JOŽEF ŠANDOR

Nestranačka licnost

Rođen 1961. u Senti. Po zanimanju je menadžer. Direktor je Zemljoradničke zadruge „Napredak“ u Gornjem Bregu.

Dva puta je biran za poslanika u Skupštini Vojvodine.

U prošlom sazivu Skupštine Vojvodine bio je šef odborničkog kluba URS i

Osnovne informacije

  • Samostalni poslanik
  • Senta
  • 01.01.1901.

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesto vanredno zasedanje, 21.06.2013.

Gospodine predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, dozvolite mi da se obratim u vezi deklaracije i odmah na početku da kažem da nije mi lako. Nije mi lako bilo, kao ni kolegi koji je malo pre rekao da nije spavao, razmišljao kako da krene i šta da kaže na današnjoj raspravi, a nije mi lako iz sledećeg razloga – nisam znao juče kada smo dobili materijal kako da postupim, kako da razmišljam o ovom problemu, da li kao ponosni građanin nekadašnje Jugoslavije, da li kao opet ponosni građanin i poslanik Srbije, da li da nastupam kao čovek koji je po nacionalnoj pripadnosti Mađar i živi ovde u ovoj državi ili da nastupam kao čovek koji je i lično zainteresovan za ovaj problem. I mi smo imali našu tragediju povodom ovih dešavanja.
Pre nego što krenem i pokušam da iznesem svoje mišljenje, moram da kažem da poslanička grupa URS nema nikakvu dilemu, kao stranka koja je demokratski orjentisana, koja je građanski orjentisana, koja je u zadnjih 10, 12 godina učinila određene korake u razgovoru sa državom Mađarskom. Naravno, da ćemo podržati ovu deklaraciju.
Zašto sam emotivno dirnut? Zato jer 1961. godine kad sam rođen, daleke 1961. godine, postao sam Jugosloven. Građanin jedne lepe velike zemlje i sve do svoje četvrte, pete godine nisam imao veze za politikom, sa prošlošću, sa istorijom. Onda kada sam prvi put počeo da tražim dedu, onda su mi rekli da je deda nestao – sine moj. Naravno, kao klinac pojma nisam imao šta to znači rekli su da je otišao u šumu, upao u Tisu i nestao je. Tako su prošle mnoge godine.
Bio sam ponosan na Jugoslaviju, na svoje državljanstvo, na svoju zemlju. U porodici niko reč progovorio nije o tome šta se desilo sa dedom. To je bila tabu tema. Ni baka, ni otac, ni niko, sve do pre jedno 15 godina. Pre 15 godina ponosni Jugosloven ili onda već državljanin SCG ili Srbije, već ne znam ni sam, od svog ujaka prilikom jednog porodičnog ručka čuo sam prvi put zvanično detalje dešavanja iz 1944. godine, pa čak moram da kažem i prethodne događaje iz 1942. godine. Od tada se bavim ovim pitanjima. Naravno, od tada sam sve pročitao i pomno pratim rad Međuakademske komisije koja i dan danas radi, čuli smo danas da je to osnovano. Pola stručnjaka iz Mađarske, pola iz sastava naših kadrova iz Srbije i danas radi.
Juče posle podne pozvao sam člana te komisije i pitao sam dokle su stigli, kažu – negde su na pola puta, nadaju se da će to biti pošteno odrađeno i da će i jedna i druga država obezbediti dovoljno sredstava da ispitaju sve do kraja šta se desilo tih davnih, davnih godina.
Kada sam jutros krenuo ovamo odlučio sam da neću da se bavim sa politikom, neću da se bavim sa stranačkim interesima, nego ću se baviti sa ljudima, sa građanima Vojvodine, sa mojim Mađarima koji žive od Horgoša sve do Novog Sada, pa i dalje na tim prostorima i kojima evo, izgleda danas će doći konačno taj dan nakon sedam decenija, možda ćemo prihvatiti jednu deklaraciju kojom će biti, da kažem, malo mirniji, sa tom deklaracijom će biti neke rane zaceljene.
Moram da vam kažem još jedan detalj pre nego što nastavim. Nakon posete predsednika države Tomislava Nikolića prošle godine Mađarskoj, odnosno predsedniku Mađarske, nedavno nakon toga bio sam pozvan u posetu na jednu proslavu u Mađarskoj, u gradu Solnoku.
To je bila jedna priredba gde su se sreli gradonačelnici sa tog područja iz Mađarske. Tema je bila stanje, situacija i život nacionalne zajednice Mađara, van matice. Bilo je jedno devet državnih sekretara pa su me zamolili da izađem na binu jer imaju par pitanja za mene, kao već članu srpskog parlamenta. Nije bilo par pitanja, već samo jedno mi je bilo postavljeno – kako tumači razgovore gospodina Adera i gospodina Nikolića u Pešti, kako vidim da li će Srbija i srpski parlament, snage da uradi ono što je tamo dogovoreno?
