Hvala, gospodine potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je prvi zakon koji smo mi, članovi radne grupe, prilikom razmatranja usvojili, s primedbama koje smo dale koleginica dr Gordana Paunović-Milosavljević i moja malenkost na neke članove, odnosno tačke ovog predloga zakona. Zbog toga, on nije jednoglasno prošao ni na radnoj grupi, zbog tih naših primedaba, primedaba koleginice Milice Vojić-Marković i kolege Obradovića.
Možemo da kažemo da je ovaj zakon u tehničkom smislu, o čemu je govorila jutros i naš ovlašćeni predstavnik, gospođa Radica Jocić, dobro urađen, ali imamo suštinske primedbe i zbog toga nećemo moći da glasamo za njega, iako je prvi u nizu šest koje moramo da usvojimo, a koji se tiču oblasti dečijih prava u Srbiji.
Napraviću jednu malu digresiju kada je u pitanju ova oblast. Rekle su mnoge kolege tokom rasprave u načelu da je Zakon o društvenoj brizi o deci menjan mnogo puta i da potiče iz onog komunističkog real- socijalističkog vremena. Kao stranka koja postoji na političkoj sceni Srbije već 20 godina, insistiramo na tome da prava koja dete stiče svojim rođenjem, pre svega, ustavno pravo svakog deteta da ima dečiji dodatak, što u Srbiji nije slučaj, pa kasnije i pravo jednakosti na obrazovanje i vaspitanje, moraju da budu jednaka, bez obzira na to da li dete živi u urbanoj, ruralnoj sredini, u bilo kom geografskom delu teritorije naše zemlje, i da Vlada RS, jedinice lokalne samouprave moraju mnogo više pažnje da posvete tome.
Između dva svetska rata su postojale dečije ustanove, predškolske. Međutim, prvi zakon koji uopšte tretira ovu oblast u modernoj Srbiji je donet uoči Drugog svetskog rata, a kasnije, kada su komunisti došli na vlast, on je, i sam naziv kaže, zakon o društvenoj brizi o deci, a, u stvari, mnoga deca su bila socijalno izopštena kategorija i taj negativni skor traje i do dan-danas. I sada imamo poražavajuću situaciju. Iako smo pre dve godine izašli iz one decenije, kako je od strane UN-a proglašena – milenijumske borbe za smanjenje siromaštva među decom i omladinom, izašli smo s negativnim podatkom, koji je danas u uvom izlaganju i ministar Obradović saopštio javnosti – da je svega 40% dečije populacije predškolskog uzrasta u Srbiji smešteno, odnosno da ima mogućnost da pohađa predškolske ustanove.
Moram da vas podsetim, to vrlo dobro znate, to je ona mapa dečijeg puta koju je UN usvojio i Strategija koju je donela prethodna vlada, čiji ste vi naslednici, iz 2005. godine, Strategija za borbu protiv siromaštva i Strategija za omogućavanje normalnih uslova i jednakih mogućnosti za decu da se školuju, od predškolskog, pa do osnovnog i daljeg obrazovanja, koje su predvidele da se ti negativni pokazatelji poboljšaju do 2015. godine. Međutim, ništa se bitnije nije promenilo. U 2003. godini, imam taj zvanični podatak, 2003. na 2004. godinu, svega je u Srbiji bilo 1804 predškolskih ustanova. Možda se nešto promenilo, ali ne verujem.
U Kragujevcu, za poslednjih 20 godina, sada se očekuje u naselju Metino brdo otvaranje jedne predškolske ustanove, nije napravljena nijedna nova dečija ustanova, ali ima i svetlih primera. Međutim, kada neki predsednik opštine ili vlast koja deluje u koaliciji napravi takav iskorak, za razliku od ovog poražavajućeg podatka koji je i prikazan u ovoj tabeli koju imam ispred sebe, to je zvanični Vladin dokument, kao što je u opštini Aranđelovac, onda se to sačeka, što bi narod rekao, na nož i napravi se cela hajka i haranga protiv jednog čoveka, kao što je to bio slučaj s prethodnim predsednikom opštine dr Radosavom
Švabićem, srpskim radikalom, koji je za pet godina svog mandata, jedne, pa druge vlasti, u opštini Aranđelovac, a tamo imamo i vanredne izbore zakazane za 25. april, pokrenuo inicijativu i napravljena su dva obdaništa.
Jedno je napravljeno u centru grada, u okviru škole "Miloš Obrenović", i to u godini jubileja grada, 150 godina obrenovićevskog grada, a drugo obdanište u naselju Kolonija, koje je i te kako potrebno za mališane u toj opštini, a nije otvoreno zbog toga što je na dan predizbornog ćutanja, uoči onih famoznih izbora u opštinama Voždovac i Zemun, dr Švabić uhapšen, bez ikakvih dokaza da je bilo šta uradio, osim što je činio dobra dela za decu u svojoj opštini, kao što su ova dva obdaništa.
Želela sam, gospodine ministre, da se osvrnem na ono što je usko vezano s predškolskim obrazovanjem i vaspitanjem u Srbiji, o čemu danas mnoge kolege nisu govorile, a to je koliko siromaštvo utiče na stepen obrazovanja predškolske dece. Naime, danas smo ovde pominjali, neke kolege, romsku populaciju. Ona je sa preko 90% potpuno izopštena ne samo iz predškolskog, nego, u najvećoj meri, osnovnog obrazovanja, ali ta socijalno izopštena deca nisu samo iz romske populacije, nego iz one koja je ekstremno siromašna, pa tako imamo zapanjujući, zabrinjavajući podatak, a to je zbog katastrofalne ekonomske situacije, zato što nam politiku, gde treba da uložimo svaki dinar, kroji MMF, a ne mi sami i tako smo i došli s novim zahtevima i oko mreže škola i drugih ustanova za decu. Imamo 54% onih koji su nezaposleni, koji spadaju u najrizičnije, odnosno u kategoriju najsiromašnijeg stanovništva u našoj zemlji.
Ko treba da pošalje decu od šest meseci pa do polaska u školu u obdanište? Mladi brani parovi, oni koji dobiju prvo ili drugo dete, ako je sreće, onda i treće. Međutim, i oni, takođe, po zvaničnim podacima, u 22% spadaju u ekstremno siromašnu populaciju u našoj zemlji. Onda kako da se pohvalimo, odnosno kako će Vlada da izađe pred građane kada je to užasno poražavajuća situacija?
Na nivou lokalne samouprave, po gradovima i opštinama u Srbiji, od momenta kada je izglasan Zakon o lokalnoj samoupravi i kada je nadležnost i za predškolsko obrazovanje u potpunosti preuzeta od strane lokalnih vlasti, kao i za školstvo i zdravstvo, odnosno primarnu zdravstvenu zaštitu, imate toliko neodgovorne ljude da kod njih, ako im opozicija, kao što je to slučaj u Kragujevcu, predloži da se smanje putni troškovi, da se smanje svi oni megalomanski budžetski izdaci koji ne služe ničemu osim za promoterstvo stranaka na vlasti, i da se to usmeri, eto, u predškolsko obrazovanje, ne nailazite ni na kakvu saradnju.
To je zaista veliki problem i onda se suočavate i s ovim sa čime su pred vas izašli iz sindikata zaposlenih u predškolskim ustanovama, vaspitači i drugi, koji se s pravom bune što lokalna samouprava o njima ne vodi dovoljno računa, pa je ogroman raspon između plata zaposlenih u nekom javnom preduzeću, recimo, "Parking servisu", i onih koji rade u jedinicama lokalne samouprave.
Završiću time da imamo, s druge strane, kao država, čime da se pohvalimo, a to je taj vaspitački kadar. Dolazim iz grada u kome u medicinskoj srednjoj školi "Sestre Ninković", još od onog Šuvarovog doba, postoji smer medicinska sestra-vaspitač i to je nešto na čemu treba da insistiramo do kraja, da ne bi bilo bojazni da neko strahuje posle 20 godina da će s tim zvanjem da izgubi radno mesto, zato što su došla nova vremena, pa su potrebni masteri, pa škole po Bolonji. To su izuzetno dobri i kvalifikovani kadrovi, ali dok se mreža predškolskih ustanova ne raširi geografski tako da i deca u nerazvijenim sredinama imaju tu mogućnost, neće da se poštuje ni Konvencija o pravima dece.
U ovoj godini, kad obeležavamo 20 godina Konvencije o pravima dece, upravo je kršimo, time što ne dajemo mogućnost svoj deci da imaju jednak pristup predškolskom obrazovanju i vaspitanju. Hvala.

