Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam, naravno, slušala gospodina ministra u njegovom uvodnom izlaganju. Moram da priznam da je njegov govor, imajući u vidu sve okolnosti i svu strast koja se podigla povodom usvajanja ovog zakona, koja je trajala nekoliko meseci, više ličio na govor nekog birokrate ili nekoga od nas političara koji, tako da kažem, govorimo o nekim opštim mestima, principima koji su više na nebu nego na zemlji, kako bi ministar želeo da kaže.
Inače, on je u javnosti bio poznat po tome što je imao veliku strast, i kao umetnik i kao javna ličnost, da se bori za umetnost, da se bori, u svoje vreme, za filharmoniju i zbog toga je, ja mislim, u vreme kada je izabran, izabran skoro potpunim konsenzusom i javnosti i naravno Vlade Republike Srbije na mesto na kome se danas nalazi.
Nažalost, dve godine kasnije, ili možda nešto više, u njegovom govoru, u vašem govoru, gospodine ministre, ne prepoznajem više tu strast. Ja inače smatram da nema politike dobre bez strasti, a još manje ima dobre umetnosti bez strasti. Ako govorimo o nebu i zemlji, želela bih da postavim pitanje – ko donosi odluke na nebu a ko na zemlji, ako se potpuno ignorišu i zanemaruju konkretne primedbe, amandmani i vrlo strastvena reakcija javnosti na ovaj zakon, a ko donosi odluke na nebu ili na zemlji ukoliko uvažava ono što su konkretni problemi umetnika?
Mi nismo danas imali priliku da vas čujemo na Odboru i sada je možda prilika da vas čujemo jer nas, kao poslanike, zanima šta je politički cilj donošenja ovih izmena i dopuna. Šta će umetnici i institucije kulture imati od ovog zakona, pošto se ovaj zakon upravo odnosi na njih, a mi smo danas predstavnike njihove imali na Odboru i mogli smo da čujemo njihovo mišljenje ne prvi put? Podsetiću vas, čuli smo njihovo mišljenje na javnom slušanju decembra 2014. godine, o tome postoji stenogram, čuli smo njihovo mišljenje ovde na sastanku u novembru 2015. godine i o tome takođe postoji beleška.
Pitam vas – ko je od stručne javnosti podržao odredbe ovog zakona, one osnovne odredbe ovog zakona i one osnovne promene? Da li je to Nacionalni savet za kulturu? Nije. Da li je to ULUS, ULUPUDS, da li je to Udruženje baletskih umetnika, da li je to Udruženje dramskih umetnika, da li su to direktori nacionalnih ustanova kulture, da li su to umetnici, pojedinci, da li su to nosioci nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos kulturi u Republici Srbiji? Mislim da gotovo nećete naći nijednog od njih koji će ovo podržati.
Htela bih i ovo da kažem, vi ste me sada podsetili na javnu raspravu koja se održala 2009. godine u Skupštini, kada je donet prvi sistemski Zakon o kulturi. Tačno je da je bilo mnogo kritika, tačno je da smo imali burne rasprave ovde u Skupštini i na drugim mestima, ali je takođe tačno da je više od polovine, ako ne i svaki amandman koji je tada predložen, tadašnji ministar kulture prihvatio i uneo u tadašnji Predlog zakona, što, nažalost, ovog puta nije slučaj.
Ono što smatram, takođe, jeste da je ponižavajuće da se u periodu pred raspisivanje izbora ostavlja utisak da vi, gospodine ministre, i vaše ministarstvo čisti fioke i stavlja na dnevni red jedan tako važan sistemski zakon, tako što ćemo ga sada otaljavati, iako je šest meseci ležao u prašini ovde u proceduri republičke Skupštine.
Smatramo mi u Demokratskoj stranci i zbog toga je naša poslanička grupa podnela oko 40 amandmana, dakle skoro na svaki član ovog zakona, da on u sebi nosi sasvim pogrešna rešenja, da je on suprotan interesima kulture i umetnika, a nažalost da je prilično u velikom broju odredaba konfuzan, nejasan, a nažalost i nepismen, što ćemo dokazati obrazlaganjem i danas u načelnoj raspravi, a posebno kada budemo razgovarali o amandmanima, što je, po mom mišljenju, složićete se verujem i vi, nedopustivo za jedno takvo ministarstvo kao što je Ministarstvo kulture.
