To sve ima i te kako veze, gospođo Čomić, sa delovanjem albanske, odnosno šiptarske mafije na području čitavog Balkana, zato što oni ništa ne bi mogli da urade, UČK-a teroristi, da nisu imali direktnu podršku iz Tirane i iz ostalih mesta iz Albanije. To je ono što su činjenice i o tome su danas napisani mnogobrojni feljtoni naših ljudi i stručnjaka koji se time bave.
Što se tiče albanske mafije i onoga koliko je to poznato i ljudima koji rade u strukturama bezbednosti, znate, još je 1988. godine, kakva je takva bila, ta postbrozovska bezbednosna struktura pisala UN i tražila je da se rasvetli veza albanskih narko bosova sa političkim strukturama koje su pripremale pokušaj secesije i sada svesrdnu podršku Merkelove, Vašingtone i EU naše južne pokrajine. Ovo je zaista jedna tema koja zahteva mnogo vremena. Sami podaci koje bih iznela ovde zahtevali bi najmanje sat vremena da im o njima govorim.
Koliko se prema ovom pitanju neodgovorno odnose, pošto o ovome raspravljamo u Skupštini, narodni poslanici Republike Srbije, reći ću vam, gospođo Čomić, bruku i sramotu kada smo letos bili u sedištu NATO pakta, u koji vi hoćete da uđete, te zlikovačke organizacije, kada su se poslanici DS smejali nad podacima koje je kolega Boris Aleksić izneo tim zlikovcima, generalima NATO pakta, rekavši da je šeik Al Muhamed, jedan od zamenika…

Gospođo Čomić, htela sam da završim moje izlaganje vrlo argumentovano…

Završiću time i onda ću vam dati obaveštenje da je upravo taj šeik Muhamed, jedan od glavnih pomagača šiptarskog terorizma i organizovanog kriminala, upravo boravio 10-ak godina na KiM i da to vaši poslanici nisu hteli da prihvate kao činjenicu. Hvala.

 Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune zakona o tzv. o jedinstvenom biračkom spisku koji se danas nalazi pred nama, a to mi poslanici imamo prilike da vidimo i gospodin Šarović je na početku govorio o tome, navodno odnose samo na neophodnost da se omogući našim građanima koji žive u inostranstvu da se na način kako je to ovde nakaradno predviđeno izmenom zakona upišu u birački spisak u gradovima i opštinama, da uprave lokalnih samouprava o tome komuniciraju i obaveste diplomatsko-konzularna predstavništva u inostranstvo. Sada je očigledno, gospođo Čomić, a to moraju i građani Srbije da znaju, da se sprema velika, sada već predizborna namera, ali izborna krađa glasova jer ono što je Tuđman uradio 1991. godine u ustaškoj Hrvatskoj, očigledno sada namerava da uradi i ovaj režim, navodnim odzivom dijaspore i njihovom mogućnošću da glasaju.
Moram da napravim jednu rekapitulaciju svega što se dešavalo i da vas podsetim kao i kolege poslanike koji to tada jesu bili ili nisu, da je 2004. godine izmenom i dopunom Zakona o izboru narodnih poslanika omogućeno našim građanima koji žive u inostranstvu da glasaju. Dato je striktno uputstvo RIK kako će da se izvrši ta evidencija, kako oni navodno da se animiraju i već 2006. godine prilikom glasanja o referendumu za novi ustav Republike Srbije, a onda i za izbore 2008. godine, kako predsedničke tako i parlamentarne, ispostavilo se da je odziv naših građana u inostranstvu jako mali i da se svega njih 18.093 prijavilo u inostranstvu da glasa na 26 biračkih mesta u više zemalja.
Šta onda o nama govori izmena i dopuna ovog zakona, odnosno prvi član izmene i dopune? Da ćete suprotno Zakonu o boravištu, koji je usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije pre dva tri meseca, fiktivno vršite, preko diplomatsko konzularnih predstavništva upis birača, odnosno Srba iz inostranstva koji su navodno zainteresovani da glasaju, a ljudi koji tamo žive, pa čak i oni koji su u skupštini dijaspore i razna udruženja, kažu da uopšte nisu motivisani to da rade, pre svega zbog izdajničke politike režima, zbog saradnje sa zlikovačkim Haškim tribunalom, zbog izdajničke politike prema KiM, to su njihove reči, njihova pisma koja upućuju nama.
Šta će sada ovde da se desi? Vi nećete da prihvatite, videćemo, ali sigurna sam da nećete, amandman kolege Šarovića. Sada po ovom članu kako ste ga vi predložili navodno će da se desi da u lokalne samouprave stiže veliki, ogroman broj zahteva, njih na nekoliko stotina hiljada, jer ni ministarstvo ovog Srećkovića, Ministarstvo za dijasporu, ni Vlada Republike Srbije ne zna koliko naših ljudi živi u inostranstvu. Zna se za Beč, glavni grad u Austriji, da je jedan od najvećih centara gde žive Srbi, takođe se zna za Nemačku, u Rusiji sada, u Moskvi živi nekoliko desetina hiljada Srba, da ne govorim dalje po drugim zemljama. Onda će bez odjavljivanja boravišta, odnosno bez odjavljivanja da oni neće sada da glasaju tamo, oni će da se prijavljuju ovde, da tu kontrolu vrši diplomatsko konzularno predstavništvo i Ministarstvo inostranih poslova, a pre svega je dužan to da radi ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Tako će da se stvori fama oko toga da su oni tobož toliko zainteresovani, da njih nekoliko stotina hiljada baš 6. maja, na Đurđevdan, kada vi planirate da se održe izbori, kako već govorite, ako ne bude pre, jer vidite kako ministar fakultativno govori, takav mu je i ovaj član 30. zakona, koji je malo pre koleginica Radeta spominjala, i onda ćete da iskoristite, odnosno da ukradete njihove glasačke listiće, njihovo biračko pravo tog 6. maja, jer su se oni navodno brže bolje uputili na lokalne uprave i upisali se u taj birački spisak.
Molim vas, ta mogućnost manipulacija, pokazalo se kod Tuđmanovg režima i pokazuje se i sada u ovoj drugoj hrvatskoj vlasti i vladi da oni to rade i da vešto manipulišu sa tim. Zašto biste vi sada, nekoliko meseci pred izbore, a postoji taj zakon iz 2004. godine, menjali način kako će Srbi iz inostranstva da glasaju? Oram da vas podsetim, tu je gospođa iz ministarstva, kako je to onda, 2004. godine RIK nama objasnio i našim članovima RIK. Tada je došlo do izmene tog zakona i napravljena je posebna evidencija tako što su se u nju upisivali građani u inostranstvu koji žele da glasaju, ukoliko se ovde odjavili, a imaju prijavljeno prebivalište u stranoj zemlji. Pošto ste videli da je taj odziv veoma slab, njih je bilo 18 i nešto hiljada, a glasalo je svega nekoliko hiljada. Na biračkom mestu recimo u Sloveniji gde ima više desetina hiljada Srba nije bilo otvoreno ni jedno biračko mesto, u Americi, a da ne govorim o tome koliko je naših građana koji žive decenijama i njihove porodice, to su sada ti potomci koji takođe po ovom zakonu imaju pravo, žive u Čikagu, oni nisu imali mogućnost tamo da glasaju.
Vi ćete sada, u to sam apsolutno sigurna, da manipulišete tim njihovim navodnim prijavama da oni baš hoće u tom gradu, odnosno gde živi neko gde će oni biti prijavljeni, a naročito se odnosi na ovaj veliki broj Srba koji rade u zemljama koje sam malo pre pomenula, u zapadnoj Evropi, u Nemačkoj, u Austriji, koji su ovde bliže, pa će oni baš tog dana da dođu da glasaju. Da li vi mislite da ćemo mi da ostanemo nemi i zatvorenih očiju pred takvom prevarom? To je apsolutno nemoguće da izvedete i po ovom Zakonu o boravištu koji je usvojen pre nekoliko meseci.
Druga velika opasnost, a o tome se mnogo govori ovih dana na svim medijima u Srbiji, jesu građani koji su promenili svoje mesto boravišta ili su podstanari, a nisu prijavljeni zbog toga što njihovi stanodavci ne žele da im daju mogućnosti ugovora o zakupu stana. Takvih je nekoliko desetina hiljada u Beogradu, u raznim gradovima Srbije. Oni nisu prijavljeni na toj adresi, ali oni koji to jesu, nisu odjavljeni tamo gde su oni prijavili svoje prvobitno mesto boravišta. Šta će sada da se dešava? Oni će praktično da imaju mogućnost da glasaju i u Beogradu i u Ljuboviji i u Kragujevcu i u Čačku, na oba ta mesta zato što ovaj zakon niste uskladili sa Zakonom o boravištu građana, a Zakon o boravištu građana je takođe šupalj. O tome smo govorili kada je ovde bio ministar Dačić, zato što on ne obavezuje MUP, odnosno jedinice MUP u gradovima, u opštinama da brzo naprave i da prečiste tu evidenciju. Ko će to uopšte da uradi?
Drugo pitanje koje se postavlja, gospođo Čomić, ne mogu sada ni vas da pitam, a nije tu ni ministar, on bi jedini mogao da nam da odgovor. Da li on u ovom trenutku zna koliko je interno, kako ste vi to nazvali, raseljenih lica, naših Srba koji zbog zlikovačkog terora Hašima Tačija i Haradinaja nisu mogli da ostanu na svojim ognjištima? Mi u Kragujevcu, od gradova u centralnom delu Srbije imamo najveći broj takvih lica, a sada da pozovete nadležne iz gradske izborne komisije u gradu Kragujevcu, oni ne mogu da vam daju preciznu evidenciju. Zašto? Zato što se ažuriranje i njihovo evidentiranje na posebnim biračkim mestima, jer oni imaju pravo da glasaju samo za republičke i predsedničke izbore, tek vrši nekoliko dana ili dve nedelje pred početak izbornog procesa. Oni ne da nisu obavešteni, nego ljudi pojma nemaju. Mi to moramo da radimo, aktivisti SRS, da idemo i da ih pozivamo i da im kažemo – u toj i toj školi, u Erdeču, u Ilićevu i nekim drugim naseljima u gradu vi ćete, Srbi sa KiM koji ste ovde zbog toga što su vas šiptarski teroristi oterali sa vaših ognjišta, moći da glasate. Taj odziv nikada nije mnogo veliki zato što država sistemskim ne radi na tome, nego prepušta te ljude, pa ako glasaju glasaju, ako ne, baš ih briga. Tek sada to nećete da radite, jer oni dobro znaju da ste ih prodali i izdali i da ste se stavili potpuno u službu vaših zapadnih mentora, Hupera i ostalih koji nam otimaju KiM.
Moje kolege će nastaviti da govore o ovim drugim članovima izmena i dopuna, ali suština je ova, jer sada bilo kome u inostranstvu da objasnite, bilo kome ko se nalazi u toj skupštini naših emigranata, odnosno lica koja tamo žive u rasejanu da vi hoćete njima da učinite dobro delo, pa da im date mogućnost da se oni prijave u nekom gradu ili u opštini u Srbiji, pričam ti priču, što bi naš narod rekao. Ne, nego se spremate da nekoliko stotina hiljada glasova pokradete na izborima upravo na ovaj način i upravo njihovim fiktivnim upisivanjem i iskorišćavanjem tih glasačkih listića na dan izbora. Njihov odziv u inostranstvu u konzularnim predstavništvima biće kao i do sada veoma mali.