Tada smo glasali o otvaranju novih granica i te nedelje smo ovde doneli odluke o otvaranju novih granica, pa sam imao i argument da činimo i radimo sve da te odnose izgladimo. Rekao sam im da sam uveren da će predstavnici srpskog naroda, srpski parlament doneti pravnu odluku i da će onaj korak koji je dogovoren u Pešti biti urađen.
Volim što sam u ovom parlamentu, ponosan sam što sam tim ljudima rekao najverovatniju istinu. Tom prilikom sam rekao u ime Vojvođanskih Mađara da smo mi mađarski narod sve prebrodili. Nisu to svi ocenili istovetno, šta se desilo 1942, 1944. godine, ali mi kao generacija koja nismo znali o tim zločinima skoro ništa ili malo, videli smo samo naše roditelje, cenimo da je ovo zadnji trn u nogama, što bi narod rekao. Zadnji trn mađarskog naroda, verujem i onog dela srpskog naroda koji živi sa nama i koji ima svoje posledice iz dešavanja 1942. godine.
Mogu da kažem da ovu našu odluku o deklaraciji danas, verujem da čeka predsednik mađarske sa manjom nervozom, nego što desetina hiljada još živih majki, sinova, braća, sestara koji su ispratili svoje najmilije krajem oktobra i početkom novembra 1944. godine. Evo, nakon otprilike 60 godina, nakon tih događaja, moj otac, koji je onda imao osam godina, juče preko telefona ispričao mi je kako je to izgledalo tog 9. novembra 1944. godine.
Rekao je sledeće – sine, tvoj deda nikada nije bio vojnik. Nas je bilo petoro braće i sestara. Za vreme Kraljevine Jugoslavije imao je malo dete i nisu ga pozvali u rat protiv okupatorskih snaga. Kada su ušli Mađari na teritoriju Vojvodine ni oni ga nisu regrutovali, kao i mnoge druge ljude, jer je opet imao malo dete u porodici. Kada je došao kraj rata i izašao na ulicu, dvesta metara od kuće je otišao na bunar po vodu. Imao je nesreću da tog dana one snage koje su poslate na taj teren izvršile su odmazdu. Samo je pokupljen sa bunara, tata je gledao sa ulice i umirivao ga rečima – sine, idem kući, reci majci da nema problema. Tata je otišao kući i tog dana je video svog oca zadnji put i verujte mi, nikada do pre par dana, do juče se nije žalio ni na Jugoslaviju, ni na svoje prijatelje Srbe sa kojima je sarađivao.
Na neki način sam ponosan na svog oca zbog toga. Nikada nije pokušao da šalje takvu poruku da je ovde neko kriv, da je neko nekoga iz osvete ubio. Slao me je u Sarajevo da učim školu, da upoznam narode i narodnosti. U Senti smo odrastali sa prijateljima Srbima, koji su prema meni pričali na mađarskom jeziku, a ja se njima obraćao na srpskom jeziku. Verujte mi, ovo je veoma važan dan, baš iz tih razloga. Ako smo uspeli da prećutimo, ako smo uspeli da ne saznamo do pre par dana šta se tačno dešavalo, onda moramo doneti jednu takvu odluku, odnosno ovu deklaraciju moramo prihvatiti, da bi majke, sinovi, unuci bili ….ne znam kojom pravom rečju da se izrazim.
Kada sam uzeo dokument u ruke, juče posle podne, imao sam u prvu momentu isti problem, kao što je moj poštovani kolega malo pre govorio. Zaprepastio sam se. Samo tri mesta su nabrojana, a znam da je više od sto lokacija označeno u istraživanjima zajedničke komisije gde su vršene odmazde, gde su vršena streljanja. Kada sam drugi i treći put pročitao tekst deklaracije, shvatio sam da najverovatnije u prvom mahu nisam dobro pogledao. Mislim da je tekst deklaracije u redu.
Zaprepastio sam se jer su samo tri mesta ovde nabrojana, a znam da je više od sto lokacija označeno u istraživanjima Zajedničke komisije, gde su vršene odmazde, vršena streljanja. Kada sam drugi i treći put pročitao tekst deklaracije shvatio sam da najverovatnije u prvom mahu nisam dobro pogledao. Mislim da je tekst deklaracije u redu. Mislim da je dopuna koju su danas ovde ponudili sasvim prihvatljiva i u ovom tekstu deklaracije u tački 1) kaže se – da Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje akte protiv civilnog mađarskog stanovništva počinjene od 1944. do 1945. godine u kojima su određena lica iz nacionalnih razloga lišena života, slobode i drugih prava bez sudske ili administrativne odluke.