Istine radi, iskoristiću trideset sekundi vremena Poslaničke grupe SRS, gospođice Jerkov, „Pravopisni rečnik srpskog jezika“ (o tome smo govorili prošle godine prilikom rasprave o krovnom Zakonu o kulturi), koji piše gospodin Milan Šipka, u izdanju „Prometeja“, pojaviće se tek u toku ovog meseca. Njegovo izdavanje kasni zbog činjenice koja je pomenuta malopre ovde, a to je da nacionalni savet za standardizaciju srpskog jezika svoj posao ne radi, iako je izabran pre više godina. Na to se čeka više od 15 godina. „Pravopis srpskog jezika“ je objavljen davne 1993. godine.
U kontekstu onoga što ste vi, gospođo Čomić, rekli, mada vidim da nema ni prilike ni volje za to, gospodin Martinović, kolega Šarović i svako od nas srpskih radikala bi mogao da reaguje na vašu upadicu tako što bi vam, u sklopu naučnog opusa našeg predsednika dr Vojislava Šešelja, objasnio kako su Hrvati ukrali srpski jezik. Hvala.

Javljam se po članu 31.
Koleginice Čomić, iako nije dovoljno da vi i ja u internoj komunikaciji raspravimo, da ne bi bilo zabune, vi ste koleginici Juditi Popović i meni saopštili da neće biti pauze u radu od jednog sata, kako je to zamenik predsednika naše poslaničke grupe gospodin Martinović tražio, iz razloga koje ste naveli, da ste procenili još jutros u 11.45 časova da je to nepotrebno zbog toga što je Skupština kasnije počela da radi, zbog rada odbora.
Mi se sa time ne slažemo. Naša poslanička grupa smatra da takvu odluku eventualno možete da donesete, ako želite da imate konsenzus, da se ne izvrši privatizacija (ne mislim na vas lično, nego generalno Skupštine), sa svim šefovima poslaničkih grupa. U ovom slučaju vam je pristanak za to dao samo kolega Čedomir Jovanović.
Ako vi odlučite da tako nešto uradite, naravno da ni ja ni bilo ko za stolom predsedavajućeg ne može da vas spreči, ali možemo da vas upozorimo na to da je parlamentarna praksa do sada bila da u toku radnog vremena, bez obzira na to kada počinjemo rad, imamo sat vremena pauze. Ovoga puta bi to bilo neophodno s obzirom na to, kako je kolega Martinović rekao, da ministri dolaze u 16.00 časova i da nam sledi postavljanje pitanja Vladi u redovnom danu za to.
Predlažem da ipak promenite tu odluku, jer je očigledno volja drugih, po reakciji drugih poslaničkih grupa, da takva pauza sledi u ovom periodu kada je to uobičajeno. Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, ovaj amandman je izuzetno značajan zato što se u ovoj ovde aproprijaciji govori o ulaganjima države u „Fijat“ kao osnivački deo kapitala i u sve one projekte koji treba da pospeše privredu.
U ime SRS-a sam tražila da se taj iznos uveća sa 17 na 25.594.125.000, jer smo smatrali da i te kako ima mogućnosti za uštedu, naročito kroz ono sve što su govorile kolege srpski radikali kada su u pitanju specijalizovane usluge, usluge po ugovoru.
To su enormna trošenja narodnih para, a sa druge strane, privreda grca i što je najgore od svega, ne nazire se, evo, danas je 17. decembar, gospođo Dragutinović, datum kada će biti potpisan aneks ugovora sa „Fijatom“.
Vi vrlo dobro znate, kao ministar finansija, sada ste se tako i opredelili, i mi srpski radikali, to podržavamo, ali da li je to projekat koji je u izmaglici? Znate o čemu se tu radi? Ako smo mi kao država Srbija ovim opredelili sredstva, tražim da se ona sa 17 milijardi povećaju na 25.
Recite mi, molim vas, kakva su vaša saznanja oko aneksa ugovora? Obaveza „Fijata“ je bila da do 31. marta ove godine uplati 200 miliona evra. Je li tako? To svi znaju, i koji jesu i koji nisu Kragujevčani, čitala je srpska javnost. Gde je novac? Šta se dešava? Da li se uopšte nazire nešto u vezi toga i da li mi možemo da kažemo, sada pred kraj i ove 2009. godine da je to sve bila prevara uoči izbora u maju, ili će od toga nešto biti?
Koji će to biti model, u kojoj količini će da se proizvodi? Kada će novac biti dat? Apsolutno želimo da Kragujevac ide putem progresa, da se razvija automobilska industrija, ali ne vidimo da sa druge strane dolaze ti pozitivni signali i da propuštamo veliko vreme.
S druge strane, ljudi su mnogi ostali bez posla, pa ako možete, evo, završavam, gospođo predsedniče, gospođo Dragutinović da mi date odgovor, jer se to tiče ne samo Kragujevca, nego i potencijalnih kooperanata i svih onih koji su polagali velike nade u „Fijat“.

