Dame i gospodo narodni poslanici, za SPO, koji od osnivanja, kao jednu od osnovnih programskih postavki, ima restituciju prava svojine nad imovinom koja je silom oduzeta od izvornih vlasnika u toku i posle Drugog svetskog rata, predloženi zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine predstavlja "mlaćenje prazne slame" i zamajavanje javnosti.
Restitucija, kao programska postavka SPO, pre svega, utvrđena je zbog toga što je nad originalnim vlasnicima masovno primenjivan teror za i posle Drugog svetskog rata. Teror je sprovođen i u ostalim zemljama bivšeg komunističkog bloka, pa su zbog toga sve te zemlje odmah po pobedi demokratskih snaga pristupile restituciji prava svojine nad imovinom oduzetom bez naknade tržišne vrednosti. Vraćanju imovine u fizičkom obliku se pristupilo u demokratskim zemljama i zbog toga što je to najjeftiniji način vraćanja imovine.
Za razliku od fizičkog vraćanja, metod prodavanja tuđeg ima velike nedostatke, jer ta imovina nema kontinuitet svojine koji je prekinut nasilno. Takođe, ta imovina ostaje u rukama trećeg lica, koje je privilegovano zbog toga što je kupuje po bagatelnoj ceni, a vlasniku se vrednost oduzete imovine nadoknađuje po tržišnoj ceni iz finansijskih sredstava države, te su za iznos istih sredstava uskraćeni građani, pre svega.
Korist od ove metodologije, koju smo primenjivali i primenjujemo još uvek, imaju samo treća lica. Korist za državu pri vraćanju imovine u fizičkom obliku javlja se i u tome što se time imovina stavlja u funkciju upotrebe ili sticanja dohotka ili se prodaje na slobodnom tržištu koje isključuje korupciju.
Donošenje zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine samo usporava proces restitucije. Dva puta se radi isti posao. Prvo se podnosi prijava za evidentiranje, a drugi put se podnosi prijava za povraćaj imovine koja, takođe, mora da se evidentira, kao i ona prva. Pri tome, treba imati u vidu da su imovinsko-pravne službe organa uprave i lokalne samouprave bile dužne da vode evidenciju o oduzetoj imovini i one sigurno i u ovom trenutku tom evidencijom i raspolažu.
Pri obrazlaganju Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, odmah na početku, u prvom stavu se pošlo sa negativnom konotacijom, da je to izuzetno složeno pitanje koje ima brojne pravno-političke i socijalno-ekonomske dimenzije, a pozitivni ekonomski efekti uopšte nisu izneti. Takođe, nije rečeno da će država imati prihode i od samog korišćenja i eventualne prodaje te imovine. Obaveza Republike Srbije prema izvornim vlasnicima, pored moralnog aspekta, ima i naglašeni pravni i ekonomski aspekt.
Poznato je da ozbiljni strani investitori ne mogu da zamisle kupovinu nepokretnosti koja ima prekid u kontinuitetu svojine, a takođe ne mogu ni da shvate da u našoj zemlji ne postoji privatna svojina nad građevinskih zemljištem, pa je i to jedan od ozbiljnih razloga zbog kojeg se oni uopšte i ne upuštaju u investiranje ovde. Naravno, to znači i da se moraju pre bilo kojih radnji premostiti ustavne barijere da bi se pristupilo rešavanju ovog pitanja.
Vraćanje imovine zadužbina, fondova, fondacija i legata ima izuzetno pozitivne socijalno-ekonomske, naučne, ali i obrazovne efekte. Poznato je, na primer, da je zahvaljujući ovom vidu imovine Beogradski univerzitet do pre Drugog svetskog rata bio jedan od najbogatijih univerziteta u Evropi. Sada je jedan od najsiromašnijih.
Predlažem da se Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine povuče iz skupštinske procedure i da se dovrši postupak izrade zakona o restituciji svojine nad imovinom oduzetom posle 1941. godine. Do donošenja zakona o restituciji treba obustaviti dalju prodaju oduzete imovine, odnosno doneti zabranu raspolaganja imovinom.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog obraćanja želim da izrazim protest što predstavnik ministarstva nije ovde.
