Reč ima narodni poslanik Radoslav Komlenović.

Hvala.
Na član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Lapčević i Aleksandar Pejčić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Izvolite.

Hvala.
Doktor Marko Atlagić.

Hvala.
Na član 36. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Milica Vojić Marković i Donka Banović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 37. i član 37. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Milica Vojić Marković i Donka Banović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Amandman na član 37. koji smo podnele koleginica Maja Videnović i ja odnosi se na deo osnovnog predloga zakona koji opisuje član 37. sa rubrumom – nastava kod kuće i na daljinu.
Generalno smatramo da je nastava kod kuće i na daljinu sasvim dobra ideja. Smatramo takođe da je to tema o kojoj treba razviti debatu, koju treba posebno pratiti, ali da je dobro da u predlogu zakona i u skladu sa strategijom postoji jasno definisana mogućnost u članu 37. u poslednjim stavovima, kada roditelj, odnosno staratelj, ima pravo da organizuje svom detetu osnovno školsko obrazovanje i vaspitanje kod kuće.
Šta je sadržaj našeg amandmana? U članu 37, prvi stav, posle reči: "kuće" - roditelj odnosno staratelj ima pravo da organizuje svom detetu osnovno školsko obrazovanje i vaspitanje kod kuće, dodajemo reči: "u izuzetnim slučajevima, kad su deca sa smetnjom u razvoju i invaliditetom u pitanju, i to kad je u njihovom najboljem interesu". Smatramo ovu dopunu izuzetno važnom, kao što smatramo i promenu stava 6. člana 37. važnom, jer po našem predlogu taj stav 6. se menja i glasi – nastava može da se ostvaruje na zahtev roditelja odnosno staratelja i kao nastava na daljinu i elektronsko učenje, u izuzetnim slučajevima, kad su deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u pitanju, i kad je to u njihovom najboljem interesu. Dodatak o elektronskom učenju takođe smatramo važnim, uz činjenicu da govorimo o nastavi kod kuće i na daljinu.
Obrazloženje kojim nas je Vlada obavestila o tome zašto se ne prihvata amandman na član 37. u izmenama stava 1. i stava 6. glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 37. Predloga zakona predviđen pravni osnov za donošenje podzakonskog akta kojim se uređuju bliži uslovi za ostvarivanje i način osiguranja kvaliteta i vrednovanja nastave kod kuće i nastave na daljinu". O ovome sam govorila u svom prvom pokušaju da doprinesem kvalitetu rasprave i da pomognem predstavnicima Vlade. Ne možete da pišete ovakva obrazloženja. Jednostavno ne možete. Postoje dva načina da zajedno ovo izbegnemo. Jedno je da razumemo da se ovo ne sme raditi u obrazloženju, ni zbog jedinstvenih metodoloških pravila koje je ova skupština usvojila, ni zbog Rezolucije o zakonodavnom procesu, niti iz elementarnog poštovanja kuće u kojoj se predstavnici Vlade biraju.
Moja borba za obrazloženje, kao što je bila i moja institucionalna borba za to da Predlog zakona bude unošen u Skupštinu zajedno sa predlogom podzakonskih akata, je principijelna. Dakle, koleginica Maja Videnović i ja vam predlažemo uvođenje elektronskog učenja i razmišljanje kako pažljivo da se definiše elektronsko učenje na daljinu kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, a vi meni kažete da to ne može, zato što će se ovim članom urediti bliži uslovi odnosno podzakonski akti. To je uvredljivo za ikoga ko ume da čita zakone, za ikoga ko iole drži do odnosa između Skupštine i Vlade. Ovakvo obrazloženje je uvredljivo.
Svaki pokušaj da odbacite amandman na bilo koji način je u vlasništvu predlagača ovog zakona. Svaki pokušaj da omalovažite tuđu zakonsku ideju je nedopustiv. To je ono što se dešava ovim obrazloženjem iz člana u član zakona. Ne želi se dijalog o tome da li koleginica Maja Videnović i ja potpuno pogrešno vidimo ulogu učenja na daljinu i elektronskog učenja kada je u pitanju dete sa smetnjama u razvoju. Mi smo spremne za dijalog, spremne za to da nam kažete zašto ne vidimo dobro rešenje da se unese pojašnjenje, poseban deo rečenice, kada je u pitanju nastava kod kuće i na daljinu, odnosno kada je u pitanju dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Umesto takvog dijaloga, mi imamo da će član 37. imati podzakonske akte. Šta to znači? Da će u podzakonskim aktima možda biti detaljno rečeno išta o mogućnosti učenja na daljinu i elektronskog učenja a može i neće?
Prateći pažljivo raspravu u pojedinostima danas, meni je potpuno jasno šta je suštinsko seme nesporazuma između nas nekih koji predlažemo amandmane i nekih drugih poslanika koji te amandmane osporavaju, osim ovako očigledno
nedopustivih načina komunikacije između predstavnika Vlade i narodnih poslanika, ko god bio taj narodni poslanik i ko god bio predstavnik Vlade. Suština našeg nesporazuma je što mi našim amandmanima postavljamo dete u centar ovog zakona. Dete, u bilo kom uzrastu. To od nas traži Strategija. Ali, u glavama predlagača i u glavama raznih nas koji ne vidimo kakva je razlika, stavljati dete u centar i stavljati u centar pedagoške službe sistem, novac, ekonomiju, šta god smo čuli kao obrazloženje, razlika je ogromna.
Ovi se zakoni donose zato što ja sigurno znam da ima sasvim dovoljno ljudi u Ministarstvu koji tačno znaju da se radi o učeniku, o detetu kao centru obrazovnog sistema. Međutim, u obrazloženjima koje dobijamo na odbijanje svojih amandmana to se ne vidi, tako da ja mogu da zaključim sledeće: ili neko u Vladi smatra da niko ne čita obrazloženja, ili neko u Vladi smatra da narodni poslanici nisu vredni pismenih i detaljnih obrazloženja, ili neko u Vladi smatra da je potpuno svejedno šta će se napisati kao obrazloženje - daj da proteramo taj zakon kroz Skupštinu, ionako ćemo odbiti većinu amandmana.
Ako je bilo koji od ovih tri slučaja, nije na šteti ili na koristi Vlada, koalicija, većina ili opozicija, svi zajedno smo na šteti jer nismo razumeli o čemu donosimo zakon, jer nismo razumeli da je znanje ono što nam održava budućnost. Ako nema znanja u tome da se koleginici Maji Videnović i meni napiše obrazloženje, zašto smatrate da iko ovde zaslužuje poverenje da ima znanja o tome kako će izgledati sistem sa detetom koje ima smetnje u razvoju ili invaliditet? To su vrlo jednostavne stvari – nemam vremena da joj napišem obrazloženje, ali super ću organizovati nastavu na daljinu za dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
Poverenje je čudesna stvar. Poverenje se gradi. Ja sam spremna da zaslužim vaše poverenje pisanjem amandmana koji su dosledni, koji stavljaju dete u centar ovog zakona i koji izvode vrlo jasno liniju naših reformi oko kojih smo se složili da imamo Strategiju 2020. Ako želimo da to poverenje razmenimo, onda najmanje što možemo da dobijemo od vas je – zašto nema toliko vremena, strpljenja i znanja da se napiše pismeno obrazloženje i zašto se smatra da će to poslanici tolerisati, bez obzira da li su poslanici vladajuće većine ili opozicije?
Spadam među onu grupu poslanika koja nikada nije tolerisala to, bez obzira da li sam pripadala vladajućoj većini ili opoziciji. Ima kolega koji to mogu da posvedoče i da provere da mi se ne veruje na reč. Iz tog razloga, ne tolerišem ni vama da ne prihvatite jednu odličnu ideju o tome da se precizno utvrdi učenje na daljinu i elektronsko učenje kad su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Odbijam da ćutke prihvatim da mi se objasni da je u vezi člana 37. predviđen pravni osnov za donošenje podzakonskog akta kojim se uređuju bliži uslovi za ostvarivanje i način osiguranja kvaliteta i vrednovanja nastave kod kuće i nastave na daljinu. Ja vas molim da ovakva obrazloženja više ne pišete. Hvala vam.

Zahvaljujem.
To je sledeći amandman koji se praktično vezuje na prethodni koji sam obrazlagala i na amandmane na članove 25. i 26, koje iz tehničkih razloga nisam mogla da obrazlažem, a tiču se programa mera i aktivnosti radi smanjivanja i zaustavljanja preranog napuštanja školovanja.