Gospođo ministre, morali ste da reagujete zato što je ovo veoma važan amandman i da ga prihvatite zbog činjenice da je mnogo zloupotreba bilo od 2007. godine do današnjeg dana. Moram da vas podsetim, to je tačan podatak koji je gospodin Buha pronašao, da je NIP startovao sa 42 milijarde, a danas je ukupan iznos NIP 15 milijardi.
Mi smo želeli da ovim mojim amandmanom koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS sprečimo Vladu Srbije da svojim uredbama određuje koji su to prioriteti kada je u pitanju trošenje para iz NIP, već da se to uredi zakonom.
Zašto Srbija nema zakon o Nacionalnom investicionom planu? Tako biste izbegli sve špekulacije, a ovako se dovodi u pitanje opravdanost postojanja Ministarstva za NIP. Ako ste startovali sa 42 milijarde, a sada je to svega 15 milijardi, ako mnogi projekti koji su odobreni u Srbiji nisu realizovani sredstvima NIP, a mnogo je takvih primera, navešću vam samo neke u ovom vremenu.
Postavlja se pitanje zašto vi to uopšte radite i kakva je svrha postojanja NIP. Kako je moguće da, ako ste imali neku dobru nameru, ali ona je bila isključivo politički motivisana, da se strankama koje su na vlasti u lokalnim samoupravama daje u prvoj godini novac, i u drugoj?
Na primeru specijalne bolnice Bukovička banja Aranđelovac vidi se da im nije bila namera da se završi projekat. Preneto je od 50 odobrenih miliona 12 miliona CIP za projektnu dokumentaciju, a ostatak ništa specijalnoj bolnici.
U Leskovcu danas je žučna rasprava tamo u SO grada Leskovca. Železnička stanica u Leskovcu, koja je navodno trebalo da dobije novac iz NIP, gospođo Đukić - Dejanović, onakva je kakvu je otvorio pokojni predsednik vaše partije iz Srbije, Slobodan Milošević. Ništa taknuto nije. Tako je svuda po Srbiji. Prema tome, trebalo je da prihvatite ovo i da stavite u zakonske okvire trošenje tolikih para.

Na trenutak mi je samo popustila koncentracija jer sam pogledala upravo sa koleginicom Popović spisak objavljen na RTS sudija koji su izabrani i mi smo zaista u šoku, zapravo ja, s obzirom na to da su sudije koje su učestvovale u krađi mandata SRS u Okružnom sudu u Kragujevcu unapređene i sada su u Višem apelacionom sudu, ali kakva država takva i pravda.
Gospodine Đeliću, dobro je što ste došli, jer ovaj amandman govori o procesu javnih nabavki i o tome da li je garancija potrebna, pa vas molim, i gospođu Dragutinović, da mi odgovorite kako ste došli do ovih famoznih 590 miliona? Kažete da za nabavku koja je preko 590 miliona naručilac traži bankarsku garanciju, što je neverovatno. Kako ste uopšte došli do te cifre? Mi tražimo da to bude preko 100 miliona kako bismo vas bolje kontrolisali, jer očigledno je da je bilo mnogobrojnih zloupotreba i da je država Srbija, od kada ste vi došli na vlast, duboko zagazila u kriminal i u korupciju.
Pokloniću vam, iskoristiću priliku baš što ste vi ovde, gospodine Đeliću, jer sve je nekako sa vama krenulo od tog januara 2001. godine, ovo je knjiga „Revizija demokratije“, ove vaše demokratije, posle 5. oktobra. Napisao je mlad čovek. Ima 21 godinu. Na čelu je antikorupcijskog tima SRS. Zove se Ivan Ninić i obuhvatio je najveći deo onoga što su bile malverzacije i zloupotrebe u procesu javnih nabavki, a i drugih korupcijskih afera koje su potresale Srbiju, kojima se nažalost nisu bavili državni organi, kako tužilaštvo, tako ni policija.
U svakom slučaju, videćete da je u pitanju jedan hrabri čovek koji daje putokaz pre svega onima koji slede njegovu generaciju i onima koji će ostati da žive u Srbiji, da ne želi državu u kojoj se otima i pljačka od građana i u kojoj se zloupotrebom zakona stiče enormno bogatstvo. Vi to možete sada da sagledate kroz lični primer i nekih vaših prijatelja koji imaju veze sa tzv. privrednom sferom, a nije ni slučajno da je poklonio ovu knjigu i predsednici Skupštine, ali nije ni slučajno da je deo predgovora baš upravo iz Robespjerovog govora u Jakobinskom klubu iz „Dantonove smrti“, gde se kaže – nema sporazuma i nema primirja sa ljudima kojima Republika predstavlja špekulaciju, a revolucija zanat. Izvolite, gospodine Đeliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastaviću ovo što je govorio gospodin Mladenović, s tim što moram da istaknem primer Ruske Federacije i njihovu potrebu da, još od pre 15 godina, definišu pojam zaštite industrijskog dizajna. U obrazloženju je nama ovde predočeno da je to zbog toga što je to kodifikacija sa zakonima EU. Evo Rusija nije niti će ikada biti u EU, a mi znamo, koji volimo tu bratsku, prijateljsku i pre svega zemlju koja nam u svakom trenutku želi dobro, da imamo svako od nas pojedinačno afinitete prema određenim ruskim proizvodima, kao što oni imaju prema našim.

