Javio sam se po Poslovniku, član 100. zbog prozivanja potpredsednika Srpskog demokratskog pokreta obnove, a ujedno i nas poslanika koji smo u toj stranci.
Za razliku od vas koji mislite da ću sada da branim ovde Stevanovića, neću da ga branim. Čak ću i ja da ga kritikujem. Kritikovaću ga što se previše angažuje za Kragujevac, što previše trči i radi za Kragujevac, a ima obaveze i u stranci. Zapostavio je Srpski demokratski pokret obnove i mislim da malo vremena tu troši koliko bi trebalo da troši.
Najpametnije bi bilo da se mane onih problema koji su u Kragujevcu, da sve što radi za Kragujevac pusti po strani i da radi za stranku. Nas osam poslanika i ovo članstvo koje SDPO ima, nema nekih velikih mrlja ili ne znam čega.
Mi svi zajedno imamo možda bogatstvo koliko ima istaknuti član neke druge stranke. Nađite ko ovde od nas poslanika SDPO-a ima neko bogatstvo. Saberite naše bogatstvo i videćete koliko je to.
Ono što Verko radi za Kragujevac je maltene van mogućnosti običnog čoveka. Vi znate da Veroljub ima izuzetnu energiju, 95% te energije uložio je u Kragujevac i u razvoj lokalne samouprave, u zaštitu ljudi dole.
Mislim da bi pametnije i mudrije bilo da se više stranački angažuje i da, recimo, prodajom neke stranačke ideologije, odnosno demagogije, prodajom magle napravi neke poene za stranku.
On sve što radi uradio je u korist građana Kragujevca. Mislim da na toj strani postoje kritike od mene, što bi trebalo da se više angažuje za stranku.
Mislim da bi i mi napravili lakše, jednostavnije poene bez neke velike muke. Zna se kakva je situacija bila u Kragujevcu. Nije on dole nasledio ne znam šta i koliko bogatstvo. Nasledio je fabrike koje ne rade, nasledio je masu toga što ne funkcioniše, milion problema.
Znate da se to pre dolaska Veroljuba Stevanovića na čelo opštine nazivala dolina gladi, što je uglavnom i u Srbiji i u ono vreme, pre 2000. godine mnogo toga bila dolina gladi, a pogotovo na jugu Srbije.
Teško je izaći na kraj sa tim problemima. Najlakše je kritikovati čoveka koji je uradio mnogo za svoj grad.
Po meni bi bilo pametnije da se i mi iz SDPO-a u odnosu na ovo što radimo angažujemo i da ne tražimo išta i da i mi malo počnemo da se bavimo nekom demagogijom i da zarađujemo jeftine političke poene.

Glasaću za ovaj predlog, bez obzira što sam izuzeo mišljenje. Glasaću samo zbog toga što će poslanički klub Srpskog demokratskog pokreta obnove glasati za ovaj predlog, a pošto smo mi jedan tim moramo da radimo zajedno, kao što smo i dosad radili, tako da ću zbog kolegijalnosti sa svojim prijateljima iz stranke da podržim ovaj predlog.
Inače, izdvojio sam mišljenje jer sam izuzetno nezadovoljan ponašanjem koalicionih partnera, a pre svega strankom G17 plus. Da smo hteli da podržavamo sve što nam se nudi mi bi još ranije, kada smo bili jedinstvena stranka, podržali neke inicijative za povlačenje tužbe protiv NATO pakta, pozdravili bi izbor Haradinaja za predsednika one kriminalne vlade na Kosovu, što nismo hteli da uradimo i zbog čega je došlo do razlaza u stranci.
Da su izbori u stranci bili fer verovatno bi mi dobili, da nije došlo do odstranjivanja ljudi koji drugačije misle, ukidanja odbora koji drugačije misli, pravljenja situacije da samo jedna strana mora u stranci da dobije.
Zbog toga se u stranci desilo tako. U stranci nismo hteli da popustimo i verovatno ni sada nećemo popustiti pred nekim stvarima koje sam prošli put nazvao nezakonitim, odnosno stvarima koje se na neki način dotiču kriminala.
Šefa poslaničkog kluba, pa i predsednika stranke G17 plus upozorio sam da u toj stranci ima nezakonitosti. Oni do sada nisu reagovali. Ne podržavamo mi blanko Vladu.
