Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani narodni poslanici, samo bih hteo da dam kratak komentar ili osvrt na ovaj amandman zato što je on šire otvorio neka pitanja.
Predloženi amandman, koji nismo prihvatili, nismo prihvatili iz sledećeg razloga. Malopre je i sam narodni poslanik pomenuo drugu situaciju gde je moguće da se to dogodi. Kada je neko na primer povređen na radu, pa mu ovaj neko kaže - e, što nisi koristio sredstva zaštite itd.
Dakle, hoću da kažem da ne može i ne treba zakon da reguliše samo jednu situaciju, nego on na jednom širem nivou pokušava da reguliše sve slične situacije i zato mi nismo ovaj amandman prihvatili, i to na osnovu određenih konsultacija takođe sa organizacijama i invalidskim i boračkim, jer tačka 2. stava (4) ovog člana kaže - ako se prema diskriminisanom očigledno ponižavajuće postupa, isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti.
Znači, naše je mišljenje i uverenje da smo ovim rešenjem praktično obuhvatili i ono što želi predlagač ovog amandmana, ali i mnoge druge situacije koje uopšte ovaj amandman ne predviđa, dakle, sve situacije koje smo mogli ili možemo da predvidimo, a kada se radi o tome da se na neki način invalidnom licu stavlja na teret samo to što je invalid, u bilo kojim varijantama.
Dalje, radi se o tome da smo smatrali da je stavom (4) tačka 2. ovog člana to obuhvaćeno. Ovo pre svega naglašavam zbog toga što naravno da predlagač ne smatra da je odgovarajuće ponašanje kada se ratnom vojnom invalidu prigovara na ovaj ili onaj način, što je ovde rečeno: da ide tamo ko ga je poslao i slično tome. To jednostavno nije stav predlagača, nego se radi o jednoj vrlo konkretnoj stvari da smo, pripremajući ovakav jedan zakon, želeli da obuhvatimo sve zamislive situacije.
I to se ne odnosi samo na situaciju ratnih vojnih invalida, nego i drugih mogućih situacija gde se invalidu prebacuje sama invalidnost iz bilo kog razloga, na bilo koji način.
Još jedna samo napomena. Dakle, stavom (5) ovog člana 6. mi smo zaista učinili još dve stvari. Pored samog čina diskriminacije, želimo da zabranimo ili sankcionišemo još dva ponašanja: navođenje na diskriminaciju, kada se podstiče i kada se pomaže. Znači, situacije podsticanja i pomaganja takođe smo želeli da regulišemo. Mislim da je to normalno, da je to dobro rešenje, jednostavno zato što vrlo često će biti sam taj čin diskriminacije rezultat određenog stava ili naredbe nadređenog tom nekom zaposlenom u mnogim situacijama.
Dakle, ukoliko ne bismo obuhvatili i samo podsticanje ili pomaganje, onda praktično ne bismo obuhvatili u stvari vrlo često glavne krivce za određeno ponašanje kada govorimo o diskriminisanju. Prosto, ovo uslovno rečeno proširenje je bilo nužno da bismo obuhvatili sve vinovnike, pa pre svega vrlo često ključne vinovnike, šefove, direktore, upravu itd, a ne samo nekog neposrednog službenika ili radnika koji vrši čin diskriminacije na osnovu nečijeg naloga, naredbe ili stava.
Mislim da je to važno i da je sa ovim objašnjenjima jasno otprilike koje smo mi stavove kao predlagač ovog zakona imali.
Hteo bih još da dam dve informacije poslanicima i javnosti. Kada je u pitanju ovaj zakon, Odbor za rad skupštinski je predložio dva, odnosno tri amandmana koje smo mi kao Vlada prihvatili, čime su ti amandmani postali sastavni deo zakona. Na dva bih skrenuo pažnju, jer mislim da su važna i delom su bili predmet razgovora u ovoj skupštini kada je bila načelna rasprava o ovom zakonu.
Prvi amandman koji je Odbor za rad predložio, a Vlada prihvatila, jeste amandman kojim se u zakon unose kaznene odredbe. Dakle, zakon nije imao kaznene odredbe u svom predlogu, prihvatili smo amandman koji u više članova predviđa kaznene odredbe u slučaju ponašanja suprotnog pojedinim odredbama ovog zakona.
