Poštovani narodni poslanici, samo bih hteo da dam kratak komentar ili osvrt na ovaj amandman zato što je on šire otvorio neka pitanja.
Predloženi amandman, koji nismo prihvatili, nismo prihvatili iz sledećeg razloga. Malopre je i sam narodni poslanik pomenuo drugu situaciju gde je moguće da se to dogodi. Kada je neko na primer povređen na radu, pa mu ovaj neko kaže - e, što nisi koristio sredstva zaštite itd.
Dakle, hoću da kažem da ne može i ne treba zakon da reguliše samo jednu situaciju, nego on na jednom širem nivou pokušava da reguliše sve slične situacije i zato mi nismo ovaj amandman prihvatili, i to na osnovu određenih konsultacija takođe sa organizacijama i invalidskim i boračkim, jer tačka 2. stava (4) ovog člana kaže - ako se prema diskriminisanom očigledno ponižavajuće postupa, isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti.
Znači, naše je mišljenje i uverenje da smo ovim rešenjem praktično obuhvatili i ono što želi predlagač ovog amandmana, ali i mnoge druge situacije koje uopšte ovaj amandman ne predviđa, dakle, sve situacije koje smo mogli ili možemo da predvidimo, a kada se radi o tome da se na neki način invalidnom licu stavlja na teret samo to što je invalid, u bilo kojim varijantama.
Dalje, radi se o tome da smo smatrali da je stavom (4) tačka 2. ovog člana to obuhvaćeno. Ovo pre svega naglašavam zbog toga što naravno da predlagač ne smatra da je odgovarajuće ponašanje kada se ratnom vojnom invalidu prigovara na ovaj ili onaj način, što je ovde rečeno: da ide tamo ko ga je poslao i slično tome. To jednostavno nije stav predlagača, nego se radi o jednoj vrlo konkretnoj stvari da smo, pripremajući ovakav jedan zakon, želeli da obuhvatimo sve zamislive situacije.
I to se ne odnosi samo na situaciju ratnih vojnih invalida, nego i drugih mogućih situacija gde se invalidu prebacuje sama invalidnost iz bilo kog razloga, na bilo koji način.
Još jedna samo napomena. Dakle, stavom (5) ovog člana 6. mi smo zaista učinili još dve stvari. Pored samog čina diskriminacije, želimo da zabranimo ili sankcionišemo još dva ponašanja: navođenje na diskriminaciju, kada se podstiče i kada se pomaže. Znači, situacije podsticanja i pomaganja takođe smo želeli da regulišemo. Mislim da je to normalno, da je to dobro rešenje, jednostavno zato što vrlo često će biti sam taj čin diskriminacije rezultat određenog stava ili naredbe nadređenog tom nekom zaposlenom u mnogim situacijama.
Dakle, ukoliko ne bismo obuhvatili i samo podsticanje ili pomaganje, onda praktično ne bismo obuhvatili u stvari vrlo često glavne krivce za određeno ponašanje kada govorimo o diskriminisanju. Prosto, ovo uslovno rečeno proširenje je bilo nužno da bismo obuhvatili sve vinovnike, pa pre svega vrlo često ključne vinovnike, šefove, direktore, upravu itd, a ne samo nekog neposrednog službenika ili radnika koji vrši čin diskriminacije na osnovu nečijeg naloga, naredbe ili stava.
Mislim da je to važno i da je sa ovim objašnjenjima jasno otprilike koje smo mi stavove kao predlagač ovog zakona imali.
Hteo bih još da dam dve informacije poslanicima i javnosti. Kada je u pitanju ovaj zakon, Odbor za rad skupštinski je predložio dva, odnosno tri amandmana koje smo mi kao Vlada prihvatili, čime su ti amandmani postali sastavni deo zakona. Na dva bih skrenuo pažnju, jer mislim da su važna i delom su bili predmet razgovora u ovoj skupštini kada je bila načelna rasprava o ovom zakonu.
Prvi amandman koji je Odbor za rad predložio, a Vlada prihvatila, jeste amandman kojim se u zakon unose kaznene odredbe. Dakle, zakon nije imao kaznene odredbe u svom predlogu, prihvatili smo amandman koji u više članova predviđa kaznene odredbe u slučaju ponašanja suprotnog pojedinim odredbama ovog zakona.
I, drugi značajan amandman koji je Odbor za rad usvojio, a Vlada prihvatila, jeste takođe amandman kojim je, kad se radi o dve mere koje se preduzimaju, pomeren rok za primenu na prvi 1. januar 2007. Dakle, jednostavno radi se o nekim merama koje po prirodi stvari ne mogu da se sprovedu osam dana po stupanju na snagu zakona, nego treba određeni period.
To su mere za stvaranje službe podrške, dakle radi se o tome šta treba da se uradi u lokalnoj samoupravi, lokalnoj zajednici. Treba period, zato je 1. januar 2007. I druge mere za stvaranje pristupačnog okruženja, dakle, prosto dajemo prostor i vreme da i lokalne samouprave, lokalna vlast u svojim planovima predvidi i sredstva i način na koji će pristupiti stvaranju pristupačnog okruženja.
Primena te dve mere počinje od 1. januara 2007. godine, prosto je to logično i potrebno, a uz to predviđene su kaznene odredbe na onim članovima gde smo smatrali da za to postoji opravdanje. Evo toliko i zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, uzeo sam reč samo zato da bih dao informacije koje mislim da su važne.
Pošto je ovde rečeno za ovom govornicom da Zakon o mirnom rešavanju sporova ne daje rezultate, ne daje efekte, jer spada u nepotrebne zakone, prosto želim da dam informaciju zbog javnosti da je do ovog trenutka blizu hiljadu sporova završeno pred agencijom koja radi taj posao i da se nadam da će u narednom periodu, pošto ćemo vršiti određene kampanje među radnicima i poslodavcima, biti mnogo više hiljada radnih sporova rešenih pred tom agencijom.
To je neuporedivo bolje i za radnike i za poslodavce, jer sporovi tamo traju od 15 dana do dva meseca, umesto od 15 meseci do pet godina ili slično tome, kako je u redovnim sporovima pred redovnim sudovima. Dakle, ovo želim da naglasim: ne da taj zakon ima smisla, nego daje sasvim dobre rezultate, a u procesu dalje implementacije očekujemo još daleko bolje rezultate, gde je u najboljem interesu i radnika i poslodavaca u Srbiji.
Druga napomena, koju želim takođe da kažem, da naravno da smo mi ovde usvojili zakon kojim smo stvorili sistem u kome politika zarada u Srbiji treba da se vodi putem zaključivanja kolektivnih ugovora. Država je uradila ono što je do nje, ali sada nešto moraju da urade i sindikati, i poslodavci, i radnici. To je deo posla koji ne može država umesto njih da radi i da organizuje sindikate ili slično tome, da i tu ne bi bilo zabune.
Treće, što želim da kažem, jeste svakako da nama predstoji ozbiljan posao i on će dugo trajati: to je implementacija propisa koje smo donosili i koje ćemo donositi.
Zarad javnosti Srbije takođe da dam još jednu informaciju. Kada govorimo o koracima prema EU i evropskim integracijama, postoje dva jasno odeljena dela posla. Prvi je donošenje potrebnih propisa da bi se standardi postigli; i drugi, kvalitetniji i teži deo posla jeste njihova implementacija i primena u praksi. Sada smo u toj fazi. Toliko i zahvaljujem.

Drago mi je što je ovaj zakonski predlog dobio većinsku podršku u ovoj skupštini. Biće usvojen i nadam se da će svi poslanici glasati za njega, bez obzira na određene primedbe. Mislim da je veoma značajno da ovaj sistemski zakon bude usvojen i da u suštini pokrene taj proces aktivnosti u okviru društva na rešavanju problema koji se tiču primene ovih odredaba.
Mogao bih ovde da govorim o više slučajeva ili primera diskriminacije u konkretnom životu, ali prosto vreme je isteklo i sa druge strane čini mi se da svi vi ovde u suštini znate za te pojave. To naglašavam zbog potrebe da imamo u vidu, pošto je bilo dilema u izlaganjima da li nam je potreban zakon i slično tome. Mislim da je potpuno jasno da je ovakav zakon neophodan.
Mislim da ovim intervencijama, prihvatanjem amandmana i definisanjem prekršajnih odredbi u ovom zakonu, takođe da smo predvideli rešenja koja mislim da su dobra. Sve u svemu, ovaj zakon je prvi korak. Sledi vrlo brzo zakon koji će biti pred vama i danas je dosta bilo priče o tome, to je zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, koji će vrlo konkretno određenu materiju uređivati u pravcu pozitivne diskriminacije kada se radi o ovoj grupaciji stanovništva Srbije, kao i niz drugih propisa koje ćemo u međuvremenu predložiti, a na kojima se radi u okviru Vlade.
Bila je ovde još jedna tema otvorena, a to je pitanje gde su zaštitne radionice u Srbiji. U okviru zakona koji sam pomenuo (o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom) biće konačno uređeno pitanje zaštitnih radionica i DES-ova, i to u više pravaca. U Srbiji inače sada ima 62 invalidska preduzeća, od čega 22 onoga što zovemo DES, 35 zaštitnih radionica.
Dakle, u svakom slučaju ta materija će, što je ovde rečeno da postoji potreba, biti uređena u toku ovog proleća nizom zakonskih odredbi, tako da mislim da je potpuno jasno da Vlada Republike Srbije pridaje poseban i konkretan značaj potrebi da se u Srbiji konačno na valjan način uredi položaj osoba sa invaliditetom, da se njihov položaj unapredi i da oni u određenom vremenskom periodu, uz napore svih, postanu zaista ravnopravni građani društva, ne samo na nivou ideologije i floskula, nego stvarno.
Naime, Vlada nema nameru i ne želi ni ovu temu da zloupotrebljava u političke svrhe, nego jednostavno ovo razume kao potrebu da deluje u interesu građana Srbije. Rasprave koje su vođene u Skupštini pokazuju da svi poslanici praktično to razumeju, prihvataju i podržavaju i mislim da je to dobar osnov da u narednom periodu uspešno realizujemo ove aktivnosti.
Još jedna napomena koja nema veze sa ovim zakonom, ali prosto me je isprovocirala ova rasprava, pominjanje čuvenog Trgovišta. Pre godinu i kusur išao sam i obilazio to Trgovište u svojim redovnim aktivnostima, video svu sirotinju i muku koja tamo postoji. Nažalost ne samo u Trgovištu nego u još jednom broju gradova u Srbiji jedino što prima platu to je ono što prima platu od države. Znači, obrazovanje, zdravstvo, lokalna privreda je u užasno teškom stanju.
I jednu stvar bih pomenuo, šta su mi tamo rekli ljudi kada sam razgovarao, gde vide spas za njih tamo. Oni spas vide za sebe u tome da se otvori granični prelaz. Oni računaju kada bi se tamo otvorio granični prelaz prema Makedoniji da bi ceo taj deo, onaj desno od Vranja, da bi sve živnulo. Nezavisno od drugoga, koristim priliku da ovde to kažem, i mislim da su ljudi u pravu, i hajde da svi zajedno pomognemo da se otvori granični prelaz prema Makedoniji i da ceo taj kraj Srbije pomogne kroz to da ekonomski oživi, ne bih u drugo ulazio.
Mi nažalost u Srbiji imamo još opština koje zovemo devastirana područja, kako se to kaže stranim jezikom, u stvari vrlo osiromašenih opština, nije samo Trgovište, i Lebane i mnoga druga, Bojnik i slična, u koja se ide. Konkretno u vezi Trgovišta, uz sve ovo što će biti rečeno, sada je to politička tema, sugerišem da svi pomognemo da ono što oni vide kao problem da se otvori granični prelaz i da ta opština živne.
Inače ćemo doživeti jednu stvar jako lošu i taj proces već teče, a to je, podsetio bih ovde, da iz takvih krajeva Srbije je u toku proces napuštanja stanovništva.
Nama se u određenim opštinama smanjuje ozbiljno apsolutni broj stanovništva, i ako se tako tvari budu nastavile, u nekom ne tako dalekom periodu, ne samo u Trgovištu, neće više biti nikog tamo da živi, biće pusta zemlja. Zato mislim da je pravo pitanje, prava tema, i Vlada RS ima nameru to da uradi, jeste da pomogne ekonomskim merama da tamo narod ostane da živi. Toliko i zahvaljujem se.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, imam zadovoljstvo da vam izložim osnovna rešenja iz predloga zakona koji je u suštini potpuno nov za naš pravni sistem.
Ovaj zakon spada u jedan broj antidiskriminatorskih zakona koji će, takođe, biti u narednom periodu prisutni u ovoj skupštini. Istovremeno, on je deo šireg projekta aktivnosti koje ovo društvo i ova država treba da preduzimaju ne samo u zaštiti osoba sa invaliditetom, nego, pre svega u njihovom uključivanju u normalan društveni život.
Zato će ovaj zakon biti vrlo skoro praćen jednim drugim zakonom, a to je zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, i to zajedno treba posmatrati kao jednu vrstu celine.
Ovaj zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, o kome ćemo danas ovde govoriti, vrlo često se kaže da su antidiskriminatorski zakoni, između ostalog, pitanje postizanja određenih standarda u skladu sa već postojećim standardima u okviru Evropske unije. Međutim, ukazao bih na činjenicu da donošenje ovakvog zakona stoji kao obaveza i prema našim pravnim aktima.
Na prvom mestu, ukazao bih na Ustav Republike Srbije, u kome je potpuno jasno definisano da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje i invalidsku zaštitu. Pored Ustava Republike Srbije, i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja je, takođe, usvojena, pored ostalog definiše da je zabranjena svaka neposredna ili posredna diskriminacija po bilo kom osnovu, a pored ostalog i po osnovu psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Dakle, ova dva, rekao bih, ključna pravna akta, Ustav Republike Srbije i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, upućuju ovu skupštinu da prihvati ovaj zakon. Međutim, ukazao bih na još jednu vrlo važnu stvar, a to je da u srpskom društvu, u Srbiji prema procenama ima oko 10% stanovništva koje spada u grupu onih koji imaju određene oblike psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ovde takođe govorimo o grupaciji našeg stanovništva, to je negde između 700 i 800 hiljada ljudi, građana Republike Srbije, koji imaju potrebu da im pomognemo da dostojanstvenije žive, a dostojanstvenije će živeti, pre svega, ako postignemo dve stvari: jedno je da sprečimo svaki oblik neposredne ili posredne diskriminacije, i drugo, a što je jednako važno i sastavni deo je toga, da se obezbedi njihovo uključivanje u svet rada i u društvo.
Zapravo, treba da pređemo jedan veliki put, a pre svega u svojim glavama, od toga da se osobe sa invaliditetom treba stideti, te da imati neki psihički ili fizički invaliditet jeste nešto zbog čega treba da osećaju sramotu oni koji imaju tako nešto. Istovremeno, da društvo tu veoma veliku grupaciju ne gura od sebe, ne marginalizuje, ne sklanja. Prosto, da ih ne čini nevidljivima i da čitav odnos prema njima bude takav gde mi na određen način dajemo određena socijalna davanja i slično tome, a u stvari gledamo da to sklonimo od sebe. Prosto da sklonimo iz fokusa društva i da sklonimo iz javnosti čitavu tu problematiku.
Dakle, nas tek očekuje posao, i donošenje ovog zakona i njegovo usvajanje, a verujem da će ova skupština da ga usvoji, jeste samo prvi korak u aktivnostima koje treba da preduzmemo kao društvo u celini kako bi, pre svega, promenili svest o ovom problemu, kako bismo promenili u glavama odnos prema ovoj problematici.
Najbolji zakoni koje možemo doneti ovde mogu ostati mrtvo slovo na papiru ukoliko zapravo ne postoji društvena svest o tome da je to nešto što je zaista potrebno uraditi, da je to nešto što je poželjno uraditi.
Mislim da je dobro što će Srbija sada biti prva zemlja, praktično, u ovom regionu koja će doneti ovakav zakon. Mislim da je dobro da Srbija, pored toga što je prošle godine ocenjeno da je lider u reformama, treba da bude i lider u humanizmu, mislim da je to jako važno, jer bilo kakvi ekonomski uspesi i rezultati, bez toga da budu praćeni porastom humanizma, vremenom gube smisao i u suštini postaju kontraproduktivni. Zato mislim da je dobro što je Srbija prva zemlja u regionu koja će usvajanjem ovog zakona zauzeti potpuno jasan stav prema ovom problemu.
Moram reći da je u prethodne dve godine prvi put u okviru ove vlade formiran poseban sektor, u okviru mog ministarstva, koji se bavi upravo položajem i zaštitom osoba sa invaliditetom. Sama ta činjenica govori o tome da posvećujemo posebnu pažnju ovom pitanju i na neki način zakon koji je pred vama danas i zakoni koji će biti pred vama sutra i prekosutra, jesu, u suštini, rezultat te dvogodišnje aktivnosti u okviru ovog ministarstva i ove vlade na poboljšavanju položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Pored ostalog, u ovom trenutku se radi i strategija kojom će se definisati aktivnosti u narednom periodu kada se govori o položaju osoba sa invaliditetom. Dakle, u suštini postoje dva akta. Jedan je ovaj zakon o kome ćemo danas govoriti i drugo je strategija na kojoj radimo i koja takođe treba da dovede nizom aktivnosti do promena odnosa društva, pre svega, prema ovome, a samim tim i do promene položaja samih lica o kojima govorimo.
Takođe, potrebno je da svi zajedno imamo u vidu da je Generalna skupština UN 1993. godine usvojila standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti osoba sa invaliditetom. Početkom 1995. godine Vlada Savezne Republike Jugoslavije je potpisala ta standardna pravila UN. U ovom trenutku u svetu je prisutna posebna aktivnost na izradi jedne konvencije UN za promovisanje i zaštitu prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom.
Ta aktivnost UN je počela 2001. godine na predlog Meksika i od tada, a evo pet godina, traje intenzivan rad na donošenju te konvencije koja, kada bude bila usvojena, treba da bude temelj jednog novog pristupa u celom svetu o ovoj problematici. Moram reći i izraziti lično zadovoljstvo što u radu na ovoj konvenciji u ad-hok komitetu UN su neprekidno prisutni predstavnici naše zemlje, od 2003. godine su aktivni. Održano je sedam sesija u vezi toga i na svim tim sastancima su bili prisutni i naši predstavnici.
Ta naša veoma velika aktivnost u okviru rada na ovoj konvenciji dovela je do jednog priznanja da je nedavno, u martu, Beograd bio domaćin regionalnog konstitutivnog sastanka u okviru UN u Beogradu, a koji se tiče ove teme. To je bila jedna vrsta priznanja onome što su Srbija i državna zajednica Srbija i Crna Gora radile u ovom periodu po ovom pitanju.
Ovim zakonom se u opštem režimu uređuje, pre svega, zabrana diskriminacije po osnovu invalidnosti, zatim posebni slučajevi diskriminacije osoba sa invaliditetom, postupak zaštite osoba izloženih diskriminaciji i mere koje se preduzimaju radi postizanja ravnopravnosti i socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom.
