Hvala, gospodine Marinkoviću.

Gospodine ministre, u vašem dosadašnjem radu, evo skoro je kraj ovog saziva Vlade, ono što je dobro nismo primetili kada je u pitanju oblast kulture i resor koji vi predvodite nikakav potcenjivački odnos prema bilo kome. To je dobro zato što su svi vaši prethodnici od 2000. godine imali jedan stav koji se uklapa u tu, pre svega antisrpsku, prozapadnu politiku i koja stvara jedan milje.

Evo, to i kolega Marković, verovatno kao rođeni Beograđanin, može da primeti, tog nekog kao kruga dvojke. Oni imaju ekskluzivitet, jer vi ste bili i u poslovima kulture i pre ovoga i tako se ponašaju, omalovažavajući pre svega srpski narod i ne samo pripadnike srpske nacionalnosti, već sve druge koji drugačije misle. Pa, oni su neki nobles, pa oni imaju ekskluzivitet, da ne pominjem stvarno ta imena poput Srbljanovićke, onog Gorčina, Dragojevića i plejade tih likova koji su zaista toliko u svom nastupu pokazali, pre svega mržnju prema sopstvenom narodu i prema vitalnim državnim i nacionalnim interesima.

Ali, ono što se desilo Srpskoj naprednoj stranci je da upravo sličnu, po karakternim crtama za pojedine stvari, osobu postavi na mesto vašeg prethodnika, a mislim na bivšeg ministra Tasovca, koji je ujedno i direktor Beogradske filharmonije koja je izašla sa jednim skandaloznim sloganom pre nekoliko godina u vašoj naprednjačkoj vlasti i plakatom – Nije za svakoga.

Da bi građani Srbije znali o čemu se radi, oni su hteli da kažu, pri tome su stavili jedan deo jedne biljke, da je ne pominjem sada koja je, koja upućuje na to da je neko neobrazovan, da ne razume šta je kultura, itd. Zaista neverovatno da tako nešto nekome padne na pamet. Da se to ne bi ubuduće dešavalo striktno moraju da se, sa nivoa Vlade Republike Srbije, kontrolišu aktivnosti onih koji primaju novac iz budžeta.

Dosta su govorili koleginica Radeta i drugi poslanici Srpske radikalne stranke o RTS-u, ali i Beogradska filharmonija, pa sve druge ustanove kulture.

Oni mučenici, mislim na te, zaista ljigave, bedne, ne znam kako da ih nazovem, likove iz te plejade tih prozapadnih agentura i svega da naš narod i onaj ko živi u Vranju, u Pirotu ili, ne znam, gde u Bosilegradu ne zna šta je srpska kultura.

Ono što oni ne znaju to je da nematerijalno kulturno blago Srbije, kao što su na UNESKO-voj listi zaštićena srpska slava koju samo mi Srbi imamo, srpsko kole, koje zna 99% stanovnika da igra, kao pevanje iz vika koje će, verovatno, tek biti na UNESKO-voj listi, kosovski vez, Belmuš koji stalno ovde kolega pominje, gusle su, takođe, već zaštićene, ali nisu neke druge, nisu neki stari zanati. Da ne nabrajam, jer skoro ima, ja mislim, još preko 30 elemenata nematerijalne kulturne baštine i kulturnog dobra od najvećeg značaja.

Ono što je potrebno to je, zato što je kolo koje prožima čitavo nacionalno biće kao nacionalna igra, kolo u tri, Moravac, itd, kao što je srpska slava koja objedinjuje naše zajedništvo, našu duhovnost, ono što smo mi od doba Nemanjića, kao sve ovo drugo koje tek treba da se nađe na listi, dakle, mi sad treba da pomognemo, gospodine ministre, tim sredinama da oni od toga imaju, pored ove nematerijalne, i korist u pravom smislu reči. Da te žene pletilje koje će dvopređene čarape da pletu i dalje, one žene u Staparu koje su poznate po staparskim ćilimima, one Piroćanke koje izuzetno vredan zanat imaju u svojim rukama u proizvodnji pirotskog ćilima, dakle, da im država omogući.

Ne možete vi samo iz svog resora, ali postoje drugi, jer je takav budžet za kulturu, koji je takav kakav jeste, da bismo taj naš nacionalni identitet očuvali. I, ne samo srpski, već u svemu tome ima i pripadnika i drugih nacionalnih zajdenica, kao što je naivno slikarstvo u Kovačici i kao što su neki drugi projekti, kako bi se zaista na pravi način to predstavilo i budućim generacijama.