U tački 1) oslobađamo krivice one ljude iz onih mesta, naselja koji nisu nabrojani u tački 2) kao što je Horgoš, Subotica, Kanjiža, Adorjan, odakle je moj deda, Senta, Mol, Ada pa sve do Novog Sada.
Zašto je bitna tačka 2) i zašto je posebno izdvojena, mislim da sam shvatio tek sinoć. Zato što u ovim mestima na osnovu jedne političke odluke ondašnje vojne uprave došlo je do masovne odmazde. Donesena je odluka, ne sudska nego politička, idite i oterajte narod. Iz mesta Čurug, iz mesta Žabalj i Mošorin januara i marta 1945. godine specijalne jedinice koje su tamo poslate su jednostavno oterale ljude iz svojih kuća, skinuli su im nakit, uzeli su novac i stoku i odeću koju su imali na sebi i bez ičega poslati su, deportovani da li u Temerin ili u druge opštine u logore, raseljavani su. Te tri opštine su očišćene. Kao odmazda dešavanjima u Žablju i u Novom Sadu prilikom racije. Shvatio sam da zato ova mesta moraju biti posebno značajna jer su imala poseban tretman.
Moja poštovana koleginica iz Sombora malo pre je, za mene, održala divan govor i jednostavno moram da kažem podstaknut time, iako nikakve veze nemam sa dešavanjima iz 1942. godine u Žablju, Čurugu i Novom Sadu, ovim putem se pridružujem njenom činu i izvinjavam se svim onim potomcima Srba, Jevreja i onih koji su streljani u Žablju, Novom Sadu. Izvinjavam se umesto onih ljudi koji treba da se izvinjavaju u ime mog naroda. Mislim da je ono što je drugi kolega ovde izneo, da očekuje i reakciju mađarskog parlamenta, moram da kažem da je to, čini mi se predsednik parlamenta rekao – 1943. godine ratne ondašnji Generalštab mađarske vojske je pozvao na odgovornost sve oficire koji su uradili ovaj užas u Žablju, odnosno u Novom Sadu i te godine nisu procesuirani jer su bili na ratištima. Pokrenut je postupak odmah nakon Drugog svetskog rata i oni su uhapšeni. Jedan deo tih oficira izručen je bivšoj Jugoslaviji i streljani su u našoj zemlji. Šta sam hteo time da kažem? Hteo sam da kažem da su oni već onda napravili prvi korak i prvi čin.
Znam da je posle 2000. godine pokrenuto nekoliko postupaka, nekoliko akcija između parlamenata koji su u prvom momentu krunisani dogovorom i potpisom. Između 2006. i 2010. godine potpisan je sporazum između predsednice ondašnjeg parlamenta Mađarske i predsednika parlamenta našeg u Beogradu. Veoma važan čin je ono što mi danas činimo za mene, za mnogo ljudi, žena, sinova i devojaka, pa i za moje sinove koji još nisu videli grob svog pradede jer groba nema.
Istina je da je posle 2000. godine bilo dozvoljeno da napravimo grupni spomenik u svim tim opštinama. Dotle ni to nije bilo moguće. Istina je i u Adorjanu, Kanjiži, Senti i najverovatnije svim tim opštinama. Istina je da je tamo gde je bilo najtragičnije u Žablju i Čurugu podignuti su spomenici i na jednoj i na drugoj strani. Mislim da zbog ove greške koju danas ispravljamo ti spomenici nisu mogli stabilno da stoje u ovim godinama jer taj zadnji trn još nije izvučen iz nogu.
Mislim da ovim današnjim činom mi to ispravljamo. Mislim da Mađari, odnosno naši sugrađani i prijatelji, sa srpskim narodom sa kojim smo vekovima živeli bez problema da ćemo biti obezbeđeni za naredni period, da bez problema nastavimo taj zajednički život.
Neću da ulazim dalje u raspravu. Još jedanput apelujem, verujući da ćemo ovu deklaraciju izglasati, na one ljude koji će imati pravo i priliku da odluče i o sredstvima toj međudržavnoj komisiji, da li da nastavi istraživanje ili ne, da učinimo sve da oni završe svoj posao baš zbog toga da oni koji su bili krivi tačno sazna da li je bilo krivaca. U toj nameri još jedanput kao čovek i naša poslanička grupa ćemo izglasati ovu deklaraciju. Hvala.

