Gospodine predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, dozvolite mi da se obratim u vezi deklaracije i odmah na početku da kažem da nije mi lako. Nije mi lako bilo, kao ni kolegi koji je malo pre rekao da nije spavao, razmišljao kako da krene i šta da kaže na današnjoj raspravi, a nije mi lako iz sledećeg razloga – nisam znao juče kada smo dobili materijal kako da postupim, kako da razmišljam o ovom problemu, da li kao ponosni građanin nekadašnje Jugoslavije, da li kao opet ponosni građanin i poslanik Srbije, da li da nastupam kao čovek koji je po nacionalnoj pripadnosti Mađar i živi ovde u ovoj državi ili da nastupam kao čovek koji je i lično zainteresovan za ovaj problem. I mi smo imali našu tragediju povodom ovih dešavanja.
Pre nego što krenem i pokušam da iznesem svoje mišljenje, moram da kažem da poslanička grupa URS nema nikakvu dilemu, kao stranka koja je demokratski orjentisana, koja je građanski orjentisana, koja je u zadnjih 10, 12 godina učinila određene korake u razgovoru sa državom Mađarskom. Naravno, da ćemo podržati ovu deklaraciju.
Zašto sam emotivno dirnut? Zato jer 1961. godine kad sam rođen, daleke 1961. godine, postao sam Jugosloven. Građanin jedne lepe velike zemlje i sve do svoje četvrte, pete godine nisam imao veze za politikom, sa prošlošću, sa istorijom. Onda kada sam prvi put počeo da tražim dedu, onda su mi rekli da je deda nestao – sine moj. Naravno, kao klinac pojma nisam imao šta to znači rekli su da je otišao u šumu, upao u Tisu i nestao je. Tako su prošle mnoge godine.
Bio sam ponosan na Jugoslaviju, na svoje državljanstvo, na svoju zemlju. U porodici niko reč progovorio nije o tome šta se desilo sa dedom. To je bila tabu tema. Ni baka, ni otac, ni niko, sve do pre jedno 15 godina. Pre 15 godina ponosni Jugosloven ili onda već državljanin SCG ili Srbije, već ne znam ni sam, od svog ujaka prilikom jednog porodičnog ručka čuo sam prvi put zvanično detalje dešavanja iz 1944. godine, pa čak moram da kažem i prethodne događaje iz 1942. godine. Od tada se bavim ovim pitanjima. Naravno, od tada sam sve pročitao i pomno pratim rad Međuakademske komisije koja i dan danas radi, čuli smo danas da je to osnovano. Pola stručnjaka iz Mađarske, pola iz sastava naših kadrova iz Srbije i danas radi.
Juče posle podne pozvao sam člana te komisije i pitao sam dokle su stigli, kažu – negde su na pola puta, nadaju se da će to biti pošteno odrađeno i da će i jedna i druga država obezbediti dovoljno sredstava da ispitaju sve do kraja šta se desilo tih davnih, davnih godina.
Kada sam jutros krenuo ovamo odlučio sam da neću da se bavim sa politikom, neću da se bavim sa stranačkim interesima, nego ću se baviti sa ljudima, sa građanima Vojvodine, sa mojim Mađarima koji žive od Horgoša sve do Novog Sada, pa i dalje na tim prostorima i kojima evo, izgleda danas će doći konačno taj dan nakon sedam decenija, možda ćemo prihvatiti jednu deklaraciju kojom će biti, da kažem, malo mirniji, sa tom deklaracijom će biti neke rane zaceljene.
Moram da vam kažem još jedan detalj pre nego što nastavim. Nakon posete predsednika države Tomislava Nikolića prošle godine Mađarskoj, odnosno predsedniku Mađarske, nedavno nakon toga bio sam pozvan u posetu na jednu proslavu u Mađarskoj, u gradu Solnoku.
To je bila jedna priredba gde su se sreli gradonačelnici sa tog područja iz Mađarske. Tema je bila stanje, situacija i život nacionalne zajednice Mađara, van matice. Bilo je jedno devet državnih sekretara pa su me zamolili da izađem na binu jer imaju par pitanja za mene, kao već članu srpskog parlamenta. Nije bilo par pitanja, već samo jedno mi je bilo postavljeno – kako tumači razgovore gospodina Adera i gospodina Nikolića u Pešti, kako vidim da li će Srbija i srpski parlament, snage da uradi ono što je tamo dogovoreno?
Tada smo glasali o otvaranju novih granica i te nedelje smo ovde doneli odluke o otvaranju novih granica, pa sam imao i argument da činimo i radimo sve da te odnose izgladimo. Rekao sam im da sam uveren da će predstavnici srpskog naroda, srpski parlament doneti pravnu odluku i da će onaj korak koji je dogovoren u Pešti biti urađen.
Volim što sam u ovom parlamentu, ponosan sam što sam tim ljudima rekao najverovatniju istinu. Tom prilikom sam rekao u ime Vojvođanskih Mađara da smo mi mađarski narod sve prebrodili. Nisu to svi ocenili istovetno, šta se desilo 1942, 1944. godine, ali mi kao generacija koja nismo znali o tim zločinima skoro ništa ili malo, videli smo samo naše roditelje, cenimo da je ovo zadnji trn u nogama, što bi narod rekao. Zadnji trn mađarskog naroda, verujem i onog dela srpskog naroda koji živi sa nama i koji ima svoje posledice iz dešavanja 1942. godine.
Mogu da kažem da ovu našu odluku o deklaraciji danas, verujem da čeka predsednik mađarske sa manjom nervozom, nego što desetina hiljada još živih majki, sinova, braća, sestara koji su ispratili svoje najmilije krajem oktobra i početkom novembra 1944. godine. Evo, nakon otprilike 60 godina, nakon tih događaja, moj otac, koji je onda imao osam godina, juče preko telefona ispričao mi je kako je to izgledalo tog 9. novembra 1944. godine.
Rekao je sledeće – sine, tvoj deda nikada nije bio vojnik. Nas je bilo petoro braće i sestara. Za vreme Kraljevine Jugoslavije imao je malo dete i nisu ga pozvali u rat protiv okupatorskih snaga. Kada su ušli Mađari na teritoriju Vojvodine ni oni ga nisu regrutovali, kao i mnoge druge ljude, jer je opet imao malo dete u porodici. Kada je došao kraj rata i izašao na ulicu, dvesta metara od kuće je otišao na bunar po vodu. Imao je nesreću da tog dana one snage koje su poslate na taj teren izvršile su odmazdu. Samo je pokupljen sa bunara, tata je gledao sa ulice i umirivao ga rečima – sine, idem kući, reci majci da nema problema. Tata je otišao kući i tog dana je video svog oca zadnji put i verujte mi, nikada do pre par dana, do juče se nije žalio ni na Jugoslaviju, ni na svoje prijatelje Srbe sa kojima je sarađivao.