Sve drugo što se bilo kojim dinarom, znači, finansira, a da ima antisrpsku konotaciju, mi smo izrazito protiv toga. Dakle, mora i buduća Vlada o tome da vodi računa, da se zaista sve ovo što tek treba da bude i na UNESKO-voj listi i što tek treba da ima pravu promociju kroz jedan i kulturni i turistički projekat, kako god hoćete, promoviše kao najsvetlija tradicija našeg naroda. Hvala.

Gospodine Markoviću, te nevladine organizacije zapadnjačke agenture koje su dobro umrežene i koje mi ovde stalno pominjemo, upravo su u službi tih i takvih koji se deklarišu kao nešto posebno. Zato sam vas apostrofirala i namerno da imate repliku i da ja mogu sa vama dalje da nastavim o njima, jer svaki normalan čovek, svaki patriota, svaki rodoljub normalno da će da razmišlja o svim Srbima, ma gde oni da žive.

Znate, za nas srpske radikale je i Ojkača, koja je takođe kandidat za Uneskovu listu, nešto što je najsvetlija tradicija.

Zmijanjski vez, gospodine ministre, koji su Srbi iz Republike Srpske uspeli, takođe, da stave na Uneskovu listu, zaista prelepa rukotvorina koja ne može rečima ta lepota da se opiše, ali oni se svega toga zgražavaju, ovi što ih vi prizivate stalno, gde ste, što ne dođete.

Verujte mi, gospodine ministre, da je prozapadna dosovska ovde opozicija tazkovana u sali, oni bi se zgražavali nad ovim što mi promovišemo kao najsvetlije srpske vrednosti, srpsku tradiciju, jer oni samo znaju da ruše, da govore da u ovoj zemlji ništa ne valja, da su Srbi ovakvi, onakvi.

Pominjala sam i, neću da mu pravim reklamu, onog jednog glumca iz filma Gorana Markovića, koji kaže - eto, Srbi su rušilački, ne znam kakvi, monstrumi na Balkanu, ili ovaj Branislav Lečić. Ne zaboravite onu njegovu rečenicu iz filma „Sveti Georgije ubiva Aždahu“, kad on kaže onako skroz u onom svom ludačkom zanosu - Srbi ratuju zato što su ludi.

Znači, mi moramo da napravimo jasnu distinkciju u ovoj zemlji ko su oni, a ko su svi drugi koji poštuju i vole svoj narod i svoju državu i koji žele na takav način to da promovišu.

Ono što je meni zasmetalo, gospodine ministre, vas sam gledala, zaista ste čovek koji radi taj posao iz oblasti kulture i informisanja. Eto, pred kraj ovog mandata ste i došli sa ovim izmenama zakona na koji mi imamo primedbe, ali vidim da ne negirate ništa od onoga što je važno za srpsko nacionalno biće, ali vi stojite u Vladi Srbije, ispred vas Zorana Mihajlović i ona kaže – sledeće godine mi ćemo… Ona je ministar za saobraćaj, građevinarstvo, infrastrukturu, šta ste joj sve dali, direktno u službi američke ambasade. Napravila je projekat Behtel, koji košta Srbiju 300 miliona više. Ona umesto vas najavljuje šta će da bude na Uneskovoj listi i šta će Srbija da uradi ove godine, pominjući upravo ono što sam ja malopre govorila, pirotski ćilim, staparski i ne znam da li je još nešto treće pomenula.

Mora da se zna u ovoj zemlji i da se najoštrije žigošu sve te aktivnosti koje oni čine i sve te nevaldine organizacije i mediji koji su u njihovoj službi i sve predstave koje imaju, sva njihova izvođenja, gde oni otvoreno blate narod.

Vi mislite da je…

Evo, završavam gospodine Marinkoviću, jer vi imate mogućnosti da na jednoj televiziji često naširoko pričate o takvim stvarima, pogotovo o njima. Vi mislite da je aktivnost samo kad oni pričaju što je legitimno pravo protiv zvanične politike vaše SNS. Ne, ono što oni rade je više od toga, psihološki rat u pravom smislu reči, protiv ove zemlje i protiv ovog naroda i sa svojim pojavljivanjem u statusu nekakvih slobodnih umetnika, oni su ovo, oni su ono. Ne, oni su u korpusu svih onih koji ne žele dobro Srbiji i srpskom narodu i SRS, evo, i na današnji dan, kada obeležavamo 30 godina našeg postojanja, otvoreno sa njima, u pravom smislu reči, vodi takve verbalne sukobe i sve to žigoše.