Hvala, gospodine predsedavajući. Vi ste povredili član 27, član 107, članove 109. i 106. Poslovnika. Ja ću sada u kratkom vremenu da vam obrazložim. Vi ste verovatno toga ili svesni ili niste.
Naime, vi ste zloupotrebili član 27. na funkciji predsedavajućeg, a u vezi člana 106, jer vi ne možete da, Poslovnik kaže – niko osim predsedavajućeg ne može da opominje poslanika ako ne govori o temi dnevnog reda. Kao što ste videli, a primetile su i kolege iz drugih poslaničkih grupa i čitava srpska javnost, koja prati ovo zasedanje, gospodin Marić je i te kako govorio o temi dnevnog reda, o Zakonu o kinematografiji.
Samo mogu da pomislim da ste vi želeli, kao Nikola Novaković, da spasite čast, ugled, lik i delo Anđeline Džoli. Verovatno je to bila vaša namera. Ilustracijom i primerom koje je gospodin Marić dao, a kasnije kada je koleginica Radeta sasvim pristojno reagovalo, rekavši vam, na način koji nije bio ničim uvredljiv, da gospodin Marić i te kako zna šta priča, i postavila je pitanje da li vi znate o čemu pričate, a ne gospodin Marić, vi ste joj izrekli, bez ikakvog razloga, opomenu i rekli ste da je ona nečim vas uvredila ili već šta, a ona je samo reagovala, kao što bi svako reagovao u tom trenutku, i ja bih, nego sam pratila gospodina Marića i gledala članove zakona koje je on apostrofirao.
Znači, vi ste zloupotrebili, gospodine Novakoviću, funkciju predsedavajućeg i član 27. Vi nikako niste imali nikakvog osnova da prekidate kolegu Marića, bila vam je neumesna i protivposlovnička intervencija, jer je jednom ilustracijom i onim što holivudska produkcija radi ovde i na koji način obesmšljava borbu srpskog naroda hteo da pokaže o čemu se radi…

Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se gospodine Novakoviću da ćete mene nešto pažljivije da slušate nego kolegu Milenkovića. Njega skoro uopšte niste pratili. Konkretno ću i jasno da nastavim u ovom pravcu u kome su govorili kolega Marić i Milenković, kada je u pitanju sveukupno stanje srpske kinematografije danas i nemogućnosti da se kroz ovaj zakon bilo šta promeni.
Naravno, radi podsećanja vas, gospodina Odalovića, koji je sa vama na mestu za stolom predsedavajućeg, ako me budete pratili, ali ja to najpre da govorim zbog javnosti i svih onih koji se bave umetnošću, filmom i, pre svega, građana koji očekuju da čuju kakvo je naše mišljenje o ovom segmentu našeg društvenog života. Napraviću jednu retrospektivu i, nažalost, moram da konstatujem da u vreme komunističke diktature Josipa Broza pojedini filmski, kako su ih tada nazivali, radnici, umetnici, bez obzira na to što su bili pojedini od njih disidenti tog doba, diskriminisani i na svakakve načine onemogućavani da deluju u to vreme. Bili su dosledniji nekim svojim umetničkim idejama, nego što je to danas slučaj, zato što je hiperprodukcija Holivuda prisutna i kod nas. Vi sada, kada vidite neke nove mlade autore sa navodno novim osvrtom i idejama koje su apsolutno unificirane i pod jednom kapom evropeizacije, evroatlantskih integracija, kako oni kažu suočavanja sa prošlošću, nagrđivanja Srba, nametanja kolektivne krivice srpskom narodu za nešto što nismo uradili, onda vidite da je u stvari to propast srpskog filma i domaće kinematografije.
Apsolutno smo uvereni da pošto nema nikakvih naznaka da će se negovati kulturni, nacionalni i istorijski identitet kroz predlog ovog zakona, niti da će to Filmski centar Srbije da radi, da će takva produkcija da bude poželjna i da će takvi ljudi da dobijaju sredstva koja su predviđena ovim zakonom i koja se budu izdvajala iz budžeta. Naravno, sredstva za razbijanje iluzija o nekom boljem životu koji zapad nudi, a koji nam uništava zemlju, otima KiM i koji je počinio jedno od najvećih zlodela u prošlom veku, a to je razbijanje one bivše države. NATO pakt je to uradio bombama i ratom koji je produkovao na prostoru bivše Jugoslavije. Takvi filmovi neće da se finansiraju, niti će takva produkcija, sve dok ne dođe patriotska vlast sa srpskim radikalima na čelu i našim predsednikom, da bude poželjna u Srbiji.
Da sam u pravu, govori i činjenica da je nedavno, sada već proslavljen u Srbiji, mladi reditelj Boris Malagurski, koji je živeo jedno vreme u Kanadi, napravio zaista impozantan poduhvat snimanjem dokumentarnog filma "Težina lanaca". On je ogromnu građu novije istorije sam prikupio, uz pomoć nekih, kako je rekao prijatelja, entuzijasta, takođe i stranaca prijatelja Srbije i svojih prijatelja koji žive u inostranstvu i napravio apsolutno u pravom smislu reči za današnje vreme, kada je dokumentarac u pitanju, spektakularno filmsko delo, gde je na jedan sažet, dokumentovan način pokazao kako se zapad svirepo odnosio prema Srbima i srpskom narodu, kako su mediji na zapadu ubedili ljude koji žive u tim državama da su Srbiji zli i loši momci i kako je čitava mašinerija i propaganda decenijama na zapadu radila protiv Srbije i srpskog naroda.
Naravno, takav film nije zaslužio da se pojavi na državnoj televiziji Srbije, iako jeste na državnoj televiziji Republike Srpske i na još jednoj drugoj velikoj privatnoj televiziji u Republici Srpskoj. Obrazloženje, koje je gospodin Malagurski dobio je očigledno je da je nepoželjna ta tema i suočavanje sa tom pravom istinom da nas NATO, Amerika i EU uništavaju svih ovih godina. Onda je on dobio obrazloženje da to sada više nema takav ekskluzivitet da se pojavi na državnoj televiziji film "težina lanaca", da se emituje, zapravo, jer je već pre toga emitovan na jednoj drugoj televiziji, sa takođe nacionalnom frekvencijom.
Eto, to je odnos države prema ljudima koji šire istinu o onome što je prava istina o Srbiji i srpskom narodu. Jugoslovenski film je bio mnogo bogatiji, kao što rekoh na početku, od srpskog filma.Sutra dolazi ovde jedan predstavnik Saveta Evrope da govori o poštovanju demokratije i ljudskih prava. Danas, svim onima koji žele slobodno da misle u Srbiji koja je pod prikrivenom okupacijom, u onom ostalom delu, a koja je okupirana na KiM, svi su sprečeni da na takav način misle, jer se uskraćuju, kao i nama poslanicima ovde, što i vi kao danas demonstrirate osnovne slobode i prava i demokratska prava da izrazimo svoj stav.
I ti filmovi, kao što su i oni koji su dobili prve nagrade u Kanu, kao što je film Saše Petrovića "Skupljači perja", zatim kasnije filmovi Emira Kusturice i svi ostali koji su remek dela naše kinematografije, zapravo pokazuju da ti ljudi nisu želeli da menjaju svoj, pre svega kulturni, umetnički, identitet i da su ostali pri tome. Sam Emir Kusturica je pokazao da želi i dalje da deluje u tom pravcu i da se zalaže za nešto što naravno vlast u Srbiji nikada neće da prihvati, u to sam ubeđena, da se ovde organizuju isključivo antiholivudski festivali jer je i kolega Jeremić, naš ovlašćeni predstavnik, rekao da mi u pravom smislu reči nemamo srpski festival filma, a imali smo, kao što je i ministar napomenuo i sa čime je i naša javnost upoznata, Dane srpskog filma u Rusiji. Jednostavno, to nekome odgovara, da se kulturni i nacionalni identitet ekranizuje i da ti filmovi ne budu nešto na šta će da se gleda kao na robu, potrošnu robu, kao što je to na Zapadu, što će lako da se odbaci.
Opet moram da pomenem u tom kontekstu našeg slavnog reditelja, gospodina Kusturicu, koji je rekao – Ne možemo mi kao Amerikanci, srpski film i sve što je umetnost i što treba da štiti kulturni identitet srpskog naroda, da svedemo na nivo hamburgera. Ali, mi se zato suočavamo sa time da i mi ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije doživljavamo od predstavnika vlasti da ozbiljne teme, ozbiljne rasprave koje srpski radikali pokreću, oni jednostavno banalizuju zato što nemaju kontraargumente, a čitava srpska javnost sada vidi, pa i ova, koja se bavi ovim umetničkim segmentom društvenog života u Srbiji, da mi imamo mnogo bolja rešenja i da ovaj zakon i te kako ima velike manjkavosti.
Da bi se uopšte filmska produkcija i kinematografija uzdigla na jedan viši nivo, o tome je govorio kolega Milenković kad ga niste pratili, mi moramo da se suočimo sa činjenicom da mi nemamo mrežu gradskih bioskopa u Srbiji, niti mesta gde ljudi mogu ono što žele da pogledaju. Sve se danas svodi na to da ljudi odlazeći u ove velike tržne centre, šoping molove, uz put svrate u nekoj pauzi ili čekaju do neke akcije i nekog sniženja ili da se dečica negde igraju na drugom mestu, da pogledaju neki film. U neko vreme koje i mi pamtimo i stariji ljudi od nas, tačno se znalo i jasno je bilo organizovano kada ljudi idu da prate određene bioskopske predstave.
Mi uopšte nemamo definisan status bioskopa kod nas. Ovaj zakon je bio odlična prilika da se to uradi. Koliko je to veliki problem i koliko je prisutan javašluk sa nekada društvenom imovinom koja je sada podržavljena i koja je u nekim gradovima u dogovoru sa republičkom Agencijom za imovinu, kao što je to slučaj u Kragujevcu, pripala gradu Kragujevcu, evo, pokazuje i slučaj Niša i južne Srbije, o čemu je govorio kolega Milenković, ali apsolutno je svuda takvo stanje u Srbiji.
Ako vi hoćete, a intencija vam je očigledno ovim zakonom, da film bude nešto što će da zadovolji široko tržište, onda ste vi promašili temu. Jer, ovo nije Vol Strit i ovo nije nešto gde će da se barata akcijama i deonicama i da u jednom trenutku to doživi krah i slom, kao što se to i desilo od strane Amerikanaca i ta navodno svetska ekonomska kriza se prenosi i ovde kod nas, što nije tačno. Mi smo opljačkani od strane tajkuna i vlastodržaca unazad 11 godina i njihovih saveznika. Vi sada hoćete da nivo kulture svedete na taj, najgori mogući nivo i da po sistemu kako ste pljačkali preduzeća, tako sada vršite pljačku u oblasti umetnosti.
Ljudi koji drže do svog digniteta, ljudi koji nikada i ni za šta ne bi promenili svoje ubeđenje i nikada ništa ružno ne bi rekli protiv Srbije i srpskog naroda, tu nemaju šta da traže. Jer, to nije tržište za njih. Gde vi to treba da plasirate, odnosno ovi koji će da finansiraju takve projekte? Na zapadno tržište. Sigurno nećete da tražite pomoć od prijatelja naših u svetu, kao što je Ruska Federacija i kao što su druge zemlje koje imaju fantastične reditelje i razvijenu kinematografiju.
Gospodine Novakoviću, vama je možda malo poznato da je brazilski film i njihova kinematografija, pored slavne ruske, jedan od najpriznatijih u svetu. Ali, malo ljudi u Srbiji zna, ja to znam spletom okolnosti jer sam već mesecima unazad pozivana od strane brazilske ambasade da posećujem dane u nedelji kada oni organizuju projekciju nekih svojih filmova, da su to takođe filmovi iz produkcije antiglobalističkih filmova. Jedino ako se okrenem tome i ako se suprotstavimo toj medijskoj najgnusnijoj politici Zapada i njihovoj slici koju stvaraju o Srbima, mi imamo pravo da kažemo da smo mi podigli nivo domaće kinematografije na neki nivo i da ostavimo tu budućim generacijama.
Ne radi se ovde samo o nemogućnosti da se Srbi profilišu u svetu, jer to oni ne žele, jer nas smatraju groznim i sve najgore misle o nama i samo im je cilj da nas porobe i da nam otmu naše resurse i da unište našu zemlju, a da ne govorimo da su u pitanju samo ozbiljne teme. Šta je bilo 90-ih godina, odnosno 80-ih godina, krajem 80-ih, sa našim čuvenim rediteljem Slobodanom Šijanom? Njegov film "Maratonci trče počasni krug" je proslavljen na prostorima one bivše zemlje, znači u pitanju je jedna komedija, on je takve filmove snimao i kada je trebao da potpiše ugovor sa jednom producenskom kućom, baš u Americi i na zapadu on je postao persona non grata. Ni komedija im se ne dopada jer on je Srbin, a Srbi su ovakvi i onakvi. Ta njihova slika o nama se nije promenila i lažete i obmanjujete građane Srbije i vi iz G 17 +, i vaš Dinkić, i Boris Tadić, i svi vi koji govorite građanima Srbije da nam oni žele nešto dobro. To uopšte nije tačno. Samo stvaranjem velikih kroz produkcije koje naravno država Srbija neće da finansira filmove o našim velikanima, o našoj istoriji, mi možemo da se predstavimo u najboljem smislu i da tražimo put i pravac, a to ova vlast ne želi da slika onakva kakva treba da bude, dostojanstvenom i hrabrom srpskom narodu dopre do nekog drugog u svetu.
Mnogi su ovde pominjali, pa vidim da ministar nije odgovorio, u godini obeležavanja našeg nobelovca Ive Andrića, o tome da do dana današnjeg nije snimljen film po njegovom romanu " Na Drini ćuprija", taj film će početi verovatno, zapravo sigurna sam sledeće godine da se snima. Ali ne sredstvima Vlade Republike Srbije nego Vlade Republike Srpske jer Vlada Republike Srbije nije imala sluha kao nešto su obećali da ako iz ove siće koja postoji u ovom zakonu budu mogli da izdvoje neka sredstva, ne verujem da će im to pasti na pamet, da pomognu to veliko i grandiozno delo Andrićevo koje treba na filmsko platno da postavi Emir Kusturica. Ali je zato Vlada Republike Srpske odlučila to da uradi. To sve zbog toga što se od Srba prave ratni zločinci, pa tobože da se neko tamo ne bi uvredio kada bi to video i da nekome ne zasmeta da se pravi film o Andrićevom delu koje je dobilo Nobelovu nagradu.
Što se tiče dokumentarnog programa koji se plasira našoj omladini i koja bi trebala i po našem obrazovnom programu da ima za cilj da svest o tome ko smo mi i kakav smo narod, i koji su naši potencijali, da smo mi u stvari jedna zdrava nacija i da treba da se osvrnemo na sebe i na svoje prijatelje, mi takve dokumentarne programe gotovo da nemamo jer jednostavno sve se preduzima od BBS i nekih stranih produkcija.
Uopšte, takvi filmovi koji su u poslednje vreme snimaju, a naročito oni koji dolaze sa prostora bivše Jugoslavije, pogotovu iz BiH, to je čitava hiperprodukcija gde se govori o navodnim zločinima Srba, o navodnom genocidu Srebrenice, i te kako su poželjni za razne organizatore festivala ovde u Srbiji.
Završiću time, a to je nešto što celokupna srpska javnost možda malo zna, znaju ljudi u mom gradu, u Kragujevcu, ali ne verujem da su i kolege poslanici za to čuli, postojala je jedna zaista prava iskrena ideja Emira Kusturice da se u Kragujevcu u centralnom delu Srbije napravi kulturni trg, odnosno centar u prostoru bivše Fabrike "Zastava", koji bi se, kako je on tada rekao kada je to najavio i kada je došao na poziv Veroljuba Stevanovića, gradonačelnika Kragujevca, trebao da se bori protiv imperijalističkog zla. Znači, da bude kulturni centar gde će da postoji jedan veliki bioskop, gde će da postoji manjih pet bioskopa i gde će da se prikazuju isključivo antiglobalistički filmovi. Naravno, zbog slikanja i zbog kampanje u tom periodu, vaš kompanjon Veroljub Stevanović je prihvatio i pozvao je Kusturicu da dođe u Kragujevac, međutim, kasnije, kako ste se zajedno sa ovom njegovom strankom "Zajedno za Šumadiju", potpuno okrenuli NATO paktu i kako je on na kongresu svoje stranke u Kragujevcu raširio zastavu NATO pakta i EU, neko ko je antiglobalista i ko bi prikazivao takve filmove postao je nepoželjan za Stevanovića i za vaše kompanjone iz G17 u Kragujevcu.
Ta ideja nije realizovana, ali verujem da će i ta njegova i sve ono što radi sada već poznati Boris Malagurski i mnogi drugi mladi ljudi koji žele da šire istinu o Srbiji i koji žele da se bore protiv tog imperijalističkog kiča i zla, naći svoj put i prostor, naravno, ne pod vašom vlašću, ali mi ćemo učiniti sve da im to u budućnosti omogućimo, jer upravo ovakve teme i sve ono što je činjenica i što ne možete da pobijete ni jednim protivnim argumentom je ono što podstiče te ljude koji su apsolutno sada i nepoznati javnosti, da se bore jer, kako i slogan naše stranke kaže , Srbija je večna samo dok su joj deca verna.
Ti ljudi i ti umetnici biće verni svojoj ideji jer kako su oni koji su provodili u gulazima u Sibiru po više godina, posle izlaska iz tih zatvora ostali verni tim svojim idejama i nastavili da snimaju filmove i da se bave umetnošću, iako su bili proganjani, kako su to radili oni koji su bili u zatvorima pod komunističkom diktaturom, verujem da će i pod ovom poluprikrivenom okupacijom u Srbiji ti ljudi jednoga dana, zajedno sa nama na vlasti, ugledati svetlost dana i učiniti nešto dobro za srpsku kinematografiju. Hvala.

