rekavši da je šeik Al Muhamed, jedan od zamenika…

Gospođo Čomić, htela sam da završim moje izlaganje vrlo argumentovano…

Završiću time i onda ću vam dati obaveštenje da je upravo taj šeik Muhamed, jedan od glavnih pomagača šiptarskog terorizma i organizovanog kriminala, upravo boravio 10-ak godina na KiM i da to vaši poslanici nisu hteli da prihvate kao činjenicu. Hvala.

 Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune zakona o tzv. o jedinstvenom biračkom spisku koji se danas nalazi pred nama, a to mi poslanici imamo prilike da vidimo i gospodin Šarović je na početku govorio o tome, navodno odnose samo na neophodnost da se omogući našim građanima koji žive u inostranstvu da se na način kako je to ovde nakaradno predviđeno izmenom zakona upišu u birački spisak u gradovima i opštinama, da uprave lokalnih samouprava o tome komuniciraju i obaveste diplomatsko-konzularna predstavništva u inostranstvo. Sada je očigledno, gospođo Čomić, a to moraju i građani Srbije da znaju, da se sprema velika, sada već predizborna namera, ali izborna krađa glasova jer ono što je Tuđman uradio 1991. godine u ustaškoj Hrvatskoj, očigledno sada namerava da uradi i ovaj režim, navodnim odzivom dijaspore i njihovom mogućnošću da glasaju.
Moram da napravim jednu rekapitulaciju svega što se dešavalo i da vas podsetim kao i kolege poslanike koji to tada jesu bili ili nisu, da je 2004. godine izmenom i dopunom Zakona o izboru narodnih poslanika omogućeno našim građanima koji žive u inostranstvu da glasaju. Dato je striktno uputstvo RIK kako će da se izvrši ta evidencija, kako oni navodno da se animiraju i već 2006. godine prilikom glasanja o referendumu za novi ustav Republike Srbije, a onda i za izbore 2008. godine, kako predsedničke tako i parlamentarne, ispostavilo se da je odziv naših građana u inostranstvu jako mali i da se svega njih 18.093 prijavilo u inostranstvu da glasa na 26 biračkih mesta u više zemalja.
Šta onda o nama govori izmena i dopuna ovog zakona, odnosno prvi član izmene i dopune? Da ćete suprotno Zakonu o boravištu, koji je usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije pre dva tri meseca, fiktivno vršite, preko diplomatsko konzularnih predstavništva upis birača, odnosno Srba iz inostranstva koji su navodno zainteresovani da glasaju, a ljudi koji tamo žive, pa čak i oni koji su u skupštini dijaspore i razna udruženja, kažu da uopšte nisu motivisani to da rade, pre svega zbog izdajničke politike režima, zbog saradnje sa zlikovačkim Haškim tribunalom, zbog izdajničke politike prema KiM, to su njihove reči, njihova pisma koja upućuju nama.
Šta će sada ovde da se desi? Vi nećete da prihvatite, videćemo, ali sigurna sam da nećete, amandman kolege Šarovića. Sada po ovom članu kako ste ga vi predložili navodno će da se desi da u lokalne samouprave stiže veliki, ogroman broj zahteva, njih na nekoliko stotina hiljada, jer ni ministarstvo ovog Srećkovića, Ministarstvo za dijasporu, ni Vlada Republike Srbije ne zna koliko naših ljudi živi u inostranstvu. Zna se za Beč, glavni grad u Austriji, da je jedan od najvećih centara gde žive Srbi, takođe se zna za Nemačku, u Rusiji sada, u Moskvi živi nekoliko desetina hiljada Srba, da ne govorim dalje po drugim zemljama. Onda će bez odjavljivanja boravišta, odnosno bez odjavljivanja da oni neće sada da glasaju tamo, oni će da se prijavljuju ovde, da tu kontrolu vrši diplomatsko konzularno predstavništvo i Ministarstvo inostranih poslova, a pre svega je dužan to da radi ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Tako će da se stvori fama oko toga da su oni tobož toliko zainteresovani, da njih nekoliko stotina hiljada baš 6. maja, na Đurđevdan, kada vi planirate da se održe izbori, kako već govorite, ako ne bude pre, jer vidite kako ministar fakultativno govori, takav mu je i ovaj član 30. zakona, koji je malo pre koleginica Radeta spominjala, i onda ćete da iskoristite, odnosno da ukradete njihove glasačke listiće, njihovo biračko pravo tog 6. maja, jer su se oni navodno brže bolje uputili na lokalne uprave i upisali se u taj birački spisak.