Evo, u kontekstu ove dosadašnje priče koja je, zapravo, vezana za ovaj amandman koji sam ja podnela u ime SRS, replicirajući gospodinu Markoviću, ujedno i da dam sugestiju ministru ili budućem ministru u Vladi, a verujem da će i SRS zadobiti veliko poverenje građana. Mi sve činimo da im pokažemo ono što članovi SRS znaju, ali da bi to znali i birači koji će za nas da glasaju, da smo mi veoma dosledni unazad 30 godina u svim aspektima našeg političkog, društvenog, kulturnog života i da sve te temeljne vrednosti koje mi promovišemo zapravo se pokazuju kao prave i da izlaze iz okvira neke dnevne politike, već da ostavljaju zaista jedan trag.

Ono što smo mi uradili štampanjem sabranih dela naših velikana, koje smo danas spominjali, mi smo pre više od 20 godina, ili više, pokrenuli Časopis „Srpska slobodarska misao“, gde su mnogi naučnici iz oblasti kulture, iz oblasti istorije, politike objavljivali svoje separate, svoje viđenje i svoje stavove o najvažnijim pitanjima za naš narod i za našu državu.

Ali, kada je već reč o ovome, zašto smo mi ovde intervenisali? Možda vam je to bilo i čudno - otkrivanje i stvaranje. Smatrali smo da je nepotrebno da te dve reči stoje, ali ovaj drugi deo tačke 2) od opšteg interesa u kulturi obuhvata očuvanje i predstavljanje srpske kulture i kulture nacionalnih manjina u Republici Srbiji. Kada se ovo kaže, neko će da pomisli da je to samo neko medijsko predstavljanje ili štampanje nekih brošura. Ne, mi moramo, ako hoćemo da vratimo i ovo kolo koje Srbi imaju, i ojkaču, i pevanje iz vika, i frulu i gajde, sve to ako hoćemo da vratimo u naša sela i u naše gradove, onda moramo da pomažemo tim ustanovama kulture, a u selima, gospodine ministre, je nekada bilo 1500 i više tih domova.

Vi ste lepo povukli paralelu kada ste rekli kao čovek koji je očigledno, kao ja i sve moje kolege, takvog opredelenja, kako su to hteli da zamisle Brozovi komunisti posle Drugog svetskog rata, sa sve onim pokličima Josipu Brozu i petokrakama na čelu.

Ne, to ne treba da se narodu tako više predstavlja, jer ti domovi su ruinirani zbog toga što ovi dosovci nisu hteli da brinu o njima i o srpskom selu. Dvadeset godina, znate, ili već petnaest godina pre vaše vlasti, to je bilo puno, a pre toga i rat i sankcije, već da se to vrati u dušu srpskog naroda, tako što će da im se omogući da oni imaju još više tih manifestacija, tih seoskih zborova i svega toga, gde će ono što je već sada na zvaničnoj listi UNESKO-a da se promoviše javno.

Gospodine ministre, odličan ste mi dali sada primer da mogu dodatno da podsetim građane Srbije, a i one koji nikada nisu ukazali poverenje SRS, kako mi posmatramo srpski kulturni prostor.

Vi ste sada rekli – moraju da se poštuju granice one koje sada jesu. Nažalost, te granice na srpskom kulturnom, nacionalnom duhovnom prostoru, a to su granice velike srpske države. I na ovoj liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, eto, mi to imamo i u programu naše SRS.

Dakle, to je kompletan etnički i duhovni i kulturni prostor našeg naroda. Ne možemo mi sada da kažemo, ja koja sam rođena u Šumadiji ili Dragana koja je iz Kruševca ili kolega Lukić iz Bajine Bašte – e, sada, to što postoji tamo u Lici, na Kordunu, Baniji, a što je specifično za srpsko, to je tamo negde.

Naša obaveza kao predstavnika srpskog naroda, nažalost, to je sada okupirani deo srpske teritorije, mislim na Republiku Srpsku Krajinu, mislim na položaj Srba u srpskoj Crnoj Gori. Mafijaška vlast Mila Đukanovića će sutra i nematerijalno kulturno blago, koje je autentično srpsko, da prisvoji sebi. Kao što sad hoće da nam otmu svetinje, sutra će da idu korak dalje. Jel tako, gospodine ministre? Pa, ono što mi imamo i što hoćemo da stavljamo na UNESKO listu, oni će da kažu da je naše.

Ja ne mogu da sada kažem da me ne zanima to nešto tamo. Ne, to je sve zajedničko i naša je obaveza da to promovišemo.

