Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8369">Gordana Čomić</a>

Gordana Čomić

Demokratska stranka

Govori

Zahvaljujem.

Pošto se radi o amandmanu koji kaže da - Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime. To je amandman koji je trenutno u pretresu.

Samo da ponovim da sve vrste igrokaza sa nedostojnim amandmanima neće izbrisati potrebu za dijalogom koji neuspešno vodimo kroz replike, no će pocrtati da je takvog dijaloga potrebno da bi bilo, bilo kakve političke klime u Srbiji i da bi bilo bilo kakvog društvenog razvoja, pa onda i poslovne klime.

Jako mi je žao što je zakon ovakvog sadržaja iskorišćen za amandmane nedostojne sadržine, sa razumljivom željom da narodni poslanici saopšte svojoj podršci sve ono što valja od rezultata što su uradili, ali sa jasnom porukom da ne znamo gde je etička granica kad se to ne radi. Zaista mi je žao.

Hvala vam predsedavajući.
Zahvaljujem.

Propaganda ume da zaglupljuje, kao i zgražavanje. To zaglupljuje ljude, sužava vidik, pa se ne vidi nelogičnost propagande.

Svo klevetanje i ruženje svih predsednika DS, od Zorana Lutovca, preko Dragana Šutanovca, Bojana Pajtića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Zorana Đinđića, Dragoljuba Mićunovića, dakle, možete ih klevetati, ružiti, propagandom blatiti koliko god vam volja, to postoji u svetu. Neki ljudi to zovu politikom, časni ljudi to ne zovu politikom…

(Ivan Manojlović: I u zatvoru.)

Narodni poslanik dobacuje – u zatvor. Pa, ako nemate sada dovoljno moći da sve nas pošaljete u zatvor, pa kada ćete? Šta čekate? Ali, ne umete vi, jer nemate čime demokrate da šaljete u zatvor, jer sva nezakonita pritvaranja padaju na presudama kod apelacionog suda, preko Olivera Dulića do danas Miroslava Krišana.

Osvetnički duh je zao duh. Oslobodite ga se. Možete blatiti demokrate koliko god vam volja, mi smo navikli da nas blate, da nas kleveću i da lažu o nama. Ako vam to čini zadovoljstvo, vama i vašoj podršci, samo napred, ali je nelogičnost u tome da šest godina slušamo o strašnim kriminalnim delima predsednika i rukovodstva DS, a da niko nigde ne napiše krivičnu prijavu, podnese krivičnu prijavu i učini da pravosuđe radi svoj posao. Tu nelogičnost …

(Blaža Knežević: Dobili ste na izborima.)

Narodni poslanik koji dobacuje o izborima dokazuje da sam ja u pravu. Ne može da podnese misao oprečno u glavi da mora da pljuje demokrate, a kada god pljuješ, pljuješ u vis, tako da komotno, pogotovo narodni poslanici koji su bili u DS, te najviše volim, G17 i DS ti su najglasniji među vama. Ako, alal vam.
Zahvaljujem.

Onoliko puta koliko budete želeli vi ćete ponoviti sve klevete i svoju interpretaciju o DS.

(Vladimir Orlić: Čiji je ovo izveštaj?)

Niste razumeli, vi imate moju dozvolu za to, zato što je nelogičnost te propagande takva da odavno je svoje bodlje koje treba da ima prema suparnicima, okrenula prema onima iznutra koji tu propagandu proizvode.

Ne dajem ja dozvolu za to, nego zato što znam da se kampanje te vrste nemaju čime zaustaviti. Nikada, niko od predsednika DS neće biti procesuiran, jer niko neće da podnese krivičnu prijavu, jer ništa nisu uradili da bi zaslužili bilo koju krivičnu prijavu. Sve i jedan. Zoran Lutovac, Bojan Pajetić, Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, Boris Tadić, Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović.

Ali je glavni sport u politici u Srbiji ono što se smatra politikom – udri po „žutima“. Udri po „žutima“, blati, kleveti, radi bilo šta, zato što voli narod da čuje da su oni glavni problem. Pa, onda, izvolite.

