Kako smo sve više odmakli u raspravi na sada već prvi član ovog prvog zakona, moram da primetim gospodine Marinkoviću, dame i gospodo narodni poslanici, da smo imali zaista neke patetične i uskostručne osvrte ovde, da istaknem opet da je ovo najviše zakonodavno telo, da nije seminar stručnjaka i lekara, uz uvažavanje medicinske struke i svih kolega koje to jesu i da ovde treba pre svega da sagledamo ustavni i pravni okvir ovog zakona, a već sam govorila u prvom izlaganju da je on protiv Ustava.

Onda je na ovako osetljivoj temi malo, znate i degutantno da se u obrazloženju ovog zakona kaže – smanjiće se troškovi, jer se više ne vodi registar donora, već imamo pretpostavljenu saglasnost, pa šta će onda i kako će da primaju ljudi plate, koji treba da dobiju saglasnost ili da ne dobiju saglasnost? Znači, oni će to da rade volonterski i niko neće da vodi taj registar.

Ko je taj, evo neka kaže ministar Lončar, on je rekao da svako ima pravo i to je slobodno pravo građana da kažu izričito da neće, ko će da obavesti onog stanovnika u Crnoj Travi, u Trgovištu, u LJuboviji, u Pranjanima, da je ovaj zakon usvojen i da on treba u slučaju da to neće, izričito da se javi i da kaže da neće?

Drugo gospodine ministre, neću da ulazim u vašu ličnost, kada je u pitanju vaš stav po određenim pitanjima, ali evo zbog građana Srbije ću da kažem i pokrenule su neke kolege tu temu, ovo je duboko biblijsko, antropološko pitanje. Znate, nas vera hrišćanska uči da čovek prestaje da živi u momentu kada dolazi do odvajanja duše od tela i sve dok život, iako visi o koncu, postoji, pitanje je i tanka je linija odluke o tome ko je taj ko će da odluči kada taj život prestaje.

To nije samo pitanje za naš parlament bilo i evo ja ga sada postavljam ovde, o tome je čak i Komlenski malopre govorio, zamislite, iako je iz takve političke partije, a to je zaista vrlo ozbiljno pitanje.

Onda mi sad dolazimo u situaciju da vi sve vreme govorite i ove kolege koje su lekari – humanost, humanost na delu. Pa, znate, ne možete da dođete nekom prečicom preko etike, morala i svega do neke humanosti i na taj način da se poigravamo voljom građana Srbije.

Kolega Arsiću, javljam se po članu 107. i po članu 112.

Da ne bismo raznim slučajevima ovde pridavali velikog značaja, složiće se i kolege i kolega doktor iz Niša i razni drugi ljudi iz struke, ja vam predlažem gospodine Arsiću da po članu 112. na kratko prekinete sednicu, organizujete jedan mini test ovde, jednu belu traku postavite. Ako Zoran Živković normalno bude hodao, jer ja smatram da stvarno mnogo, eto, vi gospođo Đukić Dejanović, kao vrsni stručnjak za ove koji dolaze u alkoholisanom stanju ili su posledice lečenja od teškog alkoholizma, jer samo takav čovek može da priča takve stvari, da vređa, da laže, da obmanjuje. Znači, to je već vaša struka gospođo ministar. Tu je neko pomućenje svesti, jer znate, da neko kaže, izjavi da smo mi, srpski radikali, u kampanji, posle kampanje kada smo podržavali izbor Donalda Trampa za predsednika Amerike, govorili da je on najveći zlikovac, kao što malopre ovaj slučaj ovde reče, nije ništa drugo nego obična izmišljotina ili pomućenje svesti.

Ali, da podsetim tog istog, možda je bio na početku tog svog neslavnog boravka u raznim zemljama širom sveta, gde su srpski neprijatelji koji su tada bili na vlasti, kako je on razgovarao 2003. godine u julu mesecu, sa Kolinom Pauelom i Kondolizom Rajs. I, šta je taj čovek, kao premijer Srbije, kratko je bio na toj funkciji, jer ga je SRS oborila sa vlasti, već 2004. godine je morao da se povuče sa te funkcije, dakle šta je on obećao u ime srpskog naroda, a da za to nije imao mandat. O čemu je razgovarao i pregovarao sa Amerikancima? Obećao im je da će intenzifikovati saradnju…

…molim vas, ovo je veoma važno, sa Haškim tribunalom, da se svi srpski junaci izručuju Haškom tribunali i ko zna šta je sve obećao zarad para, moći i sponzorstva.