Ono što odlikuje ovaj zakon je pre svega nedemokratski pristup kulturi. On pokušava da centralizuje odlučivanje u liku jednog čoveka, to je ličnost ministra. Oduzima se mogućnost umetnicima i stručnjacima da utiču na izbor direktora ustanova kulture, proširuje se, samim tim, mogućnost za politički i partijski uticaj prilikom njihovog izbora, povećava se odgovornost i obaveza zaposlenih u kulturi, a pogotovo samostalnih umetnika, te se u ovom zakonu nalazi nedopustiva odredba da ministarstvo usvaja plan rada udruženja koja su registrovana po Zakonu o udruženjima i koja su autonomna u svom radu, dakle, nije ih osnovalo ministarstvo, da ima pravo da usvaja njihov plan rada.
Ovde se pojavljuje jedna neverovatna okolnost u članu 5, da se Ministarstvo kulture određuje prema kulturi kao potpuno tržišnoj delatnosti, tražeći da se ovaj zakon usaglasi sa Zakonom o kontroli državne pomoći, koji se pre svega odnosi na učesnike na slobodnom tržištu i na subjekte koji se bave privrednom delatnošću. Ono što je zanimljivo, ovaj zakon ne traži usaglašavanje sa drugim zakonima koji su od vitalnog značaja za rad umetnika i ustanova, to je Zakon o obaveznom socijalnom i zdravstvenom osiguranju, to je Zakon o javnim nabavkama, to je Zakon o budžetskom sistemu, to je Zakon o radu.
Ono što je izazvalo, nažalost, ili na sreću, najviše polemike u javnosti, to je, naravno, dodeljivanje nacionalnih priznanja za doprinos kulturi u Republici Srbiji. Ovde je čak rečeno da je rezultat ovih izbora dosadašnjih i rada konkursa i dodele tih priznanja kompromitovalo ljude, da je ceo taj proces kompromitovan. Vi ste, gospodine ministre, upotrebili reči - da bismo bolje prošli kada bismo na tomboli birali, to se izgovorili na Javnom servisu, umetnike. Ja nemam vremena da pročitam imena ljudi koji su ova priznanja dobili, ima ih mnogo, oko 374-400.
Znači, samo da postavim pitanje – da li su David Albahari, Radmila Bakočević, Svetlana Bojković, Ratko Božović, Bisera Veletanlić, Vladimir Veličković, Branka Veselinović, Milan Vlajčić, Sonja Vukićević, Duško Gojković, Stjepko Gut, Filip David, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Bora Dugić, Bata Živojinović, Puriša Đorđević i mnogo, mnogo drugih ljudi kompromitovani ljudi? Ili su to ljudi koji su ceo svoj životni vek proveli ostavljajući trag i dela za kulturu ili, ako hoćete, za identitet onoga što čini sve nas kao građane Republike Srbije? To što je bilo uticaja o kojima se ovde govorilo, pa su neki ljudi dobili priznanja a da ih nisu zaslužili, prvo, danas smo čuli od kolege Dragojevića, on se bavi kod nas u odboru matematikom, da je to jedan mali procenat od 3-4%, i radi se o ljudima koji su tu došli političkim uticajem, a ne uticajem umetnika.
Znači, mi, političari, smo dezavuisali ovaj proces i vršili nedozvoljen pritisak. Zašto kažnjavamo umetnike zbog toga? To isto važi i za institucije kulture od nacionalnog značaja. Zašto je ministarstvo gospodina Petkovića taj status dalo ne znam koliko, 60 ustanova, ako se ne varam, možda i više? Pa revidirajte. Ukinite to zvanje nekima. Ali, zašto ukinuti to zvanje Jugoslovenskoj kinoteci, Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu? O čemu se radi? Zar mi ne treba da se ponosimo tim institucijama koje su izdržale test vremena? Zar one ne treba da imaju tu oznaku i da zbog toga, naravno, imaju i određen prioritet u finansiranju? To je isto jedna farsa oko finansiranja, zakon je vrlo jasan kako se finansiraju ustanove od nacionalnog značaja. Nema tu nikakvih većih troškova. Ne bih sada ulazila u to, nemam dovoljno vremena, ali ću govoriti o tome kada budemo govorili o amandmanima.
Moja koleginica Karavidić je govorila o licemerju koje ovde postoji, kada je u pitanju sport i kultura.
Vi ste, što je zaista po mom mišljenju, možda i nečuveno, da ministar kulture kaže – nema dovoljno jasnih kriterijuma za određivanje vrednosti u kulturi, to je mnogo lakše u sportu. Pa, valjda sad treba i umetnike da merimo štopericom ili da ih pustimo da trče, ili ne znam, da se bave nekim sportom? Da ako je to stvarno tako, ako je tombola jedino rešenje - da li ste vi kao direktor Filharmonije primali muzičare tako što ste tombolom ih primali, ili ste verovatno primali ljudi koji su ispunjavali kriterijume da mogu da sviraju u toj prestižnoj instituciji?
