Zahvaljujem. Dame i gospodo, želim u ovih nekoliko minuta sa vama da podelim tri procene i dva pitanja, što se tiče sadržaja Predloga zakona o sportu, o kojem upravo razgovaramo. Prva procena odnosi se na Ministarstvo za omladinu i sport i na ministarku Snežanu Samardžić Marković i ta procena se tiče mog iskrenog žaljenja što sjajni rezultati koje to ministarstvo ima u sektorima za koje je nadležno nedovoljno često stižu do javnosti, a očigledno i do nas narodnih poslanika. Ta procena je o tome da i kada imamo rezultate, kao da se stidimo dobrih vesti i rezultata, jer nam se čine nedovoljnim i malim, jer nam se čini kao da će neko jako sumnjičavo proveravati da li je to stvarno tako, a jeste tako.
Zato sam zahvalna ministarki što je bar deo podataka o tome šta je Ministarstvo uradilo podelila sa nama, sa željom da sva ministarstva u kojima postoje dobri rezultati o tome govore. Naša mentalitetska sklonost da verujemo samo lošim vestima i da u obilju loših vesti smatramo da dobre vesti uopšte ne postoje nikome ne ide na korist. Zato je moja procena da bi ministarstva koja zaista imaju rezultate, koja imaju dokaze u odnosu na prethodni period, bio on razlika između dve vlade ili razlika od deset godina, svejedno, trebalo da pruže kao dokaz, jer nekom je u Srbiji od nekog rezultata tog ministarstva nešto malo bolje.
Ako samo pokušamo, to je moja procena, da sa merom i proveravajući stalno ipak izlistavamo dobre rezultate, kojih, ponavljam, Ministarstvo za omladinu i sport ima, videćemo da se tako mnogo lakše nalazi energija da rešavamo stvari i tamo gde nema nikakvih rezultata i gde postoje samo loše vesti.
Druga procena koju želim da podelim sa vama tiče se donošenja zakona. Predlog zakona o sportu, kako smo čuli, kako smo svedočili, neki od nas i učestvovali u nekim fazama donošenja ovog zakona, donosi se, po mnogim procenama, suviše dugo. Trebalo je već da bude u proceduri, a nije bio.
Kada je u pitanju donošenje zakona koje traje suviše dugo pre nego što uđe u proceduru u parlament, postoje dva razloga zašto se to dešava: ili nema političke volje da se zakon donese ili neko ko radi posao za koji je plaćen i nadležan ne radi svoj posao. Za obe procene imam dokaza, pošto upravo na ovoj sednici raspravljamo o zakonu o socijalnoj zaštiti, koji je čekao dvadeset godina da se stekne politička volja, politička saglasnost i dogovor o tome da nekakvog zakona bude. Još uvek čekamo takvu političku volju, saglasnost i dogovor oko npr. zakona o restituciji ili zakona o izboru narodnih poslanika, gde bi se jasno definisao mandat narodnog poslanika, uloga i mesto ove kuće građana Srbije, u kojoj mi njih predstavljamo i u njihovom interesu treba da radimo. Dakle, to je jedan od razloga i to je kontekst zakona o kojem mora biti, takođe, dijaloga, jer i tu ima i dobrih i loših vesti koje se mogu podeliti.
Kada neko ne radi posao za koji je plaćen, pa nema zakona ili podzakonskog akta, takođe svedočimo, i to je stanje za koje sam postavila i poslaničko pitanje, jer jednom donet zakon ne može biti primenjen zbog toga što nema podzakonskih akata. Dakle, u čemu je problem da se donese podzakonski akt, ko ne radi svoj posao? Ovde smo svedočili, takođe, da poslanici kažu da i prethodni Zakon o sportu nije nikad primenjen, kad god da je donet i kako god da je donet i koliko god valjao ili ne valjao. Zašto? Zato što nije bilo podzakonskih akata.
Šta je po mojoj proceni posledica toga da nema političke volje, dogovora, saglasnosti ili znanja o tome kako se postiže politička saglasnost ili neko ne radi svoj posao? Utisak u javnosti Srbije je da mi ili ne donosimo dovoljno dobre zakone ili se dobri zakoni, jednom doneti, ne primenjuju ili se primenjuju selektivno, što doprinosi opštem rastu osećanja socijalne nepravde u društvu.