Mi podržavamo Vladu, ali imamo zahteve ne da dobijemo ministarska mesta, kao što rade drugi, kao što su na Paliću razgovarali koliko će još ministarstava dobiti, pa su onda kalkulisali ko će u koje ministarstvo.
Mi podržavamo Vladu zato što smatramo da još uvek ima potencijala i da neke stvari mogu da se urade bolje nego sada što se rade. Nismo imali nikakvih zahteva u tom smislu da dobijemo neka ministarstva, neka mesta u ministarstvima, što znači da je naš odnos korektan.
Srpski demokratski pokret obnove smatra da naša podrška, pre svega premijeru Koštunici, može da da neke rezultate, s tim što mora mnogo više i bolje da se radi. Nismo zadovoljni u suštini radom Vlade, ali mislimo da su urađene i neke pozitivne stvari.
Na kraju bih rekao nešto sasvim lično. Sa premijerom Koštunicom, koga izuzetno cenim, praktično od dana kada je počeo da zaživljuje višestranački život u Srbiji, praktično od onog pisma o namerama Demokratske stranke, kasnije 1992. godine u DSS-u, bio sam do 2003. godine. Sukob nije nastao s njim. Moj sukob je nastao sa drugim čovekom u stranci, Draganom Maršićaninom, oko nekih stvari u Topličkom okrugu, u Kuršumliji, oko nekih dešavanja, oko nekih stvari sa Fabrikom konfekcije "7. juli" i oko tih stvari. Vreme je pokazalo ko je bio u pravu.
I sad molim premijera Vlade da stane na stranu koja se bori protiv kriminala, koja se bori protiv korupcije. Molim ga da nekim potezima utiče da se ovaj teret, koji narod trpi, malo ravnomernije podeli na što veći broj ljudi, da bi nekako svi izašli iz ove krize.
Na kraju, molim ga da krene malo intenzivnije po Srbiji, da dođe na jug Srbije, da razgovara sa ljudima dole, gde mislim da će da sazna mnogo konkretnije i tačnije stvari, nego koje saznaje od svojih opštinskih odbora. I dalje imam poverenje u njega i mislim da mogu da se urade neke pozitivnije stvari nego što je do sada rađeno.

Izvinjavam se što zbog nekih dodatnih obaveza nisam bio prisutan ovde u onom momentu kad je bilo prozivanje kandidata za okružnog tužioca u Prokuplju, Nebojše Budića. Imao sam neke obaveze u Direkciji, a Odbor za Kosovo je trebalo u 11,00 sati da ima sastanak, međutim, na osnovu onog saznanja, a što je ovde izrečeno, mogu da kažem sledeće.
Nisam od ljudi koji su predložili Nebojšu Budića za okružnog tužioca, ali kad se čuo taj predlog, prihvatio sam ga jer smatram da je predlog dobar, jedan od retko dobrih predloga i mislim da je Nebojša Budić izuzetno dobar kandidat za okružnog javnog tužioca.
Ono što je ovde rečeno želim da demantujem na taj način da Nebojša Budić ima ljudske, moralne kvalitete i da Nebojša Budić, pre svega, ima stručne kvalitete. Radi se o izuzetno stručnom čoveku u toj oblasti.
Nebojša Budić je 16 godina sudija u sudu u Prokuplju, osam godina radi kao advokat u Prokuplju i kao advokat i, pre svega, kao ugledna ličnost u gradu, maltene od svih građana je predložen za šefa Narodne kancelarije. Radi se o kvalitetnom čoveku. Mislim da ovde ne treba da osporavamo ovaj predlog.
Što se tiče onog navoda o vremenu studiranja, mogu da vam potvrdim da je Nebojša Budić studirao pet i po godina, što je moguće proveriti na fakultetu. Hvala.

Reklamiram član 100, kada se neko uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku.
Evo o čemu se naime radi, danas je novinarstvo na onim granama gde je bilo kada je o njemu pisao Stevan Sremac u "Zoni Zamfirovoj". Onda kaže: evo, platiću ti turu da ga turiš u novine. A on odgovara: ne, plati mi dve. Tako su i mene turili u novine, nazovinovine koje sam nekada poštovao, a da me uopšte nisu pitali.