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja, 15.05.2013.

Gospođo predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice, dozvolite mi da vam se obratim povodom ove dve teme koje smo danas stavili na raspravu i to ne samo kao član poslaničke grupe URS, već kao i član jednog i drugog odbora koji su nadležni u ovim pitanjima, Odbora za kontrolu službi bezbednosti i Odbora za odbranu i unutrašnju bezbednost zemlje.
Što se tiče ovog predloga odluke o upotrebi i učešću pripadnika Vojske Srbije u misiji EU za obuku vojnika i bezbednosnih snaga Malija, ja tu ne bih previše pričao. Na odboru je ovaj predmet veoma dobro …
(Predsedavajuća: Gospodine Šandor, mogu li samo da vas zamolim da malo mikrofon privučete sebi. Hvala vam.)
Izvinjavam se ako se ne čujem, možda sam slabije pričao, ali ne može da se povuče dalje.
Što se tiče ovog prvog dela, mislim da smo juče na odboru ovaj predmet veoma dobro obradili, dobili smo sve informacije koje su relevantne za donošenje odluke i stvarno ne vidim razlog da posle celodnevne rasprave ja nabrajam sve one podatke koje su kolege iznele. Mogu dati, pored toga što sam član odbora i znam kako smo glasali, svoje lično mišljenje i mišljenje našeg poslaničkog kluba. Naravno, nemamo nikakve sumnje šta treba uraditi. Podržavamo ovu misiju Vojske Srbije, pre svega zbog toga što je to u sinhronu sa odlukom Saveta bezbednosti UN. To je u sinhronu sa našim nastojanjima sa razgovorima sa EU i u sinhronu sa njihovim odlukama, kao i što je kolega pre mene pričao, u skladu je i sa našim tradicijama, svojevremeno Vojske Jugoslavije, kasnije Vojske Srbije, sa svim onim rezultatima koje smo postigli u onim godinama kada smo imali stabilnu zemlju, stabilne odnose, jaču privredu. Mislim da je ovo dobar korak, da pored onih misija koje imamo paralelno sa ovom, ovo će biti još jedna koja će nama pomoći na putu ka EU, odnosno ka jačanju nekih odnosa sa državama u evropskoj regiji.
Prema tome, bez obzira na to što je ocenjeno da je ova misija umereno rizična, mislim da svaki poslanik, svaki građanin koji prati ova dešavanja, zna da svaka misija, svako dešavanje na bilo kom području na ovom svetu, ako se zove vojna misija, to podrazumeva određeni rizik i na žalost uvek može da se desi neočekivani događaj.
Sve u svemu, ne bih mnogo oko toga pričao. Ovaj predlog odluke ćemo bez problema podržati.
Malo više bih se zadržao na drugom predmetu, a to je Izveštaj odbora o radu kontrole službe bezbednosti. Ceneći da su poštovane kolege dosta toga već rekle i sa stručne strane, koji su možda stručniji od mene, rekli su i sa strane svojih emotivnih osećaja, ja bih ovaj predmet da uzme u ruke iz drugog aspekta. Koji je taj aspekt? Više puta se ovde čulo da predsednica odbora bi trebalo da brani izveštaj, predsednica bi trebalo da dobije termin i vreme da brani izveštaj. Ja imam drugačije mišljenje. Moje mišljenje je da je ovo jedna realna situacija, jedna realna slika u realnom vremenu. Ovaj odbor pre godinu dana nije ni postojao. Ovaj odbor je oformljen u novom sazivu Skupštine. Dobio je zadatke koji su predviđeni određenim aktima. Iza ovog odbora je deset meseci, moram da kažem, poštenog rada. Od nule smo krenuli i za ovih deset meseci održano je osam sednica u toku prošle godine, četiri međunarodna sastanka sa radnim institucijama, tri seminara koja ja lično cenim kao veoma značajne, a kasnije ću reći i zbog čega i imali smo čak četiri međunarodne posete.
Ako uzmemo u obzir da pre godinu dana ovaj odbor nije ni postojao, ni funkcionisao, mislim da za osam meseci ovi podaci pokazuju da imamo solidan rezultat, što je realno u ovom vremenskom periuodu.
Pre osam meseci, kada su me izabrali za člana Odbora za kontrolu službe bezbednosti, da budem iskren, pojma nisam imao šta to tačno znači i kako ćemo mi to raditi, naročito imajući u vidu da ranije sa takvim poslom nisam se bavio. Ono što je rekao kolega Predrag Marković, da gospodin Šandor možda ima neko iskustvo, on je mislio na to da sam u dva mandata bio poslanik u Skupštini AP Vojvodine. Međutim, moram da vam kažem da takva iskustva mi tamo nismo imali. Sada imam jedno stečeno novo iskustvo. Za tih osam godina rada u pokrajinskom parlamentu, bio sam član pet ili šest odbora, između ostalog i Odbora za međunacionalne odnose, bio sam i predsednik, a nikada nismo imali slučaj da parlament stavi na dnevni red da razmotri izveštaj odbora.
