Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali ne prihvatamo jučerašnje obrazloženje ministra odbrane Dragana Šutanovca da su njegove zakazane obaveze i planirana vojna vežba izgovor za današnje zasedanje, zato što je on trebalo da zna da je juče počelo redovno zasedanje i da ovi strateški dokumenti koji se nalaze pred narodnim poslanicima i koje Skupština čeka već dve godine kako bi usvojila, posle usvajanja Ustava Republike Srbije, zavređuju pažnju isključivo ministra odbrane, jer mi sada nemamo tu interaktivnu komunikaciju, a svoje izlaganje sam pripremila tako da direktno pitanja postavljam samo gospodinu Šutanovcu.
Ne omalovažavam vašu ulogu u Vladi, gospodine Milosavljeviću, ali vi ste samo jedan vojnik u rezervi, ako ste pod tom obavezom, a jeste, kao građanin Srbije, sve do trenutka dok Ministarstvo odbrane i Generalštab ne ukinu obavezu, a možemo i to da očekujemo kako su krenuli da urušavaju Vojsku, jer u Kragujevcu više nema garnizona, jednog jedinog vojnika ne možete da sretnete, ako ne znate, evo, to da vam kažem, jer je taj bataljon ukinut, tako da je povučena sva Vojska.
Zgrada garnizona stoji prazna kao spomenik nečega što se nekada zvalo odbrambeni sistem Vojske, tada, Jugoslavije, kasnije SRJ, ali sada Vojske Srbije nema u gradu iz kojeg dolazim.
Vratiću se na Strategiju nacionalne bezbednosti. General dr Kovač vrlo dobro zna da je Strategija počela da se piše još u kabinetu Borisa Tadića.
Boris Tadić je izabran za predsednika države 2004. godine, a onda je 2007. godine, posle raspada zajedničke države sa drugom srpskom državom Crnom Gorom, dao nalog svojim saradnicima da se Strategija nacionalne bezbednosti piše u njegovom kabinetu, kako bi, kako je tada Boris Tadić rekao, Srbija bila izvoznik bezbednosti a ne uvoznik, ma šta to značilo.
Međutim, ispostavilo se kasnije da taj njegov tzv. stručni tim, to nisu onaj Šaper i Krstić, nego neki drugi koji se navodno razumeju u vojsku i u sistem odbrane, nisu sposobni da napišu Strategiju odbrane i Nacionalne bezbednosti, pa je taj posao poveren, posle usvajanja Zakona o Nacionalnoj bezbednosti i Zakona o odbrani, odnosno o Vojsci Srbije, krajem oktobra 2007. godine, Upravi za strategijsko planiranje, na čelu sa generalom dr Kovačem.
Moram da vam kažem, s obzirom na to da sam dugo član Odbora za odbranu i bezbednost i da sam kao predstavnik SRS u više navrata učestvovala na međunarodnim konferencijama gde se govorilo o strategiji nacionalne bezbednosti, o strategiji odbrane i zašto ih Srbija nema, pratila sve te radne verzije, sve do čega je moglo da se dođe, i videla sam da u tom terminološkom i metodološkom pristupu, da ga tako nazovem, nema nekih odstupanja od te neke knjiške forme: šta je to, šta je bezbednost, šta je potencijalna opasnost za državu, ali ta esencija i to šta je Srbija u kontekstu bezbednosti, kako ona treba da se brani, nije eksplicitno sadržana u ovoj strategiji.
To su više neke uopštene forme, uobičajeni metodi po kojima se jedan takav stručan rad, da ga tako nazovem, piše, a sa druge strane, obiluje i nekim dnevnopolitičkim formama i nekim drugim izrazima koji se nepotrebno u ovako važnom dokumentu ponavljaju na različitim nivoima dokumenta, i kada je u pitanju Strategija odbrane i kada je u pitanju Strategija nacionalne bezbednosti, što je potpuno nepotrebno.
Moramo da znamo, i to je ono što treba da zna svaki stanovnik ove zemlje, da nacionalna bezbednost zavisi od društvenih prilika, da li živimo u jednom normalnom društvu, da li imamo stabilnu političku situaciju, da li su unutar društva odnosi uređeni kako treba i da se, pre svega, osvrnemo na to gde se mi geostrateški nalazimo kao zemlja i koje su to opasnosti koje nama iz okruženja prete.
Lepo je to juče primetio naš ovlašćeni predstavnik gospodin Boris Aleksić, ova strategija o nacionalnoj bezbednosti, to je valjda ključ svega, nije na pravi način definisala gde se nalazi Srbija, jer kada pogledate naš položaj, zbog toga smo narod koji je najstradalniji na ovom području, na ovom delu Evrope, Balkana, kako god hoćete, mi smo i podunavska zemlja, mi smo panonsko-podunavska zemlja, mi smo i zemlja jednog dela centralne Evrope, mi smo mediteranska zemlja i zemlja smo koja naginje ovom krajnjem delu Balkana. I kada pažljivo pročitate, ako ste čitali, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega vi iz DS, ovaj dokument, videćete da ministar odbrane i resorno ministarstvo nude strategiju kako da zaštite zemlju, da u jednom delu kažu da su potencijalni faktori opasnosti oni koji su u drugom delu faktori stabilnosti. To su neke kontradikcije koje niko normalan ne može da prihvati.
A, zbog čega je jedan ovakav dokument, ovako važan, napisan tako, izokola i sa svim tim šupljinama i sa tim uopštenim formama? Pa, zbog toga što je Dragan Šutanovac, kao zagovornik isključivo evroatlantskih integracija, znači u bližoj budućnosti, kako on to priželjkuje, priključivanje Srbije NATO paktu, izbegao da pomene ono o čemu su juče govorile kolege, a to je, opredeljenost Srbije da bude vojno neutralna i, sa druge strane, da se pozove na ustavne odredbe koje jasno definišu pod kojim uslovima, kojem vojnom savezu i ako bi Srbija ikada mogla da pristupi, a to je referendum.