Mada sam bio prisutan tu i po prirodi sam uvek dostupan, rado prihvatam sve pozive, a do sada nisam odbio nijedan poziv novinara, bilo koji, a bio sam i prisutan dana 5. juna kada se i desio ovaj događaj. Tu, naime, piše da sam dana 5. juna, kada je bilo glasanje o prenošenju nadležnosti sa državne zajednice na Republiku Srbiju, bio odsutan, odnosno da sam bio tu na kafi, a što nije tačno. Kafu slabo pijem od kada sam prestao da pušim, tako da retko kada pijem kafu.
Bio sam prisutan, ali nisam hteo da dođem ovde da bih upozorio ljude iz G17, pre svega, i DSS, na neke nezakonitosti, da tako kažem, u njihovim redovima. Nešto što pokušavam već mesec dana, tražio sam to, rekli su mi, proverićemo, proverili su. Rekli su, u pravu si. Preduzmite mere. Već mesec dana ne preduzimaju ništa. O čemu se radi?
Znači, imam osnova da sumnjam da se tu radi ili o tome da ima rođačkih veza ili su ljudi, koje sam prozvao sponzori stranke, ili ima nekog drugog interesa tu. Znači, nije se reagovalo. Više ne bih zloupotrebljavao ovde govornicu, za sve što bude potrebno, izvolite novinari, u holu pitajte me sve šta vas interesuje, dostupan sam. Sve što hoćete da znate, pitajte mene kada sam tu, a ne druge da kažu nešto šta sam rekao. Hvala.

Javljam se po Poslovniku, član 104.
Malopre sam hteo da odustanem, sa namerom da parlament radi posao koji treba da radi, znači da radi na harmonizaciji odnosa i da svim silama pokuša da Srbiju izvuče iz krize u koju su je doveli upravo ovi koji se ovde najviše javljaju, opstruiraju rad i priču. Namera mi je bila da se ubrza sa tom harmonizacijom odnosa, da Srbija krene pravim putem, a ne da se vraća na stranputicu na koju su je upravo doveli poslanici koji se ovde najžešće javljaju, najžustrije javljaju, ne poštuju dostojanstvo Skupštine, ne poštuju ostale narodne poslanike i na jedan primitivan način se obraćaju ovom parlamentu.
Što se tiče poslaničke grupe kojoj pripadam, Srpski demokratski pokret obnove, za koju je u par navrata ovde rečeno da je čudna grupa, ne znam šta je tu čudno. Šta je čudno ako se ja lično kao diplomirani politikolog nađem u ovom parlamentu, ili je čudno za ovaj narod ako neko ko je do juče prodavao karte na autobuskoj stanici dođe ovde i bude profesionalac i ekspert za sva pitanja i za sve stvari.
Da li je čudno da ova poslanička grupa kontaktira sa svim strankama u ovoj zemlji, kontaktira sa strankama van ove zemlje, kontaktira sa celom međunarodnom zajednicom, ili je čudno to kada neko u ovoj zemlji ne kontaktira ni sa jednom strankom i kada ne kontaktira sa nikim u međunarodnoj zajednici, u celom svetu? Da li je čudno da neko u celom svetu ne kontaktira sa nikim, nema prijatelja, niko ga ne razume, jedino je on u pravu, jedino on sve zna, a u stvari je doveo Srbiju u ovakvu situaciju pa nam je teško da je iščupamo iz onoga dokle su nas oni doveli?
Sve što su oni pričali desilo se u ovoj zemlji suprotno. Tražili su nešto veliko, upropastili su i ono što je imalo, što je bilo normalno. Mnogo je toga da se priča šta su sve uradili i dokle su nas doveli. Vrlo je teško i ovoj vladi. Ja razumem probleme sa kojima se ova vlada susreće da Srbiju izvuče na pravi put. Mislim da Srbija vidi i zna ko je u ovoj skupštini čudan, a ko nije.

Ponovo član 104. Sa ovakvim diskusijama ne mogu da polemišem i neću. Bilo bi ispod nivoa da polemišem sa takvim diskusijama. Ako sam već malopre kasnio i ušao u ovu salu, to je bilo zato što je na blagajni bila gužva, puna je radikala bila i nisam mogao od vas da dođem na red da naplatim dnevnicu, pa sam zato možda par minuta zakasnio. Već sam bio najavljen za repliku, po Poslovniku. Hvala.

Bez obzira što gospodin, dr Rade Jović nije tu, o njemu najbolje govori njegova brilijantna i uverljiva pobeda na lokalnim izborima za predsednika opštine.
