Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, Predlog zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije u članu 1. definiše predmet zakona. Amandman koji predlažem glasi – u članu 1. Predloga zakona dodaje se stav 3. koji glasi – NOKS-om se afirmiše sveukupni razvoj Republike Srbije sa posebnim osvrtom na unapređenje javnog zdravlja.

Dakle, amandman ima za cilj da dodatno definiše predmet ovog zakona. Ako pažljivo pročitamo član 1. ovog zakona videćemo da se u njemu između ostalog kaže, odnosno pojavljuju se sledeći termini – vrši opis znanja, veština, sposobnosti i stavova. Podvukao sam ove reči člana 1. Predloga zakona iz prostog razloga što smo do sada imali ponekad i zastrašujuće posledice neimanja ovakvog zakona, neregulisanja materije kvalifikacije.

Podsetiću i vas i javnost da smo unazad nekoliko godina bili svedoci jedne zastrašujuće kampanje protiv vakcinisanja dece. Rezultati toga su danas - 12 ljudi je umrlo, 12 ljudi je platilo glavom, četiri hiljade ljudi je obolelo sa tendencijom da ih bude još.

Šta se desilo i zašto smo svedoci jedne ovakve poražavajuće istine? Desilo se to da su nekompetentni ljudi, ljudi koji nisu imali adekvatnu kvalifikaciju, adekvatno znanje, ali pri tome nisu imali ni ono što se zove lična odgovornost, sebi dali za pravo da javno govore o materiji koju ne poznaju. Imali smo čak i na Odboru za zdravlje pre dve, tri godine, predstavnike nekih nevladinih organizacija koje su imali hrabrosti da i nas članove Odbora za zdravlje, ubeđuju kako vakcine ne bi trebalo da budu zakonom obavezne.

Jedna od najvećih tekovina medicinske nauke i prakse, jedna od najvećih tekovina i ljudske civilizacije uopšte jesu upravo vakcine. Zašto? Setite se samo, verovatno su svima nama naše dede i bake pričale šta je značila dijagnoza tuberkuloza, pre stotinak godina. Značila je gotovo sigurno osudu na smrt. Danas upravo zahvaljujući vakcini ta bolest i mnoge druge bolesti su svedene na minimum. Upravo ovim zakonom regulisanje materije kvalifikacije mi ne pravimo samo jedan zakon koji će eto da pobroji kvalifikacije, pravimo zapravo jedan sistem za koji bih u dve reči mogao da kažem – to je sistem kompetentnosti i sistem odgovornosti. Kad kažem odgovornost, tu mislim, pre svega, na ovu ličnu odgovornost ali i odgovornost za izgovorenu reč. Nadam se da ćemo posle ovakvog zakona koji dobrim delom doprinosi uspostavljanju novog pravog sistema vrednosti u našem društvu, nećemo biti svedoci na da nekom okruglom stolu na medijima o vakcini i sličnim važnim temama budu ravnopravno zastupljeni profesori univerziteta i akademici sa estradnim zvezdama, filozofima itd. Upravo zato što smo u jednom trenutku dozvolili da se o takvim stvarima koja su zaista visoko stručna pitanja, razgovaraju ravnopravno ljudi koji nemaju adekvatne kvalifikacije. Zato pozdravljam donošenje ovakvog zakona i smatram da će doprineti dobrim delom i uspostavljanju onog pravog sistema vrednosti i odgovornosti kakav je potreban savremenom srpskom društvu. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, kolege i koleginice narodni poslanici, građani Srbije, poslaničko pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, a pre svega Ministarstvu pravde i Ministarstvu inostranih poslova.

Imajući u vidu da smo se u prethodnih nekoliko dana suočili sa svojevrsnim javnim priznanjem Vilijama Vokera, da je radio u kontinuitetu, od 1999. godine do danas na projektu tzv. „velike Albanije“, odnosno na ujedinjenju svih Albanaca, da li i koje mere ima na raspolaganju naša država, a imajući u vidu zastrašujuće posledice izveštaja koji je taj čovek poslao međunarodnim institucijama po našu zemlju i narod, postoje mehanizmi i mere koje naša država može da pokrene za njegovu ličnu odgovornost imajući sve ovo u vidu?

Taj čovek koji je zašao duboko u devetu deceniju umesto da se ozbiljno suoči sa sopstvenom savešću i da porazgovara sa sopstvenom savešću zbog posledica koje su nam nanete, dolazi na proslavu Ramuša Haradinja i njegovog pokreta i kaže da nije obavio posao do kraja, već da je njegov cilj i njegov projekat zapravo u kontinuitetu bio da se stvori ta famozna „velika Albanija“.

U prilog ovog zahteva da naša država mora da insistira i na ovom vidu odgovornosti i političke i pravne idu i ogromne žrtve. Setimo se da je 2.500 hiljade ljudi na ovim prostorima izgubilo svoje živote, da je 12.500 hiljada ljudi ostalo sa posledicama da su ranjeni, setimo se da je i dan danas na stotine ljudi nestalo, ne znamo ništa o njihovoj sudbini. Evo, svakog dana kada ulazimo u ovo zdanje suočavamo se sa fotografijama tih ljudi ispred doma Narodne skupštine. Šta je sa tim ljudima bilo? Ko je trgovao njihovim srcima, plućima, jetrama? Ko je činio taj monstruozni zločin? A, sve je krenulo od izveštaja Vilijama Vokera. Svi su priznali, uključujući i Bila Klintona i Solanu i sve ostale koji su u to vreme opravdavali agresiju na našu zemlju, da je upravo taj zločin učinjen u Račku ključni kamen od kojeg se kreće da se kazni naš narod i naša država.

Svedoci, kao što su doktorka Helena Ranta, pa i naši stručnjaci koji su učestvovali u uviđaju u Račku, govore da tu nije bilo ni govora o bilo kakvom zločinu prema civilima, već da su te žrtve u stvari žrtve borbe terorista i naše države.

Nažalost, posledice ćemo trpeti i dalje. Ekonomsko razaranje koje su nam učinili, a i osiromašeni uranijum koji je ostao iza „milosrdnog anđela“ na ovim prostorima, tek će davati posledice u narednom periodu.

Zato ni ova institucija, zato ni mi koji sedimo ovde, kao ni naša Vlada i sve ostale institucije u ovoj zemlji ne smeju da zatvore oči nad činjenicom da je jedan lažni izveštaj takvog čoveka kakav je Vilijam Voker učinio jednu veliku i zastrašujuću nepravdu i ovom narodu i ovoj državi.

Zašto ne smemo da zaboravimo ovo i zašto to moramo stalno da pominjemo? Da nam se ne bi istorija ponavljala, da se ne bi ponovo na isti način na ovom mestu ili na nekom drugom stvarala lažna slika o jednom narodu ili nekoj državi i na osnovi toga se primenjivala zastrašujuća sila, odnosno zakon sile.

Neljudi sa naših poternica nikada ne smeju da se skinu. Oni moraju stalno da strepe od toga da će doći pred lice pravde i da će odgovarati za zločine koje su učinili.