Molim vas, ta mogućnost manipulacija, pokazalo se kod Tuđmanovg režima i pokazuje se i sada u ovoj drugoj hrvatskoj vlasti i vladi da oni to rade i da vešto manipulišu sa tim. Zašto biste vi sada, nekoliko meseci pred izbore, a postoji taj zakon iz 2004. godine, menjali način kako će Srbi iz inostranstva da glasaju? Oram da vas podsetim, tu je gospođa iz ministarstva, kako je to onda, 2004. godine RIK nama objasnio i našim članovima RIK. Tada je došlo do izmene tog zakona i napravljena je posebna evidencija tako što su se u nju upisivali građani u inostranstvu koji žele da glasaju, ukoliko se ovde odjavili, a imaju prijavljeno prebivalište u stranoj zemlji. Pošto ste videli da je taj odziv veoma slab, njih je bilo 18 i nešto hiljada, a glasalo je svega nekoliko hiljada. Na biračkom mestu recimo u Sloveniji gde ima više desetina hiljada Srba nije bilo otvoreno ni jedno biračko mesto, u Americi, a da ne govorim o tome koliko je naših građana koji žive decenijama i njihove porodice, to su sada ti potomci koji takođe po ovom zakonu imaju pravo, žive u Čikagu, oni nisu imali mogućnost tamo da glasaju.
Vi ćete sada, u to sam apsolutno sigurna, da manipulišete tim njihovim navodnim prijavama da oni baš hoće u tom gradu, odnosno gde živi neko gde će oni biti prijavljeni, a naročito se odnosi na ovaj veliki broj Srba koji rade u zemljama koje sam malo pre pomenula, u zapadnoj Evropi, u Nemačkoj, u Austriji, koji su ovde bliže, pa će oni baš tog dana da dođu da glasaju. Da li vi mislite da ćemo mi da ostanemo nemi i zatvorenih očiju pred takvom prevarom? To je apsolutno nemoguće da izvedete i po ovom Zakonu o boravištu koji je usvojen pre nekoliko meseci.
Druga velika opasnost, a o tome se mnogo govori ovih dana na svim medijima u Srbiji, jesu građani koji su promenili svoje mesto boravišta ili su podstanari, a nisu prijavljeni zbog toga što njihovi stanodavci ne žele da im daju mogućnosti ugovora o zakupu stana. Takvih je nekoliko desetina hiljada u Beogradu, u raznim gradovima Srbije. Oni nisu prijavljeni na toj adresi, ali oni koji to jesu, nisu odjavljeni tamo gde su oni prijavili svoje prvobitno mesto boravišta. Šta će sada da se dešava? Oni će praktično da imaju mogućnost da glasaju i u Beogradu i u Ljuboviji i u Kragujevcu i u Čačku, na oba ta mesta zato što ovaj zakon niste uskladili sa Zakonom o boravištu građana, a Zakon o boravištu građana je takođe šupalj. O tome smo govorili kada je ovde bio ministar Dačić, zato što on ne obavezuje MUP, odnosno jedinice MUP u gradovima, u opštinama da brzo naprave i da prečiste tu evidenciju. Ko će to uopšte da uradi?
