Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je izuzetno važan zakon, koji reguliše materiju koja se tiče životnog standarda, standarda građana u svakodnevnom životu. Konačno, moramo više pažnje da posvetimo upravo takvim rešenjima, jer je period tranzicije inače težak i najteže ga podnose one najsiromašnije kategorije stanovništva.
Mislim da razlozi koji su naveli Vladu da predstavi ovakav zakon u Narodnoj skupštini jesu valjani, korektni i da ovakve izmene Zakona treba podržati u celini. Posebno je važan ovaj deo kojim se daje, praktično, mogućnost Vladi da reaguje fleksibilno u situacijama kada dolazi do bitnih poremećaja na tržištu, jer je poznato svima nama iz svakodnevnog života, i nama koji se ne bavimo ekonomijom, da svako pomeranje cena u energetici bitno utiče na pomeranje cena u svemu ostalom i utiče na inflatorna kretanja u državi.
Ono na šta sam želeo da skrenem pažnju, a i jedan od mojih kolega narodnih poslanika je prethodno govorio o tome, jeste upravo izmena koja se predviđa članom 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama. Tu je predviđeno da se uz tačku 1) i 2) doda i tačka 3) u kojoj kaže – ostali derivati nafte koji se dobijaju od frakcija nafte koje imaju raspon destilacije do 380 stepeni celzijusovih.
Čuli smo od gospodina ministra razloge zbog čega je ova tačka ubačena, dakle, da se spreče malverzacije i ono što nazivamo sivom ekonomijom. Međutim, raspitao sam se kod tehnologa i hemičara, kod ljudi koji poznaju ovu materiju, i jasno su mi rekli da se pod ovu tačku može svrstati i nešto što zovemo tečni naftni gas, odnosno mešavina propan butana. Dakle, sa aspekta hemije i tehnologije to može biti svrstano pod tačku 3), a znamo da je prošle godine na predlog Vlade i upravo na predlog gospodina ministra ova skupština ukinula akcizu na tečni naftni gas, koja je bila relativno skromna i iznosila je 1,90, a potom tri dinara po kilogramu.
Bilo bi zaista strašno kada bismo sada prihvatili da se i za tečni naftni gas prihvati akciza od 32 dinara po kilogramu, što bi uvećalo cenu tog gasa za oko 76% u maloprodaji. To bi zaista bio veliki udar i, po meni, najveći udar bi bio na onu najsiromašniju kategoriju stanovništva, koja je ovakvu politiku Vlade, koja je prošle godine jasno definisana ukidanjem akcize na tečni naftni gas, prepoznala kao preporuku Vlade u strategiji i odnosu prema energentima.
Sama činjenica da je u prošloj godini potrošnja tečnog naftnog gasa povećana sa 30.000 tona na 150.000 tona govori o tome da su građani Srbije prepoznali to kao strategiju Vlade kada je u pitanju potrošnja energenata.
Dakle, postoje dva veoma važna argumenta zbog čega tečni naftni gas treba izdvojiti iz ove kategorije i jasno definisati i preporučiti građanima da slobodno nastave investiranje u ugradnju plinskih uređaja u svoje automobile, kupovinu kotlova koji mogu da koriste tečni naftni gas za zagrevanje, i da ne nabrajam još neke uređaje, plinske peći itd. koje takođe mogu služiti kao energenti u domaćinstvima.
Mi smo na Odboru stavili primedbu da tečni naftni gas nikako ne sme biti u ovoj kategoriji svrstan u tačku 3) i došli smo do zaključka da u spisku derivata nafte koji će dati Ministarstvo finansija i energetike (dakle, to je bio zaključak Odbora, ponavljam) nikako neće stajati tečni naftni gas, što je dobro.
Smatram da je predlog ministra prošle godine da se ukine akciza na tečni naftni gas veoma povoljan, ne samo sa ovog ekonomskog i socijalnog aspekta o kojem govorim, već i sa ekološkog aspekta. Poznato je da sagorevanjem tečnog naftnog gasa imamo znatno manja oštećenja životne sredine, odnosno atmosfere, nego kada su u pitanju drugi energenti.
Dakle, i ekonomski, i socijalni i ovaj ekološki aspekt zahtevaju od nas kao Narodne skupštine da se jasno opredelimo i kažemo da podržavamo politiku Vlade da se tečni naftni gas, odnosno mešavina propan-butan i dalje koristi kao alternativno gorivo i da je to jedan od načina da građani Srbije lakše prežive naredne godine, odnosno godine tranzicije i prilagođavanja.