Juče sam na Odboru za odbranu i bezbednost rekla da sam uverena da je u ovom trenutku najmanje tri četvrtine građana ili četiri petine, to je čak i bolja procena, izričito protiv ulaska Srbije u NATO pakt.
Imate vi ovde neke političke stranke koje se za to zalažu ali, sa druge strane, one države koje su vekovni saveznici srpskog naroda, pre svega mislim na Rusku Federaciju, smatraju da te političke stranke i ne zagovaraju neki prijateljski odnos sa Ruskom Federacijom. Vi se navodno zalažete za to, i okrenuli ste sada glavu i na drugu stranu, pa je ruski predsednik Dmitrij Medvedev pozvan da dođe u Beograd, i za nas srpske radikale a verujem za čitavu patriotsku Srbiju velika je čast što će ruski državnik doći, dakle, na najvišem nivou, u našu zemlju, ali vi to ne pokazujete kada treba to eksplicitno da uradite, niti to rade vaši predstavnici u Parlamentarnoj Skupštini Saveta Evrope. Evo, sada ću to da vam objasnim.
To je strateški plan bezbednosti ruske države i Ruske Federacije. Prošle nedelje smo bili tamo. Imali smo na redovnom zasedanju Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope Rezoluciju Gruzija – Rusija, odnosno Rusija – Gruzija, ''Rat godinu dana posle''.
O stavu i o onome što je naša obaveza pre svega, ako hoćemo da budemo partneri Ruske Federacije, jedino su govorili predstavnici SRS u Savetu Evrope – da podržavamo međunarodno pravo, da podržavamo brigu, pre svega, gospodina Medvedeva i premijera Putina, za bezbednost i nacionalnu bezbednost ruske države, njihovih građana koji žive u Južnoj Osetiji i Abhaziji, a nijedan državni organ se ne oglašava po tom pitanju. Kako vi onda mislite da budete prijatelji, a to vam je jasno poručio i gospodin Konuzin, ruski ambasador u Beogradu, kako mislite da se tako neutralno postavljate prema jednom najvažnijem strateški važnom pitanju za Rusku Federaciju, a sa druge strane, da šurujete sa NATO paktom?! To, jednostavno, ne može!
Ili ćete da kažete otvoreno građanima Srbije, odnosno ministar Šutanovac i Boris Tadić – mi smo za NATO pakt i mi radimo na tome, kao što mi znamo da vi radite na tome. Vi ste zaboravili i 78 dana besomučnog bombardovanja i sve žrtve i sve što nam je uradila ta vojna alijansa, pod diktatom Amerike i zapadnih sila, ili ćete lepo da se okrenete tamo gde su naši tradicionalni saveznici i prijatelji.
U celom konceptu Nacionalne strategije bezbednosti zaista se vidi kuda vi želite Srbiju da vodite. Samo se u jednoj rečenici, u jednom paragrafu, pominju zemlje tzv. Grupe BRIK, one nisu tako nazvane, dakle, pored, Rusije, Kina, Brazil i Indija, u kontekstu neke saradnje. Zato, mene zaista onda čudi kako gospodin Kovač nije reagovao na to, jer to je očigledno politički stav Tadića i Šutanovca, pominju neke druge regionalne asocijacije.
Ne pominje se, što je juče isto govorio gospodin Aleksić, dakle, ni Grupa BRIK grupa, ni Šangajski sporazum, ni Savez koji mi imamo sa Rusijom i Belorusijom, izglasan ovde, u ovom parlamentu, 12. aprila 1999. godine, u oba doma Savezne skupštine, i Veća građana i Veća republika, već se pominju te neke druge asocijacije.
Da li to, možda, nije ovaj pakt za stabilnost jugoistočne Evrope? Sa njima hoćete da sarađujete?! Oni direktno zagovaraju ulazak svih zemalja jugoistočne Evrope u NATO pakt!
Još nešto da kažem, to je važan politički aspekt da građani Srbije znaju. Kada govorite o odvojenim procesima ulaska Srbije u Evropsku uniju, bez ulaska u NATO pakt, neko je ovde, čini mi se kolega Ostojić, pominjao izjave Bajdena, pa je rekao kako mi ne znamo ni šta su on i Šutanovac pričali, ''oči u oči'', a, evo, sada vidimo da je rezultat toga skoriji odlazak Šutanovca u Ameriku – nemojte da mislite da su to odvojene stvari. Evo, svedoci su ljudi iz vaše stranke, iz Demokratske stranke, iz G17, iz Socijalističke partije, iz Demokratske stranke Srbije, da ne mislite da to samo govore srpski radikali, svuda, apsolutno svuda, a pre svega u Briselu, u sedištu NATO pakta – uvek to gledaju kao simbiozu, ulazak Srbije u EU i priključenje NATO paktu.
Sada kažete – moramo da gledamo koji su to činioci koji nam prete na području Srbije.
To je dobro što ste se setili da kažete u Nacionalnoj strategiji bezbednosti – da je najvažnije pitanje očuvanje naše južne pokrajine Kosova i Metohije, ali ste se u tom očuvanju južne srpske pokrajine pozvali na pogrešne činioce: na one koji su zloupotrebili svoju ulogu na području južne srpske pokrajine, koji su osvedočene koljače, ubice, one iz tzv. ''kosovskog zaštitnog korpusa'' sada preveli u ''kosovske bezbednosne snage'', pod patronatom Euleksa, čemu ste vi aminovali, pre svega Tadić, premijer i svi ministri u Vladi – da vršljaju i rade šta hoće dole, a bezbednost građana, odnosno naših napaćenih Srba, sunarodnika koji su ostali tamo je svakim danom sve teža.