Na neki način sam ponosan na svog oca zbog toga. Nikada nije pokušao da šalje takvu poruku da je ovde neko kriv, da je neko nekoga iz osvete ubio. Slao me je u Sarajevo da učim školu, da upoznam narode i narodnosti. U Senti smo odrastali sa prijateljima Srbima, koji su prema meni pričali na mađarskom jeziku, a ja se njima obraćao na srpskom jeziku. Verujte mi, ovo je veoma važan dan, baš iz tih razloga. Ako smo uspeli da prećutimo, ako smo uspeli da ne saznamo do pre par dana šta se tačno dešavalo, onda moramo doneti jednu takvu odluku, odnosno ovu deklaraciju moramo prihvatiti, da bi majke, sinovi, unuci bili ….ne znam kojom pravom rečju da se izrazim.
Kada sam uzeo dokument u ruke, juče posle podne, imao sam u prvu momentu isti problem, kao što je moj poštovani kolega malo pre govorio. Zaprepastio sam se. Samo tri mesta su nabrojana, a znam da je više od sto lokacija označeno u istraživanjima zajedničke komisije gde su vršene odmazde, gde su vršena streljanja. Kada sam drugi i treći put pročitao tekst deklaracije, shvatio sam da najverovatnije u prvom mahu nisam dobro pogledao. Mislim da je tekst deklaracije u redu.
Zaprepastio sam se jer su samo tri mesta ovde nabrojana, a znam da je više od sto lokacija označeno u istraživanjima Zajedničke komisije, gde su vršene odmazde, vršena streljanja. Kada sam drugi i treći put pročitao tekst deklaracije shvatio sam da najverovatnije u prvom mahu nisam dobro pogledao. Mislim da je tekst deklaracije u redu. Mislim da je dopuna koju su danas ovde ponudili sasvim prihvatljiva i u ovom tekstu deklaracije u tački 1) kaže se – da Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje akte protiv civilnog mađarskog stanovništva počinjene od 1944. do 1945. godine u kojima su određena lica iz nacionalnih razloga lišena života, slobode i drugih prava bez sudske ili administrativne odluke.
U tački 1) oslobađamo krivice one ljude iz onih mesta, naselja koji nisu nabrojani u tački 2) kao što je Horgoš, Subotica, Kanjiža, Adorjan, odakle je moj deda, Senta, Mol, Ada pa sve do Novog Sada.
Zašto je bitna tačka 2) i zašto je posebno izdvojena, mislim da sam shvatio tek sinoć. Zato što u ovim mestima na osnovu jedne političke odluke ondašnje vojne uprave došlo je do masovne odmazde. Donesena je odluka, ne sudska nego politička, idite i oterajte narod. Iz mesta Čurug, iz mesta Žabalj i Mošorin januara i marta 1945. godine specijalne jedinice koje su tamo poslate su jednostavno oterale ljude iz svojih kuća, skinuli su im nakit, uzeli su novac i stoku i odeću koju su imali na sebi i bez ičega poslati su, deportovani da li u Temerin ili u druge opštine u logore, raseljavani su. Te tri opštine su očišćene. Kao odmazda dešavanjima u Žablju i u Novom Sadu prilikom racije. Shvatio sam da zato ova mesta moraju biti posebno značajna jer su imala poseban tretman.
Moja poštovana koleginica iz Sombora malo pre je, za mene, održala divan govor i jednostavno moram da kažem podstaknut time, iako nikakve veze nemam sa dešavanjima iz 1942. godine u Žablju, Čurugu i Novom Sadu, ovim putem se pridružujem njenom činu i izvinjavam se svim onim potomcima Srba, Jevreja i onih koji su streljani u Žablju, Novom Sadu. Izvinjavam se umesto onih ljudi koji treba da se izvinjavaju u ime mog naroda. Mislim da je ono što je drugi kolega ovde izneo, da očekuje i reakciju mađarskog parlamenta, moram da kažem da je to, čini mi se predsednik parlamenta rekao – 1943. godine ratne ondašnji Generalštab mađarske vojske je pozvao na odgovornost sve oficire koji su uradili ovaj užas u Žablju, odnosno u Novom Sadu i te godine nisu procesuirani jer su bili na ratištima. Pokrenut je postupak odmah nakon Drugog svetskog rata i oni su uhapšeni. Jedan deo tih oficira izručen je bivšoj Jugoslaviji i streljani su u našoj zemlji. Šta sam hteo time da kažem? Hteo sam da kažem da su oni već onda napravili prvi korak i prvi čin.
Znam da je posle 2000. godine pokrenuto nekoliko postupaka, nekoliko akcija između parlamenata koji su u prvom momentu krunisani dogovorom i potpisom. Između 2006. i 2010. godine potpisan je sporazum između predsednice ondašnjeg parlamenta Mađarske i predsednika parlamenta našeg u Beogradu. Veoma važan čin je ono što mi danas činimo za mene, za mnogo ljudi, žena, sinova i devojaka, pa i za moje sinove koji još nisu videli grob svog pradede jer groba nema.
Istina je da je posle 2000. godine bilo dozvoljeno da napravimo grupni spomenik u svim tim opštinama. Dotle ni to nije bilo moguće. Istina je i u Adorjanu, Kanjiži, Senti i najverovatnije svim tim opštinama. Istina je da je tamo gde je bilo najtragičnije u Žablju i Čurugu podignuti su spomenici i na jednoj i na drugoj strani. Mislim da zbog ove greške koju danas ispravljamo ti spomenici nisu mogli stabilno da stoje u ovim godinama jer taj zadnji trn još nije izvučen iz nogu.
Mislim da ovim današnjim činom mi to ispravljamo. Mislim da Mađari, odnosno naši sugrađani i prijatelji, sa srpskim narodom sa kojim smo vekovima živeli bez problema da ćemo biti obezbeđeni za naredni period, da bez problema nastavimo taj zajednički život.
Neću da ulazim dalje u raspravu. Još jedanput apelujem, verujući da ćemo ovu deklaraciju izglasati, na one ljude koji će imati pravo i priliku da odluče i o sredstvima toj međudržavnoj komisiji, da li da nastavi istraživanje ili ne, da učinimo sve da oni završe svoj posao baš zbog toga da oni koji su bili krivi tačno sazna da li je bilo krivaca. U toj nameri još jedanput kao čovek i naša poslanička grupa ćemo izglasati ovu deklaraciju. Hvala.

