Gospođo potpredsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, amandmani po Poslovniku su prilika i mogućnost onome koji predlaže, a u ovom slučaju i po zakonu je to samo poslanik, da ubedi predlagača da ovo što on predlaže je celishodnije, pošto je to formulacija koju Vlada obožava da upotrebljava kada god dostavlja neke izveštaje o tome da li se ne prihvata određeni amandman. Dakle, šansa da i moja malenkost ubedi onoga ko je pisao ovaj zakon da ovo što ću ja pričati sada pije vodu, da ima smisla i da je možda na neki način celishodnije da se ugradi u tekst ponuđenog zakona. Uz svo uvažavanje gospodina Petrovića i gospodina Ćosića, ja njih mogu ubeđivati do ujutru, ali to izgleda ne vredi, jer oni nisu ti koji po zakonu imaju pravo da prihvate ili ne prihvate. Jedino ću ih zamoliti da pažljivo proprate ovo što ću ja reći kada je u pitanju amandman na član 1. stav 4. koji sam podneo, pa da prenesu ministarki, pa da vidimo šta će biti u danu za glasanje.
O čemu se radi? Podneo sam amandman na ovaj član, i to na stav 4. gde se u zakonu kaže da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života u oružanim sukobima, kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvinsliških formacija. Predlažem da se umesto termina kvinsliških formacija upotrebni izraz "njihovih saradnika i pomagača". Zašto to predlažem? Mislim da je to primereniji i tačniji izraz koji je prilagođen srpskom jeziku. Pošto je ovo parlament Republike Srbije, mislim da bi bilo dobro da koristimo naše reči, a ne strane reči, naprosto da bi bilo jasnije jer ako neki ozbiljan lektor to bude lektorisao neće mu biti jasno.
Sa druge strane, i sam predlagač zakona u članu 2. stav 4. je citirao naziv državne komisije na koju se odnosi ovo o čemu se govori u predloženim tekstu zakona. Naime, to je komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata. Mislim da je i to još jedan od argumenata zašto bi trebalo prihvatiti termin "njihovih saradnika i pomagača".
Znate, Kvinsling je bio, kao što svi znamo, norveški političar koji se od početka Drugog svetskog rada stavio na stranu Nemačke i sarađivao je sa nacistima od samog početka. Kao takav je on sinonim za sve one koji su u svim okupiranim zemljama tokom Drugog svetskog rata na prostoru Evrope sarađivali sa nacistima i bili pod ovom ili onom direktnom komandom Trećeg rajha, gde je korišćen taj termin - kvinslizi. Ali, ako bismo sve saradnike i pomagače kojih je bilo na teritoriji Republike Srbije i, na primer, neke u Francuskoj tretirali kao kvinslinge, onda bismo došli u suprotnost sa nečim što je već primenjeno kao iskustvo i praksa. Recimo, u Francuskoj Maršal Peten, iako je bio, da budem slobodan tumačeći istorijske činjenice, neka vrsta većeg saradnika Nemaca od strane Francuza, oni nisu dozvolili da on bude sinonim za izdajstvo u svetu. Francuzi su gospodina Petena osudili, ali ne na smrt, zbog njegovih zasluga u Prvom svetskom ratu.
Dakle, to što nije dozvolila jedna velika Francuska bilo je nametnuto Norveškoj kao manjoj zemlji. U Jugoslaviji se sudilo posle Drugog svetskog rata, kako se tada govorilo, domaćim izdajnicima, saradnicima i pomagačima okupatora. Ako bi, recimo, predlagač ovog zakona bio dosledan i u pravu, onda bi u nekom drugom smislu reči mogli primetiti da je možda i Peten bio na neki način, ne kvinsling, nego saradnik nacista tokom Drugog svetskog rata na prostoru Francuske.
Mislim da je ovo termin koji je u skladu sa srpskim jezikom, to naglašavam. Mislim da će predstavnici Vlade ovo prihvatiti radi preciznosti i radi jasnoća. Dakle, mnogi ne razumeju šta znače kvinsliške formacije. Mi koji čitamo zakone, naravno, to znamo, to je naša neka obaveza, ali najveći broj građana zbog kojih se ovaj zakon i donosi ne razume pojam kvinling, tako da radi jasnoće i radi onoga sutra kada se pročita u Službenom glasniku, radi preciznosti, mislim da ovaj amandman Vlada treba da prihvati.