Drugo pitanje koje se postavlja, gospođo Čomić, ne mogu sada ni vas da pitam, a nije tu ni ministar, on bi jedini mogao da nam da odgovor. Da li on u ovom trenutku zna koliko je interno, kako ste vi to nazvali, raseljenih lica, naših Srba koji zbog zlikovačkog terora Hašima Tačija i Haradinaja nisu mogli da ostanu na svojim ognjištima? Mi u Kragujevcu, od gradova u centralnom delu Srbije imamo najveći broj takvih lica, a sada da pozovete nadležne iz gradske izborne komisije u gradu Kragujevcu, oni ne mogu da vam daju preciznu evidenciju. Zašto? Zato što se ažuriranje i njihovo evidentiranje na posebnim biračkim mestima, jer oni imaju pravo da glasaju samo za republičke i predsedničke izbore, tek vrši nekoliko dana ili dve nedelje pred početak izbornog procesa. Oni ne da nisu obavešteni, nego ljudi pojma nemaju. Mi to moramo da radimo, aktivisti SRS, da idemo i da ih pozivamo i da im kažemo – u toj i toj školi, u Erdeču, u Ilićevu i nekim drugim naseljima u gradu vi ćete, Srbi sa KiM koji ste ovde zbog toga što su vas šiptarski teroristi oterali sa vaših ognjišta, moći da glasate. Taj odziv nikada nije mnogo veliki zato što država sistemskim ne radi na tome, nego prepušta te ljude, pa ako glasaju glasaju, ako ne, baš ih briga. Tek sada to nećete da radite, jer oni dobro znaju da ste ih prodali i izdali i da ste se stavili potpuno u službu vaših zapadnih mentora, Hupera i ostalih koji nam otimaju KiM.
Moje kolege će nastaviti da govore o ovim drugim članovima izmena i dopuna, ali suština je ova, jer sada bilo kome u inostranstvu da objasnite, bilo kome ko se nalazi u toj skupštini naših emigranata, odnosno lica koja tamo žive u rasejanu da vi hoćete njima da učinite dobro delo, pa da im date mogućnost da se oni prijave u nekom gradu ili u opštini u Srbiji, pričam ti priču, što bi naš narod rekao. Ne, nego se spremate da nekoliko stotina hiljada glasova pokradete na izborima upravo na ovaj način i upravo njihovim fiktivnim upisivanjem i iskorišćavanjem tih glasačkih listića na dan izbora. Njihov odziv u inostranstvu u konzularnim predstavništvima biće kao i do sada veoma mali.

Hvala, gospodine predsedavajući. Vi ste povredili član 27, član 107, članove 109. i 106. Poslovnika. Ja ću sada u kratkom vremenu da vam obrazložim. Vi ste verovatno toga ili svesni ili niste.
Naime, vi ste zloupotrebili član 27. na funkciji predsedavajućeg, a u vezi člana 106, jer vi ne možete da, Poslovnik kaže – niko osim predsedavajućeg ne može da opominje poslanika ako ne govori o temi dnevnog reda. Kao što ste videli, a primetile su i kolege iz drugih poslaničkih grupa i čitava srpska javnost, koja prati ovo zasedanje, gospodin Marić je i te kako govorio o temi dnevnog reda, o Zakonu o kinematografiji.
Samo mogu da pomislim da ste vi želeli, kao Nikola Novaković, da spasite čast, ugled, lik i delo Anđeline Džoli. Verovatno je to bila vaša namera. Ilustracijom i primerom koje je gospodin Marić dao, a kasnije kada je koleginica Radeta sasvim pristojno reagovalo, rekavši vam, na način koji nije bio ničim uvredljiv, da gospodin Marić i te kako zna šta priča, i postavila je pitanje da li vi znate o čemu pričate, a ne gospodin Marić, vi ste joj izrekli, bez ikakvog razloga, opomenu i rekli ste da je ona nečim vas uvredila ili već šta, a ona je samo reagovala, kao što bi svako reagovao u tom trenutku, i ja bih, nego sam pratila gospodina Marića i gledala članove zakona koje je on apostrofirao.
Znači, vi ste zloupotrebili, gospodine Novakoviću, funkciju predsedavajućeg i član 27. Vi nikako niste imali nikakvog osnova da prekidate kolegu Marića, bila vam je neumesna i protivposlovnička intervencija, jer je jednom ilustracijom i onim što holivudska produkcija radi ovde i na koji način obesmšljava borbu srpskog naroda hteo da pokaže o čemu se radi…

Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se gospodine Novakoviću da ćete mene nešto pažljivije da slušate nego kolegu Milenkovića. Njega skoro uopšte niste pratili. Konkretno ću i jasno da nastavim u ovom pravcu u kome su govorili kolega Marić i Milenković, kada je u pitanju sveukupno stanje srpske kinematografije danas i nemogućnosti da se kroz ovaj zakon bilo šta promeni.