Gospođo predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice, dozvolite mi da vam se obratim povodom ove dve teme koje smo danas stavili na raspravu i to ne samo kao član poslaničke grupe URS, već kao i član jednog i drugog odbora koji su nadležni u ovim pitanjima, Odbora za kontrolu službi bezbednosti i Odbora za odbranu i unutrašnju bezbednost zemlje.
Što se tiče ovog predloga odluke o upotrebi i učešću pripadnika Vojske Srbije u misiji EU za obuku vojnika i bezbednosnih snaga Malija, ja tu ne bih previše pričao. Na odboru je ovaj predmet veoma dobro …
(Predsedavajuća: Gospodine Šandor, mogu li samo da vas zamolim da malo mikrofon privučete sebi. Hvala vam.)
Izvinjavam se ako se ne čujem, možda sam slabije pričao, ali ne može da se povuče dalje.
Što se tiče ovog prvog dela, mislim da smo juče na odboru ovaj predmet veoma dobro obradili, dobili smo sve informacije koje su relevantne za donošenje odluke i stvarno ne vidim razlog da posle celodnevne rasprave ja nabrajam sve one podatke koje su kolege iznele. Mogu dati, pored toga što sam član odbora i znam kako smo glasali, svoje lično mišljenje i mišljenje našeg poslaničkog kluba. Naravno, nemamo nikakve sumnje šta treba uraditi. Podržavamo ovu misiju Vojske Srbije, pre svega zbog toga što je to u sinhronu sa odlukom Saveta bezbednosti UN. To je u sinhronu sa našim nastojanjima sa razgovorima sa EU i u sinhronu sa njihovim odlukama, kao i što je kolega pre mene pričao, u skladu je i sa našim tradicijama, svojevremeno Vojske Jugoslavije, kasnije Vojske Srbije, sa svim onim rezultatima koje smo postigli u onim godinama kada smo imali stabilnu zemlju, stabilne odnose, jaču privredu. Mislim da je ovo dobar korak, da pored onih misija koje imamo paralelno sa ovom, ovo će biti još jedna koja će nama pomoći na putu ka EU, odnosno ka jačanju nekih odnosa sa državama u evropskoj regiji.
Prema tome, bez obzira na to što je ocenjeno da je ova misija umereno rizična, mislim da svaki poslanik, svaki građanin koji prati ova dešavanja, zna da svaka misija, svako dešavanje na bilo kom području na ovom svetu, ako se zove vojna misija, to podrazumeva određeni rizik i na žalost uvek može da se desi neočekivani događaj.
Sve u svemu, ne bih mnogo oko toga pričao. Ovaj predlog odluke ćemo bez problema podržati.
Malo više bih se zadržao na drugom predmetu, a to je Izveštaj odbora o radu kontrole službe bezbednosti. Ceneći da su poštovane kolege dosta toga već rekle i sa stručne strane, koji su možda stručniji od mene, rekli su i sa strane svojih emotivnih osećaja, ja bih ovaj predmet da uzme u ruke iz drugog aspekta. Koji je taj aspekt? Više puta se ovde čulo da predsednica odbora bi trebalo da brani izveštaj, predsednica bi trebalo da dobije termin i vreme da brani izveštaj. Ja imam drugačije mišljenje. Moje mišljenje je da je ovo jedna realna situacija, jedna realna slika u realnom vremenu. Ovaj odbor pre godinu dana nije ni postojao. Ovaj odbor je oformljen u novom sazivu Skupštine. Dobio je zadatke koji su predviđeni određenim aktima. Iza ovog odbora je deset meseci, moram da kažem, poštenog rada. Od nule smo krenuli i za ovih deset meseci održano je osam sednica u toku prošle godine, četiri međunarodna sastanka sa radnim institucijama, tri seminara koja ja lično cenim kao veoma značajne, a kasnije ću reći i zbog čega i imali smo čak četiri međunarodne posete.
Ako uzmemo u obzir da pre godinu dana ovaj odbor nije ni postojao, ni funkcionisao, mislim da za osam meseci ovi podaci pokazuju da imamo solidan rezultat, što je realno u ovom vremenskom periuodu.
Pre osam meseci, kada su me izabrali za člana Odbora za kontrolu službe bezbednosti, da budem iskren, pojma nisam imao šta to tačno znači i kako ćemo mi to raditi, naročito imajući u vidu da ranije sa takvim poslom nisam se bavio. Ono što je rekao kolega Predrag Marković, da gospodin Šandor možda ima neko iskustvo, on je mislio na to da sam u dva mandata bio poslanik u Skupštini AP Vojvodine. Međutim, moram da vam kažem da takva iskustva mi tamo nismo imali. Sada imam jedno stečeno novo iskustvo. Za tih osam godina rada u pokrajinskom parlamentu, bio sam član pet ili šest odbora, između ostalog i Odbora za međunacionalne odnose, bio sam i predsednik, a nikada nismo imali slučaj da parlament stavi na dnevni red da razmotri izveštaj odbora.
Lično mislim da u ovom realnom vremenu, u ovoj realnoj situaciji, ovaj izveštaj ne treba braniti, ovo treba razmotriti, ovo treba oceniti. Moram da kažem, ne ponašam se ni podanički, ni poslanički, ponašam se kao čovek koji je učestvovao u radu, mislim da smo uradili dobar posao za ovih osam meseci. Naravno, ne mislim da smo promenili svet, da smo promenili službu bezbednosti, ali smo napravili jedan ogroman korak napred. Napravili smo ogroman korak u saradnji sa OEBS, koji je u nekoliko navrata uspešno organizovao seminar za nas, nove poslanike, zajedno sa službama bezbednosti i OIB i VBA.
Lično sam bio veoma zadovoljan i mnogo toga sam naučio od tih oficira i mnogih profesora koji su nam pomagali na tim obukama, kao što su nam bili na pomoći i Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, kao i predsednik DRI. Tako da, mislim da smo na tim seminarima dobili dobru podlogu da naš rad obavljamo i shodno tome opet moram da kažem, ne braneći izveštaj, nego staviti ga u jedan realna okvir i u realno vremensko dešavanje, da sam ja zadovoljan.