S tim u vezi sam i predložio amandman, koji nije, nažalost, stigao na vreme u Skupštinu, da se u tački 3) doda rečenica koja bi jasno glasila da se u odredbi tačke 3) izuzima tečni naftni gas. Ali, s obzirom na jasan stav Odbora, a iza toga i na jasnu saglasnost ministra finansija, da tečni naftni gas neće ući u ovaj spisak, možemo slobodno da poručimo građanima koji su ga do sada koristili kao alternativni izvor energije da to rade i ubuduće.
Na kraju, još jedan argument koji ide u prilog ovome jeste i činjenica da se tečni naftni gas u Evropi takođe masovno promoviše kao energent i da je tamo odnos između cene tečnog naftnog gasa i benzina otprilike 1:2, pa čak i nešto više. Imam podatak da je trenutno u Italiji cena litra naftnog gasa oko 50 euro centi, a cena benzina 1,2 eura.
Dakle, želeo sam samo da podvučem i da istaknem značaj ovoga da se Vlada jasno izjasni, vezano za tečni naftni gas, da podržim politiku Vlade i ukidanje akcize na ovaj izvor energije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, danas je trebalo na dnevnom redu da bude Zakon o Narodnoj skupštini. Narodna skupština, kao jedan od temelja, od stubova uređenja države, nije očigledno vredna pažnje. Lako smo odbili da to bude na dnevnom redu. Postavlja se sada pitanje  da li je 205 poslanika, koji su potpisali inicijativu da se o zakonu gde se celovito uređuje materija vezana za Narodnu skupštinu raspravlja, pogazili sopstvene potpise.
Hajde da ne raspravljamo o mnogim spornim temama koje su bile na dnevnom redu i vezane za ovaj zakon. Možda treba štošta tu doraditi, prepraviti itd. Ali haranga koja je dignuta protiv poslanika i ove institucije je bila neverovatna i nepodnošljiva. Toliko je laži i neistina izneto u javnosti o statusu poslanika i svemu onome što se dešava u ovoj Skupštini da to postaje nepodnošljivo i ponižavajuće za instituciju Narodne skupštine i narodnog poslanika kao nekoga ko je nosilac jednog od stubova vlasti u Republici Srbiji.
Zato bih želeo da na sledećoj sednici Skupštine kada konačno budemo govorili o toj materiji, jasno kažemo svoju reč o svim onim lažima i poluistinama koje su iznete i o poslanicima i o Narodnoj skupštini.
Stvorena je atmosfera u Srbiji da svako ima pravo na ulici da pljune na poslanika. Tendenciozno se ovde slikaju poslanici koji da bi stigli na vreme na skupštinsko zasedanje krenu u četiri ujutru i onda zadremaju pa stvara se utisak da svi poslanici dremaju ovde.
Dole u skupštinskom restoranu je pored poslanika armija ljudi koja i pije i jede po povlašćenim cenama, a onda se o tome priča kako samo poslanici piju i popili su toliko i toliko. Neću dalje da nabrajam laži i neistine i poluistine koje se tiču ovoga. Gospodo, kome je interes da se jedan takav zakon, koji će urediti Narodnu skupštinu i status narodnog poslanika, ne donese? Interes je gospodo tajkuna koji žele da za male pare kupuju poslanike ovde i da donese zakone kako njima odgovara.
To su isti oni koji su pljačkali Srbiju dok smo bili u najtežem periodu. Protiv njih moramo da dignemo glas i da podignemo dostojanstvo i narodnog poslanika i Narodne skupštine. Zato svoje koleginice i kolege pozivam da, kada na sledećem zasedanju budemo govorili o tom zakonu, ostavimo po strani ove demagoge koji nas prodaju da bi dobili nekakav sitan poenčić u biračkom telu i da otvoreno i jasno govorimo o ovom zakonu – ono što realno mislimo i ono što smo potpisali u predlogu. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, "Spas naroda neka bude najviši zakon" jeste maksima javnog prava Rima nastala pre mnogo vekova.
Da li je zakon o budžetu koji je predložen ovom parlamentu u duhu ove maksime? Može li taj najvažniji dokument obezbediti spas našem narodu, koji već odavno stenje pod teretom siromaštva i bede. Okrenimo se oko sebe, kolege poslanici, makar za trenutak zaboravimo činjenicu da su naša primanja dovoljna makar za pristojan život, i zapitajmo se ko su ti ljudi koji treba da napune državnu kasu zvanu budžet?
I, šta ćemo videti?