Uvaženi gospodine Čikiriz, zaista ne znam šta biste vi voleli, to je vaše privatno pravo da nešto volite ili ne volite, da nešto želite ili ne želite, naprosto, mi ovde govorimo o istorijskim činjenicama. Ja ne želim ni na koji način, i tu se slažem sa vama, da iskopavam neke stare rane, kako vi kažete, hoću samo da vas podsetim na rezultat Drugog svetskog rata, na istorijske činjenice, a one govore da je u Drugom svetskom ratu pobedila ona koalicija koju su činili velika Crvena armija Sovjetskog Saveta, SAD, Velika Britanija odnosno Engleska, deo Francuske i predstavnici Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, na čelu sa maršalom Titom, kada je u pitanju prostor bivše Jugoslavije.
Dakle, to su istorijske činjenice. E sad, što biste vi voleli da to nije tako, ja vam tu ne mogu pomoći. Ali, ono u čemu vam mogu pomoći, nudim vam povlačenje svih mojih amandmana, ako vi sada u direktnom TV prenosu građanima Republike Srbije jasno kažete u kojim su to bitkama četnici Draže Mihajlovića učestvovali protiv Nemaca i koliko su Nemaca pobili? To tražim od vas i onda ćemo mi rešiti taj istorijski nesporazum, kako ga vi nazivate.
Ali, da bi bili ozbiljni i jasni i da bi se držali onoga što sam rekao na početku replike, dakle istorijskih činjenica, još jedanput predstavnici četničkog pokreta na čelu sa Dragoljubom Dražom Mihajlovićem, imali su priliku 12. septembra, kada je onaj kome su se zakleli na vernost, mislim na kralja Petra, izdao naredbu "da se sve četničke jedinice stave pod komandu maršala Tita i priključe Narodno-oslobodilačkom pokretu, svi oni koji su to učinili biće amnestirani, a oni koji to nisu učinili odgovaraće za učinjeno delo, kruna im neće biti opravdanje". To je citat naredbe kralja Petra.
Inače, kad govorimo o amnestiji i o rehabilitaciji, svi ti predstavnici svih tih formacija imali su priliku 3. avgusta 1945, dakle, kada je završen rat Ukazom o opštoj amnestiji: "amnestirani su svi četnici, Nedićevci, domobrani, muslimanska milicija, bela garda, balisti, pripadnici kvinslinškog civilnog aparata, nezavisno da li su u zemlji ili inostranstvu za učešće u kvinsliškim vojnim formacijama za saradnju sa fašističkim okupatorom i za učešće u borbama protiv Narodno-oslobodilačkog pokreta, osim lica koja su učinila ratne zločine, zaključno sa 1946. godinom, amnestirani su i dezerteri iz Narodno-oslobodilačke vojske, jedino nisu nikada amnestirani pripadnici ustaškog i Jotićevskog fašističkog pokreta".
Dakle, svi su oni imali priliku, šansu i mogućnost da se čak i na kraju Drugog svetskog rata stave na pravu stranu, oni to nisu hteli i na kraju rata su izabrali Hitlera kao vrhovnog komandanta i ostali su dosledni njemu.
Dozvolite mi onda da ih ostavimo tamo gde su od početka bili zajedno sa Hitlerom, u istoriji, koja je poražena u Drugom svetskom ratu. Dakle, u politici nacizma i fašizma, oni koji su bili saradnici ostaju saradnici. Džaba vam sva ljubav prema njima i džaba vam svo zalaganje da ih stavite u red pobednika. Oni koji su izgubili nikada ne mogu biti pobednici, poraženi nikada ne mogu biti pobednici u Drugom svetskom ratu, naprosto Drugi svetski rat je završen. Istorijski rezultati su dobro poznati svima vama, a evo ja sam tu da vas malo podsetim na njih.