Ovde sam po Poslovniku i reklamiram član 103. Poslovnika, poslanik može da govori samo o onome što je na dnevnom redu, a što u ovom slučaju nije primer. S druge strane, pitam gospodina, ako se ne varam, mislim da je prezime Četrović, da li je on možda proverio svoje poslovanje sa bankom negde 1993. godine u vreme hiperinflacije, a ako nije proverio neka vidi to poslovanje kako je teklo u to vreme. O gospodinu Joviću dajte jedan relevantan dokaz, jedan korpus delikti.

SPO je bio jaka stranka, danas je još jača stranka. Jaka stranka je ona kad nije na vlasti, a kad ima odbore u svim opštinama u Srbiji, a pored toga ima odbore i van zemlje. Srbi koji su na privremenom radu u inostranstvu čine odbore SPO van zemlje. U zemlji imamo sve odbore. Nije SPO stranka koja kada je na vlasti, dok ima funkcije, privilegije, položaje, pare, radna mesta itd, jaka, kad siđe sa vlasti, onda se deli na tri, četiri, pet stranaka, koliko ih sada trenutno ima. SPO trenutno ima odbore u svim opštinama u Srbiji i ozbiljno se sprema za vanredne parlamentarne izbore.
Hteo sam malopre da kažem da, pored toga, SPO ima svoj ekonomski program i u tom smislu sam mislio da se ne dovodi u kontekst trenutna pozicija ministra Vlahovića i ekonomski program SPO. Inače, što se tiče gospodina Vlahovića i ostalih bivših članova SPO, od kojih su neki i poslanici, ministri, na nekim važnim mestima, SPO se ne distancira u tom smislu i zahvalan je tim ljudima na doprinosu demokratizaciji zemlje.
Radi se samo o tome da u trenutnoj situaciji SPO ne podržava ekonomski program Vlade. SPO ima svoj program, Vlada ima svoj program i to je ona težišna tačka zbog koje SPO neće podržati ovu vladu, taj njen ekonomski program, što su takvi ekonomska situacija i materijalni položaj naših ljudi. Što se bivših članova tiče, što se korektnosti u tim odnosima tiče, zahvalnost i mi mislimo da ne treba potceniti doprinos koji su i oni imali u demokratizaciji zemlje.

Stvarno ne  znam kako da iskoristim ovih pet marketinških minuta, kada vi znate da Srpski pokret obnove bojkotuje ove predsedničke izbore.
Znači, bez obzira na to da kažem ipak da se mi zalažemo za obaranje ove vlade i za raspisivanje parlamentarnih izbora.
Policija nije ušla u institucije sistema, ali je jedan poslanik u Skupštini manje. Jedan poslanik ovde, ranije jedan poslanik ovde, jedan tamo, kartica tamo, kartica ovamo i to je dovoljna većina. Što bi se reklo - Bugari uđu u Sofiju, vlada se spasila i produžila svoj život za neko izvesno vreme. Policija nije ušla u institucije sistema, ali je ispred institucija sistema. Policija na ulici, narod na ulici i reklo bi se ono što su govorili ranije - sve je isto samo njega nema.
Da ovaj kontinuitet bude potpun ja sam odlučio da vam ispričam jednu priču. Možda nije toliko interesantna. Petog oktobra kada smo se mi sa "južne pruge" vratili u svoja mesta, gde su se neki sporadični incidenti desili, mene je plašilo da ne dođe do neke zloupotrebe i da dođe do nekih ličnih zloupotreba te situacije, osvete, ne znam čega. Bilo je nekih lomljenja izloga, paljenja kola, itd. Pozvao sam tada te ljude većih i manjih stranaka iz DOS-a i pozvali smo načelnika policije i pokušali da ga ohrabrimo da policija radi svoj posao, jer se policija u tom momentu primirila, povukla i nije obavljala svoju osnovnu funkciju. Onda je jedan od lidera tih malih stranaka rekao - načelniče, slobodno vi radite, nismo mi isti kao oni ranije. Mile mu je rekao - tako su i oni rekli kada su došli na vlast. Sa ove distance reklo bi se da je i ona vlast i ova vlast ista. Zato stoji ona teza - sjaši Kurta, dođe Murta. Znači, oni od ranije i oni od danas, treba da ovi danas odu, a oni od ranije da se ne vrate.