Mi svi u Srbiji znamo, nije tu kolega Milija, on promoviše to stalno kako se pravi belmuž, pravljenje srpskog kajmaka kao srpskog brenda je takođe na listi za UNESKO listu nematerijalnog kulturnog blaga, ali isto tako je kulturno blago Srba livanjski sir, koji su ustaše pripisale sebi, a autentičnost pravljenja tog sira, koje je zaista kulturna i etnička vrednost tog kraja gde su živeli i proterani od strane ustaškog noža Srbi, potiče evo iz porodice koleginice Radete.

Tako da, mnogo je toga što mi kao narod nismo ni zaštitili, ni dovoljno promovisali da je to naše. Nama uvek za neke stvari opravdanje bude – nema novca, nema vremena.

Mora za to da ima, jer ako tako od deteta u kolevci, što bi naši stari rekli, kada se zaljulja vaspitavamo našu decu, onda ćemo znati da ovi iz ovog korpusa o kome ste i vi sada pričali, ubuduće, kao što ni do sada nemaju, ali neće imati nikakve šanse da njihove vrednosti i da im onda stvarno i taj smanjeni cenzus bude nedostižan sa onom Bupkinom motkom, jer to ne treba da bude nikakva vrednost za koju zavređuje jedan glas da ga neko poveri u Srbiji.

Govorili smo o ovome, gospodine ministre, u načelnoj raspravi.

Mi smo hteli da se ceo član briše, ali možda je čak i ispravnije bilo, ali vidim da sad nemate volje da prihvatite te naše sve korekcije, da navedete da pokrajina, jedinica lokalne samouprave mogu da proglase manifestacije koje će republički organ nadležan, odnosno ministarstvo da sagleda da su od posebnog značaja za kulturu. Ali, svakako je to Vlada Republike Srbije, gospodine ministre, trebala da uradi za one koji se organizuju na republičkom nivou.

Vi ste meni, odgovarajući u načelnoj raspravi, rekli – ali, ovde to imaju. Znate, i dobro je. Mnoge lokalne samouprave sada imaju razne kulturne manifestacije i festivale i treba svako da ima, da baštini ono što je autentično iz njegovog kraja. Ali, Vukov sabor koji nije samo obična manifestacija, čak je na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa i možda se on jednog dana nađe na UZNESKO-voj listi je najznačajniji, valjda, za Srbiju. Mokranjčevi dani se održavaju 50 i više godina. Bemus. Znači, ono što je zaista važno. Sabor trubača u Guči, jel tako.

Tako da, moramo da vodimo računa o tome da se država opredeli za ono što je najznačajnije. Zašto da to ne stoji i u zakonu i da se zna – mi smo ti koji smo rekli da je to na državnom nivou najvažnije. Inače, SRS se protivi, vi ste rekli, ne daje vaše ministarstvo, ali daje ministarstvo za turizam, daje grad Novi Sad i pokrajinska Vlada da se bilo koji dinar da za „Egzit“.

To ste u pravu da postoje ti neki koji tek treba da se dokažu. Evo, mi imamo toliko godina u političkom životu smo, ja sam 28, predsednica 30 godina i tako da mi pratimo šta se sve dešavalo, kako su se menjali zakoni, ali ono što je sada presek što da ne? Pa, i ovi novi koji su noviji. Šta to znači noviji? Mislim „Kustendorf“ postoji od 2007. godine, a to je već festival koji je uz lični angažman Emira Kusturice razobličio holivudsku produkciju, sve to što je kvazi-umetnost, a što nam dolazi sa Zapada, a pre svega, iz Amerike i takve produkcije koja promoviše potrošačko društvo, koja promoviše ono što nisu porodične vrednosti, što nije tradicija, a što je „Kustendorf“ dokazao da može, jer su svi velikani, počev od Nikite Mihalkova, pa drugih, posetili Mokru Goru i tamo promovisali i prijateljstvo sa srpskim narodom, a svoj film i kulturi i tako dalje.

Tako da mi možemo sada da kažemo da „Dani Bati Stojkovića“ to nije neka manifestacija koja je od juče, pa „Nišvil. To su festivali koji stvarno imaju jedan nivo i imaju veliki značaj, jer kako bi oni imali veći značaj ako se inkorporiraju u zakon, a ne uredbom, jer uredba je promenljiva. Inače, mi smo principijelno protiv toga da bilo šta što je od značaja za bilo koju oblast se reguliše uredbom.