Takođe ću u obrazlaganju našeg predloga za dodavanje člana 37a posle člana 37. krenuti od obrazloženja koje smo dobili. Obrazloženje koje smo dobili glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se škola sama opredeljuje za način na koji će realizovati planirane aktivnosti i pratiti realizacije mera prevencije osipanja učenika, koje su sastavni deo razvojnog plana, u skladu sa članom 25. Predloga zakona". Dakle, ovde bi verovatno i jezički stručnjaci imali posla. Ja sam čitala tako kako piše sa interpunkcijom navedenom u obrazloženju. "Pri tome, škola može da formira timove u skladu sa članom 66. i 67. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja."
Pokušaj ovog obrazloženja svodi se na ideju, poruku, pošto ovo mora da se čita jer je kao šifra, da smo bez potrebe dodavali član 37a, kada se radi o nastavi kod kuće i na daljinu, sa naslovom: "Program mera i aktivnosti radi smanjivanja i zaustavljanja preranog napuštanja školovanja". Taj član u celini glasi: "Škola je u obavezi da prati i identifikuje učenike koji su u riziku od prevremenog napuštanja, prekida obrazovanja, na osnovu unapred definisanih pokazatelja".
Drug stav: "Pripremu, realizaciju i praćenje ovog programa vrši školski tim za sprečavanje osipanja, koji uključuje učenike, zaposlene roditelje, odnosno staratelje, predstavnike lokalnih institucija i pružalaca usluga i sektora socijalne zaštite, omladine, zdravstva, civilnog sektora i šire lokalne zajednice."
Zašto je ovaj član po vama potpuni višak i zašto treba prepustiti školi da realizuje, a pri tome licemerno imamo izraženu brigu za osipanje, za prekidanje osnovne škole u nekom uzrastu, posebno zajednica kakva je romska zajednica, ili zajednica sa malim brojem dece koja su regionalno, geografski u delovima Srbije od kojih su škole udaljene?
Dakle, u samo maloj digresiji ću se vratiti na broju učenika od 25. Onda je odgovor - bismo mi rado, i ovako je 50% učenika u tim razredima, voleli bi i ovih 30, ali nema para. Kada ja kažem - hajde da utvrdimo jasne mere i učesnike za sprečavanje osipanja, onda dobijem odgovor - ne treba to u zakonu, o tome će već neko da vodi računa. Da li iz ovog sada mogu da zaključim da za ovo ima para, ali nema volje? Ako za onih 25 ograničavajućih nema para, ali ima volje, za ovo nema volje. Obrazloženje koje smo dobili upućuje na to da se ne vidi ko će jasno pratiti šta se dešava sa decom koja prerano napuste školovanje. Svi znamo gde su ta deca i koja su to deca. Svi znamo kakav je problem sa detetom koje prekine školovanje u osnovnom školskom uzrastu. To dete u startu samo sebi, zbog lokalne zajednice, male mikro zajednice u kojoj je, oduzima sebi šanse za bilo kakve uspehe u životu.
Meni moja Vlada kaže da ne treba niko o tome da vodi računa, jer je to već regulisano članom 25. Dala sam amandman i na član 25. Predloga zakona upravo iz tih razloga što nije dobro regulisan. Sada pazite kada čitate obrazloženja – podnesem amandman na član 25. da bih uvela u debatu brigu o tome da se spreči osipanje učenika, da se spreči prerano napuštanje škole. Kada podnesem na jedan član, moram podneti i na druge članove zakona, jer hoću da znam ko je odgovoran da deca ne napuštaju školu u petom, šestom, sedmom razredu. Hoću da znam ko je odgovoran što romske devojčice čine većinu u populaciji trgovine decom i ženama. Hoću da znam zašto neke grupe napuštajući školu budu uhvaćene u trgovini zarad prošnje ili sitnijeg kriminala, sitnijih krađa. Hoću da znam ko je odgovoran što ta deca nisu u školi. To uradim u članu 25. i u članu 26, a vi mi za član 37a, koji moram da dodam ako hoću da se zna zašto ima osipanja, kažete – nije predviđeno članom 25. To je nedopustivo.
Navikla sam zajedno sa svim mojim kolegama da se narodni poslanici raznim imenima nazivaju u javnosti i da nemamo baš bog zna kakav ugled iz raznih razloga, da ljudi o nama ne misle da radimo neke korisne poslove. Na to sam navikla, to je nešto što prati nizak medijski rejting, nezaslužen. Duboko verujem da u našoj Skupštini sedi apsolutna većina vrednih, posvećenih ljudi poslu narodnog poslanika. Znam da teško možemo medijsku sliku o svima nama promeniti ili utiske ljudi o svima nama promeniti za kratak rok i da treba mnogo dokaza da bi oni stvarno poverovali u mnogo rada koji se ovde ulaže. Ali, odbijam da predstavnici Vlade imaju isti stav i napišu obrazloženju - ma napiši makar šta, baš nas briga, ionako neće čitati. To je nedopustivo.
Da li iz tog obrazloženja treba da zaključim da je vas apsolutno baš briga šta će biti sa osipanjem dece? U to ne mogu da poverujem, zato što znam ljude koji su ulagali napore da ne dođe do osipanja dece, da se spreči prevremeno napuštanje. Ali, kada mi napišete ovakvo obrazloženje, nemam šta drugo da zaključim, osim – mani se teme osipanja dece, to i ovako nije važno, to ćemo nečim da rešimo, nemoj sada, nemoj ovde, nemoj u članu 37a.
Moje iskustvo sa amandmanima koje sam podnosila na razne predloge zakona, pogotovo one koji se tiču ljudskih prava, jeste da je vrlo retko ili samo jednom mi je uspelo da razne paučine iz pogleda na svet u raznim glavama budu razmaknute odjednom. Ali, drugi-treći put uspe, pa bude uvršteno i počne primena onoga što tvrdim da je dobro za lokalnu zajednicu, za one na koje se neposredno zakon odnosi, ali i za širu zajednicu.
Možda je vreme da sve nas zamolimo da preskočimo taj prvi put nepotrebnog žmurenja na očigledno i da kada hoćemo da razgovaramo o nekom ozbiljnom problemu, da razgovaramo o njemu tako da se vidi da hoćemo da ga rešimo, a ne da hoćemo da ga sklonimo sa strane jer nam se baš ne sviđa da se bavimo sprečavanjem osipanja i prevremenog napuštanja osnovne škole.
Sva su deca jednako važna i svako je dete centar ovog zakona. Ko to želi da mi ospori, možemo da uđemo u polemiku. Ne želim da verujem da u ovoj sali ima iko ko hoće da mi ospori te dve jednostavne rečenice. U to ime vas molim da ne pišete ovakva obrazloženja više. Hvala.

Ja sam to upravo rekla, amandmani tri i četiri su amandmani na član 25. i član 26. Dakle, kada se predaju amandmani koji su vezani, onda su i obrazloženja vezana, članovi 25. i 26, a obrazloženje koje vi meni dajete je da nije predviđeno u članu 25. Naravno da nije, zato sam i podnela amandman na član 25. Zato vam, kada vam šaljem amandman, i kažem zašto se posledično amandman donosi zbog amandmana na članove 25. i 26.
Možemo se mi nadmudrivati o tome ko je spretniji ili vickastiji u dosetkama, ali to nas, ministre, neće spasiti jednake brojke u broju dece koji prevremeno napušta školu.
Možete vi biti u pravu za sve što vam se čini da je zgodno jer je u skladu sa reputacijom ministra i ministarstva, ali to neće uticati na smanjenje broja dece koja prevremeno napuste školu, o tome se radi. Moja jasna kritika obrazloženja koje ste nam poslali, treba sve toga da nas podseti, ništa više. Hvala vam u svakom slučaju.

 Samo kratka opaska.
Pošto stvarno treba izvlačiti iz izlaganja mog kolege, da li podržava amandmane ili ne podržava, da procenim.
Bilo je i samoupravnih interesa i zajednica, negde je to radilo. Bilo je raznih mehanizama u kojima su se rešavale, kako se to zvalo, društvena nadgradnja, ali nema više. Mi sada razgovaramo o zakonu koji treba u budućnosti da uredi neke stvari. Mi imamo jasno pred sobom u brojkama decu koja prevremeno napuštaju nastavu. Imamo osipanje.
