Gospođo predsedniče, reklamiram Poslovnik, član 113, u vezi s članom 104.
Gospodin Marković, kao bivši poslanik, nekad i potpredsednik Skupštine, zna da se odredbe Poslovnika odnose na sve učesnike na sednici, a on je upravo taj. Vi ste, gospodine ministre, zloupotrebili mogućnost javljanja koja vam je data po Poslovniku posle izlaganja svakog govornika, a povredili ste dostojanstvo Narodne skupštine time što ste potpuno neupućeni, neobavešteni, dali ocenu i kvalifikaciju jedne političke stranke, njene težine, uporišta i učešća u parlamentarnom životu, u ovom slučaju naše SRS i izborne liste SRS - dr Vojislav Šešelj.
Ako znate rezultate od 11. maja 2008. godine, onda morate da se suočite sa činjenicom da je SRS i njena lista SRS - dr Vojislav Šešelj osvojila pojedinačno najveći broj, 78 mandata, ne uzimajući u obzir vaš DS, tu ZES koaliciju, prevarantsku koaliciju, na čelu s Borisom Tadićem, koja je obmanula građane da će biti proizvedeno 300 hiljada jedinica novog modela "fijata". Danas je dan D, kada treba da se potpiše aneks, i ništa od toga, da će Srbija u EU, da će građani da žive s dobrim platama, svi ćemo da imamo nove kuće, automobile, stanove. Narod u bedi i sirotinji, a vi pričate o tome kakav je uticaj neke političke stranke.
Uticaj političke stranke kojoj pripadamo ja i gospođa Radeta, koja vam je, s najvišim pravnim kvalifikacijama i kao dugogodišnji parlamentarac i, ranije, član RIK-a, doslovce napravila retrospektivu svih zloupotreba do sada i rekla da ovaj zakon samo u nazivu ima jedinstven birački spisak, što je vas povredilo. Naučite nešto, gospodine ministre, za razliku od nas koji to mnogo bolje znamo od vas, svojim učešćem već 20 godina u parlamentarnom životu Srbije. Hvala.

Gospođo predsednice, protestujem zbog toga što ministar nije u sali, zato što je ovo zakon koji je dugo najavljivan. Kada sam jutros pogledala svoj podsetnik, videla sam da je ministar, od vremena usvajanja zakona na sednici Vlade, do današnjeg dana, na ovu temu dao najmanje 30 - 50 izjava.
Nemam vremena da komentarišem njegove izjave. Veoma ozbiljno želim da razgovaram o ovoj temi, naročito zbog činjenice koja je poznata i vašem saradniku, zameniku sekretara, gospodinu Pudaru, da je parlamentarna delegacija Narodne skupštine Republike Srbije, u organizaciji Saveta Evrope, pre mesec dana, u Finskom parlamentu vodila veoma ozbiljnu stručnu raspravu o biračkom pravu, biračkim spiskovima i o tome zašto Srbija nema jedinstveni birački spisak. Počeću onom teorijom koja je svima poznata iz parlamentarne prakse, da biračko telo, u skladu s teorijom narodne suverenosti, predstavlja i smatra se nosiocem suverene vlasti i birači na dan izbora, glasanjem za političke stranke, za predsednika države ili odbornike, deo svog suverenog prava prenose u parlamentarnom životu naše zemlje i svake demokratske zemlje, kakva Srbija, nažalost, nije iz mnogo razloga, na nosioce vlasti.
Ako uđemo u to šta predstavlja biračko telo i kako se ono registruje, a govorimo o jedinstvenom biračkom spisku, onda dolazimo do neke tri teorije koje su razvijene. To je ono prvo, osnovno, da je biračko pravo individualno pravo i da je dostupno svakome. Drugo je da je to ustavna kategorija i da samim tim i vi koja ste predsednik Narodne skupštine, i moja malenkost, i svako od ovih 250 kolega u sali, predstavljamo u pravom smislu reči, koristeći svoje pravo dobijeno od građana, ustavnu kategoriju. Treće je ono opšte, jednako, da je ono prihvatljivo i da je sama država demokratski razvijena ako u njoj postoji ona teorija koja se zasniva na tome da mora da bude ustanovljen princip jedan čovek – jedan glas.
U replikama na nervozno izlaganje ministra i u svojoj načelnoj diskusiji, i gospođa Radeta, kasnije i gospodin Krasić, napravili su jednu retrospektivu događaja od 1990. godine, kada je u Srbiji obnovljen parlamentarni višestranački sistem. Bilo je raznih zloupotreba i raznih nemogućnosti građana Srbije, kojih ima, otprilike, za sada upisanih u birački spisak, 6.725.157, to je poslednji podatak koji sam pronašla, da koriste svoje biračko pravo.
Kolega Markićević je malopre izrazio bojazan da svoje biračko pravo neće moći na Ustavom garantovan način, koje garantuje 52. član, njegov poslednji stav, da koriste naši sunarodnici na KiM-u za predstojeće izbore u Leposaviću, a da ne govorimo o činjenici da je prof. dr Vojislav Šešelj ubedljivo pobedio kandidata SPS-a Zorana Lilića na izborima 1997. godine za izbor predsednika Srbije. Kasnije, u ponovljenim izborima, i Milana Milutinovića, zbog činjenice da se manipulisalo sa oko 400.000 nepostojećih glasova sa područja naše južne pokrajine.
Moram da vas podsetim, jer vi to dobro znate, gospođo predsedniče, kao potpredsednik vaše stranke iz tog doba i narodni poslanik, da je u selu Prekaze zabeleženo da je negde oko 2.600 glasača, a tamo srpska vojska i policija do okupacije nisu mogle da uđe ni tenkom, a kamoli da se sprovede izborni postupak, glasalo za kandidata SPS-a, a prof. dr Vojislav Šešelj nije dobio nijedan glas.
Kada bismo se vratili unazad i govorili o manipulacijama od 2000. godine, prenesite gospodinu ministru koji je izašao, verovatno da se malo umiri zbog ovih činjenica koje mi iznosimo, DOS nikada ne bi mogao 5. oktobra, niti u periodu posle toga, da dokaže da je Vojislav Koštunica, kao kandidat tada jedinstvenog DOS-a, koji se ubrzo raspao i svako otišao na svoju stranu, kao rogovi u vreći, a tako su i funkcionisali, pobedio da nije bilo zapisnika srpskih radikala. I Zoran Đinđić i Čedomir Jovanović i ostali predstavnici DOS-a su došli kod prof. Šešelja u SRS da mole da im damo zapisnike sa biračkih mesta, zbog toga što nisu bili sposobni da proprate izborni proces.
Ovaj "jedinstveni birački spisak", recimo, nije takav u Finskoj, zato što tamo postoji državna institucija koja se zove državni registar, koja je autonomna sama za sebe, zna gospodin Pudar, uz izvinjenje što ga drugi put pominjem, ili neko od kolega ko je bio s nama, čak direktor državnog registra gde se vrši registracija birača, koja se koristi ne samo u slučajevima kada je potrebno da se sprovede izborni proces, već kada se vrši, eventualno, mobilizacija u toj zemlji, ili za druge važne državne poslove, nije hteo s nama da se rukuje, ne zbog pandemije aktuelnog gripa, nego zbog toga što je to rizično, jer je državna institucija od velikog značaja. Ministar negira činjenicu koju je koleginica Radeta dva puta argumentovano ponovila – da ovo nije nikakav, doduše, jeste u nazivu, jedinstveni birački spisak, već samo predstavlja izvode iz evidencija, i pitanje je da li su i koliko ažurne i kako će to da rade jedinice lokalne samouprave, koje su zbir podataka koji postoje.
Ova "novina" da se glasa po mestu boravka, a ne prebivališta, i potrebna je, i nije potrebna. Potrebna je zbog činjenice da se uvek manipuliše, najčešće, studentima, što smo već pomenuli u načelnoj raspravi, ali, s druge strane, zakonodavac nije želeo da da veću asistenciju nego što je to samo u jednom delu jednog člana propisano, o čemu ćemo da govorimo povodom amandmana, MUP-u, koji je jedino u mogućnosti da proveri podatke, odnosno da vrši ažuriranje podataka, promene adrese iz lične karte, kada se vrši prijavljivanje za glasanje unapred.
Takođe, gospodin Marković nije imao jasan odgovor na primedbu zašto to nije bolje precizirano, jer i tu postoji veća mogućnost manipulacija.