Šta je problem i nelogičnost? Ako danas istovremeno govorite o tome da „žuti“ ne postoje, da „žuto preduzeće“, šta već kažete, vaša je volja, o vama kažu sve, čemu onda toliko insistiranje na propagandi, na klevetanju? Šta vam to smeta?

(Boban Birmančević: Da se ne zaboravi.)

Da se ne bi zaboravilo. „Sablja“ da se ne zaboravi, jel to?

(Boban Birmančević: Pa i to.)

I to. „Sablja“ da se ne zaboravi, to je problem?

(Radoslav Milojičić: A biće još jedna.)

Tužite sa „Sablju“, to bar nije problem.

(Aleksandar Martinović: Pa tužili ljudi.)

Jer tvrdite, dajte krivične prijave. Znači, nije „Sablja“…

(Boban Birmančević: Pa tužite nas.)

Zašto bi vas tužili? Zašto bi vas tužili? Zašto bi vas tužili, prihvatili ste ideju DS, radite za Evropu, prijatelji ste sa Amerikom, sarađujete sa Rusijom, dogovarate mir sa Kosovom, u koaliciji ste sa Ramušem Haradinajem. Zašto bi vas tužili?
Kad vi loše izvodite političke radove o kojima smo mi govorili 1990. godine, alal vam, svaka ružna reč o „žutima“.
Zahvaljujem.

Propaganda je drugo ime karaktera ove vladajuće koalicije i u izveštaju EU, kao posledice propagande javlja se definicija zarobljene države. Ja se tome ne radujem. To je naš zajednički problem. Propaganda podrazumeva komunikaciju samo sa svojom podrškom i sa onim što ljudi žele da čuju. To je legalno, ali nije legitimno.

Kada ustanovite propagandu kao osnovni način komunikacije u javnom prostoru i u jeziku, onda svi imamo problem i zbog toga ja vas oslobađam bar jedne stvari koje mogu da vas oslobodim, a to je da šta god želite o propagandi, o DS, slobodni ste da to radite s kim god, kad god, gde god, sa izveštajima, sa klevetanjima, sa poluistinama, sa napadima na onog ko je predsednik DS, dok je predsednik DS, kad više nije, nije više ništa važno, sa pljuvanjima, sa fotografijama, bez fotografija. Kakvu god propagandu smislite, slobodni ste da to činite zato što se protiv propagande može boriti i kruniti je, jedino ne pristajanjem da se u propagandi ne učestvuje.

Demokratska stranka nikad ni za koga neće koristiti propagandu i neće učestvovati u propagandi. A, vi ste slobodni da to činite i slobodni ste da na tome zasnivate i svoje uspehe i svoje greške i sve ono što podrazumeva vašu izričitu volju. Samo propaganda može da nam donese rezultat i samo u propagandu verujemo. Nijednom u istoriji to nije bilo dobro po zdravo društvo u kojem se propaganda dešavala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Povredili ste član 27. koji vas obavezuje da vodite računa o redu na sednici Narodne skupštine.

Narodni poslanik je u neuspešnom pokušaju da bude duhovit, dok razgovaramo o Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, obraćajući se narodnoj poslanici, rekao – samo dođite, ako treba, naći ćemo vam mladoženju.

Ja znam da većini ovde to apsolutno ništa ne znači.

Narodni poslanici dobacuju – to je populaciona politika. Ne, dame i gospodo, to je najgora vrsta omalovažavanja svih žena, i ovih koje sede u sali i onih koje vas gledaju i slušaju. Biti ponosan na ruganje ženama sa rečenicom – naći ću ti ja mladoženju, u Narodnoj skupštini, je ona tačka u kojoj se vidi kako to izgleda kad nasilje zabavlja ljude.

Ne može niže da se padne. Može, ali onda su već toliko očigledne reči da bi verovatno i predsedavajući morao da reaguje. Ja ni na koju drugu vrstu reakcije i jezika u ovoj sali ne bih reagovala. Vaše je pravo da vodite sednicu, očekujući duh u kome će narodni poslanici jedno drugom preko vas svašta reći. Ali, ako prećutite da se ovde ženi kaže – samo dođi, naći ću ti mladoženju, onda imamo mnogo veći problem od sadržaja ovog zakona ili načina na koji vi ili ja gledamo sadržaj Poslovnika Narodne skupštine.
Zahvaljujem.