Da je taj kontinuitet potpun ja ću pokazati na nekim primerima, onima o kojima je pre godinu i po u ovoj skupštini ili u jednom intervjuu ubijeni premijer Đinđić govorio. Dakle, ova vlada je radila kao i ona prethodna u onom sistemu podele vlasti, sebi je dala neke ingerencije koje prevazilaze ta njena ovlašćenja. Znači, ona je dominirala nad zakonodavnom i sudskom vlašću, tako da je rešavala probleme koji praktično na neki način i nisu bili u njenom delokrugu, pa su tako, recimo, i pitanje savezne države, odnosno zajedničke države, pitanje Haga i druga pitanja došla pod njenu nadležnost. Uz to je pitanje kriminala, pitanje Kosova i pitanje ekonomije, koje je i najbitnije pitanje. O tim problemima je premijer Đinđić u to vreme govorio.
Koji je kontinuitet i gde je sličnost između prethodne i sadašnje vlasti po pitanju te zajedničke države? Imali smo zajedničku državu koja je formirana na bazi volje dve stranke, u to vreme SPS-a i Momira Bulatovića. Sada imamo opet državu koja je formirana na bazi volje DS i DPS-a. Znači, tu se ništa nije promenilo. To nije država formirana na bazi volje srpskog i crnogorskog naroda, nego na bazi interesa tih stranaka.
Po pitanju kriminala, da li se tu nešto promenilo? Ubistva u ono vreme, ubistva danas, i to čak ubistvo premijera. Šta se promenilo u oblasti kriminala? Samo je kriminal iz jednog krila prešao u drugo, sa jednog položaja prešao na drugi. Samo su se pozicije promenile.
Nije izvršeno ni to demontiranje sistema. Žao mi je što sada nemamo prilike da pričamo puno o ekonomiji, koja je najbitnija stvar. Srpski pokret obnove se zalaže za one bitne stvari, razvoj infrastrukture, poljoprivredu, mala i srednja preduzeća. Kratko je vreme i ne bih želeo da zloupotrebljavam ovu govornicu.
Samo na kraju da kažem, pošto čujem da ova vlada voli da se kladi, evo imam jedan predlog. U dva tendera ulažem buduću vrednost da će ova vlada vrlo brzo da padne. Hvala.

Srpski pokret obnove jeste sarađivao sa drugim strankama u cilju obaranja prethodne vlasti. Srpski pokret obnove je možda dao najveći doprinos u ostvarenju tog cilja. Što se nas tiče, mislimo da smo bili u pravu, jer znamo kakvi su bili rezultati prethodne vlasti - katastrofalni rezultati. Takve rezultate nijedna vlast u istoriji nije napravila. Šta je prethodna vlast ostavila ovom režimu?
S druge strane, Srpski pokret obnove jeste opozicija i ovoj vlasti, jer ne smatra da je ova vlast bolja od prethodne i zato je SPO ta svoja razmišljanja sažeo u paroli da ovi odu, a da se ovi ne vrate ili još bolje da se ovi ne vrate, a da se ovi isprate. Znači, jednaki su i jedni i drugi.

Nije problem što je dosta bivših članova i pristalica Srpskog pokreta obnove u ovom parlamentu, kao što nije možda veliki problem što je puno stranaka koje imaju ishodište iz SPO-a i koje su se oslanjale na SPO u borbi za promenu režima, takođe, u ovom parlamentu. Problem je po meni više u tome što ništa od programa za koji se Srpski pokret obnove zalagao zadnjih 10, 12, 13 godina, nije prisutno u ovom parlamentu. Ja se nadam da će posle narednih izbora koji će biti vrlo brzo, taj program, ta opredeljenja SPO-a biti mnogo prisutnija u Skupštini Srbije, čime će biti mnogo bolja situacija i u Skupštini Srbije i u samoj Srbiji.

Poštovane kolege, poštovano predsednštvo, samo kratko, neću mnogo da zloupotrebljavam vašu pažnju. To što neko vreme nije bio prisutan u parlamentu, ne znači da SPO nije sa pažnjom pratio nacionalnu i ekonomsku situaciju. Situacija trenutno nije mnogo ohrabrujuća i kratko ću samo da iznesem stavove SPO-a vezano za problem Kosova i Metohije.
Problem Kosova i Metohije je eskalirao još u većoj meri nego ranije, tako da SPO nije zadovoljan onim što je učinila međunarodna zajednica, a pogotovo nije zadovoljan onim što je učinila aktuelna vlast na rešavanju ovog problema. Mislimo da je trebalo mnogo više insistirati na Rezloluciji 1244. Mislimo da je trebalo biti mnogo uporniji na traženju onih stavki koje stoje u toj rezoluciji.
