Gospođo Đukić-Dejanović, smatram da ste malopre kada ste zloupotrebili pravo iz člana Poslovnika 27. i prekinuli koleginicu Radetu u isto vreme narušili i dostojanstvo Narodne skupštine. Naime, ona je uspela to da završi jer je ona pametna žena i retorički i te kako vešta u komunikaciji sa građanima jer se pre svega njima obraća svaki poslanik SRS, ali dostojanstvo je narušeno zbog toga što je ona prisutnoj gospođi, koja je tužilac i predstavnik Tužilaštva u Srbiji, jasno stavila do znanja da je zbog takve izjave ustaškog ministra Vesne Pusić, država trebala da reaguje.

Zamislite vi, gospođo Đukić-Dejanović, da ste vi otišli u Zagreb i da ste rekli bilo šta protiv Glavaša, Gotovine ili bilo kog ustaškog zločinca. Za razliku od njih prof. dr Vojislav Šešelj je heroj srpskog naroda. Haški kazamat nije uspeo za devet godina njegovog mrcvarenja tamo i pokušaja da ga ubiju, da dokaže da je počinio bilo kakav ratni zločin, čak su i u pokušaju, a to na samom početku da mu prikače nekakav govor mržnje, pali kod prvog svedoka.

Sada vi kao predsednik parlamenta Republike Srbije, u kojem sedi najveća opoziciona politička stranka, čiji je nosilac liste naš predsednik dr Vojislav Šešelj, u situaciji kada gospođa Radeta priča kako oni koji vi priznajete, koji su okupirali srpske zemlje i ubijali zločinački genocid izvršili nad srpskim narodom, reaguju u Srbiji i na takav način pominju ime danas najvećeg srpskog heroja. Mislim da to ne treba da radite i niko od predstavnika vlasti. Ako niste za ovih devet godina uradili ništa da bilo koga obavestite ili da se bilo gde pobunite zbog toga što je prof. dr Vojislav Šešelj utamničen, to vama neka služi na čast. Videli ste juče da njemu ta pomoć nije potrebna, on je pobedio Haški tribunal i naša stranka će na sledećim izborima. Hvala.

Gospodine Cvetkoviću, vi ste za premijera 2008. godine izabrani posle prevare veka, a to je automobilska industrija "Fijat" u Kragujevcu i ovim amandmanom sam tražila da milijardu i 837 miliona dinara koje ste predvideli da finansirate privatnu kompaniju italijanske porodice Anjeli, preusmerite za penzionere, siromašne penzionere u Srbiji, jer je očigledno da posle četiri godine mi kao narodni poslanici, građani Srbije, građani Kragujevca, ne mogu da znaju kakav ste to ugovor famozni potpisali sa "Fijatom" i stojim iza toga da je to apsolutna prevara, s obzirom na to da je Boris Tadić 6. maja 2008. godine zajedno sa Božidarem Đelićem izjavio da će ta nova kompanija i novi model da se izvozi na široko rusko tržište. Međutim, premijer Ruske Federacije Vladimir Vladimirovič Putin je 19. marta ovde u Skupštini rekao da apsolutno to ne dolazi u obzir i nije moguće jer je u pitanju originalni italijanski proizvod, a u međuvremenu, ne samo da ste otpustili još preko 1.500 radnika, već i oni koji su ostali, koji su prvobitni test prošli da bi ostali da rade u novoj "Fijat" kompaniji, svakodnevno dobijaju pritiske, ucene i otkaz. Žena koja je mašinski inženjer 17 godina, ona je dala intervju za naš časopis "Velika Srbija", koja je dobila rešenje da radi na kontroli novih automobila i proizvoda, dobila je otkaz i to DHL poštom, u pitanju je samohrana majka. Tako se ponašaju oni koje vi finansirate.
Gospodine Cvetkoviću, pošto ovde nije došao Boris Tadić, a mogao je, kao što ste vi trebali da dođete sa svim ministrima iz Vlade, ali ste neodgovorna Vlada, jer vi sami takvim ćutanjem branite ovaj katastrofalni budžet, recite onda – otkud vama pravo da izjavljujete …
(Predsedavajući: Vreme.)
… da vi samo imate ekskluzivno pravo da znate kako izgleda novi model…

Nije trenutno gospodin Cvetković u sali, gospođo Đukić Dejanović, od vremena kada ste vi bili opozicija ovo je još gori Zakon o poreskom postupku i administraciji. Od 2002. godine građani Srbije trpe teror DS i njenih koalicionih partnera. Moram da vas podsetim da je taj zakon ustanovljen tako što je tada predviđeno, a kasnije su se jedva smilovali da to izbrišu iz zakona, da poreski službenici mogu da upadaju i noću i bilo je predviđeno da mogu da nose pištolje kod poreskih obveznika u kuće, ali sada je apsolutno jasno da to radite na drugi način, a kod ovih tajkuna i kriminalaca koje finansiraju, pre svega, vlast i Nikolićevu i Vučićevu stranku, vi ne smete ni da pozovete telefonom, odnosno ni direktor Poreske uprave Srbije, a i sam premijer, njihovi dugovi prema državi su ogromni.
Koliko strane banke pljačkaju državu u koliko smo mi bili u pravu kada smo rekli da ovaj zakon mora da prati Zakon o NBS i Zakon o hartijama od vrednosti, govori činjenica, a tu je i gospođa iz Ministarstva finansija, da te banke zarađuju po osnovu kursa koji je mnogo veći u Srbiji i oni nama skupo prodaju jer su došli ovde da posluju po domaćim povoljnim uslovima, a po mnogo skupljim uslovima da nam prodaju novac. Sada ću zbog građana Srbije, jer verovatno to ljudi danas prate, koji idu u menjačnice i koji moraju da plaćaju kredite kojima ih te banke deru. Kurs evra na današnji dan kupovni je – 100,0885, to je onaj koji banka plaća, srednji je – 102,6549, a prodajni – 105,213. Znači, građani Srbiji koji je prezadužen i koji je bio prinuđen da pod takvim nenormalnim kamatama uzme kredit kod tih pljačkaških banaka, a nečete da prihvatite predlog SRS da se te banke, kao u nekim zemljama, ekstra oporeziju i da plate to što tako skupo prodaju novac. Građani moraju da plate kredit po ovom najvišem kursu, a kada uzimaju, odnosno kada daju depozit, banka im plaća najmanje. Prema tome, očigledno je da je ova politika Vlade i Ministarstva pljačkaška i da ide na ruku tajkuna i bankama.