Od svih zakona koji su na dnevnom redu, ja ću sa predstavnicima Vlade podeliti opaske o tri, uz prethodni uvod da ja zakone nikada nisam čitala, neću čitati, ne čitam, kao zakone koje predlaže neko ko je Vlada koju podržavam i kojoj sam opozicija. Srećom tu je ministarka Slavica Đukić Dejanović i zna da je to tačno. Ja gledam zakone, predloge zakona i rešenja kao tekst koji treba da menja živote ljudi, ko god bio Vlada i ko god bio opozicija. I zato sam odabrala ova tri zakona pošto svi drugi na dnevnom redu su opet zakoni, ja tako čitam dnevni red, bi li ja to stavila na dnevni red da nije Vlada kojoj sam opozicija, nego koju podržavam? Bih, pošto se radi o tehničkim detaljima u mnogim zakonima, ili se radi o neminovnom usklađivanju.

Međutim, ova tri zakona se izdvajaju. Po onome što se često čita u zakonima koja god Vlada da ih je predlagala, i što ja smatram jednim dubokim ožiljkom populizma kod nas i etikom dobrih namera bez etike odgovornosti.

Prvi od tih zakona je Zakon o ratnim memorijalima i prvo dve opaske zašto je dobro da uopšte bude na dnevnom redu, zato što mi nemamo taj zakon. Lično osećam, kako da vam kažem, žao mi je, jer vam je dokaz da ovog zakona nema 40 godina, dokaz nedostatka samopoštovanja u ovom narodu. Dokaz namera, pričaćemo kakvi smo junaci, gde smo sve bili, ko je sve stradao, ali memorijala nemamo. Neko će doći sa nekog mesta, pa će nam to napraviti. Zato je dobro što je on tema našeg dnevnog reda i dobro je što pokazuje jasne namere. Dakle, da imamo uređen sistem kakvi, gde, čiji, kome, memorijali mogu biti uspostavljeni, kakvi imaju biti uklonjeni i o kakvima i kojima ko odlučuje da bi se znalo čemu i na kom mestu će biti memorijal kojim slavimo one koji su poginuli iz nama i danas i onda visoko vrednosnih razloga.

Šta nije dobro u ovom zakonu? Način na koji je definisano da će se memorijali podizati oslobodilačkim ratovima. Pretpostavljajući da svi znamo koji su to oslobodilački ratovi Srbije, bila ona Srbija, bila ona kneževina, bila ona u sastavu Kraljevine, bila ona u sastavu SFRJ il SRJ, ali prosto imate opaske. I, verovatno za većinu strašnih ratova od ukupno sedam kojih je sto godina Srbija imala, svakih pet godina neki rat za dvadeseti vek, dobro smo i premakli, takvi kakvi smo. Dakle, nije dobro zato što imamo nedostatak odgovora na važno pitanje, koje smo ratove devedesetih izgubili, u kojima smo ratovima pobedili, koji su od tih ratova bili oslobodilački, da bi mogli po ovom zakonu biti predmet bilo koga ko će odlučivati o memorijalima.

Ponovo mi je drago što je ministarka Slavica Đukić Dejanović tu, jer zna da sam se možda s previše emocija i sa previše grubih reči našim zajedničkim bivšim prijateljima u koaliciji i ljudima iz njene stranke i iz moje, zamerala što nema jasnog spiska ljudi koji su poginuli u ratovima devedesetih, bez obzira da li su pripadnici bezbednosnih snaga, vojske, policije i što nema ni spiska civila. Pa, su neki ljudi u ministarstvima kazali, mi smo taj posao radili. Ja sam im se izvinila, pošto se radilo o tome da nemate javno taj spisak ljudi, da nemate spomenika, da nemate memorijala, ljudima koji su stradali devedesetih, ali je dobro bar što imate u ministarstvima ljude koji vode računa o svom poslu i vode evidenciju.