Videćemo hiljade preduzeća koja su u stečaju ili pred stečajem. Videćemo stotine hiljada nezaposlenih radnika, banke koje odavno nisu banke, opljačkane štediše, mlade ljude koje završavaju škole i fakultete i preživljavaju baveći se švercom, sve tražeći način kako da pobegnu iz Srbije, u nadi da će naći neku obećanu zemlju koja se, na žalost, ne zove Srbija.
Videćemo često starce i starice kako po kontejnerima traže koru hleba, zemljoradnike koji nemaju čime da pooru svoje njive, niti kome da prodaju svoje proizvode. Videćemo prazne trgovine, opustele kafane i hotele, zapuštena odmarališta, prazne rafove apoteka, bolesne ljude koji nemaju čime da kupe lek, videćemo zamišljene lekare praznih džepova, učitelje i profesore koji su zaboravili kada su mogli zadnji put da kupe sebi makar jednu knjigu.
Videćemo decu koja retko osete ukus čokolade. Videćemo pruge zarasle u korov, majke kako zajedno sa decom sede na trotoarima proseći dinar za hleb i mleko. Noću ćemo videti mnoge neosvetljene prozore zbog neplaćenih računa za struju. Videćemo ozbiljna, zamišljena lica svojih komšija, prijatelja i rođaka.
Ko su ti ljudi koje ćemo videti? To su naši sugrađani, građani ove zemlje, koji na žalost čine većinu u njoj. Iz njihovih džepova novim poreskim zakonima, uvažene kolege, mi hoćemo da napunimo državnu kasu. Iz njihovih džepova ćemo uzeti i za naše plate i plate armije funkcionera u ovoj zemlji.
Ima li to smisla i koga mi to ovde predstavljamo?
Ti ljudi, taj napaćeni narod, zemlji Srbiji treba da da pun smisao reči otadžbina. Teritorija plus zadovoljan, bogat, srećan, slobodan, obrazovan, vaspitan i produhovljen čovek čine supstrat pojma otadžbina. Imamo li mi sve to?
Ako nemamo - zašto nemamo? Zar nisu to pitanja na koja mi danas i ovde treba da odgovorimo iskreno kao ljudi, gledajući jedni druge u oči i za trenutak makar zaboravljajući da pripadamo različitim partijama, ideologijama, strankama.
Isti taj narod, isti ti ljudi koji žive tako kako žive, ili bolje reći preživljavaju, sutra već možda treba da brane svoju otadžbinu od terorista i agresije svake vrste. Razmislimo malo i o tome.
A na drugoj strani šta vidimo? Mali broj ljudi kupuje vile, skupe automobile, pravi blještave prijeme, okom kamere stvara lažnu viziju raskoši i sjaja, obećane budućnosti u koju običan čovek može da kroči samo zahvaljujući nebrojenim igrama na sreću u stilu "Bingo", "Loto" i td.
Na kraju, šta da kažem mojim Kraljevčanima, kojima je predlagač zakona o učešću opština i gradova u porezu na promet u 1999. godini smanjio stopu vraćenih sredstava za oko 5%? Iz čega će finansirati školstvo, zdravstvo, kulturu, sport, ako se ima u vidu da je u toku prošle godine stanje u privredi opštine Kraljevo drastično pogoršano.
Firme koje su činile okosnicu razvoja Kraljeva, kao što su "Jasen", Fabrika vagona "Magnohrom" su ili pred stečajem ili jedva sastavljaju kraj s krajem. Više od polovine radnika ne prima ništa ili prima po nekoliko stotina dinara.
Ugostiteljstvo, turizam, trgovina su na kolenima. Zašto visoki državni fukcioneri izbegavaju da posete moj grad i suoče se sa ovom gorkom istinom. U svakom slučaju svima nama se dobro ne piše, pa kao poslanik SPO-a i kao čovek znam da je pred nama vrlo teška godina i da ćemo tek osetiti gorčinu mnogih poraza.
Ako mudrom državnom politikom, zašta se SPO oduvek zalagao, Srbiju ubrzo ne vratimo u Evropu i svet, ako svoje interese ne uskladimo sa interesima međunarodne zajednice, sva dokumenta koja danas donosimo biće gotovo besmislena.
U to ime bih makar zamolio neke stranke da prestanu neprimerenim reklamiranjem opština u kojima su na vlasti, jer to samo stvara gnev kod ljudi i izaziva nove nesrećne podele među nama i to sada kada nam je najteže.
Takođe bih kao izraz dobre volje ovog parlamenta zamolio sve vas poslanike da ispravimo makar one zakone koje smo nedavno doneli, a koji nas samo bespotrebno udaljavaju od razvijenog sveta. Tu pre svega mislim na Zakon o univerzitetu i na Zakon o informisanju.
Time ćemo učiniti razuman korak i pokazati ovom našem napaćenom narodu da činimo sve što možemo, a u skladu sa maksimom "Spas naroda neka bude najviši zakon".