Gospođo Čomić, koliko je preostalo vremena poslaničkoj grupi Srpske radikalne stranke?
(Predsedavajuća: Osam minuta.)
Ukupno?
(Predsedavajuća: Da.)
Gospodine Ljajiću, dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka smatra da treba da se obeležava 21. oktobar kao dan sećanja na spomen na 21. oktobar 1941. godine, kada je u mom rodnom Kragujevcu nemački okupator izvršio pokolj nedužnih civila, dece, đaka kragujevačke gimnazije, kao i da to treba da bude dan kada se obeležava sećanje na sve srpske žrtvama u celoj Srbiji. S obzirom na to da smo mi podneli da se 21. oktobar radno obeležava, osvrnuću se na sadašnji način obeležavanja 21. oktobra, koji se uglavnom ticao mog grada Kragujevca i, nažalost, ove godine najveće zloupotrebe od strane državnih zvaničnika, pre svega Borisa Tadića, kao predsednika Republike.
Osim toga što sam rođena i živim u Kragujevcu, ja sam i đak Osnovne škole "21. oktobar" i od perioda kada se održava manifestacija "Veliki školski čas", dakle, od 1971. godine, ali i kasnije, kada sam krenula u osnovnu školu, naša škola je bila jedan od organizatora zajedno sa kragujevačkom gimnazijom i gradom Kragujevcem održavanja manifestacije "Veliki školski čas", gde smo uz stihove Desanke Maksimović, Mire Alečković, uz govore Miloša Žutića, Mire Stupice, Svetlane Bojković, mi, deca tog hora, učestvovali u toj manifestaciji, kao i drugi koji su, pre svega, pripadnici kragujevačkog pozorišta "Teatar Joakim Bujić" ili školskih sekcija.
Josip Broz, koji je najodgovorniji za velika stradanja srpskog naroda, o tome smo pričali prekjuče kada je bio Zakon o rehabilitaciji, i za ubistva ogromnog broja od strane komunista i Srba i Srba rimokatoličke i muslimanske veroispovesti, nikada nije uradio ono što je uradio Boris Tadić. Znači, Broz koji je činio sve da srpski narod u onoj SFRJ, tako što je pomagao Šiptarima i pripremao ih za ovo što oni danas rade, otimaju našu južnu pokrajinu, tako što je hrabrio ustaške vođe tog vremena, komunističkog doba, koji su učinili drugi genocid nad srpskim narodom 1991. godine, dakle, nikada se nije pojavio on kao takav veliki vođa, maršal, kako su voleli da ga zovu, na "Velikom školskom času" da drži govor.
To govorim, gospodine Ljajiću, pre svega i zbog ličnog iskustva i zbog činjenice da takav način zloupotrebe takve manifestacije, koja predstavlja sećanje na ogromnu tragediju, na jedan pogubljeni grad 1941. godine, kada je streljano, po onome o čemu su pisali mnogi istoričari, kao i kustos našeg muzeja, gospodin Brkić, kao i istoričar Manceslav Glišić i mnogi drugi, dakle, samo od tog dana 21. oktobra 1941. godine od sedam časova ujutru do dva sata popodne 2.782 civila, a među njima 217 maloletne dece i 60 učenika kragujevačke gimnazije. Nikada se nije desilo ni da oni komunisti poput Bakarića, Dolanca i ostalih zloupotrebljavaju na takav način "Veliki školski čas" i da vrše svojevrsnu političku promociju, a to je, na zgražavanje mojih sugrađana, ove godine uradio Boris Tadić.
To više nikada ne sme da se ponovi, bez obzira koja je vlast u Srbiji, ko je njen predsednik i ko su državnici u Srbiji, jer to vređa ljudsko dostojanstvo, a pre svega licemerje Borisa Tadića i sve one poruke koje su mediji preneli, a koje je on izrekao na početku komemoracije, odnosno na početku manifestacije "Veliki školski čas". On je tada rekao da mi, citiram, na današnji dan prizivamo u sećanje sve poginule u borbi za slobodu i odbijamo iz sećanja sve koji su u naše ime sarađivali sa okupatorom. Šta on danas radi? On u ime onih koji su nalogodavci njemu lično i ovoj lasti, podaničkoj, u Srbiji sarađuje sa okupatorom na Kosovu i Metohiji. Kako ga nije sramota? On je juče pozvao Srbe da se sklone i uklone sa barikada, a samo pre mesec dana na "Velikom školskom času"…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas o temi dnevnog reda i o amandmanu.)
Tema dnevnog reda je sramota koju je vaš predsednik stranke i predsednik države priredio mom gradu Kragujevcu i građanima Srbije.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, niste podneli amandman o sramoti, niti amandman o postupcima izabranih lica u drugim institucijama, nego ste podneli amandman kojim želite da menjate stav 1. u članu 5, pa vas molim o temi dnevnog reda. Izvolite.)
Neću da vam se zahvalim, jer je moje pravo da koristim dalje vreme po amandmanu poslaničke grupe. Gospođo Čomić, vi onda razmišljajte kako će sada ovu vašu intervenciju da tretiraju moji sugrađani koji prate ovaj prenos. Ne samo oni, nego i građani Šapca, građani Podrinja, građani Mačve, građani Kraljeva, gde je Vermakt odlučio da takvom odmazdom za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 nedužnih civila, a za ranjenog nemačkog vojnika 50 civila. To je zaista bolno sećanje i nešto što niko nikada ne treba da zloupotrebljava u bilo koje političke svrhe.
Ovi ljudi, istoričari, poput dr Žutića, njegovog kolege, malopre pomenutog, gospodina Glišića i kustosa kragujevačkog muzeja, gospodina Brkića, su svoj doprinos rasvetljavanju istine i zločina koji se desio u Kragujevcu dali kroz svoje naučne radove. To je nešto što treba da bude opomena svim budućim generacijama, a vama koji ste na vlasti i predsedniku Republike, koga imam pravo da pominjem ovde, jer je on izabran od strane građana, treba da bude opomena to da, osim toga što morate da se suočite sa tim ko su kroz istoriju bili neprijatelji srpskog naroda, morate da se suočite i sa tim šta je sadašnjost. Sadašnjost je da nemački vojnici pucaju na nedužan srpski narod na Jarinju i Brnjaku, da hoće da proteraju poslednjeg Srbina sa Kosova i Metohije. Da oni to, gospodine Ljajiću, tako otvoreno mogu, vršili bi odmazdu i dan danas, kao što su to fašisti radili 1941. godine u Kragujevcu i širom cele Srbije. To je njihov cilj i njihova politika, da se uništi srpski narod i da ne možemo da opstanemo na svojim ognjištima i da se borimo za svoju slobodu.
Simbol prkosa, Spomenik V3 palim đacima i profesorima kragujevačke gimnazije i drugi spomenici i čistačima obuće, simbol prkosa i otpora, to je ono na šta se mi ponosimo u našem kragujevačkom Spomen parku, kao i spomenici u Kraljevu i u Šapcu, u Mačvi i u drugim krajevima Srbije koji trebaju da budu putokaz budućim generacijama da samo borba za slobodnu Srbiju, za slobodu srpskog naroda predstavlja nešto što je sveto. Nas je tome od osnivanja naše stranke učio naš predsednik dr Vojislav Šešelj. On se iz Haškog kazamata, to vi vrlo dobro znate, devet godina bori za našu slobodu, ali mi ćemo to nastaviti i svako dete koje se danas rodi u Kragujevcu zna da jedino tako, poštujući ono što su naše tradicije i klanjajući se pred senama tih nevino stradalih žrtava, mora da se bori za slobodu Srbije. Hvala.