Evo, traje rasprava, nema više vremena za amandmane. Ovaj zakon je prilika, gospodine ministre, vi ste mlad čovek, ali ste potomak verovatno i heroja ili vaših bližih i daljih rođaka, da se ispravi istorijska nepravda. Zbog toga ću ja sada opet da govorim o jednom delu onoga o čemu smo pričali svih ovih dana, a to je slavna antifašistička uloga đenerala Draže Mihailovića i njegovih četnika.

I, prilika da pomenem sve gradove koje su četnici Draže Mihailovića, pod okupiranom nemačkom vlašću, oslobodili u Srbiji. To su Loznica, o čemu je već govorila koleginica Radeta, pod komandom pukovnika vojvode Misite Veselina 31. avgusta 1941. godine, Bogatić 1. septembra 1941. godine, Krupanj 4. septembra 1941. godine, Banja Koviljača 6. septembra 1941. godine, Gornji Milanovac 29. septembra 1941. godine, Čačak 1. oktobra 1941. godine, drago mi je da to kažem zato što je moj deda bio jedan od učesnika te bitke za Čačak, Stragari 4. oktobra 1941. godine, LJubovija 1. oktobra 1941. godine, Prijepolje 12. septembra 1943. godine, Priboj 12. septembra 1943. godine i Zvornik 12. septembra 1943. godine.

Za razliku od ovakvog herojstva, koje su imali četnici pod komandom đenerala Draže Mihailovića, mi smo juče mogli od ovog nesrećnog Boška Obradovića da čujemo da i dalje veliča LJotića, koji je, a pripadnici njegovog dobrovoljačkog zbora garde su čak bili na frontu protiv ruskih sovjeta. Jedan se hvalio time da će da sakupi 10 hiljada ljotićevaca da ratuju protiv Rusa. Kako mu to nije uspelo i nije mu pošlo za rukom, njih je ipak nekoliko stotina sakupljeno.

Gospodine Arsiću, SRS upućuje pitanje pre-mijeru Republike Srbije, Ani Brnabić i predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću.

S obzirom da su 2008. godine Vuk Jeremić i Boris Tadić izmestili pitanje rešavanja naše južne srpske pokrajine KiM iz UN po Rezoluciji 1244 u Brisel među briselsku zlikovačku administraciju i vođa onih koji žele da nam potpuno istrgnu Pokrajinu iz našeg sastava, kada je Vuk Jeremić priznao da Međunarodni sud pravde treba da da savetodavno mišljenje, ali samo da bi se stvorio manevarski prostor i da se dalje zamajavaju i građani Srbije i Srbi na KiM, kada ćete da shvatite, to pitanje upućujem njima, da je poslednji trenutak, koliko danas, da se prekinu takvi razgovori pod okriljem onih koji su neprijatelji srpskog naroda i da se insistirate na tome da uz pomoć bratske Ruske Federacije pitanje KiM vratimo pod okrilje UN?

Od 2008. godine od takvog čina izdaje Jeremića i Tadića srpski narod na KiM je mnogo propatio. Bili su prinuđeni da prihvate, neki od njih, kosovska dokumenta zato što je Jeremić na tome insistirao i vrh DS.

Uvedeni su tzv. administrativni prelazi, a danas se suočavate sa time da, posle više decenija smišljene i organizovane akcije Amerike i njenih zapadnih saveznika na tome da nam otrgnu južnu srpsku Pokrajinu, vi želite da razgovarate o nekim pitanjima koje za njih samo imaju jednu poruku, a to je da vam u jednom danu ispostave ultimatum da potpišete pravno obavezujući dokument i da priznate nezavisnost tzv. Kosova i, sa druge strane, nikakvo dijaloga, iako ih je nekoliko meseci nije bilo, sada kada su se vratili tamo, nikada nije ni bilo.