Prema tome, ovi dokumenti ne samo da obiluju svim ovim prazninama u tom terminološkom smislu, nego pre svega nisu jasno opredeljenje Srbije kuda treba da ide.
To se vidi iz vaših političkih izlaganja i zalaganja vaših predstavnika na svim međunarodnim forumima gde se govori o svemu tome, i to je ono što mi daje neku nadu da ćemo kad-tad, uz veliki rad i pre svega osvešćivanjem naroda, kome ste prodavali sve ove laži i obmane, moći da vratimo u tom smislu ulogu Vojske koja pripada Srbiji, koja je tradicionalno zaista velika i sa kojom treba da se ponosimo. O tome su juče govorili naši prijatelji Rusi na promociji knjige" Moskva - Srbija, Beograd - Rusija", jer ove godine obeležavamo 500 godina prvog susreta ruskih i srpskih zvaničnika.
Zaista, to nisam čula ni od jednog predstavnika Ministarstva odbrane na tim međunarodnim skupovima da kaže – da Srbija ide koracima ulaska u NATO pakt, to je politika koju zagovara Boris Tadić i Dragan Šutanovic, DS i stranke oko nje.
Ali, apsolutno sam uverena da će pobeda Srbije, prva pobeda koja će biti ostvarena u Haškom tribunalu, koju će za Srbiju, srpski narod i za sve vojnike i za one koji su stradali za otadžbinu, ostvariti prof. dr Vojislav Šešelj, naš predsednik, a pre svega sve ono što mi radimo da promovišemo najviše vrednosti, učiniti da jednoga dana opet imamo jaku i stabilnu Srbiju u kojoj će Vojska imati svoje značajno mesto, a ne da se neko na ovakav način, sa ovako loše urađenim strateškim dokumentima poigrava njenom sudbinom. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Gospodine ministre, potpuno je neprihvatljivo ovo obrazloženje za odbijanje mog amandmana, zato što najpre u drugom stavu ne radi se ni o kakvom Dontovom pravilu nego o količniku, to je jasno precizirana matematička formula, što ste kasnije u stavovima objasnili. Pravilo je nešto što može da se menja, pravilo u pravopisu ili nečem drugom. Ovo je precizna formula po kojoj se utvrđuje količnikom koliko kome pripada mandata. Mi, srpski radikali, smatramo da je apsolutno neprihvatljivo, a i samim tim ovo obrazloženje koje ne stoji i nije u skladu sa demokratskim pravilima, kako u Srbiji, tako i svuda gde se razmišlja na demokratski način, da se mandati raspoređuju po redosledu liste, a ne kako smo mi srpski radikali predložili, po redosledu onoga koji je predlagač liste.
Naime, moram da vam objasnim na primeru Borisa Tadića. Ako se sećate, on je pre izbora na mesto predsednika Republike na tadašnjoj zajedničkoj listi bio 250. kandidat na listi, a izabran je za narodnog poslanika. Onda hoćete da kažete da je vaša stranka nedemokratska, ona to jeste zapravo u mnogim drugim ispoljavanjima, kršenja parlamentarne demokratije. Ali, molim vas, kako onda sami sebi uskačete u usta.
Imate slučajeve mnoge druge kada su u pitanju koalicione liste. Kada je u pitanju političke stranka samostalna, kao što je SRS, koja to pokazuje kroz jasne aršine koji se ustanovljavaju, nije isto kada predlažete i pravite redosled. To su jedne okolnosti. Drugo je u tom post izbornom internom procesu kako nekoga određujete.
Najvažnije je da taj neko ostane dosledan onome ko ga je predlagao, da ne ide u izdaju, da ne krade mandate, jer kamo te lepe sreće, a mi smo stranka koja se rukovodi demokratskim pravilima, da neke koji su bili 158. i 202. i treći i koji su oteli mandate SRS nikada nismo predložili da budu kandidati na našoj listi.

Arogancija ministra Tomice Milosavljevića je toliko izražena, gospodine Čipliću, i verujte, doktor Paja Momčilov je jedan od najboljih stručnjaka iz oblasti ginekologije i akušerstva, i da je ministar zdravstva kao srpski radikal, on na sebe ne bi mogao da preuzme ovakvu vrstu odgovornosti kao što je uradio ministar ovim zakonom, i kod izdavanja dozvola, i kod procene psihofizičkog stanja žena, i kod limitiranja godina.
Apsolutno je zakon diskriminatorski. Iz zemalja u okruženju, evo pomenuću slučaj od pre nekoliko dana, zaista bila sam izuzetno radosna kada sam čula da je u jednom malom mestu na primorju u Crnoj Gori, metodom veštačke oplodnje, gospođa u 48. godini rodila blizance. Njen suprug ima skoro 60 godina i to je zaista na ponos tog mesta. To je jedan primer kako zapravo stručnim radom, a obavljena je veštačka oplodnja na privatnoj klinici, može da se postigne učinak.
Leskovac i profesor Miodrag Stojković, koji je inače profesor, to moram sa posebnom pažnjom da istaknem, kragujevačkog Medicinskog fakulteta, jedan od najboljih genetičara u celom svetu, toliko je toga uradio, ne samo za Leskovac, a naravno uz pomoć tadašnjeg predsednika Skupštine, a kasnije gradonačelnika doktora Gorana Cvetanovića, a u kakav diskriminatorski položaj se, o tome govori ovaj moj član i amandman, dovode privatne ustanove zato što će ministar da odlučuje, govori primer Leskovca.
Doktor Goran Cvetanović je do pre tri dana bio predsednik Komisije za borbu protiv steriliteta. Sklonjen je iz političkih razloga, ali on je video šta se tu radi.
Zbog namere da se donese ovaj zakon i zbog preporuke Ministarstva zdravlja, direktno Tomice Milosavljevića, toliko su restriktivna prava, naročito kada je žena u pitanju, da je sada lista čekanja sa, kako mi on danas rekao, skoro 200 potencijalnih parova, odnosno žena koje žele da imaju ovim metodom svoje potomke, svedena na svega 26.