Zapravo sve ovo što radimo u ovom zakonu i u onom koji će biti uskoro ovde jeste jedan napor da dovedemo do tog stanja da osobe sa invaliditetom u Srbiji dođu u situaciju da mogu i da se obrazuju i da rade, i ako im to omogućimo one će onda imati život dostojan čoveka. Sve ovo što radimo jeste zapravo to.
Načela na kojima se zasniva ovaj zakon jeste zabrana diskriminacije, poštovanje ljudskih prava i dostojanstva, uključenost osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi, uključenost osoba sa invaliditetom u sve procese u kojima se odlučuje o njihovim pravima. Dakle suština, pored ostalog, jeste da se oni o kojima se radi pitaju o tome kako treba da bude.
Znači ono što smo i radili inače ove dve godine kao ministarstvo jeste da u najvećoj meri uključimo zapravo njih u sve ono što radimo, jer koga ćemo pre pitati nego njih o tome šta treba da uradimo da bi njima bilo bolje. Mislim da je to jedna vrlo važna stvar.
Prilikom određivanja pojma diskriminacije i diskriminatorskog postupanja, koristi se u definicija iz međunarodnih dokumenata i uporednog prava. Ono što mislim takođe da je ovde bitno da naglasim da zakon definiše oblik diskriminacije, i to tri oblika, znači neposredna diskriminacija, posredna diskriminacija i povreda načela jednakih prava i obaveza.
Inače, 2006. godina, što se tiče ovog ministarstva, ove vlade i ove države, biće godina jednakih šansi, tako smo je i definisali, tako ćemo čitave godine raditi zapravo na promociji prava osoba sa invaliditetom.
Zakonom su takođe definisani teški oblici diskriminacije. U te teške oblike diskriminacije spadaju izazivanje i podsticanje neravnopravnosti i netrpeljivosti prema osobama sa invaliditetom. I drugo, propagiranje ili smišljeno vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti u postupcima pred tim organima, putem javnih glasila, u političkom životu, prilikom pružanja javnih usluga, u oblasti radnih odnosa, obrazovanja, kulture i u drugim delatnostima.
Naravno, zakonom je definisana i zabrana ispisivanja i isticanja diskriminatorskih poruka i simbola. U trećem delu zakona su definisani posebni slučajevi diskriminacije. Kao takvi definisani su, prvo, diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, jer ako išta treba da uradimo to je da taj odnos diskriminatorski ukinemo tamo gde je to najvidljivije, u organima javne vlasti.
Kako mi drugima da pričamo da ne treba tako da se ponašaju ako u Vladi ili u Skupštini ili u takvim institucijama postoje oblici diskriminacije. Onda smo potpuno neuverljivi, potpuno neverodostojni ako tako nešto radimo. Zato se na prvom mestu ističe zabrana ove diskriminacije u postupcima pred organima javne vlasti.
Drugo, zabrana diskriminacije u vezi sa udruženjima. Treće, diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Ovde bih jednu stvar pomenuo, uskoro će u ovoj skupštini biti jedan zakon koji sasvim drugu materiju reguliše, ali smo dogovorili da tu uđe takođe jedna odredba ili više odredbi kojim ćemo Srbiju u narednom periodu učiniti pristupačnom za osobe sa invaliditetom.
To je zakon o građenju i izgradnji, koji će ovde biti prisutan, i tamo smo uneli te odredbe koje u narednom periodu treba da dovedu do toga da osoba sa invaliditetom kada treba na primer da koristi zdravstvenu zaštitu, da uopšte može da uđe u dom zdravlja, kada treba da neko drugo svoje pravo ostvaruje, da uopšte može da uđe u tu ustanovu. Dakle mislim da je to jedna vrlo važna stvar. Vrlo je bitno znači da, kada ovo govorimo, eliminišemo diskriminaciju u vezi sa zdravstvenim uslugama, koja ima razne svoje forme, od odbijanja da se postavi dijagnoza do drugih.
Zatim, mislim da je jako važno takođe da se eliminiše diskriminacija u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. Nažalost, ima takvih slučajeva gde u stvari osobe sa invaliditetom ne mogu da prođu kroz vaspitno-obrazovni proces, a samim tim su onda oni i dodatno hendikepirani. Moram reći da smo mi u ovom periodu od dve godine pored ostalog uspeli da obezbedimo za osobe sa invaliditetom, pre svega one koji imaju potpuni gubitak vida u Srbiji, posebna tehnička pomagala, koja svi u Srbiji dobijaju, i pomoću kojih mogu praktično, koliko je to uopšte moguće, neometano da uče i da se obrazuju. Jednostavno to je jedno od najvitalnijih stvari da bi oni izašli iz jedne vrste socijalne marginalizacije, to je da mogu da se obrazuju i školuju.
Potom diskriminacija u vezi sa zapošljavanjem i radnim odnosom, i to je ono što sam pomenuo da ovom zakonu sledi taj drugi zakon koji će definisati tu materiju na odgovarajući način, rekao bih jedne vrste pozitivne diskriminacije kada se radi o zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
I tu prvi koji će to takođe morati da uradi, kada budemo taj zakon doneli, jeste zapravo Vlada, jeste država, da ona pokaže svima da to misli ozbiljno, dakle u oblasti zapošljavanja i radnog odnosa.
Naravno, tu postoje i drugi vidovi diskriminacije, posebni slučajevi koji se ovim zakonom zabranjuju, kao što je diskriminacija u vezi sa prevozom i niz drugih oblika diskriminacije.
U četvrtom delu zakona su definisane mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Tu je čitav niz mera koji u svojoj primeni treba vremenom da dovede zapravo do te ravnopravnosti. Znači, mi se nalazimo na početku procesa i ovim zakonom želimo da podstaknemo taj proces, da dođemo u željeno stanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom.
Da bih pojasnio šta mislim pod tim da je to proces i vreme, pored onoga što treba u glavama da promenimo, treba nešto konkretno da radimo, to je na primer mere za stvaranje pristupačnog okruženja. To je, što sam malopre pomenuo, pitanje sklanjanja arhitektonskih barijera i svih drugih prepreka. Primera radi, Evropska unija je sebi dala rok za pristupačnost do 2010. godine, SAD su dale rok od 15 godina, na primer da se kod njih stvori stanje u kome će biti rešen problem pristupačnog okruženja. Strategijom za unapređivanje položaja osoba sa invaliditetom mi ćemo sada takođe definisati u kom periodu treba da dođemo u željeno stanje kada je u pitanju pristupačnost okruženja.
Naravno, pored toga, mere koje zakon predviđa jesu mere za obezbeđivanje ravnopravnosti pred organima javne vlasti, mere za obezbeđivanje pristupa informacijama, i to mislim da je jedna vrlo važna stvar. Vi ste mogli primetiti na mnogim elektronskim medijima da postoji ono praćenje vesti određenim gestovnim porukama, da bi mogle osobe sa invaliditetom da prate vesti, uopšte da prate elektronske medije. Ovde u zakonu, pored ostalog, predviđamo i biće rešenje i kada je u pitanju javni servis, što ne možemo videti na RTS-u da se dnevnik tako prati.
Znači ovim zakonom će biti i oni obavezani, pa i RTS kao javni servis da omogući zapravo pristup informacijama. To je jedna stvar od značaja za fundamentalna ljudska prava, pristup informacijama. Uz to, predviđen je niz mera za obezbeđivanje ravnopravnosti u oblasti vaspitanja i obrazovanja.
Prvi korak ka tzv. inkluzivnom delu obrazovanja, znači tu je predviđeno niz mera jer to je onaj drugi deo priče, ako im ne stvorimo uslove da se oni mogu obrazovati, možemo da pričamo šta god hoćemo ostaće hendikepirani, socijalno marginalizovani, bez mogućnosti da žive kao ljudi.
Pored toga su predviđene mere za obezbeđivanje učešća u kulturnom, sportskom i verskom životu zajednice.
Moram napomenuti, imao sam prošle godine mogućnost i zadovoljstvo da razgovaram sa našim takmičarima na paraolimpijskim igrama, gde su postigli izuzetne rezultate, svetske rezultate. To su na primer ljudi koji nemaju nijedan ekstremitet i osvajaju zlatnu medalju u plivanju, i na primer naši mediji - ova javnost srpska ni na koji način to nije primetila ni propratila.
Znači, prosto govorim o tome kako jednostavno ima smisla i potrebe pomoći apsolutno tim ljudima u svakom pogledu i ovo ministarstvo inače pomaže taj paraolimpijski pokret, posebno kada je u pitanju Srbija.
Kao što sam rekao, 2006. godina će biti godina jednakih mogućnosti, a kada su u pitanju UN, ta godina će biti 2007. Znači, mi jednu godinu pre UN proglašavamo godinom jednakih mogućnosti.
Na kraju, peti deo ovog zakona reguliše postupak u sporu zaštite od diskriminacije zbog invalidnosti. Kada dođe do prekršaja, do povreda ovih zabrana, šta se onda radi i kako se radi. Tu je predviđeno određeno pokretanje postupka, ko može da pokrene postupak, tužbe, privremene mere koje sud može ili treba da donese.
Mislim da je tu važno još jedno pravno rešenje u privremenim merama - sud može obezbediti privremenu meru dok izvršenje ne bude sprovedeno. Ono što je ovde bitno, sud je o izdavanju privremene mere dužan da odluči u roku od 48 sati od kad je predlog primljen u sudu. Postoji potreba da se ta stvar na pravi način reguliše.
Dakle, kao što sam rekao, ovo su rešenja u jednom zakonu koji je, u suštini, nov za naš pravni poredak. Mislim da ovo što sam izneo jesu razlozi, imajući u vidu značaj ovog zakona za između 700 i 800 hiljada građana Republike Srbije, da će ova skupština podržati ovaj predlog zakona i da će na taj način Srbija ući u krug zemalja koje se na jedan ozbiljan i odgovoran način bave problematikom ove grupacije ljudi koji su toliko dugo bili zanemareni i gurnuti na marginu.
Mislim da najmanje što zaslužuju jeste da svi zajedno u narednom periodu učinimo sve što možemo da se i oni osećaju kao ravnopravni članovi naše zajednice.

Rekao bih samo nekoliko stvari za koje mislim da je bitno da se naglase. Kada je u pitanju reforma socijalne zaštite, o kojoj sam govorio, u koju ulazimo sada, 2006. godina biće godina ozbiljnih poslova u toj oblasti. Rezultat toga će biti za dve godine, otprilike, od danas – donošenje novog zakona o socijalnoj zaštiti koji će na drugačiji način da uređuje celokupnu ovu oblast.
Da bismo doneli novi zakon o socijalnoj zaštiti nećemo ništa da lomimo preko kolena i preko noći. Jednostavno, u naredne dve godine ćemo proveravati na određenim pilot projektima, određenim aktivnostima, pojedina rešenja. Dakle, umesto da nešto presečemo, pa da bude loše, mi hoćemo da proverimo mnogo toga i onda ćemo doneti novi zakon o socijalnoj zaštiti koji će na drugačiji način ovu oblast regulisati.
Kada kažem - na drugačiji način, pre svega mislim na jednu jednostavnu stvar, a to je da je čitav ugao pomeren u tom smislu da ćemo posmatrati ovu oblast pre svega iz ugla korisnika.
Sve ono što budemo sada radili u oblasti reforme tog sistema biće, kao uporišna tačka, zapravo interes korisnika i čitava reforma će ići u tom pravcu. To dajem kao informaciju, jer je to pitanje bilo na neki način otvoreno za ovom govornicom.
Što se tiče drugog dela, takođe jedna primedba koja je bila rečena i ovde je pomenuto oko ovih famoznih naknada za porodilje, gde sada unosimo jedno drugačije zakonsko rešenje u odnosu na ono koje je bilo do sada. Nažalost, zloupotrebe u toj oblasti su bile toliko raširene da smo morali da reagujemo izmenom zakona. Nažalost, zloupotrebe i u nekim drugim segmentima, u korišćenju prava iz ove oblasti su toliko raširene da ta raširenost ugrožava ostvarivanje samog prava.
Želim da naglasim, bez imenovanja grada i mesta, prosto nije dobro, zato što mislim da je ta pojava šira, na primer, zloupotrebe u oblasti korišćenja prava na dečiji dodatak u Srbiji u mnogim gradovima su toliko raširene da možemo reći da procentualno u pojedinim mestima preko 50% korisnika nema pravo na dečiji dodatak po bilo kom osnovu po važećim propisima.
Zašto naglašavam obe ove stvari, obe ove masovne zloupotrebe? Zato što bismo sa raspoloživim sredstvima koja imamo, kada ne bi bilo toliko zloupotreba, mogli da mnogo korisnije ta sredstva upotrebimo, polazeći od onoga što su ovde neki poslanici potpuno rezonski govorili – da bi bilo dobro kada bismo imali nešto veći cenzus za ostvarivanje prava na dečiji dodatak.
Da bismo imali veći cenzus, moramo da imamo potrebna sredstva. Da bismo imali potrebna sredstva, naravno pored nužnosti da se nastavi snažan ekonomski razvoj u Srbiji, treba da se zloupotrebe u korišćenju pojedinih prava, koje su masovne, bar svedu na pojedinačne i sporadične.
Da budem vrlo konkretan: problem, na primer, našeg ministarstva rada, ne samo ovog ministarstva, jeste u tome što imamo nekoliko ljudi zaposlenih u onome što se zove nadzor. Malopre je kolega poslanik pomenuo potrebu da budžetska inspekcija ode u neku opštinu ili grad, naravno, to ću preneti kolegi Dinkiću, ali ukazujem na jedan problem, pre svega zbog građana Srbije: imamo četvoro-petoro ljudi zaposlenih u nadzoru, a znate koliko Srbija ima opština.
Ako u većini tih opština ili u velikom broju njih imate tako raširene masovne zloupotrebe kod korišćenja pojedinih prava iz oblasti socijalne zaštite, onda smo zaista kao država, kao narod u veoma velikim problemima šta god ko pričao sa ove govornice.
Kada ste u situaciji da u jednom gradu pregledate 300 predmeta oko korišćenja prava na dečiji dodatak i u tih 300 nijedan korisnik ne koristi to pravo u skladu sa zakonom, odreda prvih 300, šta onda možemo da zaključimo, šta se tu zapravo događa?
Šta možemo da zaključimo, šta bi trebalo, takođe, lokalne samouprave i lokalna vlast da osete – mnogo veći stepen odgovornosti za ono kakva je situacija u njihovoj sredini.
Ovde postoji apsurdna situacija, s jedne strane se govori o potrebi decentralizacije, da lokalna vlast ima što više vlasti, što naravno lepo zvuči, evropski je trend, ali sa druge strane izgleda da mnoge lokalne vlasti ne smatraju da istovremeno treba da bude i odgovarajuće odgovornosti. Što su veća prava, to je veća odgovornost.
Ono što se događa u ovom segmentu, znam da nije popularno o tome govoriti, a to je istina o nama. Ko su tih 300 ljudi u tom nekom mestu u Srbiji, ono što zovemo establišment, grubo rečeno, jedne lokalne sredine, koji odreda zloupotrebljavaju zakonsko pravo i neosnovano uzimaju i koriste dečiji dodatak? Mislim da su to jako ozbiljne stvari. Ceo sistem tako urušavamo.
Ovo ministarstvo će sada doskočiti ovoj zloupotrebi oko naknada za porodilje; šta god ko rekao, mi ćemo sada tome doskočiti. Isto tako, kod dečijeg dodatka ćemo pokušati da nađemo rešenje, imajući u vidu ograničenje sa ljudstvom, da prošaramo Srbiju i da pravo na dečiji dodatak ima stvarno onaj ko treba da ima to pravo.
Onda možemo verovatno ići u tom pravcu da cenzus bude 5.000 ili 5.500, ili već koji bi bio. Apsolutno sam za to, samo morate stvoriti uslove u kojima možete da radite. Inače, to je priča za malu decu, priča koja se priča zbog javnosti, a ne zato što nešto hoće da se uradi. Mislim da tu, znači, treba nešto da uradimo.
U okviru ovoga je pomenuta i ova priča o tome kako usklađivati primanja u oblasti socijalne zaštite, kao centralno pitanje, kao jedno od važnih pitanja. Dakle, uopšte u sistemu socijalne zaštite u celini, nedavno ste videli kada je bio penzioni zakon da idemo takođe u tom pravcu, i sada već postojeće rešenje, da se sva primanja usklađuju sa rastom troškova života. To je jedno opšte pravilo, ono postoji u celom sistemu socijalne zaštite i ono će i dalje biti u tom sistemu socijalne zaštite, jer je tu ideja realnog očuvanja vrednosti socijalnog davanja, a ne njegovog stvarnog rasta, u smislu da čovek ne može da zarađuje ako prima pomoć od države.
Ono o čemu država treba da vodi računa jeste da se očuva realna vrednost tog socijalnog primanja. Zato se primanja usklađuju sa troškovima života. Naravno, za ovom govornicom može se govoriti da Republički zavod za statistiku falsifikuje podatak ovaj ili onaj, ali ja govorim o suštini, ovo drugo je politika. Ovde ne govorim o politici, nego govorim o suštini.
Zašto govorim o suštini, iako znam da je vrlo često prisutno, kada se govori u ovoj sali i šire u javnosti, kaže se – kada je u pitanju politika, važno je da napraviš utisak, nisu važne činjenice.
Važno je kakav utisak ostavljaš. Iskreno govoreći, mene to ne zanima i ja sam tu vrlo staromodan. Mislim da su činjenice mnogo važnije od utiska, skupljanja poena.
Činjenice u vezi sa ova tri zakona, o kojima ću reći nekoliko stvari, vrlo su jednostavne. Kada su u pitanju poljoprivredni penzioneri i poljoprivredne penzije, ono što imamo kao situaciju, što je ovde i rečeno, taj sistem uvođenja obaveznog socijalnog osiguranja za penzionere od početka je bio pogrešna priča, traje 20 godina. Taj sistem se muči 20 godina. Ono što smo mi zatekli, ova vlada, jeste kašnjenje od 22,5 penzije, nastalo odavno. Sada je to kašnjenje 20,5 penzija.
Ovde se takođe preskače jedna stvar kada je u pitanju poljoprivredni fond za penzionere, a to je da oko 12% obveznika uplaćuje doprinos, od mogućih 100%. Da li uopšte taj fond kao takav treba da postoji i da li treba da funkcioniše?
Ova skupština će na proleće biti suočena sa predlogom izmena, bez obzira na dobacivanja, Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, gde ćemo pokušati da sistemski rešimo problem poljoprivrednih penzionera. Ovo sada ne vodi ničemu. Ako uplaćuje 12% od ukupnih obveznika, znači da taj sistem ne funkcioniše. Ili ćemo ići sa rešenjem da to bude potpuno budžetska obaveza, državna, pa onda doprinos uopšte nije bitan, ili neko drugo rešenje, ali svakako može očekivati srpska javnost da ćemo na proleće naredne godine trajno dati odgovor na pitanje poljoprivrednih penzija, s tim što je moje lično opredeljenje da moramo imati taj sistem i da moramo omogućiti penzije poljoprivrednicima. Kako ćemo to ostvariti, to ćete imati prilike da vidite sledećeg proleća.