SPO smatra predložene izmene i dopune Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala kozmetičkim, odnosno nesuštinskim. Naime, obaveza borbe protiv organizovanog kriminala preuzeta je potpisivanjem i ratifikovanjem Konvencije iz Palerma o borbi protiv organizovanog kriminala. Konvencija iz Palerma je osnov borbe protiv mafije i organizovanog kriminala u svim zemljama članicama UN.
Da bi naš tzv. Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala bio u duhu svetskih standarda i iskustava svih zemalja članica UN, da bi bio, pre svega, plodotvoran, neophodno je napraviti jednu suštinsku zakonodavnu izmenu - da specijalnog tužioca za organizovani kriminal bira Skupština Srbije, i to na mandat od četiri godine, po istim principima kao i tužioca za ratne zločine.
Sve dok specijalni tužilac zavisi od volje Republičkog javnog tužioca, a koji ga postavlja na vrlo kratak mandat, nema preduslova za efikasnu i uspešnu borbu protiv organizovanog kriminala, a naročito u zemlji kao što je naša.
Uz sve to, neophodna nam je i tzv. tužilačka istraga, i to u celokupnom krivično-procesnom zakonodavstvu. Institut istražnih sudija je odavno prevaziđen i napušten u svim zemljama, čak i u Bosni. Verujem da ćete uzeti u obzir ove sugestije SPO i da će se uskoro naći okvir za njihovu primenu. Zahvaljujem.

Srpski pokret obnove osporava izbor Vide Petrović-Škero za funkciju predsednika Vrhovnog suda Srbije iz nekoliko razloga. Prvi je činjenica da je gospođa Škero bila kandidat koji je dobio najmanju podršku Opšte sednice, dakle, najmanju podršku svojih kolega sudija da bude izabrana za predsednika Vrhovnog suda Srbije.
Drugi razlog je taj što je gospođa Škero za sudiju Vrhovnog suda izabrana pre samo dve godine i nelogično je da kao najmlađi sudija po stažu tako brzo stigne do funkcije predsednika tog suda. Činjenica je da je gospođa Škero skoro dve godine radila u advokatskoj kancelariji sadašnjeg ministra gospodina Stojkovića.
Naposletku, u vreme dok je gospođa Škero bila predsednik suda vođena je istraga protiv okrivljenih za zločin na Ibarskoj magistrali. Gospođa Škero se na direktan način umešala u tu istragu i nije dozvolila da se istraga proširi na najbitnije učesnike u izvršenju tog zločina, na Milorada Lukovića Legiju, Mihalja Kertesa, Branka Đurića i Vladana Dinića.
Imajući u vidu sve navedene činjenice, poslanici SPO-a neće glasati za njen izbor, što očekujemo i od ostalih kolega poslanika. Takođe osporavamo i izbor Vuka Tufegdžića za sudiju Okružnog suda, zbog činjenice da je na jedan vrlo traljav način vodio istragu oko ubistva gardista na Topčideru. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskreno sam se iznenadila kada sam videla da je na dnevnom redu Predlog jedne ovakve rezolucije. Smatram da je ovo pokušaj da se kod dela javnosti izazove amnezija.
Podsetimo se okolnosti koje su vezane za 5. oktobar.
Porodica Milošević treba da bude vrlo zahvalna Bogu na milosti koju su prema njima imali nosioci petooktobarske revolucije, jer je sve ono što su učinili svom narodu u periodu od 1990. do 2000. godine ukazivalo da će završiti kao porodica Čaušesku.
Setimo se ratova u kojima nismo učestvovali i setimo se žrtava koje smo dobijali iz rata u kojem nismo učestvovali. Setimo se piramidalnih štedionica i setimo se stare devizne štednje. Setimo se ubijenih članova SPO, koji su nastradali dok su lepili plakate, setimo se svih nerazjašnjenih ubistava koja su se desila u tih deset godina.