Treća procena koju želim da podelim sa vama je procena o toku donošenja zakona i moja molba ministarki za sport i omladinu i drugim ministrima, bez obzira na to da li trenutno postoje ili ne postoje, da li će ih biti ili ne za koji dan, o načinu na koji se o izmenama i dopunama zakona ili o novom zakonu razgovara sa narodnim poslanicima na sednicama odbora ili ovde na plenumu.
I sa predstavnicima Ministarstva za prostorno planiranje i životnu sredinu i sa predstavnicima ovog ministarstva imala sam nesporazum povodom pitanja na koje nisam uspela da dobijem odgovor, kada su u pitanju izmene i dopune zakona. Ponavljam molbu svima da pripreme odgovor na pitanje, jer od pitanja odustati neću, bila članica odbora ili ne, a ni na plenumu. Pitanje je, kada su izmene i dopune zakona, onda predstavnik Vlade mora nama da da jasan, sažet i kratak odgovor – šta se to desilo u primenjivanju što iziskuje izmene i dopune? To nije pitanje koje može da ostane bez odgovora, kada bilo koji narodni poslanik pita.
Druga vrsta pitanja, koje neću odustati da postavljam na odborima i na plenumu, jeste da mi predstavnik Vlade da odgovor kada pitam, hipotetički – zakon koji nam predlažete je stupio na snagu i šta se dešava, objasnite mi proceduru, objasnite mi kakve posledice ovaj član proizvodi na život i rad jednog čoveka u Srbiji, muškarca ili žene, organizacije, sektora, grada, privrednog društva, udruženja, kako god hoćete. Predstavnik Vlade mora da zna odgovor na takvo pitanje.
Dva pitanja te vrste sam postavila na Odboru i, nažalost, ostala bez odgovora, a tiču se odredaba Zakona o sportu, onih oko kojih postoji sumnjičavost, vezano za evidentiranje imovine i za evidentiranje kapitala. Dakle, ko evidentira imovinu, ko to radi? Drugo, kad se evidentira kapital? Da li se evidentira neto iznos kapitala ili kapital sa dugovima, bankama, kreditima i svim ostalim? Razlika je ogromna. Ni u jednom članu zakona to ne piše. Odgovor – biće u podzakonskom aktu, nije dovoljno dobar. Pre nego što prihvatimo da je zakon o sportu neophodan i da moramo da uredimo stanje u sektoru, moramo da imamo od predstavnika Vlade jasan odgovor, koji razumeju svi u Srbiji.
S tim u vezi, zašto insistiram na odgovorima na ta dva pitanja, postavljena jednom prilikom izmena i dopuna zakona, drugi put prilikom donošenja novog zakona, kao u slučaju Predloga zakona o sportu? Zato što mi postojimo, mi kao zakonodavno telo Srbije, i Vlada, ministarstvo i sudovi, zato da bi neko od toga imao koristi u Srbiji. Sva priča o tome da to ne može da se objasni, da je to jako komplikovano, sva ta mistifikacija oko primene zakona jednom mora da prestane.
Postoje dva načina da to prestane – ili da se sami dogovorimo da je to loše po sve nas ili da ne odustajemo od toga da od svih nas zahtevamo jasan, sažet, kristalno jasan odgovor, bez mistifikacije o tome šta se dešava; zakon o sportu stupio na snagu juče u podne, na primer, šta se dešava u sredu sa sportskom organizacijom, sportskim klubom, šta se gde dešava i po kakvoj proceduri.
Zakon o sportu uređuje jednu od oblasti koja ima, metaforično govoreći, i nadam se da niko od onih koji se direktno bave sportom neće to razumeti kao uvredu jer nije uvreda, ima elemenata haosa i potreba da se uredi, da svi znaju svoja prava i obaveze je nesporna.
Najveći deo odredaba koje su pred nama na sasvim dobar način, ako nam se još daju dodatni odgovori, uređuje jednu važnu oblast, jedan važan sektor u društvu, koji se, recimo, odnosi na nešto manje građana nego Porodični zakon. Porodični zakon se odnosi na sve građane; to je „mali ustav“ u zakonima. Zakon o sportu je sledeći po, da tako kažem, broju korisnika, odnosno onih na koje bi se odredbe morale odnositi.
Za sve mreže koje zakon o sportu proizvodi, ono što se zove – vrste sportova (školski sport, vojni sport, policijski sport, rekreativni sport, muški sport, ženski sport, visokoškolski sport, kako hoćete), nije logično da pravite zakone i propise o vrstama sportova. To je ili zakon o sportu ili nije zakon o sportu, ali je ta njegova suštinska mrežna osobina takva da iziskuje saradnju drugih ministarstava koja su neposredno zadužena za te oblasti.