Svako ko se bavi parlamentarnim životom u Srbiji zna, da li ste to vi koji predstavljate stranke, da li su to razni analitičari, da li su ovi iz CESID-a, kojima se iz raznih razloga, pre svega, finansijske prirode, poveravaju projekti, pa će tako oni, kako jutros reče zamenik ministra za ljudska i manjinska prava, biti nosioci izbora za Savet nacionalnih zajednica koji treba da se održe, i oni će jedini imati, cesidovci, kako reče dotični gospodin, ažurirani spisak birača koji predstavljaju nacionalne manjine, da mogu da zloupotrebljavaju, kao što zloupotrebljavaju, svoju funkciju i na dan samih izbora. Dakle, postoje veliki problemi u samom sistemu sprovođenja izbora.
Evo, sada smo apsolutno apsolvirali, ovo nije jedinstveni birački spisak. Da jeste, postojao bi centralni državni registar i, kao što smo rekli, u svakom trenutku bi taj birač, gde god da se nalazi, da li u Leposaviću, da li u Kragujevcu, ili u Beogradu, Subotici, u Odžacima, gde će uskoro biti održani izbori, morao da zna da je on samo tu upisan na birački spisak. Ovako, kroz prijave na različite adrese, bilo je mnogo zloupotreba, kao i u Crnoj Gori, znate kako je već Milo Đukanović, i lažnim ličnim kartama, i prijavama na više biračkih mesta, dobijao izbore, toga je isto bilo u Srbiji, pa tako, pošto neće postojati jedinstveni birački spisak, vraćam se na početak priče, onda se neće ni poštovati ono osnovno demokratsko načelo: jedan čovek – jedan glas, jer je i po ovom zakonu moguće da jedan čovek ima dva ili tri glasa.
Kako mi to možemo da znamo kada nismo umreženi i kada u nekim od ovih izjava, na koje sam se podsetila, ministar kaže da će takav sistem, o kome se govori u ovom zakonu, koji nije jedinstven, funkcionisati 2011, a moguće, čak, i 2012. godine?
Prema tome, i danas, 20 godina posle mnogobrojnih izbornih procesa, kako izbora za narodne poslanike, pa za poslanike one, sada već rasturene od strane mentora Borisa Tadića, državne zajednice, odnosno SRJ, vidim da se on diči time, pa i juče, na obeležavanju 20 godina pada Berlinskog zida, što je rasturena naša država, što su Srbi rasrbljeni, što nam je oteta teritorija, što je okupirana Republika Srpska Krajina.
Onda se stvarno postavlja pitanje – kako neko može da bude tako licemeran, da ne upotrebim gori izraz nego što je ministar Marković, kada se dobro zna, a trenutno nije u sali gospodin Buha, da vam to potvrdi kao predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, da i dan-danas mnogi naši sunarodnici iz okupirane najzapadnije srpske republike nemaju biračko pravo? Vi to vrlo dobro znate. Ne mogu u ovom trenutku da manipulišem brojem tih glasova. Zašto nemaju? Zato što nemaju ni državljanstvo.
Šta ćemo da radimo s onim našim sunarodnicima koji ne žele da trpe diktatorsku, separatističku, pre svega, kriminalnu vlast Mila Đukanovića, koji traže otpust iz državljanstva te crnogorske države i hoće da dođu ovde u Srbiju?
Kao prvo, oni mnogo čekaju na to a, drugo, dug je njihov put da ostvare to pravo da postanu državljani, a mogu da sanjaju o tome da dođu i da budu na biračkom spisku. Zato je jedan funkcioner DS-a mogao da glasa i za izbore u Crnoj Gori i za izbore u Srbiji. Gde je onda tu pravda i gde je tu opšta jednakost?
Da vi želite ovim zakonom, po ovoj trećoj teoriji koja je poznata u političkoj i pravnoj praksi, da ograničite pravo birača, govori i ovaj primer sa zatvorima i s pitomcima na Akademiji, s vojnicima. Zašto trostruki birački spiskovi?
Pošto član 52. Ustava garantuje da postoji mogućnost ustavno-pravne zaštite, a to je ta ustavna kategorija biračkog prava, objasnite mi, molim vas, vi, gospodine, ne možete, ali prenesite ministru koji ne želi da sluša našu argumentovanu raspravu – kako je moguće da se birač zaštiti kada u preko 8.000 biračkih mesta u Srbiji, to vam garantujem, na trećini, a to su uglavnom predsednici iz DS-a i iz drugih stranaka koje čine vladajuću koaliciju, sede predsednici biračkih odbora koji su nesposobni da sprovedu izborni proces?
Vrlo dobro znate da je svaka manipulacija na biračkom mestu zaprećena, po Krivičnom zakoniku, kaznom od jedne do tri godine, a upravo su predsednici biračkih odbora iz DS-a, koje na tim svojim treninzima i kampovima niste naučili kako da sprovode izborni proces, već samo kako da dele one žute kese, paketiće, da vrše manipulaciju, da nasnime Tadićev glas, da uznemiravaju ljude u dva-tri sata noću, to je slučaj u Kragujevcu, pogrešno popunjavali zapisnik. To se desilo dva puta, u dva uzastopna izborna procesa.
Veoma često se dešava da naknadno opštinska ili gradska izborna komisija mora da utvrđuje ponovo rezultate glasanja. Znate zbog čega? Zato što demokrate, u sadejstvu sa G17 i ostalim strankama koje su na vlasti, vrše preglasavanje prilikom utvrđivanja rezultata na glasačkom listiću, pa onda imate tri procenta nevažećih glasačkih listića. Čak je i RIK izdao upozorenje o tome i to niko ne poštuje.
Biće i nevažećih glasačkih listića u tim procentima. Biće i glasanja jedne osobe na više biračkih mesta, to vam garantujem, sve dok ne budete spremni i sposobni da se suočite s tim da demokratija ne stoji samo u svom nazivu, već da ona mora da bude sprovedena onako kao što je to u svom delu, još 1748. godine, "Duhu zakona", Monteskje zamislio – da ne treba sve da bude u rukama jednog vladaoca, odnosno monarha, koji je sada u Srbiji Boris Tadić, već da više nas koji smo predstavničko telo države Srbije može više da misli.
Ministar je svojim nedemokratskim i netolerantnim ponašanjem, pre svega, neodgovornim, jer nije u sali, pokazao da on nije spreman za demokratske procese i da se njegova stranka samo zove demokratska. Hvala.

Gospođo potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, učiniće se nekome da neće imati smisla i svrhe da govorim sada, pošto će ovo biti u odloženom prenosu, po nekoj našoj proceni, u tri sata posle ponoći. Međutim, kao odgovoran poslanik i kao pripadnik SRS-a, želim da iskoristim ovo vreme da ukažem na još neke okolnosti i propuste u predloženom zakonu i na aspekte  ravnopravnosti polova u Srbiji, a i u članicama Saveta Evrope, čiji sam, takođe, član, kao predstavnik srpske delegacije, i već tri godine učestvujem u radu Komiteta za ravnopravnost  polova Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.
Neke od nadležnosti, koje su i segmenti uključeni u zakon, implementisani su u rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i za mnoge od njih sam, kao predstavnik SRS-a, ali i delegacije Srbije, glasala, s obzirom na to da se potpuno poklapaju sa stavovima naše političke stranke. O tome su već govorile naše koleginice, kao i kolega Stevanović, pre svega, gospođa Gordana Paunović-Milosavljević, kao predsednik Odbora za ravnopravnost polova, koja je, baš kao i prethodni predsednik, gospođa Elena Božić-Talijan, dala izuzetan značaj u afirmaciji prava oba pola, kako žena, tako i muškaraca, i u svojevrsnoj edukaciji naših i kolega i koleginica, zašto ne reći, svih nas, u tome šta to zapravo znači i kakve su obaveze Srbije, a što je pretočeno u ovaj zakon.
Ova materija je počela da se aktuelizuje, kao što je neko pomenuo, u parlamentarnom životu Srbije 2002. godine, kada je formiran Odbor za ravnopravnost polova. Mi smo, kao zemlja članica UN-a, doduše, u obnovljenom postupku, pošto ste vi istoriju Srbije započeli posle 5. oktobra, pa smo morali da obnavljamo naše članstvo i da apliciramo za članstvo u međunarodnim institucijama čiji smo osnivači, potpisnik Konvencije UN-a koja ima, kao što gospođa Lakićević vrlo dobro zna, zakonodavnu težinu, odnosi se na sprečavanje bilo kakve diskriminacije, a pre svega diskriminacije žena, i ta konvencija koju je Srbija potpisala 2007. godine govori o tome da je ekonomska ravnopravnost, ravnopravnost žene u kulturnom i društvenom životu imperativ za Srbiju, baš kao i za sve članice UN-a.
