Danas pokušavate da pravite štetu. Nije to dobro. Dobro je da se malo porazmisli šta je to dobro i za naciju i za državu, a šta nije. U svakom slučaju, ova demagogija, ova neodgovorna politika, ova priča koju smo slušali mnogo puta i koja nas je mnogo puta...

... vodila u bedu, ne može i ne sme više da bude politika države.

Nisam ja, gospodine Baraliću, rekao to što ste vi interpretirali za ovom govornicom maločas. Citirao sam izjavu Vojislava Šešelja od 23. maja 1996. godine novinaru Masimu Naviji. Dakle, to da li je istina ili nije istina, da li je primao Mladić ili Karadžić naređenja od ovoga ili onoga ili nije, ko je šta uradio ili izvršavao, to je druga tema i druga priča. Samo sam citirao ono što je rečeno u intervjuu pre osam godina. To je izrekao predsednik SRS Vojislav Šešelj, to nisu  moje reči. Da ste pažljivije slušali, ne biste ovako razgovarali.

Ovo jeste možda bila mala, simpatična duhovitost koja je neke i nasmejala, vidim, ali ne vidim razlog zbog čega je izazvala smeh, ali razumeću one koji su se smejali. Dakle, gospodin Nikolić je rekao da je razlika između onoga što govore oni koji su na vlasti i oni koji su u opoziciji, ali moramo se podsetiti da su postojali omiljeni opozicionari, najomiljeniji lideri opozicionih stranaka koji su, koje koincidencije, uvek govorili ono što je baš onaj ko je na vlasti želeo i naručivao.
Dakle, nije baš bilo bez važnosti šta je govorio Šešelj u to vreme, pogotovo kada je ušao u vlast sa Miloševićem i kada je radio to što je radio. Slažem se da nije jednak teret odgovornosti Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja. Veći je teret odgovornosti Vojislava Šešelja nego Vuka Draškovića, jer je direktno svojim političkim angažovanjem u vrhu vlasti sa Miloševićem doveo do čega je doveo 1999. godine.
Prema tome, nemojmo da menjamo teze i nemojmo sada da kažemo – nije dobro citirati nešto što se dogodilo pre osam ili deset godina. Znam da to što sam ja pročitao nije lepo vama da čujete i da se nerado toga podsećate. Ali, to se dogodilo, to je rečeno, to se sada upotrebljava kao argument u tužbi BiH protiv naše države. To je šteta koja je načinjena. Vama to može da se dopada ili ne, ali to su činjenice.

Imam pravo da govorim, jer sam ja ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPO-NS. Znam da vi ne biste želeli da ja imam pravo da govorim, ali je to vaš problem, a ne naš.
Od Slobodana Miloševića Vuk Drašković nije dobio kuću. Dobio je, nažalost, samo batine i nekoliko atentata, dobio je pokušaj ubistva, dobio je samo smrt u svojoj porodici i u svojoj stranci.
Od Slobodana Miloševića i nacija i država su dobili samo najgore što se može dobiti. Od Slobodana Miloševića su, nažalost, mnogi dobili smrt, prebijanje i zatvaranje. Prema tome, to inventarisanje šta je, tobože, Vuk Drašković dobio od Slobodana Miloševića ne samo da nije istina, nego je zaista i gruba kleveta.
Takođe, znam da bi Srpska radikalna stranka volela da se plan Ahtisari-Černomirdin još nije usvojio. To bi značilo da još traje bombardovanje. To bi uvećavalo šanse da se što pre raspadne NATO pakt i da se što pre raspadne Amerika i da Amerika i Engleska budu "zemlja proleterska". Onda kada se to dogodi, možda bismo usvojili plan Ahtisari-Černomirdin.