Moje pitanje je vrlo jednostavno. Ne, otkud ta deca da prerano napuštaju nastavu? To je lako. To je kontekst koji ja sam obavezna, pre nego što napišem amandman da znam, ili kako je bilo pre 20 godina ili pre 30 godina.
Ovaj zakon treba da nam kaže kako će ta deca da se vrate u školu za dve godine ili za godinu dana? Ne znam šta tu nama nije jasno. Mogu da slušam sa strpljenjem i sa uvažavanjem sve opisivanje i sve ogovaranje raznih rešenja, ali to nije tema ovog zakona.
Tema našeg dijaloga je kako ćete da smanjite broj dece jedan na sto u 2011, da bude nula na sto u 2012. godini, karikiram. To je tema. Ima li ovaj zakon takav mehanizam? Meni je odgovor da će to biti uređeno podzakonskim aktima. Bićemo mi ovde i kada budu doneta podzakonska akta i bićemo mi ovde da ponovo prebrojimo šta se dogodilo od uspešnog smanjenja osipanja dece i od njihovog napuštanja škole. Hvala vam.

 To je sve šta bi bilo kada bi bilo. Mogu da uživam u dijalogu sa kolegama poslanicima kad bi bilo kad bi bilo, joj što bi bilo fino, biće tako majke nam, ali ne mogu sa predstavnicima Vlade. Ne znam da li vi razumete razliku.
To o čemu vi pričate da će se desiti, to ovde nigde ne piše. Apsolutno nigde ne piše. Naš predlog, Maje Videnović i moj, je da se to negde zapiše. Zgodna stvar sa skupštinskim debatama su stenogrami, jako zgodna stvar. Pa, možete te stenograme da donesete za tri meseca, za šest meseci ili za godinu dana i da onda pročitate jer tu nema laži, nema prevare, ne može niko da vaš stenogram falsifikuje pa da onda uporedimo.
Ako je ikome do čojstva i do toga da ume da prizna za tri ili za šest meseci – evo pogrešio sam, bili ste u pravu. Meni nije do toga da Maja Videnović ili ja budemo u pravu, meni je do toga da bude manje dečaka i devojčica koje napuštaju osnovnu školu prevremeno. Da svi imamo jednaku sliku kako će to da se desi, kad će da se desi, ko će za to da bude odgovoran, kolika je politička volja za to, šta nam je garancija da možemo proveriti da se to stvarno dešava. To je naš posao kao narodnih poslanika. Hvala vam.

 Zahvaljujem.
Rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici je tekst, akt, strateški dokument sa nekoliko aspekata, pa ću pokušati da zadržim vašu pažnju u pokušaju da doprinesem kako u onome što je u aktu napisano, tako i razumevanju svih onih koji nas slušaju, a zašto mi sada razgovaramo i donosimo rezoluciju u Narodnoj skupštini o zakonodavnoj politici?
Prvo, sama reč rezolucija, uz deklaraciju, predstavlja akt kojim izražavamo potpunu svest o tome kako neka oblast treba da izgleda u budućnosti. Na osnovu rezolucije se dejstvuje, kao i na osnovu deklaracije. Podsetiću vas da nekoliko dokumenata sa tim nazivom, koji su proizveli korenite, nepovratne i revolucionarne promene i u domaćem i u svetskom zakonodavstvu, deklaracija o ljudskim pravima, pravima čoveka i slobodama čoveka i građanima donete 1948. godine je oblikovala drugu polovinu 20. veka, donele su je UN.
Rezolucija Informbiroa, koja je doneta u delu organizacija, ne institucionalna, ali među političkim strankama i naš odgovor na tu rezoluciju je oblikovao 50 godina jedne regije, naš život kao jednopartijski bez sloboda, ali meki socijalizam.
Rezolucija o pridruživanju EU, koju je ova Skupština donela oktobra 2004. godine je odredila kako će Srbija izgledati, kako za nas, tako i za sve one koji dolaze posle nas. Rezolucije su moćna dokumenta.
Svaki pristup da ono što je u rezolucijama napisano je načelno, da ne obavezuje nikoga, je izraz straha da rezolucija neće biti primenjena. Ako imamo volje, znanja, veštine, dijaloga, da načelne odredbe, kakve su zapisane u rezoluciji Narodne skupštine o zakonodavnoj politici zapišemo, onda taj isti dokument kaže, hajde sada da vidimo kako će to da izgleda u realnosti.
Moja druga opaska se tiče realnosti. Za poslednjih evo 23 godine obnove više partijskog sistema u Srbiji, pokušaću u par rečenica da oslikam koncept u kojem na kraju 2013. godine ovaj dom odlučuje o usvajanju rezolucije o zakonodavnoj politici. Ne spominjem jednopartijski period ne zato što mislim da se pre 1990. godine ništa dobro nije događalo u jednopartijskoj državi, nego što mislim i pripadam onoj školi mišljenja da ne možemo govoriti o nezavisnim institucijama, o podeli vlasti, o izgradnji institucija, o integritetu narodnih poslanika bez više partijskog sistema. Zbog toga, ne uzima u obzir poređenje naše percepcije o institucija u toku jednopartijskog sistema u Srbiji, odnosno u bivšoj Jugoslaviji.
Od devedesete na ovamo jasno se vide kroz ukupno devet republičkih izbora i toliko vlada koje su u proseku trajale dve i po godine, dve vlade u tih devet izbora su imale pun mandat, Vlada koja je izabrana 1997. godine, odnosno formirana marta 1998. godine i Vlada koja je formirana maja 2008. godine, što znači da su samo dve vlade za 23 godine imale pun mandat, a što se tiče Skupštine, vrlo jasno možete videti kontekst rada naše institucije u dva perioda - period devedesetih i period posle 2000. godine. Ne vrednujem ni jedan ni drugi period, samo opisujem. Period devedesetih zovem period bez institucionalnog dijaloga. Ništa što je bilo važno u našoj državi nije se dešavalo u Skupštini, dešavalo se na ulici. Dijalog nije postojao u instituciji, postojale su samo percepcije o tome da jedni idu šumom, jedni drumom. Imali ste procese u Srbiji koji su divergirali. Teška vremena, vrlo teška vremena i vrlo loša vremena za institucije jer nisu nigde oduzimale ikome moć da zaista donose odluke.
Zanimljivost tog perioda, na primer, je da niste imali percepciju Skupštine u to vreme i od zakonodavne aktivnosti Skupštine u to vreme o troškovima poslanika i o putovanjima. Svaki put kada čujemo demagoške komentare o tome koliko košta Skupština, molim vas da se setite devedesetih, nikakvih troškova nismo imali pošto nigde nismo mogli da putujemo. Ne znam baš šta smo uštedeli za tih 10 godina. Sa malo cinične šale, ipak je neodoljivo da se da opaska.
Zašto nije bilo govora o finansijama koje Skupština ima ili nema, o budžetima? Zato što se o tome nije raspravljalo. Teme koje nisu bile sadržaj institucionalnog dijaloga u Skupštini u tom prvom periodu višepartizma su bile teme Ustava, okruglih stolova, izbora, osnovnih sloboda i prava. Zemlje slične nama su to rešile na okruglim stolovima, kao u Mađarskoj, na forumima, kao u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj, a mi smo ostali bez okruglih stolova, sem par njih o izbornim zakonima, i te devedesete proveli bez institucionalnog dijaloga.
Ovaj drugi period obeležava upravo suprotno, obeležava temeljenje institucionalnog dijaloga i osvajanje institucionalne moći. Jedan ogroman broj ljudi, najviše ljudi koji su stalno zaposleni u Narodnoj skupštini, je držao taj zakonodavni proces svojim znanjem, umećem, lojalnošću i slobodnim izborom da pripadaju Skupštini i tokom devedesetih i posle 2000. godine, a mi ostali koji smo se nakon bilo kojih izbora priključivali radu Skupštine, pomagali smo zbog toga što smatramo da je važno da Narodna skupština osvoji mesto moći koje joj po Ustavu pripada.
Spomenula sam da ne pravim poređenje sa jednopartijskom državom zbog toga što i tako želim tom opaskom da pomognem uobičajenom poređenju, u javnosti pogotovo, da se institucija Narodne skupštine urušava, da ne donosimo zakone koji odgovaraju realnosti ili donosimo zakone koji se ne primenjuju, da smo partokratsko društvo potpuno, da nema nikakve nezavisnosti nikakve institucije i da je, ukratko, omiljeno među raznim analitičarima institucionalnog rada sve bezveze. Zato spominjem jednopartijski, jer, koliko god bilo malo, nezavisnost, integritet poslanika, integritet ove institucije, kontrola primene zakona, način donošenja zakona je korak napred u odnosu na vreme bez mogućnosti da kroz višepartijski sistem dođete do dijaloga.
