Zahvaljujem gospodine Arsiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, svi dobro znamo da je kultura identitet jednog naroda i bez kulture mi i ne postojimo. Ne budemo li čuvali kulturnu baštinu, ne budemo li čuvali postignuća i dostignuća, zaostajaćemo kao društvo, kržljaćemo. Ne samo da ćemo utonuti u šund i kič – udavićemo se u njemu. Ja znam da vi to, uprkos svemu, vrlo dobro shvatate, iako mi se nekako čini da, kada ste seli u fotelju u ovom sazivu Vlade Republike Srbije, nekako kao da ste postali imuni na kič i šund.
Ne smemo dozvoliti da zabava bude ispred svakog kreativnog dela i ne smemo dozvoliti da sistem vrednosti, gospodine Tasovac, u Srbiji određuje estradni sadržaj. Sada je to tako i vi kao ministar ste, čini mi se, vrlo toga svesni. Kao ministar kulture i informisanja imate prilike da svakoga dana gledate naslovne strane svih medija u Srbiji. Šta je danas na naslovnim stranama, sem laži, prezira i mržnje, šunda i kiča? Da li ste imali prilike da pogledate ili pročitate prilog ili tekst o nekoj pozorišnoj predstavi na naslovnoj strani? Ili, na primer, o Vladi Veličkoviću, na nekoj naslovnoj strani?
Ako želimo da iole budemo ozbiljno i pristojno društvo, onda moramo da subvencionišemo institucije kulture od nacionalnog značaja, i kada su u pitanju muzeji, pozorišta, biblioteke, književne nagrade i razne kulturne projekte od nacionalnog značaja. Danas građani Srbije osećaju bedu i poniženje u svakom smislu. Između ostalog, i zbog nedostatka kulture.
Greška je bila ukidanje nacionalnih penzija, iz prostog razloga što kao da pokušavamo da poništimo nešto što su umetnici decenijama stvarali. Nisam siguran kako i na koji način i da li ste dobro to iskomunicirali, između ostalog, i sa njima, kao nosiocima tih priznanja? Da li ste im objasnili zbog čega se ovo radi, a da to nije ovo što piše u obrazloženju vašeg predloga zakona?
I na kraju, ono što je još važnije, da li ste im kao ministar kulture Srbije rekli – hvala, za doprinos koji su više decenija dali našem narodu? Naravno da treba strogo odrediti kriterijume o tome, apsolutno nema nikakvog zbora. I naravno da se treba držati dogovorenog i zakonom regulisanog. Ali, takođe, u jednoj još stvari se sa vama ne slažem – mislim da je merljiv svaki rad u kulturi. I u to sam potpuno siguran i uveren i ubeđen, iz prostog razloga što se on produkuje u vidu knjiga, filmova, u vidu raznih likovnih dela, teoretskih tekstova, pozorišnih predstava i na svaki drugi način.
Iz tog razloga smatram da je veoma važno, jer na taj način komuniciramo sa svetom. Na taj način možda menjamo sebe i činimo sebe boljim nego što jesmo.
Darovite ljude uvek pomaže ozbiljno i odgovorno društvo. Čini mi se da je Srbija u poslednjih nekoliko godina učinila dosta toga da talentovane i darovite pošalje zauvek van granica ove zemlje. Ja smatram da to ne treba da bude slučaj. I kao što su mnoge zemlje u okruženju uredile svoju kulturnu baštinu i prikazala je i svom ali i svemu, smatram da i mi još dosta toga treba da uradimo i vi kao ministar imate ogroman zadatak da se izborite da se konačno dovede u red svaka muzejska institucija u zemlji, ne samo Narodno pozorište, ne samo muzeji, Muzej savremene umetnosti, ne samo Muzej grada, već i lokalni muzeji. Mi danas nemamo mogućnost da predstavimo svetu našu kulturnu baštinu, što je porazno u 21. veku.
Ono što vas molim, kao i moja koleginica, gospođa Vesna Marjanović – ili povucite ovaj zakon koji smatramo veoma lošim, ili ga drastično amandmanima izmenite, da možda možemo da zažmurimo na jedno oko pa da glasamo za njega. U suprotnom, ne verujem da će ovakav zakon doneti bilo šta dobro našem društvu. Zahvaljujem.