Cilj je jasan i sponzori Tačija, Haradinaja i ostalih šiptarskih zlikovaca znaju da oni tamo dolaze samo turistički i da oni za njih sve to rešavaju, da kompromisa sa takvima nije bilo, niti će ga ikada biti i jedini način je, a na to smo vas upozoravali pre nekoliko meseci, kada je sa jasnim planom za otimanje KiM u Srbiju došao i zvaničnik SAD, izvesni Mičel, da morate da učinite sve da se obratite onima koji žele da nas zaštite i da nam pomognu da vratimo pitanje Kosova u UN, a to je Ruska Federacija.

Svakoga dana će, figurativno rečeno, u Briselu da vam stavljaju nož pod grlo sve do trenutka dok ne kažete da morate da pristanete, zarad ulaska Srbije u EU, na njihove uslove.

Šta osim izdaje, a to je najvažnija stvar, Srbiju dalje čeka u vašim pristupnim pregovorima? Juče se ministar Joksimović hvalila otvaranjem nova dva Poglavlja 13. i 33. Građani Srbije moraju da znaju da pored toga što žele da nam otmu našu svetinju KiM, oni žele i da upravljaju kompletno našim prirodnim dobrima i našim resursima.

Poglavlje 13. koje govori o ribarstvu je zapravo onaj smišljeni okvir za upravljanje i našim rekama, jezerima i nacionalnim parkovima, a onda i vodama Srbije, našta vas je upozorio, ako ste dobro pratili, u svom izlaganju i predsednik slovačkog parlamenta, kada je nedavno bio naš gost.

Dakle, osim toga što se liberalizacijom uvoza svega i svačega iz EU potpuno uništili naš riblji fond i gazdinstva koja su nekada bila na prostoru Balkana najuspešnija u proizvodnji ribe, vi sada želite da sve tu plus budžet Republike Srbije stavite pod striktnu kontrolu i celokupnu privredu tako dovedete još u nezavidniji položaj.

Na kraju, poručićemo Aleksandru Vučiću, kada je u pitanju njegova namera, a evo, i briselski zvaničnici kažu…

(Predsedavajući: Privodite kraju, koleginice Jovanović.)

…da je to maltene dogovorena stvar da se to desi 2019. godine, kao uvod u to, našta će ga naterati kada je u pitanju KiM, da se održi u Srbiji referendum po tom pitanju za čitav srpski narod i za nas, srpske radikale, za svakog iskrenog Srbina…

Među evropskim narodima srpski narod je najstradalniji u 20. veku i mi smatramo da bi u našoj prestonici u Srbiji kao naš dug prema svima onima koji su poginuli u otadžbinskim ratovima, Srbija morala da napravi memoralni centar.

Znate gospodine ministre da je i grupa srpskih akademika na čelu sa Vasilijem Krestićem pokrenula tu inicijativu preko udruženja koje je osnovao „Srpski memorijali“ pre nekoliko godina i to bi bilo neophodno iz razloga što ne postoji mogućnost da na trenutno okupiranoj srpskoj teritoriji mi podignemo memorijal za neke od više stotina hiljada stradalih srpskih žrtava u 20. veku.

Podsetiću na jedan događaj, 1992. godine, masakr nad srpskim vojnicima, seća ga se i gospođa Gojković, 21. juna na Miljevačkom polju u blizini Drniša, ustaške, hrvatske okupacione snage su iako je samo nekoliko dana pre toga nastupila Rezolucija Saveta bezbednosti da pod snagama Umprofora zavlada primirje na tom području, u svom maniru te ustaške horde su napale snage srpskih teritorijalaca i zverski ubile 40 srpskih vojnika. Ne samo da oni nisu pokopani dostojno, već su naterali, ti ustaški zlotvori, zarobljene Srbe koje su pre toga zarobili, da te poginule vojnike bace u Krašku jamu.

Kako ćemo mi sada, a juče je i koleginica Radeta i druge kolege, srpski radikali su pominjali razne druge slučajeve u poslednjim otadžbinskim ratovima na području Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, da odamo počast tim žrtvama gospodine ministre, kada nemamo jedan takav memorijalni centar?