Što se tiče ovog predloženog vama danas, radi se o jednoj jednostavnoj stvari. Imajući u vidu takve prihode, takvu situaciju, mi smo dali predlog, pred vama je, da dug od 20,5 penzija na ovaj način vraćamo. Možemo pričati i natezati se da nije trebalo od 2006. i slične stvari, suština priče je da za dug koji je velik, koji se redovno ne može isplatiti iz prihoda, preuzmemo obavezu da do 2010. godine prema tom rešenju to isplatimo penzionerima, da uvedemo redovnu isplatu poljoprivrednih penzija, posle toliko godina, u narednom mesecu za prethodni mesec.
To su vrlo jednostavne stvari koje mi ovde predlažemo. Siguran sam da će to prihvatiti većina, a drugo, da je to u najboljem interesu tih poljoprivrednika; istovremeno, njima će sada penzije skočiti u odnosu na postojeće penzije. To je u vezi sa tim zakonom.
U vezi sa druga dva zakona koja su pred vama, ili pred nama, nekoliko jednostavnih stvari, znam da je nekima neprijatno i ne mogu da slušaju zato što su činjenice. Ja te reči ne koristim, za razliku od vas. Očigledno su vrlo nervozni; kada god dođete do činjenica, kada pobegnemo od stvaranja utiska nekakvog, onda su nervozni. Govorim o činjenicama.
Kada su u pitanju druga dva zakona, nekoliko vrlo jednostavnih stvari smo predložili. Prvo, kada su u pitanju civilni invalidi, stopostotni invalidi, radi se o tuđoj nezi i pomoći, tim ljudima je potrebno da im neko pomaže jer su ili slepi ili nepokretni, to su najteži invalidi. Njih je oko 12.500 u Srbiji.
Kao prvi korak u poboljšanju ukupnog položaja invalida u Srbiji, to isto želim da naglasim, pred ovom skupštinom na proleće će biti dva takođe vrlo važna zakona, sistemska, za invalide u Srbiji, to je zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida, da se od njih ko god može vrati u radni proces i pokuša da zaradi za život, a ne da se oseti degradiranim. Drugi zakon koji ćete imati ovde jeste zakon o sprečavanju diskriminacije.
Dakle, ovde povećavamo za ovih 12.500 tuđu negu i pomoć od 60 do 160%, vrlo jednostavno.
I, u poslednjem, trećem zakonu imamo dve stvari: uvođenje dodatka za prvo dete i imamo ovo da u 24 meseca isplaćujemo za drugo, treće i četvrto dete, pre svega zato što posmatramo interes deteta, a ne onoga koji te pare dobija i spiska za nekoliko dana.
To su osnovne stvari o ova tri zakona o kojima smo danas razgovarali. Sva tri su u interesu tih grupa kojih se tiču: prvi zakon je u interesu penzionera poljoprivrednika, drugi u interesu invalida, stopostotnih, i treći zakon je u interesu dece.
Da završim ovu priču sa jednom optimističkom i pozitivnom informacijom, za koju mislim da treba da se kaže, jer su ovde vrlo često skloni širenju defetizma, katastrofičnosti itd. U periodu od 2002. do 2004. godine, posle dužeg vremenskog perioda, zahvaljujući svim ovim naporima koje činimo, došlo je konačno do pozitivnog prirodnog priraštaja u Srbiji. Znači, nezavisno od svih drugih priča koje ovde slušate i vi i građani Srbije, procesi započeti pre nekoliko godina, ukupni procesi, bez detalja, dovode do toga da je prirodni priraštaj u Srbiji posle toliko vremena ponovo pozitivan i to je zapravo pravi i suštinski odgovor na priču o beloj kugi.

Želim da se obratim kod ovog zakona, pre svega kod građana Srbije, pokušaj lične difamacije, to je druga stvar.
A ono što želim da kažem je sledeće, bilo je pitanje jedno i da odmah odgovorim, jedan poslanik je postavio pitanje, koliko ima penzionera sa penzijom od 4.000, 3.000 itd. Informacija zbog građana Srbije.
Kada u januaru 2006. godine, znači za manje od mesec dana stupa onaj zakon o PIO, a usvojili smo ga ovde pre dva-tri meseca, najniža penzija u Srbiji će biti negde oko 6.400 dinara i obuhvatiće 100.000 ljudi.
To znači, dajem odgovor poslaniku, da u ovom trenutku manje od 6.300 ima 100.000 penzionera, od ukupno 1.200.000 koliko je kod Fonda PIO zaposlenih. Ovo prvo je informacija, da znaju građani Srbije o kakvim se brojevima radi i redu veličine. To sam bio dužan da kažem, jer pitanje je bilo postavljeno.
Što se tiče ovih drugih objekcija ili primedbi koje su ovde stavljene, čovek može steći utisak da je najbolje da se ništa ne radi. Kada se ništa ne bi radilo verovatno bi neki ljudi bili zadovoljni. Nezavisno od nečijeg ličnog ili grupnog zadovoljstva, ova vlada radi i ona će raditi i dalje na dobrobit svih slojeva srpskog društva i svih građana Srbije.
Jedna od vrlo konkretnih stvari koje ovim zakonima činimo i da naglasim, kašnjenje od jedne i po penzije ili od 20 penzija kod poljoprivrednika, jeste kašnjenje koje je ova vlada zatekla kada je došla na ovo mesto i kada je preuzela odgovornost u martu prošle godine za upravljanje zemljom.
Šta smo mogli da uradimo kao Vlada? Radili smo ono što je moguće i jedino što je bilo moguće. Dakle, preuzeli smo obaveze i zato predlažem ovaj zakon Skupštini i siguran sam da će zakon biti usvojen, predlažem obavezu Skupštini, zakon, da ova jedna i po penzija bude zakonom utvrđena obaveza da država Srbija svojim građanima penzionerima isplati ovu obavezu.
Nije obavezna Vlada nego država Srbija i to se stalno brka. Vlade se menjaju a država ostaje, Vlada deluje u kontinuitetu. Svaka naredna vlada preuzima obaveze prethodne vlade. Dakle, to je obaveza države Srbije prema penzionerima, a ne ove vlade. Ova vlada je samo smatrala da treba da tu obavezu države da ispuni, a što je važnije od toga, našla je način da ispuni. Mnoge vlade bi možda htele nešto da urade, ali ne umeju ili ne mogu.
Dakle, ova vlada je našla način da tu obavezu ispuni i pošto sam siguran da će ovaj zakon biti usvojen u ovoj skupštini u toku sledeće nedelje, ako bog da zdravlja, onda ćemo i stići da penzionerima u Srbiji isplatimo, pored redovne penzije koju će dobiti za novembar, i četvrtinu penzije svakog penzionera. Tako da će to biti na neki način i svojevrsna čestitka ove vlade penzionerima u Srbiji.
U nastavku te aktivnosti i u narednom periodu, prema mogućnostima, a da ne ugrozimo čitav ekonomski sistem Srbije, mi ćemo kao što je predloženo u zakonu, isplaćivati u rokovima i na način kako je ovde predviđeno. Podsetio bih da jedna od primedbi na prethodni zakon bila što se isplaćuje u obveznicama, zašto nije u gotovini. Bila je priča da će neki tajkuni, raznorazni srpski tajkuni, da otkupe od penzionera te obveznice itd. Podsetio bih, svi smo slušali ovde te priče.
U međuvremenu Vlada se odlučila da ide na isplatu gotovine, a mislimo i penzioneri tako očigledno misle da je to za njih najbolje.
I jedan i drugi zakon imaju dva osnovna cilja. Jedno je da država ispuni obavezu prema penzionerima, ne Vlada nego država, naglašavam još jednom i to se često ne razlikuje u Srbiji a postoji razlika. I drugi razlog zbog čega smo to sada predložili jeste da, preskačući na taj način kašnjenje koje imamo i imali smo i kod Fonda PIO zaposlenih, a još drastičnije kod poljoprivrednika, dođemo u situaciju posle dugo vremena da se u Srbiji ponovo penzije isplaćuju narednog meseca za prethodni mesec.
Mislim da je to ogroman korak u najboljem interesu i sadašnjih i budućih penzionera. Siguran sam da će svaka naredna srpska Vlada održati ovo što smo sada postigli, a to je da se kod penzionera isplaćuju penzije uvek narednog meseca za prethodni mesec; prosto, to je jedna obaveza.
Što se tiče još jedne primedbe koja je ovde rečena, oko kamata zateznih i čitave priče koja je ovde iznošena, zašto ne računamo zateznu kamatu od momenta kašnjenja i slično tome. Ne bih posebno elaborirao, ali svi smo ovde svesni dve stvari. Prvo, penzije su i ove godine, 2005. godine, možda to nije poznato u javnosti, realno porasle, ne nominalno, jer imamo inflaciju oko 17% i koliko će biti ove godine, penzije su u Srbiji realno porasle. To je prva važna stvar koju želim da naglasim.
Istovremeno, penzije su se sve vreme od 2001. godine naovamo, kao što znate, usklađivale po švajcarskoj formuli, gde su se računali i troškovi i porast zarada. Čitav splet primedbi oko zatezne kamate i ostalog ne stoji, jer nije ugrožena realna vrednost. Ono što smo ovde uradili jeste da sada kada krećemo u isplatu računamo kamatu 8,5% od momenta početka isplate pa sve do kraja.
Na taj način čuvamo realnu vrednost penzija i to vredi i za poljoprivrednike. Njima će početi isplata od 2007. godine, kamata će početi da se računa sada u decembru. Sve ono što je bilo moguće u datoj situaciji, u datim ekonomskim okolnostima da uradimo, imajući u vidu potrebu da se penzioni sistem sredi i da penzioneri budu u boljem položaju nego što su bili, ova vlada je učinila.
U tom smislu, mogu iovako ionako da shvatim razne primedbe. Naravno da je moguće, da ima i rešenja koja su možda bolja, na neki način, a govorim samo o onome što je realno moguće. U vezi toga, nije dobro zbog građana Srbije kada se sa ove govornice navodi kao moguće rešenje da koristimo devizne rezerve zemlje za isplatu penzija ili bilo kojih troškova u zemlji. Većini građana ta materija nije dovoljno poznata i to može zvučati prosečnom građaninu kao nešto jednostavno, lako i kada bi samo postojala volja politička neka, pa eto koliko imamo para.
Mislim da to nije dobro zato što devizne rezerve imaju sasvim drugu funkciju.
To dalje neću elaborirati jer nisam ni guverner, ni ministar finansija, zbog građana Srbije hoću da kažem da je to dovođenje građana Srbije u zabludu, da mi možemo, ali nećemo.
Zapravo, devizne rezerve zemlje, kao u svim zemljama sveta, imaju sasvim drugu funkciju. Nisu u funkciji potrošnje. One su u funkciji održavanja stabilnosti valute i makroekonomske situacije u toj zemlji o kojoj se radi. U vezi toga, samo još jedna informacija, a opet zbog građana Srbije, da znaju o čemu se radi, onaj ko ovo sluša, mada je malo nevreme, to je da se devizne rezerve naše zemlje, kao i svake druge zemlje, drže u najkvalitetnijim i najpoznatijim bankama sveta, sa najvećim rejtingom, zbog najveće sigurnosti. To je ono što svi treba da znamo i mislim da treba da znaju i građani Srbije, što se tiče priče oko deviznih rezervi. Ovo sam imao potrebu da kažem da ne bi ljudi bili u zabludi o kojoj sam govorio.
Ova vlada je došla u situaciju u koju je došla svojim naporima da može da uđe u vraćanje duga penzionerima, državnog duga. Naravno da smo mogli teorijski da to ne vraćamo i da kažemo šta nas briga, kasne penzije, jedna i po penzija, ono kasni 20 penzija, mi ćemo do kraja mandata to tako da držimo, baš nas briga i neka se neko drugi bavi time. Pošto ovo nije vlada na baš me briga, mi smo ušli u ovaj posao o kome govorim i ono što je za mene najznačajnije kao ministra koji je zadužen pre svega za penzioni sistem, a ne govorim o incidentu i o vraćanju duga, što smo ponovo došli u situaciju da isplaćujemo redovno penziju u narednom mesecu za prethodni mesec, i to je ključno. To je pitanje sistema.
Kada su u pitanju poljoprivredne penzije o kojoj je bilo reči, tu smo još jednu stvar na ovaj način uspeli da uradimo, tako što smo sada poljoprivredne penzionere doveli u situaciju da i oni sada primaju mesec za mesec, uz ovaj skok o kome sam govorio. Zbog načina usklađivanja koji se vrši ceo period i poljoprivredni penzioneri sada penziju koju dobijaju, najmanje dvostruko veću od penziju koju bi dobili da nismo ove zakone usvojili. Zato što je zbog načina usklađivanja, sada novembar 2005. je mnogo više nego januar 2004. godine, kada je bila poslednja isplata.
Ne postoji nijedna grupacija u okviru penzionera koja usvajanjem ovih zakona, ne samo zbog isplate ovih penzija, nego zbog vraćanja normalnih odnosa u sistem, ne dobija.
Da li bi neko hteo više od toga, da odmah isplati sutra ujutru, pa hvala bogu. Naravno da ova vlada, da može to da uradi, da bi odmah isplatila. Međutim, to nije moguće. Moguće je ovako kako smo predložili. Tu mogu biti nijanse ovakve ili onakve, ali to je suština.
Otprilike, to je ono osnovno što sam čuo dok sam sedeo ovde. Nisam baš došao na kraju, što je rekao kolega, malo sam više slušao, slušao sam i ovih dana komentare narodnih poslanika.
Kažem, mislim da je to suština, jer suština primedbi i prigovora koji su ovde rečeni uglavnom se svode na ovih nekoliko pitanja koja sam prokomentarisao.
Jednostavno, da penzioneri znaju da će 24. decembra, bez obzira na priču koju su čuli sa ove govornice, početi ta isplata i do nove godine će biti isplaćena puna novembarska penzija i četvrtina penzije svakog penzionera u Srbiji. Ovo da pojednostavim, da ne bi bili ljudi u zabludi. Zahvaljujem se.

Hteo sam da dam samo par odgovora i informacija.
Prvo, ovo poslednje što je rekao kolega, dakle ova vlada ne samo da to misli, nego to i radi. Ne samo da smatra da je nužna snažna socijalna politika, posebno kada je u vidu tranzicija, nego, kao što možete da vidite, sprovodimo to što smatramo.
Hteo sam da dam jednu informaciju. Ovde je postavljeno pitanje u vezi MMF. Prosto informaciju, da bi se razjasnilo zbog građana Srbije. Ovo produženje od dva meseca koje smo tražili, koje je Vlada tražila, jeste tehničkog karaktera, zato što sam sporazum zaključen 2002. godine ističe 31. decembra 2005. godine i bez tog tehničkog produženja od dva meseca, a ovo će sve završiti taj bord krajem januara i početkom februara.
Vezano za to, nema nikakvih novih, takođe što je kolega rekao, novih pitanja, zahteva itd. Praktično je sve to završeno. Poslednje što se radi je izbor savetnika za NIS, koji je formalno trebalo da se okonča tu negde oko nove godine. Nema nikakvih novih elemenata oko toga i ovo tehničko produženje od dva meseca je u funkciji o kojoj sam rekao, čisto tehničke prirode.
Što se tiče još ovih nekoliko komentara, prvo da kažem da mi je drago što vidim da sve poslaničke grupe i svi poslanici koji su govorili podržavaju ove zakone.
Mislim da je vrlo dobro da se postigne i na ovakvim temama jedinstvo, a ne samo kada su u pitanju velika politička pitanja.
Mislim da su za građane Srbije ovo neka pitanja od vitalnog značaja i dobro je u tom smislu što Skupština Srbije u vezi toga nastupa jedinstveno. Naravno da smo mi kao Vlada svesni onoga što je rečeno da je pravi odgovor na sve naše probleme socijalne prirode snažan ekonomski razvoj. Naravno da su to alfa i omega svega o čemu govorimo.
Imali smo u ove dve godine stopu rasta društvenog proizvoda veću od pet posto. Nadam se i uveren sam da će tako biti i sledeće godine i nadam se da će i naredne vlade održavati, ko god bude bio na vlasti u Srbiji, stopu rasta društvenog proizvoda od pet posto i veću od pet posto. Zašto je to važno? Zato što je ono što je često bila tema ovde danas – pitanje smanjivanja siromaštva u Srbiji zapravo pitanje strategije za smanjivanje siromaštva.
Na početku tog dokumenta, koji se ovde često pominje i svi ga često pominjemo, stoji da je uslov da bi zaista smanjili siromaštvo u Srbiji, kako je tamo to predviđeno, da rast društvenog proizvoda bude pet posto godišnje, kao prvo. Naravno da je dobro, da će biti dobro ako bude više od pet posto. Sve više od pet posto je odlično, zato što ubrzava naš obračun sa siromaštvom.
Prosto, u vezi toga da pomenem još jednu stvar. Verovatno znate, videli ste iz štampe i medija da pripremamo strategiju privrednog razvoja Srbije. Ta strategija privrednog razvoja Srbije ima dva scenarija. Jedan je scenario, ako bude pet posto stopa rasta društvenog proizvoda, kada ćemo i šta postići, a drugi je scenario, ako bude sedam posto, šta ćemo i kad postići.
Dakle, u suštini, pitanje svih pitanja jeste zapravo koja će biti stopa rasta društvenog proizvoda ili prevedeno na jasan srpski jezik – koliko brzo ćemo povećavati kolač koji u toku godine ispečemo da bismo mogli da delimo i za ovo o čemu ovde danas pričamo.
Vlada Republike Srbije je pre svega u toj funkciji i ceo plan za 2006. godinu jeste u toj funkciji, da stvorimo uslove da rast društvenog proizvoda bude takav – veći od pet posto ako je moguće, a najmanje pet posto. Jednostavno, radi se o tome.
Inače, po mom dubokom uverenju, u velikoj meri problem bele kuge, koja se ovde danas pominje, jeste pre svega problem koji se nalazi u našim glavama i našim dušama i mislim da je pitanje stvaranja atmosfere u kojoj će mladi ljudi biti puni nade i mere da ih očekuje dobar, bolji život u ovoj zemlji, da je to prva stvar koju treba da uradimo. I ova vlada i bilo koja naredna vlada mora kod mladog sveta da probudi to uverenje.
Naime, kao što znate, poverenje se lako gubi, a teško se stiče. Omladina u Srbiji je izgubila poverenje u sopstvenu državu pre 15 godina, i tada ga je gubila temeljno, i nastavlja sa iseljavanjem iz Srbije, i sada svi zajedno treba posle toga da povratimo poverenje te omladine u svoju državu i svoje društvo. Mislim da je to zapravo pitanje svih pitanja.
Ovo o čemu danas govorimo jesu određene pomoći, podrške ovakve ili onakve, slične, bolje ili lošije, ali mislim da je pravi problem na ovoj drugoj strani i da tu moramo da učinimo napor da im povratimo veru u bolju budućnost u ovoj zemlji i to je ključno pitanje.
Kako ćemo tu veru povratiti? Nečim što je realno, što se događa, ne pričom, ne obećanjima, jer mi smo ovde jako skloni, posebno u politici, da imamo velika obećanja, velike priče, a posle toga se ništa ne dogodi ili bude gore nego što je bilo pre nego što je to pričano.