Hvala gospodine Novakoviću. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, argumentacija koju je izneo kolega Nemanja Šarović je apsolutno utemeljena gospodine ministre i potkrepiću je nekim događajima iz bliske prošlosti. Vi ćete videti jer ste vi u toku načelne rasprave rekli da je to vaša obaveza i da ste vi do 24. decembra morali da se pojavite sa izmena i dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, našta vas rok obavezuje kada su u pitanju naši državljani koji žive u rasejanju, odnosno u dijaspori.

Međutim, bez obzira na to što vi smatrate, a vodila se polemika oko Ustavnih rokova i oko situacija u kojoj ste se vi našli zbog propasti vašeg puta u EU i to je očigledno, zbog daljih pritisaka i ucena koje ćete da trpite od Amerike i od EU, oko termina i tajminga kada treba da se raspišu izbori. Sve i da oni budu u roku koji Ustav predviđa i kako ste vi predvideli da se raspišu početkom marta, a 6. maja da se održe, parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji.

Garantujem vam, gospodine Markoviću, da tek sada s obzirom na ovako nakaradan član 1. predloženog zakona nećemo biti u situaciji, niti ćemo pomoći našim ljudima koji žive u inostranstvu da se bez obzira što je danas 21. decembar, pa dok vi izglasate ovaj zakon, dok on stupi na snagu. Jer upravo je problem, gospodine Markoviću, i to vrlo dobro znate, rad diplomatsko-konzularnog predsedništava, jer oni nisu uopšte zainteresovani, gospodine Markoviću, ne 2004. godine, ni 2006. godine, kada je bio referendum o novom Ustavu Srbije, ni 2008. godine, da pomognu našim državljanima koji na to imaju pravo da se upišu u birački spisak. A vi sada ne prihvatate argumentaciju gospodina Šarovića i Srpskih radikala, već mislite da će se organima opštinske uprave taj posao uspešno da završe na način na koji ste to predvideli ovim članom 1. diplomatsko-konzularna predsedništva.

Mi smatramo da, a verujem da ste to pitali i pojedine koji nešto znaju o tome i koji hoće da pomognu, ima svetlih izuzetaka, mada uglavnom u tim diplomatsko konzularnim predstavništvima sede istrošeni kadrovi i DS i raznih drugih stranaka, koalicije. Oni su nezainteresovani za svoj posao. Baš ih briga, otišli su tamo, dobili su tu diplomatsku funkciju za četiri godine. Mnogi od njih su nama rekli kada putujemo u ovim međunarodnim delegacijama – evo ovde sam, sada imam vremena da čitam, da pišem neke knjige i tako, pojedinci, ne zaista svi i koliko se oni loše odnose prema Srbima koji nemaju pomoć iz matice. Pričali smo kada je bio Srećković ovde i interpelacija o kojoj još uvek nema glasanja, koju smo podneli, o njegovim malverzacijama i o lošem radu, a to ću sada, gospodine ministre, da vam ilustrujem nekim egzaktnim podacima.

Naime, kada je u pitanju nešto se očekivalo, nemam skroz precizne podatke što se tiče broja glasača za poslednje izbore parlamentarne i predsedničke 2008. godine, ali kada je bio referendum 2006. godine 16,55% je samo njih glasalo od ukupnog broja birača, a taj broj se nije znatno promenio ni kasnije, 2008. godine, samo 2.765 ljudi Srba koji žive u inostranstvu je iskoristilo svoje pravo glasa.

Gospodine Markoviću, pošto smo čuli razne procene koje su zaista grandiozne i neutemeljene, koliko vi mislite ili raspolažete nekim informacijama, a vi recite otprilike, da ima naših ljudi koji žive u inostranstvu a koji treba da se upišu u birački spisak i da ostvare svoje pravo glasa? Procenjuje se da ih ima i preko milion itd, neko kaže da ima i dva miliona, ima ljudi srpskog porekla koji žive na svim kontinentima, najviše ih ima onih na koje se računa koji žive u Americi odnosno u okolini Čikaga, ali ti ljudi su srpskog porekla i oni nemaju državljanstvo srpsko, mada mogu da ga ostvare po Zakonu o državljanstvu Republike Srbije koje smo usvojili pre nekoliko godina, odnosno vi uz našu asistenciju za taj član 7. zakona. Gospodine Markoviću, činjenica je da je od tih 18.000 ljudi i na parlamentarnim izborima i za referendum manje od 3.000 ljudi na čitavoj planeti srpskog porekla, odnosno Srba iskoristilo pravo glasa.

Kako su nesposobni ovi u diplomatsko konzularnim predstavništvima, gospodine Markoviću, najbolje govori činjenica da oni nas, narodne poslanike, ljudi, građani pozivaju. Meni se desio slučaj, jedna gospođa iz okoline Čikaga, pa me je zvala jedna žena odnosno cela porodica sa juga Francuske i oni kažu – pa oni nisu sposobni nas da animiraju, da nas obaveste kada će i gde će biti otvorena konzularna predstavništva, da mi iskoristimo pravo glasa, a vi sada njima dajete u ruke da upravo oni rešavaju ova pitanja. To je potpuno besmisleno. Vi ste taj organ, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji treba upravo da uradite do kraja ako hoćete jednom ovaj posao.

Gospodine Markoviću, prvo morate kao ministarstvo, vidite da je ovaj Srećković samo gledao kako će, kako kažu ovi iz dijaspore, lutrija Srećković, šakom i kapom da deli ovim SPO-skim ekspoziturama pare po inostranstvu, vi morate da budete taj organ odnosno to ministarstvo koje će na svaki način da animira te ljude i da ih uputi i da iskoristite sve potencijale da oni to urade do početka glasanja, ako bude tad taj 6. maj.

U Moskvi recimo procenjuje se da ima 30 – 40.000 Srba sa pravom glasa. Samo 300 njih je iskoristilo pravo glasanja na prošlim izborima odnosno za referendum. Nekoliko stotina njih se upravo diplomatsko konzularnom predstavništvu javilo, međutim oni nisu bili sposobni da ih blagovremeno u zakonskom roku upišu u birački spisak.

Šta se desilo Srbima koji žive u Čikagu? Na jednim izborima, 2004. godine, parlamentarnim, tamo je najveći broj onih koji imaju državljanstvo Srbije i koji su stekli mogućnost da glasaju, oni su odjedanput, nekoliko dana pred te izbore prebačeni u Vašington. Da li možete da zamislite situaciju da ljudi ne znaju kako im je onemogućeno sada da idu i kako oni mogu da glasaju?

Gospodine Markoviću, ti ljudi bez obzira što žive u rasejanju, ako ste na njih mislili kada ste ovaj tzv. jedinstveni birački spisak pravili, to nije, to su izvodi iz biračkih spiskova lokalnih uprava, apsolutno su obespravljeni po raznim drugim osnovama. Budite sigurni, kada biste se malo dublje upustili u tu priču, a ne samo da ispunite tu zakonsku formu, kada biste videli koliko su oni ogorčeni na takav odnos matice prema njima onda biste shvatili da ovi iz diplomatsko konzularnih predstavništava nisu ni sposobni niti oni treba to da rade, da im omoguće za nekoliko meseci da oni do maja meseca steknu pravo glasa i da se birački spisak ažurira.