Zahvaljujem se. Vrlo ću kratko i ne bih se više zadržavao na tome. Naime, istorijska činjenica je da je suđenje Dragoljubu Mihajloviću održano u Beogradu, u amfiteatru Pravnog fakulteta i da je ono bilo javno, direktno prenošeno na Radio-Beogradu, da su bili predstavnici svih tada savezničkih ambasada, od Sovjetskog Saveza, SAD i Engleske, koji su bili akreditovani u Beogradu, da je Mihajlović optužen po 47 tačaka. Sud je utvrdio da je bio kriv po osam, uključujući i zločin protiv čovečnosti i veleizdaju. Žalba na tu presudu koju je uložio on preko advokata je odbijena i znamo da je 17. jula 1946. godine objavljeno saopštenje da je nad njim izvršena smrtna kazna.
Dakle, ovo što vi govorite o Dragiši Vasiću i Stevanu Moljeviću, meni je sasvim jasno. Zašto, uvaženi kolega Žutiću? Zato što su to ideolozi Ravnogorskog pokreta, a to ste i vi malo čas jasno naglasili. Dakle, to je istorijska činjenica sa kojom se ja ne sporim. Ona je jasna, precizna, utemeljena i kao takva stoji kao dokument. Međutim, ako bismo mi rehabilitovali ideologa Ravnogorskog pokreta, onda bismo mi rehabilitovali Ravnogorski pokret, koji u svom programu, od strane istog tog ideologa, ima stvaranje velike Srbije. Vi to i potvrđujete.
Prema tome, da li je država Srbija spremna da rehabilituje politiku velike Srbije, idologiju koja je išla za stvaranjem onoga za šta se vi zalažete i što je vaše pravo? Ja u to ne ulazim i o tome sude birači i građani koji glasaju i koji ne glasaju. Ja tu ne vidim ništa sporno, ali vas molim da budemo jasni i precizni, da ne uđemo u zamku da zbog antikomunizma koji vi ističete mi sada upadnemo u drugi problem, pa da dođemo do toga da rehabilitujemo jedan pokret koji je imao za projekat stvaranje nečega što je, na kraju krajeva, dovelo i do velikih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, upravo ste citirali stav 7. Poslovnika, koji ste sami prekršili. Dva – tri puta je gospođica Nataša Jovanović legitimno izabranog demokratskog predsednika ove države, predsednika Republike Srbije gospodina Borisa Tadića optužila za izdaju zemlje, a vi je niste opomenuli. Ona je i kasnije, polemišući sa vama, ponovo rekla da i vi učestvujete u izdaji i vi je ponovo niste opomenuli.
Molim vas da taj stav 7. člana 101. Poslovnika, koji i vi citirate, primenjujete. Nedopustivo je da se u Skupštini Republike Srbije predsednik države Srbije optužuje za izdaju.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče, veoma ću kratko, obzirom da je ovaj amandman koji sam podneo na član 2. stav 1. identičan jer je to sled onoga što sam predložio za član 1. stav 4. Dobro je što je ministarka tu. Mislim da je i kroz izlaganje uvažene koleginice Tabaković i još nekih drugih kolega jasno da bi bilo dobro i zbog nekih drugih zakona i Krivičnog zakonika da sledimo ono što jeste primereno i srpskom jeziku, i što jeste primereno zakonodavnoj praksi, dakle ja ponovo apelujem i u ovom amandmanu da se koristi umesto "pripadnici kvislinških formacija" da se zameni rečima i koristimo izraz "i njihovi saradnici i pomagači" jer je to primereniji tačniji izraz koji se odnosi na one koji su predmet ovog zakona.
Nisam siguran, ali čini mi se, to ministarka i kolege koji su pravnici, mnogo bolje od mene znaju, u međunarodnom pravu, mislim da ne postoji opšti termin kvislinških formacija koji bi se odnosio na saradnike okupatora u celom svetu. Složićete se, to su i neke druge kolege rekli, nisu svi kvislinzi bili isti.