Ako želim da govorim o ovome a da se sve ne svede na to da je ovo revolucionarni zakon vaše dosovske vlasti, ili vas koji sada činite koaliciju, koji pretendujete da se priključujete bezuslovno evropskim integracijama, reći ću, zbog javnosti, ma kakva gledanost bude noćas posle ponoći, ali, pre svega, zbog vas koji ste ovde, da ravnopravnost polova i zabrana svakog oblika diskriminacije nije nešto što se odnosi samo na zemlje koje su članice ili pretenduju da budu članice EU. Upravo zbog toga, potenciram način učešća u radu odbora u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, jer zakon o ravnopravnosti polova ima i naša prijateljska Ruska Federacija koja je član Saveta Evrope, a nije, niti želi da bude član EU.
Takođe, mogu da se vratim i na period iz 1985. godine, kada su prvi put jasno i precizno, na koncizan način proklamovana sva prava polova, pre svega, zaštita žena i devojčica, a to je Konferencija iz Najrobija 1985. godine, kasnije Njujorška konferencija, 1990. godine, Bečka konvencija, Konvencija UN o poštovanju ljudskih prava, a onda set ovih konvencija, deklaracija i rezolucija koje je donela Parlamentarna skupština Saveta Evrope.
Da je ovo trebalo da bude osnova nekim, pre svega, nevladinim organizacijama, zašto ne reći, i pojedinim političkim strankama, imali smo malopre ovde jedan očigledan primer, ali o tome ne bih, pošto sam pravoslavna hrišćanka, pa da ne komentarišem neke izlete, bolje rečeno, neukost jedne koleginice koja je govorila pre jedno sat vremena, da je naša tendencija bila da unapredimo, pre svega, kao što to voli gospođa Čomić da ističe, komunikaciju između muškaraca i žena, dokaz je to da su i gospođa Elena Božić-Talijan, kao predsednik Odbora, i dr Paunović, želele aktivnost naših kolega narodnih poslanika, koji su, možete da vidite, u evidenciji onih koji su članovi Odbora za ravnopravnost, tamo manje zastupljeni pol. Upravo ta komunikacija između parlamentaraca nas dovodi do nekih zaključaka i do našeg osvrta na Predlog zakona.
Mi iz SRS-a smo izričito protiv fakultativnog određenja, naročito kada se govori o nekim procentima i kvotama učešća u političkom životu, u izvršnoj vlasti, u međunarodnim organizacijama. Zato smo našim amandmanima tražili da to bude obavezno, zato što smatramo da se jedino na taj način svako ko je na vlasti obavezuje da ta pravila poštuju i da manje zastupljeni pol, trenutno su to žene u Srbiji, kao i u mnogim zemljama sveta, bude na taj način osiguran u procesu implementacije i tih demokratskih prava.
S druge strane, moramo da pogledamo šta je ključni problem u Srbiji danas i za žene i za muškarce. To je i sledeća tema, odnosno sledeći zakon o kome ćemo da govorimo – o mirnom rešavanju tzv. radnih sporova. Međutim, radi se o tome da je ekonomski aspekt ključna stvar na osnovu koje možemo da sagledamo da li je neko diskriminisan ili nije.
Da je to tačno govori i poslednja Rezolucija Saveta Evrope, koju smo imali na dnevnom redu na letnjem, junskom zasedanju, koja glasi – ''Borba protiv diskriminacije žena prilikom zapošljavanja i na radnom mestu''.
Zašto su oni, sagledavajući situaciju u 47 zemalja članica Saveta Evrope, istakli da su ovo žene? Na osnovu egzaktnih podataka, a ti podaci govore da je upravo proces globalizacije, kako je navedeno u ovoj rezoluciji, učinio da žene dođu u takav nezavidan položaj.
Kao stranka koja je izrazito antiglobalističkog karaktera, upravo ističemo da je proces globalizacije i sve ono što nas je dovelo dotle da sada imamo tzv. svetsku ekonomsku krizu učinilo, uprkos tome što su se žene borile, svojim obrazovanjem, pre svega, učešćem u porodici, kao nosilac i stup porodice, u procesu rađanja, odgajanja dece i promovisanja onih tradicionalnih vrednosti, bez obzira kojoj kulturi i veri pripadaju, da su žene najviše stradale u procesu globalizacije, a da je nosilac svega toga Amerika i njeni zapadni saveznici, koji takođe stradaju.
Ako sada pogledate kolika je razlika između žena i muškaraca, ovde se navode podaci o zaradi za isti posao, videćete da se ta razlika u razvijenim evropskim zemljama kreće najmanje 15, to je zvaničan izveštaj i ovo usvojeni akt, a negde čak od 25 do 35%. U Srbiji to može da bude i čitavih 100%, to govorim zbog toga što je veliki procenat u ogromnom broju nezaposlenosti među ženama.
Zbog čega smo došli u takvu situaciju? Zbog toga što su žene, pre svega, one s osnovnim i srednjim obrazovanjem, najviše pogođene u procesu tzv. tranzicije, pljačkaške privatizacije i uništavanja srpske privrede, u uslužnim delatnostima, ugostiteljstvu, turizmu, tekstilnoj industriji.
Navedite mi sada koja tekstilna fabrika radi? Ako vam kažem da je "Diork" u Kragujevcu potpuno eliminisan, da ta fabrika više ne postoji, kao ni "22 decembar", da su, otprilike, 70-80% zaposlenih tamo bile žene, onda vidite koliko su one pogođene, jer one ne mogu sada, niti su mogle u procesu prekvalifikacije da nađu svoje radno mesto.
U ovom izveštaju i u ovoj rezoluciji se ne pominje Srbija kao zemlja u kojoj su na najgori mogući način prava žena diskriminisana, pa dolazimo opet do one teze srpskih radikala da to sve treba jednako da gledamo.
Naveo vam je naš ovlašćeni predstavnik, kolega Dragan Stevanović, da ni po procentu, ni po učešću žena u parlamentarnom životu nismo zemlja koja je na nekoj poslednjoj lestvici. Naravno, to uvek može da bude bolje, ali mi srpski radikali smo otpočetka podržavali i one odredbe Zakona o lokalnim izborima, kada su u pitanju izbori za lokalnu samoupravu.
Treba da vas podsetim, tada je gospođa Čomić bila potpredsednik Skupštine, u tom sazivu je prof. dr Vojislav Šešelj glasao, odnosno Poslanička grupa je, na njegov predlog, podržala amandman koleginice Lejle Ruždić da se obavezno, među četiri kandidata na listi za odbornike, nađe jedna, uslovno rečeno, predstavnica slabijeg pola, manje zastupljenog pola.
Vidite da je to dalo efekta. Zašto? Iako od samog početka afirmišemo i podstičemo mlade žene i devojke u srednjim i u poznim godinama da se implementiraju i aktivno učestvuju u političkom životu, pre svega, naše političke stranke, to je dalo efekta, naročito zbog toga što su kasniji lokalni izbori, u dva turnusa, doveli dotle da sada u svim jedinicama lokalne samouprave imamo kao obavezu zastupljenost najmanje 30% žena.
Mi imamo takve opštinske odbore, ako ne grešim, gospođo Radeta, u Rakovici i u Braničevskom okrugu, a u Rasinskom naročito, gde, čak, preko 50% predstavnika u tim lokalnim parlamentima čine predstavnice, uslovno rečeno, manje zastupljenog pola, znači, one su tamo većina.
Mi to nismo uradili zbog toga što su kvote propisane, nego zbog toga što smo motivisali te žene koje su socijalno ugrožene, koje vide kuda ide država Srbija, svaka ta žena, svaka majka, svaka mlada devojka koja je student, svaka ona koja je na početku svog obrazovanja i koja razmišlja o svojoj emancipaciji, o svom životu, vide da je sve drugo bilo šuplje i prazne priče, da se ženama obećavalo mnogo, da će po automatizmu da dobijaju kojekakve privilegije, a činjenica je da one za to moraju da se izbore, pre svega, svojim radom i svojim ciljem, šta žele u životu.
Kao stranka koja baštini tradicionalne srpske vrednosti i vrednosti svih drugih naroda i nacionalnih manjina, uvažavajući i poštujući našu većinsku, pravoslavnu veru, ali i druge priznate i tradicionalne verske zajednice u našoj zemlji, činimo sve da kroz aktivnost i muškaraca i žena promovišemo vrednosti srpskog naroda i svih drugih građana Srbije, bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost.
Tako možete da vidite, i u tom kontekstu, da u svakom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije SRS među svojim poslanicima ima i predstavnike nacionalnih manjina, bez obzira na to da li su to žene ili muškarci. U svakom slučaju, to je važno za kvalitet političkog života i demokratskog razvoja naše zemlje uopšte.