Što se stava SPO tiče treba međunarodnoj zajednici jasno ukazati na to da koncept koji zagovara, a to je koncept multietničkog Kosova, nije ostvariv. Nije ostvariv pre svega zbog toga što albanski teroristi ne dozvoljavaju da taj koncept na neki način zaživi. Gurajući Srbe u taj koncept ona na neki način izlaže Srbe teroru i Srbi postaju žrtve albanskih ekstremista.
Međunarodna zajednica mora da preispita taj koncept i naše mišljenje je da bi princip kantonizacije Kosova u ovom momentu dao najbolje rezultate. Znači, treba kantonizovati Kosovo. Tamo gde su Srbi većina treba obezbediti uslove za normalan život, uz zaštitu međunarodnih snaga i srpske policije. To isto važi za albansku stranu. To je jedini način, jer su svi svesni, i međunarodna zajednica je svesna da Srbi i Albanci ne mogu živeti zajedno, jedni sa drugima.
Po onome što se trenutno odvija, glavni krivci za takvo stanje su na onoj strani, znači na strani Albanaca. Jedini način je da se Kosovo kantonizuje i da te zajednice žive jedne pored drugih. To bi u najkraćem bilo ono što bi međunarodna zajednica za početak trebalo da preduzme u rešavanju ovog problema. Hvala.

Počeo bih od one dileme koja se ovde postavljala, da je ovu materiju trebalo regulisati Zakonom o obligacionim odnosima. Po onoj priči koja je bila na odborima, koliko se sećam, ta materija je regulisana zakonom o obligacionim odnosima i u onom sistemu anglosaksonskog i u sistemu kontinentalnog prava. Međutim, rečeno je i govorili smo o tome da je u zemljama u tranziciji ova materija regulisana posebnim zakonima. Znači, zakonima ovakvog tipa, posebnim zakonom koji se ovim bavio.
Verovatno je to tako, po mom mišljenju, zbog finansijske nediscipline, koja je vladala u tim zemljama što se tiče te vrste odnosa. Verovatno zbog nepostojanja te ekonomske podloge za to da se stvari rešavaju na drugi način i rečeno je da je u zemljama u tranziciji ovaj zakon dao određene rezultate. Ne vidim razloga da i kod nas zakon ovakvog tipa ne bi dao rezultate, što mislim da je najbitnija stvar u svemu ovome.
Mislim da će ovaj zakon proći, da je solidno urađen. Iza toga će da stoje neki rezultati u finansijskoj oblasti. Mislim da će dopuniti onaj set zakona - lizing, eventualno hipoteku i još neke stvari, koje bi trebalo da se bave ovom oblašću. Postoji potreba za donošenjem jednog ovakvog zakona. Prava potreba u praksi možda je postojala ranije, u onom periodu raslojavanja u našem društvu, gde se već pojavila potreba za ovakvom vrstom odnosa i gde se ovakva vrsta odnosa ostvarivala, ali u nekoj sivoj zoni, negde izvan zakonskih okvira. Znači, to je funkcionisalo, ali nije bilo precizirano zakonom. Mislim da bi bilo mnogo bolje da je još tada bilo regulisano zakonom.
Međutim, tada smo imali dosta tešku situaciju, koja je opterećivala ove odnose, a to je bila finansijska nedisciplina, koja je poticala ne samo od pojedinaca, fizičkih i pravnih lica, već je na neki način bila podstrekavana od strane same države. Država je stajala iza te finansijske nediscipline, štampanja novca. Znači, nije bilo ambijenta i nije bilo uopšte okruženja za funkcionisanje ovakvog zakona.
Ovde se kaže da imamo dosta dobar Zakon o obligacionim odnosima, ali čini mi se da on u praksi ne daje takve rezultate, koliko se kaže da je on dobar, baš zbog tog nasleđa. Još uvek tu vlada neka vrsta sporosti u primeni tog zakona.