Uvaženi profesor Milošević je pominjao neku prljavu krojačku radionicu Vuka Draškovića. Dakle, moram da vas informišem, nažalost, da Vuk Drašković nije vlasnik nikakve krojačke radionice, ali i da jeste verovatno ne bi bila prljava i neuredna, nego uredna. To je jedna stvar.
Druga stvar, rekli ste da vas neubedljivo, čak i neinteligentno pokušavam ubediti da ćemo dobiti neke benefite od eventualnog povlačenja tužbe. Da, pokušavamo da objasnimo šta je to što ćemo izvući kao dobro nakon povlačenja tužbe. Ali, vi nas niste čak ni neubedljivo, ni neinteligentno pokušali ubediti, niste nas ubedili šta mi to dobijamo, kao nacija i država, insistiranjem na opstanku tužbe.
Maločas je gospodin Marković slikovito govorio o tome kako se priznata ratna odšteta naplaćuje. Zar nam i to nije dovoljan argument i dovoljna pouka kada pričamo o ovome. Ukoliko zaista ne verujete u mogućnost da se povlačenjem tužbe dolazi do nekog benefita za naciju i državu, onda mora da verujete duboko u mogućnost da opstanak tužbe proizvodi presudu u našu korist i da proizvodi isplaćivanje ratne odštete u visini od 100 milijardi dolara.
Ako zaista to verujete, onda je pošteno da se to kaže i da se preuzme politička odgovornost za tako nešto. Verovati u tako nešto, po našem dubokom uverenju, nije primerno čak ni predškolskom uzrastu, a ne ozbiljnim, odgovornim, odraslim osobama.
Dakle, nemojmo se služiti demagogijom i nemojmo ubeđivati ljude u ono u šta ni sami do kraja ne verujemo. Pustimo te priče za neko drugo vreme. Ovo je vreme za ozbiljne stvari i vreme ozbiljne odgovornosti i tako moramo da se ponašamo. Budimo odgovorni i ozbiljni i ništa više od toga.

Povreda Poslovnika. Uvaženi akademik Nikola Milošević je uvredio sve nas koji smo potekli iz SPO. Prethodno izlaganje sam počeo tako što sam rekao – uvaženi profesor Nikola Milošević. Tako i mislim. Siguran sam da nisam povredio i uvredio gospodina Miloševića.
Ali, akademik Milošević je, čini mi se, malo više nervozan i uzbuđen nego što bi trebalo da bude. Ta nervoza i ta uzbuđenost su proizvele činjenicu da je on, u toj svojoj nervozi, počeo da vređa poslanike i time pokazao da ih ne uvažava, što je ozbiljna povreda Poslovnika.
Dakle, ja i dalje mislim da je akademik Nikola Milošević uvaženi član ovog parlamenta, tako mu se i obraćam, a samo mu zameram i skrećem pažnju da više ne radi ovako ružne stvari - da nas ne vređa. Razumeli smo šta je hteo da nam kaže, nije potrebno dalje elaborirati. Apelujem da nam u svakom sledećem obraćanju pristupa sa uvažavanjem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su brojni predlozi za javne tužioce i za zamenike javnih tužilaca koje nam je ispostavio Vrhovni savet pravosuđa. Među tim brojnim predlozima za tužioce i za zamenike javnih tužilaca svakako je po nama, iz Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije, ­najzanimljiviji­ i najskandalozniji predlog Visokog saveta pravosuđa da zamenik u Republičkom javnom tužilaštvu bude Milun Dragutinović.

To je neverovatno skandalozan predlog, jer osim šture hronologije njegovog napredovanja u karijeri mi ne možemo iz ovoga što smo dobili od Visokog saveta pravosuđa da zaključimo šta je to što Miluna Dragutinovića preporučuje da i dalje obavlja ovu veoma važnu i odgovornu funkciju u pravosuđu.

Šta je to čime je Milun Dragutinović zaslužio da i dalje bude zamenik javnog tužioca u Republičkom javnom tužilaštvu, a s obzirom na to da to ovde ne možemo da pročitamo, ne možemo da vidimo, onda nam ne ostaje ništa drugo nego da zaključimo da Miluna Dragutinovića preporučuje njegovo svojsko petogodišnje zalaganje da zataška zločin na Ibarskoj magistrali, da zataška ono što su zločinci učinili u tom stravičnom zločinu i da pokuša da zataška sve one koji su bili saučesnici i koji su bili suorganizatori onoga što se događalo 3. oktobra 1999. godine na Ibarskoj magistrali.