Zašto su sve ove grane privrede tako pogođene, pa je danas koleginica, čini mi se, Milica Vojić-Marković, pomenula, to je tačan podatak, u oblasti zdravstva, u oblasti obrazovanja, zašto su žene manje plaćene. To je nešto čime ne može ovaj zakon da se bavi.
Ove sankcije i novčane kazne koje ste propisali, mi smo amandmanima tražili da budu pooštrene i rigoroznije, zbog toga što za jednog poslodavca, i ako prihvatite naš ili amandman nekih drugih političkih stranaka da to ne bude kod onih koji imaju preko 500 zaposlenih, nego 50 ili 100, mislim da ste prihvatili za 100, novčana kazna u razmeri od 10 do 100 hiljada dinara ne predstavlja ništa. Svest o tome da treba da se unapređuju odnosi između muškaraca i žena u Srbiji nije dobila demokratske postulate dolaskom vas na vlast, ili zato što to propisuje EU, ili to kaže Oli Ren ili Havijar Solana, već zbog toga što je to u tradiciji našeg naroda.
Naravno, kako su se razvijali parlamenti i kako se razvijala demokratija u drugim zemljama, tako je i kod nas dolazilo do toga da žene, baš kao i muškarci, imaju svoju ulogu i u političkom životu i u kulturnoj, naučnoj i obrazovnoj sferi. Moram da vas podsetim da je Milica Stojadinović Srpkinja, još davne 1850. godine, bila prva žena koja je objavila knjigu svoje poezije. Na kraju, i prva žena među lekarima je bila jedan od istaknutih naučnika u našoj zemlji.
Baš zbog toga smo i dali svoj doprinos da izađe na svetlo dana knjiga o Milici Stojadinović Srpkinji, a član uređivačkog saveta je, iako je u tamnici Haškog kazamata, naš predsednik dr Vojislav Šešelj.
Govorimo upravo o tome da su i u 19. veku, a naročito početkom 20. veka i u poslednjim decenijama, žene imale i te kako svest o tome kako Srbija treba da izgleda i dale su svoj doprinos ne samo u razvoju dece, kao stub porodice, kao majke, kao domaćice, već su bile spremne da se stave u ulogu svega onoga što je društveni izazov.
Ovaj zakon, u pripremi za raspravu u Parlamentu, trebalo je da posluži nekim tzv. nevladinim organizacijama. Jedna od njih je juče protestovala ispred Narodne skupštine. To je ona koja je hulila na svetle tradicije našeg naroda i koja je predvodila one koji nisu želeli da brane srpske nacionalne interese.
Dakle, treba im da posluži kao uvod u pravljenje nekog feminističkog brenda u Srbiji. To uopšte nije potrebno i to svaka mlada žena, pa i devojčica, u Srbiji zna.
Mi smo, gospođo Lakićević-Stojačić, pre 15 dana u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali razgovor povodom 20 godina od usvajanja Deklaracije o pravima deteta, u organizaciji UNICEF-a, u Maloj sali Doma Narodne skupštine. Za stolom predsedavajućeg, pored predsednika Skupštine, gospođe Slavice Đukić-Dejanović, sedelo je još pet devojčica iz raznih gradova Srbije. To je bio splet okolnosti, zato što su se one pripremile da izlažu o toj temi, a to je uloga Parlamenta u odnosu prema deci, zaštita dece, uloga Parlamenta u procesu unapređenja dečijih prava uopšte, pre svega, finansijskih i njihove uloge u porodici.
Od te dece, odnosno tih devojčica i dečaka, koji su se kasnije javili, svako je rekao je da oni ne predstavljaju samo budućnost, kako to mnogi političari žele da kažu, zloupotrebljavajući, mnogi od njih, i svoju decu, slikajući ih po novinama, pa da li je dete pošlo u prvi razred, da li uči ruski jezik, da li će da peva pred Medvedevim, da li ovaj drugi igra košarku itd. To je klasična zloupotreba dece u političke svrhe, a ta deca su se protivila tome i rekla da oni žele da se zakonski ostvare njihova prava da budu ravnopravna, a da, s druge strane, očekuju odgovornost od nas.
Takvu odgovornost očekuju i žene, koje su u Srbiji, opet kažem, kao i u svim, nažalost, zemljama članicama Saveta Evrope, pa, ako idemo dalje, i u onima koje su članice Interparlamentarne unije, koja je najšira parlamentarna organizacija, manje zastupljeni pol.
Gde je odgovornost Vlade Republike Srbije u svim ovim procesima? Nije dovoljno da samo napišete i proklamujete neka prava manje zastupljenog pola i da se deklarativno zalažete za ravnopravnost.
Videli ste iz izlaganja koleginice Elene Božić-Talijan, da to sada ne ponavljam, da Strategija sama po sebi ništa ne znači ako nije uticala na to da se izmeni, pre svega, 2005. godine, navodno, kodifikovani Krivični zakonik, pa Zakon o radu, Zakon o finansijskoj podršci porodice s decom, zato što je tu veoma važna uloga oba roditelja. Dolazimo do toga, a to smo konstatovali od samog početka i zaključili u toku rasprave, da država mora mnogo više finansijskih sredstava da izdvoji da bi se promovisala sva ova prava koja su napisana u zakonu.
Lepo je primetila dr Gordana Paunović-Milosavljević da nisu potrebna finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona, to i vi znate, ali potrebna su za sprovođenje Strategije i za sve ove projekte koji su nam neophodni da bismo sprečili sve ono što piše u ovoj rezoluciji Saveta Evrope.
Ima tu i drugih aspekata. Ovaj izraz koji su oni upotrebili ste, takođe, mogli da stavite u ovaj zakon, a to je, bez obzira na to da li se odnosi na muškarce i na žene, takozvani „glas siling“, odnosno ''stakleni plafon''. On dovodi do toga da muškarac ili žena, u najvećem broju slučajeva u Srbiji žena, kada dođe do situacije da zakonskim okvirima, evo, ovim zakonom, kažete – mora to da uradi poslodavac, ili Zakonom o radu – mora to da se poštuje, znači, sve zakonske norme su navodno poštovane, ona ima određenu kvalifikaciju, ima određeno stručno znanje ili položen državni ispit, sve što se traži od nje, ali zbog tog staklenog plafona, kako su ga oni nazvali, ne može dalje da napreduje. Ona vidi da gore postoji prolaz za sve to, ali, jednostavno, neko je sprečava.
Zbog čega to neko radi? Pa, zbog toga što ga država, odnosno izvršna vlast, odnosno organ koji to treba da radi, ne sankcioniše.
Znate zbog čega se to dešava? Zbog predrasuda koje postoje, to i sami znate. Bez obzira na to da li su u pitanju muškarci ili žene, kada je u pitanju privatni poslodavac, te predrasude su i te kako izražene.
Mi smo videli, a to su ljudi koje je Vlada odredila da se angažuju u procesu pravljenja strategije za ravnopravnost polova, da su oni konstatovali da je u privatnom sektoru, to smo takođe pominjali u toku rasprave, izraženo to diskriminisanje žena po osnovu klasične polne pripadnosti, naročito ako su namerile da budu majke ili, ako već jesu majke, prema trudnicama itd.
Očigledan primer za to vam je Miroslav Mišković. U svim prodavnicama tog „Maksija“, ili već u „Delta sitiju“, ili gde god da nešto drži, a drži u celoj Srbiji monopol, reći će vam svaka od tih žena, ako ima hrabrosti to da vam kaže, jer ste predstavnik vlasti, ali ne verujem, da bi se bojale, govore i nama, koleginici Radeti i meni, svima koje poznaju, da su i te kako diskriminisane i da imaju i manje zarade od pojedinih drugih kolega, da se ne poštuje radno vreme, a samohrane majke u Srbiji su, gospođo Lakićević, potpuno obespravljene na radnom mestu, bez obzira na to gde se nalaze.
Ima mnogo primera i u državnoj upravi i u finansijskom sektoru, pre svega, u bankama koje posluju po ovim povoljnijim uslovima, kao, strane su, gde se ne poštuje ni radno vreme, ni to kakve obaveze imaju prema svojoj deci, ni kako će ta deca da provode ovaj raspust koji je produžen, ni kako će da se školuju bez učešća u njihovoj edukaciji, pre svega, u njihovom podizanju i odgajanju.