Ovde, s obzirom na ovo što je gospodin Mladenović rekao, na potrebu firmi u zemljama EU da oni to urade u 70% zbog kopiranja, postavlja se pitanje kako ćemo mi da stvorimo slobodnu tržišnu konkurenciju da bi se pravo na osnovu zaštite pravne industrijske svojine ostvarivalo ovde. Znate, lako je njima, znate, jer oni pre svega drže visoku tehnologiju za proizvodnju onoga što je ljudima dopadljivo.

Evo, to ću da vam pokažem na jednom primeru. Recimo, časovnik, ako ga imate na ruci ili nemate, volite da ga nosite ili ne, gospodine ministre, ili narukvice ili bilo kog odevnog predmeta ili detalja, poenta je dakle u tome, ili stajling ili svaka mala izmena na onome što je dizajn tog proizvoda, da se pravno zaštiti.

Sada se stvarno postavlja pitanje da li, pošto je to osnovni uslov, da pojasnimo građanima Srbije mada ste vi to rekli u prvom članu zakona – industrijski dizajn se ne odnosi na funkciju nekog predmeta, da li časovnik dobro pokazuje vreme ili ne, nego da li je on dopadljiv na izgled. Iako proizvođači vode računa o tome, recimo na primer, ako je u pitanju jedna fotelja svi će najpre da pogledaju kakav je njen izgled, ali će posle toga da razmatraju, svaki potencijalni kupac, da li je njena funkcija dobra i da li u tom smislu vredi dati taj novac.

Prema tome, mi u Srbiji, naročito, to bih mogla da definišem, brendirane proizvode iz ove etnogrupe, ako krenete od načina na koji se dizajniraju na najprihvatljiviji način, koji imaju nacionalno srpsko obeležje, pojedini proizvodi. Imamo zaista mnogo proizvođača u toj industrijskoj i zanatskoj oblasti, koji nastaju i trude se da budu prihvatljivi za široko tržište. Mnogi misle da je sabor trubača u Guči samo truba i slušanje muzike itd. Tamo imate jedan celokupni izložbeni prostor i to je zaista prava manifestacija svake godine, potpuno novodizajniranih srpskih proizvoda, koje oni žele da prikažu pre svega domaćim potencijalnim kupcima, ali zašto ne i da ih izvoze, mada su to male serije, na tržište zemalja EU?

Onda se vraćamo na ona mnogobrojna pitanja koja je postavljao pre svega gospodin magistar Dejan Mirović, što u svojoj knjizi, što u nastupima u Skupštini, kao i svi od nas - šta je to što je prihvatljivo i u funkcionalnom smislu i u smislu dizajna, ako nije potpomognuto od strane države da se taj proizvod, ajde zaštitićemo ga ovim zakonom, da se proizvodi, ako nema razvojnih projekata, ako nema kredita za te zanatlije i za te firme.

Jer ne možemo mi da se oslanjamo samo na ono što je svetski prepoznatljiv brend. Moramo da štitimo naše brendove, a uverena sam, putujući po Srbiji pre svega, evo, i u mom gradu Kragujevcu, pa na kraju i u Topoli, u Aranđelovcu, postoje potpuno autentične po dizajnu firme koje nemaju potporu i podršku od države da mnogo više proizvode i da te svoje proizvode prodaje, koji su daleko kvalitetniji od svega onoga što Mišković, Beko i ostali monopolisti uvoze ovde i prodaju nam kroz obračunsku vrednost, pre svega evra, koja je nenormalna i narod je prinuđen to da kupuje. Zato što imamo potencijala, imamo mogućnost da to proizvodimo i da se dičimo time da je to originalan srpski proizvod. Hvala. Ovim ću da završim.