I pre toga nisu popisane ogromne srpske žrtve i u balkanskim ratovima, naročito u Drugom svetskom ratu, jer do sada se ne zna koji je broj postradalih Srba od komunističkog terora posle Drugog svetskog rata. Naravno to nije bilo izvodljivo jer smo mi živeli u toj lažnoj državnoj zajednici sa onima koji su upravo bili predvodnici tih genocidnih poduhvata kasnije od 1990. godine prema srpskom narodu. Zato smatramo da bi to bio dug prema njima i da bi se znalo i zbog njihovih potomaka i budućih generacija da svako ko dođe sa dobrom namerom u nađu zemlju, se pokloni na jednom takvom mestu srpskim žrtvama koje su stradale kroz otadžbinske i odbrambene ratove u 20. veku.

Više od 6.000 grobalja srpskih vojnika koji su stradali u otadžbinskim ratovima nalazi se u preko 50 zemalja širom sveta. Gospodine ministre, sve do donošenja ovog zakona, rekla bih, da se država nije ozbiljno bavila ovom temom.

Ovo što je govorio kolega Laketić, zaista, 2018. godine, da treba da se podigne spomenik Gvozdenom puku, i Bogu hvala, da se neko dosetio i toga, ali ništa od onoga što treba država da uradi van teritorije Srbije nije uradila sistematski.

Da je to tako, govori primer da je 75 grobnih mesta rasutih od Bitolja do Kajmakčalana i dan danas tamo, i da 2014. godine, kada je trebalo da se obeleži stogodišnjica od početka i ne zaboravite, veliku ulogu Rusije, koja je spasila Srbiju, koja je najviše stradala, ali je Ruska armija, kada je Car Nikolaj II, pružio svu bratsku pomoć majke Rusije, najveće pravoslavne zemlje, i najvećeg prijatelja. Dakle, mi do dana današnjeg ništa kao država nismo na tom poslu uradili, na toj lokaciji. Juče sam i pričala o nekim mestima na Krfu. Kako je moguće onda, gospodine ministre, da očekujemo nešto samo od usvajanja ovog zakona, kada nema akcije putem medija, putem državnih institucija da deca Srbije idu na ekskurziju na Kajmakčalan.

Gospođa Radeta je govorila o učešću svog deteta, verovatno da i ovde ima među vama takođe, potomaka, evo i kolega Blažo i neki drugi. Ali, zamislite vi da vi šaljete svoju decu na ekskurziju na neko drugo mesto, a ne idu da posete to stratište hrabrih srpskih vojnika.

Povređeno je dostojanstvo Skupštine, kolega Arsiću, član 27. i 107, kada je govorio narodni poslanik Boško Obradović.

Naime, on je, u želji da se samopromoviše i da se opere svoju ljotićevsku biografiju, rekao da podržava amandman kolege Dubravka Bojića, kao i sve amandmane SRS i to je zaista velika sramota za SRS da nas jedan sledbenik Dimitrija LJotića podržava na bilo koji način. On i ne zna šta je amandman, jer kada bi znao, onda bi video da dolazi u koliziju sa samim sobom.

Naime, kolega Bojić je tražio da se naslov iznad ovog člana proširi na društvo za obeležavanje oslobodilačkih svih ratova u Republici Srbiji, na način na koji to govorimo dva dana, a to je da se insistira na svim žrtvama koje su stradale za otadžbinu u 20. veku.

Sada je, znate, neverovatno da neko ko je, a o tome se puno pričalo ovde u Skupštini, pa je i dobio tako naziv – Boško Obradović, uveli ljotićevski pupoljak Boško Obradović, da na takav način govori neko ko veliča fašistu i vernog sledbenika nacista, nekoga ko je još u julu 1941. godine dobio najviše odlikovanje od okupacionih snaga u Srbiji za svoj izuzetan doprinos u kolaboraciji, a te iste godine, 21. oktobra u mom rodnom Kragujevcu su ljotićevci učestvovali u streljanju nekoliko stotina srpskih đaka iz kragujevačke gimnazije. I ovo je zaista neverovatno.