To su sve problemi s kojima ste suočeni i ovaj zakon sam po sebi ne može da utiče na ta rešenja. Zato bi bilo dobro da prihvatite, kao početak jasne volje da želite da se borite za ravnopravnost polova, amandmane srpskih radikala o ovoj obaveznosti aktivnog učešća u javnom životu, u svemu ovome što ste proklamovali pojedinim članovima zakona, o tome ćemo da govorimo u pojedinostima, ali, pre svega, da pokažete volju, ako ste za to spremni, a mislim da niste i da više nema mogućnosti za to, da se kroz poboljšanje finansijske i socijalne situacije učini da položaj žene i muškaraca u Srbiji bude mnogo bolji.
Jasno govorimo, evo, već devet godina kako ste na vlasti, da je sunovrat srpske ekonomije i privrede doveo do svih ovih nevolja i do nemogućnosti da svako, a to je Ustavom garantovano pravo, ostvari ravnopravnost, pravo na rad i pravo na zdravstvenu zaštitu u punom smislu reči.
Primeri koje smo izneli iz samo nekih segmenata zdravstvene zaštite su na drugom nivou. Kada bismo krenuli da govorimo o tome koliko su prava i muškaraca i žena diskriminisana u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, onda bi nas ta priča još mnogo dalje odvela.
Prema tome, nemojte da se vraćate na direktive EU, jer će Srbija ko zna kada i pitanje je da li će ikada ući u tu organizaciju, koja sama po sebi ulazi u proces raspadanja. Najbolje je da se vratite na ovu deklaraciju iz Najrobija iz 1985. godine, u njoj su jasno definisana sva prava, kao i u Konvenciji UN-a. Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, da ne bismo došli u ovu situaciju o kojoj je upravo govorio gospodin Todorović da Skupština, odnosno većina koju vi imate, donese odluku koja nije u skladu sa Ustavom, a s obzirom na situaciju u kojoj se nalazite, gospodine Ratkoviću, vi iz vladajuće većine, da nemate... To nije slučaj samo sa Zakonodavnim odborom, da vas ne podsećam da je sednicu Odbora za odbranu i bezbednost gospodin Todorović pet puta zakazivao, pa nije bilo poslanika iz vladajuće koalicije.
Jedini način, gospođo predsedniče, da izađete iz ove situacije je da koristite član 139. stav 2. Poslovnika. Član 139. stav 2. Poslovnika kaže da vi kao predsednik Narodne skupštine, ukoliko ocenite da neki akt, odnosno zakon, nije usklađen sa ovim poslovnikom, možete da ga vratite predlagaču, jer po članu 138. predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije je bila dužna da nam navede ustavni osnov. Jeste navedeno, ali je preskočena glavna odredba u Ustavu, o kojoj sve vreme govorimo, a to je član 85. Ustava. Predlagač se pozvao na član 54. Ustava Republike Srbije.
Mislim da ovo jednostavno nije u redu; da znate da je danas 5. novembar, a da će u nedelju, 8. novembra biti tri godine otkako smo usvojili Ustav države Srbije, Republike Srbije.
Ako ste vi spremni sada da pravite jednu aferu, u pravom smislu reči, ako ste spremni da poručite i našim strateškim partnerima iz prijateljske Ruske Federacije da smo mi neozbiljna država i da ulazimo u postupak donošenja zakona koji nije usklađen sa osnovnim zakonom o eksproprijaciji, odnosno sa Ustavom Republike Srbije, onda je to svakako loše i medveđa usluga koju pravite za građane Srbije.
Možete da izađete vrlo jednostavno, kao predsednik Skupštine, bez obzira na to što nema sednice Odbora danas, da iskoristite svoje pravo, jer vi ste na osnovu naših diskusija procenili da ovaj zakon nije usklađen sa Ustavom...
(Predsednik: Zahvaljujem, gospođice Jovanović.)
... da vratite predlagaču, Vladi Republike Srbije, da ga uskladi sa Ustavom.

Gospođo predsedniče, gospodine ministre, ovo je jedini način da vam se obratim, kroz repliku, jer sam se prepoznala u jednom delu vašeg izlaganja. Vraćamo se na priču od početka. Vi ste u pravu kada kažete da opozicija treba da kritikuje ove zakonske projekte, i to ste tako generalizovali. Ja smatram da ste imali u vidu da SRS od početka želi blisku saradnju sa Ruskom Federacijom, dolazak njihovog kapitala u našu zemlju i izgradnju magistralnog gasovoda.
Ali, da ne budemo sada pred kraj ovog dela rasprave, verovatno će vam predsednica reći, mi ćemo moći u odloženom prenosu da se obratimo građanima tek posle ponoći, jer smo samo 25 minuta u direktnom TV prenosu... Mi smo danas skoro sat i po vremena insistirali na poštovanju procedure, a ona se odnosi na ustavnost i zakonitost. Naime, i kasnije, kada smo opet pogledali član 8. osnovnog Zakona o eksproprijaciji, ustanovili smo da po tom zakonu (a vi ste rekli da je ovaj koji predlažete leks specijalis u odnosu na njega) krug korisnika ne može da se širi.
Samo moram da vam dam jedan primer. Sada ste lepo rekli da ste vi svesni činjenice da je apsolutno svaki pedalj zemlje neprikosnoven i da niko to ne može, na bilo koji način, da otima od nekoga. Setite se, evo, to zna i gospodin Batić, koji će sada da koristi svojih pet minuta – sedamdeset i neke godine, ne mogu da se setim koje, u Italiji je pala vlada zbog činjenice da su aerodrom Fjumićino, odnosno jedan deo piste želeli da prošire, a vlasnik zemljišta nije hteo da im ga ustupi. Oni su isto tako želeli da reaguju određenim leks specijalisom, što je kasnije ustavni sud ocenio kao neustavno i zbog toga je italijanska vlada podnela ostavku.
Mi to ne tražimo, ali da ne bismo došli u situaciju da dođemo do Ustavnog suda, najnormalnije bi bilo da imamo ovu proceduru: Zakonodavni odbor da se izjasni, onda da vidimo šta eventualno Vlada može da popravi da bi uskladila predlog ovog zakona sa članom 85. Ustava Srbije. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na problem srpske elektroprivrede, jer je četvrta tačka ove objedinjene rasprave prestanak važenja Zakona o udruživanju u Zajednicu jugoslovenske elektroprivrede.
Mogla bih da se vratim na poslovanje elektroprivrede Srbije 20 godina unazad, čak i na period funkcionisanja u okviru SFRJ. Ako bih govorila o tome, to ću samo u uvodu kratko, onda moram da napomenem da je do prestanka važenja ovog zakona, kao što ste u obrazloženju rekli, došlo zbog činjenice da se raspala bivša Jugoslavija, da je globalistička politika Amerike i zapadnih sila bila da rasture, pre svega, etnički, nacionalni, kulturni, verski prostor na kome živi srpski narod.
U tom kontekstu mogu da kažem ono što i vi znate, gospodine Škundriću, kao raniji visoki funkcioner vlasti u periodu od devedesetih godina, kao funkcioner SPS-a, svedok ste razaranja naše države i otimanja srpskih teritorija, da je u procesu sukcesije, ako uopšte možemo tako da je nazovemo, Srbija najviše postradala i kada je u pitanju elektroprivreda, jer smo kao jedna od šest republika u toj federalnoj državi najviše ulagali u elektroenergetski potencijal i u izgradnju svih postrojenja.
To stanje se nije završilo time što je razbijena najpre SFRJ, pa uništena SRJ, državna zajednica SCG, već smo danas suočeni sa najvećom katastrofom, a to je da elektroprivredom u našoj južnoj pokrajini upravlja šiptarska okupatorska vlast, a ne Srbija, koja je učestvovala u izgradnji Termoelektrane „Obilić“, koja u bloku A poseduje 500 megavata snage, a u bloku B 700 megavata. Blok A i blok B se snabdevaju ugljem iz površinskih kopova „Dobro selo“ i „Belaćevac“, a rezerve lignita, odnosno uglja, poslanici su ovih dana spekulisali tim podatkom, a ovo je zaista tačan podatak, iznose trinaest milijardi tona. To je u apsolutnom, nominalnom iznosu ogromna vrednost, neprocenjiva, a sada je pod upravom okupatora, uz pomoć NATO snaga i Euleksa, koji je aktuelna vlast, na čelu sa Borisom Tadićem, legalizovala.
Objekat Termoelektrane „Obilić“ je izgrađen isključivo srpskim novcem, bez ijednog dinara bivših republika. Od ukupne snage elektroprivrede Srbije tamo je instalirana snaga od 20%.