S tim u vezi, samo jedna ilustracija i poslednje pitanje, na koje će, nadam se, ministarka da nam da odgovor, a tiče se statusa ženskog sporta. Tema nije prigodna. Govorila bih o statusu ženskog sporta i da nije sutra 8. mart, koji nam svima od srca čestitam, jer je mnogo žena stradalo zato da neke žene, da mi danas imamo pravo glasa i da naše kolege, drugovi, prijatelji smatraju prirodnim da mi sedimo u klupama zajedno sa vama, što je, ne pre sto godina, nego pre 50, bilo potpuno nezamislivo. Nije prigodno, slučajnost je. Ovo pitanje bih postavila i da nije 8. mart pred nama.
Status ženskog sporta. Jer, to je oblast u kojoj ima dodatnih problema i kada uredite sve ono što ima da se uradi zakonom o sportu u raznim sektorima. Kada kažem status ženskog sporta, ne mislim samo na to da li su jednaki pred odredbama ovog zakona klubovi, odnosno vrste sportova koje su isključivo ženske, isključivo muške, ako takvih uopšte ima, u šta sumnjam, ili je oko koje finansira jednako otvoreno i za muški ili ženski sport, i da li je uopšte promocija u našem društvu koju ovaj zakon omogućava u sektorima sporta takva da smo jednaki pred zakonom, ako smo žene koje žele da se bave sportom ili ako smo muškarci koji žele da se bave sportom... U onom jeziku kojim se to obično govori, kada su ovi zakoni u pitanju, to bi bila rodna osetljivost odredaba zakona. Da li zakon razlikuje modele koji su namenjeni ženama u toj oblasti i koji su namenjeni muškarcima u toj oblasti?
Želim da verujem da ako i ima takvih odredaba ili ako ima takvih sklonosti u društvu, da ćemo se zajedno potruditi da ih smanjimo ili uklonimo, jer smatram da žene i muškarci moraju da imaju potpuno jednake šanse za pristup svim resursima koje omogućava i otvara zakon o sportu.
Kao što ste primetili, nisam govorila o poslednjim članovima, nego u kontekstu u kojem se zakon donosi, jer to smatram, i to je moja lična procena, uvek mnogo važnijim od odredbe koja može biti razmatrana, menjana amandmanima, ponovo pisana itd.
Pokušala sam da kroz ovih nekoliko minuta i ministarki i mojim kolegama narodnim poslanicima i, naravno, javnosti Srbije približim kakva je teškoća da se donese jedan dobar zakon u jednoj zapuštenoj oblasti, kako se dolazi do političke volje, dogovora i saglasnosti, šta smo sve mogli i šta ćemo uraditi ubuduće da se dijalogom do političkog dogovora o nama nedostajućim zakonima, koji se rade dovoljno dugo, stigne pre i na koji način da na interes svih, i poslanika opozicije i poslanika vladajuće većine, Vlade, a pre svega stanovništva u Srbiji, postignemo dogovor o tome kakve odgovore, na koja pitanja, Vlada mora dati.
Da se vratim zaključivanjem na prvu rečenicu. I ovo ministarstvo i druga ministarstva imaju mnogo dobrih vesti, mnogo dobrih rezultata. Zamolila bih ministarku, jer, opet ne prigodom, nego zato što je istina, žene su obično hrabrije da kažu stvari koje okolina ne trpi. Okolina u Srbiji ne trpi da joj se govori da ima dobrih vesti, da ima dobrih ljudi koji rade puno, da ima potencijala u Srbiji, da mi to možemo, ako samo ljudi na javnim poslovima budu mnogo više radili. Mislim da bi jedan spisak dobrih rezultata vaših ministarstva učinio za promociju sporta taman toliko koliko i dobre odredbe i dobri odgovori, a, naravno, i zajednički rad u budućnosti na odredbama koje izazivaju najviše interesovanje u javnosti.
Daću svoj glas ovom zakonu u načelu i učestvovaću u raspravi u pojedinostima. Volela bih da zakon o sportu bude još jedan kamenčić u mozaiku kojim unapređujemo zajednički rad svih nas u Skupštini, međusobnu političku komunikaciju između izvršnih organa, odnosno Vlade i nas, a najviše da donesemo zakon koji će mnogo dobrog doneti stanovnicima Srbije, i ženama i muškarcima. Hvala vam.