Ovde se govori o prikazu industrijskog dizajna i vrlo dobro znate, gospođo predsedniče, kao i ministar i svi poslanici u sali, da je dizajn nečega što vama i svima nama privlači, pre svega, pažnju, a onda se odlučujemo na osnovu dubine novčanika i na osnovu funkcionalnosti tog proizvoda, da li ćemo da ga kupimo ili nećemo.
Gospodin Bojan Mladenović, izvinjavam se kolegi Jeremiću, malopre sam greškom rekla kolega Mladenoviću, umesto Jeremiću, hteo je da popravi ovaj član 21. zakona i zato je podneo amandman u ime SRS, zato što ste vi rekli u tom prvom stavu – prikaz sadrži samo predmet zaštite i ne sme da sadrži bilo kakav drugi predmet, pripadak, lice ili životinju.
On je jednostavno rekao – prikaz sadrži isključivo predmet zaštite. Ovo što ste stavili je potpuno nepotrebno i pogledala sam obrazloženje ovog člana. Onda, da se vratim na ovo, o čemu je govorio kolega Avramović, kada je u pitanju rok, odnosno dužina zaštite proizvoda na 25 godina.
Znate, gospodine ministre, kada pominjemo i ove znake, pogotovu ste dali obrazloženje ovog člana da se to najpre odnosi na tekstilnu industriju.
Jedan poznati teniser, izvesni Rene Lakosta, nije ni razmišljao za vreme svog života, kada je rukom ili mu je neko to radio, vezao one krokodile koji su bili ogromne dimenzije, da će posthumno to postati zaštitni brend, je li tako, da će od toga da se napravi brend koji traje već gotovo 80 godina. Kod nas u Srbiji, kada bi neko i želeo i hoće to da uradi, evo da uzmemo tekstilnu industriju, na primer, imali smo mi takve proizvode koji su bili originalni industrijski dizajnirani, tako da budu prepoznatljivi i na našem tržištu, te fabrike su uništene.
Dokaz je „Udarnik“ iz Zrenjanina. Nekada je i promoter nekih tih proizvoda bila i naša koleginica. U svakom slučaju, možemo da govorimo i o Industriji automobila. Ako je rok zaštite 25 godina, o čemu je malopre govorio kolega Avramović, onda možemo da konstatujemo sa žaljenjem da je zaštita industrijskog dizajna istekla za sve proizvode Zastavinih automobila.
Krajem osamdesetih godina je bilo nezamislivo, znate, u onoj ekspanziji proizvodnje „juga“, pa kako je on išao 45 do „korala“ i tih poslednjih modela koji su uništeni, jer je potpuno fabrika izmeštena. Ne postoji više ta linija za proizvodnju, a nema ovog novog dizajniranog Fijatovog automobila, koji navodno treba da se proizvodi, klase „b“ u količini od 200 – 300.000 jedinica godišnje, zato što nisu jedan jedini evro uplatili. Nema aneksa ugovora.
Onda vi vidite kakvu sudbinu imaju srpski proizvodi. Zbog toga, a o tome sam govorila i po prethodnom amandmanu, mnogo je potrebno da uz ovakvu zakonsku regulativu, država brine o onima koji imaju kvalitetne proizvode, dobro dizajnirane, i koji su zaista proizvodi koji su prepoznatljivi, ne samo za naše, nego i za svetsko tržište, koji mogu da se izvoze i da ta preduzeća posluju dobro.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od izuzetno važnih amandmana koje je gospođa Pop-Lazić podnela u ime poslaničke grupe SRS, zato što reguliše oblast imovinskog prava autora i ako sada krenete od svih onih glumaca iz Singus udruženja, od onih koji nisu, recimo, gospođa Lidija Vukićević je takođe, diplomirani dramski autor odnosno glumac, a ne interpretator, kako je ovde smešno navedeno u zakonu, zbog čega su se njene kolege pobunile. Ako pitate bilo koga od naših proslavljenih reditelja, recimo profesora Emira Kusturicu koji je osvojio dve zlatne palme i ujedno jedini čovek sa ovih prostora koji je dobio prestižne nagrade za svoja filmska dela ili bilo koga drugog, reći će vam da su za izvođenje svojih dela dobili kao autori nula dinara.
Ovaj zakon je prava farsa. Zavod za intelektualnu svojinu može da izvrši upis u registar, ali ne postoji poseban državni organ koji će da se bavi plagijatima, zloupotrebom, o čemu govori amandman gospođe Pop-Lazić, jer ona rekla, odnosno tako je napisao predlagač, da za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica, autoru pripada naknada. Tu je gospođa Pop-Lazić stavila tačku, a predlagač kaže „ako ovim zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno“.
Ko je taj ko sme, a to se naveli ko radi u ovoj državi, da zloupotrebljava nečije autorsko delo? Kako će, recimo, bilo ko od tih reditelja, pomenula sam samo jednog, pošto je on proslavio našu zemlju i naš narod svojim filmovima, Emira Kusturicu, ali kako će gospođa Lidija Vukićević da zna u kom gradu i na kojoj lokalnoj televiziji se emituje „Bolji život“, „Lutalice“ ili neki od filmovima u kojima je ona imala glavnu ulogu? Kako da zatraži nadoknadu za svoja glumačka prava? Kako to da uradi autor?
Vi znate da je ova oblast gotovo, ništa ne može da bude savršeno, ali najbolje uređena u Francuskoj, oni imaju inspekcijski nadzor nad zloupotrebom, naročito kada je u pitanju emitovanjem putem onlajna, odnosno televizije uživo itd. Vi sada možete preko Gugla da ukucate – film uživo, domaće serije, sve to da gledate besplatno koliko god hoćete, a da autori i izvođači nemaju nikakvu nadoknadu od toga.
Osim toga, ovde se dovodi u pitanje uloga Sokoja, o čemu je govorio gospodin Sreto Perić i njihove predstavke koje su stizale i pisma kojima su se oni obraćali odboru, takođe i lično gospodinu Branimiru Đokiću. Sokoj ne može da bude nadzorni organ za plagijate koji se vrše u ovoj zemlji, niti da ulazi u to gde se, a javna je tajna da se na lakat krivini u Zemunu štancuju cedei, od strane ove CD mafije koju je pomenula gospođa Radeta, za samo jedan evro, za ona dela i onih izvođača koji u svakoj normalnoj državi treba da imaju svoju legitimnu cenu na tržištu za njihova dela, odnosno za ono što su oni uložili u svoj rad da bi to proizveli.
Ko će da štiti prava stranih autora za zloupotrebe koje se dešavaju ovde? Vama je dobro poznato, verovatno slušalačkoj publici, čuli ste za ime Amr Diaba, on je jedan od najpoznatijih arapskih izvođača, svake godine je dobitnik, mislim tri-četiri unazad, prestižnih nagrada za svoje pesme i svoje melodije. Njegova izdavačka kuća ne može da potražuje prava ovde, a mogla bi, jer najmanje deset izvođača u Srbiji prepevava njegove pesme, inače je preveden na najmanje 19 jezika.
Konsultovala sam se i sa gospodinom Đokićem, to bi trebalo Sokoj da istražuje – zašto se neko bavi plagijatorstvom, odnosno zašto zloupotrebljava, da li pesme ili melodije Amr Diaba ili nekog drugog izvođača i to predstavlja kao svoje i na svemu tome ima enormnu zaradu?
Prema tome, da ste stvarno želeli, kao što su vas upozoravali i glumci i reditelji i književnici i svi drugi koji predstavljaju, u kulturnom smislu, osnov našeg društva i koji su svojim ulogama i svojim delima proslavili našu zemlju i naš narod, vi ste mogli, na osnovu uporednog prava i onako kako su to uradile mnoge ozbiljnije zemlje ovu oblast da uredite. Ovako, ako ne prihvatite ovaj amandman, ovde se konkretno govori o zloupotrebi autorskih prava, ostavićete nekome na volju da li će ili neće da ima ugovor.
Znate, kada je počeo drugi ili treći put, verovatno je neprijatno koleginici Vukićević da priča o tome, da se reprizira serijal „Bolji život“, oni su imali jedan potpisani ugovor nekada, mislim da je to bilo sa RTS, jedino su oni to i poštovali, ali šta će da radi ona ili bilo ko od njenih drugih kolega ako to zloupotrebljava bez potpisanog ugovora, a to će ostati ako se ne prihvati amandman gospođe Pop-Lazić, neka druga televizijska kuća? Neće dobiti ništa, nula dinara.
Prema tome, niko neće poštovati njihova prava i zbog toga su sasvim opravdani protesti i glumaca i svih onih koji su, od kada je ovaj predlog zakona ugledao svetlost dana, oštro kritikovali Vladu. Ovo je zaista skandal neviđenih razmera.