Ako krenemo od stradanja naših sunarodnika u južnoj srpskoj pokrajini, od progona, pogroma koji se desio, poslednji pre tri godine, i sada potpune okupacije, suočeni smo sa činjenicom da meštani kosovsko-metohijskih sela (čuveni je slučaj sela Šilovo kod Gnjilana) nemaju struje po 20 časova.
Oni će i ove godine sa teškom mukom i zebnjom da dočekaju hladne zimske dane, a onda ne mogu da funkcionišu ni bolnice, škole zbog činjenice da je takva situacija.
Pošto razgovaramo o sistemu Elektroprivrede Srbije, da vam kažem, možda niste čuli, jutros je vaš kolega, ministar ekonomije Mlađan Dinkić, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji govorio o budućoj, eventualnoj privatizaciji, odnosno pronalaženju strateškog partnera Elektroprivrede Srbije i procesu restrukturiranja.
U ime naše poslaničke grupe SRS vam kažem, a to je naš stav od osnivanja naše stranke, da se protivimo privatizaciji Elektroprivrede Srbije. Jedan tako veliki sistem, koji je sistematski upropašćavan, a naročito pljačkom mafije (odnosno, dvojica - Hamović i Lazarević) u periodu od 2001. do 2004. godine, potpuno je osakaćen i ojađen.
Krivci ni dan-danas nisu izvedeni pred lice pravde, iako su trojica inspektora savesno obavljajući svoj posao išli tragom rada Anketnog odbora, koji je predvodio onaj koji je izdao SRS, Aleksandar Vučić. Zato nikada nije ni objavio tu svoju najavljivanu knjigu, niti je ikada izveštaj Anketnog odbora došao pred narodne poslanike, jer su u međuvremenu tajkuni i njega uzeli pod svoje, a kasnije, već znate taj scenario – strane obaveštajne službe, Cane Žabac i svi oni koji su mu doturali novac u džep.
To ne znači da se vi kao ministar u ovoj vladi sada ne bavite tim slučajem. Naravno, to rade pravosudni organi, ali morate da znate kako je ojađena elektroprivreda i kolika je šteta koja je merljiva ili nemerljiva.
Oni su ustanovili, trojica inspektora policije, Dejan Svilar, Predrag Pavlica i Petar Damjanac, koji su brzopotezno smenjeni i degradirani, jedan je poslat u penziju, druga dvojica na niža radna mesta, da je šteta za Elektroprivredu Srbije od tog ugovora sa preduzećem „EFT“ i „Interfejs“, čime se bavio Anketni odbor, da su tim „partnerima“, Hamoviću i Lazareviću, tako u džep stavljena najmanje 22 miliona, pa čak i fantastičnih 50 miliona dolara novčane koristi, protivpravne. Oni su, iako su poslali u okružno javno tužilaštvo, nekoliko dana posle njenog podnošenja, kao što rekoh, smenjeni.
Mene zanima da li vi znate, s obzirom na to da se okružni javni tužilac u Beogradu oglasio i rekao da ne može da daje nikakve informacije, posle toliko vremena i godina, da li vi znate dokle se stiglo sa tim slučajem? Novinari i dan-danas pokušavaju da idu tragom tih krivičnih prijava i onoga što je utvrdio Anketni odbor, a on je utvrdio da su Hamovićeva i Lazarevićeva firma, poslujući pod tim povlašćenim uslovima... Tako je to pljačka veka, kojom je najviše oštećena Elektroprivreda, koja sada posluje sa gubicima zbog činjenice da u nju nije ulagano 20 - 30 godina apsolutno ništa, gotovo ništa, zbog činjenice da nema jasnog koncepta od strane novog upravnog odbora i menadžmenta kako će tako veliki sistem da se restrukturiše i kako će da dođe do novih investicija da bi obnovio svoje pogone i izgradio nove elektrane, pre svega na Drini, o kojima se toliko priča.
Javnosti radi, moram da kažem i večeras u ovoj raspravi da najveću pomoć u obnavljanju „Đerdapa 1“ zapravo daje Ruska Federacija, da iz Nacionalnog investicionog plana, koji je pod patronatom Dinkića, odnosno Kalanovićke, ni jedan jedini dinar nije uložen u proces obnavljanja, odnosno pomoći Elektroprivredi.
Postavlja se pitanje zašto postoji tako veliki gubitak, koji se čak meri procentima između 13 i 18, a u nekim periodima godine i do 20%, od procesa proizvodnje električne energije do distribucije?
Ako smo suočeni sa tom pljačkom i aferom veka, koja do sada nije do kraja procesuirana od strane naših pravosudnih organa, iako znamo da su Hamović i Lazarević, odnosno njihove firme, deponujući električnu energiju u letnjem periodu za dva centa po kilovat-satu, a zatim prodajući je Elektroprivredi Srbije u zimskom periodu po ceni od 4,2 do čak šest centi po kilovat-satu, zaradili enormne iznose, ko će onda da nam stavi do znanja sada i ko će uopšte da uveri zaposlene u Elektroprivredi Srbije da njih čeka neka svetla budućnost kada znaju da je njihovo preduzeće opljačkano?
Mi imamo, kao stranka, rešenje za taj problem i mi ga neprestano nudimo. Dakle, izričiti smo protivnici privatizacije Elektroprivrede Srbije, zbog činjenice da su francuska elektroprivreda i češka, koja uglavnom u Evropi svima služi kao uzor, očiti primeri da ni te zemlje koje su članice EU ne žele da privatizuju preduzeća koja su u državnom vlasništvu i koja mogu profitabilno da posluju. Treba da se osmisli neki način, što ova vlast nije sposobna, niti želi, kako bi se poboljšalo stanje u Elektroprivredi Srbije.
Godine 2015, ako želimo da imamo dovoljno energenata, zdrav vazduh i zemlju Srbije, potrebno je, po proceni stručnjaka, oko devet milijardi evra. Ako pogledate kako vas ovih dana ucenjuje Međunarodni monetarni fond, ne samo sada, nego svih godina unazad, i prethodnu Vladu i sve dosmanlijske vlasti od 2000. godine, kada je sistematski upropaštavan elektroprivredni sistem, pljačkana Srbija, vi ćete videti da MMF ništa ne nudi za infrastrukturu (negde ponešto, ne samo Srbiji, nego svim zemljama kojim skupo prodaju novac), već uglavnom za popunjavanje oslabljenih deviznih rezervi ili za kupovanje socijalnog mira od meseca do meseca, sa neizvesnošću kakva će sudbina zateći naše penzionere i zaposlene u školstvu i zdravstvu.
Neusaglašenost cena sa prosečnom cenom u okruženju, to je takođe vaš problem, i problem vašeg ministarstva, danas su neke kolege poslanici govorili zbog čega.
Evo, mi ćemo vam reći zbog čega. Mi srpski radikali neprestano upozoravamo da tarifni sistem koji je uveden dolaskom DOS-a na vlast uopšte ne prati stvarne tokove, dakle, ovo tarifiranje po zonama, koje je inače protivustavno. Pojedine kategorije su zbog toga oštećene, a u sistemu cena koji je tako loše napravljen uglavnom stradaju naši najsiromašniji građani.
Taj konstantan gubitak, o čemu sam malopre govorila, prilikom distribucije električne energije, na svim naponskim nivoima, prosto je neverovatan kada se ima u vidu da Srbija ima izgrađen prstenasti model transporta, odnosno tranzita električne energije. Onda je problem i u vama, odnosno u Ministarstvu koje vodite, i u menadžmentu Elektroprivrede.
Evo, na primer, ako uzmemo u obzir, a veoma je važno da građani Srbije to znaju, vezujem se onda i za ovu drugu tačku dnevnog reda, da Rusi u NIS ove godine, po izjavi gospodina Kirila Kravčenka, treba da ulože 136.000.000 evra, a ukupno će to biti 548.000.000 evra... Kompanija „Gasprom njeft“ očekuje da NIS ovu godinu završi sa uspešnim poslovanjem, a prošle godine taj dug je iznosio blizu trideset miliona evra.
U kontekstu izjave gospodina Vladimira Putina, predsednika ruske vlade, pre nekoliko dana, ako, ne daj bože, ponovo dođe do gasne krize, koja je kulminirala prošle godine 6. januara, recite nam, gospodine Škundriću, da li vi mislite da li je Elektroprivreda Srbije, koja je preživela besomučnu NATO agresiju i sve što se desilo posle te agresije od strane NATO pakta, a jedan jedini dinar odštete nismo dobili, sposobna i spremna da na sebe preuzme odgovornost za napajanje elektrosistema Srbije u slučaju da dođe do te gasne krize?