Zahvaljujem. Ovaj amandman u suštini govori o tome u kakvom je stanju država Srbija. Da li je država Srbija bogata država? Nije. Da li imamo 750 hiljada nezaposlenih? Imamo. Da li je 140 hiljada ljudi, faktički na donjoj granici siromaštva? Da li građani imaju problem kako da prežive od prvog do prvog? Imaju. Prema tome, da li imamo siromašnih? Imamo. Da li imamo socijalno ugroženih? Imamo. Da li imamo dece i nekih drugih građana države Srbije, kojima je potrebna pomoć i koju dobijaju iz budžeta države Republike Srbije? Imamo.
Dakle, ako su to sve činjenice, onda je zaista začuđujuće da se u Predlogu zakona osobama koje će imati možda pravo, ako se ovaj zakon usvoji na rehabilitaciju, a vezano i za restituciju, ne samo vreti imovina koja je oduzeta na osnovu nekih presuda 1946 itd, ne samo da će biti rehabilitovani, dakle, dobiti moralnu satisfakciju, ne ovde se ide i korak dalje, u tako siromašnoj Srbiji mi sada tim ljudima treba da obezbeđujemo i novčanu nadoknadu, naknadu kako kaže u zagradi posebni dodatak kao i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu.
Predlažem da se ova odredba briše. Razlog je vrlo prost i svima lako razumljiv, ali pokušaću u četiri, pet rečenica da obrazložim ovo što sam predložio, jer privredno ne razvijena Srbija i njeni građani nisu u mogućnosti da u narednim budžetima 2012, 2013, 2014. godine itd, obezbeđuju sredstva kojim bi se isplaćivali posebni dodaci i obeštećenja za materijalnu i ne materijalnu štetu.
Ovakvim isplatama bi moglo doći do daljeg ekonomskog propadanja, odnosno naše ekonomski moći i Srbije u celini u kojoj se beleži i pad industrijske proizvodnje i nedovoljni privredni razvoj.
Mislim da svi mi, bez obzira da li smo poslanici vladajućih stranaka ili smo iz opoziciji, kao narodni poslanici nemamo pravo, građani nas nisu birali da bez sagledavanja sveukupnih finansijskih prilika u našoj zemlji donosimo zakone kojima ćemo većinskom delu stanovništva, bez ekonomske, jasne i precizne analize dodatno nametnuti određene obaveze. Zašto to kažem? U obrazloženju koje je dao predlagač, za ovaj zakon se kaže da nisu potrebna dodatna finansijska sredstava kako bi se ovaj zakon sproveo. Meni to nekako, da se najblaže izrazim, nije jasno. Stoga sam predložio da se ove odredbe brišu.
Naravno, ima mogućnosti u kompilaciji sa amandmanom koji su podnele druge kolege poslanici da se tu napravi neka distikcija, da tako kažem, da se dođe do neke formulacije koja bi bila i primerenija i poštenija. Znam vrlo dobro da je jako malo ljudi koji će na osnovu ovoga potraživati to pravo i koji će biti u mogućnosti da to pravo iscrpe, mislim na novčanu naknadu, ali odredba kojom se u obrazloženju Vlade, zbog duševnih boli daje mogućnost potomcima tih istih ljudi da primaju to novčanu nadoknadu, naprosto je neprihvatljivo.
Stoga sam predložio da se ova odredba briše i da se ukine mogućnost da mi iz ovakvog siromašnog budžeta države Republike Srbije izdvajamo i dodatna sredstva za ovu namenu, ma koliko ona bila mala, ako bi to neko hteo da polemiše i da odgovara na ovo o čemu pričam. Naprosto, mislim da je princip u pitanju, jer ne smemo takvu poruku da šaljemo našim građanima.