Gospodine ministre, ovaj član 3. je prepisan iz Zakona o ravnopravnosti polova i potpuno je bespotreban. Zbog toga što smo se složili mi, narodni poslanici SRS, a i gospođa Gojković koja je to više puta, kao dobar poznavalac srpskog jezika i lingvistike, apostrofirala, kada su ovi bili ovde iz onog propalog žutog preduzeća, da je SANU 2015. godine još donela zvanični stav o tome da se imenice, vrsta i pol izraženi generički u muškom rodu odnose i na muški i na ženski rod. Tako da ne možemo da kažemo, kao što to kaže Gordana Čomić, „pilotica“ ili ona bi rekla za baletskog igrača „igračica“, već se kaže igrač, kaže se pilot, kaže se vozač itd.

Tako da je ovo potpuno bespotrebno, jer jednom moramo zaista da prestanemo više sa tim glupostima na način na koji neko želi, a to su ove prozapadne agenture, pre svega, da skrnavi srpski jezik.

Srpski jezik i ćirilično pismo moramo da čuvamo, ali apsolutno je od kada je sveta i veka jasna srpska gramatika u ovom smislu. Zato treba da se zna da je jedino ispravno ako se sva ta zanimanja i sve ono što se odnosi i na muški i na ženski rod ispravno govori i ovo je prvi put… Mi tražimo da se briše - termini kojima su u ovom zakonu označeni položaji, profesije, odnosno zanimanja, izraženi u gramatičkom muškom rodu, podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koje se odnose.

Što da sada potenciramo jednim članom zakona, gospodine ministre, to što naša gramatika poznaje? To je kao što svako zna kako se ispravno kaže dobar dan, kako se piše ne znam itd, tako da nema potrebe da stoji posebno u zakonu.

Gospodine ministre, neutralnost generičkog muškog roda u srpskom jeziku nije lingvistička pretpostavka već činjenica. Ako su se iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU izjasnili i stavili, kako su rekli, tačku na ovo pitanje, to je valjda najviši autoritet lingvistički u ovoj zemlji. Gde treba da ga tražimo, na nekom drugom mestu?

Lepo se kaže – imenice koje označavaju vrstu, zanimanje itd, izraženi u muškom rodu pretpostavljaju da je to i ženski rod, a ne možemo to posebno zato što vi kažete da su oni to tražili. Ne, to je prvi put. Vi ste sada u ovom sazivu prvi put ministar, pa su trebali da vam kažu, prvi put, kada je usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ovaj termin se ovakav pojavio. To je potpuno bespotrebno.

Vidite, oni su razmatrali i ovo, evo tu ću vam reći, na toj sednici na kojoj je razmatrano to pitanje upotrebom muškog i ženskog roda i šta je standard srpskog jezika i šta je gramatički ispravno, ovo što mi tvrdimo i naravno što su oni potvrdili, oni su autoritet svakako za to. Oni su razmatrali i ovo što se stavlja u zakon. Oni su rekli - ne razumemo zašto zakonodavac potencira na tome da to stoji u zakonu kada je to činjenica, a nije nikakva pretpostavka i ne treba posebno sada na ovaj način da se dopunjava. Tako da vam je ovo što su oni tražili, kancelarije ili već kako se zove nešto što ste vi trebali da kažete – izvinite, gospodo, zna se šta je srpska gramatika.Evo imamo i zvanični stav, Akademije, nema potrebe da nam vi namećete da mi to sada moramo posebno samo zato što je vama to tako palo na pamet.

To što ste rekli za koleginicu Jovanović. Ona je operski pevač. Ona nije nikakva pevačica. Isto tako možete da kažete za ženu koja vozi tramvaj da je tramvajčica ili možete da kažete za ženu pilota da je pilotkinja. To je potpuno smešno. Tako da je Jadranka Jovanović operski pevač i to je jedino što je jezički ispravno i gramatički.

Dobijamo Predlog zakona, dobijamo odluke i lepo piše – predsednik Narodne skupštine Maja Gojković. Ona nije predsednica, ona je predsednik Narodne skupštine. Dobro znam šta piše, ali ono što je opšte poznato ne treba dodatno da se… To je kao kada biste sada ovde napisali na ovom zidu – ovo je Narodna skupština. To vam je taj primer. Tako vi stavljate u zakon to što je standard i što je gramatički ispravo. Ovaj član 3. treba posebno sada nešto da potencira. Kažete – to nije obavezujuće. To niko nije rekao, ali to je valjda najviši neki lingvistički autoritet u ovoj zemlji. Ko smo mi sada da to osporavamo, jedno takvo tumačenje ljudi koji su najstručniji valjda, akademici iz ove oblasti ili neka žena koja tamo sedi. Ona je ipak akademik, nije akademkinja.

Potpuno ste u pravu gospođo Gojković.