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, pred sudom istorije Sokrat je prošao mnogo bolje nego pred sudom atinske demokratije. Civilizovano čovečanstvo slavi ga kao prvog mučenika slobode misli. U njemu se vidi čovek koji je svoja moralna uverenja stavljao  iznad svega drugog, pa i iznad naredaba državne vlasti i koji je više voleo biti osuđen na smrt, nego se ogrešiti o svoju savest.

"Ustajući protiv državne svemoći u ime moralne autonomije pojedinaca, on je postavio pitanje o odnosu između politike i morala. I od kako ga je on postavio, ono stoji još uvek otvoreno". Ovo je citat iz istorije političkih doktrina našeg velikana Slobodana Jovanovića, za neupućene.

I, evo nas danas u Skupštini Republike Srbije, mi predstavnici naroda trebalo bi da raspravljamo o Zakonu o univerzitetu. Između Sokrata i njegovog vremena i ovog trenutka u kome učestvujemo minuli su vekovi, ali ostala je dilema, šta je moćnije: sirova sila i volja pojedinih moćnika ili snaga morala, istine i arugumenta?

Namerno i svesno ovaj zakon o kome danas treba da govorimo, podižem na ovaj nivo, jer znam da ga je predložila Vlada ove zemlje, iza koje stoji zbir od 180 i više poslaničkih glasova, koji će, nažalost, zbog partijske discipline i poslušnosti danas pobediti, po ko zna koji put, snagu argumenta. Ne sumnjam da će ga ova skupština izglasati, ali postoji u našem jeziku i ta reč "ali", koja sama za sebe pametnim ljudima mnogo govori.

Hoće li taj zakon zaživeti, hoćemo li ga silinom državnih institucija primenjivati i od njega napraviti još jedno zlo u ovoj zemlji, koji će nas i ovako izdeljene još više deliti, kopati još dublje rovove među nama i biti uzrokom nepredvidivih sukoba. Niko od nas 250 poslanika nije dovoljno pametan, pa ni svi mi zajedno da se možemo suprotstaviti društvenim zakonima, realnim potrebama ljudi i uređenju društva koje se samo po sebi nameće kao potreba. A, ono što predlagač radi danas, mislim na Vladu Srbije, nije ništa drugo do nametanje rešenja koja su prevaziđena i koja našu najvišu naučnu i obrazovnu instituciju, kakav je univerzitet, ali i društvo u celini vraća na period komandnog socijalizma.

Svima nama je jasno da predlagač pod firmom uspostavljanja kontrole države nad univerzitetom, tobož zbog suverenog prava osnivača da kontroliše kapital koji tamo usmerava, ne želi ništa drugo do da kontroliše i da uspostavi čvrstu kontrolu nad najvećim umovima kojim ova zemlja raspolaže.