Mislim da su koleginica Jerkov i kolega Radovanović potupno u pravu. Zašto? Zato što mi ovde, u stvari, oni svojim predlogom a ja ih podržavam, ni na koji način ne osporavamo pravo i mogućnost određenim licima da podnesu zahtev za rehabilitaciju u postupku, kako je to predviđeno u nekim daljim članovima ovog predloga zakona. Ali, zakonskom rehabilitacijom, da budemo otvoreni, nekom vrstom "leks specijalisa", da ih automatski oslobađamo, amnestiramo od toga za šta su osuđeni, a to su krivična dela po zakonu o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže i krivično delo suzbijanja nedopuštene trgovine i nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže.  
Daću vam samo jedan primer. Imali ste vlasnika fabrike u Beogradu, koja je proizvodila municija i oružje u periodu od 1941. do 1945. godine. Složićete se sa mnom da nisu proizvodili za partizane, niti za neke za koje vi smatrate da su bili antifašistički pokret. Proizvodili su oružje i municiju direktno za Nemce, za okupacione snage Vermaksa, na čelu sa njihovim komandantom i vođom Firerom. Dakle, ti meci, ta municija je služila da se ubijaju desetine hiljada Srba širom Srbije i građana Republike Srbije. Oni su ubijeni tim oružjem. Posle rata, na osnovu ovoga zakona, tom čoveku je suđeno i on nije osuđen za ratni zločin, ne potpada pod one odredbe na početku predloga ovoga zakona, da nema pravo na rehabilitaciju, jer nije proglašen ratnim zločincem, on je samo osuđen zato što je sarađivao i proizvodio nešto za pripadnike Trećeg rajha.
Dakle, ovde se ne radi o pekaru niti o nekom obućaru koji je u Beogradu ili u Srbiji za vreme okupacije proizvodio nešto, pa su to koristili Nemci. Ovde se radi o npr. vlasniku fabrike koja je proizvodila, ponavljam još jedanput, municiju i oružje i kao takav je osuđen za to krivično delo, a sada ovim predlogom zakona predlagač ga želi automatski rehabilitovati, dati mu zakonsku rehabilitaciju. Mislim da je to nepošteno i nepravedno prema onim ljudima koji su stradali, ne samo od te iste municije, nego i prema onima koji su ni krivi ni dužni izgubili život u ovim ili onim oružanim formacijama.
Hajde da budemo iskreni i pošteni. Ako vodimo računa o običnom građaninu Srbije u tom periodu, o tom srpskom seljaku koji je uvek i najviše, nažalost, stradao, ajmo onda biti pošteni pa zaštiti i njega koji je u desetine hiljada slučajeva bio u nekim formacijama koje jesu bile i saradničke i blizu okupatorima, ali su izgubili život možda čak i bez oružja u rukama. To ću ponoviti. Pričao sam i u načelnoj raspravi sa ovoga istoga mesta. Bilo je stotine slučajeva, hiljade slučajeva da uđe u selo jedna vojska, neću uopšte imenovati koja je, pokupi čoveka, mobiliše ga, ne zaduži ni oružje, i jadnik posle dva dana u nekoj zasedi možda izgubi život. Posle rata se on proglašava za neprijatelja države. Pošto je on imao malo imovine, niko ne vodi računa o tome da li će njegovi potomci vratiti možda ta dva hektara zemlje u Šumadiji ili u Pomoravlju itd, a ovde ulazimo u presedan da trgovci, krupni kapitalisti tog perioda, ljudi koji su imali fabrike, koji su direktno sarađivali sa okupatorom, špekulanti i svi oni koji su se na nesreći srpskog naroda u tom periodu Drugog svetskog rata u Beogradu i u Srbiji ovajdili ili oparili sada imaju mogućnost da budu rehabilitovani da bi neko povratio njihovu imovinu. Gle čuda, još i njihovi potomci zbog duševne boli da dobiju neke parice. Malo im je i ovo što se radi, nego još traže i sredstva. Mislim da ovo nije pošteno i uopšte je nepravedno prema žrtvama upravo tih istih ljudi koji su proizvodili oružje i municiju za Nemce.