Žrtve koje smo podneli u minulom veku, a setimo se koliko je miliona nas stradalo u ime slobode i u ime pravde, obavezuju nas da ovo pitanje postavljamo svakodnevno i da ne zatvaramo oči pred njim. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo, govoreći danas o setu zakona koji pojednostavljeno svrstavamo u tzv. ekološke zakone, mi zapravo otvaramo raspravu o čoveku, govorimo o ljudskoj vrsti, o našoj civilizaciji, o potrebi da kritički sagledamo do kojih granica je tzv. potrošačko društvo, razorno, destruktivno uticalo na sveukupni ekosistem i dovelo nas do ivice samouništenja.
Trajanje evolucije prirode koju poznajemo meri se milijardama godina. Pojava života sa dominantnom osobinom da se samoreprodukuje, razvija, širi, usavršava na našoj planeti, jedan je od kardinalnih događaja koji obeležavaju taj dugotrajni i fascinirajući put razvoja svega što poznajemo.
Kroz milione godina interakcije živog i neživog, kroz sistem selekcije, nastao je svet kome i sami pripadamo. Na vrhu te veličanstvene vertikale života stoji čovek, umno duhovno i kreativno biće.
O smislu nastanka života, o smislu nastanka čoveka, kao inteligentnog bića, kroz milenijume trajanja ljudske civilizacije, napisane su i izgovorene mnoge filozofske, naučne, umetničke i teološke rasprave i teorije. U jednom se svakako slažem, ljudsko biće sa sposobnošću da svojim receptorima oseća, posmatra, analizira, proživljava i istražuje zakonitosti, određuje dimenzije događajima i stvarima, upravo i jeste osmišljeno za tu funkciju. Da dajući smisao svemu osmišljava i samog sebe. Ono postaje paradigma uma i duha u univerzumu, posebna njegova dimenzija.
Nažalost, u jednom trenutku to biće postaje pohlepno, sklono hedonizmu i nekontrolisanoj potrošnji prirodnih resursa. Postaje destruktivni element prirodne ravnoteže stvarane milenijumima. Po efektima svoga delovanja postaje negacija i samoga sebe i svekolikog živog i neživog sveta, sa tzv. tehnološkom revolucijom u želji da zadovolji i neophodne i bizarne potrebe ljudske vrste, čovek zakratko vreme do te mere narušava ravnotežu u prirodi da se danas sa pravom postavlja pitanje - sme li dalje tako i da li ćemo uopšte opstati.
Možda ovakva pitanja nikad ne bismo ni postavili da već ne osećamo zastrašujuće posledice takvog našeg egoističnog i antropocentričnog sagledavanja sveta, a posebno prirodnih resursa dati nam na raspolaganje. U centru sveta, zapravo u centar sveta smo postavili sebe i kao da sve postoji zbog nas i naših potreba. Sami sebe otkidamo od zajedničke kolevke, zajedničkog korena iz kojeg smo potekli zajedno sa hiljadama i hiljadama vrsta biljaka i životinja, a posledice su zastrašujuće – nagli skok učešća malignih oboljenja u smrtnosti čoveka i pri tome treba imati u vidu da su gotovo na stotine, može se i hiljadama meriti kancerogeni faktori zapravo produkt ljudskog rada.
Zatim, psihička dezorijentisanost, osećaj nesigurnosti, otuđenosti i usamljenost, prirodne katastrofe sve učestalije sa nesagledivim posledicama i patnjama ljudi i biljaka i životinja, klimatske promene i tako redom.
Priroda nas za sada samo opominje, daje nam signale i uči nas, preklinje da se trgnemo, zaustavimo u svojoj bahatosti, razmislimo i promenimo i sami sebe i razumemo svet oko nas. I nauka i vera, iskazana je kroz gotovo sve veroispovesti, nas kroz minule vekove uče i duhovno nadahnjuju da se prema svojoj majci, prema prirodi odnosimo sa više poštovanja i ljubavi.
Od tog bisera univerzuma, od te planete zemlje, koja čarobnom lepotom ukrašava vaseljenu, nama je dato jedno prelepo parče. To parče zemlje zove se Srbija. Kada je pogledamo odozgo, iz ptičije perspektive, vidimo prekrasne i raznovrsne predele, ispunjene svim oblicima života a mi, umesto da smo zahvalni Bogu na takvim darovima, ne samo da uništavamo tu lepotu, već pokazujemo i znake da ne umemo zarad sopstvene dobrobiti te darove da koristimo na pravi način, zarad sopstvenog opstanka i ekonomskog razvoja.
Zato je dobro da danas govorimo o ovakvim zakonima, zakonima koji imaju za cilj da nas ograniče u bahatosti, zakonima koji treba da nas nauče kako da sačuvamo i ulepšamo našu zemlju.
Podsetio bih na zastrašujuće poplave od pre dve godine, još osećamo posledice toga događaja, ta nekontrolisana snaga vode, u trenutku je pokazala i lice i naličje naših naravi i naših navika, naše neodgovornosti i našeg bahatog ponašanja.
Ta voda nam je donela patnju i ogromnu materijalnu štetu, ali je na površini zemlje ostavila i neverovatne količine komunalnog i drugog otpada, koje smo nekontrolisano godinama i decenijama unazad odbacivali u šume, na livade, u potoke, reke i jezera. Za pametnu naciju, taj događaj je dovoljno jak alarm da se trgne i preduzmu adekvatne mere.
Za savesne i dobronamerne ljude zakoni nisu neophodni, oni su uvek znali i znaće da čuvaju to blago prirode. Nažalost, za one neodgovorne i nesavesne potrebna su pravila, norme, kaznena politika.
Kada govorimo o komunalnom otpadu, taj problem stoji pred nama. Naše strateško opredeljenje da usvajamo standarde razvijenih zemalja Evrope je dobro i obećava i sama činjenica da su odredbe ponuđenih zakona usaglašene sa ekološkim evropskim standardima je benefit koji ćemo tek osetiti u budućim vremenima. I danas, kako-tako, u gradskim sredinama se taj problem rešava. Ono na šta bih ukazao jeste ono ruralno prostranstvo naše zemlje na kojem, po ovom pitanju, gotovo da ništa nismo učinili. Ljudi koji žive na seoskom području još uvek nemaju na adekvatan način rešeno pitanje odlaganja svoga otpada. Zato smo svedoci ružne slike, nagomilavanja divljih deponija po šumama, rekama, potocima, jezerima, pored puteva.
Rešenje vidim u nekoliko principa. Prvo, država je dužna i tim ljudima da ponudi rešenje odnosno alternativu. Ti ljudi moraju tačno i precizno znati gde se nalazi mesto na koje mogu bezbedno da odlože svoj komunalni otpad. Mogu to biti i kontejneri, mogu to biti i protočne i nestalne deponije i postoji čitav niz mogućih rešenja.
Drugo, sem toga, mora se uvesti i ozakoniti jednostavan princip da je svaki vlasnik bilo koje nekretnine lično odgovoran za ekološki red na njoj i oko nje, i da je neodgovornost podložna zakonskim sankcijama.
Treći princip je oštra kaznena politika i vidim da je to predviđeno i ovim predlozima zakona.
I, naravno, četvrto, ono što želim posebno da istaknem je prevencija, a kada govorimo o prevenciji, pre svega, mislim na edukaciju, obrazovanje i vaspitavanje ljudi, posebno mladih naraštaja.
Časovi o ekološkom obrazovanju i vaspitanju moraju biti obavezan deo našeg sistema obrazovanja. Takvi časovi ne bi smeli da budu samo teorijski, naprotiv, deca bi morala veći deo svojih nastavnih aktivnosti da provodi u prirodi, da uče o njoj, da je zavole i da brinu o njoj kroz neposredan i praktični rad. Zato bi decu trebalo rasteretiti od mnogih nepotrebnih formula, jednačina, definicija, a treba ih naučiti kako da uče.
Generalna skupština UN je 1972. godine 5. juni proglasila za Dan zaštite životne sredine. Od tada do danas se mnogo što-šta promenilo, EU je takođe nizom propisa i deklaracija dala usmerenje za naš odnos prema životnoj sredini i ekosistemu.
Svestan činjenice da su zakoni koji su danas pred nama upravo deo naših napora, da se i u ovoj oblasti usaglasimo sa modernim i razvijenim evropskim zemljama, ove zakone podržavam, a nadam se da će to učiniti i moje koleginice i kolege iz poslaničkog kluba SNS.
Ljubav prema zemlji iskazivali smo u istoriji na mnogo načina. Ginuli smo i stradali, gotovo se istrebljivali, prinosili strašne žrtve ideji slobode. Hajde za promenu da svoju ljubav prema našoj Srbiji iskazujemo malim, jednostavnim, ali korisnim delima. Hajde da koliko sutra više ne bacamo otpad bilo gde i bilo kako. Hajde da poradimo malo i na ekološkoj etici. Hajde da zamislimo jedan dan, jedno jutro u kojem ćemo svi mi pokupiti naš sopstveni otpad, očistiti naša dvorišta ispred naših kuća i stanova. Taj napor trajao bi par minuta za svakog pojedinca. Milioni pojedinaca učinili bi čudo. Istoga dana, naša zemlja bi bila umivena i lepša, a svi mi bi bili zadovoljniji i srećniji ljudi. Siguran sam, priroda bi nam uzvratila zdravljem.
Na kraju, ne smemo da zaboravimo, mi smo ovu zemlju pozajmili od naših potomaka. Nemamo prava više da je uništavamo. Ako tu decu zaista volimo, onda ćemo, nadam se, da učinimo ono što moramo i što će biti dobro. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre i gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, Predlog zakona koji razmatramo danas smatramo uvodom u razmatranje niza zakona iz oblasti zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja, koji će se verujem veoma brzo naći pred nama, a za koji takođe verujem da će biti reformski i suštinski.
Svestan sam, gospodine ministre, da ste vi i vaši saradnici nasledili jedno teško breme iz prethodnog perioda. Nasleđeni su veliki problemi. Kada govorimo o tome, mislim na velike finansijske dubioze u zdravstvenom sistemu, mislim na zapuštenost objekata i opreme u zdravstvenom sistemu, i verujem da to i jeste bilo nešto što ste akutno morali da rešavate u ovih godinu i po dana. To jeste verovatno razlog zbog kojeg ni vi, a ni ova skupštinska većina, nismo mogli da se bavimo suštinskim i sistemskim promenama u zakonodavnoj sferi.
Za ovakvo stanje ja bih izneo dve bitne činjenice. Prvo, zdravstveni sistem u Srbiji prošao je unazad dve i po decenije, može se slobodno reći, kroz kataklizmu. To je onaj isti sistem koji je morao da izdrži i teret sankcija 90-ih godina, teret agresije na ovu zemlju i, naravno, da se sve to odrazilo i na stanje u kompletnom zdravstvenom sistemu.
Međutim, ne mogu a da ne istaknem i neodgovornost i javašluk od strane nekih ministara koji su u prethodnom periodu upravljali čitavim ovim sistemom i, naravno, urušavali ga i doveli do onoga sa čime se danas suočavamo.
Zato je danas i pred vama i pred ovom skupštinskom većinom tako težak zadatak, da urušeni sistem podignemo na noge i uredimo na način da bude efikasan i koristan građanima Srbije, da na pravi način u sistem ubacimo i nešto što smo do sada zvali privatni sektor zdravstva, ako i zaista raspolaže velikim i ljudskim i materijalnim resursima, a moramo priznati da nije bio iskorišćen na pravi način.
Do sada ste uložili dosta napora da se materijalno stanje u zdravstvu popravi. Rešili ste niz finansijskih dubioza unutar sistema, dosta se uradilo na obnavljanju klinika, bolnica, domova zdravlja, nabavci moderne opreme i moje kolege su već istakle niz veoma važnih stvari koje su nam se desile unazad godinu i po dana.
Ono što je dobro, to je da smo se danas posvetili rešavanju seta problema vezanih za faktor koji generalno zovemo ljudski resurs. To dokazuje i ovaj predlog zakona koji je pred nama.
Nažalost, neki prethodni ministri iz minulih decenija očigledno nisu imali sluha za ljude zaposlene u zdravstvu. Prema njima su se ponašali kao gospodari, često ih ponižavali, i lošom kadrovskom politikom nisu brinuli o njihovoj edukaciji, vrednovanju njihovog rada. Zato se danas i suočavamo sa ozbiljnim nedostatkom stručnog kadra u zdravstvu. Lekari nam odlaze, sestre nam odlaze, tehničari, itd.
Prosečna starost lekara nam je preko 50 godina. I u tom delu, može se reći, već ste preduzeli niz mera za poštovanje. Otvorili ste prostor za mlade ljude da lakše dođu do specijalizacija. Menjate nepovoljan odnos zdravstvenih i nezdravstvenih radnika unutar institucija.
Sa tim u vezi, i izmene ovog zakona u članovima 171, 173. i 175. imaju za cilj da naprave red i pravdu u vrednovanju rada vrhunskih stručnjaka, posebno onih koji se bave i naučnim i praktičnim radom i to je dokaz da imate i želju da dobru nameru, a mi poslanici političku volju, da u tome vas i podržimo.
Ono na šta bih skrenuo pažnju i što smatram suštinskim za položaj zdravstvenih radnika jesu izmene zakona koje se odnose na članove 175, 190, 191, 196. i 198. Pri tome, želim da podsetim, taj zakon donesen je u vreme kada je na čelu administracije u zdravstvu bio jedan ministar čije ime neću pomenuti, koji je pokazao nedovoljno poštovanja prema zdravstvenim radnicima. Pokazao je to na više načina. Jedan način je taj što lek nije potražio, iako je bio ministar, nije potražio od svojih kolega u Srbiji, već je lek potražio van Srbije.
Drugi način kako je pokazao nepoštovanje prema jednoj značajnoj profesiji i delatnosti jeste kada je predložio ovoj Skupštini, ovom domu da donese niz zakona koji, nažalost, nisu uvažavali dovoljno mišljenje ni profesije, ni struke, ni svih onih koji su zainteresovani da se taj zakon na pravi način i formira. Mislim na Zakon o lekarskim komorama, mislim na aktuelni zakon koji pokušavamo da popravimo, zakon o zdravstvenoj zaštiti i čitav set drugih zakona koji će, verujem, doći na dnevni red.
Jednu civilizacijsku potrebu, potrebu da se ljudi edukuju čitavog života, da se usavršavaju, a posebno naša profesija koja mora da prati trendove u nauci, mislim da je pomenuti ministar, čije ime nisam izgovorio, pretvorio i banalizovao u sistem prinude. Sistem koji danas zovemo, mora se priznati mnoge su moje kolege rekle ovde, jurnjavom za bodovima. To ne sme biti jurnjava za bodovima i mi upravo danas u diskusijama sagledavamo sve mane takvog sistema edukacije i takvog sistema koji se postavlja kao uslov da ljudi rade svoj posao.
Naravno da mi moramo da izgradimo nekakav sistem gde će se vrednovati nečiji rad, a uostalom i to što zovemo kontinuirana edukacija. Takođe, smatram da jedan tako ozbiljan sistem mora da bude usklađen i sa mnogim drugim stvarima kao što su Zakon o visokom školstvu, Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, Zakon o zabrani diskriminacije, pa u krajnjoj liniji i neke ustavne odredbe.
Pošto je donesen tako kako je donesen, brzopleto i nedobronamerno, eto mi smo u prilici sada da ispravljamo neke od nedostataka tog zakona. Samo bih da podsetim da zdravstveni radnici su pretežno u ogromnoj veći savesni ljudi. Da nisu savesni, ne bi ni prihvatili da uđu u sistem gde oficijelno školovanje traje tako dugo. To su isti oni ljudi koji su u minulim decenijama izdržali i one strašne ekonomske sankcije, izdržali su i rat, nekada im plata ničemu nije vredela, praktično su radili, ni jednog trenutka nisu koristili ni plaćeno ni neplaćena odsustva. Ti ljudi danas su se našli pred dilemom da li dovoljno naše društvo vrednuje sve ono što su u prethodnom periodu radili.
Apsolutno podržavam predloge koje su dali kolege Poskurica i Knežević, kada su rekli da taj sistem edukacije, taj sistem nekakvog bodovanja mora biti dostojanstven, ne sme vređati ljude zaposlene u zdravstvu i verujem da ćemo novim zakonom o komorama, o kojem nas je obavestio državni sekretar na Odboru u više navrata, a koji se već nalazi na sajtu Ministarstva zdravlja, rešiti sve ove dileme sa kojima se danas suočavamo.
Bilo je tu zaista i sjajnih predloga kako može da se reši ovaj problem licenciranja. Jedan od predloga dao je upravo prof. Knežević koji je rekao da je negde video, da li u Americi ili gde, da kolege koje nisu sakupile dovoljan broj tih potrebnih bodova za licenciranje su dobijali test od 200, 300, 500 pitanja i određeno vreme da odgovore na taj test, što ih je naravno i obavezivalo da pročitaju određenu literaturu, itd, odnosno da se edukuju u onim oblastima iz kojih su propustili prihvatanje novih znanja.
Samo bih želeo da ubuduće, kada ova skupštinska većina i vi, gospodine ministre, sa vašim saradnicima, kreiramo zakone koji se tiču, ne samo prava osiguranika, već i prava 120 hiljada zaposlenih ljudi u zdravstvu, zaista saslušamo te ljude, da napravimo jednu kvalitetnu javnu raspravu, da donesemo jedan kvalitetan novi zakon o komorama koji će sve ove dileme sa kojima se mi danas ,posle sedam godina primene tog zakona, suočavamo, da reši na pravi način i da generacijama lekara, sestara, tehničara i ostalih zdravstevenih radnika ostavimo jedan uređen sistem u kome će se oni osećati i sigurnim i bezbednim i da ne žele da napuštaju ovu zemlju i da parče hleba traže tamo negde van Srbije.
Zato i ove izmene zakona doživljavam kao jedno prelazno rešenje do donošenja pravih reformskih zakona. Na političku volju da vas na tom putu podrži ova skupština ne treba da sumnjate. Svi ćemo naravno učiniti napor da vam u tome i pomognemo i nekim našim iskustvima i nekim našim znanjima itd.
Hvala vam, i želim vam i volju i snagu i sreću da izdržite i odradite ono što građani Srbije očekuju.
Ja sam napisao par amandmana na ovaj zakon, smatrajući da mogu i na taj način da pomognem da neke dileme razrešimo. Međutim, u veri da ćemo veoma brzo dobiti nova zakonska rešenja koja će sve ovo rešiti na pravi način, ja ću te amandmane povući i učestvovati svakako u svemu onome što predstoji pred nama u reformi zdravstvenog sistema. Hvala vam.