Ovo nije gospodin Milan M. Nikolić iz SRS nego kolega iz SPS Milan J. Nikolić, ali je svakako amandman dobar zato što reguliše obaveze iz člana 35. ovog zakona, da prodavac, galerista ili organizator javne prodaje originalnog primerka dela, odnosno rukopisa koji izvrši i proda i naplati cenu odgovara za ovo što ste vi, gospodo iz ministarstva, gospođe, moram vama da se obratim, ovo je vrlo neuobičajena, konsultovala sam se sa našim pravnicima, formulacija, rekli ste da se to naziva pravo sleđenja. Valjda pravo nasledstva. Ne radi se o tome da li neko sledi nešto, ne znam kako se uopšte došli na ideju da ovako formulišete ovaj član zakona.
Ako je, a o tome je govorio moj kolega Momir Marković, profesor dr Vojislav Šešelj od ćerke našeg proslavljenog stvaraoca i, pre svega, odličnog pravnika, bokeljskog Srbina, Laze Kostića, od njegove ćerke pre više od 10 godina dobio, jedino on, mogućnost korišćenja njegovih autorskih prava i dela koje nikada niko i nigde nije štampao, nego prvi put posle 50 godina Velika Srbija, izdavačka kuća čiji je osnivač naš predsednik, izdavačka kuća naše stranke, onda je i normalno da ćemo mi da vodimo računa kao pravni sledbenici, kako je trebalo ovde da stoji, i sam profesor Šešelj kao pravni sledbenik, onaj koji je dobio besplatno i nasledio autorska prava od Laze M Kostića, da odgovara za prodaju tih dela.
Tako se i inače ideologija srpskog nacionalizma, to su delovi, to je originalno autorsko delo dr Šešelja, u najvećem delu su to izvodi iz sabranih dela na razne teme od postanka Srba do današnjeg dana pokojnog Laze M Kostića, ali isto tako i sa 10 tomova njegovih dela pojedinačno koje smo štampali, a tiču se svih pravnih grana.
Prema tome, kolega Milan J. Nikolić je bio u pravu kada je predložio Vladi, a ne znam šta je bio problem da ovo prihvatite, onda se smanjuje mogućnost zloupotrebe da svako ko prodaje, izlaže ili organizuje prodaju originalnog primerka dela, odnosno rukopisa autora odgovara za to i da u skladu sa tim izvrši i naplati prodajnu cenu, a ne da se to radi na taj način što će neko da se bavi raznim špekulacijama. Gospodin Đokić je govorio o tome, ja sam samo u jednom delu pomenula da originalna dela naših, pre svega muzičkih izvođača, svojevrsna mafija u ovoj zemlji zloupotrebljava tako što ih štancuje u ogromnim količinama za samo jedan evro i onda su samim tim i ti izvođači, autori tih dela uskraćeni. Zamislite kada bi nekome palo na pamet da slobodno tumači pravo, kako ste vi ovde rekli - sleđenja, odnosno nasledstva i da prodaje kako stigne i gde hoće originalna autorska dela bilo čija.
Prema tome, na primeru naše izdavačke kuće Velike Srbije, mi znamo da o tome izuzetno vodimo računa, pa bi trebalo da se prihvati ovaj amandman kolege Nikolića, kako bi to činile i druge izdavačke kuće i oni koji organizuju.
Reći ću vam da smo mi u svim opštinama u Srbiji, a to se sada nastavlja i u Republici Srpskoj, a prekjuče je to bio slučaj u Milićima, u Vlasenici, pred prepunim dvoranama organizovali promociju tog originalnog i životnog dela našeg predsednika, ideologije srpskog nacionalizma, koji, opet ponavljam, u najvećem delu sadrži sabrana dela Laze M. Kostića.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, ovo je takođe jedan važan amandman i nastavljamo onu priču od sinoć.
Još jednom da podsetim poslanike koji nisu bili tu i čitavu javnost da ste vi prihvatili amandman koji obavezuje poslodavca na stručno usavršavanje najmanje 30% manje zastupljenog pola.
Sa druge strane, ovde je kolega Stevanović intervenisao u skladu sa međunarodnim konvencijama, sa Ustavom Republike Srbije i sa činjenicom da je vaspitanje nešto što svako od nas nosi iz kuće i da to ne može da se stavi u odredbe zakona.
Ali, zato obrazovanje i unapređivanje svesti o tome da jedno društvo može da se razvija ukoliko se pružaju jednake mogućnosti, dakle, od ranog detinjstva, i dečacima i devojčicama, da se obrazuju, da stiču znanja i kasnije da se oduže u skladu sa svojim potencijalima, a svako društvo želi, pa i Srbija, da ima pun potencijal. Sada su mnogi naši najbolji studenti i đaci otišli od 2000. godine do današnjeg dana van zemlje, iako ste im vi posle 5. oktobra obećali i nova radna mesta i besplatno školovanje itd.
Dakle, bilo je neophodno i mnogo je bolja ova formulacija kolege Stevanovića da se na taj način reaguje.
Da li postoje stereotipi i predrasude? Mislim da mi nismo to društvo koje ima tu vrstu netolerancije. To postoji, mi smo videli u izveštaju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, pošto aktivno učestvujem u radu tog Odbora za ravnopravnost polova tamo, da u mnogim zemljama članicama Saveta Evrope postoje te predrasude i diskriminacije u oblasti obrazovanja zbog nekih verskih i tradicionalnih faktora koji su prisutni u tim zemljama.
U Srbiji to nije slučaj, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Ipak je to slobodno i dostupno svima, što se tiče osnovnog obrazovanja, koje i Ustav naše zemlje garantuje.
U tom smislu mi i te kako napredujemo u odnosu na druge zemlje, sinoć sam pominjala podatak da ima 60 miliona devojčica u svetu kojima nije dostupno osnovno obrazovanje, a toga ima i u zemljama EU, za vašu informaciju, da ne mislite da je sve tamo med i mleko. To su zvanični podaci koje mi dobijamo u toj instituciji, odnosno u tom parlamentarnom telu u kome su i sve zemlje članice EU.
Prema tome, prihvatite ovaj amandman, jer zaista je tačno, ti stereotipi i predrasude postoje, ali to nisu adekvatni termini za jedan zakonski predlog.
Ovde mora da bude jasno definisano, na osnovu Ustava Republike Srbije, da niko ne sme, kako je to kolega Stevanović i rekao u svom amandmanu, kada je u pitanju vaspitanje, odnosno mogućnost obrazovanja, da se ponaša i deluje sa ciljem sprečavanja nekoga da to radi, odnosno da sprečimo svaki vid diskriminacije zasnovan na polnim razlikama, od osnovnog obrazovanja do stručnog usavršavanja. Hvala.