Gospodine ministre, gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mi Srpski radikali smatramo da ovaj zakon kao što je i amandman glasi gospodina Nikole Žutića, treba da se zove Zakon o srpskoj kinematografiji, ja ću kroz ilustraciju i kroz neke konkretne primere zašto je potrebno da bi se sačuvala autentičnost srpskog filma i zbog zakon tako treba da se zove. Da vam to uporedim sa nekim drugim narodima i sa nekim drugim državama gde je na isti način urađeno.

Da li se sada u Francuskoj baš tako zove Zakon o francuskoj kinematografiji. Pretpostavljam da ima to u svom nazivu, ali svakako gospodine Markoviću, vi nikada nećete da kažete kada pričate o nekom poznatom francuskom filmu, reći ćete to je vrhunsko delo francuske kinematografije, kao što ćete reći ruske ili neke druge koje su se proslavile i koje su osvojile nagrade na mnogobrojnim festivalima i prestižne nagrade su osvojili njihovi reditelji, glumci itd.

Sada se ovde zaista postavlja pitanje šta je bila vaša autentična namera. Naša namera je da konačno posle onog crnog vremena FNRJ,SFRJ, pa svega onoga što se dešavalo, naročito poslednjih deset godina, neke hiper urbane, novo stvorene vrednosti koje se promoviše kao malograđanština, ako mogu sebi da dopustim da tako to ocenim, kao jedan običan gledalac ili neko ko prati srpsku kinematografiju od malena, ali i neku drugu svetsku.

Treba napraviti ovde ipak, gospodine Markoviću, pošto ste i vi čovek itekako bavi izdavaštvom i književnošću, tu vrstu komparacije. Zašto mi kažemo srpska književnost? Zato što je ona zaista autentična jer jeste srpska. Ako kažemo srpska kinematografija onda je to nešto što jeste i treba da bude autentično srpsko. Zato zakon treba tako i da se zove, jer mi onda dolazimo u situaciju da mi skupljamo ono nasleđe, najpre u Brozovo komunističko vreme, ono vreme crnog filma, pa Bulajića, kako se predstavljali heroji iz rata, četnici đenerala Draže Mihajlovića.

Znate ona filtrirana demokratija i da govorimo i onom vremenu kasnije. Neki avangardisti sa područja bivše Bosne i Hercegovine, neki prijatelji Sarajlije, su mi pričali da je čak i lično Branko Mikulić znao da pozove telefonom, pa da kada čuje da se sprema neki takav projekat ili da ne pominjem jedan film koji je osvojio prestižnu Kansku nagradu. Onda je ovaj zvao i da pita šta se dešava, znate jer on je bio toliko instruisan tom brozomanijom, kao se to ruši ustavni poredak, bratstvo i jedinstvo itd.

Zašto mi, gospodine Markoviću, onda ne možemo da nazovemo tako zakon i da se time ponosimo i onda će više da nas poštuju oni koji se bave filmskom umetnošću u svetu. Možda bi naši umetnici imali veći prolaz. Oni sada ne mogu da ga imaju zato što nema takvih velikih dela. Jer vi ako pogledate unazad, sada da ne ulazim u to, ovde imam neku statistiku, pitanje je koliko je tačna koliko je srpski film u dvadesetom veku dostigao svoju produkciju, srpska kinematografija da se bolje izrazim ili kinematografija u Srbiji. Nije to nešto čime mi možemo da se pohvalimo ali je zaista pitanje da li su ti ljudi koji to rade i koji pišu scenario, prosjaci sa perom u ruci. Mislim da jesu. Zbog čega? Pa zato što mnogi od njih čekaju da to autentično srpsko njima da podstrek i krila i mogućnost da oni naprave filmove o našim velikanima. Jer vi kada pogledate, zato je zakon i treba tako da se zove i zato je i ova naša argumentacija.

Mi smo sve ono što treba da obeleži Srpsku kinematografiju, kinematografiju u Srbiji, vi je drugačije nazivate, izbacili i to ne postoji u srpskom filmu. Nema herojstva, na kraju krajeva nema damske otmenosti, evo to isto da kažem kao pripadnica nežnijeg pola. Nema manastirskih i dvorskih ambijenata. Nema srednjevekovne Srbije. Nema tog nacionalnog duha koji mi treba da vaspitavamo buduće generacije i da im kažemo. To kada se priča o evropejstvu i o tim ciljevima, pa ljudi to je Srbija imala kroz vekove i neće valjda nas tamo neki Kacin, File ili ne znam kako se zovu, ti namesnici koji komanduju Tadićem i ovim režimom, da uče o tome.

A onda, ako bi se tako zvao zakon o srpskoj kinematografiji, onda bi se podstakli ljudi da snimaju i dela o srpskim velikanima, o despotu Stefanu Lazareviću, ili o jednoj porodici srednjeg staleža ili o nekoj porodici na selu, ili o nekoj porodici u vremenu kada su ljudi ostajali bez ičega, iz nekog vremena i posle rata itd.

Da se ne stavim u ulogu filmskog ili serijskog kritičara, jer ja to stvarno nisam, ali kao običan građanin, znači, ovde sada ne govorim ni kao političar jer ja sam srpski nacionalista, pripadnik patriotske nacionalne stranke, ne mogu da prihvatim da vreme koje je sadašnje se poigrava sa nekim prošlim vremenom kroz ekranizaciju ili snimanje nečega, a sada je u toku jedna takva serija, neću da kažem ni kojim danom se prikazuje, gde se sve ono što se na drugi način prikazivalo, do pre nekoliko godina, sada gleda iz drugog ugla, a opet se satanizuju Srbi. To nije u redu, gospodine Markoviću. Nije u redu i zato treba zakon da se zove srpska kinematografija, da bismo učinili ono što su uradili drugi, koji se kao takvi predstavljaju i pre ili kasnije oni su uspeli da se tako nametnu svuda u svetu i da kažu – mi smo to, to je naša nacija.

Onda stvarno ja ne razumem ovo obrazloženje koje ste dali za odbijanje amandmana kolege Žutića, zato što nije moguće odrediti teritorijalnu i nacionalnu pripadnost delatnosti koja se uređuje zakonom. Kako nije moguće urediti teritorijalno? Mi se nalazimo na prostoru Srbije, jel tako? Vi ste bili, ja mislim, pre 15-ak dana, pričali ste o tome u načelnoj raspravi, na danima srpskog filma u Moskvi. Zašto se onda ne bi zakon zvao o srpskoj kinematografiji? Zašto mi ne bismo imali festival srpskog filma, to sam govorila i u načelnoj raspravi, za šta se zalagao i naš proslavljeni režiser Emir Kusturica?