I, drugi značajan amandman koji je Odbor za rad usvojio, a Vlada prihvatila, jeste takođe amandman kojim je, kad se radi o dve mere koje se preduzimaju, pomeren rok za primenu na prvi 1. januar 2007. Dakle, jednostavno radi se o nekim merama koje po prirodi stvari ne mogu da se sprovedu osam dana po stupanju na snagu zakona, nego treba određeni period.
To su mere za stvaranje službe podrške, dakle radi se o tome šta treba da se uradi u lokalnoj samoupravi, lokalnoj zajednici. Treba period, zato je 1. januar 2007. I druge mere za stvaranje pristupačnog okruženja, dakle, prosto dajemo prostor i vreme da i lokalne samouprave, lokalna vlast u svojim planovima predvidi i sredstva i način na koji će pristupiti stvaranju pristupačnog okruženja.
Primena te dve mere počinje od 1. januara 2007. godine, prosto je to logično i potrebno, a uz to predviđene su kaznene odredbe na onim članovima gde smo smatrali da za to postoji opravdanje. Evo toliko i zahvaljujem se.
Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, uzeo sam reč samo zato da bih dao informacije koje mislim da su važne.
Pošto je ovde rečeno za ovom govornicom da Zakon o mirnom rešavanju sporova ne daje rezultate, ne daje efekte, jer spada u nepotrebne zakone, prosto želim da dam informaciju zbog javnosti da je do ovog trenutka blizu hiljadu sporova završeno pred agencijom koja radi taj posao i da se nadam da će u narednom periodu, pošto ćemo vršiti određene kampanje među radnicima i poslodavcima, biti mnogo više hiljada radnih sporova rešenih pred tom agencijom.
To je neuporedivo bolje i za radnike i za poslodavce, jer sporovi tamo traju od 15 dana do dva meseca, umesto od 15 meseci do pet godina ili slično tome, kako je u redovnim sporovima pred redovnim sudovima. Dakle, ovo želim da naglasim: ne da taj zakon ima smisla, nego daje sasvim dobre rezultate, a u procesu dalje implementacije očekujemo još daleko bolje rezultate, gde je u najboljem interesu i radnika i poslodavaca u Srbiji.
Druga napomena, koju želim takođe da kažem, da naravno da smo mi ovde usvojili zakon kojim smo stvorili sistem u kome politika zarada u Srbiji treba da se vodi putem zaključivanja kolektivnih ugovora. Država je uradila ono što je do nje, ali sada nešto moraju da urade i sindikati, i poslodavci, i radnici. To je deo posla koji ne može država umesto njih da radi i da organizuje sindikate ili slično tome, da i tu ne bi bilo zabune.
Treće, što želim da kažem, jeste svakako da nama predstoji ozbiljan posao i on će dugo trajati: to je implementacija propisa koje smo donosili i koje ćemo donositi.
Zarad javnosti Srbije takođe da dam još jednu informaciju. Kada govorimo o koracima prema EU i evropskim integracijama, postoje dva jasno odeljena dela posla. Prvi je donošenje potrebnih propisa da bi se standardi postigli; i drugi, kvalitetniji i teži deo posla jeste njihova implementacija i primena u praksi. Sada smo u toj fazi. Toliko i zahvaljujem.
Drago mi je što je ovaj zakonski predlog dobio većinsku podršku u ovoj skupštini. Biće usvojen i nadam se da će svi poslanici glasati za njega, bez obzira na određene primedbe. Mislim da je veoma značajno da ovaj sistemski zakon bude usvojen i da u suštini pokrene taj proces aktivnosti u okviru društva na rešavanju problema koji se tiču primene ovih odredaba.
Mogao bih ovde da govorim o više slučajeva ili primera diskriminacije u konkretnom životu, ali prosto vreme je isteklo i sa druge strane čini mi se da svi vi ovde u suštini znate za te pojave. To naglašavam zbog potrebe da imamo u vidu, pošto je bilo dilema u izlaganjima da li nam je potreban zakon i slično tome. Mislim da je potpuno jasno da je ovakav zakon neophodan.