Naravno, radi podsećanja vas, gospodina Odalovića, koji je sa vama na mestu za stolom predsedavajućeg, ako me budete pratili, ali ja to najpre da govorim zbog javnosti i svih onih koji se bave umetnošću, filmom i, pre svega, građana koji očekuju da čuju kakvo je naše mišljenje o ovom segmentu našeg društvenog života. Napraviću jednu retrospektivu i, nažalost, moram da konstatujem da u vreme komunističke diktature Josipa Broza pojedini filmski, kako su ih tada nazivali, radnici, umetnici, bez obzira na to što su bili pojedini od njih disidenti tog doba, diskriminisani i na svakakve načine onemogućavani da deluju u to vreme. Bili su dosledniji nekim svojim umetničkim idejama, nego što je to danas slučaj, zato što je hiperprodukcija Holivuda prisutna i kod nas. Vi sada, kada vidite neke nove mlade autore sa navodno novim osvrtom i idejama koje su apsolutno unificirane i pod jednom kapom evropeizacije, evroatlantskih integracija, kako oni kažu suočavanja sa prošlošću, nagrđivanja Srba, nametanja kolektivne krivice srpskom narodu za nešto što nismo uradili, onda vidite da je u stvari to propast srpskog filma i domaće kinematografije.
Apsolutno smo uvereni da pošto nema nikakvih naznaka da će se negovati kulturni, nacionalni i istorijski identitet kroz predlog ovog zakona, niti da će to Filmski centar Srbije da radi, da će takva produkcija da bude poželjna i da će takvi ljudi da dobijaju sredstva koja su predviđena ovim zakonom i koja se budu izdvajala iz budžeta. Naravno, sredstva za razbijanje iluzija o nekom boljem životu koji zapad nudi, a koji nam uništava zemlju, otima KiM i koji je počinio jedno od najvećih zlodela u prošlom veku, a to je razbijanje one bivše države. NATO pakt je to uradio bombama i ratom koji je produkovao na prostoru bivše Jugoslavije. Takvi filmovi neće da se finansiraju, niti će takva produkcija, sve dok ne dođe patriotska vlast sa srpskim radikalima na čelu i našim predsednikom, da bude poželjna u Srbiji.
Da sam u pravu, govori i činjenica da je nedavno, sada već proslavljen u Srbiji, mladi reditelj Boris Malagurski, koji je živeo jedno vreme u Kanadi, napravio zaista impozantan poduhvat snimanjem dokumentarnog filma "Težina lanaca". On je ogromnu građu novije istorije sam prikupio, uz pomoć nekih, kako je rekao prijatelja, entuzijasta, takođe i stranaca prijatelja Srbije i svojih prijatelja koji žive u inostranstvu i napravio apsolutno u pravom smislu reči za današnje vreme, kada je dokumentarac u pitanju, spektakularno filmsko delo, gde je na jedan sažet, dokumentovan način pokazao kako se zapad svirepo odnosio prema Srbima i srpskom narodu, kako su mediji na zapadu ubedili ljude koji žive u tim državama da su Srbiji zli i loši momci i kako je čitava mašinerija i propaganda decenijama na zapadu radila protiv Srbije i srpskog naroda.
Naravno, takav film nije zaslužio da se pojavi na državnoj televiziji Srbije, iako jeste na državnoj televiziji Republike Srpske i na još jednoj drugoj velikoj privatnoj televiziji u Republici Srpskoj. Obrazloženje, koje je gospodin Malagurski dobio je očigledno je da je nepoželjna ta tema i suočavanje sa tom pravom istinom da nas NATO, Amerika i EU uništavaju svih ovih godina. Onda je on dobio obrazloženje da to sada više nema takav ekskluzivitet da se pojavi na državnoj televiziji film "težina lanaca", da se emituje, zapravo, jer je već pre toga emitovan na jednoj drugoj televiziji, sa takođe nacionalnom frekvencijom.