Ako ovaj zakon pomogne da nađemo odgovor na pitanje koji su to ratovi koje smo izgubili, u kojim smo to ratovima 90-ih pobedili i kako ćemo da se odužimo ljudima koji su u tim ratovima stradali, jer njima nije važno da li su ti ratovi bili oslobodilački, da li u njima nismo učestvovali, da li su to ratovi u kojima niko nije izgubio, niko nije pobedio, to prvi put sam čula kao odgovor na moje pitanje. To su mrtvi ljudi koji su poginuli na svojim dužnostima ili su poginuli kao civili. NJima smo dužni. NJihovom životu i njihovoj smrti.

Dakle, ako će to poslužiti da se poklonimo bilo kom memorijalu na kome će biti imena tih ljudi, onda će taj zakon iz etike namera preći u etiku odgovornosti. Ako neće poslužiti, onda će ostati na nivou etike dobrih namera da među sobom razmenjujemo mitove, o davnim vremenima, tempi pasati o tome kada je vladalo junaštvo, čojstvo i herojstvo među nama. Mislim da ga i sada ima, ali da nam je samopoštovanja vazda nedostajalo i da ga i sada teško gradimo.

Kada je reč o samopoštovanju, to je mit za koji vežem komentar o drugom zakonu, a koji takođe oslikava dobre namere. Smatram da je potrebno doneti propis koji se tiče sezonskih radnika. Prosto, ti ljudi su negde u brisanom prostoru, margina raznih zakona, izloženi svakoj vrsti nepravde, zbog toga što nema ko da ih štiti, a i ovako, u smislu društvenih grupa, spadaju među ljude za koje se podrazumeva da niti one imaju, znate kako se kaže, poznanstva na visokim mestima, pa da reše svoje radne probleme, niti imaju dovoljno novca za iole pristojan život. U tom smislu je propis o sezonskim radnicima u redu. Trebalo ga je doneti.

Kada čitamo pažljivo odredbe kako će ovaj zakon menjati život sezonskih radnika, nažalost vidim jednu loše sakrivenu nameru i nadam se da grešim, iskreno se nadam da grešim, a ta loše sakrivena namera ovog zakona je da se zbog njega menja statistika nezaposlenih u Srbiji. Grešna nam duša ako to radimo zbog 50.000 radnih mesta.

Zašto se čita ta loša namera koja se zove dobrom namerom? Zato što gledam šta se meni dešava ako sam sezonska radnica koja je došla da bere borovnice. Imam usmeni dogovor sa poslodavcem, nemam garancije da će mi zarada biti uplaćena, ima obaveza potvrde da ja postojim i da sam radila. Država, društvo i Vlada i ova Skupština videće samo tu potvrdu. Neće videti ništa drugo. Neće videti mene, neće videti da li sam dobila tih 20.000 dinara za rad ili nisam, neće videti da li su mi povređena prava. Videće potvrdu.

Prosto da vam kažem, vrednosno, moram da budem protiv toga. Ovde sam već podelila svoj stav da sam protiv tog ponavljanja narativa da mi nemamo poslova, nama treba da se prave radna mesta, nema posla. Nije tačno. Posla ima. Robovi su imali posla, svaki dan, ceo dan. Žene imaj posla, vasceli dan. Nije posao problem. Zarade su problem. Meni je žao što i na ovom zakonu kao na bilo kom drugom, koji se tiče prava ljudi koji rade, nećemo da razgovaramo o zaradama, jer kada uspostavite tu vrednosnu ideologiju nema posla, ćuti, može biti i gore, ne usmeni dogovor, 20.000, ćuti, može biti i gore. Ja moram da budem protiv ko god bio Vlada, ko god bio opozicija zato što politika nije u tome da može da bude gore. To je jednostavno, vidimo, to živimo. Politika je u tome da može da bude bolje.

Dakle, da li će ovaj zakon obezbediti 60.000 sezonskih radnika osnovna prava, sigurnost i plaćanje doprinosa, to ostaje nama da vidimo. Meni bi bilo drago da ja u svojoj proceni grešim i izviniću se i ministru Đorđeviću, predsednici Vlade i vama ako se pokaže da ovo ne utiče na podatke koje će RZS da daje o statistici nezaposlenih. Bude li uticalo, onda nećemo imati problem, pošto Vladu baš briga šta ja mislim o tome koliko je to loše.