Setimo se tri pokušaja atentata na Vuka Draškovića, u kojima su izgubila život četiri člana SPO, iza kojih je ostalo 11 siročića. Setimo se kolega Pantića, kolege Ćuruvije, setimo se i ubistva premijera Zorana Đinđića.
No, da se vratim na tekst rezolucije. Rezolucija je opasan presedan i teško kršenje ustavnih principa podele vlasti i jednakosti građana. Podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast je osnov svih demokratija savremenog sveta, pa se nadam da bi trebalo da bude osnov i kod nas, ako želimo da budemo deo tog sveta.
U takvoj situaciji donošenje predložene rezolucije, kojom se uvode dodatna prava članovima jedne porodice, predstavlja opasan presedan koji bi mogao da ima dalekosežne posledice na pravnu sigurnost, pravnu državu i posebno ugled parlamenta, koji bi je usvojio i narušio ustavna načela jednakosti građana.
Skupština, kao najviše zakonodavno telo, ne sme biti mesto koje će odlučivati o nečijoj krivici ili nevinosti. Skupština ne sme i ne može ni pod kojim uslovima, i ni uz kakva opravdanja, preuzeti ulogu suda i sudske vlasti. To bi bio nedopustiv udar na principe i osnove krivičnog, ali i ustavnog prava.
Još nešto želim da dodam. Deo porodice Milošević se nalazi na teritoriji Srbije i Crne Gore. To je gospođa Marija Milošević. Nju niko ne progoni. Niko ne progoni porodicu gospodina Šešelja, porodice ostalih haških optuženika. Sin gospodina Šešelja nikada nije oblačio crnu uniformu i niko ga nije jurio motornom testerom. Molim vas, neka svako čuva svoju decu i neka svako odgovara za svoju decu na odgovarajući način.

Zahvaljujem. Zakon ne možemo nazvati proevropskim ukoliko ne prihvatimo podneti amandman. To je suština onoga što ja mogu da kažem. U svim zakonima koji se tiču ove oblasti, proevropskim, pravo žene je da odlučuje o rađanju. Eventualno, da smo rekli – pravo partnera. To je sve što ja imam da kažem. Definitivno mora ostati pravo žene da odluči o tome. Mi razmatramo ekstremni slučaj kada treba da primenimo zakon. Ko je taj "svako"? Baba, deda? Ko su ti ljudi?
Znači, definitivno moramo ostati na stanovištu da to pravo mora imati samo žena. Hvala.

Nismo vam pružili dokaze, kažete vi. U okolini Užica i Čačka  1941. godine partizani su ubili nekoliko hiljada viđenijih ljudi, tzv. nacionalnu inteligenciju, koju su nazivali sutrašnjim neprijateljima. Postoje živi svedoci mnogih partizanskih zločina. Zločin je zločin, kakav god bio.
Danas me je pozvao gospodin Sveta Filipović, koji je bio pripadnik pokreta Draže Mihailovića, da mi kaže za neke od njih. Neću ih pojedinačno nabrajati. Reći ću vam samo ono što su fakta.
Mihailović je bio legitimni komandant jedinica Jugoslovenske vojske koje se nisu predale i on nije bio četnički komandant, već načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, po odobrenju Kralja Petra Drugog Karađorđevića od 17. juna 1942. godine. Istovremeno je 11. januara 1942. godine bio ministar vojni u Jugoslovenskoj emigrantskoj vladi, pod predsedništvom Slobodana Jovanovića.
Ta vlada je bila zvanični član antihitlerovske koalicije. Dok je pukovnik Mihailović stvarao pokret otpora, jugoslovenski komunisti poštovali su sovjetsko-nemački ugovor o nenapadanju iz 1939. godine. Tek po nemačkom napadu na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine oni su krenuli u akciju. Skoro pola veka, zvanični dan ustanka srpskog naroda je bio 7. jul, dan kada je Žikica Jovanović Španac u Beloj Crkvi ubio dva srpska žandarma. Stvarni dan srpskog ustanka trebalo bi da je 31. avgust 1941. godine, kada je Jadranski četnički pokret oslobodio Loznicu.