Odlukom o tome da izdvojimo posebnu prostoriju, odlukom o tome da uvodimo posebne mere prilikom razgovora sa ljudima koji dolaze iz službi bezbednosti, mislim da smo napravili jedan iskorak napred, jedan veliki korak napred, i to baš u pravcu demokratske ili civilne kontrole. Svejedno je koju reč koristimo. Kolega Ostojić je koristio demokratsku kontrolu i ja znam da je među obrazovanim ljudima koji se bave politikom to, naravno, pogodnija reč. Međutim, građani više razumeju šta to znači civilna kontrola.
Tu bih podvukao i to da, nakon osam meseci rada u tom odboru, ja kao poslanik i te kako osećam, i to je pozitivan doprinos i rezultat rada u tom odboru, kako građani, barem građani Sente, koji mene poznaju i sa kojima sam u kontaktu, reaguju i kako prihvataju civilnu kontrolu službe bezbednosti. Ranije nisu ni čuli za to. Od kada smo mi tu, od kada sam u ova dva odbora, mi smo napravili nekoliko velikih sastanaka sa građanima u mesnim zajednicama, u skupštini grada i razmenili smo mišljenja o realnim problemima. Jednostavno, mi smo sa ovim činom otvorili put ka ljudima, ovu mantru oko tih specijalnih službi smo malo rasterali, tako da je polako građanima sve pristupačnije i jasnije šta se tu zapravo radi.
U ovih osam sednica, u tih tri seminara, u saradnji sa OEBS, koji bi posebno hteo da podvučem, stvarno su kolege iz OEBS odradili veoma dobar posao, moram da kažem da sam veoma zadovoljan bio i sa odnosom kolega iz bezbednosnih organizacija, odnosno agencija i ljudi iz BIA, VOA i VBA, na svim prilikama kada smo imali te seminare, dali su maksimalni doprinos da naš posao bude uspešan. Tako da, mislim da smo i mi, koji ranije nismo imali nikakva iskustva, dobili i stekli dosta dobru podlogu da bismo mogli korektno da odradimo naše poslove u tim našim odborima.
Posebno bih istakao da sam, učestvujući u ovom radu, pored seminara, učestvovao i u međunarodnim posetama. Obišao sam par država gde smo razmenili mišljenje sa kolegama koji rade u ministarstvu odbrane ili u ministarstvu policije. Moram da istaknem da su te posete bile, barem za mene, a verujem i za odbor, od velikog značaja, a unutar toga posebno želim da pohvalim službu koja radi za odbor, kolege i koleginice koje su tu sa nama. Verujte mi, dali su takav doprinos da ja, na primer, ne bih mogao ni "a" da kažem na tim seminarima, na tim sastancima sa ministrima. Sa ministrom Bugarskim smo sedeli i razgovarali pola sata, ali tu je bio pripremni i jak rad naših ljudi koji su pored ovog odbora, tako da sam zahvalan.
Nismo sve uspeli da uradimo. Ovo je izveštaj o tome šta smo do sada uradili. Ovo je izveštaj o tome da se u ovom parlamentu radi. Ovo je izveštaj o tome da je odbor koji je zadužen za određeni posao pokušao pošteno da odradi svoj deo posla. Pokušavamo da približimo građanima ovu problematiku. Nadam se da ćemo promenama određenih akata i u narednom periodu uspeti još bolje da radimo naš deo posla i da svima vama kolegama, da li smo u opoziciji ili poziciji, budemo od koristi i da ćemo raditi posao od opšteg interesa.
Ne bih puno pričao dalje. Mislim da ovaj posao i ono što je urađeno ne treba braniti. Ovo, realno, treba prihvatiti. U tom kontekstu, pozivam sve kolege i iz opozicije i iz pozicije da ovaj prvi izveštaj o radu bilo kakvog odbora u ovom parlamentu prihvate i podrže. Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege iz Ministarstva, rekao bih par reči povodom ovog amandmana koji smo dali. To je povezano sa malopređašnjim amandmanom na čl. 25, 26. i 27. Opet je reč o klanici, odnosno načinu predaje stoke klanicama.
Razumeo sam ministra i ne želim da polemišem, jedino želim da mu se obratim i vama još jednom skrenem pažnju, koliko je to važno pitanje. Naime, ja radim stvarno dvadeset godina u zadrugarstvu, veliki broj proizvođača preko zadruga predaje svoje tovljenike, da li su to krave, da li su to svinje. Veliki broj zadruga i dan danas ima sistem uslužnog tova, četiri, pet, šest hiljada prasadi je vani kod seljaka preko zadrugarstva. Tako da ako ne regulišemo pravilnikom na pravi način, onda će ti seljaci imati problem. Preko zadruga oni ostvaruju i moguće je pratiti čija je to roba. Razumem bojazan od nekih otkupljivača koji možda rade na crno, ali i za to postoji rešenje, imamo inspekcijske organe i mogućnost da to proverimo.
Povodom ovoga rekao bih još nešto za ograničenje od broja minimuma deset komada da li svinja, da li tovljenih jaganjaca. Mislim, da i ovde pravimo grešku. Bez obzira da li pričamo o slobodnom otkupu stoke, svinja ili na primer o uslužnom tovu, desi se da čovek prijavi deset komada, međutim na dan kada se preda, kada mora da preda, dva komada ne ispunjavaju uslove i on ima vezano sa 20 komada svinja, predaje samo osam, jer ostali nisu u toj kilaži koja odgovara. Praktično onaj koji je u sistemu neće moći da ostvari jer je predao samo osam, a on ima vezan ugovor za 20 komada.
Ne želim sada to ovde da rešim, nego želim da vam skrenem pažnju da prilikom razrade ovog pravilnika stvarno nas pozovete, ne samo asocijacije i udruženja poljoprivrednika, stočara, nego i asocijacije zadrugara da bismo zajedničkim snagama otklonili ovaj problem. Jer, ako ovako ostane, bez obzira na dobru nameru zakona koju ja pozdravljam, plašim se da ćemo delom proizvođača i to većim delom proizvođača napraviti štetu. Hvala.

Izvinjavam se, što u roku od par minuta opet tražim reč, ali u međuvremenu sam se setio nečega što je veoma važno, a vezano je upravo za ovo.

Razumejući sve što je namera ovog zakona, razumejući i ograničenje od deset komada, meni vrag nije dao mira pa sam za subotu i nedelju sebi dao zadatak da pogledam preko interneta i preko telefona, sa kolegama iz zadrugarstva u Mađarskoj kako oni primenjuju mere EU u ovom slučaju. Vi ste u pravu. Postoji klauzula od deset komada u Mađarskoj i u EU, ali za autohtone vrste npr. svinja. Znači, kod običnih tovnih svinja nema nikakvih ograničenja, bez problema se mogu predavati. Kod autohtonih sorti gde je mali broj, moraš toliko da predaš, inače nas ne interesuje proizvodnja, tako da je u tom smislu to regulisano.

