Dame i gospodo, u trenucima kada se u parlamentu raspravlja o tako važnoj stvari kao što je promenjeni sastav ili promenjen način na koji će Vlada ubuduće funkcionisati, za sve nas koji smo učestvovali ili svedočili dovoljno dugo stvaranju i odgovaranju za rad raznih vlada, neminovno je da se toga setimo.
Probaću u pet minuta da kroz brojke prikažem šta je moj stav i šta je razlog zbog čega ću glasati za predlog predsednika Vlade gospodina Mirka Cvetkovića o promenjenom načinu funkcionisanja Vlade i o promenjenim personalnim rešenjima.
Kada kažem da je dovoljno nas koji smo svedočili i učestvovali, to se vezuje za nedovoljni broj godina, gde je taj broj godina razvoja demokratije taman toliki da većina učesnika u celom razvoju demokratije bude prisutna i da može da svedoči o tome u čemu je učestvovala. To je, otprilike, kao da smo u Engleskoj u 16. ili 17. veku, u prvim godinama.
Dakle, sasvim kratko u brojkama šta je moj fokus ili moje posebno sočivo kroz koje gledam valja li glasati za predlog Vlade koja mi se predlaže. To su bilansi šta je Vlada preuzela i koliko je od toga što je preuzela dužna, da li je napravila nove dugove bilo koje vrste ili je dugove popravljala.
Iz ovih deset godina, koliko svedočim i učestvujem, svedočila sam u stvaranju pet Vlada i učestvovala u staranju pet Vlada i četiri predsednika Vlade, Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, Vojislava Koštunice u dva mandata, i sada predsednika Vlade Mirka Cvetkovića.
Svaka od tih vlada je preuzimala neurađeno od prethodne Vlade i uradila još nešto nabolje. Za deset godina je dovoljno da vidimo koliko je tih pet vlada, koje su Srbijom upravljale u proteklih deset godina, stvarno promenilo sve u javnim poslovima, koje im je dato na upravljanje, nabolje.
U trenutku kada je 25. januara 2001. godine Zoran Đinđić govorio o programu Vlade i mislim u govoru rekao program ne samo Vlade kojom je predsedavao nego i mnogih budućih vlada, pa i onih koji su vodili njegovi politički suparnici i neistomišljenici, mi smo imali situaciju da je plata iznosila u proseku 35 evra. Danas je 330 evra, sa jednim dobrim periodom većeg proseka od 400 i nešto evra za vreme prve vlade, koju je vodio Vojislav Koštunica. Dakle, svi idemo nabolje.
Kada smo preuzeli tu prvu vladu, neplaćene obaveze države su bile takve da dečiji dodaci nisu plaćani dve godine, da penzije nisu plaćene do tri godine, razne vrste obaveza prema raznim klasama penzionera, pomoć nezaposlenima je kasnila dve i po godine, iz potpuno razumljivih razloga. Ovo ne kvalifikujem drugačije nego kao bilans i dug.
Dakle, ukupan dug u tom trenutku je bio 230 miliona evra i taj dug je vraćen, isplate su već odavno redovne, a dugovi izmireni. Svaka od tih pet vlada je obavljala svoj deo posla u onome što je država obavezna prema građanima koji za nju glasaju.
Devizne rezerve Srbije u tom trenutku su bile oko 300 miliona evra. Danas, kako sam razumela predsednika Vlade Mirka Cvetkovića, to je 10 milijardi evra. Svaka od tih vlada je uradila nešto za to da se devizne rezerve uvećaju.
Pre deset godina, skoro 70% porodica se moglo po statistikama računati ispod linije siromaštva. Danas je taj procenat užasno veliki, još uvek. U jednom periodu je bio smanjen i iznosio je negde oko 8,8%. Sada je već blizu 10%. Svaka od tih vlada je imala za program borbu protiv siromaštva, iskorenjivanje siromaštva, izvlačenje najsiromašnijih iz marginalnih grupa i pokazivanje države da brine o onima koji sami o sebi brinu na najteži mogući način.
Procene unutrašnjeg duga pre deset godina su bile 15 milijardi evra. Sada, kada govorimo o stotinama miliona evra, vrlo se žučne rasprave vode o tome ko je u pravu.
BDP je po glavi stanovnika iznosio 829 dolara, sada je to više hiljada dolara. Svaka od tih vlada je nešto uradila. To je razlog zašto je važno vrlo brižljivo ispitivati predsednika Vlade, Mirka Cvetkovića, kakav će on bilans ostaviti sledećoj Vladi, bez obzira da li će je voditi on, neko koga bude podržavala DS ili neko koga bude podržavao bilo ko iz opozicije.