O čemu mi onda govorimo? Kako mi hoćemo da se borimo protiv bele kuge i da pomognemo tim ljudima, pre svega ženama i budućim majkama?
Zakon je izuzetno loš i mislim da će se naći pred Ustavnim sudom zbog ovih odredbi koje nikako ne mogu da budu prihvaćene i nisu u skladu sa Ustavom Srbije.

Doktor Goran Cvetanović je naravno stručnjak u svojoj oblasti, jer je on lekar specijalista iz oblasti interne medicine i, gospođo Stojanović-Plavšić, ne morate svoj animozitet i lični i politički neuspeh da projektujete na doktora Cvetanovića, sada u ovoj situaciji kada govorimo o zaista nečemu što treba da bude humana rasprava i, pre svega, težnja svih nas da pomognemo majkama, bračnim parovima, supružnicima, partnerima, o čemu smo govorili u terminološkom smislu, dakle, ne možemo da se složimo sa predlagačem zakona, a šta je to i ko je taj neko ko bi mogao da bude.
Prema tome, jasno je da je sam dolazak gospodina Stojkovića u Srbiju, i uz veliki angažman doktora Cvetanovića, ne nešto što sam htela tako pretenciozno da istaknem zato što je u pitanju srpski radikal, dr Cvetanović, nego zbog činjenice da napravim jasnu komparaciju, a doktor Momčilov je govorio kada je struka u pitanju kako na jednoj klinici privatnoj, koja je manjeg kapaciteta, u jednom gradu iz kojeg vi dolazite, mogu da se postignu takvi zaista zadivljujući uspesi i zbog toga treba ministar da prihvati, odnosno Vlada i vi u danu za glasanje amandman koji sam podnela.
Zbog činjenice da je svima nama cilj da omogućimo da se deca rađaju i da žene, odnosno buduće majke budu potpomognute od strane države i ovim zakonskim predlozima, a ovaj to svakako nije i on nije dobar.

Dakle, gospođo predsedniče, morali bi ljudi da prate šta govorim, ako se javljaju da me eventualno isprave. Vi ste to dobro rekli, kao redovni profesor kragujevačkog Medicinskog fakulteta i nekada dekan, moram zaista sa ponosom da istaknem da kragujevački Medicinski fakultet, na čelu sa profesorom Nebojšom Arsenijevićem, koji je dekan našeg fakulteta, čini sve da unapredi saradnju u svim oblastima što se tiče medicinske nauke.
Ne samo to da je profesor Stojković koji je, tačno, došao i završio je u inostranstvu fakultet, a sada profesor, i izabrao je da bude na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu, već je kragujevački Medicinski fakultet, to vi vrlo dobro znate, prvi fakultet u Srbiji koji je u naučno-istraživačkoj oblasti potpisao i ugovor sa Vojno-medicinskom akademijom u Beogradu.

Zahvaljujem. Dr Paja Momčilov se javio za reč, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, isključivo ću da govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da bih ostavila vreme kolegi Krasiću i moram da vam kažem da je današnji dan i sve vesti koje stižu putem elektronskih medija da je Vlada navodno prihvatila pojedine amandmane DS je posipanje pepelom i zapravo ništa ne znači, jer na sednici Vlade Republike Srbije za retrogradan zakon, za zakon koji u pravom smislu reči dovodi i novinare u logor, glasali ste svi jednoglasno.
Svaka sada izmena i pokušaj da popravite vašu nameru u stvari vas žigoše kao ljude koji u pravom smislu reči ne znate ni vi lično, ni Vlada Republike Srbije, a naročito Boris Tadić, šta je moderan koncept jednog političkog društva, kako se vlast svodi na određenu meru, a da se ne zabrani sloboda pojedincu da on, u ovom slučaju su to novinari štampanih medija, slobodno interpretiraju sve ono što je utisak, odnosno što se dešava u javnom životu.
Kao SRS smo pokretali za ovih 18 godina pitanje kriminala i korupcije u Srbiji na najplastičniji mogući način. Žigosali smo sve one koji su otimali, pljačkali od naroda. Prof. dr Vojislav Šešelj je desetine knjiga o tome napisao i to je u stvari bio osnov zbog čega je i 2002. godine napisana lažna optužnica protiv njega za neke navodne zločine, a posle sedam godina se vidi da čovek, sada je to poznato celoj svetskoj javnosti, nevin sedi tamo, što smo svi znali, čitava patriotska Srbija. Sve je krenulo od lavine pisanja pojedinih medija, koji su bili plaćenički. To moram da kažem, zbog činjenice da ih je plaćao onaj koji i danas najviše duguje u distributerskoj mreži štampanim medijima.
Ko je taj neko? Stanko Subotić, Cane Žabac, kralj duvanske mafije, koga je pominjala juče uvažena koleginica Marina Raguš, koji duguje medijima u Srbiji, odnosno novinama, više desetina hiljada ili stotine hiljada evra za ono što ne plati, a ima najveću distributersku mrežu.
Gde se nalazi najveći distributer štampanih medija danas koji je vlasnik Kompanije „Futura plus“? Kod Mila Đukanovića. S kim se on viđa? Koga posećuje? Koji je milje oko njega? Upravo oni koji pretenduju da vas zamene i da predstave kako je Srbiji potrebna neka drugačija demokratska Evropa. Podsećanja radi, i vas gospođo Čomić, i vas gospodine Bradić, jer ste vi tada bili upravnik Narodnog pozorišta Srbije, 1999. godine uoči NATO agresije, objavljena je lista nepoželjnih za Evropsku uniju, takozvana crna lista. Najpre je objavljeno 19 imena.