Vratila bih se na ono što je vama i te kako bliža tema, srpska književnost, uporedite sada, gospodine Markoviću, druge nacije i narode, gde njima ne smeta da imaju teritorijalno i nacionalno obeležje, koliko su oni filmova snimili po velikanima iz njihove istorije, i time se hvale, osvojili mnogobrojne nagrade, Oskare, itd, a mi to nemamo. Samo to pogledajte i videćete da su ovde ljudi nemotivisani da to rade. Ili oni koji se tako osećaju, koji su bliski, po nacionalnom identitetu hoće da se definišu, bliski ideji i ovome za šta se mi zalažemo, nećemo pod tuđi jaram, nećemo u EU, nećemo da nam oni koji su bombardovali Srbiju, zlikovci iz NATO pakta i njihovi promoteri iz Holivuda pričaju šta je dobro za naš narod. Ali, pogledajte i videćete koliko je jadno i bedno da se o velikanima srpske istorije nisu snimili filmovi, a sve bi to moglo da se uradi, odnosno, bili bi ti ljudi motivisani iako je produkcija slaba jer nema para, da se drugačije zove ovaj zakon i baš da se nacionalno obeleži. Zar mi treba da se stidimo toga što smo Srbi i zbog te propagande, pominjao je kolega Marić pre neki dan pa se to vrtelo na svim medijima, ovu Anđelinu Žoli i to kako ona satanizuje Srbe, a u tom filmu inače glumi Rade Šerbedžija…

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas o temi dnevnog reda a ne o estetici i etici filmskih stvaralaca. Mi garantujemo slobodu stvaralaštva. Završavali ili ne, nije važno u kom delu svog izlaganja kršite Poslovnik, ja sam u obavezi da vas podsetim da je tema dnevnog reda amandman koji ste podneli, a nikako etika i estetika filmskih stvaralaca u Srbiji, u regionu i šire.)

Ne znam, gospođo Čomić, znam da vi poznajete srpsku civilizaciju, ali ne znam da i kod vas, kao kod pojedinih koje ne smem da pominjem ovde i o tome sada da pričam, filmskih stvaralaca, nije prisutna ta čudna i nova malograđanska civilizacija, jer vi valjda treba da znate ko smo. Nalazimo se u Domu Narodne skupštine i ako se zalažem, kao i kolega Žutić i kao pripadnik SRS, da se jedan zakon zove srpski, ne znam šta je tu loše? A moja argumentacija, svidela se nekome ili ne, mene mogu više sada za to da kritikuju oni koji se istinski bave filmom, ali ja kao neko ko predstavlja narod i taj deo našeg naroda, pripadnika koji se bave sedmom umetnošću, mogu da dam tu argumentaciju.

Dakle, kao što se srpska književnost tako zove, i kao što smo mnoge zakone trebali da nazovemo tim pravim srpskim imenom, i ovaj zakon i amandman gospodina Žutića ste trebali da prihvatite, gospodine Markoviću, jer ja zaista mislim da bi to bio tračak nade u oporavak srpskog filma, da se sve ne bi svelo na to da ostanu samo entuzijasti, kao što sam već pomenula jednog od njih, koji namerava da snimi film po romanu "Na Drini ćuprija", našeg nobelovca Andrića, Emir Kusturica. Imali su i neki drugi ljudi tu ideju da promovišu srpsko nacionalno stvaralaštvo i ono što jesmo kao narod kroz vekove. Mislim da je potrebno da prihvatite ovaj amandman gospodina Žutića.

Inače, zakon kao zakon je čitav nekako suvoparno napisan. O tome je govorio i pre neki dan gospodin magistar Marko Milenković, koji je, takođe, čovek iz oblasti umetnosti, ali muzičke, ali je dozvolio sebi, kao i ja onda, to ću sada i podvući, da zapazimo da živimo u nekim vremenskim restlovima ili u neko novokomponovano vreme, kada je dobro od strane onih koji pišu zakone i ove Vlade, takav je i predsednik države, da se promoviše sve što je tuđe, a nacionalno nešto novograđanski, kako volite to da kažete, ja kažem malograđanski, a to nema nikakve veze sa autentičnošću i sa onim što jeste srpski narod, naša kultura, naša književnost, pa samim tim i naš film. Zato ovaj zakon treba da se zove zakon o srpskoj kinematografijji.

Hvala vam na pažnji, gospodine ministre.

Gospodine Markoviću, želim da reagujem zato što u obrazloženju koje je dato od strane Vlade za neprihvatanje amandmana naše proslavljene glumice i koleginice Lidije Vukićević stoji jedna informacija koja je čista obmana za nas narodne poslanike, a i za čitavu javnost.

Naime, ona je argumentovano rekla zašto je podnela amandman i zašto je dodala reči: "očuvanje i zaštita" posle reči: "popularisanje". Vi ste joj dali obrazloženje da se amandman ne prihvata jer je prihvaćen amandman narodnog poslanika Sime Vukovića na istu odredbu.

Kao prvo, uopšte nisu identični amandmani koleginice Lidije Vukićević i Sime Vukovića, zato što je on dodao reči u tom stavu 3. član 2: "Kao i prikupljanje, restaucaija i čuvanje", a ona je imala drugu tendenciju, odnosno želela je, kao što je i sama rekla u svom obrazloženju da vam popravi zakon, a i svoj rad i sve ono o čemu je razgovarala i sa svojim kolegama i sa pomenutim ljudima koji nisu imali mogućnost da učestvuju u izradi zakona. Ovo zaista nema smisla.

Da bi javnost znala o čemu se radi, a onda da napravimo tu razliku ili nečiju nameru, Lidija Vukićević je poznata srpska glumica i iza sebe ima mnogobrojna filmska dela i ostvarenja koja se prikazuju i dan danas, jer se repriziraju ko zna koliko puta. Simo Vuković je poslanik vladajuće stranke, član G17, ako vi njoj pripadate ili ste već neko ko je neutralan, mi to ne znamo, ali on je lekar po struci. Ne znam zaista šta mu je specijalizacija.

Dovodim u vezu sa namerom predlagača da ne prihvati amandman koji je mnogo bolji.

Nebitno je zato što mi imamo ukupno vreme za raspravu.

Javiću se kasnije.

Imamo još sat vremena.

Gospodine Markoviću, u ovom vremenu teške ekonomske krize i zbog činjenice da ne može ni ovaj procenat da popravi filmsku industriju, da je tako nazovemo, u Srbiji, mi smo predložili da se ovaj procenat smanji.