Mislim da je dobro što je ovaj zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima izdvojen iz Zakona o obligacionim odnosima. On ima određene pozitivne strane. Mada nisam ekspert za pravna pitanja, mislim da je pravnički dosta precizan. Prednost je što je skopčan sa određenim rokovima. Problem je u tome, da je to rešeno u Zakonu o obligacionim odnosima, ti rokovi su dosta rastegljivi i onda bi došao u pitanje sam smisao zaloge, tog posla, ako se protegne na duži rok, ako ti rokovi budu probijeni i ako se ne ispoštuje onaj rok koji se precizira ovim posebnim zakonom.
Uz te novine, znači umesto upisa u državinu sada se vrši upis u registar, što će dati efikasnost u primeni ovog zakona, pozitivno je što i sama stvar, koju zalogodavac daje, ostaje u njegovom posedu. Znači, to korišćenje će biti moguće sa tim finansijama, pa se opet stvara prostor za neke aktivnosti i možda sitnije privredne delatnosti. U tom smislu ide podsticanje razvoja malog i sitnog preduzetništva.
Pored ovih dobrih postoje i neke diskutabilne stvari u ovom zakonu, moje kolege su ih već naznačile. To je nepreciziranje založnog registra, ko će i kako to da vodi. Ovo je zakon koji će se baviti odnosom fizičkih lica, pravnih lica, preduzeća i pitanje je koliko će u tim transakcijama biti pod udarom državna imovina.

Postoji posebna zainteresovanost kod nas iz DSS-a za ovaj zakon. Vi znate da kruži ona priča o našoj neobaveštenosti, tako da smo, prilikom izrade i stavljanja u proceduru ovog zakona, obratili pažnju i hteli smo da damo neki svoj doprinos i da vidimo da li će ta neobaveštenost da ostane i dalje ili neće.
Na primer, jedan sam od ljudi koji je prilično neobavešten, to moram da priznam, kao jedan od ljudi koji je učestvovao u osnivanju Demokratske stranke i možda prvog odbora u unutrašnjosti Srbije. U to vreme sam mislio da učestvujem u osnivanju stranke centra, međutim, kasnije se ispostavilo da je to stranka levice. Toliko o sopstvenoj informisanosti, a sada ću nešto i ovom zakonu.
Već je rečeno da je informisanje ogledalo demokraktičnosti i stanja društva, ta stvar stoji. Međutim, jako je bitno da ceo taj sistem informisanja ima povratno dejstvo na društvene tokove i na društvene odnose. Zato se, uostalom, vodi ta borba za upliv u medije, za ostvarenje što većeg uticaja u medijima, za to da se preko medija ostvari uticaj na društvo.
Imali smo nasleđeno stanje koje nije bilo nešto pozitivno. Zamenik ministra je govorio o zakonu iz 1998. godine. Mislim da je možda racionalnije da se vratimo duži period unazad, praktično da se vratimo u period zadnje decenije, gde je i počelo da se formira višestranačko društvo i gde su mediji poprimili veći značaj nego što su imali u onom prethodnom jednopartijskom sistemu.
Sva dešavanja i oslobađanje medijskog prostora, oslobađanje ljudske misli u tom periodu, desila su se iz nužde. Sam režim nije prihvatio neke stvari zbog toga što je to želeo, već zbog toga što je morao, i taj višepartijski sistem i taj podeljeni medijski prostor. Znači, bilo je jasno da više onakvog monopola na medijima kao ranije ne može biti.
Tu se čak javlja jedna paradoksalna situacija u samom tom početku; na osnovu svoje snage i uticaja na glasačko telo, režim je imao više lufta i mogao je da da više prostora ostalim strankama, tako da se ta višestranačka borba na neki način i prividno odvijala u tom periodu. Međutim, kako se ekonomska situacija zatezala, kako je zemlja ulazila u sve dublju krizu, tako je i granica tog medijskog prostora snižavana, tako da smo i došli do tog zakona iz 1998. godine, koji nije neki primer demokratičnosti u toj medijskoj sferi.
U tom periodu smo imali situaciju naglog rasta tih medijskih kuća, privatnih televizija, listova, radija. Imali smo neuređenost i situaciju medijske džungle. Svi gradovi, retko koji grad u Srbiji nije dobio neku od televizija, kao i radio. Sa povećanjem broja medija se snižavao kriterijum kvaliteta. Na tim medijima radili su sve manje spremni i kvalitetni ljudi, sve manje ljudi sposobni da odgovore zahtevima novinarske profesije, tako da smo dolazili i do toga da nam srednjoškolci vode neke emisije na televiziji. Nije ni čudo da je taj kvalitet spušten na najnižu moguću meru. Zato su se javili problemi, nesporazumi, konflikti, što je dovelo do toga da kad-tad mora da se reguliše nekim zakonom. Mi smo imali stanje koje, praktično, nije bilo u ovoj oblasti uređeno zakonom, od dana ukidanja onog prethodnog zakona do, nadam se, donošenja ovog novog zakona.