Predlažem, opet, kažem, opet mi ćemo podržati ovaj zakon bez obzira na neke stvari za koje mislimo da nisu u redu, ali stvarno molim gospodina ministra da prilikom izrade pravilnika da sedne i sa zadrugarima i sa udruženjima poljoprivrednika i da to veoma dobro razmotrimo. Mislim da ima rešenja i veoma jednostavnog rešenja ima.

Malo pre ste bili vani, pa malo samo da pojasnim, koleginica možda to nije najbolje odreagovala. Izneo sam primer zadruge. Znači, do juče sam radio u zadruzi, mi ne, ali druga zadruga do nas i dan danas radi uslužni tov svinja, ugovara 50 komada, 40 komada, seljak iznese prasad, na prijavljeni datum on prijavi 20 komada, međutim tog dana 29. februara nema tu kilažu od 105 kilograma, nego je prosek 80. Otkup će biti vraćen njemu, 13 komada i samo sedam se preuzimaju. Čovek je u tovu pod kontrolom i veterinara i stanice i poljoprivredne službe, stručne službe i zadruge, međutim, zbog toga što par komada svinja nije uspeo, on može da izgubi pravo. Mislim, ovde nije reč o klasičnim otkupljivačima. Ne bih sad da iznosim, znamo i one otkupljivače koji rade na crno, ali to danas nije predmet razgovora. Voleo bih stvarno da nekako zaštitimo one ljude koji su ispravni i pošteni. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, ako mi dozvolite da reklamiram član 106. Poslovnika. Koleginica Judita priča o poštovanju Ustavu, poštovanju zakona, a ne poštuje ovaj osnovni pravilnik ovog doma. Smatram da u ovih 20 minuta i pet sekundi što je govorila nije ni blizu bila teme koja je danas tačka dnevnog reda. Naime, ako je nas 250 dobro obavešteno, a to je da je na dnevnom redu Predlog zakona o podsticajima u poljoprivredi, a ne Kosovo koje smo završili pre nedelju dana, a ne prodaja ili neprodaja zemljišta, koja će možda jednog dana biti tema, mislim da ste dužni da je opomenete. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministri, članovi Vlade, poštovane kolege, u ovih par nedelja obišao sam bivše radno mesto gde sam radio do 16. jula, a to je Zemljoradnička zadruga u Gornjem Bregu pored Sente. Imao sam mnogo sastanaka i susreta sa mojim bivšim poljoprivrednim proizvođačima.
Istina je ono što je kolega, koji je sedeo ovde iza mene, iz SVM rekao da su oni bili na terenu i da su propagirali ovaj zakon. Istina je da je ministar bio na terenu i da je propagirao zakon. Istina je da su se mediji bavili ovim zakonom. Moram da kažem da posebnih problema nisam imao. Jednostavno smo vodili razgovore o tome da li to njima odgovara, da li je to to zašta smo se zalagali u poslednjih 20 godina. Naime, sa njima sam bio od 1992. godine do 16. jula prošle godine, pa smo prebrodili ratove, velike inflacije, plaćajući ogroman danak poljoprivredi, gubili ogroman novac i kapital u poljoprivredi.
Konačno, ono što sam čuo ovih dana od direktora, imaćemo stabilnost, sigurnost, predvidivost. Naime, proizvođači u Vojvodini i proizvođači u Srbiji su to očekivali. Niko od njih ne tvrdi da ove stvari o kojima mi danas razgovaramo nisu bile u nekom smislu uređene. Niko od njih ne tvrdi da se država nije njima bavila, ali jedno tvrde – nije bilo plana, nije bilo strategije, nije bilo zakona, nije bilo sigurnosti, nije bilo predvidivosti, nisu znali šta će biti iduće godine. Bili su izloženi milim ili nemilim dešavanjima nezavisno od toga da li smo u izbornoj ili neizbornoj godini. Svake godine, mesec dana smo se svađali, davali predloge koliko da budu subvencije za ovo, za ono, da li da bude po hektaru, da li da bude po kilogramu.
Drago mi je što danas raspravljamo i pričamo o ovom zakonu. Drago mi je da konačno sve ono što je rađeno unazad desetak godina, sve što je pomalo stavljeno u tu košaru, sada je uokvireno i dobilo pravni okvir. Naši poljoprivredni proizvođači sada mogu da kažu da je država napravila korak napred, odnosno napraviće ako ovaj zakon prihvatimo.
Odmah se postavlja pitanje – da li su oni zadovoljni sa ovim? Naravno da nisu zadovoljni. Nivo subvencija od 6.000 dinara njima ne odgovara. To je malo. Da li mi trenutno možemo više da uradimo? Nažalost, ne možemo. Mi smo svi sretni, zajedno sa vama, koji smo uspeli da izguramo onih 4,5% iz budžeta za agrar, da uradimo nešto u odnosu na ranije godine, da vratimo sjaj iz 2004. godine kada smo imali 5% ili približno 5% 2004, 2005. i 2006. godine. Nakon toga su počele te subvencije da padaju.
Mislim da smo konačno na dobrom putu. Da li ćemo i kada ćemo moći više para da damo našim poljoprivrednim proizvođačima? Ostavljena je mogućnost u ovom zakonu. Znači, svake godine nadležni ministar će doneti svoju odluku da li može shodno budžetskim mogućnostima da proširi, da poveća ove iznose ili ne. Bez obzira na to da li su poljoprivredni proizvođači zadovoljni sa ovim iznosom ili nisu, odgovorno vam tvrdim da su mnogo sretniji, jer je ovo barem sigurno.
Ono što bi trebalo uraditi, opet kažem u razgovoru sa njima, pregledali smo ovaj zakon, oni bi više voleli da mi preciziramo taj datum kada ćemo dobiti. Mi smo rekli da će morati do 31. marta prethodne godine da prijave sve podatke i da će ministarstvo uzeti te podatke u obzir, pa ćemo raspisati uslove uredbom, odnosno ministar će to urediti uredbom. Oni bi ipak voleli da znaju otprilike koliko je to. Da li je to 30 dana, 60 dana, 90 dana?
Moram da vam kažem da sam u razgovoru sa njima rekao da je teško predložiti ministru, jer mi sada stabilizujemo budžet Republike Srbije. Sada imamo podatke iz prethodne godine, sada veoma teško možemo da uđemo u neko obećanje koje kasnije možda nećemo moći da održimo. Međutim, kao preporuku bih preneo gospodinu ministru, ali i on veoma dobro zna da su to mišljenja svih naših proizvođača.