Jeste, ja sam tražila da se ceo član briše, gde ovo što i vi i ja potenciramo, a o čemu se oglasila Srpska akademija nauka i umetnosti, ne treba ovde posebno sada da se ovim članom 3. naglašava, jer to se podrazumeva.

Ako bismo imali, gospodine ministre, situaciju da u nekom kontekstu treba da se naznači funkcija koja je ženskog roda koja je bitna, navešću vam jedan primer.

Prva žena kosmonaut Valentina Tereškova, koja je letela u kosmos, vi ćete napisati prva žena kosmonaut, a nećete da napišete kosmonautkinja, ili evo, da se seti gospođa Gojković, u ovom obnovljenom višestranačju, prva žena potpredsednik Skupštine Maja Gojković, ona je bila prva žena koja je posle 50 godina vladavine komunizma izbrana za funkciju potpredsednika, tada Savezne skupštine. Da.

Tako da ne možemo da se igramo nečim. Nisam ja mislila da je loša namera bila vaša, ali kad mi rekoste gospodine ministre, da vam je to tražila ta kancelarija za rodnu ravnopravnost, pa što kaže gospođa Gojković, samo mi se nešto prevrnulo, jer znate ko su oni da nešto potenciraju, da li je ispravno ili nije u srpskom jeziku. Zna se ko je, šta je, ko smo mi i kako se zanimanja koja su generički u muškom rodu odnose i na muškarce i na žene, to je nešto što je neutralno i sad oni treba nama da pričaju.

Znate, toliko mi je odzvanjalo u ušima toliko godina, to je bilo bolesno da Gordana Čomić potencira poslanica, aktivistkinja, ne znam već šta, svo to izvrtanje. Još je u to vreme i izašao izmenjeni Pravopis srpskog jezika. Ja sam joj stvarno rekla, ona je vidim posle za kratko vreme i kupila to da pogleda malo i zbog nekih drugih tamo kovanica koje su se pojavile, pa su autori tog izmenjenog rečnika srpskog jezika to objašnjavali zašto je to tako. Ali, takođe su pokušali na razne načine da objasne da se i kroz neke druge forme kvari srpski jezik.

To što je svaki jezik živ, to je jedan aspekt, ali što srpski jezik ima svoju gramatiku i što se zna šta je gramatički ispravno je nešto što mi moramo da poštujemo, jer mi smo Narodna skupština i tačno se zna kako se upotrebljava zvanično ćirilično pismo i jezik.

Gospodine ministre, vi ste u veoma nezavidnoj situaciji. Ovi zakoni koji su danas pred nama, pre svega novi okvir kvalifikacija i dualno obrazovanje i sve ono što ste vi nama predlagali ovde je nešto što je vama nametnuto. Vi kao Mladen Šarčević da se pitate, vi biste najpre bili kao čovek koji je na taj način školovan, kao i većina stručnjaka koji su dali doprinos ovoj zemlji u neposrednoj prošlosti, želeli da imamo taj klasičan vid školovanja koji ste i vi prošli, kao i mnogi od nas ovde. Međutim, novi uslovi, uslovi tržišta i, pre svega, EU od vas lično i od Vlade Republike Srbije traže nešto što je na duge staze veoma rizično po obrazovanje u Srbiji i doći ćemo u situaciju da jednog dana mi tražimo visokoobrazovane ljude za pojedine sektore, pre svega za zdravstvo, pa inženjere, pa stručnjake za mnoge druge oblasti da dolaze iz drugih zemalja, jer ih u Srbiji neće biti.

Dakle, 139 ljudi, kaže zvanična statistika, dnevno ode iz Srbije, na mesečnom nivou preko 4.000 ljudi, sve u potrazi za poslom, napuštaju Srbiju, a godišnje je to jedan grad veličine, eto, možda, Aranđelovca ili slično, dakle, 50 i nešto hiljada ljudi. I dolazimo u situaciju da treba sad da razmišljamo kako te ljude da vrtimo.

Znate, jedan autobus ili već jedan dolazak od desetak ili dvadeset nekih medicinskih sestara koje su se vratile nije ništa u odnosu na, to je propaganda, dnevno politička, ali sistemski da vi uradite nešto da se ti ljudi zadrže.

Znate, ranije, evo, ja sam rođena u gradu koji je bio uglavnom industrijski, radnički grad, gde su se ljudi obrazovali, prekvalifikovali, i vi znate, gospodine ministre, da je iz tog razloga tamo davnih godina osnovan kasnije i Mašinski fakultet u Kragujevcu, i srednje škole, koje su davale takva zanimanja za one velike industrijske sisteme, za sve fabrike koje su ovi dosovci posle 5. oktobra u Kragujevcu rasprodali, zatvorili, ljude isterali na ulice.