Gospodine Todoroviću, potpuno je neprihvatljivo da ovakav član ostane u zakonu, zbog toga što, s obzirom na činjenicu da sam već osam godina u Odboru za odbranu i bezbednost, i vi ste svedok toga da najviše govorimo o službenoj tajni i neophodnosti da se službe bezbednosti zaštite. Po ovom predlogu, građani to moraju da znaju, i zaposleni u MUP koji dođu pod udar disciplinske komisije, vi predviđate da jedno lice može da bude ono koje nije zaposleno u MUP. Pitam vas da li će to biti i Nataša Kandić, Sonja Liht, Sonja Biserko, Hašim Tači? Šta ja znam šta može vama da padne na pamet - ako lice nije zaposleno u MUP. Naše službe bezbednosti su i te kako pod naletom i udarom stranih obaveštajnih službi, raznih oficira za vezu, što takođe dobro znate, kada imamo izveštaje, pre svega bezbednosnih agencija i neverovatno je da vi dovodite u opasnost sprovođenje jednog opsežnog i detaljnog kao što je disciplinski postupak zbog prekoračenja ovlašćenja i drugih situacija koje može da se dogodi u okviru MUP u dodir sa nekim licem sa strane.
Neverovatno je, gospodine Todoroviću, da pristajete na takve ucene i ultimatume, s obzirom na to da se ipak gospodin Dačić i vaše ministarstvo u ovoj situaciji koja je više nego vanredna za Srbiju, zbog položaja naših sunarodnika na barikadama i njihove egzistencije, trudite se da se održite u okviru proklamovanih rezolucija usvajanih ovde i državne politike, za razliku od Tadića, koji je danas otišao u otvorenu izdaju.