Dakle, jednostavno, zalažemo se za jednu realniju politiku, ali ono što kažemo da se to i ostvari. Tako je i kod ovih davanja. Neke su kolege rekle da bi bilo bolje kada bi za prvo dete bilo više, naravno da bi bilo bolje. Bilo bi mnogo bolje kada bi u Srbiji prosečna zarada bila hiljadu evra, a ne 200 evra.
Naravno da bi bilo bolje, samo je pitanje kako to da napravimo, kako da stvorimo situaciju da prosečna plata u Srbiji bude hiljadu evra, tu očigledno imamo potpuno jedinstvo u ovoj sali, naravno radom, u odnosu prema radu.
Što se tiče iznosa za prvo dete, samo da kažem zarad javnosti, zašto je 20.000 dinara. Zato što u ovom trenutku celokupna teritorija Vojvodine, sve opštine, imaju odluku da isplaćuju 30.000 za prvo dete, i ovih 20.000, to je 50.000.
U centralnoj Srbiji takođe je jedan broj opština već uveo to pravilo i isplaćuje po 30.000, verujem da će verovatno i druge opštine. Veliki broj opština u Srbiji na lokalnom nivou isplaćuje već za prvo dete 30.000. Znači, plus ovih 20.000 – to je 50.000 i to je na neki način bio rezon kada smo ove stvari uradili.
Što se tiče ovog drugog dela što je pomenuto, oko penzija, samo da prokomentarišem, bili smo i jesmo u situaciji da tražimo rešenje kako bi taj dug koji je nastao isplatili ljudima.
Prvobitna ideja je bila sa tim obveznicama, što je pomenuto, a u međuvremenu je posle svih razgovora i pregovora došlo do određenih procena i sada praktično sva sredstva koja možemo uopšte bilo kuda da navučemo, navlačimo za ovu isplatu u decembru, za penzije.
Jednostavno, radi se o proceni da bi to bio preveliki udar, kako je kolega pomenuo, zbog makroekonomskog efekta i zato idemo u decembru sa tim delom, a u julu sledeće godine sa drugim delom. U suštini, dobijaju to što bi inače dobili, znači, ceo taj iznos.
Ne bih govorio i licitirao ko je kriv ili nije za dug, poenta je da vratimo ljudima to što dugujemo, zato što mislim da svaka vlada nastoji da vodi kontinuitet prethodne, jer logično je, država je trajna, vlade se menjaju. Dakle, ideja je da taj dug vratimo.
I ono što se ovde stalno zanemaruje, zbog poljoprivrednika, jer često se ovde o njima priča. Dve stvari su se dogodile. Jedno je to što ćemo vratiti dug njima tako kako ćemo vratiti, ali drugo, važnije od toga za te poljoprivrednike, da zato što preskačemo 20,5 meseci, penzija koju oni sada dobijaju, znači, ovo je bio januar 2004 – poslednja, bitno je povećana u odnosu na onu koju bi dobili da nismo napravili ovo što smo uradili sa preuzimanjem duga.
Dakle, od ovih mera koje preduzimamo sada, em imaju koristi 200 i nešto hiljada poljoprivrednih penzionera, koji će sada dobijati bitno veću penziju dok ovde pričamo, em će dobiti taj dug od 20, o čemu govorim, dakle, to su neposredne materijalne koristi za veliki broj građana Srbije.
Pretpostavljam da je to razlog zbog čega ovde postoji podrška ovim rešenjima. Još jednu stvar da pomenem, koja se često ispušta iz vida, ove porodice koje dobijaju određena socijalna davanja imaju i subvencije kod plaćanja određenih troškova, grejanja, struje itd.
Dakle, prosto da znamo i da imamo u vidu celinu onoga kako ova država vodi socijalnu politiku. Mislim da smo pokazali ovim zakonima koji su pred vama da država ima nameru da vodi ozbiljnu i snažnu socijalnu politiku. Naravno, ima u vidu ovo što su svi naglasili, da je problem bele kuge – istorijski problem Srbije, da je cilj ove države da ima, ako može, prosečnu porodicu sa četvoro dece.
Govorio sam, kada sam prvi put o ovome pričao, da ćemo, ako budemo imali preko dvoje dece po porodici, sprečiti dalje gubljenje stanovništva, neće se povećati. Kako ćemo sprečiti, za koliko?
Treba najmanje sedam ili osam godina da imamo prosečno u porodici više od dvoje dece, pa da zaustavimo katastrofu koja nam se događa. Tek sa četvoro dece doći ćemo, ili dolazimo u situaciju, da nam u suštini raste broj stanovništva, a što jeste normalni interes i cilj svake države, pa i srpske. Znači, govorim prosto o tome o kakvom se redu veličine radi.
Nadam se da to sve treba imati u vidu kada govorimo o osobama sa invaliditetom. Znači, ono što je ovde pomenuto od strane poslanika kao pitanja koja treba da se urede, sve će to biti uređeno, u ovaj parlament će doći.
Znači, zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida ćete imati na proleće, ako bog da zdravlja, zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom je u skupštinskoj proceduri, nismo sada stigli, stići ćemo u sledećoj godini, biće donet.
Znači, mi u celini prvi put sistemski uređujemo poziciju osoba sa invaliditetom. Na primer, pored ostalog, informacije radi, o drugim zakonima, samo još to da napomenem, koji ne spadaju u domen ovog ministarstva, vodimo računa i pratimo šta se tamo događa.
Tako npr. u Zakonu o gradnji, u kapitalnim investicijama, dogovorili smo se, tamo će biti unete odredbe koje će konačno u Srbiji ponižavajuću situaciju preokrenuti da se uklone arhitektonske barijere, tako da naši sugrađani sa određenim hendikepima mogu koristiti ustanove, usluge i biti ravnopravni članovi društva.
Ovo napominjem samo da bi imali u vidu celinu onoga što ovo ministarstvo i ova vlada radi, kada se radi o ovim pitanjima. Toliko, i hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, želim da vas ukratko upoznam sa predlogom izmena dva zakona koji su podneti Narodnoj skupštini na usvajanje.
Prvi zakon o kome ću nešto reći jeste Predlog izmena Zakona o socijalnoj zaštiti. Hoću da vas upoznam zašto sada predlažemo izmenu tog zakona. Usput da vam kažem da smo nedavno na Vladi Republike Srbije usvojili jedan dokument - Strategiju reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji koji, kao rezultat sprovođenja te strategije na Vladi, treba da da jedan celovit zakon reformisanog sistema socijalne zaštite u Srbiji za jedno dve-tri godine. U tom periodu ćemo, sprovodeći tu strategiju, proveriti pojedina rešenja i ideje iz te strategije i na kraju izaći sa jednim celovitim reformisanim sistemom socijalne zaštite i sa jednim u celini novim zakonom.
Razlog zašto ovako brzo i hitno predlažemo izmene ovog zakona jeste potreba i želja da bitno popravimo materijalni položaj civilnih invalida, i to onih stopostotnih invalida. Naime, ono što smo zatekli, što je u sistemu i što traje najmanje 50 godina, jeste jedan neobičan odnos između primanja u oblasti boračko-invalidske zaštite i primanja tzv. civilnih invalida. Radi se o velikim razlikama. Jedna od tih razlika je bila prisutna ili jeste prisutna kod prava na ostvarivanje tuđe nege i pomoći.
Naime, kada se radi o ostvarivanju prava na tuđu negu i pomoć, sada imamo u sistemu sledeće rešenje - da oni koji to pravo ostvaruju na tuđu negu i pomoć prema propisima o socijalnoj zaštiti imaju jedan iznos tog primanja, a oni koji ostvaruju to pravo preko penzijsko-invalidskog fonda imaju drugi iznos tog primanja. Vrlo neobično. Postoji treći nivo tog primanja, a to je u sektoru boračko-invalidske zaštite.
Znači, radi se u suštini o istom problemu, o ljudima koji su 100% invalidi, a imaju nekoliko različitih nivoa ostvarivanja prava na tuđu negu i pomoć. Prvi korak koji zbog toga činimo, to je predlog ovih izmena koje imate pred sobom, jeste da prvo izjednačimo kada se radi o civilnim invalidima, 100% invalidima, da izjednačimo iznos onog prava koje ostvaruju po osnovu tuđe nege i pomoći.
To će praktično značiti da usvajanjem ovog zakona mi odlučujemo da se ta primanja po osnovu tuđe nege i pomoći povećaju od 60% do 160% za tu grupaciju civilnih invalida, dakle stopostotnih invalida. To je suštinski predlog izmena u ovom zakonu koji se nalazi pred vama.
Primena tog zakona, odnosno tog rešenja iz zakona prema predlogu treba da počne 1. jula naredne godine. Mi ćemo najverovatnije ići sa jednim amandmanom kada je u pitanju usklađivanje i određivanje tog iznosa, pošto je prvobitna ideja bila da počne 1. januara, pa bi onda osnovica za izračunavanje tog iznosa bila prosečna zarada iz 2005. godine, međutim, pošto će početi primena od 1. jula 2006. godine, onda ćemo ići sa jednom promenom da osnovica bude prosečna zarada u prvih pet meseci 2006. godine, da u tom smislu ne bi bili oštećeni za toliko ovi o kojima govorimo.
Koja će to biti veličina? To će biti veličina 0,7 od prosečne zarade iz prethodne godine. Može se izračunati koliko je to. Da znamo o čemu govorimo, sada su ti iznosi tuđe nege i pomoći, zavisno po kom osnovu to koriste, negde između 2.000 i 4.000, otprilike na tom nivou. Usvajanjem ovog zakona mi ćemo ih dovesti u situaciju, te invalide, tu grupaciju, da će njihovo primanje po osnovu tuđe nege i pomoći biti realno oko 12.000 dinara. Zato govorim da je povećanje od 60% do 160%, zavisno po kom osnovu se to radi.
Naravno da ovo o čemu govorim, ove izmene Zakona o socijalnoj zaštiti, jeste jedna protivpožarna mera.
Želimo odmah da pomognemo tim ljudima, a kao što sam rekao, u narednom periodu kroz reformu sistema socijalne zaštite koji će se sprovoditi nekoliko godina, mi ćemo naravno ići prema tome da u najvećoj mogućoj meri izjednačimo, koliko je moguće, položaj u boračkoj invalidskoj zaštiti i civilnoj. Naravno, to nikada nije moguće do kraja, ali očekujem da ćemo u tom periodu bitno poboljšati i druge stvari.
Druga važna stvar kada govorimo o izmenama ovog zakona jeste rešenje prema kojem ukidamo određena ograničenja kada se radi o broju dece koja mogu u hraniteljskoj porodici da budu prihvaćena. Sada imamo rešenje koje taj broj ograničava. Mi sada to ograničenje ukidamo, jer se u praksi pokazalo da jednostavno nije pametno, nije mudro, jednostavno zato što postoje porodice i ljudi koji su spremni i veći broj dece da prime u hraniteljstvo i zašto bi mi na silu boga, silom zakona, ograničavali to, kada postoji čitav mehanizam koji u stvari vodi računa o tome ko može biti hranitelj.
Dakle, jednostavno nije bilo logično to rešenje i koristimo ovu izmenu zakona da i taj problem otklonimo. To je suština izmena Zakona o socijalnoj zaštiti, a kao što sam rekao osnovni razlog je da bitno poboljšamo položaj civilnih stopostotnih invalida.
Drugi predlog zakona koji se nalazi pred vama jeste predlog izmena Zakona o finansijskoj podršci porodici. Koji su motivi i razlozi izmena tog zakona, a prvo bih rekao šta u njemu zapravo menjamo. Vi znate da svojevremeno, kada je usvojen Zakon o finansijskoj podršci porodici, u suštini ideja je bila da država preduzme mere koje može da preduzme da se u Srbiji preokrene proces bele kuge koji je zahvatio najveći deo Srbije. To je možda po mom mišljenju dugoročno i najveći zapravo problem Srbije.
Sve ovo što radimo ovde, pričamo u ovoj skupštini, u svakoj narednoj skupštini, može biti petorazredna i nebitna stvar ukoliko se nastavi ovaj trend bele kuge u Srbiji, koji na kraju može, nažalost, prirodnim procesom da reši i problem nezaposlenosti i sve druge probleme, jer neće biti naroda.
Hoću da kažem da nažalost mapa Srbije, kada govorimo o beloj kugi, ima samo dve lokacije gde nemamo belu kugu. Jedna je jug Srbije, Bujanovac, Preševo, Medveđa, druga lokacija gde nemamo belu kugu jeste zapravo Raška oblast, onaj deo tamo, i naravno Kosovo i Metohija. Van ova dva dela u centralnoj Srbiji samo, što je zaista ironično i strašno teško, opštine Grocka i Mali Zvornik nemaju belu kugu od celog ostatka centralne Srbije.
Radi se o jednom zaista užasnom problemu, dugoročno najvećem problemu našem. U sklopu razmatranja jedne takve situacije, takvih okolnosti, takvog trenda, treba da imamo u vidu još jednu stvar.
Pošto su to procesi velike inercije, oni kada krenu naniže i kada preduzmete najbolje i najpametnije mere, treba mnogo vremena da se proces preokrene. Ako bi se dogodilo to čudo da 2006. godine, a neće se nažalost dogoditi, da prosečna porodica u Srbiji ima više od dvoje dece, ako bi se to dogodilo, nama treba oko 10 godina da zaustavimo proces bele kuge koji sada teče, pa tek onda da krenemo naviše da nas ima više.
Dakle, radi se o jednom vrlo ozbiljnom problemu i vezano za to bio je usvojen svojevremeno Zakon o finansijskoj podršci porodici, rezultati su takvi kakvi su, ne bih sada o tome šire o tome govorio. Ono što je naša ideja jeste da, prvo, predlažemo da se uvede roditeljski dodatak i za prvo dete.
Svojevremeno motiv i razlog zašto nije tada kada je zakon usvajan, zašto nije taj dodatak predviđen, bila je neka argumentacija zašto to ne treba, nego hoćemo drugo, treće i četvrto. To je naravno pitanje politike populacione jedne države, idemo do četvrtog deteta, ne preko četvrtog deteta, to je željena porodica.
Međutim, postojale su razne argumentacije oko toga. Život je nekako drugačije tekao. Naime, mnoge opštine u Srbiji su, baš zbog toga, donele svoje odluke u lokalnoj zajednici da posebno odrede naknadu za prvo dete. U Vojvodini većina opština itd. Mi smo smatrali da treba, imajući u vidu sve to zajedno, da predvidimo dodatak i za prvo dete i u Predlogu zakona imate roditeljski dodatak i za prvo dete.
Drugi problem koji se nama pojavljuje, i pokušavamo da ga rešimo ovim predlogom zakona, jeste činjenica da roditeljski dodatak koji se isplaćuje sada, isplaćuje se jednokratno, odmah po rođenju deteta, za drugo, treće i četvrto dete.
Zapravo, ta sredstva koja nisu beznačajna za Srbiju, za našu sredinu, tu gde je prosečna zarada 18.000 neto, a roditeljski dodatak za četvrto dete 180.000, znači radi se za našu zemlju u ovoj situaciji o ozbiljnim sredstvima, naše iskustvo nam pokazuje da taj roditeljski dodatak u tom iznosu zapravo nije pogađao suštinu, nije pogađao cilj zbog koga je uveden. Da on takav jednokratno isplaćen zapravo nije bio iskorišćen suštinski u interesu deteta, što je glavni cilj, nego je neke druge ostvarivao potrebe.
Imajući u vidu ta realna saznanja mi ovde predlažemo, u zakonu koji je pred vama, da roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete se isplaćuje u 24 rate u dve godine, svakog meseca određena rata, tako da npr. za četvrto dete ta mesečna rata bi bila oko 7.500 dinara otprilike u ovom trenutku koliki je roditeljski dodatak. Znači, čitava ideja jeste zapravo da u najboljem interesu deteta bude to u funkciji deteta, a ne u funkciji nečeg drugog. Dakle, to je izmena koja je takođe bitna.
Sledeća stvar koja je ovde vrlo važna u izmeni ovog zakona jeste sprečavanje jedne ozbiljne zloupotrebe koja se u Srbiji događala zahvaljujući određenom rešenju u ovom zakonu. Nije kriv zakon, krivi smo mi ovakvi kakvi smo. O čemu se zapravo radi? Kada govorimo o naknadama porodiljama, rešenje u ovom zakonu koji je sada na snazi jeste da porodilja ima pravo na naknadu u visini zarade koju bi ostvarila da radi.
Ta formulacija, koja vrlo lepo zvuči, vrlo je plemenita, dobra je to formulacija, dovela je u praksi do izvitoperenja u privatnom sektoru, po pravilu, posebno kod manjih privatnika, jer je to teže u ovom preostalom društvenom i državnom sektoru teže da se uradi. Šta se zapravo u praksi događa?
Oni prime određenu porodilju na 15 dana pre njenog roka i onda odrede toj osobi platu u visini 100.000 do 150.000 dinara. I onda, pošto zna taj privatnik, pročitao je zakon, da čim dođe da naknadu prima odmah dolazi na teret budžeta, na teret države, i on kobajagi 150.000 njoj platu daje, a onda država mora da isplaćuje 150.000 dinara sve vreme trajanja kada se isplaćuje naknada za porodilje.
Pošto i u toku isplate te naknade takođe važi stalno pravilo da ima da primi naknadu u visini zarade koju bi ostvarila da radi, onda ide sledeći genijalan pronalazak te ekipe: onda uzmu pa povećavaju sada tu platu na tom radnom mestu, kao njenom zamišljenom radnom mestu, i onda dalje to ide u stratosfere, jer znaju da država prema ovom rešenju mora da isplati naknadu u tom iznosu.
Naravno, svakom je jasno, to ne treba biti mnogo pametan, o čemu se tu zapravo radi? Radi se o jednoj masovnoj zloupotrebi, gde ekipa koja je to prepoznala kao mogućnost, praktično primenjujući takva rešenja zakonska, sebi stavlja u džep velika sredstva. Praktično su te žene, te porodilje u njihovoj funkciji izmanipulisane. One verovatno dobiju neki manji deo, oni stavljaju daleko veći deo u džep.
Sada, pošto može izgledati da je to pojedinačan slučaj, ono što hoću da kažem da je pojava toliko raširena da se radi o stotinama miliona dinara koji po tom osnovu se odlivaju iz budžeta, zahvaljujući takvom ponašanju tog jednog broja ljudi, koji nažalost nije mali.
Imajući u vidu da se to događa u životu, mi smo u Predlogu zakona koji je pred vama predložili određeno rešenje kako bi onemogućili zloupotrebe, koje su masovne, a kako naravno s druge strane bi porodilje dobijale te svoje naknade koje treba da dobiju. Dakle, to je prosto jedna relacija, to je jedna situacija koju moramo imati u vidu kada govorimo o ovim pitanjima.
Ono što je još ovde promena, govorim o bitnim promenama, promena je način usklađivanja. Naime, sada se usklađuju sva ta primanja kada su u pitanju dečji dodaci, naknade za porodilje, kada je u pitanju roditeljski dodatak, mesečno prema troškovima života.
Sada mi uvodimo u ceo sistem i ovde, i u onom prethodnom zakonu i u trećem zakonu biće usklađivanje dva puta godišnje, kao što znate da je bilo u penzionom koji smo ovde usvojili. To je samo promena. Ostaju troškovi života, ali je usklađivanje dva puta godišnje, april i oktobar, to je promena.