Podsetiću vas – Milun Dragutinović u svojstvu javnog tužioca je nadležan kada je reč o zločinu na Ibarskoj magistrali. Milun Dragutinović je taj koji uprkos brojnim materijalnim dokazima, koji uprkos osvedočenim falsifikatima onih koji su pomagali u zataškavanju zločina na Ibarskoj magistrali, koji uprkos izjavama svedoka, koji uprkos priznanju samog Mihalja Kertesa koji je nesporno glavni, ključni čovek u zataškavanju zločina na Ibarskoj magistrali, Milun Dragutinović i pored svega toga nije podigao optužnicu protiv Mihalja Kertesa, Milun Dragutinović nije podigao optužnicu ni protiv Milorada Ulemeka – Legije, ni protiv Milorada Bracanovića, ni protiv Branka Đurića.

Dakle, Milun Dragutinović je taj koji štiti zločince, štiti pomagače u izvršenju zločina, štiti saučesnike u zataškavanju zločina i Milun Dragutinović je taj koji u skladu sa činjenicama u njegovom delovanju postaje i sam saučesnik zločina.

Samo ću vam ukratko pročitati šta se događalo i šta je to Mihalj Kertes uradio, a Milun Dragutinović zna, zna čitava javnost, uneseno je i u zapisnik kao dokaz, i pored toga Milun Dragutinović ne preduzima ništa. Naime, odmah nakon četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, kamion ubicu Službe državne bezbednosti Mihalj Kertes, dodelio je Jedinici za specijalne operacije je 2. septembra 1998. godine. Nakon tog stravičnog zločina, Mihalj Kertes u saglasju sa Radomirom Markovićem čini seriju falsifikata.

Najpre Mihalj Kertes naređuje da se uklopi rešenje od 2. septembra 1998. godine kojim je kamion marke m­ercedes­ 3­5 dodeljen MUP-u Srbije, tako što će se to rešenje falsifikovati i promeniti u rešenje kojim se kamion marke m­ercedes­ dodeljuje EPS-u, tačnije Površinskom kopu u Belaćevcu. Milun Dragutivnoć sve to zna. Takođe zna da je Mihalj Kertes u knjizi Savezne uprave carina, u tzv. knjizi koja se zove ­kontrolni­ pobrisao belilom da je primalac kamiona MUP Srbije i preko toga ispisuje svojeručno da je primalac kamiona EPS. Potom Mihalj Kertes izdaje novo rešenje u kojem vlastitim potpisom kaže da je kamion ubicu 2. septembra 1998. godine dodelio EPS-u, odnosno rudniku, i da je kamion preuzeo i odvezao u rudnik izvesni Desimir Prodanović.

Sve ove falsifikate koje je učinio Mihalj Kertes trebalo je da potpiše i Petar Rajić koji je u to vreme bio načelnik u Saveznoj upravi carina i to načelnik za dodelu vozila, ali Petar Rajić to odbija. Nije želeo da učestvuje u falsifikovanju i prikrivanju zločina. Zbog toga 21. novembra 1999. godine Petar Rajić gubi život u saobraćajnoj nesreći, zamislite, na Ibarskoj magistrali.

Kada je Rajić uklonjen, Mihalj Kertes ispod svojih krivotvorenih rešenja potpisuje mrtvog čoveka, tako da mi imamo, to ću vam i posle pokazati, potpis kojim se na rešenju o predaji vozila EPS-u nalazi ime mrtvog čoveka, odnosno falsifikovan je potpis Petra Rajića. Mihalj Kertes potpisuje i Desimira Prodanovića, takođe pokojnog, smrtno ranjenog od albanskih terorista, koji je baš u vreme kada je Mihalj Kertes pisao ovo rešenje poginuo, a piše na tom rešenju da je Desimir Prodanović taj koji je preuzeo vozilo i odvezao ga u Belaćevac. Desimir Prodavnović, uzgred budi rečeno, dok je bio živ, nije ni znao da upravlja motornim vozilom.