Dame i gospodo, prošlogodišnje katastrofalne poplave koje su zadesile našu zemlju otkrile su i na površinu izbacile ogromne količine komunalnog otpada koji se već decenijama nekontrolisano odbacuje svuda oko nas.
Jedna prelepa zemlja kakva je naša Srbija pretvorena je u deponiju produkata modernog potrošačkog društva. Nekontrolisana i divlja voda nije otkrila samo ogromne količine otpada, ona je pre svega otkrila naličje naših navika, neodgovornosti, bahatosti, nezainteresovanosti da zaštitimo naše prirodne resurse, svu tu lepotu koju smo dobili na raspolaganje. Naravno, priroda ponekad zna da zada žestok udarac, na bolan način da nas uči da to što radimo nije dobro.
Pitanje je da li smo dovoljno kao narod zreli da učimo, izvlačimo zaključke iz tih lekcija, da li smo spremni da se menjamo i da preduzmemo adekvatne mere? Naši putevi, ulice, reke, potoci, šume, utrine, i dalje su unakaženi i prekriveni tonama plastike i drugih produkata ljudske ruke.
Da i zanemarimo Poglavlje 27 koje se tiče evropskih integracija i našeg odnosa prema ekologiji, postavlja se suštinsko pitanje – smemo li zarad sebe i potomaka da tolerišemo dalje uništavanje sve ove od boga date lepote i od potomaka pozajmljene prirode? Uostalom, nauka jasno kaže – zdravlje nacije je u direktnoj korelaciji sa zdravljem životne sredine.
Često čujemo lakonske odgovore u javnosti kako je neophodno pooštriti kaznenu politiku. Naravno, to jeste rešenje za nesavesne i bahate, ali pre toga moraju se uvesti pravila. Pre toga je država dužna da uredi ovu materiju adekvatnim zakonima, tako da svaki pojedinac ima jasnu predstavu kako se odlaže komunalni otpad i kako se kontroliše njegov put.
U to ime molim ministarku poljoprivrede i zaštitu životne sredine da nam pruži odgovor da li se priprema zakon ili projekat koji će konačno početi da rešava problem zagađenosti prirode od komunalnog otpada, sa posebnim osvrtom na seosko područje i prigradska naselja, imajući u vidu da je ovaj problem kako-tako rešen na gradskom području, zahvaljujući komunalnim preduzećima koja tamo rade.
Drugo pitanje postavljam Ministarstvu privrede, odnosno gospodinu Sertiću. Imajući u vidu da je grad Kraljevo u vreme raspada bivše Jugoslavije prihvatio preko 30 hiljada izbeglih i raseljenih lica, da su propali mnogi industrijski kompleksi koji su bili okosnica ekonomskog razvoja, da je stopa nezaposlenosti velika, postoje li rešenja za revitalizacijom makar nekih preduzeća kao što su „Magnohrom“, Fabrika vagona, „Autotransport“, prirodno lečilište Mataruška i Bogutovačka banja i drugih? Da li postoji zainteresovanost investitora za nove investicije u ovom kraju?
Treće pitanje upućujem Ministarstvu za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Imajući u vidu da čitav niz sela i prigradskih naselja u dolini Zapadne Morave, kao što su Mrsać, Adrani, Opanići, Grdica i drugi, da ih ne nabrajam, sve do Trstenika, trpe ogromne štete od poplava, a posebno smo bili svedoci toga prošle godine, da li je moguć i izvodljiv projekat kojim bi se u okviru projektovanja Koridora 11, a posebno spojnice Preljina-Pojate, mogao rešiti i ovaj problem? Zahvaljujem.