Takođe, moram da istaknem problem ne donošenja strategije o razvoju kulture Republike Srbije. Vaši saradnici su nam jutros objašnjavali da treba prvo zakon da se donese, a potom strategija. Ja se sa tim ne slažem, ali čak i da postoje drugačija mišljenja, vaša je obaveza bila po Zakonu o kulturi da poštujete taj Zakon i da je ta strategija trebala biti doneta još 2011. godine.
I, ono što je činjenica, to je da do vašeg dolaska na čelo Ministarstva, svaki prethodni ministar je bar započinjao rad na toj strategiji, zaključno sa gospodinom Petkovićem, koji je bio vaš neposredni prethodnik. Od trenutka kada ste vi preuzeli Ministarstvo svaki rad na donošenju strategije je stao. Još uvek ne razumemo razloge zbog čega se to desilo.
Na kraju, pozivanje na javnu raspravu, mislim da smo jutros to čuli od predstavnika umetničkih udruženja, mislim da je farsa. Ponovljeno je više puta da su na javnim raspravama, koje ste organizovali u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, se prvo pojavio veoma mali broj ljudi, pardon, da vi niste bili prisutni na svim tim raspravama, a vi ste odgovorni, politički odgovorni da čujete primedbe, da nije bilo zapisnika i da na kraju najveći broj primedaba uopšte nije usvojen. O tome govori i stenogram sa javnog slušanja koje je održano u ovoj skupštini. Dakle, čemu javna rasprava ako se zapravo sve primedbe ignorišu, ili 90% primedaba ignoriše? To je, po mom mišljenju, mislim farsa.
Što se međunarodne saradnje tiče, koju ističete kao veoma značajni deo ovih izmena. Biće prilike, razgovaraćemo o članu 42. koji po mom mišljenju ne da ne podstiče međunarodnu saradnju, nego je direktno ugrožava. Zabranjujući institucijama da učestvuju na konkursima godišnjim, gde su se do sada uvek dobijala sredstva za međunarodnu saradnju, a uvodeći jedan potpuno nejasan institut koji se zove – organizacija koja u inostranstvu se bave promovisanjem naše kulture. Pa, koje su to organizacije? Jesu li to strane organizacije registrovane u inostranstvu i da li to znači da naše institucije više nemaju pravo da promovišu našu kulturu u međunarodnoj zajednici?
Htela bih na kraju, da kažem i sledeće, pokušavam da to uradim na jedan pristojan način, ali rekla sam na početku. Prvo, uvredljivo je obrazloženje koje ste dali u ovom zakonu. Evo, pozivam narodne poslanike, ako žele da pronađu objašnjenje za bilo koje od ovih rešenja koja su predložena, neće ih uglavnom naći u obrazloženju, a što je najstrašnije u pojedinim slučajevima se dešava da dolazi do materijalnih grešaka gde se poziva u obrazloženju na neki drugi član u kome uopšte ne stoji ono što je predloženo u osnovnom tekstu zakona.
O tome da se brkaju pojmovi, pa se u pola zakona koristi reč područje, u drugoj polovini reči delatnost, od toga da se pojavljuju reči organ umetnosti, koji ne postoji ni u pravnom ni u kulturnom životu, znači deluje kao da neko nije pročitao zakon, izvršio pravopisnu korekciju zakona. O tome, da ne govorim i smatram da je to na neki način uvredljivo.
Želim na kraju da kažem i da vas zamolim, da u današnjoj raspravi vi nama kažete na koji način će ovi zakoni poboljšati položaj umetnika i naših institucija? Naši samostalni umetnici, u sve većem broju ne mogu da se leče, nemaju zdravstvene knjižice i veoma su socijalno ugroženi, a nismo primetili da ste pokrenuli bilo kakvu inicijativu da se ta stvar poboljša, niti se takav neki predlog se pojavio u Predlogu zakona koji je pred nama.
Dakle, ja vas na to pozivam da čujemo vaše odgovore i ponoviću, da poslanička grupa DS smatra da je ovaj zakon toliko loš da bi za Vladu bilo najbolje da ga povuče, a ako ga ne povuče da probamo bar malo da ga popravimo tako što ćete ozbiljno uvažiti veliki broj amandmana koje smo podneli na ovaj zakon. Hvala.