Gospođo Čomić, nastaviću jednim delom da dopunim ono što je gospođa Radeta rekla obrazlažući amandman SRS na član 1. nekim konkretnim podacima, jer vam je ona apsolutno precizno, gospodine Čikiriz, objasnila formu kako ne može da dođe do zloupotrebe i zbog čega je SRS i ona lično podnela amandman na član 1.

Da niste u pravu, gospodine Čikiriz, kada ste govorili, ne slažući se sa našom argumentacijom, nas srpskih radikala, kada ste rekli da postoje mnogobrojne presude i procesi pred nadležnim sudovima, žao mi je što nije ministar ovde da nam odgovori, verovatno bi morala da zna koliko je takvih postupaka nasledila i u toku njenog mandata, ako su započeti protiv onih koji su bili pripadnici Brozovih komunističkih snaga koji su izvršili zlodela nad nedužnim srpskim narodom, reći ću vam, a i vi ste odavno u Kragujevcu i trebalo bi da poznajete situaciju kada je u pitanju samo spisak žrtava sa područja gružanskog, odnosno kragujevačkog sreza, ali da vam kažem da, kao što nije bilo moguće ništa uraditi pre 20 godina, kada su podnete, gospođo Čomić, prve krivične prijave protiv tih komunističkih vođa koji su izvršili ta zlodela nad srpskim narodom, tako neće biti moguće da se svi ljudi koji su stradali pod takvim režimom rehabilituju po ovom zakonu. Ovaj zakon je potpuno besmislen.

Mi smo vas u toku rasprave, baš govoreći o članu 1, podsetili, jer je predlagač stavio da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava, do dana stupanja na snagu ovog zakona. Izvinite, ali i nacizam je neki ideološki ili politički razlog. Da li to znači da će po ovom zakonu svi oni koji su zastupali tu najgoru antiljudsku ideologiju, ako tako možemo da nazovemo jedno od najvećih zla 20. veka, da rehabilitujemo ovim zakonom? Kako sada stoji ova formulacija, to može da vidi i gospodin Čikiriz, koji uporno brani član 1. Predloga zakona, to je onda moguće, ili da se rehabilituju pripadnici nacističkih i Hortijevih snaga, o čemu je govorila gospođa Radeta, u Vojvodini, ali to je opet vezano za uslov koji vam postavlja Mađarska država oko povraćaja imovine i onoga što oni vide kao buduću projekciju na području naše sverene Autonomne Pokrajine.

Zbog toga što je nevešto i ne argumentovano gospodin Čikiriz pokušao, kao pripadnik SPO, da ospori amandman SRS, da vam pročitam samo jedan deo izvoda jedne od prvih krivičnih prijava koje su podnete protiv tih komunističkih zlikovaca davne 1991. godine, a do dana današnjeg apsolutno nikakav epilog ne postoji.

Pročitaću vam krivičnu prijavu koju je podneo advokat Milan V. Tišović protiv Milovana Đilasa 1991. godine za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Krivičnog zakonika SFRJ:

Imenovani je bio aktivni učesnik rata od 1941. do 1945. godine. Bio je u najužem rukovodstvu organizatora i direktno je učestvovao u donošenju odluka po kojima su likvidirani viđeniji ljudi, domaćini, koji su shvatili besmislenost ubijanja u prvom redu braće po veri, a zatim i ostalih ljudi koji nisu hteli prići pokretu kojim je imenovani pripadao. Za bavljenje u rodnoj Crnoj Gori izvršio je direktno, ili posredno takva zlodela, da je u narodu ostala kletva – da Bog da ti Đilas sudio. Ova kletva najbolje pokazuje kakav je sudija imenovani bio. Od tog njegovog sudovanja, ostalo je mnogo grobova punih jama u koje su žrtve najhumanijeg slobodarskog, kako su to komunisti nazivali, predvođeni Brozom i Đilasom, pokreta bacane.

Potom su u ovoj tužbi, ja samo govorim o izvodima, opisani pojedinačni slučajevi za koje je postojala osnovana sumnja, a državni organi ništa nisu uradili u proteklih 20 godina da ih je Đilas počinio.

Takođe su podnete krivične prijave pre 20 godina protiv Miodraga Tripkovića zvanog Mačak, Raše Lepenca, Milana Lukovića, itd, zbog činjenice, kao što to stoji ovde, nisu hteli da se saslušaju svedoci iz Kruševca, kao i svaki drugi grad u Srbiji i Kruševac je imao žrtve koje su okupatori pobili i računa se da je oslobođenje grada stajalo negde oko 870 građana Kruševca.

Kada bude moj amandman na redu, na član 13. govoriću o ovim žrtvama sa područja a njih je na stotine, nekadašnjeg Gružanskog sreza, sa područja grada Kragujevca. Ali, evo, pomenuću samo sada, a nastaviću pošto isti advokat pre 20 godina je podneo tu krivičnu prijavu protiv Mijalka Todorovića zvanog Plavi, rođen u selu Dragušice, nastanjenog tada pre 20 godina u Beogradu, jer je bio jedan od najpoznatijih učesnika zadnjeg rata na području Šumadije i u njemu je narod ovog kraja, zaista koji je doživeo takve strahote, sačekao oslobođenje u Drugom svetskom ratu, ali su počela velika stradanja i on je ne samo izneverio nadanje naroda, a pogotovo narod njegove Gruže, već je učinio i direktno i indirektno sva ta zlodela.

Prema tome, argumentacija koja je u članu 1. iznela gospođa Radeta obrazlažući zašto moramo na ovako jasan način da definišemo u startu prvi član zakona, dovoljno govori da vi nećete besmisao ovog zakona i unošenje jednog duha nečega što nije ni potrebno da se, kako je to rekao pre neki dan kolega Martinović, razvija građanski sukob između partizana i četnika, jer inače su u poslednjem otadžbinskom ratu, a o tome je najviše govorio naš predsednik u haškom kazamatu, dr Vojislav Šešelj, svi Srbi i svi oni koji su stali u oslobođenju, a bilo ih je Srba i Muslimana i Srba katolika, kao što ih je bilo, a govoriću o tome kasnije, u vreme Drugog svetskog rata, su se nazivali četnicima jer su se branili od NATO, od Amerike, od ustaške hrvatske vlasti, od onih koji su razbili jedinstveni nacionalni i verski prostor bivše Jugoslavije. Hvala.