Eto, to je odnos države prema ljudima koji šire istinu o onome što je prava istina o Srbiji i srpskom narodu. Jugoslovenski film je bio mnogo bogatiji, kao što rekoh na početku, od srpskog filma.Sutra dolazi ovde jedan predstavnik Saveta Evrope da govori o poštovanju demokratije i ljudskih prava. Danas, svim onima koji žele slobodno da misle u Srbiji koja je pod prikrivenom okupacijom, u onom ostalom delu, a koja je okupirana na KiM, svi su sprečeni da na takav način misle, jer se uskraćuju, kao i nama poslanicima ovde, što i vi kao danas demonstrirate osnovne slobode i prava i demokratska prava da izrazimo svoj stav.
I ti filmovi, kao što su i oni koji su dobili prve nagrade u Kanu, kao što je film Saše Petrovića "Skupljači perja", zatim kasnije filmovi Emira Kusturice i svi ostali koji su remek dela naše kinematografije, zapravo pokazuju da ti ljudi nisu želeli da menjaju svoj, pre svega kulturni, umetnički, identitet i da su ostali pri tome. Sam Emir Kusturica je pokazao da želi i dalje da deluje u tom pravcu i da se zalaže za nešto što naravno vlast u Srbiji nikada neće da prihvati, u to sam ubeđena, da se ovde organizuju isključivo antiholivudski festivali jer je i kolega Jeremić, naš ovlašćeni predstavnik, rekao da mi u pravom smislu reči nemamo srpski festival filma, a imali smo, kao što je i ministar napomenuo i sa čime je i naša javnost upoznata, Dane srpskog filma u Rusiji. Jednostavno, to nekome odgovara, da se kulturni i nacionalni identitet ekranizuje i da ti filmovi ne budu nešto na šta će da se gleda kao na robu, potrošnu robu, kao što je to na Zapadu, što će lako da se odbaci.
Opet moram da pomenem u tom kontekstu našeg slavnog reditelja, gospodina Kusturicu, koji je rekao – Ne možemo mi kao Amerikanci, srpski film i sve što je umetnost i što treba da štiti kulturni identitet srpskog naroda, da svedemo na nivo hamburgera. Ali, mi se zato suočavamo sa time da i mi ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije doživljavamo od predstavnika vlasti da ozbiljne teme, ozbiljne rasprave koje srpski radikali pokreću, oni jednostavno banalizuju zato što nemaju kontraargumente, a čitava srpska javnost sada vidi, pa i ova, koja se bavi ovim umetničkim segmentom društvenog života u Srbiji, da mi imamo mnogo bolja rešenja i da ovaj zakon i te kako ima velike manjkavosti.
Da bi se uopšte filmska produkcija i kinematografija uzdigla na jedan viši nivo, o tome je govorio kolega Milenković kad ga niste pratili, mi moramo da se suočimo sa činjenicom da mi nemamo mrežu gradskih bioskopa u Srbiji, niti mesta gde ljudi mogu ono što žele da pogledaju. Sve se danas svodi na to da ljudi odlazeći u ove velike tržne centre, šoping molove, uz put svrate u nekoj pauzi ili čekaju do neke akcije i nekog sniženja ili da se dečica negde igraju na drugom mestu, da pogledaju neki film. U neko vreme koje i mi pamtimo i stariji ljudi od nas, tačno se znalo i jasno je bilo organizovano kada ljudi idu da prate određene bioskopske predstave.
Mi uopšte nemamo definisan status bioskopa kod nas. Ovaj zakon je bio odlična prilika da se to uradi. Koliko je to veliki problem i koliko je prisutan javašluk sa nekada društvenom imovinom koja je sada podržavljena i koja je u nekim gradovima u dogovoru sa republičkom Agencijom za imovinu, kao što je to slučaj u Kragujevcu, pripala gradu Kragujevcu, evo, pokazuje i slučaj Niša i južne Srbije, o čemu je govorio kolega Milenković, ali apsolutno je svuda takvo stanje u Srbiji.