Mislim da ovim intervencijama, prihvatanjem amandmana i definisanjem prekršajnih odredbi u ovom zakonu, takođe da smo predvideli rešenja koja mislim da su dobra. Sve u svemu, ovaj zakon je prvi korak. Sledi vrlo brzo zakon koji će biti pred vama i danas je dosta bilo priče o tome, to je zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, koji će vrlo konkretno određenu materiju uređivati u pravcu pozitivne diskriminacije kada se radi o ovoj grupaciji stanovništva Srbije, kao i niz drugih propisa koje ćemo u međuvremenu predložiti, a na kojima se radi u okviru Vlade.
Bila je ovde još jedna tema otvorena, a to je pitanje gde su zaštitne radionice u Srbiji. U okviru zakona koji sam pomenuo (o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom) biće konačno uređeno pitanje zaštitnih radionica i DES-ova, i to u više pravaca. U Srbiji inače sada ima 62 invalidska preduzeća, od čega 22 onoga što zovemo DES, 35 zaštitnih radionica.
Dakle, u svakom slučaju ta materija će, što je ovde rečeno da postoji potreba, biti uređena u toku ovog proleća nizom zakonskih odredbi, tako da mislim da je potpuno jasno da Vlada Republike Srbije pridaje poseban i konkretan značaj potrebi da se u Srbiji konačno na valjan način uredi položaj osoba sa invaliditetom, da se njihov položaj unapredi i da oni u određenom vremenskom periodu, uz napore svih, postanu zaista ravnopravni građani društva, ne samo na nivou ideologije i floskula, nego stvarno.
Naime, Vlada nema nameru i ne želi ni ovu temu da zloupotrebljava u političke svrhe, nego jednostavno ovo razume kao potrebu da deluje u interesu građana Srbije. Rasprave koje su vođene u Skupštini pokazuju da svi poslanici praktično to razumeju, prihvataju i podržavaju i mislim da je to dobar osnov da u narednom periodu uspešno realizujemo ove aktivnosti.
Još jedna napomena koja nema veze sa ovim zakonom, ali prosto me je isprovocirala ova rasprava, pominjanje čuvenog Trgovišta. Pre godinu i kusur išao sam i obilazio to Trgovište u svojim redovnim aktivnostima, video svu sirotinju i muku koja tamo postoji. Nažalost ne samo u Trgovištu nego u još jednom broju gradova u Srbiji jedino što prima platu to je ono što prima platu od države. Znači, obrazovanje, zdravstvo, lokalna privreda je u užasno teškom stanju.
I jednu stvar bih pomenuo, šta su mi tamo rekli ljudi kada sam razgovarao, gde vide spas za njih tamo. Oni spas vide za sebe u tome da se otvori granični prelaz. Oni računaju kada bi se tamo otvorio granični prelaz prema Makedoniji da bi ceo taj deo, onaj desno od Vranja, da bi sve živnulo. Nezavisno od drugoga, koristim priliku da ovde to kažem, i mislim da su ljudi u pravu, i hajde da svi zajedno pomognemo da se otvori granični prelaz prema Makedoniji i da ceo taj kraj Srbije pomogne kroz to da ekonomski oživi, ne bih u drugo ulazio.
Mi nažalost u Srbiji imamo još opština koje zovemo devastirana područja, kako se to kaže stranim jezikom, u stvari vrlo osiromašenih opština, nije samo Trgovište, i Lebane i mnoga druga, Bojnik i slična, u koja se ide. Konkretno u vezi Trgovišta, uz sve ovo što će biti rečeno, sada je to politička tema, sugerišem da svi pomognemo da ono što oni vide kao problem da se otvori granični prelaz i da ta opština živne.
Inače ćemo doživeti jednu stvar jako lošu i taj proces već teče, a to je, podsetio bih ovde, da iz takvih krajeva Srbije je u toku proces napuštanja stanovništva.
Nama se u određenim opštinama smanjuje ozbiljno apsolutni broj stanovništva, i ako se tako tvari budu nastavile, u nekom ne tako dalekom periodu, ne samo u Trgovištu, neće više biti nikog tamo da živi, biće pusta zemlja. Zato mislim da je pravo pitanje, prava tema, i Vlada RS ima nameru to da uradi, jeste da pomogne ekonomskim merama da tamo narod ostane da živi. Toliko i zahvaljujem se.