Zašto mislim da je loše da vas bude baš briga ako ja budem u pravu? Zato što smo od ministra čuli ispravno razne brojke, od broja onih koji su u sivoj zoni, sezonskih radnika, preko broja poljoprivrednih nezaposlenih i ostalih, vrlo rečito. Međutim, nismo čuli ključnu brojku zbog koje kao donosimo zakon, a to je smanjenje sive ekonomije. Nismo čuli koliko će biti smanjena siva ekonomija, ako ćete vi registrovati sve sezonske radnike. Čuli smo da je njihov procenat trenutno u odnosu na ukupni skoro 20%. Dvadeset posto od čega? Taj procenat sam zabeležena. Rekao ministar 20,8% sive ekonomije.

Sedamdeset hiljada ljudi, da im dajete po hiljadu evra, ne može da napravi 20% sive ekonomije, kako god da okrenete. Sezonski radnici nigde nisu, pa ni u Srbiji ključni problem sive ekonomije. Ne prijavljeni rad u celini jeste, naravno. Ako će potvrde o tome da su usmenim dogovorom oni isplaćeni smanjiti tu sivu ekonomiju, ponavljam, reći ću - pogrešila sam, ovaj zakon nema lošu nameru da kozmetički, poput radnih anketa, smanjuje broj nezaposlenih.

Zašto smatram da je to legalno raditi? Nije legitimno raditi, ali legalno jeste. Svaka Vlada će pokušati na polovini svog mandata da što sjajnije prikaže svoje rezultate. Nikada u meni nećete čuti kritičara zato što to radite. Šta ćete drugo da radite, nego u pola mandata da vičete – ovo je super, ono je super, ono je super! Ne valja kad ima samo populizma kojim se viče da je sve super. To ne valja nikome, ni Vladi koja promoviše svoje rezultate.

Zašto to govorim? Zato što bi meni bilo drago da me neko čuje, pa da ova Skupština počne da radi ono zbog čega postoji Ustav, a to je da imamo dijalog o tome da plaćanjem doprinosa kod sezonskih radnika ćemo smanjiti sivu ekonomiju i učiniti dobro njima i učiniti dobro fondovima, a da nikad ovde nismo pričali da svaki zaposleni u Srbiji za 40 godina radnog staža 34 hiljade evra uplati u Fond za zdravstveno. Izračunala sam da svojom voljom i u zdravlju i veselju rodim četiri deteta, imam jednu operaciju i ja sam potrošila za sada sedam hiljada evra i nadam se da više neću ni evra, dok ne umrem, a dala sam već evra i evra. Dakle, nije u pitanju – uhvati poslodavca da ti da potvrdu, već je u pitanju – nedostatak dijaloga ovde. Šta se dešava sa 34 hiljade evra svakog od nas koji se uplaćuje u Fond za zdravstvo? Kako se upravlja tim novcem?

Za Fond za penziono 40 hiljada evra svako uplati. Imali smo ovde populizam protiv kojeg sam bila, biću i vazda ću biti i ovde i u Evropi, da mora da se produži radni staž, jer nema ko da zaradi penzije. Životni vek u Srbiji je 72 godine za muškarca, 77 godina za ženu. Sada već rade do 65. Namera je, srećom, odustala je Vlada, koliko znam za sada, da se produži do 67.

Kazaću vam kako čitam taj zakon da dođe u Skupštinu, kao što sam čitala i onaj da muškarci rade do 65, a prosečno žive 72, ako budeš ljubazan da umreš na radnom mestu, pošto smo mi pare tvoje u Fondu za penziono negde izgubili. To nije greška ove Vlade, nije moja greška, nije vaša greška, ali to je stanje stvari u Srbiji o kome nećemo da razgovaramo. Umesto toga, govorimo o sezonskim radnicima sa pričom da će potvrde koje će oni imati učiniti da oni rade pravednije, da zarade bolje, da budu poštenije plaćeni i da budu socijalno, zdravstveno sigurni i da imaju ono što bi trebalo da ima svaki radnik.