Moj lični utisak je da su vlade radile dobro, i one vlade u kojima sam bila opozicija i vlade koje sam podržavala, i zato što je bilo dobre opozicije u Narodnoj skupštini, jer bez toga nijedna vlada neće biti dobra. Nema toliko dobrog samosvesnog člana Vlade koji će bez mača kontrole opozicije ili skupštinskih tela dati najbolje od sebe i najbolji rezultat.
Zašto govorim o nekoliko Vlada? Zato što bih volela da tema koju je danas uneo predsednik Vlade Mirko Cvetković, dakle, glasajte za novi sastav Vlade, da bude i početak jedne nove vrste dijaloga ovde u Skupštini, među nama, kada su u pitanju rezultati bilo koje vlade, jer se ovde čulo nekoliko stvari za koje svedočim da nisu istinite, a to je da opozicija nikada ne glasa za Vladine predloge. Netačno.
DS je bila opozicija, jedan dobar deo zakona je tada vladajuća većina, po prirodi stvari, kao urađene zakone unosila na dnevni red Skupštini, a u stvari smo mi to glasali.
DS je glasala za tadašnjeg kandidata za predsednika Skupštine Predraga Markovića. Zašto? Da pokažemo da je Skupština nešto drugo u odnosu na Vladu, i da je nenormalno da nas 250 glasa za potpredsednike Skupštine, a za predsednika Skupštine da glasa samo vladajuća većina. Sada će Predrag Marković imati mnogo većih problema da opravda glas koji dajem za ovu vladu i za njega kao ministra u resoru kulture i informisanja i pogotovo informacionog društva.
Dakle, vreme nam je da mi u Skupštini sami između sebe, i na nama je odgovornost koji trenutno pripadamo vladajućoj većini, promenimo odnos i stav prema kritici Vlade, ne odustajući nikad od kritike, ali razumevajući šta kritikujemo. Ako se govori o programu Srbija 20-20, koji Vlada Srbije ima, onda je to tema.
Deset godina o kojima sada govorim je proletelo kao tren i ovih deset sledećih će biti. Da li ćemo danas razgovarati o tome hoće li i može li prosečna zarada da bude hiljadu evra? Ako može – zašto može, ako ne može – zašto ne može?
Hoćemo li u svim sektorima nastaviti da gradimo zajedno, svako zadržavajući svoj politički stav, svoj politički ukus i svoje političke ideje, ali ne sporeći temelj demokratije, a to je dijalog kao strategija i nastavljanje rezultata jedne Vlade na druge koje dolaze posle nje.
Kada pogledamo tih proteklih deset godina, spomenuću još samo da su sve te vlade imale rezultat u Srbiji i u teškoćama koje je podrazumevao odnos s bivšim državama, zajednicom i nerešen problem KiM, ali i 17 izbora koji su u Srbiji održani između 24. septembra 2000. i . maja 2008. godine. I činjenica da su ovi majski izbori iz 2008, koji su kao rezultat imali koalicionu Vladu, poslednji izbori za evo skoro tri godine su nama svima trebalo da budu dokaz da je vreme sazrelo da Srbija ponovo dobije četvorogodišnju Vladu.
Glasaću za predlog Mirka Cvetkovića i nikada neću odustati od kontrole Vlade i od postavljanja pitanja, koja nije uobičajeno, kažu, da postavlja predstavnica vladajuće većine, ali to ću učiniti zato što znam šta najviše nervira ljude u Srbiji, mnogo više nego siromaštvo, mnogo više nego socijalni strahovi, mnogo više nego nezaposlenost, nervira ih strančarenje, bahatost, arogancija i nervira ih činjenica da gledaju sve nas u televizoru i da imaju nepogrešiv osećaj da se mi bavimo samima sobom, a ne njihovim problemima.
Svaki predstavnik Vlade, za kojeg ću danas glasati, biće detaljno propitivan. Odustaje li dobrovoljno od takvog ponašanja ili treba na nekom od odbora da mu se dokaže da je strančarenje višak sujete i višak arogancije, zabranjen oblik ponašanja u jednom timu, koji se zove Vlada Republike Srbije. To je sramota da se radi.
Hvala i želim vam da radite tako da vas vidimo sasvim uspešne na kraju ove godine, odnosno za nekoliko meseci kada budemo ušli u izbornu godinu.