Mnogo je pitanja, ali zaista je red da pod hitno pred Narodnu skupštinu Republike Srbije Vlada izađe sa idejom kako zamišlja Elektroprivredu Srbije, zbog toga što bi (time završavam) proces restrukturiranja, ali i eventualni pokušaj privatizacije, čemu se mi odlučno protivimo, potpuno upropastio naš elektroprivredni sistem. Protiv toga se borimo i protiv toga su i zaposleni, odgovorni ljudi koji znaju svoj posao i koji vide da je ovakva sudbina Elektroprivrede zapravo posledica pljačke, „mafijašluka“ unazad devet godina i činjenice da se apsolutno ništa od strane države u Elektroprivredu Srbije ne ulaže. Hvala.

Hvala vam, gospodine Markoviću.
Za reč se javio narodni poslanik Nikola Savić. Izvolite.

Hvala vama, gospodine Saviću.
Reč ima poslednji prijavljeni govornik, narodni poslanik gospodin Zoran Krasić. Preostalo vreme Poslaničke grupe SRS, gospodine Krasiću – šesnaest i po minuta. Izvolite.

Hvala, gospodine Krasiću.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11, Predlogu zakona o cevovodnom transportu gasovitih i tečnih ugljovodonika i distribuciji gasovitih ugljovodonika, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i Predlogu zakona o prestanku važenja Zakona o udruživanju u Zajednicu jugoslovenske elektroprivrede.
Poštovani narodni poslanici, rad nastavljamo u ponedeljak 9. novembra, u 10.00 časova, raspravom o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Želim vam prijatan vikend. Sve najbolje, prijatno.

Imam repliku vama, gospođo predsedniče, zato što je taj podatak koji vi iznosite za gospođu Raguš, delimično tačan, a ovaj podatak sa kojim niste upoznati, odnosno činjenično stanje o kome je govorio predsednik naše poslaničke grupe, jeste skandal koji se desio u Skupštini, prava sila koja je bila juče prisutna na Odboru za inostrane poslove.
I u mom reagovanju na takav skandalozan način sastavljanja delegacije od članova dva odbora, gde intenzivno rade i svoj doprinos daju poslanici SRS, Dragoljub Mićunović mi je, na sednici Odbora, zbog mog reagovanja da to nije demokratski, da to nije reciprocitet zastupljenosti, da smo mi najveća poslanička opoziciona grupa, da ste nam, uz to, i oteli poslaničke mandate, ali da ne možemo da dozvolimo nikakvu marginalizaciju, izrekao opomenu.
Moram da vam kažem šta je cilj te posete. Cilj posete je da se u jednodnevnom boravku u Parlamentu Holandije poslanici Narodne skupštine Republike Srbije obrate parlamentarcima Holandije, kako bi oni izvršili uticaj na holandsku vladu da oslabi pritisak na Srbiju, a sve zbog činjenice da Holanđani pritiskaju Srbiju zbog generala Ratka Mladića i nedovoljne saradnje sa Haškim tribunalom.
Gospođo predsedniče, da li ima većeg primera i dokaza o nesposobnosti i, u stvari, o farsi i o sili koja se primenjuje u tom kvazisudu, od žrtve i od činjenice da sedam godina u tom kazamatu boravi predsednik naše stranke dr Vojislav Šešelj, koji je razbio Hag i nije ostalo gotovo ništa tamo, ni kamen na kamenu? (Aplauz.)
Molim vas, da li je vama normalno da se formira delegacija u kojoj nema predstavnika stranke čiji je predsednik živi dokaz da je to kvaziinstitucija, da se ne poštuje međunarodno pravo, da je to sila jedna koja je formirana da bi se isključivo sudilo srpskom narodu? Uostalom, i predsednik vaše partije ubijen je tamo. (Aplauz.)

Hvala. Gospodine ministre, ovim amandmanom sam želela da bude taj član izraženiji, u stvari, da se uskladi sa nadležnostima predsednika Republike koja mu daje Ustav.
Naime, član 112. reguliše nadležnost predsednika i u poslednjem stavu kaže, da on, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom. Ovaj član govori o tome šta se dešava za vreme vanrednog ili ratnog stanja.
Verujem da Srbija neće biti više nikada u situaciji da dođe u takvo stanje, naročito zbog činjenice da je poslednje vanredno stanje, ne zloupotrebljeno, nego je u celom svetu, u međunarodnoj javnosti poznato da su na najdrastičniji način kršena ljudska prava naših građana, ali, ako već predsednik Republike preuzima odgovornost za komandovanje Vojskom, onda ne vidim zašto ne bi bio prihvaćen ovaj amandman koji sam podnela u ime naše poslaničke grupe, gde se kaže – da predsednik Republike, u slučaju vanrednog ili ratnog stanja, može narediti, a ne produžiti, da se vojnici kojima je istekao vojni rok po ovom zakonu, neposredno po odsluženju vojnog roka mogu zadržati u Vojsci Srbije, kao lice u rezervnom sastavu.
Zbog čega beži od takve odgovornosti predsednik Republike? Mi smo njemu, po zakonu koji je usvojen pre dve godine, dali jasna ovlašćenja koja mu, odnosno regulisali, kako to iz Ustava ide, kako on može da komanduje Vojskom, jedino ako vi ne želite da Borisu Tadiću ovim poručite – ma, nije važno, i ako se Srbija nađe, ne daj bože, u takvoj opasnosti, tebe baš briga, ili – to ćete preuzeti vi na sebe.
Mislim da je bilo bolje, i da bude eksplicitnije, i da se samim tim obaveže i predsednik Republike da, po svojoj proceni, u takvim situacijama, ne daj bože, ako Srbija dođe u takvu situaciju, jednostavno, izvršava svoje Ustavom propisane obaveze. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, juče sam otkrila da sam potpuno bila u pravu, naravno, znala sam od samog početka, ali dobila sam potvrdu i od Vojske Srbije, sada ću vam reći kako, kada sam podnela ovaj amandman.
Naime, predložila sam u ime Poslaničke grupe SRS da se taka 4) briše, kada se govori o boravku vojnih obveznika u inostranstvu, jer ste u obrazloženju lepo rekli – ne reguliše se pravni osnov nego smetnja da bi vojni obveznik boravio u inostranstvu.
Ta tačka za koju tražim da se briše glasi ''4) izbegao regrutnu obavezu svojom krivicom." Na sajtu Vojske Srbije stoji predlog ovog zakona koji razmatramo, dakle, ne njegova konačna verzija i slučajno sam pronašla tu radnu verziju, u toj radnoj verziji ova tačka 4) ne postoji. Verujem da je u poslednjem trenutku neko iz vašeg ministarstva pre sednice Vlade Republike Srbije, kada ste usvojili konačni tekst, došao na ideju da ova tačka bude ovako napisana, što je nemoguće, jer ona je u direktnoj suprotnosti sa članom 2. stav 2. i sa članom 3. stav 1. ovog zakona, koji jasno i precizno kažu, moram na to da vas podsetim, da vojnu obavezu u miru, vanrednom ili ratnom stanju imaju svi građani koji se pripremaju i osposobljavaju za izvršenje vojnih dužnosti i drugih zadataka odbrane, u skladu sa zakonom.
Ako ste u obrazloženju člana 61. rekli da se ne reguliše pravni osnov već samo smetnje, molim vas, odakle onda ovakva mogućnost kada je to izričito zabranjeno članovima 2. i 3. Predloga zakona da se tako nešto definiše?
Ako to neko uradi i izbegne vojnu obavezu svojom krivicom po ovom istom zakonu, doći ćemo kasnije do tih istih kaznenih odredbi, on podleže kaznenoj odredbi koja je novčana ili zatvorska kazna, ali to je sada nešto što je drugi deo ili drugi aspekt ovog zakona. Prema tome bilo je normalno da prihvatite, jer je više nego jasno obrazloženje – vojna obaveza je obavezujuća za sve. Taj ko je izbegao svojom krivicom i ako se desi da je izbegne svojom krivicom doći će pod udar zakona.
Ali zašto da mi to afirmišemo u predlaganju ovog zakona i u članom 61. to navodimo kao mogućnost. U jednom delu mi kažemo – ustavna obaveza je ta, zakonska obaveza je da svako mora da se odazove na poziv, a onda predviđate takvu mogućnost. Vidite da to očigledno ni ljudi iz Vojske Srbije nisu prihvatili, jer da jesu i na njihovom sajtu bi stajala ta tačka 4), za koju tražim da se ovim amandmanom briše.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo, vi ste svi svedoci toga i vi znate da je SRS oduvek tvrdila da je služenje civilnog vojnog roka dovedeno do apsurda, naročito u situaciji kada je očigledno da država ne brine o onome što je društveni interes, što je demografski problem, što je problem za budućnost, a kao što su mnoge kolege srpski radikali rekli – problem za odbrambenu moć zemlje. Od kad je sveta i veka, u Srbiji, kada se rodi muško dete računa se i raduje se već unapred tome da će da stasa jednoga dana da ode u Vojsku i da pošteno odsluži vojni rok, da se pokaže u pravom svetlu i da tako osvetla obraz i svojih predaka.