Podsetiću vas na to da se veliki filmovi, a vi ste pre neki dan govorili o tome da se pojavljuju imena sponzora nekog serijala ili filma u odjavnoj špici, nikada nisu oslanjali na striktno budžetska sredstva, pa i one bivše države, tako i kanska ostvarenja koja su dobila nagradu "Zlatnu palmu", kao što je film "Sećaš li se Doli Bel", "Dom za vešanje", pa na kraju filmovi Živka Nikolića, filmovi Slobodana Šijana, koji su naša velika filmska ostvarenja, nisu se finansirali od sredstava iz budžeta, već su ljudi i producenti ovih pomenutih filmova, kao i mnogih drugih, uporište tražili u nekim velikim kompanijama ili u nekim stranim kućama koje su pomogle finansiranje tog filma.

Mi smatramo da ljudi koji su bili sposobni da naprave ova filmska ostvarenja i koji su pokazali da na takav način mogu jedan veliki projekat da finansiraju će isto to činiti i da neće da se oslanjaju na sredstva iz budžeta, a mi ćemo već od ponedeljka imati raspravu o budžetu Republike Srbije i vi vrlo dobro znate da je naša država prezadužena zemlja i da mi imamo ogroman budžetski deficit i da sve ono što je uradila ova nesposobna Cvetkovićeva vlada i Vlada od 2000. godine do današnjeg dana su učinile da se za kulturu uopšte mnogo manje sredstava izdvoji. Ali, kada bismo pravili neku gradaciju i na toj lestvici šta je građanima najpotrebnije, mi moramo pre svega da vodimo računa o socijalnoj zaštiti naših najugroženijih, o onima koji su izgubili posao, a njih je preko milion u Srbiji u ovom procesu, kako vi volite da kažete, tranzicije.

Apsolutno sam sigurna, kao i moje kolege iz SRS, da će ti ljudi koji imaju neke velike projekte upravo na takav način da obezbede sredstva, kao što su to uradili i ovi stvaraoci koje sam malopre pomenula i njihova filmska ostvarenja su ipak dostigla neku slavu i priznata su u svetu.

Hvala, gospodine Novakoviću. Da se vratim na ovu temu sa početka. Videli ste amandman koleginice Dušanke Plećević. To je intencija SRS, kako smo želeli da promenimo naziv zakona u zakon o srpskoj kinematografiji, tako smo intervenisali u članu 10. Ona je predložila da se posle tačke 12) dodaju nove tačke 13) i 14).

Inače, da bi građani koji prate prenos Skupštine znali o čemu se radi, govori se o opštem interesu u oblasti kinematografije. Mi smatramo da ono što je srpsko, što je nacionalno, što kulturno, istorijsko nasleđe srpskog naroda, treba da bude opšti interes srpske kinematografije.

Dakle, tačka 13) dr Dušanke Plećević glasi: "podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta srpskog naroda" i tačka 14) "podsticanje i očuvanje sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Republici Srbiji, posebno na značajne istorijske događaje i ličnosti koje su svojim životom i delom zadužile srpski narod i građane Republike Srbije".

Vi ste, ministre Markoviću, prilikom rasprave u načelu pomenuli film "Karađorđe", do kog smo mi došli u posed posle 80 godina i on je uspeo, na svu sreću, da se spasi, da se očuva i da se prikazuje. Pošto sada opet treba da se vratim na ono vreme hiperprodukcije Brozovih partizanskih filmova 50-ih i 60-ih godina i tog zamajavanja naroda o totalitarnoj komunističkoj ideologiji, sada dolazimo u situaciju, pošto smo mi država koja je u teškoj opasnosti, nama ovi zlotvori iz NATO i EU otimaju našu južnu pokrajinu KiM i na red će doći Vojvodina i Raška oblast, zato je koleginica Plećević stavila u tački 14) da treba da se promoviše kulturno nasleđe nacionalnih manjina koje žive u našoj zemlji, da se takvi filmovi snimaju i da to treba da bude baš zakonska odredba, a ne ako se ikada neko pojavi, ako ne da zatraži ova minimalna budžetska sredstva.

Sada se postavlja pitanje da li ova vlada želi u filmskoj umetnosti da promoviše srpsku naciju i srpsku državu? Mislimo da ne, jer da ste to hteli, ima nekoliko amandmana, takav je bio ovaj malopre koleginice Vukićević – očuvanje srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta.

Šta se sada dešava, gospodine Markoviću? Pretpostavljam da ste vi bar povremeno posetilac nekih bioskopskih premijera. Ta hiperprodukcija koja dolazi iz bivše BiH, tačnije filmska produkcija iz Sarajeva, koja je obojena ogromnom mržnjom prema srpskom narodu, napravila je, između ostalog, jedan takav film. Oni svake godine, kao i u Zagrebu, u Hrvatskoj, koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu, prave filmove koji su tendenciozno usvojeni protiv srpskog naroda.

Kolega Marić je jednim delom pričao o tome. Zamislite vi kakav su oni film napravili u Bosni, kako oni tamo vole da kažu. Napravili su film u kojem jedan srpski vojnik maltretira, zlostavlja dečaka koji je muslimanske veroispovesti, a koji nosi dres Mančester Junajteda. Šta je sada tu bio cilj – da se navuče bes i gnev širom sveta navijača Mančester Junajteda ili da se predstavi jedan srpski vojnik kao neki koji je zlikovac i koji eto tako maltretira nekog dečaka koji navija za neki svetski klub. Ima mnogo takvih primera. Da ne govorim o primerima gde su uvek Srbi ti koji su oni koji siluju, koji ubijaju, isto što je radio Bulajić za vreme Brozove komunističke Jugoslavije, takve filmove snimao. Oni ne finansiraju iz budžeta BiH. Da li vidite da ne postoji ni ta vlada u Federaciji još uvek, već nalaze sponzore, neprijatelje srpskog naroda za finansiranje takvih filmova, a takvi filmovi imaju mega, mega premijere po beogradskim bioskopima, a mi nemamo šta da prikažemo.

Kada sam vam govorila, da vi kao čovek koji itekako znate i pratite srpsku i nekadašnju jugoslovensku književnost, možda možete da mi nabrojite po kojim delima do sada su snimani filmovi bilo kog autora ili bilo kog romanopisca, mnogo ih je malo. Reću ću vam neke od najpopularnijih ekranizacija u srpskoj kinematografiji, kako se to ispravno kaže, a ne u kinematografiji, jer to je srpska, to su "Ankina vremena" Vladimira Pogačića, "Derviš i smrt" Zdravka Velimirovića, "Una" po romanu Mome Kapora, Miša Radivojević, "Vreme čuda" Gorana Paskaljevića, "Petrijin venac", koji je Karanović snimio i tu je tačka.