Na prvom mestu je bio ubijeni u Hagu, predsednik Slobodan Milošević, na drugom prof. Dr Vojislav Šešelj i tako redom, i onda sam se zaista, na moj veliki ponos tada i pojedinih drugih kolega, na 14. mestu te liste od 19 našla ja. Kada me je predsednik Šešelj obavestio, rekao mi je, to je za mene bila zaista ponosna i radosna vest da se nalazim na toj listi, pitala sam – šta stoji u obrazloženju, zbog čega tamo? Kaže – zbog toga što si zagovarala Zakon o javnom informisanju.
Istorijskih činjenica radi, moram da podsetim da je to Vučićev zakon i da se on upravo zbog toga našao takođe na toj listi od 19 odabranih, ali on danas na to nije ponosan, zato što pere ruke od ideologije za koju se zalagao, zato što kaže da taj zakon nije bio njegov i zato što je danas veliki Evropejac i predstavlja nam svoju viziju ulaska Srbije u EU i šta to nama EU može da ponudi.
Onaj ko hoće da se nudi Evropi mora da kaže da u Srbiji i dalje cvetaju kriminal i korupcija i da je upravo taj takav u direktnoj vezi sa onim koji duguje štampanim medijima ogroman novac, a to je pomenuti Cane Žabac. Kako niste naučili lekciju od Vojislava Šešelja, koji je zbog izgovorene reči i zbog verbalnog delikta, ma šta to da znači, sedam godina u tamnici haškog kazamata?
Kada ste čuli ili videli da je na njemu palo na pamet ili bilo kome od srpskih radikala, da zbog toga što nas je neko nazvao ovim ili onim imenima potežemo i tužimo štampane medije ili nekog od urednika i vlasnika tih novina. To su radili drugi, poput Čovića, taj proces mislim, gospođo Radeta, da još uvek nije završen, Caneta Žapca. U tom slučaju, gledajte čuda, kada je on bio vaš miljenik, a sada je onaj koji najviše duguje para štampanim medijima u Srbiji, Cane Žabac dobio tu presudu u slučaju Šešelj-Cane Žabac, kralj duvanske mafije, kada predsednik Šešelj nije bio prisutan. To je uradio žuti sudija Danko Laušević, koji je imao zeleno svetlo, signal, da to uradi zbog političkog obračuna.
SRS se nikada nije na takav način s bilo kim politički obračunavala, zato što je cilj našeg programa i našeg političkog delovanja da se borimo za slobodu javne reči i misli, da svako može da kaže ono što smatra da je ispravno sa političkog stanovišta ili koncepta onog programa i ideje za koju se neko zalaže. Jedino tako mi možemo da kažemo da imamo napredno i demokratsko društvo koje hoće da se razvija.
Ovako, da se smenjuju tajkuni Cane Žabac, Mišković, Beko i ostali, i da diktiraju medijima šta će da rade, da zabranjuju intervjue, da mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije nedvosmisleno utvrdimo, kroz činjenice koje nedeljama iznosio gospodin Todorović, da je Bojan Krišto pokrao Beogradski aerodrom, da o tome mediji pišu samo zbog toga što je to kroz argumente i činjenice iznela SRS.
Vi nam sada kažete – kada sledeći put, koliko sutra ili prekosutra, govorimo o onima koji pljačkaju građane Srbije, koji zloupotrebljavaju zakon, koji ne plaćaju porez, koji otpuštaju radnike, koji zloupotrebljavaju ovakav Zakon o radu, koji je izmenjen na štetu radnika pre nekoliko dana, koji pljačkaju poljoprivrednike, koji uzimaju u posed ogromna zemljišta poljoprivredna, naročito u Vojvodini, i kažemo da su kriminalci, da su lopovi, to nisu zabranjene reči po našem Poslovniku, a to su zaista pravi izrazi za te koji to rade, a narod sve siromašnije živi, e onda novinari koji izveštavaju iz Narodne skupštine Republike Srbije ne mogu to da napišu. Zbog čega? Zbog toga što to nije dokazano, već su to rekli srpski radikali.
Kada su srpski radikali lagali? Kada smo govorili o nekom da je ukrao, da je uradio sve to što je uradio, a da za to nemamo dokaze? Izvinite, molim vas, ne samo te knjige, hiljade i desetine hiljada stranica koje štampao u svojim knjigama Vojislav Šešelj, nego knjige koje mi posedujemo, tzv. bele knjige kriminala koje je neko trebalo da objavi, kao taj pomenuti Vučić, knjigu od 10.000 strana za mafijaše Hamovića i Lazarevića, i, gle čuda, nije objavio.
Zato što je to sistem pravljenja biznisa sa tajkunima i sa onima koje smo mi prvo žigosali kao ljude koji uništavaju srpsko društvo, koji su u pravom smislu reči rak-rana srpskog društva, a to su oni koji se bave kriminalom i korupcijom, koji kupuju političare, koji čine sve da nevini ljudi trunu u tamnicama, kojima nije važno kako narod bira poslanike, da li su izabrani na ovoj ili onoj listi.
Sve za njih predstavlja novac i sve može da se kupi. E, ne može.
Ni čast, ni moral, ni dostojanstvo, ni činjenice da se odlučno borimo protiv svega onog što ovaj zakon predstavlja, a to je sputavanje slobode misli i slobode i normalnog političkog delovanja.
Jer u jednom političkom sistemu, kakav je u Srbiji, koja je veoma krhka sa demokratskim procesima, videli smo šta se desilo prošle godine, kako je prekrojena izborna volja. Ne možemo da očekujemo da će vlast, koja je bila spremna da krade izbornu volju građana, da donosi zakon koji će da promoviše evropske procese i koji će da unapređuje slobodu misli i javne reči.