U knjizi koju vam još nisam poklonila, a imam nameru, gospodine Šutanovac, "Ideologija srpskog nacionalizma" prof. dr Vojislava Šešelja, naročito zbog vaših jučerašnjih zaista brilijantnih opservacija na temu izdaje, gubljenja časti i svega onoga što se desilo kod nekih koji su zaboravili za kakvu su se ideologiju zalagali, pa sada prešli na tu vašu stranu i postali i radikalniji u svom pristupu NATO paktu, EU i svemu onome za šta se sada zalažu čak glasnije nego vi, dakle, u toj knjizi, profesor Šešelj istražujući, ne samo kroz ono što su spisi do kojih je došao, Laze M. Kostića, već i od drugih koji su pisali, pa čak i mnogih stranih autora, putopisaca, državnika – kakva je kroz vekove bila uloga srpske vojske? Dakle, nema nijednog istoriografskog podatka koji tvrdi drugačije, jer je Vojska oduvek bila časna, visoko moralna, spremna za izvršavanje svih zadataka.
Sada u ovoj situaciji u Srbiji, kada ima 15.000 mladih ljudi, zdravih, pravih, koji se opredeljuju, a to im sada Ustav i zakon daju pravo, na takozvano civilno služenje vojnog roka, postavlja se pitanje – a kako vi onda vodite računa o nezaposlenosti i o činjenici da te iste poslove mogu da rade ljudi koji su nezaposleni ili ljudi koji su sa nekim ograničenim radnim sposobnostima?
U ovom članu 13. se vidi, iako ste imali nameru da civilno služenje vojnog roka, posle Uredbe, najpre one iz 2003. godine, pa one iz 2005. godine, zakonski uredite, niste išli do kraja. Član 13. koji tražim da se briše, jer je nedorečen, zato što će Pravilnik o načinu formiranja Prvostepene i Drugostepene komisije opet da se uređuje podzakonskim aktom, odnosno vi ćete kao ministar da donosite pravilnike, što je, dakle, bila primedba i na prošli zakon, a evo to se sada i u ovome ponavlja.
Mi smatramo da mladi ljudi u Srbiji, a naročito ljudi koji treba da znaju kakva je naša tradicija i da se bore za bolju budućnost u ovoj zemlji, treba da se opredele za ono što im je oduvek, kao što rekoh, bila čast i ponos svakog Srbina i svakog vojnika. (Aplauz.)

Gospodo iz Ministarstva odbrane, s obzirom na to da ministar Šutanovac nije ovde, želim da vam kažem da sam u ime Poslaničke grupe SRS podnela amandman zato što ovaj način na koji se obrazuje regrutna komisija po Predlogu zakona uopšte nije dobar. Uredba o vršenju vojne obaveze, koju je donela Skupština Srbije, odnosno Vlada Srbije i Crne Gore još 2005. godine, kao i zakon iz 1991. godine mnogo bolje regulišu način obrazovanja regrutne komisije nego što ste vi sada dali u ovom sistemskom zakonu. Evo zbog čega.
Pre svega zbog razloga koji sam imala, imajući u vidu da ovde ima mnogo i lekara raznih specijalnosti u našim poslanički grupama, kako u SRS-u tako i među drugim kolegama, koji će se složiti sa mnom da je taj psihološki aspekt prilikom prigovora, odnosno mogućnosti koje zakon daje, sada, doduše, dva puta, treći put je ili – ili, ili si sposoban ili nisi za vojnu obavezu, veoma važan.
Ako u regrutnoj komisiji, a upravo sam to predložila, nema specijaliste neuropsihijatrije, to najbolje zna i gospođa Đukić-Dejanović, koja trenutno nije ovde, jer u kragujevačkom vojnom odseku, kada je on postojao, nažalost, kako je upropašćena Vojska, odnosno kako se napravio taj plan da se ukine Vojni odsek Kragujevac, da se izmesti Garnizon itd, više nema nijednog vojnika ni oficira u mom gradu, ali veoma dobro znate da je najveći broj onih koji traže odlaganje vojnog roka, ima i nekih, nažalost, drugih bolesti, ali, to su uglavnom te, kako oni kažu, ''psihičke smetnje'' – ko je taj u regrutnoj komisiji, ako nema lekara specijaliste, koji će to da procenjuje?
Moram da vas podsetim, gospodo, gospodine Jovičiću i vas i vaše kolege, kako je to bilo regulisano ranije uredbom. Uredba je rekla: ''Na zahtev nadležnog Vojnog odseka nadležni vojni organ uređuje potreban broj profesionalnih vojnika i regruta'' i tako dalje, ''koji su potrebni za tu oblast'' i kaže da je broj članova regrutne komisije bio promenljiv, ovde ne mora, neka ima najmanje tri člana, može da bude i veći broj, dalje kaže – ''za člana regrutne komisije određuje se profesionalni oficir, lekar koga na zahtev nadležnog vojnog odseka odredi nadležna komanda vojnog okruga ili oficir-lekar rezervnog vojnog sastava.''
Ovde uopšte nema. Znate, sad jednog avijatičara odredite u vojnu komisiju, onda to nije logično. Morate, ako brinete formacijski o jedinicama Vojske Srbije na način koji je to utvrdio Zakon o vojsci, onda morate da brinete i o tome ko će da procenjuje sposobnost tog budućeg regruta.
To je bila vrlo eksplicitna primedba na način određivanja regrutne komisije. Nemojte da zanemarite taj faktor jer, opet kažem, to možete i po statistici da vidite unazad ko zna koliko godina, decenija, da su najčešći razlozi zbog kojih neko odlazi kod lekara da ne služi vojni rok uglavnom te ''psihičke prirode''. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman sam podnela iz humanih razloga i to bi bila baš radikalna promena u zakonu, zato što ste i vi, gospodine ministre, prilikom služenja vojnog roka, verujem, barem jednom dali dobrovoljno krv i dobili dva dana oslobađajućih, je li tako, ili dva puta, četiri dana ste uštedeli, dobro vi ni sada niste malokrvni čovek tako da vi sada možete kao građanin to da uradite, ali ovde je način da stimulišemo vojnike da budu deo humanog društva zbog činjenice da je sve veća i, nažalost, teško ostvariva potražnja za krvlju u Srbiji. Zbog toga imamo te akcije i apele Republičkog zavoda za transfuziju i onda se stiče utisak da mi nismo humano društvo zato što kada dođu periodi letnjih meseci tada je povećana, nažalost, zbog učestalih nesreća, pre svega na putevima, potražnja krvi tako da zavodi u svim kliničkim centrima dođu u izuzetno tešku situaciju, da su čak tada i neke operacije dovedene u pitanje.
To je dobar način da vojnika stimulišete tako što će svojim doprinosom i davalaštvom krvi da dobije ta četiri, umesto do sada, apsolutno se to do sada nije menjalo, evo, proverila sam kod svih kolega koji su služili vojni rok, uvek je bilo dva dana, ali sada je zbog neophodnosti da se pomogne društvu, pre svega, Republičkom zavodu za transfuziju, onima kojima je to neophodno, to bi bio dobar gest da prihvatite ovaj amandman i da vojnici dobiju četiri dana, ne računajući onaj dan samog davalaštva.
Do sada smo imali neke više nego degutantne akcije samoproklamovanja humanosti nekih ljudi na delu. Vas nisam videla na tim snimcima, ali Borisa Tadića jesam, raznih drugih sportista koji su bliski Demokratskoj stranci, koji pre svega treba da se afirmišu u disciplini kojom se bave, a ne na taj dan, i uvek sa Tadićem.
Ovi vojnici nikada neće biti pod nekim objektivom ili na naslovnoj strani nekih novina, ili udarna vest u Dnevniku RTS, ali će bar znati da su uradili neko dobro za društvo i humano delo i da na taj način, dakle, kroz to podsticanje oni za uzvrat dobijaju mogućnost da ranije odu kući.
Onaj koji je spreman da na takav način pomaže najugroženijim u Srbiji svakako je neko ko će na najbolji mogući način i najsavesnije da služi vojni rok. Ne vidim zašto ne biste prihvatili ovaj amandman.