Napravio sam neku vrstu testa za predstavnike Vlade i predlagače ovog zakona. Podneo sam 14 plus dva, 16 amandmana i pretpostavljao sam da će sledećom logikom, upravo iz obrazloženja, koje je dala uvažena ministarka, zbog koalicionog kapaciteta, koji nam je takav kakav jeste, u vladajućoj koaliciji, svi moji amandmani biti odbijeni. Jedan amandman sam namerno napisao na član 5. stav 2. tačka 5), amandman koji nema blage veze sa životom, jer je to amandman koji se odnosi na zakon iz 1946. godine. Gle čuda, Vlada mi je prihvatila taj amandman, zato sam ga i povukao.

Ovaj amandman se odnosi na član koji govori o rokovima za podnošenje zahteva i predlagač je rekao i predložio da pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ovog zakona prestaje protekom pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona. Ja smatram da je pet godina dug period i predložio sam da se pet godina zameni sa tri godine, jer je rok od tri godine, po meni, sasvim dovoljan za prikupljanje dokaza. Osim toga, u te tri godine se omogućava da pravilno se sagleda i rashodno odnosno finansijsko planiranje budžetskih sredstava građana Republike Srbije kroz budžet, kada se bude utvrđivala, na primer, višegodišnja projekcija, finansijska, i kada se bude donosio budžet u nekim narednim godinama.
Da sam u pravu, čak u obrazloženju zašto to odbijaju, predlagači faktički citiraju ono što sam ja dao u obrazloženju svog amandmana. Naime, kažu: "Imajući u vidu da je pitanje rehabilitacije neophodno rešiti u što kraćem roku, predviđeni rok, veoma široki krug lica koja mogu podneti zahtev, sudska odluka je uslov za ostvarivanje prava na rehabilitaciono obeštećenje kao i do sada donet veliki broj odluka. Predlogom zakona predviđa se primeren rok do koga se zahtev može podneti", a u obrazloženju govore o što kraćem roku. Pošto je što kraći rok, i po njima i po meni, tri je manje od pet i ja mislim da ovo možete da prihvatite i da prođete kao Vlada koja je prihvatila jedan amandman nekoga iz vladajuće koalicije.

Član 10. govori o nadležnosti i sastavu suda. U Predlogu zakona predlagač kaže da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje sudija pojedinac.
Predložio sam svojim amandmanom da se ovaj 3. stav briše, što će reći da je pravednije da sud donosi odluke u veću jer se tako obezbeđuje i veća objektivnost, odnosno manja je mogućnost uticaja na sudiju pojedinca, jer sudija pojedinac, to kolege iz Ministarstva pravde daleko bolje znaju od mene, prema Zakonu o parničnom postupku, može suditi u slučajevima koji su predviđeni i tim zakonom.

Podneo sam amandman na poslednji stav člana 17, koji govori o rešenju o rehabilitaciji, gde se kaže da rehabilitovano lice smatra se ne osuđivanim u delu u kojem je usvojen njegov zahtev za rehabilitaciju, a vreme trajanja izvršene kazne smatra se neopravdanim lišavanjem slobode.
Predlažem da se briše ova odrednica – a vreme trajanja izvršene kazne smatra se neopravdanim lišenjem slobode, iz prostog razloga što ovim svojim amandmanom želim i imam za cilj da onemogućim retroaktivno podnošenje zahteva rehabilitovanog lica za naknadu materijalne i nematerijalne štete, zbog neopravdanog lišenja slobode. Srbija, ponavljam to ceo dan, i njeni građani nemaju ekonomski, niti finansijski potencija da isplaćuju takve naknade u budućim budžetima.