Mogu da procenim da će načelna rešenja iz ove rezolucije proizvesti mnogo više dobrih posledica nego što se ikome u ovoj Skupštini čini. Navešću samo dva primera. Jedan primer se tiče podzakonskih akata koji nam nedostaju, a drugi primer se tiče razumevanja propisa koje donosimo. Zašto mi uopšte donosimo zakone i da li iko razume kakve mi to zakone donosimo i zašto su nam procedure potrebne za donošenje zakona? Zato što je kultura jednog društva procedura. Da karikiram malo, kada naiđete na dvokrilna vrata, ako ne piše šta je ulaz, a šta je izlaz, možete se sudariti sa onim drugim. Po navici dešnjaci ulaze na desna vrata, a levaci znaju da je sa suprotne strane. Procedure i dužina trajanja procedure su ono što jedno društvo čini uređenim. Mi hoćemo ovom rezolucijom i zajedničkim radom da uštedimo vreme, a da se procedure ipak uspostave.
Navešću još jedan zakon da se vidi koliko je nedostatak procedura, odnosno ovakvog dokumenta o zakonodavnoj politici nekada strašan, a to je Zakon o vanrednim situacijama. Sada već nekoliko godina gledamo gospodina Predraga Marića koji je ili tamo gde su požari ili tamo gde su poplave trenutno visoke vode dunavske ili gde je bilo koja nesreća, zemljotres. Do donošenja Zakona o vanrednim situacijama niko nije znao ko treba da ode i niste imali procedure ko je za šta nadležan.
Kada govorimo o procedurama, moramo da razumemo da svaki zakon koji mi donosimo ovde proizvodi posledice po nečiji život. Ova rezolucija u suštini o tome govori. Kakve su naše obaveze, recimo, kada donosimo poreske zakone? Evo nedavni slučaj promene poreza na imovinu. Za devet meseci će neki ljudi dobiti rešenje o porezu i tamo će umesto 6.500 da piše 25.000. Onda će neko da se pita – otkud mi sad 25.000? Naša odluka je proizvela posledice za nečiji život. Juče smo razgovarali o promenama zakona iz oblasti prosvete. To je direktna posledica života porodica i dece. Da li ti ljudi za koje mi radimo, da li mi imamo procedure kojima oni razumeju kako će im se menjati život i da li mi imamo procedure kojima razumemo kolika je naša odgovornost ako ne znamo da napravimo model kako će neki zakon da proizvede posledice na naš život?
Još jedan primer su izmene Krivičnog zakona i donošenje Porodičnog zakona. Do tog trenutka, do 2002. godine, pa 2005. godine tema porodičnog nasilja nije postojala. Ako vas bije neko u kući, nema veze da li ste žensko, muško, dete, da li ste starac, svekrva, nije važno, ako vas bije neko u toj kući i maltretira godinama, to je bila privatna stvar, vaša lična nesreća. Uspostavljanjem izmena zakona, novog vrednosnog sistema da ne postoji privatno nasilje i sporom, tegobnom, ali ipak primenom odredbi tih zakona životi nekih ljudi se menjaju na bolje. Da li smo sve to znali u trenutku donošenja recimo tog zakona o označavanju porodičnog nasilja kao krivičnog dela? Neki od nas jesu, a neki od nas nisu.
Ova rezolucija obavezuje sve da znamo tačno kako će se koji zakon videti, osetiti kao posledica na onog na koga se odnosi, od Porodičnog zakona koji se odnosi na sve, do zakona iz prosvete koji se odnosi na vrlo veliki broj, preko krivičnih zakona koji se odnose samo na one spremne da počine krivično delo.
Za reputaciju Skupštine, za ugled Skupštine, sa punom svešću sa vama delim moju procenu koja je, nažalost, tačna, koja je niska. Ljudi nam ne veruju, ljudi imaju utvrđen stav da smo mi u principu neko ko samo troši budžetski novac, a ne radi ništa. Ljudi ne vide da nema nikoga, sem narodnih poslanika, između samovolje, bahatosti izvršne vlasti bilo koje vrste, da nema nikoga drugog da zaštiti njihova prava, osim svih 250 poslanika koji sede u ovoj Skupštini i nezavisnih tela i regulatornih, koja su nadležna da štite njihova građanska i ljudska prava.
Ako se omalovažavanjem značaja ove Skupštine i mi neznanjem i nepoštovanjem odredaba ove rezolucije priključimo, ako se popusti kampanjama koje se vode vrlo očito protiv onoga što treba da bude Narodna skupština, šteta će biti zajednička i neće niko biti na dobitku, a najveća šteta će biti za građane Srbije. Tu ide druga opaska, osim ovih ilustracija o tome šta u stvari govori rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici.
Mi nemamo procedure za sve predlagače zakona Ustavom određene. Mi imamo ovde i opaske i učešće rada i Narodne banke kao predlagača na osnovu Ustava i svoje nadležnosti i Zaštitnika građana i naravno svakog narodnog poslanika i Vlade ali nemamo 30.000 birača. Upravo trenutno se odvija jedan pokušaj dijaloga sa zakonima koje je predložio Zaštitnik građana kako je spomenula moja koleginica Vesna Marjanović koji se tiču izmena i dopuna Zakona o radu i Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, a odnosi se samo na decu sa invaliditetom i retkim i teškim bolestima. Iza te ideje stoji 60.000 potpisa peticije.
Ova Skupština nema proceduru šta se dešava, šta mora da se desi ako dobijete nekakvu vrstu peticije, odnosno predlagača ovlašćenog ustavnog koji predlaže ili zakon ili amandman ili šta god. Ako ste opozicioni poslanik i podneli ste predlog zakona znate šta se desi. Većina će odlučiti da li će taj zakon doći na dnevni red ili ne bez obzira na to šta piše u zakonu.
Mi smo podneli zakon o izmeni i dopuni Zakona o oružju i municiji kojim smo tražili da se utvrdi mera lekarskog nadzora na pet godina, za nosioce oružja. Odbijeno je. Podneli smo Zakon o nostrifikaciji diploma zato što postoji problem, očigledan problem, jer to ne radi, ne radi nostrifikacija diploma. Odbijeno je. Niti zameram, niti smatram da bi se kao većina, uz moj otpor bi sigurno bilo takvog ponašanja ali ja znam da mi to radimo. Šta se dešava kad se opozicioni? Šta se dešava kad si pripadnik vladajuće koalicije? Znači, da li pitaš ili ne pitaš Vladu ili radiš samostalno što bih lično volela da se vidi ovde da imamo integritet poslanika. Kad si zaštitnik građana znaš tačno ako neće Skupština da ti prihvati, znaš kanale i mehanizme da se izboriš za svoj predlog, ako si Narodna banka takođe.
Šta da radi 60.000 ili 30.000 građana ako Vlada neće čak ni da da mišljenje na ono što je njihova ideja, a mi nemamo proceduru da se sada nešto sastanemo i kažemo – hajmo ljudi da otvorimo dijalog o tome. Ne moramo prihvatiti, ne moramo staviti na dnevni red. Kolega Miloš Aligrudić je spomenuo da ova Skupština radi kao radna ali radi kao i raspravna. Hajde da napravimo, to tačno piše u ovoj Rezoluciji, ovo je raspravna, a radna je na odborima. Imamo moć da otvorimo dijalog sa ljudima da to uvedemo u proceduru sa ljudima koji podnose inicijative o kojima žele da se raspravlja i da se onda razumemo zašto mi mislimo da ne može, a zašto možda može uz neke izmene i zašto može malo kasnije. Ta nesklonost dijalogu je nešto što ovakva Rezolucija treba da ukloni iz naše parlamentarne prakse.
Ključ vidim u tome da ova Rezolucija bude primenjena jeste integritet narodnog poslanika. Integritet narodnog poslanika podrazumeva svest da ministra kod podržavate kažete mu da radi loše na odboru, da mu kažete da ne valja, da je šteta zajednička. Podsetite ga šta mu je obaveza i po postojećem Zakonu o Narodnoj skupštini i po Poslovniku i po svemu. Ministar koji dođe na odbor i čita obrazloženja morao bi da ima zajedničku osobu svih poslanika bez obzira da li dolazimo iz opozicije ili iz vladajuće većine. Ako to mi ne razumemo kolika je to šteta zajednička onda će se dogoditi samo da se ponavljaju greške onih prethodnih koji su bili na vlasti, s tim što ponovljene greške imaju jednu neugodnu osobinu, ona je veća kad je ponovite.