Hvala gospođo Čomić. Doktor Žutić je podneo amandman na član 1. da se u stavu 1. tačka 1) menja i glasi, moram da pročitam zbog prisutnih poslanika i javnosti kako on to predlaže u ime SRS, da se – na teritoriji nekadašnje Kraljevine Jugoslavije do 1946. godine FNRJ, SFRJ, SRJ, Srba raznih veroispovesti i državljana bivše Jugoslavije i Republike Srbije, sa ili bez sudske ili administrativne odluke.
Govorili smo o tome kada je bila načelna rasprava da je ovako predloženi član 1. i stav 2. zakona, kao i član 2. apsolutno neprihvatljiv, a ovo je potpuna besmislica u formulaciji, jer vi kažete da pravo na rehabilitaciju imaju lica izvan teritorije Republike Srbije koja su stradala bez sudske ili administrativne odluke, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Pa, gospođo Čomić, kada je Srbija postala samostalna država? Kada je ona kao status Republike dobila, dobro znate Ustavom iz 1990. godine, a posle onog lažnog referenduma separatista Mila Đukanovića je dobila samostalnost 2006. godine. Kako je onda moguće da ovako nešto ostane u Predlogu zakona? Da li vi onda hoćete selektivno da primenjujete, pod znacima navoda, zakon ili brinete da i partizani i pripadnici Ravnogorskog pokreta budu rehabilitovani, a Srbi su bez obzira da li su Srbi pravoslavci, Srbi rimokatolici ili Srbi muslimanske veroispovesti, gde god da oni su živeli na području bivše Jugoslavije, jer ta država je egzistirala posle Drugog svetskog rata.
Jel to tačno ili nije? To su činjenice. Ja ću vam navesti neke primere, i to je bila intencija dr Žutića iz SRS, da se izvrši, da postoji mogućnost rehabilitacije, ali mi vidimo da to u startu nije moguće, svih Srba, bez obzira da li su pripadali partizanima ili četnicima i koje vere su bili sa prostora bivše SFRJ, kakav je njen naziv bio u krajnjem obliku one velike države.
Prema postojećim odredbama i predlozima zakona to apsolutno neće biti moguće, pa se onda postavlja pitanje – ko će da rehabilituje Srbe iz Crne Gore koji su na ovakav način, pod Milovanom Đilasom, koga sam malo pre pominjala, pod Tempom, stradali, a to su čitavi ravnogorski odredi časnih Srba i boraca protiv fašista iz plemena Vasojevići. Ko će da rehabilituje Srbe iz Makedonije? Ko će da rehabilituje Srbe sa područja Republike Srpske Krajine, sa područja Republike Srpske, krajiške Srbe? Ko će da rehabilituje majora Lazara Tešanovića koji je bio komandant četničkog odreda u BiH i jedan od najbližih saradnika đenerala Draže Mihajlovića koji je mučki ubijen 1947. godine?
Mi se zalažemo da tu rehabilitaciju imaju Srbi za koje možda javnost manje zna. Dr Žutić je pisao knjige o tome. U ideologiji srpskog nacionalizma dr Vojislav Šešelj je takođe pominjao te ljude koji su bili pripadnici ravnogorskog četničkog pokreta i bliski saradnici Draže Mihajlovića a koji su bili druge veroispovesti. Među njima je i Niko Bartulović, koji je bio istaknuti književnik, koji je rođen na Hvaru i koji je bio blizak vojvodi Biračninu a kasnije i vojvodi Žujoviću, koji su bili komandanti četničkih jedinica u Dalmaciji i tamo se borili protiv okupatora i fašista. Inače, Niko Bartulović je bio, osim toga što je bio intelektualac i književnik, blizak prijatelj i sa Vladimirom Đorovićem i sa Ivom Andrićem.
Takođe, drugi književnik koji je likvidiran odnosno osuđen pod komunističkim režimom na sedam godina robije, i to u onoj grupi od 23 kojoj je suđeno zajedno sa đeneralom Mihajlovićem je Đuro Vilović iz Brela kod Makarske, koji je pod komunističkim režimom osuđen zbog verbalnog delikta, kao što se sada sudi u ovom kazamatu, antisrpskom sudu, našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju. Eto, isto tako su i komunisti radili posle Drugog svetskog rata i Đuru Vilovića osudili na sedam godina robije.
Moram još da vam kažem, gospođo Čomić, da su obojica imali, a nije tu gospođa ministar, to bi za nju bio podatak, dakle, treba da se pokrene njihova rehabilitacija, obojica su imali jugoslovensko državljanstvo. Znači, nikada nisu imali hrvatsko državljanstvo.
Tu su i mnogi pripadnici ravnogorskog pokreta koje je potrebno rehabilitovati a koji su pripadali muslimanskoj veroispovesti, kao što je slučaj književnika Mustafe Mulića koji je rođen u Livnu i koji je bio narodni poslanik i biran za narodnog poslanika 31. godine i 37. godine je ovde sedeo, u skupštinskim klupama. Zaista, ima još mnogo, ali zbog nedostatka vremena ja ne mogu da nabrojim sva ta imena pripadnika dalmatinskih četničkih odreda odnosno brigada koji su učestvovali, a bili su Srbi, rimokatolici, učesnici pokreta, rame uz rame sa četnicima đenerala Mihajlovića, jer to neće da uradi, gospođo Čomić, ustaška, hrvatska država, a vidite da to Srbija sada sužava. Jednostavno, samo na primeru ove dvojice istaknutih intelektualaca, odnosno trojice, ja sam vam pokazala da je potrebno da se prihvati amandman dr Žutića, da bi to bilo moguće i da bi oni mogli da ostvare svoja prava.

Gospođo Čomić, mislim da ću nekim podacima i ono što je govorio prof. Žutić i kolega Marić, ali sa dodatnom argumentacijom da završim ovu besmislenu polemiku sa nekim ko je ideološki zaslepljen i ko je tu školu učio pod Brozovim komunističkim režimom, a mi kao odgovorni ljudi i kao neko ko sledi ideologiju srpskog nacionalizma, a to je stvaranje jedinstvene srpske države velike Srbije, imamo argumente i istorijske činjenice koje idu u prilog Ravnogorskom pokretu đenerala Draže Mihajlovića.
Lepo vam je kolega Marić rekao, to manje javnost u Srbiji zna, mi smo se zalagali za to da 31. avgust bude dan ustanka u Srbiji jer je tada slavni, njegovo ime treba zlatnim slovima da bude upisano u istoriji Srbiji, hrabri potpukovnik Veselin Misita sa četničkim odredom oslobodio Loznicu i došao u Podrinje, pošto se nalazio sa svojim četničkim jedinicama u Doboju gde se borio protiv okupatora. Ostaće zabeleženo, bez obzira koliko to hoće neko da negira, da je bio prvi oficir koji se na takav način suprotstavio okupatoru koji je pozvao Nemce da se predaju, kada oni to nisu hteli da urade on je oslobodio Loznicu i to je prvi oslobođen grad u srpskim zemljama. Poginulo je 17 Nemaca, a 96 ih je ranjeno.
Osim toga, đeneral Draža Mihajlović je za svoju borbu protiv fašizma i odlikovan, što takođe jedan kolega ovde ne zna, od strane tada savezničkih snaga, odnosno Amerike, koji danas čine zla nad čitavim čovečanstvom i ponašaju se isto kao nacisti i hitlerovci u Drugom svetskom ratu, ali on tada odlikovan sa njihove strane, a četnici Ravnogorskog pokreta su oslobodili Višegrad, ubili više od 200 Nemaca.
Pored Loznice, oslobodili su i Kruševac. Minirali su prugu Niš – Zaječar. Mogla bih o tome da vam pričam kao i sve kolege srpski radikali dugo, jer su se borili kao hrabri i pravi vojnici i heroji protiv nemačkog okupatora, odnosno fašista, kao i protiv ustaša u Krajini, odnosno Bosni i Hercegovini.