Hvala vam, gospođo Čomić.
Koleginice Vojić-Marković, vi ste govorili o amandmanima koji su usvojeni. Pošto je gospodin Rasim Ljajić, ministar, sinoć u raspravi prihvatio moj amandman koji sam u istovetnom tekstu podnela sa nekim drugim koleginicama, radi se o amandmanu o kome je najviše bilo polemike, a svedok je i doktor Dimitrijević, dakle, dugo smo se zadržali, skoro sat vremena oko toga, nastala je zapravo jedna zabuna, a tiče se, opet se vraćam na onaj malopre deo mog izlaganja – stručnog usavršavanja i obuke.
Naime, mi smo koristili termin „fakultativno“, „može i ne mora“, vi ste rekli „deklarativno“ i uspeli smo, vaša i naša poslanička grupa, da argumentima ubedimo gospodina Ljajića da dođemo do tog procenta 30 manje.
Slažem se sa vama, mi prvi nismo za stavljanje takvih okvira, što se procenata tiče, ali verujte da nismo krenuli od toga 2001. godine kada je naša poslanička grupa SRS na inicijativu, to treći put ponavljam, dr Vojislava Šešelja, glasala za amandman koleginice Leile Ruždić da se krene od toga da žene uključimo aktivno u lokalne samouprave odnosno da bude obavezujuće i da budu na listama i da bude 30% izabranih žena, drugačija bi i politička situacija odnosno struktura i u lokalnim samoupravama bila, složićete se, i kod mene u Kragujevcu a i u vašem Valjevu.
Prema tome, ovim je napravljen neki pomak. Imamo još do kraja zakona da razgovaramo o tome. Evo, videćemo sada, koleginica Radeta je pravnički precizni reagovala na član 32, a kako će da reaguje ministar, ne znam? Mislim da ćete, gospodine ministre, naročito posle Vjericinog izlaganja, ipak da odlučite da se promeni ovaj član 32. Ne bih da prejudiciram, ali, imam takav osećaj.
Kasnije, kada budemo govorili o ovim međunarodnim institucijama, vi ste u pravu, to je samo okvir, ali mi moramo da delujemo. Na kraju krajeva, i vi ste svojim političkim angažmanom, i koleginica Donka Banović, i potpredsednik vaše stranke, gospođa Stojanović, kao i mi, srpske radikalke, smo svojim delovanjem i svojim angažmanom učinile da podstaknemo druge žene da se bave ovim poslom.
Jer, postoji mnogo u našoj SRS žena koje su aktivne, od mesnog odbora, preko opštinskog, koje su u jedinicama lokalne samouprave i te kako istaknute, i kao odbornice, i kao učesnici aktivnog političkog života, a koje šira javnost ne zna. Ali, to je sutra potencijal i to je mogućnost da se one same opredele, svojom slobodnom voljom, da to rade.
Mi moramo da učinimo sve da ovima koji se hvale brzopoteznim ulaskom u EU kažemo da nije tako sjajna situacija ni u tim zemljama tamo. Da završim time da je Srbija na osmom mestu, kada se to ima u vidu, sa 22% zastupljenih žena u srpskom parlamentu. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Ljajiću, ovaj amandman sam podnela u ime poslaničke grupe SRS iz ovih razloga koje je pomenuo gospodin Martinović, zato što je ovde u prvom stavu izvučeno ustavno pravo, znači, Ustavom zagarantovana mogućnost svakome da se angažuje i da bude prihvaćen u međunarodnim, dakle, kroz politički angažman, institucijama i organizacijama.
Za mene je mnogo važniji čitav ovaj stav. Vi ste rekli da brisanje tog stava ne bi poboljšalo ovaj tekst zakona. Mislim da je nepotreban, ali to nije bitno. Ni međunarodne, ni državne, ni lokalne, ni regionalne statističke organizacije, kojih ima takvih u svetu, uopšte nemaju jasan pristup tome, niti metodologiju po kojoj bi ustanovili, utvrdili kako da prezentuju ta pitanja vezana za nedovoljno učešće žena u političkom životu.
Postoje zakonski okviri u svim tim zemljama, ali sada se kod nas tek ustanovljavaju. Onda se postavlja pitanje - zbog čega to nije u dovoljnoj meri?
Kada je u pitanju ovo učešće u međunarodnim organizacijama, što se tiče stalnih parlamentarnih delegacija, molim vas, saslušajte me, gospodine ministre, imamo poslaničku odredbu, to je član 248. stav 2. Molim vas, da mi ne citirate ovo vreme, gospođo Čomić, pošto je u pitanju naš Poslovnik, izvinite, ali brzo ću.
Kaže - Narodna skupština odlučuje o utvrđivanju sastava stalne delegacije za učešće u radu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, organizacije OEBS i drugih multilateralnih parlamentarnih institucija. Predlog odluke u sastavu stalnih delegacija, stav 1. ovog člana, podnosi predsednik Narodne skupštine, vodeći računa o proporcionalnoj zastupljenosti političkih stranaka i zastupljenosti polova.
Mi kao Skupština idemo ispred vas, odnosno nismo imali zakon, pa tako tek sada vi nas dostižete ovim članom zakona. Sada ćemo u tom smislu da izvršimo, kada se usvoji ovaj zakon, promenu u jednoj delegaciji, jer u svim stalnim delegacijama Narodne skupštine, zbog obaveze koju imamo u Savetu Evrope, OEBS-u i drugima, imamo najmanje 30%, odnosno minimum zastupljenosti manjeg pola, odnosno žena, ali nemamo u parlamentarnoj skupštini NATO, što će naknadno, ako vi to budete stavili kao obavezujuće, što je amandmana koleginice Radete, morati da se uradi. Hvala.