Lično mislim da u ovom realnom vremenu, u ovoj realnoj situaciji, ovaj izveštaj ne treba braniti, ovo treba razmotriti, ovo treba oceniti. Moram da kažem, ne ponašam se ni podanički, ni poslanički, ponašam se kao čovek koji je učestvovao u radu, mislim da smo uradili dobar posao za ovih osam meseci. Naravno, ne mislim da smo promenili svet, da smo promenili službu bezbednosti, ali smo napravili jedan ogroman korak napred. Napravili smo ogroman korak u saradnji sa OEBS, koji je u nekoliko navrata uspešno organizovao seminar za nas, nove poslanike, zajedno sa službama bezbednosti i OIB i VBA.
Lično sam bio veoma zadovoljan i mnogo toga sam naučio od tih oficira i mnogih profesora koji su nam pomagali na tim obukama, kao što su nam bili na pomoći i Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, kao i predsednik DRI. Tako da, mislim da smo na tim seminarima dobili dobru podlogu da naš rad obavljamo i shodno tome opet moram da kažem, ne braneći izveštaj, nego staviti ga u jedan realna okvir i u realno vremensko dešavanje, da sam ja zadovoljan.
Odlukom o tome da izdvojimo posebnu prostoriju, odlukom o tome da uvodimo posebne mere prilikom razgovora sa ljudima koji dolaze iz službi bezbednosti, mislim da smo napravili jedan iskorak napred, jedan veliki korak napred, i to baš u pravcu demokratske ili civilne kontrole. Svejedno je koju reč koristimo. Kolega Ostojić je koristio demokratsku kontrolu i ja znam da je među obrazovanim ljudima koji se bave politikom to, naravno, pogodnija reč. Međutim, građani više razumeju šta to znači civilna kontrola.
Tu bih podvukao i to da, nakon osam meseci rada u tom odboru, ja kao poslanik i te kako osećam, i to je pozitivan doprinos i rezultat rada u tom odboru, kako građani, barem građani Sente, koji mene poznaju i sa kojima sam u kontaktu, reaguju i kako prihvataju civilnu kontrolu službe bezbednosti. Ranije nisu ni čuli za to. Od kada smo mi tu, od kada sam u ova dva odbora, mi smo napravili nekoliko velikih sastanaka sa građanima u mesnim zajednicama, u skupštini grada i razmenili smo mišljenja o realnim problemima. Jednostavno, mi smo sa ovim činom otvorili put ka ljudima, ovu mantru oko tih specijalnih službi smo malo rasterali, tako da je polako građanima sve pristupačnije i jasnije šta se tu zapravo radi.
U ovih osam sednica, u tih tri seminara, u saradnji sa OEBS, koji bi posebno hteo da podvučem, stvarno su kolege iz OEBS odradili veoma dobar posao, moram da kažem da sam veoma zadovoljan bio i sa odnosom kolega iz bezbednosnih organizacija, odnosno agencija i ljudi iz BIA, VOA i VBA, na svim prilikama kada smo imali te seminare, dali su maksimalni doprinos da naš posao bude uspešan. Tako da, mislim da smo i mi, koji ranije nismo imali nikakva iskustva, dobili i stekli dosta dobru podlogu da bismo mogli korektno da odradimo naše poslove u tim našim odborima.
Posebno bih istakao da sam, učestvujući u ovom radu, pored seminara, učestvovao i u međunarodnim posetama. Obišao sam par država gde smo razmenili mišljenje sa kolegama koji rade u ministarstvu odbrane ili u ministarstvu policije. Moram da istaknem da su te posete bile, barem za mene, a verujem i za odbor, od velikog značaja, a unutar toga posebno želim da pohvalim službu koja radi za odbor, kolege i koleginice koje su tu sa nama. Verujte mi, dali su takav doprinos da ja, na primer, ne bih mogao ni "a" da kažem na tim seminarima, na tim sastancima sa ministrima. Sa ministrom Bugarskim smo sedeli i razgovarali pola sata, ali tu je bio pripremni i jak rad naših ljudi koji su pored ovog odbora, tako da sam zahvalan.
Nismo sve uspeli da uradimo. Ovo je izveštaj o tome šta smo do sada uradili. Ovo je izveštaj o tome da se u ovom parlamentu radi. Ovo je izveštaj o tome da je odbor koji je zadužen za određeni posao pokušao pošteno da odradi svoj deo posla. Pokušavamo da približimo građanima ovu problematiku. Nadam se da ćemo promenama određenih akata i u narednom periodu uspeti još bolje da radimo naš deo posla i da svima vama kolegama, da li smo u opoziciji ili poziciji, budemo od koristi i da ćemo raditi posao od opšteg interesa.
Ne bih puno pričao dalje. Mislim da ovaj posao i ono što je urađeno ne treba braniti. Ovo, realno, treba prihvatiti. U tom kontekstu, pozivam sve kolege i iz opozicije i iz pozicije da ovaj prvi izveštaj o radu bilo kakvog odbora u ovom parlamentu prihvate i podrže. Hvala lepo.