A htela sam da reagujem i jutros, kada je Boško Obradović govorio, da on priča o herojskim podvizima Draže Mihailovića. Pa, Draža Mihailović je već početkom prvih dejstava okupacionih snaga poslao pismo jugoslovenskoj vladi i rekao je da Dimitrije LJotić mora da se žigoše kao najveći izdajnik srpskog naroda.

Narušeno je dostojanstvo Narodne skupštine. Kolega Arsiću, vi ste bili dužni da reagujete, zato što je naneta velika uvreda svima nama koji sedimo u ovom najvišem zakonodavnom telu.

Godine 2018. da se ovde čuju, i bez vaše reakcije opomene, reči koje je malopre izgovarao Boško Obradović, to je zaista neverovatno.

A, da nije baš tako kao što on priča i da pokušava da opere tu svoju ljotićevsku zanesenost i da sada prebacuje loptu na navodno časnu ulogu Nedića kao predsednika okupacione Vlade, evo, objasniću da to nije baš tačno.

Naime, novinar publicista Stanislav Krakov i Dimitrije LJotić su se sreli jednog avgustovskog dana na uglu ulice Kneza Miloša, e sada stvarno ne znam kako se sada zove ta ulica, uglavnom, to je bilo mesto koje se zvalo „Kod dva kralja“, gde je sada hotel „Hilton“, i razgovarali o tome kako da privole Milana Nedića, koji je inače bio srušen ličnom tragedijom posle Prvog svetskog rata i gubicima u svojoj porodici, da služi nemačkom okupatoru. I oni su tamo uspeli zato što su i jedan i drugi imali određene rodbinske veze sa Nedićem. I ta njegova uloga, ne da nije bila časna i slavna, nego je zaista bila nešto što je osramotilo Srbiju i sve ono što je on uradio kao general srpske vojske pre toga, a sve iz glave Dimitrija LJotića, jer on to nije učinio napamet. Ja ću tu podvući paralelu sa ovim žutim izdajničkim preduzećem i svom tom bulumentom kojoj pripada danas i Boško Obradović, koju okuplja Soroš, američki zvaničnici koji im izdaju naloge, e tako su još pre rata Dimitriju LJotiću Nemci dali zadatak da on…

(Predsedavajući: Privodite, kraju koleginice.)

Moram da završim, zaista, ovo je veoma važno zbog dostojanstva Skupštine.

Onda ću se javiti ponovo po Poslovniku.

Jer, onda će da se završi na tome da mi brukamo državu Srbiju takvim rečima.

Evo, završavam.

Dakle, cilj je bio da se kroz postavljanje Nedića za predsednika Vlade, a to je sve bilo iz LJotićeve glave i njegovog dogovora sa Nemcima, umrtvi Srbija, da ona bude u letargiji, kao što oni, da su na vlasti, tako bi rekli – evo, izvolite Kosovo i Metohiju, evo vam Vojvodina, uzmite sva naša žitna polja i sve to radite, e to je bila njihova neslavna uloga, a to veliča Boško Obradović.

Ovaj zakon, gospodine ministre, ima i suviše, uopšte naziv i može da se nađe u skupštinskoj proceduri u bilo kojoj zemlji u svetu, ali mi da bismo čuvali pomen na srpske žrtve, jer smo mi najstradalniji narod u 20. veku, trebalo je da ovaj zakon nazovete – zakon o ratnim memorijalima i stradanjima srpskih heroja. Zato što je prošlo toliko vremena, evo 70 godina od završetka Drugog svetskog rata, obeležili smo i stogodišnjicu od završetka Prvog svetskog rata, a da nisu popisane sve srpske žrtve na prostoru bivše Jugoslavije.

Ako sada imate priliku da donesete ovakav zakon i ako ste već hteli da se čuva pomen na srpske žrtve, a mnogo ćemo govoriti o tome koliko je ovde stvari koje nisu do kraja dorečene, zašto niste formirali komisiju koja će upravo na tome da radi, da se jednom i za svagda duše srpskih junaka, koji su dali svoje živote za otadžbinu Srbiju i na čemu, i ka tome treba da streme buduće generacije, da na njihovom herojstvu srpskih junaka i oni stasavaju i tako ih uče u porodici – zašto niste izašli u susret onima koji su pokretali više godina tu inicijativu da se to zna?