Uvaženi gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, krenuo bih od one poznate izreke koja kaže – zdrav čovek ima 1000 želja, a bolestan samo jednu.
Zašto polazim od te izreke? Polazim sa namerom da govorim iz perspektive jednog čoveka, običnog čoveka koji se nađe pred sistemom kakav je sistem zdravstvene zaštite. Kako kreiramo zakon i kako pokušavamo da donesemo zakone u parlamentu, a da pri tome taj zakon preživi test vremena i test života?
Veoma je lako odgovoriti na to pitanje. Ako čoveka pojedinca postavimo u centra posmatranja, u ovom slučaju to je građanin Srbije i postavimo ga u poziciju da će mu u datom trenutku biti potrebne usluge sistema zdravstvene zaštite, naravno da sa takvim postavljanjem problema veoma lako dolazimo do dobrih zakona i dobrih rešenja. Veliki je benefit onoga što je danas na dnevnom redu ovog parlamenta.
Možemo govoriti o benefitu upravo za tog običnog čoveka, građanina Srbije koji će konačno imati uređene informacije o sopstvenom zdravstvenom stanju sa kojima može da se pojavi u bilo kom delu i segmentu sistema zdravstvene zaštite sa adekvatnim i uređenim podacima, što će naravno olakšati davaocima usluga, odnosno lekarima i zdravstvenom osoblju uopšte, olakšati rad sa pacijentima i naravno dati bolje rezultate.
Drugi benefit je benefit za ljude koji rade u sistemu zdravstvene zaštite. Takođe, adekvatno uređeni podaci zdravstvene i medicinske dokumentacije omogućavaju im da imaju pravi uvid i sagledavanje stanja pacijenta kao pojedinca, ali i određenih grupacija koje se pojavljuju pred sistemom zdravstvene zaštite.
Dolazim iz privatnog sektora i na jedan specifičan način ipak moram da posmatram ovu materiju. Do sada je privatni sektor u Srbiji dobrim delom bio marginalizovan i jedan ogroman ljudski materijalni potencijal nije korišćen od države na pravi način.
Ovi zakoni sa kojima ministarstvo, Vlada i vi, gospodine ministre, danas izlazite pred parlament, pokazuje zaista upravo tu dobru nameru da se pojedinac, jedinka posmatra u čitavom sistemu, da benefit za tog pojedinca i njegov osećaj sigurnosti u sistemu bude na prvom mestu. Mene lično raduje što ćemo konačno i mi iz privatnog sektora ovim zakonima postati deo sistema, jer samom činjenicom da ćemo imati obavezu da vodimo dokumentaciju na način kako se vodi i da kažem u državnim ustanovama zdravstvenog sistema, govori o nameri da postanemo i mi ravnopravan i pravilno iskorišćen deo upravo tog sistema zdravstvene zaštite.
Te ideološke predrasude koje su trajale decenijama posle Drugog svetskog rata u Srbiji i da je privatnik po definiciji zato što je privatnik neprijatelj društva, nažalost, još uvek mogu da se osete u svakodnevnom životu i svakodnevnoj praksi. Mogao bih ovde da navedem na desetine primera, stotine primera iz lične prakse, šta doživljavaju moji pacijenti kada odu sa receptom kojim napišem sa mišljenjem itd, ako se pojave pred pojedincima. Dakle, ne govorim o čitavom sistemu pred pojedincima u državnom sistemu zdravstvene zaštite. Nadam se da ćemo te devijacije u društvu u sklopu dubinskih reformi koje su pred nama zaista rešiti na pravi način i da će taj pojedinac biti zadovoljniji, sigurniji, a to i jeste zadatak države da obezbedi sigurnost i bezbednost njenih građana.
Na kraju govoreći o predlogu izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, o aspektima tog zakona su govorile moje kolege u prethodnoj raspravi, ja bih samo rekao sledeće – i na ovaj način ova Vlada i ova država pokazuju iskrenu nameru da sva ona nepotrebna trošenja sredstava koja se ubiraju od građana Srbije budu svedena na minimum, da svaki dinar koji uđe u budžet bude racionalno iskorišćen i na taj način se legitimišemo pred građanima Srbije i onda kada od njih tražimo da stežu kaiš, da trpe, da se odriču kako bismo u narednim godinama od države Srbije napravili jednu sigurnu, stabilnu i domaćinsku državu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege, danas govorimo o jednoj od najupečatljivijih tema našeg doba, govorimo o ratu i miru, o destrukciji, o masovnim zločinima, o žrtvama i zločincima. Zakon koji je pred nama jeste naš pokušaj da damo doprinos miru, sprečavanju širenja nasilja u svetu i nadasve, da sačuvamo i tuđe i živote naših ljudi.
Verovali smo da će se posle strašnih patnji kroz koje je prošao svet tokom 20. veka, izlazeći iz pakla dva svetska krvoprolića i niza manjih i većih regionalnih ratova, naučiti besmislenosti upotrebe nasilja u rešavanju političkih, verskih i drugih sukoba.
Nažalost, čini se da su se samo oruđa promenila. Postala su destruktivnija i, kako stručnjaci za ratovanje vole da se izraze, sofisticiranija. Zahvaljujući medijima prisustvujemo destrukciji uživo. U svakom kutku planete svedoci smo masovnog umiranja, ranjavanja, gladi, bede, izbeglištva.
Izgleda kao da se maštovitost u nanošenju bola eksponencijalno povećava. Onima koji izgledaju drugačije, koji misle drugačije, koji veruju u drugog Boga nanosi se bol i velika patnja.
Govoriti o ovoj temi, a pri tome nemati asocijaciju na život i značaj života, besmisleno je. Čini se da i pored silnog zaklinjanja savremenog sveta, uz značaj ljudskog života i pored sijaset deklaracija i usvojenih konvencija o ljudskim pravima i slobodama, život vredi sve manje. Neslobodni ljudi obično zaslepljeni raznim verskim i političkim ideologijama, u besu i želji da ostvare svoj cilj, kao da su u sebi ubili onaj osnovni nagon za samoodržanjem, uništavaju sami sebe i nevine oko sebe.
Teror i terorizam postaju pojava na koju se polako navikavamo. Sve manje reagujemo, ne delujemo. Zlo nam je u dvorištu, a mi kao da ne vidimo i ne čujemo, jer se to dešava negde tamo i nekim drugim ljudima.
Tek surovo odsečena ljudska glava pred kamerama koje u etar šalju strašnu sliku osvesti nas i shvatimo da se dešava nešto strašno i neljudsko, nešto što izvire iz najtamnijih prostora ljudskog uma. Da tragedija bude veća, pred očima nam niče država, država terora i najcrnjeg fundamentalizma. Kao magnet ona privlači dobrovoljce, ljude ispravnog uma i duha iz celog sveta. Tuđi život, tuđe ljudsko pravo i sloboda za njih su samo sredstvo čijim se gašenjem i poništavanjem uteruje strah svima koji još drže do univerzalnih prava i sistema vrednosti. Opasnost je veća no što nam se čini. Zlo je zlokobnije no što možemo zamisliti.
Poređenja radi, da je svet reagovao na aneksiju Čekoslovačke i Austrije na pravi način, verovatno se Drugi svetski rat ne bi dogodio, ni holokaust, ni ništa od onoga što danas sa jezom čitamo iz istorijskih čitanki. Tako i danas, ko ne vidi zlo koje se širi poput epidemije, saučesnik je nečega što će se koliko sutra desiti i nama.
Jedinstvo sveta potrebnije je no ikada. Svest o opasnosti mora biti univerzalna. Još su sveže rane svih nas na ono šta smo proživeli na ovim prostorima u minulim decenijama.
Ovaj zakon, koji danas promišljamo, jeste naš konkretan rad, konkretni koraci da delujemo preventivno i da doprinesemo u ispunjenju viših ciljeva. Prvo, da sačuvamo ljudske živote i naših ljudi koji bi u ime viših ciljeva da uništavaju tuđe živote, pa naravno i onih ljudi koji bi bili njihove potencijalne žrtve, da izgradimo i sačuvamo sistem univerzalnih vrednosti u kojima se ljudski život poštuje iznad svega, da jasno pokažemo kao društvo da imamo nultu toleranciju prema ljudima koji zloupotrebljavaju veru, politiku, ideologiju zarad postizanja sopstvenih ciljeva, kao i da jasno pokažemo svetu, drugim narodima i državama da smo deo onog čovečanstva koje se ne miri sa zlom, koje je sposobno da se ujedini i efikasno deluje i spreči uništavanje ljudskih života, ljudskih sloboda i ljudskih prava.
Ovo je doprinos boljem i pravednijem svetu koje daje naš parlament i naravno naša Vlada. Dobro je što je danas u ovom visokom domu došlo do saglasja između svih nas, ma kojoj političkoj opciji pripadali.
To je tek korak u nizu koraka koje kao društvo moramo učiniti. Porodica, škola, univerzitet, naučna zajednica, umetnici, novinari, mediji, neka oproste oni kojih se nisam setio, svi smo prozvani i pozvani da reagujemo i da stvaramo sistem vrednosti za početak trećeg milenijuma. Sistem vrednosti u kojem će zlo biti jasno označeno i prozvano, u kojem će se ljudski život, ljudska prava i slobode slaviti kao najznačajnija tekovina naše civilizacije. Tamo gde ne urodi plodom sve što činimo, kao zajednica, naravno, poslednja linija odbrane je država, zakon i represija.
Iz iskustva vidimo da su najveće žrtve raznih ideologija mladi ljudi. Mladost se žrtvuje u ime tzv. viših ciljeva. U prirodi mladosti je da je buntovna, da pruža otpor. Verujem da su oni koji u ime tih viših ciljeva truju mlade ljude mržnjom i netolerancijom prema različitostima, regrutuju ih u redove svojih boraca, zapravo najveće zlo, te se lično zalažem da zaprećene kazne za ideologe, organizatore i one koji regrutuju i šalju mlade ljude u ratove, terorizam i pogibelj budu drakonske i višestruko veće u odnosu na njihove ideološke žrtve.
Ni jedna vera ne promoviše nasilje kao način duhovnog uzdizanja. Mnoštvo velikih umova kroz istoriju ljudskog roda govorilo je o uzvišenosti ljudskog života. Od Sokrata koji je kao naš najvažniji cilj u životu označio uzdizanje naše duše, uzdizanje naših moralnih i duhovnih vrednosti kao merilo osvajanja slobode, preko Mahatme Gandija koji je kao jedini način da živimo označio taj da pustimo druge da žive, do Alberta Ajnštajna koji je moralnost u našem delovanju apostrofirao kao uslove lepote i dostojanstva u našim životima.
Ni Kuran ni Sveto pismo ne pozivaju na ubijanje i na žrtvovanje tuđih života. Nedavno je ambasador Palestine u Srbiji, njegova ekselencija Muhamed Naftan, povodom predstavljanja časopisa „Politikologija religije“ rekao – terorizam je stariji od religije, ali su gotovo sve vrste religija usvojile terorizam kao politički metod realizovanja određenih ciljeva. Tim povodom je jedan verski lider izjavio – vera treba da gradi čoveka, a ne da ga šalje u rat protiv drugog čoveka.
Naravno da ću kao narodni poslanik i moja poslanička grupa SNS podržati ovaj zakon. Još jednom se radujem što ga podržavaju gotovo svi ostali poslanici u ovom visokom domu.
Ovaj zakon se protivi učešću naših sugrađana na ilegalan način u bilo kom ratu, a pre svega u terorističkim akcijama u svetu. Uostalom, terorizam je već obuhvaćen odrednicama međunarodnog krivičnog prava.
Kofi Anan, generalni sekretar UN, je tokom zasedanja Generalne skupštine UN 4. oktobra 2002. godine rekao – terorizam po svojoj prirodi je napad na fundamentalne principe prava, poretka, ljudskih prava i mirnog rešavanja sukoba svih principa na osnovu kojih se zasniva sistem UN.
Za kraj bih, obraćajući se ovom visokom domu, a zarad lakšeg prepoznavanja, izrekao jednu od najčešće upotrebljavanih definicija najvećeg zla današnjice – terorizam je smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pretnje nezakonitim nasiljem radi usađivanja straha sa namerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva, kako bi se postigli ciljevi koji su uopšteno politički, verski ili ideološki.
Budimo iskreni na kraju – koliko smo vremena, kao roditelji, učitelji, nastavnici, lekari, profesori, posvetili razgovoru sa našom decom o vrednosti ljudskog života? Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, danas govorimo o izveštajima tri veoma važna regulatorna tela, a u suštini govorimo o ljudskim slobodama i pravima.
Martin Luter King je u svom poznatom govoru, obraćajući se svojim sunarodnicima i govoreći o ljudskim pravima i slobodama, rekao onu čuvenu rečenicu: „Ja imam san“. Narod kome pripadam već vekovima ima taj san, san o demokratiji, slobodi i ljudskim pravima. Nažalost, veoma me boli kada danas čujem olako izrečene ocene o stanju ljudskih prava u našoj zemlji.
I unutar Srbije, a i s vana često kao instrument pritiska na nas se koriste olako izrečene ocene koje nisu zasnovane na argumentima. To boli, znate? Boli zato što zanemarujemo jednu elementarnu činjenicu, a to je istorija borbe za ljudska prava na ovim prostorima.
Mi zaboravljamo zapravo da smo XVIII vek kao narod proveli boreći se za elementarne slobode i za stvaranje moderne srpske države. Zaboravljamo da nam je XX vek prošao u velikim ratovima i velikim stradanjima i da smo, nažalost, voljom velikih sila i prekrajanjem sveta posle Drugog svetskog rata, dodeljeni na neki način da budemo u totalitarnom sistemu, što je trajalo do pred kraj XX veka. O kakvim ljudskim pravima smo mogli tada govoriti, a oni su uvek bili u nama i bili su naši ideali?
Nažalost, kraj XX veka dočekali smo pod strašnim sankcijama i sa elementarnim neuvažavanjem ljudskih prava na ovim prostorima. Znate i sami da smo ga završili onim strašnim bombardovanjem, gde nam je i pravo na život bilo uskraćeno.