Još šta je promena, mislim da je važno dve stvari da kažem sitnije, ali za ljude koji primaju ova sredstva su to krupne stvari, mogu zvučati nekima da su sitne, a to je da smo izmenom ovog zakona praktično liberalizovali uslove za ostvarivanje prava po ovom zakonu. Znači, govorim o ova tri prava, dečji dodatak, naknade i roditeljski dodatak.
Na taj način smo liberalizovali da oni prihode koje ti ljudi ostvaruju po osnovu Zakona o socijalnoj zaštiti neće ulaziti u cenzus, sada u buduće, kada ovo usvojimo. Jer je stvarno bila apsurdna situacija, ja sam u teškom socijalnom položaju, dobijam po osnovu Zakona o socijalnoj zaštiti određena sredstva od države, ali to mi ulazi u cenzus koji mi onemogućava da ostvarim neko drugo pravo po istom tom zakonu.
Dakle, tu smo liberalizovali to rešenje i još jednu stvar smo predložili da liberalizujemo takođe kada se radi o brdsko-planinskim područjima, obično je neplodno zemljište. Tu je zemlja lošijeg kvaliteta, da bi se lakše ostvarilo tamo, da bi ljudi lakše ostvarili ova prava, podigli smo imovni cenzus za ostvarivanje prava po ovom zakonu sa jednog na dva hektara u okviru domaćinstva, a to je jedna vrsta pomoći i liberalizacije kada se radi o ostvarivanju ovih prava.
To bi bila osnovna rešenja u zakonu i možda još samo da pomenem, da znamo red veličine o čemu govorimo. Iznosi u ovom trenutku roditeljskog dodatka su za drugo dete danas 75.993,00 dinara, za treće 136.780,00 dinara, za četvrto dete 182.374,00 dinara, to su iznosi sada roditeljskog dodatka, i mi njih kao što sam rekao na ovaj način sada isplaćivaćemo u okviru 24 meseca u jednakim ratama.
Ono što je još važno da kažem kada govorimo o socijalnoj politici države Srbije i ove vlade, naime, kada govorimo o iznosima, da znamo o kojim veličinama pričamo. Porodica koja dobije četvrto dete, nažalost, mali je broj u Srbiji takvih porodica, ono bi prema ovim rešenjima koja se usvajaju ovde primala 7.599 dinara roditeljski dodatak dve godine svakog meseca, a zatim po pravilu su to porodice slabijeg imovnog stanja po osnovu dečjeg dodatka, to je trajno, ali govorim u ove dve godine kada se ovo primenjuje još 7.000, a to je 14.500 mesečno država plaća dve godine kada se rodi četvrto dete.
Kada se rodi treće dete to je nešto manje, ali još uvek vrlo značajno, tada je to oko 11.000. Ona srpska porodica koja rodi trće dete dve godine ima 11.000 od države obezbeđeno, prosto govorim o redu veličine da znaju građani i vi o čemu se govori.
Ono što je još bitno kada treba sagledati socijalnu politiku u celini i šta zapravo mi radimo, imamo kategoriju materijalnog obezbeđenja porodice, takozvanog MOP-a, tako da porodica sa troje dece u Srbiji koja prima MOP, koja dobija roditeljski dodatak i koja prima dečji dodatak, jer ko prima MOP prima i to, jer je siromašan, takva porodica sa troje dece dobija mesečno od države više od 20.000.
Radi se o jednoj snažnoj socijalnoj politici koja se vodi. Mislim da je to dobro i mi imamo nameru da nastavimo sa takvom socijalnom politikom. Nadam se da će poslanici u ovoj skupštini, imajući u vidu ovo što sam rekao i potrebu da se nastavi snažna socijalna politika, podržati predloge izmena ovog zakona, jer su oni zapravo u funkciji da pravimo socijalno pravednije društvo i mislim da je to posebno značajno u periodu tranzicije, koja će biti bolna, najbolnija još nekoliko godina, dok Srbija ne dođe do zelene grane. Mislim da u tom periodu je vrlo važna snažna socijalna politika i zato pozivam poslanike da u tom smislu podrže ove izmene zakona.

Poštovani narodni poslanici, nakon prve načelne rasprave osećam potrebu da dam nekoliko komentara u vezi ovih zakona koji su bili prisutni.
Prvo, moram da izrazim zadovoljstvo što uglavnom nije bilo ozbiljnijih primedaba na tekst zakona. Ono primedbi što je bilo ticalo se drugih stvari i drugih pitanja.
Što se tiče samog zakona, tu nije bilo nijedne ozbiljnije primedbe koja bi osporavala rešenje u zakonu. Pre nego što pređem na ove komentare zakona, pošto je kolega poslanik pokrenuo pitanje jednog preduzeća, gde je naveo primer da su veoma loši uslovi rada, da je visok stepen štetnih materija u tom preduzeću, da zbog toga radnici trpe.
Ja sam u ovom kratkom periodu proverio o čemu se radi, pošto mi je narodni poslanik dao i materijal, koji ću pogledati posle, ali prvu informaciju koju imam u vezi toga što je ovde pomenuto je sledeća: da je 2003. godine bio izvršen nadzor, odnosno pregled uslova rada u tom preduzeću, da su bile određene mere tada naložene i da je sada, 18. oktobra izvršen ponovni pregled, gde je konstatovano da su četiri puta smanjene hemijske štetnosti i da je uvedena ventilacija.
Znači, to je informacija koju imam od pre 15 minuta. Naravno da ćemo tu stvar dodatno proveriti, ali kažem ono što sam dobio kao informaciju.
Što se tiče samih ovih primedbi ili konstatacija oko zakona, ono što mislim da je ohrabrujuće je sledeće – da su praktično poslanici svih poslaničkih grupa govorili da je najvažnija stvar u ovoj oblasti, zapravo, prevencija. Mislim da je jako dobro što svi poslanici to razumeju i o tome govore. Naravno da se možemo o pojedinim detaljima sporiti, da li je to najbolje rešenje u tom detalju, ali mislim da je ovo izuzetno važno. Zašto je važno? Zato što poslanici kada na taj način govore, kada tako shvataju stvar, pomoći će u jednoj važnoj stvari, a to je, da se u Srbiji promeni svest i odnos svih građana Srbije prema ovoj oblasti.
Više poslanika je sa pravom ukazivalo na potrebu i probleme da sami radnici, na primer, neće da stavljaju zaštitnu opremu, da poslodavci to zanemaruju. Dakle, pitanje preventivnog delovanja je, zapravo, pitanje edukacije.
U tom kontekstu bih pomenuo, a to je i pomenuto više puta, ova uprava za bezbednost zdravlja na radu, koju sada formiramo, jedan od zadataka te uprave jeste edukacija građanstva u odnosu na ovo pitanje i to građanstva, kako je to inače u svim evropskim zemljama ovim ozbiljnim, od malih nogu – kao kod saobraćajnih prekršaja, kaže se predškolsku decu treba obučavati da poštuju saobraćajne propise pa će biti manje nesreća. Isto je i ovde.
Ova uprava ima jedan od zadataka da prati kontinuitet dugačkog vremenskog dela, pa se kaže da predškolsku decu treba obučavati, dakle, obuhvata i decu od predškolskog uzrasta, školskog, kada studiramo, kada se zaposlimo, da bi u glave ljudi ušla potreba da, kada je u pitanju bezbednost i zdravlje na radu, zauzmu odgovarajući stav. To je ključ i to je odgovor na ove probleme o kojima smo ovde govorili.
U tom smislu je i ova diskusija poslanika u Skupštini Srbije, po mom mišljenju, veoma ohrabrujuća, zato što se ta osnovna stvar i što oko te osnovne stvari, mislim da, nema spora u Skupštini.
Kada je pomenuto nekoliko drugih pitanja, ona su takođe u kontekstu, o čemu sam govorio. Poslanici su sa pravom ukazivali na probleme, na primer, discipline na radu. S pravom su ukazivali na potrebu discipline da svi poštuju ono što su pravila i propisi. Kada govorimo o obavezi radnika da stave na sebe šlem, sredstva zaštite, mi govorimo o disciplini. Problem nedovoljne discipline na radu i loše organizacije rada jeste jedan od ključnih problema koji se negativno reflektuje i u ovoj oblasti.
Zbog toga mi je drago što je ukazano od strane poslanika na taj širi kontekst ovog problema. Ne možemo mi rešavati ove probleme time što ćemo samo kažnjavati. Pitanje kazne je deo priče i ona uvek dolazi posle događaja.
Ideja ovog zakona, i većine poslanika ovde, jeste da ne dođe do novčanog kažnjavanja nego onim što ćemo raditi predupredimo da dođe do povreda na radu, do smrtnih ishoda, do vrlo tragičnih događaja koji se mogu dogoditi u praksi.
Ono što mislim da je ovde takođe važno da istaknem jeste i to naglašavam, pošto je to bio deo prigovora, ali da to jasno definišem, kada je u pitanju upotreba sredstava za rad, ono o čemu je ovde izvesna primedba stavljena zašto tu materiju ovde ne uređujemo kada je to u navici da se uređuje.
Jednostavno, radi se o tome, kada se radi o upotrebi sredstava za rad, o mašinama koje dolaze u jednu fabriku da se na njima radi, ta materija se više ne uređuje ovim propisom, ovim zakonom. Postoji tzv. standardizacija kada je u pitanju ta oblast i to nije materija ovoga.
Mi, hvala Bogu, kao država koja ide prema EU inače moramo u toj oblasti da poštujemo propise o standardizaciji tih sredstava rada, tako da će to sigurno bitno povećati stepen bezbednosti zdravlja na radu time što će sredstva rada biti standardizovana i što će biti u takvom stanju da neće ona sama po sebi proizvoditi povrede na radu.
To je na drugom mestu, jer je pomenuto. Pomenuta je još jedna stvar, to je, protivpožarna zaštita. Ta materija se uređuje u jednom drugom zakonu, a ne u ovom i protivpožarna zaštita je u nadležnosti MUP-a.
Znači, ove dve stvari koje su ovde rečene, da informišem vas i građanstvo, na drugom mestu je uređeno i to nije nedostatak ovog zakona.
Jedna vrlo važna stvar koju želim da naglasim, koja će za većinu građana, odnosno većinu radnika u Srbiji biti od izuzetnog značaja kada usvojimo ovaj zakon je, da je ovaj zakon prilagođen tome da se bezbednost i zdravlje na radu obezbeđuje u malim i srednjim preduzećima. To je jedna vrlo važna stvar.
Kao što znate, jedna od stvari za koju, takođe, mislim da se svi slažemo, važno je da u narednom periodu u Srbiji dođe do daljeg ozbiljnog rasta broja malih i srednjih preduzeća, da su ona, zapravo, odgovorna za problem nezaposlenosti i druge privredne probleme.
Ta mala i srednja preduzeća koja treba da zapošljavaju većinu radnika u Srbiji, pozicija radnika u tim malim i srednjim preduzećima u odnosu na bezbednost i zdravlje na radu kada ovaj zakon ne bi bio usvojen, nego kada bi ostao ovaj stari Zakon, onda bi radnici, ta većina u tim preduzećima bila ozbiljno ugrožena.
Zašto je to tako? Ne zato što je neko suviše pametan ili je glup, nego zato što sada važeći Zakon, koji je donet 1991. godine i na tradiciji je nekih ranijih rešenja, imao je u vidu pre svega tzv. velika društvena preduzeća kada je tu materiju uređivao, što je potpuno logično.
Nije bilo malih i srednjih preduzeća, a sada njihov broj raste i zato je možda najznačajnija stvar u vezi ovog zakona njegovo usvajanje, da stvorimo realnu situaciju da radnici u malim i srednjim preduzećima mogu da ostvare bezbednost i zaštitu na radu i to je ključna stvar kada se radi o ovom zakonu i potrebi da se on donese.
Dakle, ne radi se ovde o igri rečima, o tome da hoćemo da oponašamo ili prevodimo nekoga i negde, radi se o potrebi da propise prilagodimo realnoj privrednoj situaciji. Realna privredna situacija u Srbiji jeste da očekujemo razvoj malih i srednjih preduzeća i prilagođavamo propise prema tome. Mislim da je to jako značajno kada govorimo o ovoj materiji.
Reći ću dve stvari za koje mislim da su jako bitne i jasne.
Prvo, ono što ovim zakonom želimo da postignemo jeste sledeće: kada je u pitanju zaposleni, kada je u pitanju radnik pojedinac – da se njegova osposobljenost za bezbednost i zdravlje na radu proveri, praktično, na radnom mestu gde radi.
Do sada su, po pravilu, bili raznorazni testovi i slične stvari koje ništa nisu značile. Znači, ako stvarno hoćemo da pomognemo tom našem radniku da na radnom mestu bude koliko god je moguće bezbedan, onda moramo stvoriti uslove da se na radnom mestu neposredno proveri njegova osposobljenost da može sebe da zaštiti, da razume o čemu se radi. Dakle, to je prva važna i praktična stvar, za mene jedna od najvažnijih stvari.
Druga, po meni, vrlo krupna stvar jeste pitanje promene uloge medicine rada. Umesto toga da radi kako je radila, čitava ideja je da ona bude aktivni činilac u celom procesu, polazeći od onog akta o proceni rizika koji svaki poslodavac mora da donese i da usklađuje, da ona bude prisutna, do toga da ona bude terenska služba koja će u preduzećima proveravati na licu mesta kakvi su uslovi rada, kakvo je zdravstveno stanje čoveka koji treba tu da radi. To je srce toga što zovemo preventiva.
Mislim da sa tih nekoliko stvari koje ćemo usvojiti u ovoj skupštini, stvorićemo realni pravni okvir da naše radništvo, koje će u narednom periodu, jer će se nastaviti i ubrzati privredni razvoj Srbije i rast industrijske proizvodnje, da u tim promenjenim pozitivnim ekonomskim okolnostima stvorimo uslove u kojima to neće koštati naše ljude zdravlja ili glave. Svi hoćemo da ide ekonomski razvoj, da ide industrijska proizvodnja. U tim uslovima, da ne bude to cena koju bi naši ljudi plaćali gubitkom zdravlja, gubitkom glava, u najgorem slučaju.
Dao bih još jednu informaciju koja mislim da je bitna, a to je koliko košta priča o ovoj oblasti. Hteo bih da ukažem na ekonomski efekat. Do sada smo govorili, naravno da je to osnovno – pitanje humanizma, pitanje ljudskosti. Međutim, postoji ekonomski efekat o ovome o čemu mi govorimo.
Prema standardima koje je uradila MOR, jedna smrtna povreda je ekvivalent 7.500 radnih dana. Sada vi vidite koliko je u materijalnom smislu ta šteta. Trajna i potpuna invalidnost, takođe ima ekvivalent od 7.500 radnih dana. Gubitak jednog oka, teškog telesnog oštećenja – 2.625 radnih dana. Izračunajte koliko je to u novcu. Gubitak dominantne šake – 4.750 radnih dana. Izračunajte koliko je to u novcu.
Znači, ovo o čemu govorim ukazuje i na vrlo važan segment, ekonomski segment. Dakle, ne radi se samo o tome da smo dobri, plemeniti itd, radi se i o ekonomskom efektu. To je još jedan razlog zašto mislim da je dobro podržati ovaj zakon.
Na kraju, samo još jednu stvar u jednoj rečenici. Da budemo potpuno jasni kada govorimo o ekonomiji i privredi. Govori se o tome ko je odgovoran za sadašnje stanje. Ukazao bih na to šta se događalo sa društvenim proizvodom Srbije u periodu 1990 – 2000. i šta se događa u periodu 2000 – 2005. Deset godina neprekidnog pada društvenog proizvoda, pet godina neprekidnog rasta društvenog proizvoda. Prosto, to su tvrdoglave činjenice. Samo toliko.

Zahvaljujem se. Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
Mislim da ne moram da objašnjavam koliko je to značajan zakon, koliko je ova materija značajna u Srbiji. Svi smo svedoci određenih povreda na radu koje se događaju, koje pratimo preko štampe, kroz javnost.
Dakle, dugo vremena se pripremao ovaj zakon, to moram reći, više godina se na njemu radilo. Postoji jedna suštinska potreba za donošenjem ovog zakona, a to je da su propisi koji su sada na snazi davno doneti i da su to propisi koji su bili logični i prilagođeni jednom drugom vremenu i drugim odnosima.
Jednostavno, već duže vreme postoji potreba da, u skladu sa modernim rešenjima u Evropi, i Srbija ima propise koji će u tom smislu postići te potrebne standarde.
Grubo rečeno, imali smo dve vrste obaveza: jedna vrsta obaveza je bila da uskladimo naše propise sa nizom međunarodnih pravnih akata, konvencija Međunarodne organizacije rada, protokola, ali, takođe, i sa direktivama Evropske unije i nizom akata koji su doneti u ovoj oblasti.
Naravno, to je obaveza u skladu sa Evropskom socijalnom poveljom. Tu je i obaveza, koju smo sami preuzeli kada smo usvojili Strategiju za priključivanje EU.
Dakle, na jednoj strani odavno postoji potreba da u naše zakonodavstvo unesemo one obaveze koje je država već preuzela, ali na nivou međunarodnih akata.
Druga nužda da donesemo ovaj zakon jeste potreba da se pripremimo i da stvorimo uslove u kojima će u Srbiji da se što manji broj radnika povređuje, da bude što manji broj smrtnih povreda kojih, nažalost, ima. Jednostavno, da stvorimo najbolje moguće uslove u skladu sa evropskim standardima za rad naših radnika u preduzećima.
Moram ovde reći još jednu stvar. Imali smo relativno mali broj povreda, ako mogu tako da kažem - smrtnih povreda, dobrim delom zato što nama industrija nije radila, što privreda nije toliko dugo radila. U ovom periodu kada očekujemo nagli privredni razvoj, kada očekujemo investiranje u srpsku privredu, koliko je to sa jedne strane dobro da nam krene privreda, da krene standard, da krene zapošljavanje, sa druge strane, baš u ovoj oblasti, u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, javljaju se veliki rizici da dođe do ozbiljnijeg broja povreda na radu i sa smrtnim ishodom.
Dakle, usvajanjem ovog zakona mi se u suštini blagovremeno pripremamo za ono što već jeste u velikoj meri i što će tek doći, a to je da će se u ozbiljnom razvoju srpske privrede i te kako pokazati potreba i već se pokazuje potreba da se u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu uvedu standardi i način rada koji će maksimalno dovesti do maksimalno moguće sigurnosti zaposlenih.
Naravno, mogao bih da vam navedem međunarodne akte koji nas obavezuju na to, ali mislim da nema u ovom trenutku potrebe. Hteo bih nešto drugo da ukažem. Šta je osnovna ideja ovog zakona? Osnovna ideja ovog zakona jeste prevencija. U odnosu na filozofiju koja je bila prisutna u prethodnom periodu, gde je postojala ideja da mi možemo sankcijama da uspešno da izađemo na kraj sa ovim problemom, pokazalo se, naravno ne samo kod nas i ne samo u vezi ovog pitanja, da ne možete sankcijama rešiti problem. Suština problema se može ili treba rešavati preventivnim delovanjem i to je ono što je srž ovog zakona.