Ali, ovo sad ad hok razmišljanje i zapošljavanje - hajde sad imamo tu fabriku, zaposlićemo ljude, onaj koji je radio u metalskom kompleksu odmah može da se prekvalifikuje, jer su došli neki investitori, da šije nešto tamo na mašini za šivenje. To jednostavno nije dobro i mi smo zato protiv toga.

Naravno, ovaj član govori o postojanju ove agencije. Apsolutno smo i protiv te agencije. I videćete, eto, vreme će da pokaže da smo mi bili u pravu, jer dolazak tih stranih investitora je sada jedna pomama koja vama donosi određenu političku korist, ali to nije dobro za dugi period, zato što te fabrike i ti sistemi koji dolaze, pre svega, zbog ogromnih subvencija koje im dajete, su tu iz tih razloga i takvu kvalifikovanu radnu snagu traže za ta jednostavna zanimanja, a doći ćemo u problem da će taj, što bi rekli u novinarskom žargonu, odziv mozgova, visoko stručnih kadrova biti sve veći i još viši u brojkama nego što je na početku mog govora.

Gospodine ministre, ovo je bila prilika da se utvrde jasni kriterijumi prilikom ocene ispravnosti nekog žiga, odnosno da nije došlo do plagiranja dela ili čitavog žiga i ovde nisu u ovom zakonu, to su trebali stručnjaci da urade i da sa njima veoma ozbiljno uz konsultacije i poslodavaca i ljudi koji su imali, na kraju krajeva, i ljudi koji su veoma stručni u toj oblasti žigovnog prava i autorskog prava, da se tačno zna po kojim kriterijumima će neko moći da zaštiti svoj žig, a zbog kojih sitnica, pod znacima navoda, će to biti odbijeno. Nemerljiva šteta može da nastane i u prometu robe i usluga, u industrijskoj svojini i uopšte žig je jedno intelektualno, autorsko pravo i prvo u koje niko ne sme da zadire ni po Ustavu zemlje i ne samo po ovom zakonu, nego i po drugim zakonima.

Da li ste razmišljali o tome da Zavod za intelektualnu svojinu, ipak to radi na jedan, rekla bih, paušalan način, iz razloga što to radi po službenoj dužnosti i ne ulazi u konkretne detalje kod ocenjivanja da li je nešto povreda tog žigovnog prava ili nije. Jer, mora da se ima u vidu kako razmišlja jedan prosečni potrošač. Prosečni potrošač će manje u većem delu da obrati pažnju na neko grafičko rešenje, ali će više da obrati pažnju na verbalni utisak, da li je to što taj žig verbalno poručuje za njega ono što mu ostaje u glavi i da li će samim tim, kupujući jednu robu, a misleći da je od tog proizvođača od kojeg on nije, dovesti i sebe u zabludu a naravno i ti proizvođači će imati jednu takvu štetu.

Tako da je tu niz faktora. Zaista zbog ograničenog vremena nemam mogućnosti da po segmentima to iznosim šta ste sve trebali da imate u vidu, ali ova oblast je i te kako važna i s obzirom na to da ste u članu, čini mi se, 59. zakona naveli da je nosilac žiga dužan da ga koristi izričito se tome protivimo. Kao što rekoh, žig je intelektualna industrijska svojina.

Ako neko u jednom trenutku nije u mogućnosti da tu robu proizvodi ili da pruža uslugu pod oznakom tog žiga, ne možete njemu ko je zaštitio to pravo, vi ovde kažete na 10 godina, a to je zaista i kratak period da oduzmete mogućnost da on to uradi možda za godinu, dve, dok ne izvrši neku finansijsku konsolidaciju. Vi kažete dužan je da ga koristi, znači ako ga ne koristi u tom trenutku, onda mu sledi kazna. Ne, to je njegovo pravo i koristiće ga onda kada to bude hteo i sa razlozima koji njemu donose finansijsku ili neku drugu korist.

Još nešto, dakle, to je i moralno pravo, pre svega, ali ne samo ovo koje sam navela do sada. Hvala.

Pokazalo se u praksi, gospodine ministre, da ovaj projekat trening centara i ovih dodatnih edukacija i praktične nastave nije bio onakav kakav ste možda i vi lično očekivali, ali pre svega, kako je to najavljivala premijer Ana Brnabić.