Poslednji zakon na koji imam opaske je Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Nema niko razloga, mislim ideološkog, političkog ili ličnog, kako god hoćete, da ne učestvuje dobrom idejom i razumnim pitanjima u dijalogu o tome kako da pomognete porodici sa decom. Apsolutno ne vidim nikoga ko bi trebao da kaže – to ne treba raditi, jer smo mi organizovani u društvo da bi država imala sektore kojima pomaže sve društvene grupe u starosti, po polu, po zaposlenosti, kako god hoćete, jer smo organizovani u državu. Ako živimo u državi tako da nikog nije briga kako živi onaj drugi, onda to nije država ili jeste, ali se zove zarobljena država i nije baš od koristi za razvoj društva.

Dakle, u startu sam za bilo koje rešenje koje će podrazumevati da smo počeli da razmišljamo s poštovanjem i sa brigom o tome kakvo je društvo u kome će odrastati naša deca. Meni je to važnije pitanje od toga koliko dobiješ za prvo dete. Da li je to društvo prijateljski orijentisano prema deci? Ja mislim da nije. Ni prema starima, ni prema deci, a bogme po ovoj raspravi vidimo ni prema ženama. Mislim da je to veći problem od toga da li će biti 10 godina po 12.000 mesečno, 15.000 ili će biti pet godina, ali to opet nije tema koja ikoga zanima u Srbiji, koliko god ja smatrala važnom. Ja je smatram i važnom i legitimnom.

Šta su u tom slučaju manjkavosti ovog zakona? U samim odredbama nemate manjkavosti. Ako budete imali novca u budžetu, a izračunato je da ima, onda će biti isplata i to tako da se dobija za prvo, drugo, treće i četvrto dete.

Zašto kažem – ako bude novaca? Zato što ja sam deo porodice četvoročlane i ja sam jedna od 17.131 porodice sa četvoro dece u Srbiji. Nas 17.131 je rešilo da ima četvoro dece. Volimo. Kad bi sve bilo iz početka i opet bismo. Dakle, nije u pitanju imate li vi novca za nas 17.000 porodica. Nemate zato što to što imate, kada imate porodicu sa puno dece to nema cenu. To ima samo vrednost.

Ne govorim to zbog toga što smatram da je ovaj novac koji je sad smišljen premali, nije dobro izmeren. Govorim vam zbog broja koliko ljudi u Srbiji ima četvoro dece, 90 i nešto hiljada porodica sa troje dece. Zbog broja vam govorim. To su živi ljudi, muškarci i žene.

Ako ćemo da zaista pomerimo društvo naše da postane prijateljsko prema deci, prema porodici, ne mitom, ne populizmom, ne busanjem u grudi i izmišljenim rečima koje su potpuno bez značenja, a ostavljaju porodice nesrećne u nasilju, ostavljaju žene ponižene, ostavljaju stare ljude u situaciji da ja pitam mog vršnjaka, jer ja sam u godinama kada mu umiru roditelji, kada pitam – kad si video mamu, a on kaže – u domu je, ne pitam ja - gde je, ja pitam – kad si je video? Dakle, to je meni mnogo ozbiljniji problem nego što je koliko ćete vi iz budžeta proceniti da treba kojoj porodici.

Ono što ne valja što prati ovaj zakon, ne valja nikako i ponovilo se i u ovoj sali, što se pretvorilo u jedan populistički stav o zadacima žena da rađaju. To da zaboravimo. Svi da zaboravimo. Dete je rezultat dogovora muškarca i žene i muškarac i žena odlučuju o rađanju do trenutka začeća. Niko ne mora da rodi dete i ne možete izuzimati muškarca iz odgovornosti za začeće. Ali ne smete dozvoliti ni jednom muškarcu da zbog mitova i ispraznog populizma odlučuje o slobodi izbora za žene. To je nedopustivo u 21 veku. Nedopustivo. Niti jednoj ženi smete dozvoliti da mitom i ispraznom retorikom i populizmom odlučuje o slobodni izbora za žene.

Ako te dve stvari skinete od ovog zakona, onda ćemo se razumeti šta ja kritikujem. Ne odredbe u zakonu, ja bih drugačije oblikovala, naravno, ali to je vaše pravo, nego atmosferu koja je pratila i ono što je podsticaj rađanja i ono što je natalitetna politika i izostanak potpuni stav da svaka žena ima pravo na izbor. Pravo na izbor je da imaš četvoro dece, pravo na izbor je da nemaš dete, pravo na izbor je da imaš jedno dete, pravo na izbor je da živiš sama, pravo na izbor je osnovno ljudsko pravo, da si vlasnik svog života, svojih izbora.