Šta smo mi sa ovim zakonom, pored stabilizacije, uradili? Definisali smo osnovnu premiju za poljoprivrednu proizvodnju, definisali smo regres za stoku. Moram da vam ispričam, pošto 20 godina radimo, 1992, 1993. i 1994. godine kada je veoma teško bilo zbog tadašnjeg stanja, u ovom maloj zadruzi je bilo 4.000 svinja u tovu. Svaki dan smo otkupljivali 6.000 litara mleka.
O ostalim podacima neću da pričam. Ono što je donelo narednih 20 godina jeste do da danas nema više uslužnog tova u zadrugama, jedva pojedina zadruga radi, uopšte nema zadruga. Proizvodnja mleka je opala, sada imamo 600 litara dnevnog otkupljenog mleka. Prema tome, da li je potreban ovaj zakon, da li je potrebna stabilnost? Mislim da o tome ne treba razgovarati.
Napomenuću samo, pošto sam spomenuo stopu, podneli smo osam amandman na ovaj predlog zakona. Mislimo da tu i tamo bi moralo malo pregledati, računajući na male proizvođače uglavnom. Gospodin ministar i Vlada najverovatnije su te amandmane pogledali, kasnije će moje kolege to da obrazlažu. Uglavnom se odnose na otkup stoke, svinja, odnosno jagnjadi, u tom delu kada kažemo da minimum 10 komada moraju predati, da bi bio priznat njima regres. Na žalost, u seoskim uslovima u celoj zemlji, ne samo u Vojvodini, veoma je teško držati tih 10 komada, isto kao što je veoma teško držati to da direktno seljaci predaju stoku klanicama. Veoma dobro znate da u celoj Srbiji, pa tako i u Vojvodini, samo tu i tamo imao direktnih otkupnih mesta, otkup uglavnom rade zadruge, otkup uglavnom rade ovlašćene firme u ime tih klanica koje raspolažu sa adekvatnim papirima, tako da smo u tom smislu mi podneli određeni broj amandmana za koje verujem da će biti razmotreni i mislim da će biti predviđena dobrobit proizvođača.
Rekao bih jednu stvar koju kolege danas još nisu izrekle, a veoma je bitno, to smo svi zajedno odradili, bez obzira ko je predlagač zakona, bez obzira da li je iz SVM, da li je iz DS, da li odavde, da li odande, a to je jedno obećanje koje smo svi mi proizvođačima dali svojevremeno u kampanji, a to je da neće biti vezana subvencija za PIO. Svi oni koji su bili u poslu oko poljoprivrede i oni koji nisu, koji su se bavili politikom, veoma dobro znaju koje je pometnje u prethodnim godinama izazvala ova uredba koja je vezala sticanje prava na subvenciju za uplatu PIO. Ne samo da veliki broj proizvođača nije uspeo da ostvari, ne samo da su počeli nagomilavati još veće dugove prema penzijsko-invalidskom fondu, nego smo napravili ljudima ogromne probleme i u planiranju i u strategiji i u ulaganju. Jednostavno, veliki broj njih nije mogao da ostvari te pare.
Drago mi je što smo to sada uzeli u obzir, svima njima je drago i svi su se olakšali, isto kao što je drago što smo ostali pri odluci da idemo za subvencije na osnovu postojećih hektara, a ne na kilograme. Naravno, za to postoji stručno obrazloženje, zašto je tako bolje. Neću sad u to da ulazim. Bitno je da je predlagač zakona to ispoštovao i da smo mi u tim odlukama otišli u dobom pravcu.
Veoma je važno za mene, kao čoveka koji je 20 godina radio i živeo u malom mestu, u Gornjem Bregu, da smo se posebno posvetili i ruralnom razvoju, jer mnogo takvih malih mesta ima u Srbiji, još manjih i još napuštenijih, i ovo selo, kao i ostala, sve manje i manje stanovnika imaju. Polako prestaju da se bave stočarstvom, više nema proizvodnje mleka, mladi odlaze sa sela. Jedino kako država, društvo, pokrajina, opština može njima da pomogne legalno, jesu sredstva za podsticaj, za ruralni razvoj. Da li su to letnji putevi, da li su to kanalizacije, da li je to mali mostić preko kanala, da li je to popravka grobnice, crkve, svejedno je da li je popravka kulturnog doma, u ovaj projekat sve to spada. Mislim da možemo da pomognemo tim ljudima koji su u tim malim naseljima i mislim da je veoma dobro što smo otišli u tom pravcu.
Druga stvar koja je za mene isto veoma značajna, živeći među njima, mi smo u proteklih 10 godina napravili veliku razliku, strateški je to napravljeno. Mnogo malih proizvođača je propalo, prodalo svoje zemlje, ostavilo svoj posao, oni manji koji su mogli da se udruže, udružili su se, kupili su nešto zemlje. Hoću da kažem da su se ojačali. Sada imamo jedan sloj koji je nešto jači nego što je nekada bio, pet, 10, 15, 20 hektara i stvorili smo jedan sloj veoma jakih proizvođača. Šta hoću sa tim da kažem? Hoću da kažem da ona mera oko investicije koje smo u ovom zakonu ostavili i predvideli, mislim da je veoma dobro što je urađeno. Opet moram da se vratim i kažem da je bilo par godina u proteklih 10 godina, kada smo te mere koristili. Dao je proizvođač jedan dinar, dala je država još jedan dinar, pa je mogao sebi da napravi ambar, pa je mogao da napravi sebi štalu, pa je eventualno mogao čak i silos da podigne.
Mislim da, ostavljajući ovu mogućnosti u zakonu i ostavljajući prostor ministru da uredbom reguliše stvari oko toga, puno ćemo pomoći ovim novim proizvođačima koji su uspeli da opstanu sa tim malim hektarima i njima praktično pružamo budućnost, da budu konkurentni sa ovim velikim koji su već prerasli u veoma velike proizvođače.
Nije u ovom zakonu, ali moram da kažem, nevezano za ono gde pripadam i u čije ime pričam, mislim da u sklopu ovoga povećanje PDV nadoknade, još u vreme kada smo radili te poreske zakone, isto je velika pomoć bila našim proizvođačima, pa kada sve ovo gledam u sklopu, mislim da je ova država i ova vlada sada napravila jedan veliki i ozbiljan iskorak prema svojim proizvođačima, da ojačamo kapacitete svojih proizvođača.