Praktično, tek početkom XXI veka ovaj narod i ova država dobija konačno šansu da ozbiljno razgovara o tom velikom svom snu, o ljudskim slobodama i pravima. Zato oni koji olako izriču ocene, ma odakle oni dolazili, o stanju ljudskih prava i sloboda u Srbiji, a pri tome ne uzimaju u obzir ove činjenice, ovakvu istoriju, prave veliku nepravdu i prema ovom narodu i prema ovoj državi.
Naravno da su ljudske slobode i prava jedno od osnovnih načela na kome je sazdana savremena ljudska civilizacija. Samim svojim strateškim opredeljenjem da idemo u pravcu ujedinjenja sa evropskim narodima nas na neki način obavezuje da i svojim građanima i svima nama obezbedimo makar taj već usvojeni nivo i standarde koji obezbeđuju ono centralno pitanje, a to je koliko se običan čovek oseća sigurnim i slobodnim u državi u kojoj živi?
Duboko sam ubeđen da smo mi u ovih nepunih deceniju i po, otkada smo u prilici da konačno izgrađujemo demokratski sistem i demokratski uređeno društvo na vladavini prava, napravili zapravo korak od sedam milja. Ako uzmemo u obzir u čemu smo proveli vekove i decenije pre toga, zaista je to za poštovanje. Naravno, mi imamo obavezu da se borimo i da bude bolje nego što jeste i svakako da je izgradnja institucija od neprocenjive važnosti. Pa i ove institucije koje smo izgradili zajedno u ovom parlamentu svakako u tome imaju ogroman značaj i podršku svih nas, pa i poslaničke grupe SNS, kojoj pripadam.
Naravno da je važno informisati ljude. U jednom od vaših izveštaja koje ste iznosili pred nama ovde čuo sam da ste, između ostalog, u svojim aktivnostima imali i veliki broj predavanja koja su održana u Srbiji. Koliki će stepen svesti o demokratiji, stepen svesti o pravima biti izgrađen, zavisi i od toga koliko smo sposobni da svakog našeg građanina upoznamo sa njegovim pravima i slobodama.
Mi to u medicini, pošto sam lekar, nazivamo preventivnim radom. Uvek se zaklinjemo u to da je jako važno da primenimo prevenciju, da se zlo ne bi desilo, odnosno da se ne bi bolest desila.
Dobra je ta intencija i zaista je maksimalno podržavam da vi, sem svog redovnog rada u svakodnevnoj praksi, učinite maksimalan napor koji možete, naravno, zajedno i sa nama, i to je i naša obaveza kao narodnih poslanika, da upoznamo svakog čoveka u Srbiji, koja su njegova prava i kako ih može ostvariti, kako se može izboriti sa nečim što se zove uzurpacija moći i vlasti.
Svakako da je napor svih institucija veoma važan. Tu se ne može govoriti o bilo kakvoj suprotstavljenosti između regulatornih tela, između Narodne skupštine ili Vlade. Naprotiv, to je zadatak svih nas.
Meni smeta, iskreno rečeno, kada čujem da neko kaže – znate, moj zadatak je da se borim protiv Vlade i protiv ministara. Nema razloga da se neko bori protiv Vlade i protiv ministara, ako oni ljudi rade svoj posao odgovorno, časno i pošteno, ali treba se boriti protiv pojave u društvu koja je negativna i koja nam oduzima prava i slobode za koje se borimo.
Takođe, mislim da i špekulacije oko toga koliki su troškovi rada naših agencija, naših regulatornih tela, treba na neki način neutralisati i svesti na razumnu meru tako što ćemo dati izveštaje građanima Srbije o finansijskom poslovanju i regulatornih tela i agencija. Naravno, to se može dati u okviru i ovakvog izveštaja, a može se dati i u okviru izveštaja koji ide uz usvajanje budžeta za narednu godinu, odnosno izveštaja za prethodnu godinu.
Želim da vi uspete u svom poslu, jer vaš uspeh biće uspeh i mene kao pojedinca i kao građanina, ali i svih nas koji sedimo ovde. To će zapravo biti uspeh Srbije i time ćemo konačno, nadam se, stupiti u red uređenih društava čemu svi težimo, nadam se. Mnogo sreće u radu.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, kao uvod u ovo što ću reći, citiraću član 21. Ustava Republike Srbije, to je ovaj ustav koji smo doneli nedavno: ''Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki.
Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti'' itd.
Ovo sam citirao zbog javnosti i građana Srbije i zbog nečega što se desilo nedavno, možemo reći, pre nekoliko časova.
Gospođa Snežana Banković je smenjena u Kniću samo zato što je odlučila da se bavi politikom, da bude društveno angažovana i da, uz to, bude majka. To je ne samo drastično kršenje ustavnih načela ove zemlje, to je najveći greh koji možemo danas da uradimo prema Srbiji, kao državi, kada se suočavamo sa, po meni, najvećim problemom, najvećom mukom, nečim što se u javnosti poodavno naziva belom kugom.
Statistika pokazuje da će u Srbiji za 25 godina biti 800.000 ljudi manje nego što je danas. Ako ovakvu poruku šaljemo mladim ženama koje se odlučuju da budu aktivne u svakodnevnom životu, u političkom životu itd, i da uz to budu majke, strah me je da to neće biti 800.000, već mnogo veća cifra. Srbija umire, a dozvoljavamo da se na naše oči dešavaju ovakve stvari.
Zato molim sve državne organe da preduzmu sve mere da ovih 17 ljudi, koji nisu ni svesni šta su uradili, budu privedeni znanju i pravdi. Ovako ne može da se radi u Srbiji, ako želimo da obezbedimo njenu budućnost i biološku obnovu.
Postavio bih pitanje, gospodine potpredsedniče, vama i predsedniku Skupštine, kada će konačno na dnevni red doći zakon koji sam predložio još pre četiri godine, pa sam ga ponovio i ovog proleća, a koji se naziva - Predlog zakona o materijalnoj zaštiti materinstva i biološkoj obnovi stanovništva Republike Srbije? Danas se borimo za očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji. Strah me je da ćemo, ako ne budemo brinuli o mladim pokoljenjima i obnavljanju stanovništva Republike Srbije, za koju deceniju da se borimo da u sastavu Srbije ostanu i neke druge teritorije. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da su se parlamentarni izbori u Srbiji završili 21. januara i da je od tada proteklo gotovo četiri meseca, a da mi još uvek nismo konstituisali Narodnu skupštinu i njene odbore. Ovih dana čujemo ozbiljne pripreme za nekakve ponovljene, za ponavljanje parlamentarnih izbora u Srbiji.
Verovatno ste svi vi, uvažene kolege i koleginice, dobijali razne poruke od svojih sugrađana koje predstavljate u ovom visokom domu. Razgovarali ste s njima i verujem da ste čuli šta misle o svemu ovome što se dešava u Parlamentu. I ja sam dobio mnoštvo takvih poruka, ali ono što sam juče dobio, to je jedan dopis koji je potpisalo stotinak i nešto mojih sugrađana Kraljevčana. Tražili su da to što su oni meni napisali ja protumačim vama ovde, kao njihov predstavnik, odnosno kao narodni poslanik. Međutim, čitajući više puta to njihovo pismo, koje je iskreno napisano, očigledno iz duše i onako kako to obični ljudi doživljavaju, rešio sam da ga ne prepričavam i tumačim. Prosto ću da ga pročitam integralno, pa da svi mi koji sedimo u ovoj sali i gledamo šta se ovde dešava ovih dana malo razmislimo pre nego što sa mnogo žuči i vatre izađemo za ovu govornicu.
«Uvaženi poslaniče», kažu moji sugrađani. «Gotovo četiri meseca je proteklo od 21. januarskog dana kada smo, verujući u svoju državu i njene institucije, izašli na izbore i iskazali svoju političku volju. Niko od nas nije ni slutio da ćemo nedeljama iza toga biti svedoci nečega što se, najblaže, može nazvati nebrigom, netolerancijom, nepoštovanjem građana Srbije i nezainteresovanošću za naše svakodnevne životne probleme.
Izabrali smo vas verujući da ćete uspeti da se dogovorite, da nađete najbolje ljude za odgovorne funkcije i da se svojski latite posla, formirate Vladu i sve drugo što je potrebno, da Srbija može normalno da živi, da ispunjava osnovni interes nas običnih ljudi, da budemo bezbedni sigurni, zaposleni, da imamo gde da se školujemo, lečimo, da nam plate i penzije budu dovoljni makar za ono što nazivamo potrebama običnog prosečnog čoveka.
Naša deca žele da vide svet, da tamo nešto i nauče, naša deca žele kompjutere, prijateljstva i poznanstva van granica Srbije.
Naši roditelji žele sigurnu starost, da im penzije ne budu milostinja i socijalna pomoć. Oni žele da se leče, makar jednom godišnje da odu do neke od srpskih banja, da se pristojno zimi ogreju i da pojedu pristojan obrok.
Skromni smo mi ljudi i ne tražimo mnogo. Zato vas molimo da, u naše ime, zamolite vaše kolege koje smo izabrali da budu naš glas u Srpskoj skupštini da se uozbilje i da se makar za trenutak, dok sede u skupštinskoj sali ili u skupštinskom restoranu, ili podižu dnevnice ili prinadležnosti na skupštinskoj blagajni, sete koga predstavljaju i ko ih plaća, da ne zaborave ni za sekund da je onaj siromašni čovek što je danas kupio veknu hleba platio porez ovoj državi.
Tražimo od vas da im poručite da budu pristojni u Skupštini, da se ne svađaju i ne vređaju i da se ne takmiče u količini mržnje i međusobno izrečenih optužbi i uvreda, u količini izlivenog besa, osionosti i gordosti. Neka se okrenu svaki put kada govore iza govornice i neka bace pogled na grb i zastavu Srbije. Neka im to bude opomena da nisu bogovi već službenici i predstavnici naroda i građana, države čiji im simboli stoje iznad glave. Ta država je stvarana vekovima, milioni naših predaka su u nju ugradili svoje godine rada, a mnogi, nažalost, i kosti i krv.
Takmičite se u kreiranju dobrih zakona, lepom ponašanju, takmičite se dobrim idejama i zamislima. Zgroženi smo činjenicom da bi neki od političara da Srbiju dele na nekakve dve Srbije. Da li su svesni šta rade? Zar nam u istoriji nije bilo dovoljno podela, sukoba, građanskih ratova? Da li su oni svesni da je svaki član svake porodice u Srbiji pristalica, simpatizer ili član neke od političkih stranaka?
Hajde da podelimo i porodice na dva dela. Neka se za gušu uhvate brat i brat, sin i otac itd. Hajde da se konačno obračunaju te dve Srbije, pa da ispraznimo gradove srpske i belom kugom ionako ispražnjena sela, pa neka nam Ujedinjene nacije postave krstove bez imena i iznad sahranjenih glava.
Srbija je danas tužna zemlja, umorna od nereda, haosa i nepravdi. Ko će Srbiji vratiti osmeh, veru, nadu i ljubav?
Vi to morate da uradite, vi koji ste tražili našu podršku, vi koji ste na izborima konkurisali za tako ozbiljna i odgovorna zanimanja. Od lekara tražimo i očekujemo da nas leči, od učitelja da nas uči, od zemljoradnika da nas hlebom hrani, od političara tražimo da upravljaju ovom državom i da nam obezbede život dostojan čoveka. Da se u ovih nekoliko preostalih dana dobro zagledaju u našu prošlost, sadašnjost i budućnost i da jednom za svagda shvate da ne postoje zarad sebe već zarad nas koji jesmo, zarad onih koji će biti zahvaljujući onima koji su bili.
Recite im da nam se ne pravdaju i ne izvinjavaju. Nema opravdanja i ne primamo izvinjenja. Sve do 21. januara ubeđivali su nas da nas vole i poštuju, da nam žele sve najbolje. Toga dana, svojim glasovima, dali smo im moć da se dogovore da naprave plan i program i da nas i Srbiju povedu jedinim mogućim putem, putem slobode, pravde, istine, obnavljanja života i mladosti, iz nezaposlenosti, putem svekolikog napretka.
Neka i ne pomišljaju da nas dele i međusobno svađaju. Neka ne pomišljaju da nam se za koji dan ponovo obraćaju praznim pričama, parolama, floskulama i time kako nisu uspeli da se dogovore. Više nemamo ni vremena, ni volje i želje da ih slušamo.
Dosta nam je demokratije od izbora do izbora i neka jednom za svagda shvate da više nećemo da plaćamo one koji nisu sposobni da rade svoj posao.
Zar politika nije umetnost pravljenja kompromisa? Ako toga nisu svesni, neka odstupe.
Zapamtite ove naše poruke, uvaženi poslaniče, i prenesite ih vašim kolegama, i setite se, svi se setite da predstavljate i site i gladne, i zdrave i bolesne, i školovane i neškolovane, i zaposlene i nezaposlene, i izbeglice i raseljene, i beskućnike, i prozeble i ogrejane, i radosne i tužne građane Srbije. Oni, verujte, nisu ni crni, ni crveni, ni žuti, ni plavi, ni levi, ni desni. Oni samo žele da normalno žive.
Ako se ne dogovorite, Srbija vam ovoga puta oprostiti neće. Svi vaši pokušaji da krivicu svalite jedni na druge i da iz ove naše zajedničke nesreće izvučete neku političku korist ili besmisleni procenat podrške na ponovljenim izborima - neće vam proći. Nimalo više nismo politički naivni i neprosvećeni.
Verujemo da nas nećete izneveriti. Verujemo da ćete dostojno tumačiti naše poglede i stavove i zato vam i pišemo ovo, mi obični, zabrinuti ljudi, građani vašeg i našeg Kraljeva, građani Srbije. Bolje da vi to radite u naše ime, nego da ikad više dolazimo pred skupštinsko zdanje.
Neka vas Bog sve čuva i pomogne vam da pobedite sami sebe, da budete dobri i odgovorni ljudi, koji će služiti na dobrobit naše jedine Srbije. Hoćemo da se ponosimo vama, a ne da nas bude stid kako nas predstavljate.
Ne zaboravite, i onaj siromašak što je jutros jedva sakupio malo crkavice da kupi samo veknu hleba platio je porez državi i napunio blagajnu i Skupštine i Vlade Srbije.
S poštovanjem», i iza toga ide potpis oko stotinak građana Kraljeva.