Posle svega Mihalj Kertes na zahtev Radomira Markovića, u decembru 1999. godine isti takav kamion marke m­ercedes­ 3­5 poklanja Legijinoj jedinici za specijalne operacije, poklanja ga bazi u Lipovici, farba ga u zeleno i na taj način pokušava da obmane istragu i pokušava da uveri istražitelje da je reč o tom kamionu koji nije učestvovao u atentatu na Ibarskoj magistrali.

Sve ove navode istrage, sve ove nepobitne dokaze, sve ove falsifikate Mihalj Kertes je priznao na svedočenju 6. marta 2001. godine, Mihalj Kertes je sve ove navode ponovio u svedočenju 28. januara 2002. godine. Ovde pred sobom imam fotokopiju dopisa Savezne uprave carina kojim Savezna uprava carina obaveštava MUP Republike Srbije da se teretno vozilo marke ­mercedes­ 3­5 dodeljuje EPS-u iako je već odavno konstatovano, iako je MUP Srbije upravo zahtevao da se taj zločin prikrije na ovaj način.

Ovde je potpis falsifikat. Ovde je Mihalj Kertes potpisao pokojnog Petra Rajića koji je, podsetiću vas, odbio da potpiše ovakav dopis. Ovde pred sobom takođe imam falsifikovano rešenje Savezne uprave carina na kojem piše da se vozilo marke m­ercedes­ tih karakteristika dodeljuje EPS-u sa potpisom Mihalja Kertesa. Falsifikat je, jer već tada to vozilo nije postojalo, bilo je uništeno, odnosno oštećeno u zločinu na Ibarskoj magistrali.

Takođe pred sobom imam i zapisnik o primopredaji ­mercedes­ kojim Desimir Prodanović tobože prima vozilo i tobože ga vozi u Belaćevac u rudnik. Desimir Prodanović već tada nije bio među živima i to je neverovatan, očigledan falsifikat.

Zašto vam ovo pokazujem i zašto vas podsećam na ove činjenice? Iz prostog razloga što je nekom u Visokom savetu pravosuđa palo na pamet da predloži Miluna Dragutinovića da bude zamenik u javnom tužilaštvu i to u Republičkom.

Nama se predlaže da čovek koji je avanzovao prošle 2003. godine ostane na toj visokoj pravosudnoj funkciji i pored činjenice da je čovek nesporni saučesnik onih koji su izvršili zločin na Ibarskoj magistrali. Postavlja se pitanje ko je taj ko štiti Mihalja Kertesa, osim Miluna Dragutinovića. Nije sporno da Milun Dragutinović nije jedini koji štiti Mihalja Kertesa. Postavlja se logično pitanje - šta je to što štiti Mihalja Kertesa, šta je to što štiteći Mihalja Kertesa promoviše Miluna Dragutinovića i forsira ga da i dalje obavlja visoku pravosudnu funkciju?!

Postavlja se takođe pitanje, sasvim logično pitanje, ako je i pored ovolikih očiglednih dokaz Milun Dragutinović bio u stanju da ignoriše potrebu da podigne optužnice, ako je i pored činjenice da je čitava srpska javnost bila usredsređena na taj slučaj na suđenje u vezi sa zločinom na Ibarskoj magistrali, da je Milun Dragutinović i to ignorisao, onda se nameće zaključak šta će se tek događati sa nekim slučajevima koji dopadnu šaka Milunu Dragutinoviću, a koji nisu tako jasno, decidno i precizno dokazani. Nameće se, takođe, pitanje šta će se događati sa slučajevima koji dopadnu šaka Milunu Dragutinoviću, a koji nisu pod lupom cele javnosti. Nije teško zaključiti šta se sve tu može izroditi.

Dakle, mi smo u SPO i NS, kada smo videli ovaj predlog, prvo, nismo verovali, a onda smo se zaista zapitali zašto se to radi, zašto se to događa, koji su to motivi i ko su ti ljudi kojima ovako nešto pada na pamet. Milun Dragutinović, da zaključim, nema ni profesionalnih ni moralnih kvalifikacija da obavlja ulogu, odnosno funkciju zamenika javnog tužioca u Republičkom javnom tužilaštvu.

Poslanički klub SPO i NS će glasati protiv ovog predloga, jer smo sigurni da on nije dostojan da obavlja tu funkciju. Hvala lepo.