Integritet poslanika podrazumeva da razumemo šta je kontrola i nadzor kada je izvršna vlast u pitanju, da razumemo ako nam ljudi od struke, sekretari, zaposleni u Skupštini kažu, daju svoje mišljenje bez uticaja i ja sam im beskrajno zahvalna za sve što su mi pokazali i naučili kada je u pitanju čitanje zakona. Ako vam kažu da ta odredba ne valja, ne kažu oni to zato što glasaju za vašu ili našu stranu, oni to kažu zato što je to deo integriteta zaposlenog u Skupštini.
Ako ne pridružimo i to je jedina tačka krize ove Rezolucije, ako ne pridružimo zajedničku izgradnju integriteta narodnog poslanika za sprovođenje ove Rezolucije i usvajanjem etičkog kodeksa i razumevanjem zadataka i nadležnosti narodnog poslanika, šteta će ponovo biti zajednička. To će biti odgovor svima nama koji se pitamo zašto je naše društvo neuspešno. Zato što nemamo hrabrosti da stvarno stavimo u pogon sve ono što imamo na raspolaganju kao razloge uspešnosti jednog društva. To je nas 250, to je naša nadležnost po Ustavu da zajednički kontrolišemo i nadziremo Vladu i to je naša zajednička odgovornost prema instituciji i prema pravnoj državi i pre svega prema ljudima koji žive u Srbiji da se zakonodavna politika objašnjava, da se upravlja objašnjavanjem i da ostavljamo van svake sumnje sa koliko pažnje, odgovornosti, brižljivosti i temeljitosti razmatramo svaki akt i da se tako izborimo protiv najvećeg i najtežeg problema koje Srbija ima, to je površnost, šlamperaj i traljavost koju vidimo na mestima gde ne bi smelo da ga bude. Ova Rezolucija ima obavezu da sve to ukloni i potpuno sam sigurna, svedočeći i učestvujući u radu ove institucije da će se tako i dogoditi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, rezultat naše današnje rasprave u plenumu trebao bi da proizvede nekoliko očiglednih stvari. Prva je da zainteresujemo medije koji će dalje detaljnije pitati i pisati i pričati o tome šta i kakve novine donose zakoni iz obrazovanja. Ja ću o ta tri zakona u ovih nekoliko minuta, o sistemu osnovnog obrazovanja, o osnovnom i o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Druga je jasna poruka svim učesnicima u obrazovnom procesu, tih 126 hiljada ljudi da im bude potpuno jasno iz naše rasprave šta ih čeka. Treća je naša javnost s obzirom da se ovi zakoni tiču života i svakodnevnice velikog broja ljudi u Srbiji.
Za mene je najvažnije, jedna porodica, ja ću je hipotetički nazvati porodica Jove i Olge Petrović iz Novog Sada koja ima dvoje dece, Milana Petrovića koji treba da upiše srednju školu i Marinu Petrović koja treba da upiše osnovnu školu. Ta porodica treba iz naše rasprave da razume kako će se razlikovati školovanje Marine Petrović u odnosu na ono što je prošao u osnovnoj školi Milan Petrović i kako će se razlikovati školovanje u srednjoj školi njihovog prvog i najstarijeg sina u odnosu na drugu decu koja su već na fakultetima. Jesmo li mi našom debatom uspeli da ovim ljudima, ovim različitim ljudima pošaljemo takvu poruku? Nažalost, u to ne verujem. To je u suštini ilustracija i odgovor zašto su u obrazovanju u medijima poslednja vest, zašto ogroman napor, a to pouzdano znam, ljudi zaposlenih u ministarstvu u školskim upravama, u školskom sistemu čine praktično nevidljiv rad i zašto od naše rasprave nema debate u društvo o najvažnijem pitanju kojim jedno društvo može da se bavi.
Ako danas propustimo da razumemo da su se 1983, 1984. i 1985. godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, na Elektrotehičkom u Beogradu studenti školovali za poslove koji tada nisu postojali a da se tim poslovima bave već 20 ili 30 godina, ako to ne razumemo onda nećemo razumeti da izostanak jasne slike o tome šta čeka Marinu Petrović i Milana Petrovića svima nama oduzima budućnost.
Kako bih ja volela da se ovaj zakon čita? Da će Marina ući u sistem koji podržava kreativno kritično mišljenje, koje podržava igru, koji podržava slobodan razvoj ličnosti, koji podržava uključenost svih, dece sa smetnjama u razvoju, sa invaliditetom, koji podrazumeva nov i svež pristup u onome što je prenos znanja u 21 veku. Kako bih volela da se čita ovaj zakon kada je školovanje Milana Petrovića u pitanju? Isto tako.
Da li će ga neko tako čitati. Ne mogu da procenim iz ove rasprave da li je iko ko nas je slušao to čuo kao poruku. To mogu samo da prenesem kao svoju želju. Sve nove odredbe koje vuku koren i ideju iz Strategije, koja je dobar dokument, preporučujem ga svima za čitanje, sve te dobre stvari u ovoj sali nisu kod nas proizvele ništa toliko zanimljivo i sa željom da jedni drugima naslikamo budućnosti da bi ta porodica Petrović Jovana i Olge u Novom Sadu mogla da razume šta čeka njihovu decu.
Mogu da dodam svoj lični stav o tome kako se ovde definiše obrazovanje i vaspitanje. Znate, ako imamo jezik u kome se jedna ista glagolska imenica koristi za nekada, nadam se sada već van upotrebe, izraz "vaspitno-popravni dom", prevaspitavanje i obrazovanje i vaspitanje, mi imamo mnogo veći problem nego što nam se čini. Vaspitanje, kao proces, može da teče samo ako mi ovde stavimo potpuno jasnu poruku kakav je sistem vrednosti koji želimo da ta deca, za koji da budu osposobljena za 10, 20, 30 godina. Ponavljam, bojim se da mi ovom raspravom nismo dali tu poruku.
Na kraju, o štednji. Sva priča o štednji i ekonomskoj krizi, bojim se da štednja služi samo za to da se ukinu socijalne funkcije države, a ne vidim da se ekonomija oporavlja i ne vidim da postoji ikakav drugi cilj, čak ni u zemljama EU, osim da se štednjom onoga na čega je do sada država davala novac, jednostavno to prekine finansirati. Onaj ko ne finansira obrazovanje svoje mlade generacije, taj sebi ukida budućnost. Molim vas da nam se to ne desi. Hvala.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.
Tema naše debate je član 6. sa rubrumom prava na dostupnost zdravstvene zaštite. Pročitaću prvi stav, koji glasi – pacijent ima pravo na dostupnost i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem, a u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite.
Da bih pokušala da doprinesem komentarom o kontekstu kako mi ovde vidimo ovaj prvi stav. Jedan broj nas ovaj prvi stav prezentuje kao da mi koji smo siromašniji, ili živimo u siromašnijim delovima Srbije, nećemo imati nikakvu zdravstvenu zaštitu, što mislim da se kosi sa idejom ovog zakona, zbog toga što ovim ustanovljavamo savetnike za prava pacijenata, pa čak i kako bi se usudio neko da, zbog slabog materijalnog stanja, ili zloupotrebe datih prava, uskrati nekom kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, da onda mora da počne procedura po ovom zakonu.
Mislim da moj doprinos neće promeniti taj stav, da se ovaj stav čita, kao da samo tamo gde su razvijenije i bogatije opštine, tamo će biti kvalitetne zdravstvene zaštite dostupne ljudima, a tamo gde nema, neće. Mislim da nemamo prava da ovaj prvi stav čitamo, pogotovo ako se složimo sa onim što je ministarka sa nama podelila, a to je da ovaj zakon može da proizvede dobre posledice u sistemskim zakonima.