Jer, kako će da se znaju grobovi onih koji su otišli putem preko Albanije, a njih je 150.000, na ostrvo Krf, a mnogi od njih ni do tamo nisu stigli, već iz Drinske, iz druge divizije, završili na nekim drugim mestima, kada su ta spomen obeležja ili toliko mala ili ih uopšte nema? Evo, na samo jednom mestu, manje poznato mesto Agios Mateos na Krfu je jedno obeležje na kome je pukovnik Vladimir Stanisavljević napisao reči – na srpskim humkama srpsko cveće neće nići. Tamo ne niče srpsko cveće, ali postoje mesta gde su ostavili kosti srpski junaci, a koja vi niste obeležili i ni jedna Vlada to do sada nije uradila i to je ono na čemu već više od 20 godina insistira SRS.

Bez aktivne uloge države u narodnom periodu, a pre svega da se na jednom od najznačajnijih mesta u Beogradu, a vi to treba da vidite i sa novim gradonačelnikom, pošto se svi iz SNS hvalite kako želite da Beograd bude moderan grad, hajde učinite nešto da se odužimo našim precima, da se napravi memorijalni centar, gospodine ministre i vi lično morate na tome da insistirate, gde će to biti, u stvari centar stradanja Srba koji su doživeli genocid u 20. veku.

Ako to ne ostavimo budućim generacijama u nasleđe onda će situacija da bude mnogo gora nego pre dve godine kada je napravljena anketa na ulicama Beograda i kada 90% skoro ispitanika nije znalo ko je Milunka Savić. Srpska heroina pred kojom su mirno stajali francuski, ruski generali, koja je ordenje Francuske legije časti primila lično iz ruku generala D`eparea, a da Beograđani, vaši sugrađani, a ne verujem da je nešto bolja situacija u Kragujevcu, ne znaju koja je to žena. Ako nema takve, uslovno rečeno propagande, ako ne učinite da se maksimalno svi državni resursi usmere u tom pravcu, onda je ovaj zakon bespredmetan i od toga će ostati samo jedno slovo na papiru. Nešto će komisija da uradi, nešto neće, a evo, insistirali smo od početka ove rasprave na tome, sada vam je zaista potresnoj, porodičnoj priči, govorila i koleginica Radeta i svi mi imamo u okviru svoje porodice takvu priču da je neko od naših stradao, da mu se trag ne zna.

Učinite to, gospodine ministre da se jednom za svagda zna i obeleži gde su žrtve i Balkanskih ratova, po imenu i prezimenu, i Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata i pre svega poslednjih otadžbinskih ratova. Toliko se manipuliše podacima i tolika je bila propaganda srpskih neprijatelja i muslimanskih hordi zla u ustaških zlikovaca, da se minimizuje stradanje srpskih žrtava, a to stradanje je ogromno i mi ne smemo da ostavimo to u budućnosti nekome ko će da uradi ili ne, a da dan danas kada postoji mogućnost da se to uradi, to Vlada Srbije ne organizuje.

Na kraju još ovog izlaganja, noću još po ovom amandmanu, podsetiću vas, a možda neko od poslanika to znaju, verujem da znaju, da je 1916. godine se još u Londonu, Vladika Nikolaj Velimirović zapitao, koliko je Srba stradalo 1916. godine? Znate vi kolege, narodni poslanici tačan broj? Niko do dana današnjeg u velikom ratu i u velikom stradanju srpskog naroda ne zna koji je to tačan broj, a bilo nas je deset puta više od tih idiota Engleza. Koliko nas danas ima? A zašto Srba nema? Zato što su branili Evropu od svih zlodela i od svih pošasti 20, veka. A vi danas hrlite u zagrljaj onima koji minimizuju ulogu i srpsko junaštvo, smeju se svemu tome i žele da nam otmu kolevku srpstva Kosovo i Metohiju.

Gospodine Arsiću, imam pitanje za vas i javljam se po čl. 27. i 32. i 107.