Ako nastavimo sa retorikom šta su sve obaveze žena i gde to sve piše i kako je to već vekovima tako, ne da nećemo imati poveći natalitet, imaćete samo rast neprijateljstva u društvu prema ženama, deci, starima, prema svima onima koji ćute i neće da koriste populizam, mitski rečnik i sve ono što je inače slika jezika koji se koristi i kad su pitanju sezonski radnici i kada su u pitanju porodice u kojima hoćete da podstaknete rađanje i kada je u pitanju ono najosetljivije kakve ćemo to spomenike, memorijale, koga ćemo da se sećamo i zašto u našem društvu.

Imam nekoliko amandmana na zakone bez nade da ću stići na red da razgovaram o amandmanima, pošto je ovde popularno da jedan član i gotovo, ali bih vas stvarno molila da pogledate amandmane pošto su razumni i pošto mogu da učine dobro zakonu. Hvala vam.
Nadam se da smo se razumeli, pa samo da dodam zašto govorim da nam nedostaje, a očigledno ga neće ni biti, dijaloga o tome zašto vi smatrate da to malo doprinosa za penziono i zdravstvo će nešto pomoći.

Ja sam tri puta glasala da se iz budžeta Srbije plate nepostojeći penzioni doprinosi. Dva puta kao vladajuća koalicija, jednom kao opozicija, za ukupno skoro 500 hiljada ljudi – 2001, 2003. i 2005. godine. Još uvek imamo ljude koji nemaju povezani staž zbog neplaćenih doprinosa od onomad. Svaki put sam tražila – ajmo u Skupštinu da razgovaramo gde su ti novci, ko je odgovoran? Pa su mi razni mudri, i vlast i opozicija, govorili – ne razumeš ti, to je politika. Nije to politika. To je tolerancija na neodgovornost, to je – imali su dobre namere, pa su potrošili penzioni fond, imali su dobre namere, pa su potrošili zdravstveni fond, pa nećemo sad valjda s ljudima.

Ministre, do dana dok ne sednemo ovde i porazgovaramo o zdravstvenom i penzionom fondu i o jednakim pravima zaposlenih i oni koji uplaćuju penzioni fond, živećemo u etici dobrih namera i uvek će se naći neko vešt ko će iz tih fondova i takvih trošiti novac bez odgovornosti. Zato ja govorim o onome što je vidljivo da nedostaje, i znanje i volja i želja da stvarno promenimo pristup. I kad jednom – kad bi bilo i da bi bilo, kad bi imali takav pristup, onda bismo mogli i mnogo snažnije braniti i druga prava sezonskih radnika i svih drugih radnika nego što to činimo ovim zakonom.

Ponavljam, ja bih jako volela da grešim.
Zahvaljujem.

Poštovana guvernerko, ne sasvim vezano za amandmane koji su trenutno u raspravi, ali sa posebnim osvrtom na temu. Volela bih da podelite sa nama informacije koje su vezane za Zakon o platnim karticama i da razvejete razne sumnje koje postoje u javnosti oko načina izrade Dina kartica, koje će biti uskoro, usvajanjem ovog zakona, na snazi. Ne zato što, možda meni manjkaju informacije kakva je procedura, nego zato što je krenula kampanja u javnosti o tome zašto uopšte menjamo zakon i zašto uvodimo dina kartice.