Kada govorim o preventivnom delovanju, na prvom mestu mislim, i to je ovde u ovom zakonu i definisano potpuno jasno, uvodi se jedna nova kategorija u ovu oblast. Ona je postojala kolokvijalno posle u razmišljanjima, ali ne kao obaveze i kao akt, a to je pitanje procene rizika. Ono što je ključna stvar u oblasti preventive to jeste procena rizika obaveze, da se izvrši procena rizika na radnim mestima i obaveze poslodavca da u skladu sa tim donese akt o proceni rizika na radnim mestima.
Znači, to je zapravo suštinski akt ili suštinski postupak koji treba da omogući preventivno delovanje, jer kako da preventivno delujemo ako ne znamo kakav je rizik na pojedinim radnim mestima ili u pojedinim radnim procesima. To je ključna stvar u ovom zakonu.
Pri tome, kada govorimo o proceni rizika, zakonom preciziramo obavezu svakog poslodavca, kada ovaj zakon budemo usvojili, da donese akt o proceni rizika i to u saradnji sa medicinom rada, sa drugim subjektima koji treba oko toga da pomognu. Prva i osnovna stvar jeste zapravo donošenje akta o proceni rizika.
Druga stvar koja je važna kada govorimo o ovom zakonu jeste jedan pristup koji mislim da je značajan za ovu oblast, a to je uključivanje i onih kojih se to pre svega tiče da deluju zajedno sa državnom na poboljšanju stanja u ovoj oblasti. Kada to kažem mislim pre svega na socijalne partnere, mislim na sindikate, mislim na poslodavce.
Naime, ovde u zakonu je predviđeno kao rešenje, ali bih dao jednu informaciju koja ne piše u zakonu. Mi već godinu dana ili godinu i nešto smo uključili u aktivnost inspekcije rada i predstavnike reprezentativnih sindikata i poslodavaca, tako da njihovi predstavnici zajedno sa našim inspektorima idu na teren i na neki način učestvuju u vršenju tih inspekcijskih ili kontrolnih nadzora, gde mislim da je još jedno dragoceno iskustvo za njih da vide da to nije tako jednostavan posao, kako često misle ljudi koji to posmatraju sa strane.
Važno je da uključivanjem sindikata i poslodavaca podižemo nivo kvaliteta toga što radimo i, što je najvažnije, uključujemo organizacije koje, s jedne strane, po prirodi stvari imaju potrebu da deluju zajedno sa državom da bi zaštitili svoje članstvo, sindikati, a poslodavci takođe da bi zaštitili članove svojih udruženja, jer ovde se radi naravno o obostranom odnosu i interesu.
Kada su u pitanju sindikati i poslodavci, sada govorim o sindikatima, vrlo je važno kada smo ih uključili u ovu zajedničku aktivnost, onda oni preko svoje mreže sindikalnih organizacija koju imaju u preduzećima prosto dostavljaju nama informacije, dogovaraju se sa nama, sarađuju sa inspektoratom rada i već to što se događa ovih godinu dana kao faktička delatnost dovela je do toga da mi srećom u devet meseci 2005. godine imamo manje smrtnih povreda nego u periodu od devet meseci 2004. godine.
Već sama ta faktička aktivnost, naravno da postavljanje celog sistema i usvajanje ovog zakona, a očekujem da bude usvojen, treba da donese još mnogo bolje rezultate, za ovih godinu dana već pokazuje ozbiljne rezultate u toj promenjenoj koncepciji. Ta promenjena koncepcija, koja u osnovi stoji na preventivi, takođe se izražava i u jednoj obavezi inspektora rada da deluje i on preventivno, u smislu obilaska preduzeća bez poziva, bez potrebe da nekoga kažnjava, u smislu davanja saveta, objašnjavanja šta treba da se uradi da bi bilo bolje stanje po tom osnovu u tom preduzeću. To je ono što mi faktički već i radimo u jednoj meri, ali je poenta u tome da će sada zakonom biti obavezan i na tu stvar.
Zapravo, čitavo težište, kao što vidite iz ovoga što sam rekao, prebacuje se na ovu stranu preventive, objašnjavanja i zajedničkog rada. Štaviše, mi mislimo, što važi ne samo u ovoj oblasti, da mi ne možemo kao država postići poželjne rezultate ukoliko ne shvatimo da moramo ostvariti širu saradnju svih zainteresovanih faktora u vezi nekog pitanja i istovremeno ako ne razumemo da mi neku oblast možemo na pravi način urediti i stvoriti povoljne uslove samo ako većina onih kojih se to tiče, i poslodavaca i radnika, u suštini dobrovoljno i svesno shvata da im je to u interesu, poštuju zakon.
Zašto ovo kažem? Upravo zbog promenjene filozofije u odnosu na raniji period. Nemoguće je ako suviše subjekata ne poštuje zakon da mi sankcijama ili nečim drugim tu oblast sredimo. Ono na čemu mi insistiramo jeste u stvari formiranje svesti kod poslodavaca i kod radnika o potrebi zbog njihovog interesa, a ne zato što to država propisuje i što će da ga kazni ako ne poštuje, da poštuju propise iz ove oblasti, kao i iz drugih oblasti.
Jednom prilikom sam pomenuo, a to ću ponoviti zato što je to primer tog drugačijeg pristupa, jednom prilikom kada sam razgovarao sa jednom delegacijom koja je došla iz američkog ministarstva rada na razgovore ovde i kada sam pomenuo u razgovoru, vajkajući se koliko mi imamo inspektora rada – imali smo oko 400 i nešto, otprilike moje je bilo, kada bi imali 4.000, kako bi bilo dobro – u tom razgovoru oni su informisali mene da u SAD-u, sa toliko i toliko zaposlenih, imaju manje od 1.000 inspektora rada. Šta je zapravo tu ideja? Pitao sam, kako je moguće da vi imate toliko zaposlenih? Kaže - radi se o tome što je normalno da 99% poslodavaca poštuje zakon. Ovi inspektori će onih 1% da ganja.
Suština, zato naglašavam pitanje preventive, suština ideje u svemu ovome što radimo jeste da podignemo svest ljudi kojih se to pre svega tiče, da bi stanje u ovoj oblasti bilo bitno poboljšano. Svaki drugi pristup se pokazao neuspešnim. Možemo sada da se nadgornjavamo kolike treba da budu kazne, ali prosto to ne daje efekat. Vrlo dobro znate i svi mi znamo da nažalost vrlo često nisu odgovorni za povredu na radu ili nesreću samo poslodavci.
Vrlo dobro znate, ko god živi realno u Srbiji, da ima mnogo slučajeva kada su sami radnici odgovorni u tom smislu za sebe što neće da primene mere, odbijaju da primene mere, ne stave zaštitnu određenu odeću na sebe, prosto rade neke stvari na sopstvenu štetu. Zato ovo naglašavam da je jako važno, zato su i sindikati uključeni, da delujemo u suštini edukativno, preventivno, da ubedimo i radnike da je to u njihovom najboljem interesu da poštuju propise iz ove oblasti.
Na kraju krajeva, ne možemo ni od poslodavca očekivati da obezbedi primenu zakona ako sam radnik neće.
To je još jedan segment zašto je vrlo važno da stvorimo uslove u kojima ćemo moći na pravi način da preventivno delujemo, a preventivno delovanje je uvek delovanje na svest ljudi. To je uvek preventivno delovanje i mi inače i u nekim drugim segmentima imamo ideju da delujemo kroz razgovore sa poslodavcima, sa sindikatima, kod kolektivnih ugovora i nekih drugih stvari, prosto da imamo većinsko raspoloženje kod toga koga se to tiče da primenjuje zakon. Kada to budemo postigli onda će sve ostalo biti lako. Onda će biti sasvim dovoljno 400 inspektora, a možda i manje treba, možda ne treba 400.
Nije stvar broja, nego je stvar kvaliteta. Dakle, kvaliteta odnosa koji treba da se uspostavi u ovoj oblasti i čitava ideja ovog zakona jeste uspostavljanje drugačijih odnosa ili drugačijih standarda u ovoj oblasti. Sam naziv zakona nije više zaštita na radu, što smo navikli decenijama, nego bezbednost i zdravlje na radu, što je širi pojam i u skladu je sa evropskim standardima, govorim o širem obuhvatu koji se želi postići ovim zakonom.
Zato se ovim zakonom obuhvataju pojmovi, kao što je na primer radna okolina i slični pojmovi, zato što je potrebno postaviti celinu sistema i uslova u kojima sada naš taj radnik radi, odnosno u kojima taj naš poslodavac treba da ostvari odgovarajuće uslove. Naravno, kroz primenu ovih odredaba i primenu ovog zakona treba da postignemo te elementarne ciljeve.
Sada, u okviru toga što sam govorio o potrebi i stručnoj stvari da se promeni svest ili odnos prema ovom problemu, mi u ovom zakonu predviđamo da će u stvari u preduzećima kod poslodavaca biti obaveza da postoji jedan predstavnik zaposlenik koji je uključen u celu priču. Kada to kažem, naravno on može biti u sindikatu i ne mora biti ako nema sindikata, govorim o potrebi da neko iz tog kolektiva bude uključen u ove stvari.
Druga, vrlo važna stvar, takođe je predviđeno formiranje odbora za bezbednost i zdravlje na radu u preduzećima, gde kroz jednu vrstu socijalnog kontakta, dogovora između zaposlenih, bilo da imaju ili nemaju sindikat, i poslodavca, zajedno rade na optimalizaciji radnih uslova. Suština cele stvari je da su optimalni radni uslovi u najboljem interesu i poslodavca i radnika. Zapravo, ova koncepcija, gde uključujemo obe strane i želimo da ih uključimo maksimalno, jeste ideja da oni to shvate i da zajedno brinu o tome.
Samo ako u toj sredini o kojoj se radi oni imaju svest i brinu o tome i mi možemo postići efekte. Ne možemo mi iz Beograda, odnekud stvarno rešavati probleme koji su u nekom mestu 300 kilometara daleko, u nekom preduzeću, tako što ćemo pozvati telefonom inspektora rada i reći idi tamo. To je iluzija. Te stvari se već dogode dok vi sve to obavite. To je ono što je u celoj priči jako važno.
Mi smo takođe uočili problem da, nažalost, u nemalom broju slučajeva oni koji treba da se bave ovom oblašću u preduzećima, unapređivanjem uslova u ovoj oblasti, nisu dovoljno kvalifikovani ili da im je dovoljno poznata materija. Imamo nespremnog čoveka, formu smo zadovoljili, imamo tamo nekog Peru Petrovića i on nema pojma o tome. Stvari idu kako ne treba.
Ovde smo takođe predvideli da ljudi koji se bave ovom oblašću u preduzećima moraju imati položen stručni ispit i u vezi toga Ministarstvo, odnosno ministar daje određene licence, licenciranje tog čoveka. Suština je da dobijemo u preduzećima kod poslodavaca kvalifikovani kadar, koji poznaje ovu materiju i koji na osnovu poznavanja može time da se bavi. Moramo podići nivo stručnosti onih koji se time bave i zapravo to je ovde priča.
A da smo mi svesni problema sa kojim se suočavamo i sa kojim ćemo se tek suočiti, ako bog da zdravlja, da krene ozbiljno investiranje i privredni razvoj, mi godinu, godinu i po dana poslednjih, a ako ne i dve godine, vršimo jednu ozbiljnu reformu inspektorata rada, nezavisno od ovog zakona, mada ovaj zakon dolazi kao neka kruna toga i delom neke stvari reguliše. Znači, mi oko dve godine sprovodimo jedan projekat reforme inspektorata rada.
Sada ga baš završavamo. Mislim da smo postigli jednu važnu ključnu stvar. Šta je bila ideja celog projekta? Imate tehnički deo priče, da uvežemo, da imamo kompjutere, veze, sve je to lepo i to treba imati. Međutim, šta je osnovno pitanje? Osnovno pitanje je kakav je taj inspektorat. Kakav je on zapravo, koliko je osposobljen i kog je kvaliteta. Znači, srce ovog projekta je bilo u stručnom osposobljavanju inspektora rada u Srbiji, da bi se stvorili, pored ostalog, uslovi, pored podizanja njegove stručnosti, i da može da vrši tzv. integrisanu funkciju, a što znači da uz manji broj pregleda može da postigne veći efekat.
To je bilo centralno pitanje ove reforme. Mogu reći da sada u ovom trenutku, a naravno nikada nemate sto posto učinak, to je iluzija. Po nekom kritičkom pristupu, siguran sam da više od polovine inspektora rada je postiglo potreban nivo stručnosti i spremnosti da radi svoj posao, jer to je prosto bio bitan element. Džabe nama najbolji zakon ako ljudi na terenu ne znaju posao i nisu sposobni. Onda smo džabe svi pričali. To je ono što radimo i što smo radili.
Kao kruna te priče je došao ovaj zakon. Naravno, nismo zanemarili i onaj deo sankcija koji mora da postoji u svakom zakonu. Mi, prosto da uozbiljimo tu stvar, znamo ograničen domašaj sankcija o čemu sam govorio, ali morate tu stvar uozbiljiti. Sada, u sadašnjim rešenjima, te su kazne od 50 dinara do 8.000 dinara. To je smešno, komično.
Sada smo ovde prevideli prekršajne kazne koje idu od 800.000 do milion dinara za poslodavca, a za preduzetnika od 400 do 500.000.
Ali, ono što je važno, predvideli smo kazne i za radnike koji ne poštuju propise, koji neće da stave na sebe zaštitnu opremu, od 10.000 do 20.000 dinara su takođe kazne predviđene u tom delu. (Iz sale: Ako preživi.)
Da li će preživeti upravo zavisi od toga da li ćete vi glasati za ovaj zakon. Znači, hoću da kažem da ukoliko ne bi usvojili ovaj zakon, naravno da bi mi ozbiljno ugrozili u perspektivi zdravlje radnika u Srbiji. Pošto sam siguran da u ovoj skupštini ima većina, hvala bogu, da usvoji ovaj zakon, pa tako da oko toga ne brinem. Za to imamo većinu.
Ono što sam takođe hteo da kažem, bez obzira na pokušaje da se dobacivanjem neko dekoncentriše, jeste takođe jedna vrlo važna stvar. Mi smo ovde u zakonu dali poseban naglasak na oblast građevinarstva. Potpuno je jasno zašto. Najveći broj povreda sa smrtnim ishodom se događa u toj oblasti i oblasti građevinarstva i njegovom specifičnom tretmanu smo u zakonu dali posebno mesto. Ko je čitao zakon, video je na šta mislim.
Svesni smo onoga što se događa. Moram da vam kažem da ono što je neposredan uzrok potrebe da se mi bavimo ovim pitanjem jeste da su u ovom trenutku, sada dok ovo pričamo, praktično, Beograd i Novi Sad na primer, može se reći dva velika gradilišta. U Beogradu sada trenutno ima oko 420 velikih gradilišta, a što se ne pamti kada je to bilo. U Novom Sadu ima preko 270 velikih gradilišta, a što govori o ozbiljnoj potrebi da pri takvom obimu posla koji se vrši, a očekujemo da će biti još više gradilišta, da će cela Srbija biti jedno veliko gradilište, u takvim uslovima je nužno da poseban tretman ima oblast građevinarstva, jer nažalost, tu su, kao što znate, najčešće povrede.
Samo još jednu stvar sam hteo da kažem, a to je da tako reformisana inspekcije rada zapravo treba da bude onaj stožer koji će zajedno sa svojim socijalnim partnerima, a to su sindikati, poslodavci, kroz preventivno delovanje zaista stvoriti uslove koji će u Srbiji biti: bezbedno raditi u skladu sa evropskim standardima. Usvajanjem ovog zakona mi ćemo, u suštini, a to je i naša dužnost, ispuniti jedan svoj važan zadatak, a to je da srpskom radništvu omogućimo da radi u takvim uslovima koji su primereni razvijenim evropskim zemljama. Mislim da to svako u ovoj skupštini hoće i da to svako, po mojoj logici, treba da podrži. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, javio sam se samo zato da bi se otklonio jedan nesporazum. Naime, ovaj amandman na član 5, koji je dat ispred poslaničke grupe SRS, vrlo je neobičan, a neobičan je zato što traži brisanje člana kojim se utvrđuju bitno povoljnija rešenje za one ljude u Srbiji koji rade pod otežanim uslovima rada.
Znači, mi u zakonu predlažemo bitno povoljnija rešenja, da za kraći efektivni rad, stvarni rad dobiju da mogu ranije da odu u penziju. Zato me zbunjuje ovaj amandman na član 5, zato što je potpuno suprotan nekim drugim stvarima koje su ovde rečene kao kritike zakona.
Dakle, ovo je jedan od članova koji unosi bitno povoljnija rešenja za zaposlene u Srbiji. Što je još zanimljivije, ovo je jedno od rešenja gde oni koji su ovde dosta pričali o njima kao ozloglašenima, MMF ima isti stav kao što je izražen ovde stav Srpske radikalne stranke.
To je jedna od stvari gde se mi ne slažemo sa MMF-om, gde predlažemo ovo rešenje. Sada proizilazi da SRS, praktično, podržava stav MMF-a u vezi ovoga.
Znači, hteo sam da kažem zbog građana Srbije, da ne bi bili u zabludi, da ovaj član 5. znači bitno poboljšanje kada su u pitanju ljudi koji rade pod otežanim uslovima. Tome služi i ovo snižavanje starosne granice za one koji rade pod najtežim uslovima; to su rudari i slične kategorije sa 50 godina života.
Druga tema koja je bila ovde zanimljiva, to je mogućnost da se ode u penziju, nezavisno od staža osiguranja, sa određenom starosnom granicom - 65 godina, 70 godina i slično. Mi smatramo da tu postoji rezon da se takvo rešenje unese u sistem, s tim što mislimo da nije mesto penzioni zakon. Imaćete priliku ovde, kao narodni poslanici, da u narednom periodu svi zajedno razgovaramo o izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti.
To je pravo mesto, ukoliko se svi dogovorimo i složimo, da predvidimo takvu zaštitu za naše građane koji po drugim osnovama nemaju staž osiguranja i ne mogu da dođu do elementarne socijalne sigurnosti. Najavljujem, kada bude bio taj zakon, imaćemo zajedno mogućnost da nađemo jedno najhumanije i najbolje rešenje u vezi sa tim.

Pošto je jedan poslanik pokazao veliku zabrinutost za sudbinu zakona, očigledno i Vlade, cenim tu brigu apsolutno i daću par informacija za koje mislim da su bitne.
Prvo bih hteo da informišem poslanike, ne znam da li ste dobili izveštaj sa Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, da je Odbor usvojio jedan od bitnih amandmana koji se tiče ove materije, a to je da penzije idu na usklađivanje dva puta godišnje. Taj amandman koji je Odbor prvo usvojio ja sam prihvatio u ime Vlade, tako da je sada sastavni deo zakona. To je prva stvar koja verovatno zanima poslanike.
Što se tiče ovoga što je ovde pomenuto, često se pominjalo povodom amandmana poslanika SPS-a, oko odnosa 60% prosečne penzije i plate, jutros je takođe na Odboru za rad usvojen jedan amandman kojim se definiše tih 60%, s tim da bi to važilo tri godine od dana usvajanja zakona, takva jedna odredba.