Uvaženi kolega, svako od nas u životu, makar u sebi i u svojoj glavi, mora da napravi neki sistem vrednosti i hijerarhiju odgovornosti prema nekim stvarima.
To što se meni lično desilo u Kraljevu, to zbog čega sam podneo ostavku na mesto predsednika Skupštine, odnosno opštine Kraljevo, nema zaista nikakve veze sa potrebom da država Srbija dobije svoje institucije, da državu Srbiju ima ko da predstavlja i brani, jer se nalazimo zaista u teškoj političkoj krizi.
Hajde i da se dogovore čelnici političkih stranaka u Srbiji ili da se ide ponovo na parlamentarne izbore, što će se, izgleda, najverovatnije dogoditi, a u međuvremenu Ujedinjene nacije donesu neku rezoluciju, novu rezoluciju, odnosno Savet bezbednosti, o budućnosti, o statusu države Srbije, odnosno Kosova i Metohije. Ko će na to reagovati?
Rekli ste, odnosno pravnici kažu da na to ne mogu da reaguju predsedavajući na sednici Skupštine, već predsednik Skupštine. Očito je da ovde nije bilo dogovora oko toga ko će to biti i kako će se napraviti većina dovoljna da se formira Vlada Republike Srbije. Žalosno je što do toga nije došlo i žalosno je što smo morali da tražimo neke druge kompromise da bi se došlo do formiranja makar jedne institucije, koja se zove Parlament.
To što se desilo u Kraljevu i to što se desilo meni, druga je priča i ne bih o tome otvarao raspravu ovde.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pre nekoliko dana smo bili svedoci presude Naseru Oriću u Haškom tribunalu. Taj čovek je osuđen na dve godine za evidentne zločine. Sinoć, ko je gledao na Nacionalnoj TV ovu reportažu, video je kakvi zločini su iza tog čoveka i njemu sličnih ostali tamo.