Sistem je vulgaran koliko je jednostavan. Vlada, u prevodu stranke na vlasti, će davati novac univerzitetu, ali će zarad toga novca koji istine radi i nije novac od partijskih članarina, ni sadašnjih ni budućih stranaka na vlasti, već narodni novac, postavljati rektore univerziteta, oni dekane, a ovi će birati profesore i tako redom.

Rezultanta je jasna i cilj je jasan. Režim će od univerziteta napraviti najveću partijsku organizaciju u Srbiji, a od najvećih umova ovog naroda, poslušne činovnike. Tako se u ovoj zemlji gasi svaka iskra slobode, u okove stavljaju svi oni umovi koji bi po definiciji trebalo da budu i kreatori društva i nalogodavci nama poslanicima, kako da uređujemo naše društvo. Mene kao poslanika nije sramota da pitam profesore univerziteta, za kakav zakon treba da glasam.

Zato se vraćam na Sokrata. Vekovi su prošli. Ime njegovo se i danas pomilje. Zašto? Jer je branio moral, istinu i pravdu. Njegove ubice su zaboravljene, prekrio ih je talog istorijske prašine. I, ako danas donesemo ovakav zakon, samo za trenutak triumfovaće ogoljena sila iz zbira lojalnih poslanika, ali i nas i ovaj zakon mnogo pre će prekriti istorijska prašina, no što je to bilo u slučaju Sokratovih ubica.

Prašina će nas pokriti pre nego što ovaj zakon uopšte i zaživi. Da ne bi bilo kako samo kritikujemo, mi iz SPO, i predlagaćemo. Prvo, vi gospodo poslanici koji danas treba da podržite ovaj zakon, okanite se ideje da vam je vaš zbir dovoljan argument da to i uradite, jer koliko sutra, možda ćete u ovom domu biti parlamentarna manjina, pa vam ovaj zakon neće ni malo odgovarati, kao što vam neće odgovarati ni zakon o informisanju, o pravosuđu, izborni zakon i da ne nabrajam masu zakona koje ste iskrojili ili krojite, ne da biste bolje uredili život u zemlji, već da biste njome posle upravljali kao da se radi o javnom preduzeću. Mislite malo i na budućnost, na svoju decu i unučiće. I ako ni zbog čega drugog, ono zbog bioloških zakona nećete večno i nećemo večno sedeti u tim nesrećnim foteljama. Sve nas na kraju pokrije dva metra zemlje.

Drugo, u ime ovog prvog što sam rekao, povucite zakon iz procedure i dajte neka njegov predlog sačine ljudi sa univerziteta, ljudi koji su i moćni i snažniji od nas političara, neka ga kreiraju naša deca, koja tamo treba da stiču znanja i veštine, da postanu stručnjaci, ali i slobodnoumni ljudi.

Jedino pravo koje imamo kao zakonodavci jeste da se poput dobrih domaćina prema nacionalnom dohotku domaćinski ophodimo. Vlada treba da sagleda nekoliko činjenica. Prvo, koliko novca može da izdoviji za potrebe univerziteta. Drugo, sa kakvim stručnim i naučnim potencijalom raspolaže naša zemlja u ovom trenutku i kakve su realne potrebe u budućnosti, imajući u vidu različite strateške potrebe u različitim oblastima društvenog života. Treće, na osnovu prva dva elementa, da proceni koliko univerzitetskih centara je uopšte potrebno ovoj zemlji, koliko fakulteta i kakve profile stručnjaka želimo da školujemo iz državne kase. Na osnovu toga napraviti mrežu visokoškolskih ustanova i jasno zakonom reći - potrebe ovog naroda i ove države su u ovom trenutku takve i takve, potrebni su nam takvi i takvi kadrovi. Za te namene, ovaj narod može izdvojiti toliko i toliko sredstava. Tu je priči kraj. Zakonodavac je odredio svoje ciljeve i mogućnosti. Sve ostalo ide na tržište. Država mora da podrži kvalitet, kvalitetne fakultete, kvalitetne profesore, saradnike i studente. Ostali neka zavuku ruku u svoj džep, pa neka se o svom trošku igraju studija i studiranja.