Drugo vanredno zasedanje, 28.01.2013.

Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege iz Ministarstva, rekao bih par reči povodom ovog amandmana koji smo dali. To je povezano sa malopređašnjim amandmanom na čl. 25, 26. i 27. Opet je reč o klanici, odnosno načinu predaje stoke klanicama.
Razumeo sam ministra i ne želim da polemišem, jedino želim da mu se obratim i vama još jednom skrenem pažnju, koliko je to važno pitanje. Naime, ja radim stvarno dvadeset godina u zadrugarstvu, veliki broj proizvođača preko zadruga predaje svoje tovljenike, da li su to krave, da li su to svinje. Veliki broj zadruga i dan danas ima sistem uslužnog tova, četiri, pet, šest hiljada prasadi je vani kod seljaka preko zadrugarstva. Tako da ako ne regulišemo pravilnikom na pravi način, onda će ti seljaci imati problem. Preko zadruga oni ostvaruju i moguće je pratiti čija je to roba. Razumem bojazan od nekih otkupljivača koji možda rade na crno, ali i za to postoji rešenje, imamo inspekcijske organe i mogućnost da to proverimo.
Povodom ovoga rekao bih još nešto za ograničenje od broja minimuma deset komada da li svinja, da li tovljenih jaganjaca. Mislim, da i ovde pravimo grešku. Bez obzira da li pričamo o slobodnom otkupu stoke, svinja ili na primer o uslužnom tovu, desi se da čovek prijavi deset komada, međutim na dan kada se preda, kada mora da preda, dva komada ne ispunjavaju uslove i on ima vezano sa 20 komada svinja, predaje samo osam, jer ostali nisu u toj kilaži koja odgovara. Praktično onaj koji je u sistemu neće moći da ostvari jer je predao samo osam, a on ima vezan ugovor za 20 komada.
Ne želim sada to ovde da rešim, nego želim da vam skrenem pažnju da prilikom razrade ovog pravilnika stvarno nas pozovete, ne samo asocijacije i udruženja poljoprivrednika, stočara, nego i asocijacije zadrugara da bismo zajedničkim snagama otklonili ovaj problem. Jer, ako ovako ostane, bez obzira na dobru nameru zakona koju ja pozdravljam, plašim se da ćemo delom proizvođača i to većim delom proizvođača napraviti štetu. Hvala.

Poslednji put ažurirano: 20.09.2016, 14:02