Naime, jutros je na početku sednice Skupština obaveštena i narodni poslanici ko je odsutan sa zasedanja. Eto, juče ste rekli koleginica Stefana Miladinović, danas se ona vratila u redovni rad, ali evo, prođe 20 i više dana, koliko je putnika prošlo kroz frankfurtski aerodrom, koliko je aviona uzletelo i sletelo, a niko ne zna gde je Meho Omerović, posle one njegove sitne pljačke tamo i krađe parfema, karmina, kreme itd.

Da li vi, gospodine Arsiću, možete da iskoristite kao potpredsednik Narodne skupštine vaš autoritet i da vidite gde je taj čovek? Evo, i Ružica Nikolić ga je tražila više puta. Htela je da ga ispita sve o tom slučaju, da prizna da je krao tamo i da jednostavno bude razrešen sa mesta predsednika odbora koji vodi, jer je to bruka i sramota.

Ali, stvarno, da li je moguće, evo, to je jedno pitanje ovako za vas, da vi to objasnite kao čovek sa tolikim i političkim i skupštinskim iskustvom, tu je i ministar za rad, ne znam, toliko je inspekcije prošlo svuda po Srbiji u raznim mestima i firmama ovih dana, a da ne može niko da otkrije gde je jedan Meho Omerović?

Mi stvarno ne možemo više da čekamo i da nagađamo kada će da se pojavi. Da nije otišao na neki sezonski posao? Ali, ne, ne verujem. To mi sada dobacuju. Ne, nije, nije. NJemu je najvažnije negde gde može nešto sitno da se ušićari, da se uzme ovako na brzinu. Kakav sezonski posao, to nije za takav profil ličnosti

Dakle, gospodine Arsiću, ako biste bili ljubazni, evo, ima, koliko vidim u e-parlamentu oko sat vremena još za ovu načelnu raspravu. Ja sam vas pre neki dan pitala, čekala sam, mislila sam zaista da ćete do danas nekako da saznate nešto, da ćete neku vašu internu istragu kao Veroljub Arsić da sprovedete. Znate, ovaj izveštaj od detektiva i zvanične policije stigao i ovog iz fri-šopa. Videlo se da je on prišao i ukrao.

Hvala.

Gospodine ministre, evidentno je da vas ovi vaši prijatelji iz EU, u koju Srbija, apsolutno smo mi srpski radikali sigurni nikada neće ući jer će uslov za to biti da priznate šiptarsku lažnu državu Kosovo, vas hvale, ne samo vaš resor, nego celokupnu Vladu, na koji način sprovodite sve njihove zakone. Zarad javnosti i drugih kolega koji možda nisu znali taj podatak, a to je da ste ovaj član 3. morali na ovakav način da precizirate upravo zbog toga što vam i oni sami kažu da 70% zakona koje je do sada Srbija usvojila se upravo spuštaju do nivoa lokalne samouprave.

Sad vi zamislite, nešto je o tome govorila i gospođa Radeta, kada vam je rekla da ćete ostati bez velikog broja stručnih ljudi u lokalnim samoupravama, naročito u malim sredinama, jer znate šta je za jednu Crnu Travu ili za Babušnicu ili za Trgovište, pa i Kuršumliju da nađete dobrog pravnika, dobrog stručnjaka koji će da vodi opštinsku upravu, koji će da bude sekretar skupštine, koji će da upravlja javnim preduzećem, da bude opštinski pravobranilac. Sve to vi sada, sve te ljude na raznim treninzima i edukacijama usmeravate ka putu u EU. A, šta, a mi smo sigurni da se to neće desiti, kako će ti ljudi sada da se vrate na ono što treba da bude njihovo bazno i osnovno znanje, a to je Ustav Republike Srbije i svi naši pozitivni zakonski propisi, a ne oni koje sinhronizujete sa pravilima te Briselske birokratije, koja ima izuzetno neprijateljski stav prema Srbiji i koja ide dotle da ucenjuje jedinice lokalne samouprave da sprovode njihovu izuzetno, prema Srbiji, neprijateljsku politiku kada je u pitanju teritorijalni integritet.

Pa, ne mislite valjda da će oni, recimo, u Trgovište ili neku drugu opštinu koja je na granici sa Srbijom da daju neku donaciju, a da ne šire svoju politiku?