Tada se predao nemački garnizon, ukupno 93 vojnika. To je bio prvi oslobođeni grad u Evropi i prva predaja jednog nemačkog garnizona, što je prihvaćeno i na Zapadu. Četničke jedinice, pod komandom generala Mihailovića, oslobodile su i mnoge druge gradove. Učestvovale su i u borbama oko Krupnja 1. septembra i Banje Koviljače 4. septembra.
Da je Mihailović imao iskrene namere i prema partizanima, svedoči i to što je 4. septembra 1941. godine odbio predlog generala Nedića da sa njim sklopi vojni savez. Umesto toga, 19. septembra 1941. godine u Struganiku sklopio je sporazum sa generalnim sekretarom KPJ Titom o zajedničkoj borbi protiv okupatora. To je zvaničan dokument.
Četnici su 24. septembra samostalno oslobodili Požegu. Pod komandom Zvonka Vučkovića, komandanta Prve takovske četničke brigade, oslobođen je 28. septembra 1941. godine Gornji Milanovac. Tada se predao, takođe, nemački garnizon od 60 ljudi. Četnici, pod komandom kapetana Jovana Bojovića, zajedno su sa partizanima oslobodili Čačak 1. oktobra 1941. godine. Velike borbe četnici su imali pod komandom majora Dragoslava Račića, vodili su ih oko Šapca krajem septembra i početkom oktobra 1941. godine.
Najveće stradanje srpski rojalisti imali su u borbama oko Kraljeva. Najveća bitka vođena je noći između 13. i 14. oktobra, kada je, prema nemačkim podacima, poginulo 80 četnika. Tada je poginuo četnički komandant Simo Uzelac. Treba reći da je tom prikom izostala podrška partizanske artiljerije sa desne obale Ibra, koja je prethodno bila dogovorena. U sklopu ovih borbi, 7. oktobra izvršen je artiljerijski napad na Kraljevo od strane četnika, što se posle rata slavilo kao dan artiljerije JNA. Takođe, u noći između 31. oktobra i 1. novembra izvršen je tenkovski napad na grad, takođe od strane Jugoslovenske vojske u otadžbini. I ovaj dan se posle rata slavio kao dan tenkovskih jedinica.
U sklopu slamanja ustanka u Srbiji 1941. godine, nemačke jedinice su posle čišćenja partizanske teritorije, 3. decembra napale i četničke položaje na Ravnoj gori. Tokom decembra je izvršen napad na kuću vojvode Živojina Mišića. Gospodin Belić je pričao o rezultatima tog napada. Zarobljeni su Aleksandar Mišić, sin vojvode Mišića i Ivan Fregl. Oni su streljani zajedno 17. decembra 1941. godine u Valjevu.
(Predsedavajući: Vreme.)
Najveća optužba koju smo ovde čuli ticala se ocene da je Mihailović bio saradnik okupatora. To apsolutno nije tačno. Ne postoji ni jedan jedini dokument nemačkog porekla koji bi Mihailovića i njegove borce tretirao kao takve. Oni su od početka do kraja Drugog svetskog rata bili nemački neprijatelj broj jedan. O karakteru Mihailovićevog pokreta najbolje svedoče nemačke akcije protiv njega. Bilo ih je nekoliko. Uglavnom je uspevao da izađe kao pobednik.
Još nešto, o značaju koji je Mihailović imao za saveznike svedoče priznanja koja su mu odali najveći komandanti zapadne alijanse. Avgusta 1942. britanski komandant srednjeg istoka poručio je Mihailoviću da sa divljenjem prati njegove akcije. Odlikovan je i od strane generala Šarla de Gola, ratnim krstom sa palmovom grančicom. Takođe, odlikovao ga je i Truman.