Povređen je član 104. i njegov 3. stav, a to je uradio, gospodin Milivojević. Član 104. kaže da nije dozvoljeno da se iznose činjenice o drugim licima, odnosno o stvarima iz privatnog života drugih lica. Gospodine Milivojeviću,  trebalo je da se malo bolje obavestite, kada već napadate SRS, za koju građani Srbije znaju da je stranka koja se oštro bori protiv kriminala i korupcije, koju predvodi Boris Tadić i DS i svi ovi vaši "sateliti" u Vladi RS.
I kada govorite o gradonačelniku, kako ste rekli, predsedniku opštine Aranđelovac, onda je trebalo da se obavestite da je čovek pušten. Određen mu je pritvor od 30 dana zbog političke hajke i kampanje, koju ste sproveli dva dana uoči održavanja lokalnih izbora u opštini Zemun, Voždovac i Kosjerić i uhapsili čoveka, što se kaže "na pravdi Boga", pa ste objavili, da je proneverio pola miliona evra. Vi sada kažete 200.000 evra, a ispostavilo se da od toga nema ništa.
Časno, pošteno, pošto je biran neposredno na izborima za predsednika opštine Aranđelovac, a onda je SRS, pobedivši na izborima, prošle godine u toj opštini, opet predložila dr Radosava Švabića, uglednog hirurga, domaćina i oca dve ćerke, za predsednika opštine. Niste uspeli da uradite ništa.
Iako ste vršili svaki mogući pritisak na sud u Kragujevcu, na istražnog sudiju, iako je Boris Tadić, dan posle toga, u vreme predizborne tišine govorio o Švabiću u Aranđelovcu, kao da je ikada nogom kročio u Aranđelovac, možda jednom bio, ali, nikada se ne bi setio tog grada, koji na ''Aranđelovdan'' ove godine obeležava 150 godina svog postojanja.
Prema tome, treba isključivo da se bavite kriminalcima u svojim redovima i to što je rekao, evo završavam…

Za razliku od Ruske Federacije, koja je doživela ekonomski, društveni i moralni oporavak pod vođstvom Vladimira Putina, a sada predsednika Medvedeva, naša država se nažalost, dame i gospodo narodni poslanici, nalazi u protektoratu, prikrivenom ili otvorenom.
Pre izvesnog vremena, uoči usvajanja zakona o nevladinim organizacijama, koji je imao tri čitanja u ruskoj Državnoj dumi, deportovan je Bil Bouring, britanski advokat iz Ruske Federacije, jer je ruska državna služba ustanovila da je radio za britansku obaveštajnu službu. To nije išlo tajnim diplomatskim putevima, kako se obično u svetu takve stvari završavaju, već je državna ruska televizija predočila i čitavoj njihovoj javnosti raskrinkala navodnu nevladinu organizaciju pod čijim imenom je delovao pomenuti Bouring.
Dame i gospodo poslanici, kao članovi Odbora za odbranu i bezbednost pre nekoliko meseci smo na jasno pitanje, kroz izveštaj o radu BIA, dobili odgovor od direktora Saše Vukadinovića da u Srbiji deluju tzv. nevladine organizacije, strane, koje su ovde registrovane i koje imaju direktne veze sa određenim političkim i špijunskim organizacijama. Postavila sam pitanje vezano za konkretna imena ljudi koji su u direktnoj vezi sa britanskom obaveštajnom službom, sa CIA i sa onima koji rade na razgradnji nacionalnog tkiva naše zemlje. Naravno, ništa od toga nije bilo, direktor Vukadinović nije davao nikakve odgovore.
Ovim predlogom i ovim članom zakona se daje mogućnost da se kroz primenu reciprociteta međunarodnih sporazuma, bilateralnih i konvencija Saveta Evrope dozvoli nesmetano delovanje tih stranih nevladinih organizacija.
Sada se postavlja pitanje ko njih kontroliše u finansijskom smislu i ko će da spreči njihovo delovanje na širenju antisrpske histerije, što je njihova uloga, poput danas pominjanih Nataše Kandić, Sonje Biserko i ostalih mrzitelja Srba, i kako će država u budućnosti, kada se usvoji ovakav zakon, čiji član 62. nikako nije prihvatljiv za SRS, kao i sam model zakona, da suzbije tu pojavu koja ide naruku i šiptarskim separatistima, i onima koji bi da odvoje AP Vojvodinu i onima koji bi želeli da srpski narod i dalje oseća, zbog toga što takvu politiku i takvo mnjenje kreiraju tzv. nevladine organizacije, krivicu, a u stvari je najstradalniji narod na ovim prostorima.
Prema tome, treba da razmislite o čemu se ovde zapravo radi. O prihvatanju nečega što dolazi iz zemalja EU, koje nemaju probleme kakve mi imamo... Treba da vas podsetim i na nedavni događaj, odnosno na razotkrivanje agenata BND-a, koji su takođe delovali pod patronatom neke nevladine organizacije; oni su pred svojim parlamentom, pred Bundestagom jasno priznali da je njihova uloga bila da posmatraju šta se radi na Kosovu i Metohiji, našoj okupiranoj južnoj pokrajini. Tada su ustanovili da su Hašim Tači i Ramuš Haradinaj organizatori krijumčarenja droge, oružja, ljudi i direktni podstrekači separatističkog i terorističkog delovanja na području naše južne pokrajine. Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo poslanici, ministar Milan Marković je povredio član 122. Poslovnika, koji kaže da su učesnici na sednici dužni da koriste identifikacionu karticu i da prilikom izlaska iz sale istu ponesu.
Naime, upoznati ste sa novim načinom rada i sistemom identifikacije, kako narodnih poslanika... Najpre da još jednom na kraju današnjeg radnog dana, pošto ćemo završiti s ovim, posle svega što se desilo, objasnimo građanima da uopšte nije tačno da postoje određena mesta u određenim poslaničkim jedinicama gde treba da sede narodni poslanici. Isti je slučaj sa ministrima. Ali, u ovom čipu ovde se očitavaju podaci, pa je tako njegova kartica ostala ovde. Onda bi bilo potrebno, gospođo predsedniče, da izreknete meru, u skladu sa članom 122, ministru koji je ostavio karticu. Služba će da uradi svoj posao. Ali, očigledno je da on ne želi da poštuje Narodnu skupštinu.