Razumemo se koleginica Donka Banović i ja. Da iskoristim priliku da kažem sada, pošto ste prihvatili ovaj amandman za međunarodne delegacije, da je i meni lično žao, pošto mi dobijamo kvote, što koleginica Banović više nije sa nama u stalnom sastavu delegacije u Savetu Evrope zbog njenog patriotskog angažmana i učešća u donošenju važnih odluka za našu zemlju.
Ovde se govori o minimumu, ali htela sam da vam kažem ne da ovo bude u funkciji reklame, nego zaista činjeničnog stanja, da kod nas u SRS postoje takvi primeri. Nabrojaću tri.
Dakle, u prvom sazivu lokalne skupštine 2004. godine, u opštini Bor, od četiri izabrana odbornika, tri su bile žene, dakle, uvek može više, to sve zavisi od političke stranke, koliko se angažuje na tom pitanju. Isti je slučaj bio u Rakovici, isti je slučaj bio u Kruševcu, Varvarinu, a u Kragujevcu, prilikom kandidovanja za listu za lokalne izbore 11. maja 2008. godine, takođe smo imali preko ovog minimumom utvrđenog procenta.
Inače, to je i nešto što je kod nas neko nepisano pravilo zbog toga što mi imamo pre svega u našoj SRS našu braću i naše saborce u našoj ideologiji u političkom životu, a tome nas je i od početka učio naš predsednik dr Šešelj, zaista imamo izraženu želju i volju da uključimo masovno što od studentkinja, što od onih žena koje ne rade, domaćica, pa preko visokoobrazovanih žena, u politički život. Zbog toga sam rekla da je to samo minimum, a maksimum je sto posto, jer Broza više nema, a da je on prisutan i da imamo totalitarni režim, kao što je bio, bilo bi 105, znate kako je to išlo u to vreme.

Stvarno ne znam šta vam bi, koleginice Stojanović-Plavšić, da sada otvorite to pitanje šta je bilo, jer ste neke stvari pobrkali.
Kao prvo, uopšte nije tačno, vrlo dobro znate da nisu poštovani principi o tadašnjoj proporcionalnoj zastupljenosti, pa je stav bio naše političke stranke, SRS, da ne učestvujemo u radu pojedinih odbora, gde nismo imali adekvatnu zastupljenost. Zato što je to bila volja većine, kao što sada Konstantinović neće da prihvati ostavke naših koleginica.
Zašto se tu niste solidarisali sa vašom sugrađankom, koleginicom Dimitrijević, pa da kažete Ivanjiju i Suzani Grubješić – omogućite, oni su članovi Administrativnog odbora, da žena podnese ostavku? Ne možete nikoga da naterate silom da bude narodni poslanik, ako to ne želi.
Ili koleginica Elena Božić-Talijan, za koju vrlo dobro znate, i bili ste tada član Odbora kada je gospođica Elena Božić-Talijan bila predsednik, ili možda niste, ali svejedno, učestvovali ste, dolazili ste na sednice, jer ste u toj materiji, i sami kažete, od kada ste narodni poslanik, unazad šest godina.
Preuzeli smo odgovornost sledeći put, posle sledećih izbora, a ako se sećate, kada smo dobili adekvatnu zastupljenost, proporcionalnu našoj snazi u svim odborima, pa smo insistirali na tome i koleginica Elena Božić-Talijan je želela da bude predsednik Odbora za ravnopravnost polova. Čak smo i pokrenuli mnoga pitanja, ako se sećate, kao i onog kršenja prava gospođe iz Knića koja je bila na trudničkom bolovanju kada je smenjena sa funkcije i mi smo reagovali.
Prema tome, uopšte ne govorim ovde o našoj želji da učestvujemo u tim društvenim naprecima, koje treba da ostvarimo, ali vam je gospođa Paunović rekla da se mi kao stranka zalažemo za jednaku ravnopravnost žena i muškaraca. To se zove ravnopravnost polova.
Ovde se govori o manje zastupljenom polu, a mi sada možemo da govorimo i o različitim sferama društvenog života, gde ima više žena a gde muškaraca. Nećemo da licitiramo o tome.
Mislim da smo u vrlo konkretnoj raspravi, ministar je prihvatio većinu naših amandmana, govorili iz ličnog iskustva, otprilike kako se te stvari kreću. Dr Paunović-Milosavljević, ne zato što je iz SRS, ali i zbog toga, na kraju krajeva, pre svega, jer to je naša intencija, uvek poklanjamo tome pažnju, savesno i predano radi na ovom poslu od trenutka kada je preuzela ovaj odbor i ne samo kroz organizovanje ovih okruglih stolova, nego kroz sve, i kao lekar i kao osoba koja zna šta znači kada je bilo koja grupa diskriminisana u društvu, jer i sama je kao neuropsihijatar opredeljena na to da pomaže ljudima, i to onima kojima je najveća pomoć potrebna.
Prema tome, mislim da treba da završimo, jer svi smo želeli da radimo najbolje što smo mogli, a pogotovo naša stranka.