Nadam se da je ovo dovoljna argumentacija da zaključimo ovu priču. Zločin je zločin, svejedno ko ga počinio. Dosta ih je bilo, vreme je da se pomirimo. Niti smo mi četnici, glasaju ljudi i za SPS i za SPO, i oni koji su za tu ideju i koji nisu. Mi živimo u 2005. godini, pa je zaista vreme da se okrenemo nekoj budućnosti.

Pozivam se na član 100, reagujući na izlaganje gospodina Dačića. SPO je stranka koja u svom programu ima kao zacrtan cilj nacionalno pomirenje. Stoga, SPO nije imao nameru da preda u skupštinsku proceduru Predlog ovog zakona sa namerom da izazove bilo kakve svađe.
Neophodno je da završimo građanski rat da bismo mogli da živimo u građanskom miru. Predlog ovog zakona predstavlja jasan istorijski diskontinuitet sa vremenom u kome smo živeli 60 godina. Sve ovo na šta se mi pozivamo, sve činjenice još uvek su dovoljno nejasne. Arhive su zatvorene, a svi mi tvrdimo da su podaci koje ovde koristimo istiniti, pa otvorimo dosijea da bismo saznali istinu.

Pozivam se na član 100. Prethodnik je sa omalovažavanjem govorio o predlagaču.
Gospodin Vučelić juče nije bio kada sam pričala o onome šta je narodna vlast koju ovde veličamo, pojedini, uradila posle oktobra 1944. godine svojim građanima. U ime države, kao vlast, posle oktobra 1944. godine, najveća stratišta bila su Beograd, Čačak, Šabac, Leskovac i Pirot, gde je ubijeno preko 100 hiljada ljudi. U toku rata takođe, samo 1941. godine u okolini Užica i Čačka, partizani su ubili nekoliko hiljada ljudi. Niko ne negira pojedinačne zločine, ali vam opet kažem, vreme je da se zaustavi sve. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, u sinoćnjem delu sednice povređen je član 100. jer se predstavnik SRS na jedan vrlo uvredljiv način obraćao predlagaču.
Predlagač je poslanička grupa SPO i na jedan ružan način gospodin Nikolić se obraćao predsedniku SPO. Ovaj zakon je prilika da se srpska država na vrlo jasan način odredi prema događajima iz Drugog svetskog rata. Takođe, ovo je i formalni akt o pomirenju dve Srbije, kojima ni šezdeset godina nije bilo dovoljno da izađu iz rova. Savremeni svet organizuje turistička putovanja u svemir, a mi se još uvek delimo na partizane i četnike.
Samo vas molim da ovaj predlog zakona ne bude iskorišćen za još jedno suđenje SPO-u, koji je predlagač. Imali smo dovoljno vremena, svi su imali dovoljno vremena da predlože ovakav jedan zakon i da predlože mir među Srbima. Da je to urađeno devedesetih godina, verujem da ni ishod ratova ne bi bio ovakav kakav je bio.
Još jednom vas molim i molim predsedavajućeg da objasni ljudima, kojima to nije jasno, da je predlagač ovog zakona poslanička grupa SPO, sa imenima i prezimenima 13 narodnih poslanika.

Dame i gospodo, povređen je član 100. Gospodin Anđelković je optužio predlagača da promoviše fašizam i da mu odgovori, naravno, na dva pitanja. Pitao je zašto DS podržava Predlog ovog zakona. Zato što su dva strica predsednika DS, gospodina Borisa Tadića, ubili partizani 1942. godine u Crnoj Gori.
Takođe, želim da odgovorim zašto, a pošto su ovo činjenice koje verovatno mnogi ne znaju. Znači, zašto muslimani podržavaju Predlog ovog našeg zakona. Evo šta je 1943. godine zapisao Mustafa Mualić, muslimanski prvak iz Livna: "Mogu vam reći da mi muslimani nismo imali boljeg i sigurnijeg zaštitnika od generala Draže Mihailovića. Muslimansko pitanje, ovaj naš prijatelj i zaštitnik, ne postavlja na osnovi političko-partijskog posmatranja, nego ga postavlja samo na nacionalnu osnovu i kao takvo i želi ga rješavati, bez postavljanja uslova da nosimo naziv ma kakvog cveća, ma kakve srčike i ma kakve kičme. Ono što čiča Draža reče, ono što obeća, na šta se obaveže i kako zaključi, ono mora da se ispuni, pa makar i mrtvom glavom. U ovog čoveka riječ je skuplja i čast je viša od života".