Uostalom, Milan Marković je poznat po tome što je, preskačući dve klupe, u „aferi Bodrum“ glasao umesto svoje koleginice koja je tada bila 1000 ili 1.500 km daleko od Beograda. Upozorite ga da više ne zloupotrebljava svoju identifikacionu karticu na način kako je to uradio u „aferi Bodrum“.

Gospodine ministre, obavestili ste me da ste putem mobilnog telefona verovatno ili nekog TV-a u autu dok ste putovali pratili deo mog izlaganja.
Pošto sam govorila o Ruskoj Federaciji i o zakonu koji je usvojen u ruskoj Državnoj dumi, zaista ne vidim kako vi, kao jedan od resornih ministara u Vladi Republike Srbije, imate potrebu da ismevate nešto što je ne samo dobra tradicija, nego nastojanje ruske državne vlasti, pre svega tadašnjeg predsednika gospodina Putina, aktuelnog premijera Rusije, da se zaštiti ono što je nacionalno, što je u duhu tradicije tog naroda.
To je upravo intencija SRS, samo primerena onome što je naš narod, a mi kao država i kao narod imamo bogatu tradiciju kada su u pitanju nevladine organizacije. To što ste vi od 5. oktobra do današnjeg dana, prihvatajući pod svoje skute – zapravo, imali ste istog mentora, istog finansijera, uostalom, tadašnji državni sekretar Madlen Olbrajt je to i priznala posle petooktobarskog puča – one koji su vas instrumentalizovali da se isključivo prozapadno orijentišete, to je cilj vaše politike i to je vaše pravo, ali dozvolite da mi kao odgovorni ljudi, koji imaju jasno profilisanu ideologiju, ideologiju srpskog nacionalizma, kažemo građanima Srbije da taj tzv. treći sektor, nevladine organizacije, nisu Nataša Kandić, Sonja Biserko i ostali, već da treba da se vratimo onim vrednostima, kao što su upravo uradila naša braća Rusi, koje su duboko utemeljene kod nas.
Nije potrebno da na takav način izvrgavate ruglu izlaganje nekog od prethodnih govornika. Ako ste želeli da date dobar i pametan doprinos, onda je trebalo da se, kao ministar u Vladi Republike Srbije, pozovete na nemanjićke tradicije i da krenete od toga da su Nemanjići osnovali bolnice u Hilandaru, Studenici, da je Jelena Anžujska bila jedan od začetnika tzv. nevladinog sektora (koji se tada nije tako zvao) i da je despot Stefan Lazarević sagradio Manasiju i u njoj prihvatilište za bolesne.
Prema tome, vreme je da shvatite (imam još trideset sekundi, koleginice) da srpski narod ipak ima mnogo bolje pamćenje nego što vi želite da ga predstavite i kroz projekte zakona koji su isključivo orijentisani na neke nove vrednosti koje su u svojoj suštini anacionalne i, odgovorno tvrdim, kada je u pitanju delovanje tzv. nevladinog sektora, antisrpske. Hvala.

U članu 49. SRS traži od predlagača da se oštećeni zaštiti tako što će osiguravajuće društvo nakon tri meseca, na osnovu izveštaja koji je sačinilo društvo, odnosno njen ovlašćeni predstavnik, da isplati štetu onome ko je oštećen.
Zbog čega to tražimo? Zbog toga što je neprihvatljivo da posle tri meseca, kako ste predložili u stavu 2. člana 49, osiguravajuće društvo kaže – sporna je visina štete, nastupile su te i takve okolnosti i ne možemo da izađemo u susret odštetnom zahtevu.
Gospođo Dragutinović, vi ste, odnosno prethodna vlada, u kojoj je aktuelni premijer bio ministar finansija, doneli Zakon o osiguravajućim društvima. Napravljen je potpuni monopol u Srbiji kada su u pitanju osiguravajuća društva. Zbrisali ste iz registra metodom likvidacije, kroz metod delovanja guvernera Jelašića, neke ljude, odnosno društva koja su bili izuzetno efikasna u isplati odštete i koja su odlično radila na područjima gde su bila registrovana.
Takav je primer osiguravajućeg društva „Prizma“ iz Topole, koje je likvidirano u trenutku kada je na računu posedovalo 139.000.000 dinara, odlukom guvernera Radovana Jelašića. U prošlom skupštinskom mandatu sam, kao i poslanici SRS i još neki poslanici NS, govorila o tom nezapamćenom skandalu i da je u tom trenutku (to je bila direktna politička odluka) gospodin koji je vlasnik preduzeća proglašen za likvidacionog upravnika.
Prema tome, ako ste već doneli zakon po kome ste ostavili osiguravajuća društva koja su po volji strankama koje su na vlasti – a to je tako očigledno, zna se da oni apsolutno imaju direktne političke veze i Vlada direktni ima politički uticaj na neke vodeće od njih, da ne pominjem njihova imena – onda u Predlogu zakona zaštitite one koji su oštećeni i prihvatite amandman SRS da je tri meseca sasvim dovoljno vremena da se udovolji zahtevu oštećenog. Hvala.

Javljam se na osnovu člana 31. Poslovnika. Gospođo Čomić, reaguju poslanici iz naše poslaničke grupe, ali i drugi, ne znam da li ste primetili, već pet govornika je govorilo o amandmanima, a na monitorima u internom prenosu u sali je slika crna. Dok ja sada govorim, nema ničega, tako da bih vas zamolila da odmah proverite o čemu se radi.