Smatram da je svaki razuman čovek i građanin Srbije za to da svi zločinci odgovaraju za zločin koji su počinili, bez obzira iz kojih nacionalnih redova potiču. Ovaj parlament, kao najviše zakonodavno telo u Srbiji, ne sme ostati zatvorenih očiju i ušiju pred činjenicom da je Haški tribunal doneo ovakvu presudu. Nemam običaj i smatram da nije umesno tumačiti presude bilo kog suda, ali ovo je takva presuda pred kojom ovaj parlament ne sme zatvoriti oči. Moramo javno kazati da smo protiv takvog rada Haškog tribunala, a zbog onih silnih nevinih žrtava koje leže u grobovima posle svega što se dešavalo na ovim prostorima.

Dakle, pozivam vas da zajedno ovde podignemo glas protiv takvog rada Haškog tribunala! Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista nije bila moja namera da govorim o nečemu što se dešava u Kraljevu već dva meseca i što se zove ujdurma za smenu predsednika opštine Kraljevo. Šesta godina je kako sam na čelu opštine Kraljevo. Prvi put sam bio od 1996. godine do 1999. godine i po drugi put, voljom građana, izabran sam na funkciju predsednika opštine. Tu funkciju vršim već dve godine.
Kada su pre dva meseca gospoda iz Srpske radikalne stranke, odnosno Miljko Četrović, najavili da će doneti validne potpise za opoziv predsednika, rekao sam – u redu je, dobro je na polovini mandata proveriti poverenje kod biračkog tela. Oni su zaista doneli te tzv. potpise u opštinsku izbornu komisiju. Međutim, kada sam upozorio opštinsku izbornu komisiju da radi svoj posao po zakonu, da se drži slova Zakona o lokalnim izborima, a u Zakonu o lokalnim izborima jasno stoji u članu 54 – izbor, odnosno opoziv predsednika opštine sprovodi se na osnovu shodne primene odredbi ovog zakona o izboru odbornika skupštine jedinice lokalne samouprave.
Ja sam ih upozorio da jedino što zahtevam jeste da se poštuje slovo zakona. Šta se desilo? Srpska radikalna stranka je u Kraljevu godinu dana skupljala potpise. A znamo vrlo dobro, kada su izbori potpisi se skupljaju u određenom vremenskom roku, a najviše mesec dana. Srpska radikalna stranka je sama štampala obrasce na kojima će skupljati potpise, sama je štampala obrasce na kojima će dati ovlašćenje za prikupljanje potpisa.
Opštinska izborna komisija, iza čijeg rada stoji grupa političara koje sam zajedno sa Miljkom Četrovićem porazio do nogu na izborima 2003. godine, ta grupa prljavih političara u Kraljevu je i te kako želela da SRS i Miljko Četrović odrade prljavi posao za njih.
Sada ću vam pokazati nešto što je najskandaloznije. Da oprostim to na kakvim su papirima skupljali potpise, da oprostim što se ne zna kako su skupljali potpise, ali evo ovde, uvažene koleginice i kolege, ovo su izvodi iz matične knjige umrlih. Ja ću redom pokazivati, ali neću pominjati imena umrlih iz prostog razloga što imam pijetet prema njima i prema njihovim porodicama.
Pitam se kako bi gospoda radikali prošli kada bih objavio ova imena i kada bi ih porodice srele na ulici i pitale - otkud potpis mog sina ili moje ćerke koji su umrli u tridesetoj, dvadeset sedmoj, dvadeset petoj godini?
Ovo lice ima 30 godina, umrlo je 2000. godine u januaru mesecu, a ja sam izabran za predsednika decembra 2003. godine. Kako je lice koje je umrlo tri godine pre mog izbora moglo da potpiše zahtev za opoziv predsednika?
(Predsedavajući: Gospodine Joviću, prekoračili ste vreme.)
Tako mogu da vam nabrajam nekoliko desetina imena potpisanih mrtvih ljudi na listi za opoziv. Ne pada mi na pamet da to radim jer imam obzira prema mrtvim ljudima. Ova gospoda ovde koja sebe nazivaju hrišćanima i pravoslavcima, ta gospoda su potpisala mrtve ljude, uznemirili su duše mrtvih ljudi i zato je jedan novinar napisao – preko leševa do vlasti, i dobro je napisao.
Međutim, kada sam opštinskoj izbornoj komisiji rekao – gospodo, da li znate da je po članu 233. Krivičnog zakona to krivično delo falsifikovanja potpisa, opštinska izborna komisija je, nažalost, sve moje prigovore odbila jer im je bio interes da zajedno sa radikalima skinu Radeta Jovića sa mesta predsednika. Najmanje je važno da li će Rade Jović ostati predsednik opštine Kraljevo, ali je jako važno da se jedanput u Srbiji koja treba da uđe i zakorači u Evropu zakorači bez takvih ljudi koji kradu duše mrtvih ljudi.
(Predsedavajući: Gospodine Joviću, prekoračili ste vreme.)
Kada sam insistirao da opštinska izborna komisija preduzme mere, jer je po zakonu obavezna, da utvrdi da se radi o krivičnom delu i da čitav materijal preda organima gonjenja, opštinska izborna komisija je odgovorila da to nema nikakvog uticaja na proces opoziva. Opštinska izborna komisija 15 dana mi nije dala da uđem u njene prostorije, a na čelu opštinske izborne komisije su ljudi koji su želeli pošto-poto da smene legalnog i legitimnog predsednika opštine.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju, tri minuta ste prekoračili vreme.)
Iza toga sam pisao žalbu opštinskom sudu. Žalosno je to što je opštinski sud rekao sledeće – okolnost da se na listama nalaze potpisi 62 umrla lica nije od uticaja na validnost preostalih potpisa sa liste. Sudije koje vrlo dobro znaju da je falsifikovanje potpisa krivično delo za koje se ide od šest meseci do pet godina na robiju kažu da ti potpisi nemaju nikakvog uticaja i sve moje žalbe i prigovore odbijaju kao neosnovane.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju.)
Molim vas, gospodine predsedavajući, juče su oni govorili sat vremena o Radetu Joviću i moram svima njima da odgovorim.
(Predsedavajući: Ja moram da poštujem Poslovnik, kao i vi, i molim vas da privedete kraju.)
Završiću. Insistirao sam samo da oni koji su falsifikovali odu tamo gde im je mesto.
Prema tome, šta je ostalo ovom predsedniku, nego da obavesti državne organe da ispitaju zakonitost čitavog postupka, da obavestim javnog tužioca i policiju da su se mrtvi ljudi potpisali na listu za opoziv. Kada je policija počela da radi svoj posao i da poziva jednog po jednog da potvrde kako su se ti ljudi potpisali ovde, nastala je panika. Kada je neko u panici onda normalno pravi nove greške i upada iz veće u veću grešku.
Dobio sam informaciju da su iskoristili bazu podataka nezaposlenih ljudi, lično sam proverio, preko 3000 imena po redosledu iz baze podataka nezaposlenih nalazi se na njihovim spiskovima. Ovaj predsednik nikada neće dozvoliti da neko na takav način krši Ustav i zakone ove zemlje. Ovaj predsednik nikada neće izaći na opoziv na takav način, zasnovan na lopovluku i gaženju svih zakona i svega ostalog.
Što se tiče priča Srpske radikalne stranke da je bankarski sistem u Srbiji uništio aktuelni ministar finansija i ova vlast, evo ovde su overeni izveštaji iz "Jugobanke" iz 1993. godine kada smo mi ginuli po frontovima, kada smo živeli od penzija i plata od tri marke, gospodin Miljko Četrović kao pomoćnik generalnog direktora uzeo je 150.000 maraka kredita, a kada je vratio to je vredelo 25.000 maraka. Tako rade pošteni radikali, tako sakupljaju potpise, tako uništavaju Srbiju. Ako se demokratska opcija hitno ne probudi imaćemo strašnu situaciju u Srbiji.