Šta ćemo sa onim velikanima iz srpske istorije, koji nikada nisu stavljeni na filmsko platno? Dakle, kada sam govorila malopre, gospođa Čomić me je prekidala, u argumentaciji za amandman kolege Žutića, zaista htela da kažem da je nenormalno da se svi narodi i sve nacije u svetu diče svojim filmskim ostvarenjima gde popularizuju njihovu istoriju, njihovu tradiciju, a mi upravo takve filmove nemamo.

Kada bi neko snimio herojski film o despotu Stefanu Lazareviću na način Keneta Brane, koji je snimio film o Henriju petom ili o srpskom srednjevekovnom vremenu, jer to je potrebno da bi videli da je ta srednjovekovna srpska kultura, naši manastiri, naše svetinje na KiM su naše, srpske, i da ne može da dođe, odnosno u ovom svetu sada kakva je hegemonija od strane Amerike i zapada se sve može i okupirano je KiM, Anegela Merkel, maltene kaže da to nisu srpski spomenici i nisu srpske svetinje.

Da se snimi dakle jedan takav film, poput Bormanovog "Eskalibura" ili da se snimi film gde se govori o nacionalnoj junaštvu, o srpskom nacionalnom junaku, na način kako su to Amerikanci holivudski, pošto nemaju svoju istoriju i pošto je tamo dekadencija odavno zavladala i samo interesi i porobljavanje drugih naroda, snimili tobož film "Hrabro srce" u kome glumi jedan od onih koji je najostrašćeniji, pa neka se sada vrti po medijima kako sam ja napala tog glumca, jednog od onih koji je zagovornik takve propagande protiv Srba.

Ili da se snimi film o Milanu Obrenoviću, jer nama je poznato da je Kragujevac prva srpska prestonica, novije srpske države i da smo mi tamo počeli da negujemo tu tradiciju i to što je postigla savremena srpska država posle oslobođenja od Turaka, kao što je dakle film o Milanu Obrenoviću, kao što je Lorens Olivije snimio takva film "Princa i igračice" ili da se napravi neka biografija srpske porodice iz vremena knez Mihajla, recimo, kao što je to slučaj filma koji se i dan danas prikazuje na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom u našoj zemlji odnosno, čak i serijal, a to je film po romanu "Razum i osećajnost" film Angalija.

Ima još mnogo tema koje bi smo mi trebali da promovišemo, a pre svega patnju srpskog naroda u proteklih 20 godina od kada su velike sile odlučile da razbiju prostor bivše Jugoslavije, da porobe srpski narod, da nam otmu teritoriju i da se na takav način, ne govorim o srpskoj trilogiji, jer su imali neki ljudi nameru da snimaju takav film.

Dakle, evo već sam pomenula da će se snimiti film "Na Drini ćuprija" po romanu Ive Andrića, ali verujte mi gospodine Markoviću, doći će vreme kada će ljudi koji su iz oblasti ove umetnosti, nacionalno potpuno svesni, govorila sam o dokumentarnom filmu mladog reditelja Borisa Malagurskog.H

stra

Ali pojaviće se ljudi koji će da snimaju drame onoga što se desilo srpskom narodu i to će ipak, naći će se sredstva za to. Ljudi koji hoće da poštuju naš nacionalni i kulturni identitet svakako će da se ohrabre jednog dana i neće da budu u ovoj trenutnoj utopiji srpskog filma gde se naročito u proteklih deset godina od kada su na snazi tzv. demokratske promene sve svodi na to da je beznađe. Stvaraju se neke slike o tome kako su neke porodice u Srbiji i narod otuđeni jedni od drugih. To uopšte nije tačno.

Govorim vam bez obzira na to što je teška situacija u svakom pogledu i što toliko je ljudi bez posla i što teško žive, ipak je i pogotovo u selu koje je sada sa sve manje stanovnika, taj simbol bliskosti ljudi, ako hoćete da upotrebim tu reč, solidarnost prisutna na delu. Pa zašto se o tome prave samo kratki dokumentarni filmovi? Zašto se o tome ne bi snimali veliki filmovi. Ili neki filmovi o raznoraznim vrstama protesta, protesta protiv čega?

Protiv čega ste se vi koji ste u ovoj sali i predstavljate sada vlast u Srbiji borili 5. oktobra? Borili ste se za interese velikih sila. Za Ameriku i za zapad koji hoće svoje postulate i demokratske i neku svoju kulturu da nam nametnu ovde i da nam kažu, evo dala sam vam samo nekoliko primera o kakvoj evropskoj Srbiji, srednjevekovnoj Srbiji tog doba mi treba filma, Boju na Kosovu. Ali na kraju krajeva i vi sami znate da je jedno od najvećih bitaka srpskih vojnika, film Marš na Drinu, jedini je od prilike takav filma koji je govorio o slavnoj istoriji srpske vojske.

Jednostavno doći će vreme, gospodina Markoviću, kada će neko od tih mladih ljudi da stasa dovoljno i da ima podršku, na kraju i nacionalnih kompanija privatnih, velikih i ljudi koji imaju novca ili ljudi koji žive u inostranstvu da se snimi upravo takav film.

Koliko bi jedan takav film o bilo kom srpskom velikanu mogao da se promoviše širom cele kugle zemaljske, reći ću vam na osnovu onoga što su zahtevi naših ljudi koji žive u inostranstvu. Razna nam se udruženja obraćaju i pišu nam pisma. To su Srbi koji žive širom cele planete i oni su tražili od Vlade Republike Srbije i od ovog ministra protiv koga smo mi podneli interpelaciju, zbog njegovih zloupotreba i kršenja zakona i manifetluka, Srđana Srećkovića.

Dakle, tražili su od njega i na skupštini dijaspore da se osnuje neka vrsta udruženja istine o Srbima. Zamislite koliko bi njima značilo da u sred te medijske propagande i hajke koja traje već dve decenije nad srpskim narodom, da se snima jedan takav film o junaštvu srpskog naroda. Vi mislite da ne bi bile prepune tamo te bioskopske dvorane i da se ne bi ovde podigao ovaj narod i da ne bi pozdravio jedan takav film.

Samo sam vam rekla koji su napravljeni ali imali su još neki autori, kao Stevan Jakovljević, pošto sam pomenula srpsku trilogiju, nameru da snime jedan takav film ali jednostavno za to nema para i kao što smo malo pre rekli. Mi ne mislimo da to treba da bude budžetski projekat ali da se da podsticaj tim ljudima ako mogu da se razne stvari finansiraju, ako su ovaj Vučić i ovi njegovi kompanjoni taj Nebojša Stefanović i Stefanovićeva žena i svastika, preko profajler tima mogli da operu toliki novac u Telekomu Srbije.