Mislim da je nužda da se jedan zakon takve vrste donese. Tu je bilo priče o vanrednom stanju. Uglavnom je bilo primedbi da je šteta što se zakon o javnom informisanju donosi u vreme vanrednog stanja.
Kao da je vanredno stanje produkt dešavanja u zemlji, kao da je to neka kolateralna šteta koja se dešava zbog toga da bi se neke bitnije stvari završile, pa hajde, sada ćemo medijsku blokadu, da završimo te stvari, i onda više nema medijske blokade.
Ipak mislim da je ta medijska blokada bila sama sebi cilj, da je bila iznad drugih stvari, da je bila primarna, na prvom mestu, da je mnogo bitnije bilo tu zatvoriti i regulisati neke stvari, nego u ovoj drugoj oblasti, tako da, eto, čim ovamo budu stvari rešene, onda i blokade više nema. Čak mislim, kada bi režim bio u situaciji da svojom voljom može da bira od tih stvari koje su uvedene tim vanrednim stanjem da jednu stvar može da ostavi i dalje da bi upravo ostavio tu vanrednu blokadu do daljnjeg, što njemu u ovoj situaciji prilično odgovara.
Sam zakon, za koga jedan broj ljudi ovde kaže da nije loš, ima neke pozitivne stvari, neka je vrsta usklađivanja propisa sa evropskim propisima i on je praktično u neku ruku i zakon koji je bio potreban. Forma u kojoj je ovaj zakon pisan daje utisak demokratičnosti i uvodi niz možda pozitivnih normi koje bi trebalo da daju neke pozitivne efekte u ovoj oblasti.
Ono što vidim kao skrivene namere i ono što bi možda moglo da se pokaže lošim jeste to što mi se čini da u ovom zakonu na neki način ostaju otvorena vrata za neke proizvoljnosti, za neka proizvoljna tumačenja, za neke stvari gde će moći neki članovi ovog zakona i neke oblasti da se regulišu po nečijem nahođenju, da to bude nečije diskreciono pravo, pa recimo on u jednom slučaju primenjuje jedne, a u drugom druge aršine. Uz neku, tu i tamo, delimičnu nepreciznost, mislim da su to slabije strane ovog zakona. Možda je trebalo više jasnoće i preciznosti u nekim odredbama. Tu je bilo reči i oko toga da ovim zakonom nije dovoljno zaštićena novinarska profesija.
Tu se javljaju nepreciznosti, u nekim članovima to postoji, ali ako se čita između redova. Sada je pitanje da li oni što primenjuju to hoće da čitaju između redova ili će se ponašati po svojim interesima.
Sve u svemu, mislim da je uz doradu ovog predloga zakona, uz neke male izmene, moguće doći do dobrog zakona za trajniju upotrebu.

Poštovane kolege, neću govoriti o prvoj tački dnevnog reda, bez obzira što je rasprava o prvoj i drugoj tački ujedinjena; govoriću samo o drugoj tački, znači, o radu ministarstva.
Mi smo ranije imali situaciju da su ministarstva delovala u okviru partijske države. Kako su delovala u okviru partijske države, to svi znamo. Dakle, odluke koje su ministarstva sprovodila, donosile su se na partijskim kongresima, sednicama, gde se donosila direktiva, koju su ministarstva sprovodila.
Ono što nije moglo da se uskladi na drugom mestu, usklađivalo se na partijskim sednicama. Tamo su se podnosile ostavke, tamo su "skidane glave", tamo su rešavani opšti državni problemi.
Mi danas imamo situaciju da delujemo u okviru stranačke države. Znači, koja je razlika između partijske i stranačke države - razlika je u tome što smo imali jednu stranku koja je imala monopol, a sada imamo više stranaka koje se, za razliku od one jedne, pojavljuju kao višeglava aždaja, koje na nekim sednicama, sastancima DOS-a, pokušavaju da namire svoje sitnostranačke interese.
I tu, i u onoj prethodnoj državi, interes naroda je uglavnom bio po strani. Pre svega se isticao interes stranaka.