Zašto to govorim? Zato što svako od nas ko je zaposlen i radi o 35-40 godina, u Fond izdvoji godišnje, u proseku, oko 800 evra, što za radni vek iznosi oko 30.000 evra. Svako od nas. Neki od nas imaju sreću i ne koriste uopšte bilo koji sistem zdravstvene zaštite. To su oni čeličnog zdravlja kojima ama baš ništa ne treba. Nekima treba za normalan život ne tih 30.000 evra koje je uplatio ili uplatila, nego i mnogo više. Mislim da bi upravo taj iznos i ovaj stav o materijalnim mogućnostima morao da bude i ministarki i mnogima od nas povod da razvijemo debatu o tome zašto imamo dva fonda? Šta se dešava u tom fondu, i jednom i drugom? Zašto su naše javne finansije takve da su ta dva fonda indirektni korisnici budžeta? Probajte u Trezoru da vidite. Probajmo ovde kada donosimo budžet.
Ovo je otprilike deseta godina da koristim svaku priliku kada razgovaramo o zdravstvenoj zaštiti i predlažem da razmislimo da li smo napravili dobro rešenje, da svako od nas uplati oko 30.000 evra za tok radnog staža, a da iz fonda dobijemo vest da para za zdravstvo nema. Neće biti, nego se parama loše upravlja.
Drugi deo konteksta kojim komentarišem ovaj prvi stav je očigledno da ne dobijamo kvalitetnu zdravstvenu zaštitu zato što – šta, lekari nam ne valjaju? Ne leče nas dobro? Takođe je to tema za savetnike koji je ustanovljen istim ovim zakonom. Takođe se slažem da bude i povod za izmene sistemskih zakona, jer ne smatram dobrim da mali broj lekara, koji se sasvim sigurno ponašaju neetički i ne znaju dovoljno ljudi, završe fakultet slučajno, i vidiš da ne valja ništa i da nema pojma, ali šta da mu radiš, ima fakultet, dakle, da razgovaramo o standardima, zajedno sa lekarskim komorama, zajedno sa, nadam se etičkim komitetom koji je uspostavljen i da vidimo kako mogu da nam prvi zdravstveni radnici budu partneri, da zaista budu i dobre materijalne mogućnosti i kvalitetno pružene usluge.
Te dve stvari ovaj član uvodi, čime će se baviti savetnik. Naš kontekst da tamo ako su siromašni, tamo neće imati nikakvu zdravstvenu zaštitu i stereotipi o tome da svi treba da se lečimo u Beogradu, mislim da je tema za izmene sistemskih zakona.
Drugi stav ovog člana na koji je podnet amandman je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvene službe, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi. Ovo je vrlo jasan član. Ne možete diskriminisati nekoga zato što mu dajete neko od ovih svojstava. Diskriminacija nastaje kada se prema nekome ponašate na osnovu njegovog ličnog svojstva, onako kako on ne zaslužuje.
Bolest je lično svojstvo. Ne birate vi da budete bolesni. Ne sme niko da vas diskriminiše zbog bolesti koje je vaše lično svojstvo, kao što je vaše lično svojstvo boja kože, ili pol, ili bilo šta drugo što predstavlja svojstvo koje vi ne birate. Da možemo da biramo, niko od nas ne bi imao bolest kao lično svojstvo.
U odnosu na finansijske mogućnosti onog ko vam dolazi sa ličnim svojstvom bolesti, ovde se to takođe čita, da onaj ko nema para, neće biti lečen, pri čemu, istim zakonom uvodimo savetnika koji treba takve stvari da ispravlja. Moj komentar u ovom drugom stavu je da često kada govorimo o zakonima kojima se uvode neka prava, češće govorimo o mogućnosti zloupotrebe tih prava, nego što hoćemo da razmišljamo – kako da primenimo ta prava onako kako piše?
To je naše iskustvo iz ove Skupštine. Kada smo uvodili nasilje u porodici, glavna primedba je bila da će sada žene od besa da prijavljuju da će da ih biju. Kada smo menjali porodični zakon, sada će žene ili stari ili ko od gneva da teraju muževe, braću iz stana. Kada smo donosili antidiskriminacioni zakon, onda je bilo da će svi drugi, svi oni kojima je članom 2. tog antidiskriminacionog zakona garantovano pravo na osnovu Ustava da niko ne sme da ih diskriminiše na osnovu bilo kog ličnog svojstva, onda je glavna tema bila ko će sve da zloupotrebi to svoje pravo koje mu je garantovano zakonom.
Neću da govorim u prilog ni jednog amandmana. Još jedanput ćemo u okviru poslaničke grupe DS razmatrati sve amandmane i odlučivati o tome koji bismo podržali, a koji ne. Ja lično, naravno, pošto poslanik glasa. Molila bih, ako to može biti moj doprinos, da kada su u pitanju finansijske mogućnosti otvorimo pitanje javnih finansija kada su u pitanju oba fonda i način kako su ustanovljeni u našem budžetu, da razumemo da svaku zloupotrebu ovaj zakon rešava ustanovljenjem institucije savetnika za prava pacijenata i da kada god poželimo, govoreći o pravu koje se nekome daje, da izbrojimo do tri, ako ne možemo do deset, i da se uzdržimo od komentara kako će to pravo biti zloupotrebljeno, jer takav stav predstavlja slabu podršku koju bi ova Skupština morala da daje primeni prava za koje glasamo, kako god ovaj zakon na kraju izgledao. Hvala.

Dame i gospodo, dva zakona koja su u zajedničkom načelnom pretresu: Predlog zakona o pravima pacijenata i Predlog zakona o zaštiti prava osoba sa mentalnim smetnjama u suštini su zakoni iz oblasti ljudskih prava. Zato su neobično važni.
Ljudska prava, kada su primenjena, a jednom zapisana u Ustavu i drugim zakonima, primenjena ljudska prava daju vam definiciju zdravlja društva. Što je više kontrolisanih prirodnih ljudskih prava, rutinski primenjenih bez otpora, bez neznanja o tome kako da primenimo neku zapisano ljudsko pravo, kako da ostvarimo zaštitu nekog ljudskog prava zapisanog u bilo kom dokumentu, što je veći stepen pune primene tih ljudskih prava, to smo kao društvo zdraviji, zato što živimo kvalitetnije.
Zakon o pravima pacijenata, pokušaću da podelim sa vama koliko mi je važan kroz žensko zdravlje, kroz jednu ženu sličnu nama ovima koje sedimo u ovoj Narodnoj skupštini. Zove se Marija Marić. O njoj pričamo svi, u stari. Šta je za nju dobro u odredbama zakona o pravima pacijenata?
Kako da ona sazna šta je za nju dobro? Kako da ostvari prava o kojima razgovaramo da li su dobro definisana? Ko je nadležan da joj zaštiti prava ako su joj slučajno uskraćena? Kakvog dobra za Mariju Marić ima od odredaba u Zakonu o pravima pacijenata? Manje-više kroz raspravu složili smo da je novo da se ono što bi trebalo da je moć zdravstvenog radnika takva da proističe iz znanja i stručnosti, jer znanje jeste moć, da tu moć ovim zakonom ograničavamo na oblik ponašanja, da je lekar, doktor, saradnik u zdravstvenoj zaštiti dužan da primenjuje odredbe ovog zakona stvarajući odnos uvažavanja, poštovanja, partnerski odnos prema Mariji Marić sa kakvim god tegobama da je došla u zdravstveni centar. Treba da joj omogući punu informaciju o stanju njenog zdravlja, da ima punu savetodavnu ulogu i da joj jasno predoči koliko je tom lekaru, doktoru, zdravstvenom radniku zaista važno ono zbog čega je Marija Marić u zdravstvenom centru, njeno zdravstveno stanje, o čemu god se radilo, da li je došla zbog akutnih tegoba, da li je došla preventivno, da li je došla po savet. Koja god oblast da je, Marija Marić je neko za koga mi ovde vodimo debatu, da ona ima sve informacije o tome.
Očekujemo, možda je predrasuda da će zdravstveni radnici po prirodi stvari sami uzeti i pročitati odredbe zakona i videti šta je to što mi narodni poslanici obavezujemo, čime obavezujemo lekare, doktore, zdravstvene radnike ubuduće od trenutka kada budemo počeli da kontrolišemo primenu ovog zakona.
Znam da je najlakše, i to smo imali prilike da čujemo ovde, govoriti o tome kako je loše stanje u zdravstvu i navoditi primere nekvalitetnog, nedostojnog, da ne govorim sa kriminalnim aspektima postupanja lekara, doktora i zdravstvenih radnika. Mi donosimo zakon za ubuduće. Mi donosimo zakon da bi promenili onakvo stanje koje možda i Marija Marić ima sa nekim lekarom koji ju je pogledao sa poniženjem, koji ju je diskriminisao zato što se možda nedovoljno jasno obratila lekaru, a on sa pozicije moći rešio da nema nikakvog posla sa njom. O ljudskim pravima pacijenta se radi i radi se o obavezi primene ovako definisanih normi ljudskih prava za sve koji rade u zdravstvu.