Izvinite kako da se onda ostave ovakvi ljudi na cedilu i da njima niko ne pomogne i da se oni u startu demorališu, da ne mogu da naprave tako velike projekte. To sve prisutno moralisanje od strane onih koji su i parlamentarci i koji su učestvovali u izradi ovog zakona i tih, kako oni sebe vole da nazivaju, novim ili novo demokratski umetnici, koji se gnušaju toga da treba da se priča na takav način o srpskoj nacionalnoj kulturi i istoriji, jednostavno ne zaslužuju i ne zavređuju pažnju da ovde pominjem njihova imena,

Ali, koliko je samo u periodu do 2011. godine broj filmova mali u Srbiji, a sada i ti naslovi i tematika, dovoljno govore o tome da tu nema ničeg nacionalnog i uopšte se ne promoviše srpska kultura i nacionalni identitet.

Evo, u 2000. godini to je sedam, u 2001. godini devet filmova, pa isti broj u 2002. i 2003. godini, u 2004. godini 12, u 2005. godini osam, u 2006. godini opet 12 i 2010. godina je zapravo bila najgora godina, samo četiri snimljena filma. Slažete se samnom.

Još nisam pomenula našeg romansijera Slobodana Selenića i film "Ubistvo sa predumišljajem" kada sam govorila o tome koji su ekranizovani.

Na kraju i zašto da se ne pomene i serijal koji ide, ali to je produkcija jednim delom Radio-televizije Srbije, Mirjane Jakovljević, alijas Mir Jam, po njenim romanima i taj serijal, odnosno ono što se prikazuje se i te kako gleda i opet govori o nekom mirnom vremenu jedne Srbije u kojoj se zna neki red i u kojoj su ipak ljudi koji su bili činovnici, koji su bili seljaci i ljudi koji su radili razne poslove imali mesto u takvom srpskom društvu. Nažalost, u ovom vremenu globalizacije i svega onoga što nama rade Amerikanci i zapad to nije moguće i takve vrednosti se više ne promovišu. Hvala.

Koje je preostalo vreme?

Hvala.

Neprihvatljivo je obrazloženje za ne prihvatanje amandmana kolege Žutića. Zapravo, to je obrazloženje koje ste dali i sada ste to potencirali, ministre Markoviću, na član 6. gospodina Marića, jer vi ste sad rekli ono što stoji u Ustavu nije bilo potrebno da se uvrsti u ovaj zakon. To uopšte nije tačno, zato što ste to radili otprilike kako vam je odgovaralo.

Ako pažljivo pogledate član 27. i uzmete Ustav Republike Srbije, videćete u stavu 1. da ste pojedine odredbe Ustava inkoroporisali u ovaj prvi stav. Je li tačno? Jeste. Evo, sada da vam čitam, to su protiv stavljanja u promet, javno prikazivanje kinamatografskog dela koji zagovara ili podstiče diskriminaciju, to je takođe ustavna odredba, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupa lica zbog njihovog pripadanja i nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu, zbog svih drugih stvari.

Gospodine Markoviću, kada je dr Žutić reagovao intervenisao i hteo je takođe, a to je član 5. Ustava, odnosno i sama preambula Ustava govori o tome o antidržavnom i antisrpskom delovanju, antidržavno delovanje je izdaja i prodaja KiM. Je li tako? I to ne sme da se stavlja u promet. I ako to stoji u Ustavu, kao što stoje ove pojedine, pa kao što stoji član 79. iz njega ste izvukli iz člana 79. ovo što sam vam pročitala jednim delom, zašto niste prihvatili amandman kolege Žutića, koji na dvosmislen način obavezuje svakoga da to ne čini?

Kakvi su to dvostruki aršini? Na početku vam je valjda najvažnije da se štiti državni, teritorijalni suverenitet i da niko ne vrši tako nešto.

Vi ste bili predsednik Narodne skupštine Republike Srbije kada se omaškom desilo nekim poslanicima, naravno nisu iz SRS, da u svom nadahnuću, govoru izgovore nešto što je protivno ustavnim odredbama, pa posle, što naš narod kaže, ugrizu se za jezik. Ali, vi ste onda na vreme upozorili tog nekoga da ne priča takve stvari. To je sada jedan deo za noviju parlamentarnu istoriju.

Ali, kako ste onda mogli da preskočite ovako nešto i da ne prihvate amandman. Vaše jedino obrazloženje je da to stoji u Ustavu i da je definisano Krivičnim zakonom. Nije uopšte, gospodine Markoviću, ništa to bila šteta, čak je bilo i korisno i nije vam još kasno da prihvatite ovaj amandman kolege Žutića.

Ono što nije zabranjeno time ću završiti, gospodine Novakoviću za danas ovo naše izlaganje o amandmanima, da se promoviše i da se stavlja u promet, odnosno da se o tome snimaju filmovi, je tako moralni sunovrat jedne ličnosti. Naročito kroz istoriju je bilo takvih, ali ovo je u savremenoj srpskoj istoriji jedan zaista najveći primer moralnog sunovrata jednog čoveka i ovaj njegov drugi koji mu je predsednik je takođe takav.

Iskoristiću ovu priliku da pozdravim sve one buduće reditelje koji mogu, završavam kolega Novakoviću, možete i vi da pogledate ...

(Predsedavajući: Vreme.)

... da po novoj knjizi gospodina PRedraga Popovića o moralnom portretu Aleksandra Vučića snime film. Imam još deset sekundi, nemojte da mi kradete vreme. Vi ste čovek koji je korektan, niste vi Gordana Čomić.

(Predsedavajući: Jesam, ali bez reklamiranja budućih scenarija.)

... jer taj film bi na slikovit način govorio o nekome ko je od srpskog nacionaliste prešao u evrofanatike i na taj način pokazao koliko je nemoralan. Tako da pozivam sve one ...