Videćemo, naravno, kako će to biti u danu za glasanje, ali naše je uverenje da ćemo taj zakon usvojiti, da će njegova rešenja i ciljevi zbog kojih se donosi postići željene efekte. Očekujemo, takođe, da po usvajanju tog zakona budu potpuno jasne dve stvari. Prva stvar je da Srbija nastavlja snažno da sprovodi reformske procese i drugo, što je ovde bilo pominjano, nažalost bio sam odsutan zbog obaveza, a ja ću još jednom pomenuti, iako znam da je u delu javnosti to nepopularno, to je da očekujem takođe da ćemo aranžman sa MMF-om, odnosno program koji je zaključila još pre tri godine ona vlada uspeti da uspešno okončamo ove godine, što će doneti velike koristi ovoj zemlji, građanima i penzionerima, o kojima dugo ovde razgovaramo.
Vrlo je interesantna jedna stvar u vezi sa svim tim: kritikuju se pojedina rešenja iz penzionog zakona, govori se o tome kako će penzioneri biti ugroženi; jedino što je izostalo sve vreme, naravno vrlo svesno, jeste ponuda alternative takvim rešenjima.
Znači, bez obzira na reakcije i dobacivanja, suština čitave priče je da ako nešto kritikujete, ako imate primedbe, onda morate imati predlog određenog rešenja, inače je to potpuno besplodno, kao što je to obično u Srbiji.
Više puta sam o tome govorio, ono što mi sada radimo - uočavamo neke elementarne činjenice i u skladu sa ponašanjem jedne odgovorne vlasti, a u skladu sa tim kako se ponašaju odgovorne vlasti u Evropi, za razliku od toga kako se ovde dugo ponašala vlast, više puta sam o tome govorio da je penzioni fond osamdesetih godina upao u krizu. Sada je 2005. godina. Da li treba da se čeka još 30 godina da bi se reagovalo? Ovo sada što se radi radi se u dvanaest i pet, a ne u pet do dvanaest.
Rekao sam takođe da je mogla ova vlada da za svog mandata isplaćuje penzije ovako kako se isplaćuju, ali to bi bilo isto ponašanje kao kada noj zabije glavu u pesak, da prebacimo odgovornost na neku buduću vladu, pa neka ona trlja nos sa realnošću Srbije. To je nešto, bez obzira na izraze lica, što ne dolazi u obzir kada je u pitanju ova vlada i kada je u pitanju posao koji ja radim.
Znam da to nije popularno, kada je mnogo popularnije prosipati suze i brigu, ali mislim da su stvari mnogo ozbiljnije od toga. Ovde se ne radi o tome da se steknu nekakvi politički poeni, ovde se radi o tome da se nešto uradi za ovu državu i društvo.
Reforma penzionog zakona, a ovde je pomenuto restrukturiranje NIS-a, javnih preduzeća, srpske društvene privrede koja inače, pretpostavljam da znate ako živite u realnosti, ovde je često pominjano da li se živi u realnosti...
Mislim da upravo oni koji hoće da sprovedu nužne reforme žive u toj realnosti, a realnost Srbije se svodi na sledeće, pored ostalog, pošto često ovde ima interesa da se realnost sagleda. Ispred ove vlade i ovog ministarstva stoji u redu ogroman broj društvenih preduzeća u Srbiji koja traže pomoć za socijalne programe, traže tu pomoć zato da bi preživeli, da bi se spasili, da bi uspeli da se uspešno privatizuju. Alternativa tome je da ništa ne radimo i da pustimo da sve umre.
Znači, nema šanse da ova vlada pusti da sve umre, koliko god to bilo popularno i nepopularno, nego obrnuto, da ostane živo sve što može biti živo.
Da pomenem takođe da se govori o tome da ljudi u procesu tranzicije i restrukturiranja gube radna mesta. Zaboga, gube u procesu restrukturiranja, neko otkriva Ameriku.
Realna situacija je sledeća, razgovarajte sa ljudima iz preduzeća - nas ima toliko i toliko, ako nam ponudite socijalni program ima šanse, niko ne garantuje, da će ovo naše preduzeće preživeti sa tim i tim brojem ljudi, da će se naći neko ko hoće da kupi preduzeće, da investira i da ono počne da živi. To je realnost Srbije. Otidite u bilo koje preduzeće i čućete tu istu priču.
Kao što je to realnost Srbije, tako je realnost Srbije nužda da se izvrši reforma penzionog sistema. Zašto se ona vrši? Rekao sam ovde na početku, ali izgleda da se ne čujemo jer postoje neke druge potrebe. Znači, imamo situaciju da jedan uplaćuje doprinose, jedan prima penziju. To je sada situacija u Srbiji. Imamo situaciju da Srbija spada u deset najstarijih društava u svetu. Imamo demografsku situaciju da 15% našeg stanovništva ima do 30 godina. Voleo bih da vidim, to sam rekao na početku, taj ko to uspe da reši, odmah da dobije Nobelovu nagradu. Kako u toj situaciji da se isplaćuju penzije, a da se sistem ne reformiše? Ko to može da dobij?.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Vas dvojica tražite Nobelovu nagradu.)
Ja ne tražim, nego predlažem za nekoga od vas ko nađe rešenje. Znači, mi smo rešenje našli. Znam da ovo ne prija, ali našli smo rešenje. Rešenje se sastoji u tome što ćemo izvršiti ove izmene zakona i, bez obzira na brigu, usvojiti te izmene zakona u ovoj skupštini, što ćemo, takođe, usvojiti zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima. To će biti treći stub sistema. Izvršićemo nužnu reformu penzionog sistema i postići da u perspektivi ljudi u Srbiji ne brinu o tome da li će dobiti penziju.
Alternativa je da završimo, kao što ima u nekim zemljama okolo, da stavimo u zakon sledeće, možda se to više sviđa mnogima –skupljaćemo doprinose, penzioneri imaju pravo da dobiju penziju itd., a onda stoji zapeta, u skladu sa onim koliko se prikupi sredstava. Onda nijednog meseca ne znate kolika će biti penzija, zavisi onda od jedne neizvesne okolnosti.
Znači, ovim što radimo postići će se nekoliko ciljeva: stabilnost fonda, redovnost isplata penzija, to je na nivou penzionog fonda; drugi krupan cilj, o kome sam govorio, a penzioneri su toga naravno svesni, da ćemo na ovaj način, ovim politikom rešavati ključni problem, a to je problem nezaposlenosti u Srbiji, da ćemo preraspodelom društvenog proizvoda u korist investiranja ovde izvršiti rast zaposlenosti.
Svaki penzioner zna da ni srednjoročno, ni dugoročno bez povećanja zaposlenosti nema ništa od ovog fonda.
Samo ako budemo povećali obim doprinosa koji prikupljamo, a to je veći broj zaposlenih, ovde može doći dugoročno do stabilizacije penzionog fonda, osnovnog državnog fonda.
Još bih pomenuo, jer je karakteristično, čuo sam priču oko ovog penzijskog staža, člana 4. zakona itd. Naravno, kritika je kritika, to je sasvim u redu. Ali, ono što bih hteo da naglasim jeste: posebno se govori o pravu za treće dete i penzijskom staža povodom toga. Pomenuo bih sledeće: u dosadašnjem zakonskom rešenju radi se o tome da bi imala pravo na penziju sa 20 godina staža osiguranja, 18 godina i npr. penzijskog - dve godine. Mi kažemo da je dovoljno 15 godina staža osiguranja. Znači, smanjujemo tu granicu dole. Time želim da kažem, kada se nešto komentariše, treba u celini da se prokomentariše.
Na kraju, nezavisno od brige koja je iskazana, zakon će biti usvojen sa rešenjima koja su prihvatljiva, koja su dobra i za ovu državu i za penzionere i za ciljeve koje ostvarujemo. U vezi sa tim, pozivam vas da sačekate četvrtak ili petak, zavisno od toga kada će biti glasanje. Toliko. Hvala.

Samo bih dao dve informacije. Prva stvar, ovde je izražena sumnja da jedna Vlada ima nameru i da je spremna da predloži zakon koji je, kako kažu, na njenu štetu. Prvog dana kad smo radili po ovom zakonu rekao sam da je upravo to suština i da Koštuničina vlada jeste vlada koja uvodi nove standarde u politički život Srbije. Znači, ono što može biti štetno za Vladu, može biti vrlo korisno za građane i za državu.
Za razliku od većine vlada, mi imamo sasvim drugačiji pristup. Potpuno razumem da mnogi izražavaju nevericu da je moguće da se to u Srbiji događa. Želim građanima Srbije da kažem još jednom - da, to se događa. Nezavisno od bilo kakvih budućih izbora, glasova i bilo čega, ovde je u pitanju država i ovde je u pitanju osam miliona ljudi, kakvu će imati budućnost.
Još nešto da kažem, u naredne dve godine, do kraja mandata ove vlade, iako i to iznenađuje neke prisutne, mi ćemo učiniti oko 90% onoga što se zove tranzicija, onoga nepopularnog, onoga teškog. Zaista, posle toga, kada bude došla neka druga vlada, imaće neuporedivo lakšu situaciju, ali ova vlada to ne posmatra tako. Ona smatra da mi to treba da uradimo u najboljem interesu građana i države.
Podsetio bih, takođe je izražena neverica kako je to moguće da neka vlada radi nešto protiv sebe. Nije to protiv sebe, to je za sebe, ako smo odgovorni za ovu državu. Uvek kada radite nešto za državu i građane, to je i za vladu. Valjda je to normalno.
Podsetio bih da je nedavno u bogatoj Nemačkoj Šreder doneo propise, njegova vlada je donela propise u oblasti zapošljavanja, vrlo nepopularne, gde, pored ostalog, za javne radove treba da plaćaju evro na čas itd, što je za Nemačku nešto ispod svakog nivoa. Znači, gospodin Šreder i nemačka vlada su uradili nešto što je nepopularno za vladu, ali nešto što je bilo nužno za Nemačku, da bi Nemačka bila normalna država, sa normalnim građanima.
To je standard koji uvodi Koštuničina vlada i to je ona najznačajnija ostavština koju će ona da ostavi. Ne verujem da će posle nje ijedna vlada imati smelosti da siđe ispod tog standarda, da donose propise štetne za građane, ali dobre za mene, da budem popularan. Sada ćemo da uvedemo upoređivanje penzija, da se usklađuju sa zaradama i da uništimo fond za pola godine. Da li je to normalno? Nije, naravno.
Samo jedna informacija. Više puta je ovde govoreno od strane narodnih poslanika, govoreno je o tome sa pravom - gde je imovina iz tog penzionog fonda? U javnosti postoji uverenje da je puno sredstava iz penzionog fonda trošeno na razne stvari. Mislim da je to jedan racionalan i dobar pristup. Mi pripremamo zakon o imovini penzionog fonda, kojim želimo da obuhvatimo, na osnovu svega do čega možemo doći, papirologije i tragova, imovinu fonda, da li je to "Sava centar", ko je, šta je i iz te imovine fonda onda će fond moći da ojača svoju finansijsku poziciju, bilo da rentira to, da proda ako mu nešto ne treba itd.
Takođe želim da kažem poslanicima da će relativno brzo imati pred sobom i zakon o imovini Fonda PIO, što mislim da je jako značajna stvar i većina poslanika je o tome govorila.

Zahvaljujem se, poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, imam zadovoljstvo da danas upoznam narodne poslanike i javnost Srbije sa setom zakona koji treba da reformišu celinu penzionog sistema u Srbiji
Pre toga, želeo bih jednu stvar da pomenem za koju mislim da je veoma bitna, a to je da su država Srbija, odnosno Srbija i Crna Gora dobile ocenu od svetske zajednice da su Srbija i Crna Gora globalni lider u reformama.
To govori da je aktuelna srbijanska vlada, Vlada Vojislava Koštunice u ovih godinu i nešto dana učinila ogroman posao, da je učinila ozbiljne reformske korake, a i današnju raspravu takođe treba shvatiti kao nastavak tog reformskog puta ove vlade.
Ova vlada ima nameru da u narednom periodu u potpunosti reformiše srpsko društvo, da ga pripremi za evropske integracije i da Srbija posle toliko dugo godina lutanja ponovo postane normalna, poštovana zemlja i da njeni građani budu ponovo poštovani građani u Evropi. To je cilj Vlade Vojislava Koštunice.
Postoji još jedan cilj, a to je da uvede nove standarde. Zapravo, ključna stvar na kojoj mi radimo jeste uvođenje novih političkih standarda ili novih standarda u politici. Mislim da je to možda i najznačajnije što ćemo uraditi, zato što se posle nas nijedna druga vlada neće usuđivati da siđe ispod tih standarda. U čemu se ti standardi, pre svega, sastoje?
Na prvom mestu ova vlada ne posmatra stvari i svoj posao u odnosu na neke naredne izbore koji će doći. Štaviše, ova vlada ne posmatra, još gore, kako se često posmatra u Srbiji, u odnosu na naredno istraživanje javnog mnjenja koje će nešto reći. Ova vlada stvari posmatra mnogo ozbiljnije, odgovornije i dugoročnije. Činjenica je da ulazimo u reformu penzionog sistema, koja će trajati godinama; samo ovaj zahvat o kome mi govorimo trajaće narednih desetak godina, dok ceo sistem ne postavimo.
Iskoristio bi priliku da pomenem da se u ovom istom trenutku vrši reforma penzionog sistema u jednoj vrlo ozbiljnoj zemlji, npr. u Sjedinjenim Američkim Državama. Prema njihovom planu, ta reforma kod njih treba da traje do 2035. godine. To su mere kada govorimo o ovim ključnim društvenim pitanjima.
Dakle, reforma penzionog sistema nije stvar jedne stranke, jedne vlade, to je stvar jednog društva. U tom smislu, očekujemo da, bez obzira na razne protivurečne izjave i stavove, većina srpskog društva zapravo podrži reformu penzionog sistema kao deo ukupnih reformi koje će konačno da nas izvedu i da nas vode pravim putem. Dakle, ovo nije ni dobar ni loš put, to je pravi put, u šta sam ja ubeđen.
Kada govorimo o samoj reformi penzionog sistema, želim na početku da pomenem dve stvari, kako bi bilo jasno o čemu zapravo mi ovde govorimo.
Kada je ovaj penzioni sistem svojevremeno postavljen ovakav kakav je, odnos između onih koji su uplaćivali doprinose i onih koji su koristili penzije, na početku čitave priče, bio je takav da je više od pet ljudi radilo da bi jedan dobijao penziju. To je bilo pedesetih godina prošlog veka.
Danas smo svi zajedno suočeni sa problemom da, u suštini, imamo jednog koji radi i jednog koji prima penziju. Ne postoji nikakva matematika, ne postoji nikakva logika koja može dokazati da takav sistem može da funkcioniše.
Naravno, ako ima nekoga u ovoj sali ko to može da dokaže, sigurno je da bi zaslužio Nobelovu nagradu. Ali, vrlo je teško da se to može dokazati.
Zato očekujem da i predstavnici opozicionih stranaka, uz sve primedbe koje imaju na pojedine članove zakona, u suštini podrže, i ako je moguće, pristojno i bez dobacivanja, reformu penzionog sistema i da time pokažu odgovornost za budućnost srpskog društva.
Sledeće što sam želeo da kažem, a mislim da je veoma važno, to je da se u javnosti često, naročito u poslednje vreme, postavlja pitanje zašto se ne povećaju doprinosi, jer, eto ga rešenje, pa umesto da bude 22%, da bude 32%, 52% itd.
Tu ima jedan mali, sitan problem vezan za te predloge. Čitava ideja vezana za budućnost ove zemlje je da smanjimo opterećenje privrede. Ako ne smanjimo opterećenje privrede, nema razvoja privrede.
Ako nema razvoja privrede nema ni novih radnih mesta, ako nema novih radnih mesta nema ni penzionog sistema, ali nema ni onoga što je šire, nema Srbije.
Dakle, potpuno je jasno da, u tom pravcu arbitrarno povećavanje doprinosa nije nikakvo rešenje.
Uostalom, svojevremeno, sedamdesetih godina prošlog veka, kada su zemlje upale u ovaj problem, u ovu penzionu krizu, ozbiljne i odgovorne zemlje su se tada suočile sa ovom dilemom da li da povećavaju doprinose da bi iz tekućeg priliva mogli da isplaćuju penzije ili će da urade reformu. Onda su ti ozbiljni političari i te ozbiljne zemlje, koje su zato bogate, jer su imale takvu vlast, u pravo vreme odgovorile na pravi način.
Rekli su da neće da povećavaju doprinose, jer će opasti konkurentnost privrede i onda će privreda da propada, pa će dugoročno da propada država i na kraju i narod.
Nažalost, mi nismo imali takve političare i takvu vlast, kada je trebalo. Sa 30 i više godina zakašnjenja mi to sada radimo. Ali, bolje je i sada, nego da nastavimo i da puštamo da stvar propada.
Suština priče je da tražimo i nalazimo pravi odgovor na realan problem. Dakle, ako imamo takvu situaciju da jedan radi a jedan koristi penziju, ako imamo situaciju da ne možemo povećavati doprinose, ako nećemo da sahranimo srpsku privredu, ako je već situacija takva, potpuno je jasno da rešenja moramo da tražimo u drugom pravcu i na drugi način. Zapravo, sve ovo što sada radimo jeste u toj funkciji.
Koja su dva osnovna cilja ukupne reforme penzionog sistema, ali rekao bih i šire, ukupnih reformskih zahvata koje radi ova vlada? Prvi i osnovni cilj, kada je u pitanju reforma penzionog sistema, jeste da se izvrši preraspodela društvenog proizvoda u korist investiranja, u korist budućnosti ove zemlje. O tome se ovde pričalo godinama, decenijama, a nikada niko nije imao hrabrosti da to uradi. Ova vlada ima tu hrabrost i ona će to da uradi.
Samo ukoliko pošaljemo potpuno jasne poruke da je Srbija spremna da izvrši tu preraspodelu, da se okrene prema investiranju, onda će i drugi, koji hoće da investiraju, koji imaju nameru da investiraju, reći će da je to u redu, da je to ozbiljna zemlja i da će tu da ulažu.
Pitanje investiranja u srpsku privrede jeste pitanje otvaranja novih radnih mesta. Otvaranje novih radnih mesta u Srbiji znači povećanje ukupnih doprinosa koji se skupljaju. Dakle, postoji jedna pozitivna spirala i mi to sada radimo.
Prvi cilj je da se izvrši preraspodela društvenog proizvoda u korist budućnosti, u korist investiranja. Drugi, uži cilj, ako tako mogu da kažem, jeste da penzioni fond postane održiv, da se postavi na zdrave noge i da u perspektivi to bude održiv fond.
Zajedno pamtimo da je sredinom osamdesetih godina prošlog veka počela otvorena i jasna kriza penzionog fonda, znači u ono vreme. Od tada do danas, to je 20 godina, penzioni fond je u krizi.
Zato imamo velike dugove, male dugove, srednje dugove, ovakve i onakve dugove, jer se to stalno krpilo, jer fond ne može da funkcioniše na taj način i u tim okolnostima. Znači, imamo dve decenije dokaza da ovakav fond ne može da funkcioniše.