Reći ćete da to nije bitno zbog toga što je prenos RTS-a sa drugim kamerama, ali morate da shvatite da kolege koje sede levo od nas iz Socijalističke partije, ili kolege iz SPO, ili DS, ne mogu jasno da vide govornika iz SRS, a naši su amandmani. Ne znam o čemu se radi, pokušala sam da im objasnim da je u pitanju digitalna kamera koja u polju traži poslaničku jedinicu i govornika po sali, ali ovo se do sada nije desilo u svim propustima tehnike koje smo imali. Hvala.

U ime Poslaničke grupe SRS tražila sam da se briše član 79. zato što se u njemu kaže da garantni fond za svoje obaveze odgovara svojom imovinom, a predlagač zakona, odnosno Vlada, gospođo Dragutinović, nije naveo šta je imovina garantnog fonda. Mi vidimo iz kojih će sredstava da se puni garantni fond, odnosno nepoznata su sredstva iz budžeta Republike Srbije (verovatno vi znate kolika su) kojima se puni garantni fond, ali imovine nema.
Pošto je najavljeno da će predsednik Republike Boris Tadić da se preseli sa Andrićevog venca, iz ove zgrade Predsedništva na Dedinje, moguće je da će garantni fond da ima zgradu Predsedništva u svom posedu, ili neku drugu zgradu.
Zaista ne znamo o čemu se ovde radi, kako neko može da garantuje svojom imovinom za nešto što ne poseduje? Znamo da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje poseduje određenu imovinu. Znamo da neki drugi fondovi u državi imaju svoju imovinu, ali garantni fond svoju imovinu nema. Ima sredstva koja su diskutabilna, naročito u situaciji, o kojoj je govorio i kolega Jeremić, kada je potpuna politička i ekonomska kriza u zemlji, pre svega ekonomska, i kada je projekcija da će ona da „drma“ Republiku Srbiju naročito sledeće godine, pošto se svi ekonomisti slažu sa ocenom da se očekuje dramatičan pad BDP-a, a država Srbija, osim onog jednog zakona i predloga mera koje su poznate samo Borisu Tadiću, eventualno nekima od vas, ne zna kako da izađe iz ekonomske krize.
Za razliku od nas, zemlje Šangajske organizacije i BRIK grupe koje su se okupile, na čelu sa ruskim predsednikom Medvedovom, prekjuče su donele jasne smernice kako da te države, koje su okupljene u dve asocijacije koje obuhvataju tri milijarde ljudi, deluju u periodu, kako oni kažu, kao zemlje koje su velesile, imaju toliko ljudstvo, u periodu tek nadolazeće krize.
Država Srbija i ova vlada – a da ne govorim o predsedniku države koji se meša direktno u rad Vlade i zakonodavne vlasti, pošto je sinoć izjavio kada će Skupština da radi, u kom periodu ćemo mi da imamo odmor – nema nikakva jasna rešenja, za razliku od zemalja BRIK grupe, na čelu sa Rusijom, Kinom, Indijom i Brazilom, kako da se izađe iz ove teške krize.
Gde se danas nalazi naša nacionalna valuta? Da li je ovaj osnaženi, kako ga nazivaju pojedini mediji, kurs dinara produkt direktne povećane proizvodnje, izvoza, kada znamo da su na stotine tona voća propale, naročito višnje u šabačkom i ostalim krajevima Srbije?
Prema tome, ovde je prisutna jedna potpuna ekonomija destrukcije, koja ne može da garantuje ni građanima Srbije da će imati redovna primanja, a naročito siromašnim penzionerima, kako poljoprivrednim, tako i drugim penzionerima.
Garantni fond ne poseduje nikakvu imovinu. Ili, ako je ima, vaša je obaveza, gospođo ministre, da mi odgovorite, odnosno Poslaničkoj grupi SRS, koja je to imovina kojom će garantni fond da stoji iza svojih obaveza?

Došli smo do mogućnosti da u zahtevu za naknadu štete oštećeni tuži garantni fond. Mi srpski radikali smo sve vreme u obrazlaganju naših amandmana tražili da se ukine zapravo garantni fond, jer je neprecizno definisano na koji način će on da funkcioniše.
Moram da se vratim sada na ono o čemu je govorio gospodin Sreto Perić, a i predsednik Odbora za finansije, naš narodni poslanik gospodin Krasić. To su sredstva koja će kroz premije da daju osiguravajuća društva da bi se punio garantni fond. Vratiću se na slučaj koji sam pominjala pre podne, mada će ovo neko verovatno noćas iza ponoći da prati, ako bude ostao budan. To je slučaj osiguravajućeg društva „Prizma“ iz Topole, koje je odlično poslovalo, bez ikakvih zastoja u isplati štete oštećenima, a onda je odjednom, samovoljom guvernera i Narodne banke Srbije, došlo do likvidacije tog osiguravajućeg društva, u trenutku kada je na svom računu posedovalo 139.000.000 dinara.
Prema tome, kao što je govorio i kolega Jojić u prepodnevnim satima, verujem da će, pošto je njegov amandman iza ovog, nastaviti da upozorava javnost da naši sudovi nisu efikasni, da mi imamo nakaradni Zakon o izvršnom postupku. Zakon o izvršnom postupku koji je donet u ovoj skupštini i usvojen u Veću građana 1999. godine, kada je gospodin Jojić bio ministar pravde, bio je potpuno primenjiv i efikasan. Vi danas imate situaciju da radnici koji su ušli u spor zbog toga što su prevareni u okviru privatizacije i socijalnog programa, opljačkani, ostavljeni na ulici, ne mogu svoje izvršne presude da naplate. Onda se postavlja pitanje – koga vi uopšte zamajavate time što ga upućujete na to da tuži garantni fond, odnosno državu, koja ne snosi odgovornost ni za šta? Hvala.