Meni je žao, gospođo Čomić, što gospođa Malović u ovom trenutku izlazi, zato što imam jedno konkretno pitanje. Gospodin Ćosić ne može da mi odgovori, a tiče se Ministarstva pravde i Tužilaštva za ratne zločine, zato što, u prilog ovome što je rekao gospodin Munjić i kako je zahtevao u ime SRS, da se besmisleni član briše, naslov iznad tog člana. Ilustrovaću vam to jednim primerom, kako se kod konkretnih zločina koji su se desili, i kod konkretne činjenice koju ću da iznesem, danas država Srbija oglašava.
Kako ćete onda da sprovedete ovaj zakon koji je u pravno smislu besmislen. Pokazali smo to, a videćete u članu 5, a evo i u članu 2. i u 1. članu, gde niste prihvatili amandman gospođe Radete, da sprovedete kada ćutite pred nekim strašnim činjenicama.
Vi ste od 2000. godine, kada ste došli na vlast, da biste se dodvorili Amerikancima, NATO patku, zlikovačkom Haškom tribunalu, izručili čitavo vojno i političko rukovodstvo Srbije, izmišljali nekakve masovne grobnice, to je radio ministar Dušan Mihajlović, bavili ste se produkcijom srpskih zločina, kao vlast u Srbiji, vi DOS-ovci koji ste došli pučem 5. oktobra na vlast, a pred konkretnom stvari koja se desila 2006. godine, kada je u zadužbini kralja Petra prvog Karađorđevića na Oplencu otkrivena grobnica, u kojoj je bilo 28 kostura, i dostavila vam je zadužbina sve to, vi ćutite i taj tužilac i taj specijalni sud i svi vi koji radite za Haški kazamat i na štetu Srba, a činjenica je da su Nemci, okupacione snage, 1942. godine i među njima se nalaze, među tih 28, upravo te žrtve, ubili te ljude zato što su bili pripadnici antifašističkog Ravnogorskog pokreta Đenerala Draže Mihailovića.
Šta su ovi Brozovi komunisti i kumrovački đaci, koji danas sede ovde u skupštinskim klupama, učili? Da su vojnici i Ravnogorski pokret Đenerala Mihailovića bili na strani okupatora. Ovo vam govori, ti ljudi koji su bili, a dali smo vam mnogo primera herojske borbe u odbrani srpskih nacionalnih interesa u čitavim srpskim zemljama, na granici velike Srbije, a evo u Topolo i njenoj okolini ljudi su od strane Nemaca ubijeni samo zato što su bili pripadnici Ravnogorskog pokreta 1942. godine. Što ćutite onda? Kaže taj specijalni tužilac – nemamo dovoljno elemenata i nemamo kvalitetan DNK da utvrdimo. Pa porodice tih žrtava traže da se to utvrdi. Eto kako kod jednog konkretnog slučaja to ne možete da uradite i pored pet urgencija koje su vam stigle iz Topole, iz zadužbine. Onda treba svi da znaju da je ovaj zakon samo obična farsa i da on uopšte ne možda da se sprovede u delo.

Hvala vam, gospodine Novakoviću. Povređeni su članovi 107. i 27. Poslovnika. Javljam se u zaista teškom trenutku po građane Srbije, naše sunarodnike na KiM, jer mi održavamo ovu sednicu i raspravu o amandmanima na Zakon o rehabilitaciji, na događaje koji su se desili u periodu od 1941. godine pa na dalje, kada su svi mediji i čitava javnost dobila izjavu Borisa Tadića koji je izdao Srbe na KiM, koji je prodao vitalne državne i nacionalne interese…
Ima veze sa Poslovnikom. Molim vas da mi ne dobacuju iz sale, imam svoje vreme, gospodine Novakoviću, da me zaštitite od onih koji učestvuju, zajedno sa Tadićem, u izdaji države i naroda i Srba na KiM.
(Predsedavajući: Molim vas, bez neposrednog obraćanja. Molim vas da ukažete koju sam to povredu učinio, do sada još ništa nismo čuli.)
Povredili ste, gospodine Novakoviću, time što ste trebali da budete, baš kao i ja, kao potpredsednik, obavešteni o ovoj sramnoj izjavi Borisa Tadića, koju su mediji objavili i da, u najmanju ruku, zatražite, kao predsedavajući sada, da se hitno održi i da za to obezbedite predstavnike Vlade koji danas u dva navrata nisu došli na sednicu Odbora za KiM, a samim tim i sednicu Skupštine.
U svojoj izjavi za medije Tadić kaže: "Pozivam zvaničnike KFOR, Euleksa i političke predstavnike Srba na trenutno smirivanje situacije i obezbeđivanje pune slobode kretanja"…
(Predsedavajući: Gospodin Tadić ne može da napravi povredu Poslovnika, niti da utiče na rad Narodne skupštine.)
Ako vas nije sramota, gospodine Novakoviću, da učestvujete zajedno sa Tadićem u izdaji vitalnih državnih i nacionalnih interesa, to onda vama neka služi na čast.

Gospodine Novakoviću, opet ste povredili dostojanstvo Skupštine, sada drugi put, član 27. jer vama nije potreban, osim zamenika sekretara…

Moraću brzo, gospođo Čomić, jer ostalo je samo 30 sekundi i ovih mojih dva minuta. Ovo je zaista skandalozno da Vlada nije prihvatila moj amandman, jer mi smo po osnovu zakona, za koji smatramo da je nakaradan i neprimenjiv, izneli niz zamerki. Sud mora da učestvuje u istraživanju činjenica kada stranka iznese dovoljno činjenica da se utvrdi neki konkretan slučaj i zaista je toliko bilo primera, gospođo Čomić, koje smo mi ovde u toku načelne rasprave i u pojedinostima izneli. Evo, ispred sebe imam samo jedan deo žrtava komunista u Kragujevcu i okolini, ali nema mogućnosti to da pročitam. Zamislite, ako zainteresovana stranka ne iznese neke činjenice do kojih su neki drugi ljudi došli, vi kažete, odbijajući moj amandman, da to sud neće da radi, nego da može.
Pošto se desilo, a to ste čuli, da li je tako, da je ustaška hrvatska vlast uhapsila nekadašnjeg visokog funkcionera Josipa Boljkovca pod optužbom da je u Drugom svetskom ratu kao komunista, odnosno posle toga, počinio niz ratnih zločina. Ta tema je aktuelizovana u Srbiji preko noći. Onda smo mi mogli da čujemo i izjavu Tužilaštva za ratne zločine i Bruna Vekarića koji je pružio odličan primer u maniru – jeste, ali ne mora da bude i nas to ne zanima. On je zapravo izjavio i rekao: "Većina ilegalnih streljanja je bila posle rata, ali mi u nekim slučajevima pomažemo logistički. Svaki slučaj ratnog zločina za koji postoji dokaz biće procesuiran, ali važno je da se otkrije i valjana dokumentacija". Ilegalna organizacija može da strelja samo ilegalno.
Da li je tako? Dok su ubistva većinom počinjena za vreme i u toku trajanja od 13. maja, odnosno pre 13. maja 1945. godine, dok je rat trajao. Ali, uopšte nema potrebe ulaziti u te detalje, jer mi danas imamo inkvizitorski sud ovog savremenog doba, Amerike i NATO pakta, koji već više od devet godina drži u kazamatu našeg predsednika i produžena mu je za još 30 dana nemogućnost da komunicira sa svojim pravnim savetnicima, da ima tzv. privilegovanu komunikaciju. Mi još o tome nikakav dokument nismo dobili, ali zato smo danas, jer se to danas popularno radi na tim društvenim mrežama, a nisu ovim zločinima mogli zbog tehnološkog razvoja danas i onog doba da se čuju ti zločini na drugi način, jer istorije su pisali Brozovi komunisti. Ali, evo, ovi zlikovci iz Haga su na Tviteru pustili informaciju – pa šta…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme je iskorišćeno koje vam je na raspolaganju.)
Evo, završavam, gospođo Čomić, jednom rečenicom. Mi nemamo više vremena i ne možemo da se javljamo po amandmanima, pa da ne bude da smo nedorečeni. Zaista smo pred građanima Srbije, pred vama kao našim oponentima, pred predlagačem dokazali da ovaj zakon u pravnom, pa i u političkom smislu ne može da sproveden i ne može da ima svoju primenu, već ste iskoristili priliku da sa situacije, pre svega, stradanje naroda na KiM skrenete pažnju, a svi, to znate gospođo Čomić vrlo dobro, sva deca i partizana i četnika su se pomirila pre 20 godina u poslednjem otadžbinskom ratu.