Ako vi hoćete, a intencija vam je očigledno ovim zakonom, da film bude nešto što će da zadovolji široko tržište, onda ste vi promašili temu. Jer, ovo nije Vol Strit i ovo nije nešto gde će da se barata akcijama i deonicama i da u jednom trenutku to doživi krah i slom, kao što se to i desilo od strane Amerikanaca i ta navodno svetska ekonomska kriza se prenosi i ovde kod nas, što nije tačno. Mi smo opljačkani od strane tajkuna i vlastodržaca unazad 11 godina i njihovih saveznika. Vi sada hoćete da nivo kulture svedete na taj, najgori mogući nivo i da po sistemu kako ste pljačkali preduzeća, tako sada vršite pljačku u oblasti umetnosti.
Ljudi koji drže do svog digniteta, ljudi koji nikada i ni za šta ne bi promenili svoje ubeđenje i nikada ništa ružno ne bi rekli protiv Srbije i srpskog naroda, tu nemaju šta da traže. Jer, to nije tržište za njih. Gde vi to treba da plasirate, odnosno ovi koji će da finansiraju takve projekte? Na zapadno tržište. Sigurno nećete da tražite pomoć od prijatelja naših u svetu, kao što je Ruska Federacija i kao što su druge zemlje koje imaju fantastične reditelje i razvijenu kinematografiju.
Gospodine Novakoviću, vama je možda malo poznato da je brazilski film i njihova kinematografija, pored slavne ruske, jedan od najpriznatijih u svetu. Ali, malo ljudi u Srbiji zna, ja to znam spletom okolnosti jer sam već mesecima unazad pozivana od strane brazilske ambasade da posećujem dane u nedelji kada oni organizuju projekciju nekih svojih filmova, da su to takođe filmovi iz produkcije antiglobalističkih filmova. Jedino ako se okrenem tome i ako se suprotstavimo toj medijskoj najgnusnijoj politici Zapada i njihovoj slici koju stvaraju o Srbima, mi imamo pravo da kažemo da smo mi podigli nivo domaće kinematografije na neki nivo i da ostavimo tu budućim generacijama.
Ne radi se ovde samo o nemogućnosti da se Srbi profilišu u svetu, jer to oni ne žele, jer nas smatraju groznim i sve najgore misle o nama i samo im je cilj da nas porobe i da nam otmu naše resurse i da unište našu zemlju, a da ne govorimo da su u pitanju samo ozbiljne teme. Šta je bilo 90-ih godina, odnosno 80-ih godina, krajem 80-ih, sa našim čuvenim rediteljem Slobodanom Šijanom? Njegov film "Maratonci trče počasni krug" je proslavljen na prostorima one bivše zemlje, znači u pitanju je jedna komedija, on je takve filmove snimao i kada je trebao da potpiše ugovor sa jednom producenskom kućom, baš u Americi i na zapadu on je postao persona non grata. Ni komedija im se ne dopada jer on je Srbin, a Srbi su ovakvi i onakvi. Ta njihova slika o nama se nije promenila i lažete i obmanjujete građane Srbije i vi iz G 17 +, i vaš Dinkić, i Boris Tadić, i svi vi koji govorite građanima Srbije da nam oni žele nešto dobro. To uopšte nije tačno. Samo stvaranjem velikih kroz produkcije koje naravno država Srbija neće da finansira filmove o našim velikanima, o našoj istoriji, mi možemo da se predstavimo u najboljem smislu i da tražimo put i pravac, a to ova vlast ne želi da slika onakva kakva treba da bude, dostojanstvenom i hrabrom srpskom narodu dopre do nekog drugog u svetu.