Prošle godine u Kragujevcu, u martu mesecu, u bivšoj politehničkoj školi, koja je inače obeležila 165. godina rada, koja je školovala veliki broj radnika u uništenom metalskom, pre svega, kompleksu koji je postojao u Kragujevcu, a koji su ovi žuti posle 5. oktobra ugasili, otvoren je jedan „c centar“ da se obučavaju mladi učenici da rade na tim mašinama, što je na zapadu popularno zanimanje. Međutim, njena tvrdnja, gospođe Brnabić, da će otvaranjem takvih centara, gde ima mogućnosti za to, Srbija postati zemlja gde nije više jeftina radna snaga jednostavno nije tačna. Svi ti ljudi koji su prošli takvu ili sličnu obuku, kao što je to u Kragujevcu, Pančevu, Prokuplju i najavljuje se, uz pomoć, eto, potvrđuje se ona naša priča sa početka današnjeg rada, pre svega je Nemačka za to zainteresovana, jer te trening centre uglavnom finansiraju kompanije iz Nemačke i nemačka ambasada, da oni rade u Srbiji za bednu platu, za ovaj minimalac koji je 30.022 dinara, a minimalna potrošačka korpa je 37.000 dinara.

Kakvu onda šaljemo poruku tim mladim ljudima? Dobro je da se vi preorijentišete na nešto što je sada traženo, pre svega za nemačke kompanije, za kompanije koje od Srbije dobijaju po 10.000 evra za otvaranje svakog radnog mesta, a šta će posle da bude sa vama kada prestane jednog dana potreba za takvim zanimanjima, to nikoga apsolutno ne zanima.

Nemojte da šaljete takvu poruku mladim ljudima i ovde ste se sami ogradili u ovom zakonu od toga da je to svuda moguće da se takvi centri otvaraju, jer zavisite od tih stranih investitora, pa ste lepo rekli, napisali – tamo gde je to moguće, odnosno gde ima sredstava. Evo kako je u Kragujevcu došlo do tih sredstava. „Simens“ je dao bivšoj Milanovićevoj firmi određena sredstva, dakle, nemačka ambasada, još neke kompanije, jer je to njima u ovom trenutku potrebno, jer normalno je da oni imaju takve mašine, opremu u toj „Simens“ firmi koja je otvorena, kao i u nekim drugima, a da li će to biti potrebno u budućnosti i za koju platu će ti ljudi da rade? Videćemo, ali svakako nemojte da obmanjujete građane Srbije da je sve lepo i da se radi za 500 evra kada ti ljudi, koji su završili, njih je 36, i dobili posao u tim trening centrima, rade za minimalnu platu.

Ja nisam rekla gospodine ministre da ovih 36 ljudi, učenika koji su spremni za rad na CNC mašinama nije dobro u tim trening centrima naučilo da radi na tim mašinama. Poenta je gde će oni da rade i za koji novac.

Premijer je rekla upravo ono što vi pričate - deset ćemo da otvorimo trening centara u Srbiji i Srbija će prestati, citiram njene reči, da bude zemlja jeftine radne snage. Čak je obećavala i plate za pojedine trening centre gde će da obuće ljude, da će plata da bude 1.000 evra. Nemojte na takav način da šaljemo poruku mladim ljudima da im se to obećava, mislim vaše je, vi ste u kampanji možete da obećavate šta god.

Srpska radikalna stranka obećava da će minimalac u Srbiji biti takav da prati potrošačku korpu. Dakle 7.000 dinara koje sada nedostaju mi ćemo obezbediti, kao i minimalna penzija koja mora da bude toliko. Pitali ste se toliko puta na zasedanjima u decembru mesecu – kako. Mi smo vam rekli kako. Izveli smo vam jasnu računicu.

Što se tiče našeg principijelnog stava da sada treba da dođu oni sa zapada da nam kažu kako ćemo mi kroz praksu da obučavamo mlade ljude, gospodine ministre, ta pomenuta škola u Vrnjačkoj banji postoji od 1949. godine. Sedamsto redovnih učenika pohađa nastavu u toj čuvenoj školi koja je iznedrila zaista vrhunske, pre svega, iz kulinarske oblasti stručnjake, ljude koji su kasnije otvorili svoje samostalne objekte, mnogi od njih su i vlasnici i restorana i u Vrnjačkoj banji i u drugim turističkim centrima kako u Srbiji tako i svuda u svetu i ne treba sada niko nama sa strane da dođe i da nam kaže kako mi kroz praksu da učimo te mlade ljude.

Poenta je u tome da se stvore uslovi, da se ojača privreda Srbije, srpska privreda, naš domaći privrednik da može više da plati te ljude koji imaju stečeno znanje i stečenu praksu.