Gospođo potpredsednice, dolazimo do člana 20. koji u svom naslovu kaže: prava rehabilitovanih lica. Sve ono o čemu sam govorio, dakle, šta je to što će građani Republike Srbije iz budžeta morati da odvajaju u narednim godinama ako ovaj zakon u ovakvom obliku prođe, citiraću: "rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu po osnovu dodataka u visini od polovine prosečne plate u Srbiji, zdravstvenu zaštitu, druga prava zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa, odnosno obeštećenje za tu imovinu". Još samo fali da im upakujemo jedan automobil, vežemo mašnicu i to sve svečano da im uruči neko iz ove komisije, čije ukidanje takođe predlažem.
Dakle, da li država Srbija ima novaca, pitam to od početka rasprave o amandmanima, za nešto što očigledno zahteva ogromna finansijska sredstva? Mislim da nema i mislim da nije u redu. Ako imaju pravo na penzijski staž, ako imaju pravo na zdravstveno osiguranje, to ne sporim, ako imaju pravo na povraćaj imovine, to takođe ne sporim, ali dajte da se uzmemo u pamet, nemojte da još odvajamo novčana sredstva zbog tzv. pretrpljenih duševnih bolova, i to ne za one koji će podnositi nego čak i za njihove potomke. Mislim da je to zaista nedopustivo.

Predložio sam u članu 21. stav 1. da se posle reči: "zdravstvenog osiguranja" umesto zapete stavi tačka i da se brišu reči: "kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje". To je u skladu sa svim onim što sam pričao, jer bi se ovakvim isplatama u budućnosti ozbiljno povećali rashodi u budžetu Republike Srbije, sa nizom čitavih implikacija koje bi iz toga proizašle, a sa krajnjim ishodom da većinsko stanovništvo države Srbije bude u još težem finansijskom položaju.

Ne zna šta više treba reći, osim da zaista je neprimereno po ko zna koji put da mi iz ovakvog siromašnog budžeta Srbije, treba da izdvojimo poseban dodatak, odnosno, mesečnu novčanu naknadu, kao što piše u ovom članu 23. Zato sam i predložio sledeći logiku celog mog viđenja ovog zakona, da se ovaj član 23. u celosti briše.

Shodno svim amandmanima koje sam podneo na članove od tri pa preko 20, 17, 21, pa evo i ovaj predlažem da se briše mogućnost isplate rehabilitacionog obeštećenja, jer zaista vraćati se u 60, 70 godine, kako je rekla koleginica Jerkov, a ne voditi računa o nepravdi koja se nanosi stotinama hiljada građana Republike Srbije koji su ne svojom krivicom ostali bez posla u dobrom delu sumnjivih privatizacija, u poslednjih 15 do 20 godina. Dakle, o njima niko ne vodi računa kao da oni nemaju dušu, kao da oni ne trpi neki duševni bol zbog toga što su ostali bez posla, što možda nemaju od čega da žive.

Dakle, mi vodimo računa samo o duševnim bolovima unuka, praunuka onih koji su ili bili pritvoren ili su na neki način lišeni slobode. Govorim sada o ovima koji su lišeni slobode, nažalost i naravno ne ulazim u one slučajeve kad su ljudi ostali bez svojih najrođenijih. Dakle, ključno pitanje je, zašto mi to radimo? Zašto država koja nema para u budžetu ni za elementarne potrebe sada priprema određena finansijska sredstva, da bi nadomestila, nadoknadila gubitak zbog duševne boli onima kojima ćemo vratiti imovinu, onima kojima ćemo dati dupli staž, onima kojima ćemo dati zdravstven osiguranje, onima kojima ćemo dati polovinu prosečne plate u Republici Srbiji. Meni to zaista nije jasno ali čudiću se sve do sudnjega dana za glasanje.