Gospodo, znam da biste vi želeli da mi zapušite usta, ali ne možete. Prema tome, na sudu ćemo videti šta će se desiti. Polako, imam strpljenja da sačekam.
Ono što je sigurno, ne možete nikako opovrgnuti 60 i nešto umrlih ljudi, koji su umrli znatno pre nego što sam izabran na mesto predsednika. To je siguran falsifikat, za koji će neko od vas otići u zatvor.
Drugo, ako su mafijaški poslovi to što sam započeo u Kraljevu gasifikaciju posle 30 godina, ako je mafijaški posao to što Kraljevo rešava svoj višedecenijski problem vodosnabdevanja, ako je mafijaški posao to što konačno gradimo obilaznicu, posle 30 godina, ako je mafijaški posao to što gradimo nove škole, što restauriramo muzeje, što gradimo regionalne i lokalne puteve kao nikada do sada, onda prihvatam da sam mafijaš.
Što se tiče ljudi koji rade u MUP-u, građani koji su pozvani da potvrde svoj potpis lično su mi se javili i rekli su da su sasvim korektno pozvani samo da potvrde da li su potpisali ili nisu inicijativu za moj opoziv. Prema tome, nikakvih pritisaka nije bilo, a po zakonu o proveri i validnosti potpisa, vidite da je to pravo organa koji to može da radi.
Prema tome, sve vam pada u vodu i videćete na kraju kako će se završiti. Ali, reizbora u Kraljevu, gospodo, neće biti.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, evo dajem reč, neću više zamarati ovaj visoki dom.
Veoma brzo, ja se nadam, državni organi će odraditi svoje, kao što sam ovde izneo dokumenta, argumente i činjenice i nisam iznosio ništa paušalno. Nadam se da ću veoma brzo argumente i činjenice izneti pred vas i znaćete kompletnu istinu.
Građane Kraljeva molim, nemaju razloga da se plaše, jedino što treba da kažu kada ih pozovu jeste jesu li ili nisu potpisali inicijativu za opoziv predsednika. Ja ih molim da ih ova halabuka koju dižu srpski radikali oko ovoga ne spreči da kažu istinu, jer najvažnije u Srbiji danas jeste da se kaže istina, i zarad sadašnjosti i zarad budućnosti Srbije. Hvala najlepše.