Veoma pažljivo sam slušao gospodina ministra šta se planira za ovu godinu. Ako sam dobro razumeo, planiramo da napravimo nacionalnu strategiju, da napravimo nacionalni plan. Ako mi to ove godine stavimo na sto i ako sve ove putne pravce, koje smo ovim zakonom trasirali, budemo ispoštovali, mislim da ćemo steći jedno veliko poverenje kod onih proizvođača koji su stvarno u zadnjim par godina bili u zabludi, da li će biti pomoći, neće biti pomoći, da li će biti subvencija ili neće biti subvencija. Naravno, u ovoj našoj zemlji subvencija od ovih dva puta 6.000 dinara, plus oni sitni dodaci, nije adekvatna. Nećemo mi biti konkurentni sa onima iz EU i ja, kao i koleginica koja je spominjala Mađarsku, veoma dobro znam kakva je situacija u Mađarskoj, jer sam u ovih 20 godina pomno pratio, dosta često bio kod njih. Znamo kakva je situacija u Hrvatskoj. Međutim, konačno, institucionalno donositi ovaj zakon, krenuli smo na taj put, na tu trasu, da i mi polako stabilizujemo i ojačamo naše poljoprivredne proizvođače.
Ima nekoliko stvari koje ovaj zakon ne rešava, ima nekoliko stvari u poljoprivredi koje, po mom mišljenju, odnosno mišljenju velike većine nas, trebalo bi staviti na astal. Nije rešeno zapošljavanje u poljoprivredi, nije rešen status žena poljoprivrednika koji nemaju osiguranja, porodilja. Još mnogo toga ima. Ja sam svestan, kao najverovatnije i svi vi, da je sve to za rešavanje. Ima tu još kapaciteta da se nešto uradi. Nažalost, ova godina izgleda nije za to. Ove godine moramo kaiševe da stegnemo i da stabilizujemo ono što može da se stabilizuje.
Moje izlaganje ne bih nastavio dalje. Sve kolege koje su do sada govorile, sem jedne, koja nije bila pri temi, mislim da pričamo o istom, želimo isto, da guramo našu poljoprivredu u onom pravcu gde je zaslužila da ide. Hvala lepo.

Hvala lepo. Gospodine ministre, ako dozvolite samo par reči samo da komentarišem amandman koji ste prihvatili.
Moram da vam kažem da početkom oktobra meseca kada sam boravi kući jednog vikenda, dobio sam poziv od predsednika opštine da treba da se pojavim hitnom sastanku, odnosno zboru građana. Taj zbog građana su sazvali sami u revoltu, jer u toku ove godine, znači ove 2012. godine. U tri, četiri navrata je nad njima izvršen napad, odnosno pljačke. Negde oko 150 ljudi je bilo u toj sali gde smo bili, jedan deo ljudi nije mogao ni da uđe. Na tom sastanku su donošena tri zaključka u dogovoru sa načelnikom policije sa predsednikom opštine, odnosno sa mnom kao narodnim poslanikom, i dobio sam tri zadatka da rešim ovde u Narodnoj skupštini.
Prvi zadatak se odnosi na policiju, na popunjavanje sastava policije, pa vas ne bih mučio jer to nije vaš resor. Međutim, druga dva zaključka jesu u vašem resoru, a jedna se odnosi upravo na ono što ste prihvatili na član 16. odnosno i na član 18. Predloga zakona Krivičnog zakonika. Amandman glasi da sa limita od 15 hiljada smanjimo na pet hiljada, onaj limit od koga se računa da država pokreće postupak, odnosno vrši gonjenje krivičnog dela.
Pošto su i jedan i drugi amandmani prihvaćeni, želim da izrazim zadovoljstvo što ste to učinili, mada je i to tačno, da su građani uglavnom hteli da i tražili su da minimalizuju što više, odnosno da bude nulta tolerancija u ovom slučaju. Nisam podneo takav amandman, shvatajući da postoje ozbiljni troškovi, odnosno određeni minimumi ispod koga ne vredi pokrenuti određeni postupak. Ali, možda u nekom budućem narednom periodu kada zaoštravamo određene stvari možda vredi pogledati npr. zakon Mađarske gde su oni napravili nultu toleranciju, možda to vredi pogledati.
Što se tiče drugog zaključka, odnosno vašeg resornog ministarstva, građani su ocenili da nije dovoljno izmiriti ovaj zakon nego još nešto treba uraditi.
Naime, na tom području nekoliko sudova je svojevremeno prilikom reforme pravosuđa zatvoreno. Građani Sente, Kanjiže, Ade i okolnih mesta, Čoke, Nove Knježevca putuje pedeset, sto kilometara kada se parniče. Mislimo da bismo mnogo olakšali i u tom delu situaciju kada bismo doneli zakon o vraćanju nekih sudskih jedinica.
Svojevremeno pre dva meseca, ako se ne varam, vi ste i najavili da se radi na tom predlogu zakona o vraćanju udaljenih sudskih jedinica, pa sam bio dužan da iznesem da građani, ljudi na području severno-barantskom okrugu i severno- bačkog okruga jedva čekaju da i to stavimo na dnevni red.
Još jednom se zahvaljujem što ste prihvatili amandmane i izražavam zadovoljstvo naših građana. Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, prosto sam osećao obavezu da tražim reč povodom ove tačke iz razloga što juče kada smo dobili dnevni red, kasnije sam na ručku i u hodniku čuo od kolega da je ovo tehničko pitanje, brzo ćemo to rešiti, nije to toliko bitno. Imam neko drugo mišljenje. Ovaj predlog zakona je veoma bitan, ne samo za Vojvodinu, ne samo za građane severne Vojvodine, nego za građane cele Srbije, šta više i za mnoge Evropljane.
Kao što smo čuli malo pre, negde oko osam miliona putnika prelazi preko graničnih prelaza kojih ima malo na severu zemlje. Hteo sam da pozdravim ovaj sporazum koji je konačno potpisan. Po mojim informacijama, još je 2005. godine država Mađarska dala predlog da se ovaj sporazum napravi. Prošlo je skoro sedam godina i hvala bogu i nekim ljudima, konačno smo stigli do toga da se to nađe i pred nama.