Protiv sam ovakvog predloga zakona ne samo zbog toga što se ne slaže sa programom moje stranke, već i zato što kao čovek ne mogu podržati ono što nema perspektivu i utemeljenje u trajnim principima organizacije društva, a ponajviše zbog toga da ni u ovoj državi sutra niko ne ucenjuje decu i unučiće partijskom pripadnošću, da bi uopšte dobili šansu da se školuju, da slobodno misle, da postanu profesori univerziteta, dekani i rektori, pa nažalost i da uopše dobiju koru hleba u njoj.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo, ako smo se danas okupili ovde u ovom najznačajnijem domu Republike Srbije da kao ozbiljni ljudi, predstavnici naroda, kažemo svoju reč o najvažnijim državnim i nacionalnim interesima, u tom slučaju imamo i obavezu da zbog svih mogućih posledica odluke koju ćemo danas doneti, problem sagledamo celovito.
Dakle, ako prihvatimo činjenicu da je referendum nekada neophodan i nužan, a pogotovo na pitanjima koja duboko zadiru u interese države i naroda, kao što je slučaj i danas na pitanju Kosmeta, onda moramo biti do kraja principijelni i odgovorni, jasno definisati šta pod referendumom podrazumevamo i kako možemo obezbediti da taj čin izjašnjavanja građana bude zaista demokratski čin.
U tom slučaju, ishod referenduma će biti prihvaćen i od samih građana. Oni će ga doživeti kao istinski čin preuzimanja dela odgovornosti za ono što će se iza toga desiti. Taj ishod će biti obavezujući i za nas koji smo nosioci vlasti u ovoj zemlji, a pogotovo za Vladu koja će sprovoditi operativne mere.
S druge strane, sama priprema za referendum i njeno sprovođenje po najvišim standardima razvijenih demokratija sveta, daće odgovarajuću snagu rezultatu referenduma prilikom njegovog legitimisanja pred domaćom i svetskom javnošću.
Zato uvažene koleginice i kolege predlažem sledeće:
1. Da Skupština Srbije odmah zatraži od svih medija u ovoj državi, a pogotovo od državnih, da se deblokiraju, da se odmah otvori javna rasprava u kojoj će se problem Kosmeta i šta on znači za naš narod i našu državu, sagledati što je moguće celovitije.
Reč, pre svega, treba dati umnim i stručnim ljudima, istoričarima, etnolozima, pravnicima, ekonomistima, predstavnicima crkve, kulturnim radnicima, predstavnicima Srba sa Kosmeta, ali i predstavnicima nacionalnih manjina u ovoj zemlji. Tek tako će taj običan čovek koji već dugo na svojim plećima oseća svu muku i čemer onoga što nas je snašlo u nekoliko minulih godina, biti u stanju da sagleda suštinu problema koji je pred svima nama, da se odluči onako kako ga argumenti i činjenice navode i da iza toga ponese deo odgovornosti za našu zajedničku sudbinu.
Pitanje Kosmeta jeste u ovom trenutku istorijsko, državno i nacionalno pitanje Srbije od vrhunskog značaja. Kao takvo prosto je nametnulo sud da se niti sme, niti može dovoditi u vezu sa politikom bilo koje političke stranke ili ličnosti. Ono je naše zajedničko nacionalno pitanje i pitanje svih građana koji žive u Srbiji i ni po koju cenu se ne sme zloupotrebljavati za ubiranje sitnih političkih poena.
Na ovom pitanju svi polažemo ispit zrelosti pred istorijom i zato se odmah mora obustaviti sva kampanja, koja se trenutno vodi na medijima i koja po svojoj suštini nije ništa drugo do prizemni marketing, koji postaje negacija same ideje referenduma i uzvišenih ciljeva države i nacije koji se postavljaju u kontekst samog čina izjašnjavanja i odlučivanja od strane naroda.
Dakle, pred očima svetske i domaće javnosti treba sve ovo uraditi da se uvere da u državi Srbiji i u srpskom narodu postoje i pitanja oko kojih nema nesrećnih podela.
2. Takođe predlažem da nadležni organi Republike Srbije, kao i savezne države, preduzmu niz odgovarajućih mera.