Mnogi su ovde pominjali, pa vidim da ministar nije odgovorio, u godini obeležavanja našeg nobelovca Ive Andrića, o tome da do dana današnjeg nije snimljen film po njegovom romanu " Na Drini ćuprija", taj film će početi verovatno, zapravo sigurna sam sledeće godine da se snima. Ali ne sredstvima Vlade Republike Srbije nego Vlade Republike Srpske jer Vlada Republike Srbije nije imala sluha kao nešto su obećali da ako iz ove siće koja postoji u ovom zakonu budu mogli da izdvoje neka sredstva, ne verujem da će im to pasti na pamet, da pomognu to veliko i grandiozno delo Andrićevo koje treba na filmsko platno da postavi Emir Kusturica. Ali je zato Vlada Republike Srpske odlučila to da uradi. To sve zbog toga što se od Srba prave ratni zločinci, pa tobože da se neko tamo ne bi uvredio kada bi to video i da nekome ne zasmeta da se pravi film o Andrićevom delu koje je dobilo Nobelovu nagradu.
Što se tiče dokumentarnog programa koji se plasira našoj omladini i koja bi trebala i po našem obrazovnom programu da ima za cilj da svest o tome ko smo mi i kakav smo narod, i koji su naši potencijali, da smo mi u stvari jedna zdrava nacija i da treba da se osvrnemo na sebe i na svoje prijatelje, mi takve dokumentarne programe gotovo da nemamo jer jednostavno sve se preduzima od BBS i nekih stranih produkcija.
Uopšte, takvi filmovi koji su u poslednje vreme snimaju, a naročito oni koji dolaze sa prostora bivše Jugoslavije, pogotovu iz BiH, to je čitava hiperprodukcija gde se govori o navodnim zločinima Srba, o navodnom genocidu Srebrenice, i te kako su poželjni za razne organizatore festivala ovde u Srbiji.
Završiću time, a to je nešto što celokupna srpska javnost možda malo zna, znaju ljudi u mom gradu, u Kragujevcu, ali ne verujem da su i kolege poslanici za to čuli, postojala je jedna zaista prava iskrena ideja Emira Kusturice da se u Kragujevcu u centralnom delu Srbije napravi kulturni trg, odnosno centar u prostoru bivše Fabrike "Zastava", koji bi se, kako je on tada rekao kada je to najavio i kada je došao na poziv Veroljuba Stevanovića, gradonačelnika Kragujevca, trebao da se bori protiv imperijalističkog zla. Znači, da bude kulturni centar gde će da postoji jedan veliki bioskop, gde će da postoji manjih pet bioskopa i gde će da se prikazuju isključivo antiglobalistički filmovi. Naravno, zbog slikanja i zbog kampanje u tom periodu, vaš kompanjon Veroljub Stevanović je prihvatio i pozvao je Kusturicu da dođe u Kragujevac, međutim, kasnije, kako ste se zajedno sa ovom njegovom strankom "Zajedno za Šumadiju", potpuno okrenuli NATO paktu i kako je on na kongresu svoje stranke u Kragujevcu raširio zastavu NATO pakta i EU, neko ko je antiglobalista i ko bi prikazivao takve filmove postao je nepoželjan za Stevanovića i za vaše kompanjone iz G17 u Kragujevcu.
Ta ideja nije realizovana, ali verujem da će i ta njegova i sve ono što radi sada već poznati Boris Malagurski i mnogi drugi mladi ljudi koji žele da šire istinu o Srbiji i koji žele da se bore protiv tog imperijalističkog kiča i zla, naći svoj put i prostor, naravno, ne pod vašom vlašću, ali mi ćemo učiniti sve da im to u budućnosti omogućimo, jer upravo ovakve teme i sve ono što je činjenica i što ne možete da pobijete ni jednim protivnim argumentom je ono što podstiče te ljude koji su apsolutno sada i nepoznati javnosti, da se bore jer, kako i slogan naše stranke kaže , Srbija je večna samo dok su joj deca verna.
Ti ljudi i ti umetnici biće verni svojoj ideji jer kako su oni koji su provodili u gulazima u Sibiru po više godina, posle izlaska iz tih zatvora ostali verni tim svojim idejama i nastavili da snimaju filmove i da se bave umetnošću, iako su bili proganjani, kako su to radili oni koji su bili u zatvorima pod komunističkom diktaturom, verujem da će i pod ovom poluprikrivenom okupacijom u Srbiji ti ljudi jednoga dana, zajedno sa nama na vlasti, ugledati svetlost dana i učiniti nešto dobro za srpsku kinematografiju. Hvala.