Kome Marija Marić može da se obrati ako oseti ili posumnja da su joj prava uskraćena? To je isto informacija koju mora od nas da dobije. To nije nešto maglovito. To je neki ponedeljak 11 sati pre podne, kada je njoj neko u zdravstvenom centru od Đale i Subotice do Krive Feje i Bujanovca uskratio njeno ljudsko pravo. Ona mora znati da ako je došla po preventivu da joj je zaposleni u zdravstvenom centru dužan da joj da informaciju, da joj da preventivu ili da zna da negde u njenoj opštini ima neko ko je takođe plaćen iz budžeta, ko je dužan da njena prava obezbedi. Svaki zakon koji dođe u ovu Skupštinu, svaki predlog zakona pokušam da proanaliziram, da pogledam kako će da se odnosi na neko živo biće u našoj državi, koji god da je sektor, da li je Ustav pa smo svi porodični zakon kao mali Ustav pa se odnosi na sve ili je u ovom slučaju potencijalno za sve jer svi možemo da budemo pacijenti, kako je izvanredno primetila moja koleginica Nataša Vučković i da objasnimo da smo mi ne samo ovde da kontrolišemo primenu zakona, nego da šaljemo jasnu poruku o tome kako ćemo proceniti koliko nam je zdravlje društva, ne u smislu medicinskih nalaza, sa ljudske tačke gledišta.
Zdravlje društva postižemo ako ono što zapišemo u Ustavu i zakonima jasno objasnimo svima na koji se zakon odnosi i onda jasnije još kontrolišemo da li se primenjuje. Nema jednostavnije definicije pravne države da onako kako je napisano mora biti jasno, ne može biti tumačeno.
Upravo zato što smatram da oko ovoga što govorim nemamo spora jer se zalažemo za pravnu državu, zalažemo se za vladavinu prava i zalažemo se za to da je naš posao da Mariji Marić objasnimo da će se kvalitet njenog života promeniti na bolje zato što u ministarstvu neko o tome razmišlja, zato što mi ovde detaljno pregledamo analizu i razmatramo analizu uticaja svakog člana zakona. Zato me zanima odgovor od ministarke zdravlja koji se tiče moje obaveze da objasnim svakome sa kojom budem razgovarala o ovoj primeni zakona, ako bude usvojen u ovom obliku ili srećom sa amandmanima koji su podneti, a prvi se tiče savetnika. Taj savetnik treba da pomogne Mariji Marić. Kakvo znanje on ima? Kakav je sektor medicinskog prava i čime ja garantujem Mariji Marić da će osoba koja radi u samoj lokalnoj samoupravi ili je delegirana negde da ima znanje kojim može da joj pomogne? Da li postoji garancija da sa pravilnikom, govoriću grubo ali mislim da će me ministarka razumeti, licencom, kako god, da osiguramo da ima ko da kontroliše, da onaj koji je zadužen poseduje pravničko znanje jer mora da ga poseduje, da će posedovati ta posebna znanja iz medicinskog prava da bi mogao da pomogne jednoj od žena koja bi mu se obratila.
Drugo pitanje se tiče možda nekoliko samih odredaba zakona, ali mene zanima, pošto kao i svi mi želim da vidim da je naš zakon nekome nekakva dobra učinio, o tehnikama kojima savetnik uspeva da na prijavu, obraćanje pacijentkinje ili sam od sebe, kako postiže da zaštiti pravo, kako se izbori? Znam da je jedna od tehnika, meni se čini najboljom, medijacija. Da li postoji način da Ministarstvo zdravlja vodi računa, da otvori neki poseban sektor, da pomognemo i mi ako treba nekakvim javnim slušanjem o tome na koji način da savetnici medijacijom ostvare da jednom uskraćena, oštećena prava budu pacijentkinji vraćena?
Govoreći o pravima pacijenata i ponavljajući da je primena ljudskih prava ono čime se meri zdravlje jednog društva u ljudskom smislu, u pravnom smislu, u sigurnosnom smislu. Zakon o pravima pacijenata je nedovoljno… Da zamolim ministarku i sve nas, znajući unapred da nije odredba ovog zakona, da ponovo ozbiljno porazgovaramo o uvođenju zdravstvenog vaspitanja i obrazovanja u škole. Kratko ću da komentarišem jer za mene nije sporan član koji definiše da dete od 15 godina ima pravo i na uvid i na savet i na odluke, ali da biste vi imali dete od 15 godina ima neka osnovna znanja o zdravlju i da bi napravili neku opštu korist, potreban je vrlo mali napor u saradnji dva ili tri ministarstva da se našom odlukom uvede zdravstveno vaspitanje i obrazovanje. Siguran sam da su tu najmanji problem kadrovi i sigurna sam da među zdravstvenim radnicima ima neverovatan broj onih koji, prvo, ove odredbe zakona o pravima pacijenata i inače primenjuju, koji su etični i koji zaista ozbiljno shvataju kada polože etičke zakletve o svom neverovatnom poslu. Znam da oni to pretoče u moralno ponašanje u svom poslu. Ne bi imali toliko dobrih rezultata u medicini da to nije tako.
To mi je razlog da poverujem da bi u zdravstvenom vaspitanju i obrazovanju, na uvedenu odluku ministarstava i na inicijativu ovog ministarstva, čak i dobrovoljno učestvovali. Ako ne dobrovoljno, tu smo mi da pomognemo i da počnemo jedan dobar proces koji neće možda dati rezultat za godinu dana ili dve godine, ali već za pet ili sedam imaćemo promenjenu atmosferu teme u školama u kojima se govori o zdravstvenom vaspitanju i obrazovanju. Posavetovaćete dete dok je zdravo i pravo i njegovom uzrastu shodno o elementarnim znanjima, pa do onoga kada stupa u razvojni period da ga upozorite i da mu pružite informacije koje se tiču bolesti i odraslosti života kao zdrave jedinke u društvu.
Kažem, ne očekujem da ministarka na bilo koji način niti se složi, niti kaže da je moguće da Ministarstvo zdravlja utiče na uvođenje zdravstvenog vaspitanja i obrazovanja u škole, ali garantujem vam da u nama, u narodnim poslanicima, bez obzira u kojoj stranci bili, da u tome imate saveznike.
Zašto sve to vezujem za Zakon o pravima pacijenata? Zato što je naš posao da Mariji Marić, o kojoj razgovaram, ja pružim informacije, zato što sam obavezna da tu informaciju pružim i nekoj drugoj ženi koja me pita šta da radi sa svojim dvanaestogodišnjim detetom kome su izazov narkotici, izazov mu je neko društvo, ona ne zna ništa o tome, zato što smo mi u obavezi da objašnjavamo šta se u ovoj sali dešava, tako da ljudi jasno razumeju kakve posledice zakoni koje donosimo imaju na njihove živote. To su zakoni svi. Kad su zakoni o ljudskim pravima u pitanju, onda je to naročito osetljivo.
Sasvim kratko ću komentarisati Zakon o zaštiti prava osoba sa metalnim smetnjama, slažući se sa opaskama koje je ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DS Ljiljana Lučić dala u uvodu. Voleli bismo da vidimo sistemski zakon. Imam razumevanje da je ovo međukorak ili možda rešenje za koje ministarstvo smatra da ga je moguće primeniti, ali je to tek osetljiva oblast ljudskih prava. Znajući kroz kakvu stigmu prolazi sama osoba, bila svesna ili ne, ali pogotovo porodica, znajući za priče o tome da se krije stanje neke osobe sa mentalnim smetnjama, jer naša mrziteljska lokalna zajednica ima stav da je to sramota, a ne da je stvar za lečenje, nivo predrasuda koji imamo u ljudima koji imaju mentalne smetnje znam da ne može biti razbijen ni zakonom sa šest članova, niti sistemskim, ali možemo bar pokušati da neki popravak u ovom zakonu uradimo i da se zajedno obavežemo, da pokušamo da napravimo atmosferu jer, ponavljam, primena ljudskih prava vam određuje koliko je zdravlje u društvu, koliko je društvo zdravo. Prosto da podelimo sa ljudima svest o tome da je imati mentalne smetnje isto bolest, kao što je imati temperaturu od 40 stepeni ili upalu pluća ili posekotinu koju hirurg treba da radi.