Ono što gospodin Anđelković zaboravlja da kaže, a to je da je posle oktobra 1944. godine najveće stratište bilo Beograd, Čačak, Šabac, Leskovac i Pirot i da su oslobodioci, bez milosti, kao vlast, dakle, kao država, ubili preko 100.000 ljudi. Takođe, zaboravlja da kaže da je 29. decembra 1945. godine održan Politbiro CK KPJ, na kome je Tito naredio Đilasu i Rankoviću da obustave ubijanje u Srbiji, jer se u Srbiji više niko ne plaši smrti. To je istina i to je fakat, i sve drugo je stvar proizvoljnih interpretacija.

Povređen je član 100. Poslovnika Narodne skupštine. Osećam se vrlo povređena kao poslanik SPO, a čiji je predsednik Vuk Drašković.
Razumem gospodina Dačića što je ovoliko ostrašćen. Razumem, a niste izneli, gospodine Dačiću, ništa što gospodin Drašković sam nije govorio u intervjuima koje je davao. On je obrazložio zašto je upisano da je rođen 29. novembra i on nije skrivao da je njegova porodica partizanska bila.
Znači, isto tako neću skrivati da je porodica mog oca bila partizanska, a porodica moje majke je bila ravnogorska. Ne mogu biti partizan ni četnik, mene interesuje da budemo jedna normalna zemlja, u kojoj ćemo normalno se dogovarati i sarađivati na najbitnijim nacionalnim stvarima.
Razumem gospodina Dačića što je toliko gnevan u odnosu na gospodina Draškovića. Gospodin Drašković je jedini preživeli svedok komunističkog načina obračuna sa političkim neistomišljenicima.
Takođe, moram još nešto da kažem što gospodin Dačić ne zna. Godine 1953, u ekspozeu koji je dao Narodnoj skupštini, Ranković je rekao da je kroz Oznu i Udbu od oktobra 1944. godine do kraja 1947. godine prošlo 3,5 miliona ljudi na prostorima SFRJ. Znači, ništa dalje, samo fakti.

Uvaženo predsedništvo, ministre, poštovani poslanici, jedan od najvećih problema našeg društva, mnogo veći od onog koji imamo u obrazovanju ili u zdravstvu, svakako je neefikasnost pravosudnog sistema.
Pre nego što bilo šta kažem, želim da uložim protest što ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku nije mnogo ranije došao na dnevni red ove skupštine.
Na osnovu člana 86. stav 3. Poslovnika o radu, predložila sam da prva tačka dnevnog reda današnje sednice bude izmena i dopuna Zakona o krivičnom postupku, da se ne bi desilo da zbog proceduralnih propusta već 2. septembra na slobodu budu pušteni izvršioci najtežih krivičnih dela atentata i četvrostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali.
Takođe, usvajanjem izmena i dopuna zakona koji je pred nama sprečava se da ... Ja se zaista izvinjavam i molim za malo tišine, budući da se prvi put obraćam ovom parlamentu. Ponoviću vam ispočetka.
Usvajanjem izmena i dopuna zakona koji je pred nama sprečava se već viđena opstrukcija sudskih procesa ubicama predsednika Demokratske stranke gospodina Zorana Đinđića i Ivana Stambolića stalnim zahtevima odbrane za izuzećem sudija i tužilaca.
Iskreno verujem da u ovoj skupštini ne postoji nijedan poslanik koji podržava zločin, kao da ne postoji ni poslanička grupa kojoj nije stalo da pravda konačno trijumfuje nad zločinom.
Zato očekujem da će zahtev SPO-a biti jednoglasno podržan. Hvala vam.