Mislim da bi bilo dobro odmah na početku dati jasnu informaciju na koji način, kakva je procedura, ko raspisuje tender, koliko je transparentno da ne bi posle moralo samo da bude…
Ovo je sa posebnim osvrtom, u vremenu poslaničke grupe.
Ne čekaju ostale kolege, to jeste problem. Pošto ovde slušamo apsolutno sve uz vaše vispreno znanje o vođenju sednice, te ja imam poseban osvrt na protokol i procedure i podzakonska akta i oko ovog zakona i oko svih drugih, a u temi sam zbog toga što se amandmani kažu - ulaganje na daljinu…
Nemate razloga da me molite, zato što je ovo tačno ono što se dešava u sali.
Ovo je taj zakon, pošto su amandmani s posebnim osvrtom.
Zahvaljujem.
Vidite da samo malo treba kada ljudi stvarno žele da imaju dijalog, a ne razmenu pismenih sastava „Jesen u mojoj ulici“.
Dakle, bilo bi dobro da guvernerka u bilo kom trenutku kaže sve o protokolima i proceduri i podzakonskim aktima koji se tiču Dina kartica, jer sve drugo će biti uobičajena srpska posla da se demantuje nešto što je neko izmislio pa da onda imate samo lažne vesti, a ne prave vesti o tome na koji način će Dina kartice doći u ruke svih građana u zemlji.
Amandmani koje slušamo i u koje je očigledno poslanička grupa uložila puno truda i vremena da objasni, koji se odnose na poboljšanje zakona s posebnim osvrtom na vladavinu prava, na državnu upravu, na lokalnu samoupravu, na status manjina, na status, šta god je poslanik već procenio, da trenutno zakon koji je u pretresu, koji podrazumeva veću sigurnost informacionu za sve ugovore na daljinu, kako će se reflektovani na Kosovo ili na zdravstvo, dakle, mislim da je legitimno da u tako širokom zahvatu narodni poslanici podnose amandmane, ali bih volela i od predstavnice i predlagača zakona obrazloženje zašto su svi odbačeni.
Znam da moraju biti odbačeni zato što, jednom uvedeni i prihvaćeni u zakon, jednostavno ne uklapaju se u ono što je sledom svih članova predloženog zakona ideja o ulaganjima na daljinu, ali bilo bi dobro da kao i u slučaju kada vrlo stručno i posvećeno odgovarate na, recimo, uslovno govoreći, neprijatna pitanja, da isto tako posvećeno objasnimo i kolegama čiji su amandmani odbačeni zašto se odbacuju, jer je to vaše pravo, kao što je pravo narodnih poslanika da amandmane podnose. Ne znam da vidim kako će se npr. amandman koji se podnosi na član 3. ili 4. sa stavom 3. svejedno, o ulaganjima na daljinu, kako će se reflektovani na razvoj sa posebnim osvrtom na zdravstvo, ali razumem potrebu da se na taj način sa javnošću podele uspesi, rezultati i sve ono što je super i dobro.
Ono što bih molila, i ovo je lična opaska guvernerki, da pokušamo jako da pazimo da ovde upotrebljavamo rečenicu da je SNS preuzela odgovornost za Narodnu banku Srbije, jer vi i ja znamo da to nije tačno i da ne može da stranka preuzme odgovornost za Narodnu banku Srbije, kao što bi bilo dobro, ne kažem ja da ste to vi kazali, ali to se ponavlja u raspravi, ne zato što ja ne znam kako stvari stoje u realnosti, nego zato što to nije dobro da se u Skupštini kaže da je SNS preuzela odgovornost za kontrolu Narodne banke, kao što SNS nije preuzela kontrolu za Zaštitnika građana ili nije preuzela kontrolu za revizorsku kancelariju. Kako god bilo u realnosti, elementarni stav jezički i u raspravi je da poštujemo ono što piše da je vladavina prava bilo bi dobro da poštujemo i uzdržavanjem od takvih iskaza.
Zahvalnost potpredsedniku Arsiću i s nadom da će sada ili u bilo kom trenutku kada guvernerka proceni da treba da objasnite, zbog toga što mislim da je to dobar način da se predupredi čitava lavina raznih priča o tome ko štampa, zašto štampa i šta se dešava sa Dina karticama? Hvala vam.
Zahvaljujem.

Obrazloženje koje smo čuli o amandmanu podnetom na stav 3. člana 4. a odnosi se na elektronsko poslovanje i sa posebnim osvrtom na razvoj e- uprave koji je naravno neminovan, ponukalo me je da ponovim da dodajem poseban osvrt na korišćenje buduće platne kartice „Dina“. Nismo se razumeli, moja molba vama bila je ne zbog mene i ne sada, nego svima, da razjasnimo…(Isključen mikrofon.)