Dug je put pred nama, verovatno dok ne budemo zaista razumeli kolikog dobra možemo imati ako sami sebe promenimo, kada je u pitanju naše znanje o obavezama lekara, kad smo pacijenti, kada je u pitanju naša moć koja je u znanju i struci, kada smo lekari, a naročito kada je u pitanju to da smo članovi neke zajednice u kojoj postoji osoba sa mentalnim smetnjama. Primena ljudskih prava svima podiže kvalitet života.
Uz nadu da ćemo čuti odgovor na pitanje o medicinskom pravu i o načinima kontrole - da li postoji mogućnost tehnike medijacije? Volela bih bar komentar podrške, ako ne ništa drugo, za uvođenje zdravstvenog obrazovanja i vaspitanja škole. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, 31 narodni poslanik potpisao je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, dajući time podršku našoj koleginici, narodnoj poslanici Gorici Mojović, koja je obavila i stručno istraživanje i dijalog i razgovor sa nadležnima za evropske integracije u Vladi Republike Srbije i sa mnogima od nas ovde, bez obzira da li pripadamo vladajućoj većini ili opoziciji, u pokušaju da napravi korist za sve, u pokušaju da jednom propuštenu priliku, da se njen amandman prihvati kada smo raspravljali o Zakonu o javnim nabavkama, da se ovim kratkim, u svega nekoliko članova Predloga izmena i dopuna, zaista vrati u zakonski okvir ono što je omaškom, nedovoljnim sluhom za primenu zakona, propušteno da se uradi kada je Zakon o javnim nabavkama donošen.
Radi se, naravno, o ustanovama kulture i o javnim nabavkama u ustanovama kulture, radi se o tome, čemu smo svi svedoci poslednjih nedelja i meseci, da je prosto neprimenjiv Zakon o javnim nabavkama u ustanovama kulture. Radi se o izjavi ministra Petkovića koji kaže – taj član zakona se neće primenjivati. To ne može ni Uprava za javne nabavke nikome da kaže, članovi zakona se moraju primenjivati, a ustanove kulture, prosto je nespojivo sa prirodom umetničke i kulturne delatnosti, primeniti bilo koji postupak javne nabavke u slučajevima izbora dramskih dela za stavljanje na pozorišni repertoar ili scenario za snimanje filmova, izbor reditelja, scenarista, kostimografa, glumaca, autora muzike, izbora autora ili prevodilaca knjiga, formiranje izlagačkih izložbenih programa muzeja, galerija, formiranje muzejskih i arhivskih zbirki, muzičkih repertoara, ansambala, orkestara i muzičkih agencija itd, pri čemu nijednim slovom, niti izmenom i dopunom, diramo u ono što smatramo da su obavezni svi koji troše budžetski novac, a to je da sasvim jasno prikazuju na šta je, u koju svrhu i da li je u skladu sa zakonom novac potrošen.
Meni je jako žao što nije bilo volje da se pročita Predlog izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama koji je u proceduri. Žao mi je što napor koji je naša koleginica Gorica Mojević uložila, neće biti krunisan zajedničkom odlukom da se o ovome u najkraće moguće vreme raspravlja, a najviše mi je žao što nema sklonosti ka pravnoj državi koja podrazumeva, prvo, da se pravni sistem primenjuje onako kako je Skupština glasala, a drugo, podrazumeva da se razume, da kada opozicija nešto predlaže, da je to ne zato što je to volja opozicije ili je protivno volji vladajuće većine, nego zato što je uočena ogromna greška u donetom zakonu. Ovo je opšti interes.
Nadam se da ćete glasati ipak da o izmenama i dopunama ovog zakona raspravljamo.

Dame i gospode, osetljivost teme koju imamo pred sobom u raspravi o pojedinostima je taman toliko podložna teoriji krivičnog prava, koliko i našim vrednostima u društvu.
Kada govorimo o tome da je neko pronađen, pravosnažno osuđen za jedno od najgorih krivičnih dela, obljube, zlostavljanja, silovanja maloletne osobe, odnosno deteta, onda naravno da nam se, u argumentaciji za davanje amandmana ili uopšte o zakonu, mešaju te dve stvari, šta kaže pravna teorija, a šta kažemo mi koji smatramo da broj počinilaca ovih dela bude smanjen na minimalan u nekom društvu.
Moj doprinos je upravo u tome da, u dilemi između toga kako da gledamo odredbe ovog zakona kroz teoriju Krivičnog zakona, treba li nam poseban zakon, treba li onemogućiti sudsku praksu na zloupotrebu o trajanju nakon pravne osude ili ne, treba li određivati rok ili ne, da budemo skloni da ovaj zakon služi tome da prevencija bude maksimalno moguća.
Kada već imamo žrtvu pred sobom i kad imamo počinioca koji je pravosnažno osuđen, tada je dilema koliko dugo on neće moći da radi sa decom ili da obavlja javnu funkciju, samo u domenu teorije Krivičnog prava. Ne verujem da je u domenu vrednosti kojima treba da budemo privrženi ovom društvu. Mi smo društvo koje mnoge teme drži kao tabu, drži temu incesta, drži tema zlostavljanja dece u okviru uže ili šire porodice, drži uopšte informacije o tome koliko ukupno slučajeva može biti, jer sigurne statistike nemamo, kada odrasle osobe zlostavljaju, seksualno ili na bilo koji drugi način, decu koja su sa njima u srodstvu ili nisu. Mi smo društvo koje je sklono da kaže – to se kod nas ne dešava.
Donošenje ovog zakona, inicirano jednom tragedijom jedne porodice, treba da nam omogući da stvarno smanjimo broj slučajeva kada odrasla osoba zlostavlja maloletnu osobu, odnosno dete. To istovremeno treba da nam omogući prostor za dijalog, koliko se i kako često to u našem društvu dešava.
Zabrana da nema uslovnog otpusta, zabrana da nema zastarevanja, zabrana da će biti oročeno ili trajno, kao po amandmanu kolega iz DSS, bavljenje javnom funkcijom ili rad sa decom, treba da bude jasna poruka i to dovoljno puta često ponovljena u medijima svima onima koji imaju ili ne znaju da imaju tu sklonost da počine zločin nad maloletnom osobom ili nad detetom.
Ne znam da li će ovakva poruka dopreti do njih, jer ja ne mogu da zamislim šta je u glavi i šta je u emocijama i u svesti onoga ko čini obljubu ili seksualnu prisilu, zločin nad maloletnim detetom, ali nemamo mi šta drugo da uradimo osim da ovakvom odredbom i ovako specijalnim zakonom upozorimo da smo društvo, ili da hoćemo da postanemo društvo, gde će zlostavljanje bilo koje vrste maloletne osobe ili deteta biti sankcionisano tako da će počinilac na jako dug rok, ili trajno, biti obeležen time, da bi drugi mogli da sklone svoju decu od njega.
Potpuno razumem kolege koji i u ovom slučaju gledaju više u teoriju Krivičnog prava i gledaju u to da se i u svakom sudskom procesu i svugde brani čovek, a ne brani delo, ali mislim da je ovaj zakon prilika da pokažemo i u ljudski otklon, o tome šta može da se desi, ako zaista stojimo čvrsto iza teorije krivičnog prava, drugoj deci, ako smo već istragom i u pravosudnom procesu pravosnažno osudili osobu koja je počinila ovako strašan zločin.
Ono što meni jedino donosi dilemu su sudske greške. Znam da ne postoji način da se mi u zakonu ovakve vrste obezbedimo od sudskih grešaka, ali jednako tako kao što smatram da nam je svima dužnost da podignemo temu zlostavljanja dece u našoj neposrednoj okolini, bez obzira na vrstu zlostavljanja, tako mislim da nam je zajednička tema da, kao Narodna skupština ali i zajedno sa ministarstvom, razgovaramo i o tome šta se dešava i na koji način je moguće da se dese sudske greške. To je jedina moja dilema koju imam uz ovaj predlog zakona, uz zahtev i molbu, još jedanput, predstavniku Vlade da pažljivo razmotrim amandmane i da sve one amandmane, bez obzira da li nose potpis poslanika opozicione ili vladajuće stranke, zaista uzme u obzir, jer mislim da ovde postoji i zajednička volja da prekinemo sa jednom strašnom temom o kojoj nismo nikada dovoljno pričali i da kao snažnu preventivu sprečimo, da broj takvih tragedija i nesreća bude što manji u budućnosti. Zahvaljujem.