a) da krenu u opštu diplomatsku ofanzivu i da tumače pred svetom šta je to minimum naših državnih i nacionalnih interesa, ispod kojeg se ne sme i ne može ići ni po koju cenu i da za to postoje jasni razlozi.
Predsednik Srbije, gospodin Minutinović bi morao naći način da uspostavi kontakt sa predstavnicima velikih sila, da u traženju zajedničkih interesa na Balkanu iznađe tačke oslonca i uporište koje će Srbiju i njene građane podržati u nastojanju da reše svoje vitalne i egzistencionalne probleme.
b) nadležni organi takođe moraju krenuti u ubrzane demokratske reforme političkog i ekonomskog sistema, da se konkretnim merama i potezima legitimišu i pred svetom i pred svojim građanima, da su spremni da prihvate moderne demokratske standarde, priznate i usvojene u Evropi i svetu.
Na ovakvom, demokratskom i reformskom kursu steći ćemo nove prijatelje u svetu, povratiti neke stare i s pravom od njih tražiti da nas podrže. Dakle, moramo učiniti sve što je moguće da sačuvamo dostojanstvo nacije i države, a da izbegnemo najgoru varijantu, nametanje ponovnih, oštrih, ekonomskih i političkih sankcija međunarodne zajednice.
Ako pak, i pored svega što budemo činili, sankcije ipak budu uvedene, Vlada mora da ih dočeka spremna. Ona mora preduzeti niz odgovarajućih mera, koje bi bile jasno definisane u programu, a koje bi za cilj imale da maksimalno zaštite stanovništvo od još većeg neopravdanog raslojavanja, neopravdanog bogaćenja na tuđoj muci, od kriminala u svim pojavnim oblicima. Solidarnost se mora afirmisati do najvišeg stepena. Niko ne sme biti gladan i žedan, go i bos, bez bilo kakvog krova nad glavom i niko ne sme izgubiti život zbog nedostatka lekova. Sve ove mere vratiće poverenje kod običnog čoveka, povratiće se osećaj sigurnosti i uticaće da se lakše suočimo sa svim posledicama odluka koje ćemo donositi.
c) svakako je najvažnije da u pregovore sa kosmetskim Albancima uđemo sa poštenim namerama, da na jasnoj državnoj platformi ponudimo moguće modalitete rešavanja svih onih problema koji se tiču položaja te manjine i svakog njenog pripadnika. Ako to budemo radili pošteno i mudro, držeći se najviših standarda koji postoje u Evropi i svetu i ako sami ponudimo da se srpsko-albanski dijalog vodi pred licem međunarodne javnosti, jasno, bez nametanja rešenja sa strane, onda će se vrlo brzo razoružati svi oni koji na kosmetskom problemu pripremaju omču Srbiji i srpskom narodu.
Teška su ovo i preteška vremena. Za ono što danas činimo i što ćemo sutra činiti bićemo odgovorni, pre svega, pred našom decom i našim unučićima. Budemo li smogli snage da se izdignemo iznad uskih političkih i ideoloških interesa, budemo li mudro i hladne glave sagledali sve parametre danas, manje ćemo greške praviti sutra.
Ovo je vreme kada je Srbiji neophodno sabiranje pameti i mudrosti, vreme u kome dobro mora pobediti zlo, a istina laž, a to će se desiti ako budemo duhovno jaki da prihvatimo i tuđe mišljenje, ako za trenutak makar zatrpamo sve one rovove koji su nas decenijama delili i razdirali naše nacionalno biće.
Napravimo Srbiju zemljom duhovnog i materijalnog izobilja, neka se svaki čovek u njoj oseća slobodnim, sigurnim, srećnim i zadovoljnim bićem. To će nam biti najbolja brana od svih separatizama, društvenih devijacija, neistina i nepravdi. Samo tako ćemo povratiti i puno značenje reči patriotizam. Više prava na greške nemamo. Srbija je večna, a mi smo prolazni. Neka nam na tom putu rešavanja naših vitalnih, državnih i nacionalnih problema, na putu oporavka i obnove otadžbine i povratka u redove priznatih i dostojanstvenih država i nacija sveta gospod Bog pomogne.