Gospođo Čomić, zaista je velika šteta što nije prisutan ministar unutrašnjih poslova, gospodin Ivica Dačić, da razgovaramo o ovom sporazumu, o kome je danas najviše bilo reči, o ovoj zaista velikoj bruci i sramoti za Republiku Srbiju, da potpisuje ovaj sporazum sa Savetom ministara Albanije, o sporazumu u vezi organizovanog kriminala, međunarodne ilegalne trgovine drogama i međunarodnog terorizma, zato što smo mi i ranije, dok je gospodin Dačić bio predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, a i kasnije na sednicama tog odbora, više puta kroz tematske rasprave i kroz izveštaje upravo tretirali ovu temu. Za nas srpske radikale i za čitavu patriotsku Srbiju je neverovatno, a, zamislite, ovo sada gledaju i Srbi na KiM, da se država Srbija usudila da potpiše jedan ovakav sporazum koji predstavlja zaista bruku i sramotu.
Moram da podsetim javnost, ako to već neko nije rekao na početku, kada je sporazum potpisan. U martu mesecu 2010. godine. Godinu dana pre nego što je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope Dik Martin, bivši državni tužilac, a sada senator Švajcarske, podneo rezoluciju o trgovini srpskim organima, koje su mučili, zverski ubijali i živim ljudima i deci vadili šiptarski teroristi na području Albanije, u "žutoj kući", u mestu koje su mnogi svetski mediji, još pre nego što je Marti podneo izveštaj, istraživali. Sećate se da smo mi još 2005. godine potencirali onu grupu agenata BND, koja je dejstvovala na KiM, pod nekim humanitarnim navodnim radom, u parlamentu Skupštine smo puno pričali o tome, koji su nedvosmisleno utvrdili, po nalogu odbora Bundestaga, da se šiptarski teroristi bave trgovinom oružjem i ljudima i da su zverski ubijali srpsku nejač, srpske civile i u "žutoj kući", kako su ti mediji napisali, na kraju ukletog sela to sve radili, a kasnije je navode na tu temu svetskoj javnosti obelodanila Karla del Ponte, koja je takođe u svojoj knjizi, posle izvesnog vremena, od kako je napisana ova lažna optužnica protiv našeg predsednika dr Vojislava Šešelja, objavila da je Zoran Đinđić rekao, pošto je naložio da se napiše takva optužnica, zbog koje je naš predsednik nevin devet godina u Haškom kazamatu - vodite ga i ne vraćajte ga više.
Koliko država Srbija nema apsolutno sluha za ono što narod prepoznaje kao izdaju, kao skandal, kao što je ovaj, pa onaj koji smo imali pre 15 dana - potpisivanje sporazuma o vojnoj saradnji sa ustaškim hrvatskim vlastima, dovoljno govori o Tadiću, o vašem režimu i o činjenici da je ovde samo jedan čovek predstavnik ministarstva, koji niti može sa nama da polemiše, niti da odgovara na sve ovo, a činjenice su na strani govora srpskih radikala i onoga o čemu ću ja da nastavim kroz konkretne podatke.
Svako ko je iole upućen u politička zbivanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a naročito posle svega onoga što se desilo od okupacije naše južne pokrajine 1999. godine, vrlo dobro zna da albanska mafija predstavlja, ne samo najveće zlo u Evropi, nego, kako mnogi eksperti za borbu protiv organizovanog kriminalna i terorizma kažu, najveće zlo u svetu. Albanska mafija danas broji preko pola miliona članova i važi za jednu od najsnažnijih karika svetskog podzemlja, jer kontroliše tržište SAD, Evrope, Bliskog istoka i severne Afrike, a njene specijalnosti, i to apsolutno svi znaju, pa i odbor i komitet koji se bavi ovim pitanjem u organizaciji UN, upravo je specijalnost albanske mafije trgovina ljudima, ljudskim organima i narkoticima.
Da je ona baza svetskog kriminala, zaključeno je još početkom 2005. godine u američkoj Stejt dipartmentu, ali to Amerikancima nije smetalo da i te kako i dalje finansiraju, kao što to rade 20 godina unazad, šiptarske teroristi i baliste, koji su ubijali srpsku decu i izvršili zverstva, ovo u "žutoj kući" i na drugim mestima na KiM, ali su oni, eto, proforme radi, i to su objavili "Vašington post" i neki mediji su pisali o tome kako deluje albanska mafija i šta je njihov zapravo cilj.
U proleće 2009. godine sličnu ocenu je doneo Komitet, koji sam već pomenula, za organizovani kriminal UN, koji je u Beču konstatovao da je albanska mafija ostala pri samom vrhu svetskog podzemlja, u kome funkcioniše aktivno već 40 godina. Pipci albanske mafije i terorističkog lanca svih tih zlodela vode baš preko Albanije, sa kojom ste vi potpisali sporazum o ovakvoj saradnji. Najveće uporište na Balkanu imaju upravo na području naše južne pokrajine KiM, a kreću se od Pakistana, preko Turske, pa sve do srednje Evrope, istočne obale SAD i Kanade.
Naser Keljmendi, koji danas ima 54 godine, nalazi se na čelu trenutno najjače albanske mafijaške i kriminalne porodice na Balkanu, koja sve poslove vodi iz Tirane, iz Peći i iz Sarajeva, jer to su njegova kretanja, koji slovi za jednog od najvećeg narko bosa. Sada mi objasnite, gospođo Čomić, vi ste razumna žena i dugogodišnji ste parlamentarac, kako će država Srbija, koja u ovom trenutku ni policiju, a nije Srbija htela pod, najpre Đinđićevim, a onda Tadićevim, sada režimom da iskoristi aneks ugovora 1244, da bar hiljadu policajaca i vojnika pošalje u našu južnu pokrajinu, kako će onda država koja nema apsolutno nikakvo prisustvo policije, nikakvih organa bezbednosti, što mi vrlo dobro znamo kroz izveštaje koje dobijamo u Odboru za odbranu i bezbednost, da bilo šta preduzme, da suzbije delovanje albanskih terorističkih grupa, narko i ostale mafije, kada oni upravo uz pomoć NATO, Amerike i zapadne Evrope, EU, u koju vi hrlite da uđete, rasprodajući srpsku teritoriju i odričući se KiM, upravo sve to rade u sadejstvu za raznim obaveštajnim službama, pre svega američkom CIA? To su sve podaci i to su egzaktne stvari i niko to ne može da pobije.
Onda se postavlja zdravo i razumsko pitanje – da neko ispred Vlade Republike Srbije, Vlada Republike Srbije u ime građana, u ime države Srbije potpisuje jedan ovakav sporazum? Znate, nije epilog bio usvajanje izveštaja Dika Martija, to je samo bilo finale. On je dve godine radio na tom sveobuhvatnom izveštaju za koje je glasalo 169 poslanika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Ali, tamo su apsolutno svi šiptarski lobisti, iz svih zemalja, jer mi kao članovi delegacije smo prisustvovali toj raspravi i glasali za tu rezoluciju, a znali smo i bili svesni toga, kao što jesu i ovi iz Vašingtona, iz Stejt dipartmenta, kao što to zna i Angela Merkel, koja je došla da pruži ruku zlikovcu Tačiju, da mu da podršku da nastavi dalje sa svojim planom, a to je potpuno otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije i, naravno, sledeći nalog koji ćete dobiti od njih je, i to uočio 12. februara, pa kasnije marta meseca, a već ovih dana to provejava iz briselske administracije, da se raspuste, kako oni kažu, paralelne institucije na severu KiM…