Pored ovih prelaza koji su verifikovani za prelaz lica i robe, to su Kelebija – Tompa, to je Horgoš – Reske, samo par tzv. malograničnih prelaza je funkcionisalo u zadnjem periodu, odnosno u proteklom periodu. Kada su došli godišnji odmori, kada je stiglo vreme za Novu godinu, kada su bili verski praznici, verujte, na ovim prelazima jednostavno niste mogli preći. Čekalo se i po pet, sedam sati. Oni naši sugrađani koji rade i žive van Srbije, a hteli su da dođu, da iskoriste dva, tri dana svog odmora, jednostavno su gubili i ovamo kada su ulazili i kada su izlazili po pola dana, ponekad i više.
Imam dosta prijatelja koji su, nažalost, napustili zemlju i žive u Nemačkoj. Zolika ove godine, letos kada je došao, 12 sati je čekao na novom prelazu na auto-putu Horgoš. Tako da, u svakom slučaju, i njima pomažemo, a i našim građanima koji žive na severu Bačke, koji ponekad povremeno moraju da obavljaju neke poslove preko, u Mađarskoj, i te kako pomažemo, jer čekati na 30 km od Mađarske granice, čekati 12 sati u redu, verujte to nije lako i samo nervira sve naše građane.
Zato mi je posebno zadovoljstvo i drago mi je što je sa ovim predlogom zakona, dva prelaza Bajmok – Bacsalmas, Đala – Tisa Siget, konačno dobiju verifikaciju i biće redovan prelaz za fizička lica. Do sada je to bilo ograničeno samo za državljane Srbije, za naše građane ako su išli sa registracijom naše zemlje. Ovim zakonom oslobađamo sve građane cele EU, građane Švajcarske i još neke da mogu tuda da prolaze, praktično od ujutru do naveče. Mislim da značajno rasterećujemo granični prelaz koji je preopterećen.
Moram da kažem, kolega koji je prvi tražio reč, koristio je reči da ga čudi što neko mora da brani, odnosno što gospodin ministar mora da brani ovaj zakon. Meni je svejedno ko dolazi iz Vlade povodom ovog zakona, ali nije svejedno ona reč "braniti". Ovaj zakon ne treba braniti, ovaj zakon treba podržavati. Ovo je izuzetno važno za ogroman broj naših sugrađana.
Međutim, isti kolega koji je spomenuo ove reči, spomenuo je nešto veoma važno, što ovim predlogom zakona nije predviđeno i moram da ga podržim. Znači, dva prelaza za robu nisu dovoljna za Republiku Srbiju. U ovom zakonu treći je predviđen, kao što je rekao, Bački Breg – Herceg Santo, za sada za robu, odnosno kamione od 3,5 tona i predviđena je moguća varijanta do šest tona. Mi u Senti imamo carinsku ispostavu koja je preopterećena, imamo u Subotici, koja je apsolutno prebukirana. Kao privrednik znam šta se dešava i koliko čekaju kamioni i vozači. Mislim naše ministarstvo i naši organi moraju da rade na tome da otvore još jedan prelaz, da osposobe upravo oko Sombora, odnosno Bački Breg – Herceg Santo liniju da osposobe za promet robe i za velike kamione i da ga osposobe sa svim službama da možemo da primimo robu.
Veoma je bitno i značajno i velika pomoć će biti otvaranje dva nova granična prelaza koji do sada nisu funkcionisali. Malo će čudno da glasi, ali stari prelaz Horgoš – Reske, koji je na 500 metara i 100 metara od ovog prelaza, do sada u zadnjih deset godina nije bio u funkciji. Godišnje četiri, pet puta idem za Mađarsku. Uvek naiđem na problem kako preći zbog gužvi i uvek smo se čudili zašto se ne koristi objekat koji na 100 metara tamo stoji.
Drago mi je što ste sada predvideli ovim sporazumom da se to stavi u funkciju, bez obzira na to da samo određeni broj ljudi, znači peške, biciklima, motornim biciklima mogu da prelaze, ali mislim da će to isto pomoći.
Još važnije je otvaranje prelaza Bački Vinogradi – Ašutalom, između Subotice i Horgoša. Mislim da će značajno doprineti lakšem prometu i prelazu granice. Hoću da se osvrnem na još jedno pitanje. Nekoliko prethodnih kolega je pričalo o tome, da pored ovih dobrobita koje dobijamo za građane, sa ovim sporazumom, odnosno sa ovim zakonom čini ćemo još jednu veliku stvar, a to je ta zelena granica, upravo ta migracija, o kojoj je kolega malo pre pričao. Moram da vam kažem, najveći pritisak zbog migracije imaju dve policijske uprave. To su Policijska uprava Subotica i Policijska uprava Kikinda. Znači, 100% svih migranata ide preko ove teritorije. Morate znati da ove naše uprave posluju sa 50% kapaciteta. Znači, nemamo dovoljan broj policajaca na terenu u Kikindi, odnosno Severnobanatski okrug, odnosno Severnobački okrug i isti je problem u Subotici. Tamo je do 60% popunjen kapacitet. Imaju ogromne probleme. Ovi ljudi čine ogromne nadljudske napore da kontrolišu tu zelenu granicu, zajedno sa mađarskom državu.
Kao što je kolega rekao, znam da je saradnja između dve države veoma dobra. To je toliko dobra saradnja da moram da kažem da pre tri nedelje je načelnik Policijske uprave Kikinda, gospodin Jović Dragan, upravo primio specijalnu lentu mađarske policije, odnosno ministra unutrašnjih poslova za izuzetno dobru saradnju između dve zemlje, odnosno ova dva regiona tamo.
Prema tome, mislim da i u ovoj funkciji, sa prihvatanjem ovog zakona, mi ćemo pomoći lakšoj kontroli graničnih prelaza i na jednoj i na drugoj strani. Mislim da za mene i za moje kolege iz poslaničke grupe URS nema dileme. Mi ne branimo, mi podržavamo. Hvala.

Hteo sam malo da doprinesem ovoj raspravi, pošto sam do 16. jula ukupno 21 godinu proveo kao direktor Zadruge u Senti, svaki dan susrećući se sa ovim problemima. Kolega Rističević najverovatnije pogrešno tumači ovaj deo oko tekućih računa. Postoje dve vrste računa, postoji račun za proizvođače koji se registruju u PDV sistemu, odnosno kao gazdinstva, i postoji običan tekući račun koji bez problema može da otvori u bilo kojoj banci. Prema tome, ova mera povećanja PDV, odnosno povraćaja PDV sa 5 na 8% je jedan od najbolje pozdravljenih mera. U zadnjih tri-četiri dana dobijam samo SMS poruke iz Vojvodine da nam čestitaju na ovome. Mislim da je samo u tumačenju problem i da je mera ispravna, posebne intervencije ne treba ni napraviti. Hvala.