Zato je drugi cilj pravljenje situacije u kojoj će taj fond biti održiv. Kada govorim o preraspodeli društvenog proizvoda... I, naravno, održiv fond znači još jednu važnu stvar, što želim danas ovde da kažem: u okviru i posle ove reforme, kao prvi efekti, biće da će penzioneri u Srbiji početi da dobijaju redovno penzije, jednostavno, u tekućem mesecu za prethodni mesec.
Stalno smo imali problem neizvesnosti šta će i kako će biti. Mislim da je to veoma važno da penzioneri u Srbiji znaju da ove reforme znače da će dobijati redovno penzije, bez znaka pitanja da li će biti, šta će biti i kada će biti. To je druga važna stvar kada govorimo o ovoj reformi.
Naravno, u širem kontekstu, izražavanje stava Vlade da želi da izvrši preraspodelu u korist investiranja znači da će i strani investitori, oni koji su zainteresovani za ovu zemlju, reći sebi da tamo konačno postoji neka ozbiljna vlast, tamo ima smisla ulagati.
Mislim da je to jedna vrlo važna poruka. Bez ozbiljnog rasta direktnih investicija u srpsku privredu možemo da pričamo koliko god hoćemo, ali ne možemo ništa da uradimo.
Dakle, čitava ideja ove vlade, a sadržana je i u ovoj oceni, hvala Bogu, svetske zajednice da smo lider u reformama, jeste da kao lider u reformama stvorimo najbolje moguće uslove da ovde dođe do investiranja, jer je takvo vreme da neki investitor koji hoće da investira, raspita se, ima mogućnost da bira hoće li da ulaže u ovu, onu ili u neku petu zemlju. Postoji jedna vrsta utakmice među zemljama u pogledu stvaranja uslova za privlačenje direktnih investicija. To je ključna stvar.
Najveći problem srpskog društva je nezaposlenost. Mislim da se u tome sa mnom možete usaglasiti. Nemamo odgovor na to pitanje, ukoliko ne uradimo ovo što sada radimo.
Ovde su bitne dve stvari, sa čim treba da budemo potpuno jasni i načisto. Upravo zato što taj fond toliko dugo nije bio održiv, takav kakav je, da se iz tekućeg priliva finansiraju penzije, bilo je sve više i više snalaženja i dotiranja tog fonda. Jednostavno, nema prihoda, pa daj da to odnekud drugde dodam.
Šta je konačni rezultat čitave te igre? Konačni rezultat čitave te igre je da je u Srbiji učešće penzija u bruto društvenom proizvodu najveće od svih zemalja OECD-a. To je jedna krajnje loša poruka bilo kome.
Druga važna stvar, ovo govorim zbog građana Srbije, bilo ili ne bilo to popularno, ali treba da znaju istinu, to je da odnos prosečne penzije i prosečne plate, onaj kakav je kod nas, nigde drugde ne postoji. Šta je ta poruka bilo kome? Ovi tamo, u toj zemlji su neozbiljni ljudi. Znači, radi se o jednoj vrlo važnoj poruci. Odnos prosečne penzije i prosečne plate najbliži nama je praktično, govorim o nekom okruženju, u Hrvatskoj i Sloveniji, koji je negde 55%, prosečna penzija - prosečna plata. Naš će biti ove godine oko 65%.
Znači, kao što se iz ovoga vidi, čitava ideja u svemu ovome jeste da kroz odgovarajuće efekte reforme podstaknemo privredni razvoj, jer je to pitanje svih pitanja.
Što se tiče samog Predloga zakona koji se nalazi pred vama, polazeći od ovih ciljeva, govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, dakle, polazeći od ovih strateških ciljeva koje sam pomenuo, izvršeno je nekoliko važnih intervencija u Zakonu. Na prvom mestu, to je promena načina usklađivanja penzija, kao najprisutnije pitanje.
Naime, prema Predlogu zakona formula na osnovu koje se izračunava usklađivanje penzija je tzv. švajcarska formula, gde se uzima pola zarade, pola troškovi, u naredne četiri godine; prema ovom predlogu, trebalo bi da se proporcionalno smanjuje učešće zarada. Na kraju, posle te četiri godine, da način usklađivanja penzija bude sa troškovima života. To je jedna od najkrupnijih promena.
(Momir Marković, sa mesta: Ko preživi.)
Vratićemo se na to – ko preživi.
Druga krupna promena jeste pomeranje starosne granice – dve godine za žene i muškarce, i to u periodu od četiri godine. Znači, svake godine od 2006. godine treba da se pomera starosna granica po šest meseci dok ne stigne do 65 za muškarce, odnosno 60 godina za žene.
Pored te odredbe postoji još jedna odredba koja u naredne dve godine, u 2006. i 2007. godini, štiti, tako da kažem, od pomeranja starosne granice radnike koji će u procesu restrukturiranja srpske privrede ostajati bez posla, koji su tu do penzije.
Zašto ta odredba? Zato što će ova vlada u te dve naredne godine, a takođe želim da upoznam javnost Srbije, sprovesti do kraja proces restrukturiranja srpske privrede. Posle 2006. i 2007. godine moći ćemo da kažemo – posao je završen, što je bilo bolesno, nema ga, što je zdravo, živi i život će kretati dalje. Znači, vezano za taj cilj ove vlade, koji će sigurno biti izvršen, jesu ove dve godine, u tom smislu da se ne pomera starosna granica.
Ima jedna zanimljiva stvar kada govorimo o obe ove stvari, o troškovima života, kao načinu, i o pomeranju starosne granice. Digla se čitava priča, halabuka, itd. Šta je zanimljivo?
Zanimljivo je da su se u ovoj zemlji do 1982. godine, to je bilo takoreći do juče, pre dvadesetak godina, godinama pre toga u ovoj zemlji usklađivale penzije sa troškovima života. Nisam primetio, nisam saznao, možda neko ovde prisutan ima tu informaciju, da je u tom periodu bio neki genocid nad penzionerima, u tom periodu kada su se usklađivale sa troškovima. Nisam informisan.
Druga interesantna stvar kada o ovome govorimo jeste da je u istom tom periodu takođe starosna granica bila 65 i 60 godina, ovo što mi sada dižemo, dakle do 1982. godine. Šta se zapravo dogodilo da se tada pređe na zarade, da se smanje godine za odlazak u penziju? To je posebna priča. Verovatno ću kroz diskusiju ovih dana iskoristiti priliku da pojasnim kako ja vidim razloge takvog ponašanja, zašto se i šta se tada dogodilo.
Želim da kažem da su ova rešenja bila prisutna do početka osamdesetih godina, tada napuštena i sada mi opet, u nekim normalnim okolnostima, vraćamo ta normalna rešenja.
Koji će biti efekti na penzionere kada je u pitanju reforma penzionog sistema? To zanima ljude. Osnovna posledica ovih rešenja biće da u narednom periodu od četiri - pet godina penzije sporije rastu od zarada. To je efekat koji će biti. Prema našoj projekciji, 2010. godine, to imamo u Strategiji zapošljavanja koju je Vlada usvojila, prosečna zarada u Srbiji treba da bude 300 evra neto, a prosečna penzija bi bila oko 165 - 170 evra te godine. Dakle, to je ono što se tiče samih penzionera neposredno u ovih nekoliko godina koje su pred nama.
Takođe, mislim da je iz ove činjenice vidljivo da ove zapaljive reči koje su prisutne u javnosti nemaju nikakvog utemeljenja na činjenicama.
Kada je u pitanju položaj penzionera, vršimo još jednu intervenciju, a to je da predviđamo da se najniža penzija podigne na 25% od prosečne zarade iz prethodne godine u januaru 2006. godine. Sada je ta najniža penzija daleko ispod toga, nekih 17% od te neke prosečne zarade. Praktično, to znači da će od januara 2006. godine ta najniža penzija biti preko 6.000 - 6.300 i da će obuhvatiti mnogo veći broj ljudi nego što je do sada ova najniža penzija obuhvatala. Naravno, to je jedna od bitnih socijalnih mera ove vlade. Mi želimo da zaštitimo najugroženije penzionere. Otuda ova mera koja se predviđa u zakonu.
Naravno, nije to jedina mera koju predviđa ova vlada. Ova vlada predviđa niz drugih socijalnih mera, od plaćanja struje, komunalija i niz drugih stvari, gde će olakšati poziciju ne samo penzionera, nego i drugih građana koji su u teškom socijalnom položaju.
Ne moram da govorim o tome da je ova vlada ovih godinu i po dana, čini mi se, vodila jednu od najsnažnijih socijalnih politika koja se pamti.
Znači, jedino gde nikada nije bilo upitno kada su u pitanju sredstva, zapravo, bila je socijalna politika u okviru ove vlade. Mislim da je to potpuno jasan politički stav kada govorimo o tome šta želimo.
Ove izmene u Zakonu o penzionom osiguranju treba posmatrati u celini, rekao sam na početku, reforme penzionog sistema. O tome će danas ovde govoriti kolega Dinkić. Mislim na zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima kojim se uvodi treći stub u penzioni sistem. Znači, sada u Srbiji uvodimo treći stub – dobrovoljno penziono osiguranje. Za pet - šest godina, videćemo kada su ispunjeni uslovi, u Srbiji će se uvesti i drugi stub penzionog osiguranja. Zato govorim o periodu od desetak godina. To je period u kome ćemo imati sva tri stuba, u kome će konačno penzioni sistem Srbije stajati na zdravim nogama. To je i srednjoročna i dugoročna ideja.
Pored trećeg stuba činimo još dve mere koje imaju sličan karakter, o čemu će više govoriti kolega Dinkić. Jedno je – predlog dva zakona o preuzimanju duga prema poljoprivrednim penzionerima iz fonda zaposlenih, i još jedan zakon, o kome želim nešto više da kažem, pored penzionog zakona, to je zakon o povezivanju staža.
Više puta sam pomenuo u ovoj skupštini, a i u javnosti, da će ova vlada rešiti problem više stotina hiljada ljudi u Srbiji koji su se u periodu od uvođenja sankcija, od 1991. godine, kada je zapravo počelo intenzivno propadanje srpske privrede, našli u situaciji da čitavi višegodišnji periodi njihovog radnog angažovanja nisu pokriveni stažom osiguranja zato što poslodavci nisu hteli, ili mogli, što god bilo, da uplaćuju doprinose. Onda se ljudi nalaze u situaciji, to svi ovde znamo, odu i kažu – ispunio sam uslov za penziju; u Fondu mi kažu – ti nemaš u stvari toliko godina staža osiguranja. Kako nemam? Nije ti upisano pet, šest, sedam godina itd.
Dakle, polazeći od toga da je nužno da ovo društvo pokaže brigu i interes za stotine hiljada naših sugrađana koji su, ne svojom krivicom, došli u takvu jednu nemoguću i tešku situaciju, ova vlada je pripremila i pred vama se nalazi predlog zakona o povezivanju staža, kojim ćemo rešiti taj problem.
Po usvajanju ovog zakona u Skupštini, a očekujem, takođe, da taj zakon podrže svi poslanici u Skupštini, kada ga budemo usvojili, onda će u određenom vremenskom periodu svi poslodavci i svi zaposleni u Srbiji moći da podnesu zahtev za priznavanje tog staža, onda će u narednom periodu Fond PIO doneti rešenje kojim će utvrditi pravo na staž osiguranja za taj period.
Dakle, radi se o stotinama hiljada ljudi. Podsetio bih, to su, pre svega, čitava tekstilna industrija, građevinska industrija, koje su u godinama sankcija naglo upale u bezizlaznu situaciju, bez izlaza, a vi znate da je tekstilna industrija bila naša najjača izvozna grana.
Odjednom više ne može da izvozi, umirala je na nogama. Dakle, to su te grane, to su tekstilci, kožari, obućari, građevinari, koji su u tom periodu došli u situaciju da nemaju pokriven staž osiguranja.
Ovim zakonom koji se pred vama nalazi, kada ga budemo usvojili, bićemo u prilici da u narednom periodu tim ljudima rešimo problem. Znači, ako postoji kondicional, ako postoji upitanost "ako ga usvojimo", onda onaj ko postavlja pitanje "ako ga usvojimo" u stvari otvara pitanje da li tim ljudima treba pomoći da mogu da idu u penziju sa stažom osiguranja. Prema tome, komentari takve vrste su prilično neodgovorni.
Što se tiče zakona, još jedna bitna stvar, a to je da je njime predviđena još jedna stvar, a to je da država zadržava regresni zahtev, mogućnost prema poslodavcu da namiri te doprinose. Zašto? Zato što ovim zakonom treba da se zaštite ljudi, radnici, pojedinci, a ne poslodavci. Naime, tu imamo dve grupe poslodavaca. Jedna je grupa koja nije mogla; to je čitav društveni sektor, u smislu tekstilne industrije i drugih o kojima sam govorio. I, imate druge poslodavce, vrlo često privatnike, koji su mogli, ali nisu hteli. To je razlog zbog čega država zadržava u zakonu i otvara mogućnost regresnog zahteva prema poslodavcima, prema onima koji mogu, koji su bili bezobrazni itd. To naravno ne važi za one koji nisu mogli.
Dakle, u tom smislu je ovaj zakon o povezivanju staža nešto što srpsko društvo očekuje najranije od 2000. godine. Meni nije jasno zašto ranije takav zakon nije bio pripremljen, ali sada to ne komentarišem. On se sada nalazi pred nama i očekujem posle rasprave da ga ova skupština usvoji.
To bi bilo osnovno što sam hteo da kažem u vezi sa reformom penzionog sistema koja je u toku i nadam se da ćemo zajedno ovih dana usvojiti rešenja koja će označavati nastavak snažnog reformskog kursa Vlade Vojislava Koštunice, koja će nas zadržati na mestu svetskog lidera u reformama, jer je to nešto što je najbolje i u interesu građana Srbije.

Poštovani narodni poslanici, hteo bih da prokomentarišem nekoliko stvari koje su bile ovde prisutne, da bismo neke stvari razjasnili. Hteo bih prvo da se izvinim što nisam bio od početka poslepodnevne sednice, međutim zaista sam sa sednice Vlade otišao na početak razgovora sa dva sindikata obrazovanja oko cene rada za 2006. godinu. Danas su počeli pregovori i ja sam te pregovore napustio u određeno vreme da bih došao ovde, prosto se o tome radilo.
Što se tiče onoga o čemu se ovde razgovaralo, posebno je prisutna priča o starosnoj granici i njenom pomeranju. Želeo bih da ukažem na jednu stvar – naime, i dalje, kao što znate, u zakonu ostaje rešenje prema kome žena sa 35 godina staža osiguranja ide u penziju, uslov je 35 godina staža osiguranja i 53 godine života, i muškarac sa 40 godina staža osiguranja i opet je 58 godina života taj minimum da bi išao u penziju.
Za koga su zapravo ta rešenja? U suštini, za srednjoškolce, za one sa srednjom spremom koji počinju da rade sa 18 ili 19 godina. Znači, ljudi koji počinju sa 18 ili 19 godina da rade, praktično žene u 54. a muškarci u 59. godini ispunjavaju uslove da odu u penziju. Prvo da se razumemo da to znači to, zbog građana Srbije.
Ova granica od 65 godina života jeste u suštini namenjena ljudima sa fakultetom, koji obično počinju da rade oko 25. ili 26. godine života, kada završe studije. Dakle, radi se, u suštini, o sasvim logičnim rešenjima, po mom mišljenju. Inače, u praksi smo ranije imali problem, nezavisno od ove priče, da čovek koji studira i završi fakultet ne može nikada da ode u punu penziju, jer počne da radi tada kad počne, dodaje 40 godina i starosna granica je uvek bila nisko. Dakle, ovaj deo prigovora u tom smislu mislim da ne stoji, kada je u pitanju starosna granica, ona je po mom mišljenju logična.
Druga stvar koja je vezana za tu starosnu granicu – kao što vidite, idemo sa postepenim povećanjem te starosne granice, da pripremimo građanstvo i zaposlene, da se ne bi dogodilo ono što se dogodilo 2002, odnosno 2003. godine, kada je naglim podizanjem za tri godine jedan deo ljudi, posebno radnika, koji su u restrukturiranju prihvatili 2001. godine da odu na biro i da čekaju dve godine pa da tek onda idu u penziju, odjednom 2003, odnosno 2004. godine ostao ni na nebu ni na zemlji. Znači, ovo je sada taj momenat. Ovo je to pitanje postupnosti i pripreme.
Ovde je bitna još jedna stvar za radnike u Srbiji. Prema našem predlogu, dve naredne godine za zaposlene koji u procesu restrukturiranja budu gubili posao neće važiti pomeranje starosne granice. To je kombinacija određenih mera.
Naglašavam ovo, prvo i osnovno, logično za koga je koja granica i da žena sa 35 godina radnog staža, a muškarac sa 40 godina idu u penziju, a drugi uslov je 53 godine života. To je prosto logika. Ovim rešenjem smo omogućili samo ljudima sa fakultetima da dođu do pune penzije. To je vrlo jednostavna stvar.
Što se tiče one druge stvari, to bih dao kao informaciju, ne mislim da je to predmet nekog razgovora, ni sa moje strane nekih posebnih komentara.
Prema informacijama koje mi imamo, ovo su podaci iz 2004. godine, kada su u pitanju muškarci, koristili su penziju, jer je to ovde bila jedna od tema diskusije, prosečno 15 godina, a žene su prosečno koristile penziju 16 godina. Znači, ako bismo išli dalje, možete sami da izvedete matematičke operacije. To je ono što se realno događalo.
U suštini su muškarci i žene, prema podacima Fonda PIO, živeli 74 godine, iako statistika govori da žene žive u proseku 75 godina, a muškarci 70 godina, a ovde se radi o penzionerima. Kada su u pitanju penzioneri, i muškarci i žene, žive 74 godine u proseku. Ovo sam vam čisto rekao kao informaciju, da biste znali o čemu se tu radi.
Kada se govori o tome čemu 45 godina staža osiguranja, kao o jednom pitanju koje je postavljeno, rekao bih zbog toga što, prema važećem Zakonu o penzijsko-invalidskom osiguranju, do 45 godina staža osiguranja je period kada čovek stiče pravo na određenu penziju. U suštini, ako radi preko 45 godina, što se tiče visine penzije, to više nema nikakav efekat. Prema zakonu, do 45 godina staža osiguranja moja penzija se uvećava, samo ako radim do 45 godina. To je prvi, logičan i osnovni razlog. Drugi razlog je da su se imali u vidu i oni ljudi koji rade po benificiranom stažu.
Što se tiče onoga što je pomenuto oko gubitka radne sposobnosti, delimične radne sposobnosti, to je pomenuto i jutros i sada posle podne, dao bih to u vidu informacije.
Godine 2003, donošenjem tadašnjeg zakona, nestalo je pravo na delimičnu radnu sposobnost, odnosno na invalidsku penziju treće kategorije, a u svemu tome je nestala i druga kategorija.
Šta je sada zapravo tu ideja? Ideja je da se u zakonu o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida, koji se priprema u okviru mog ministarstva – a podsetio bih da više puta kada sam pomenuo da se nešto priprema u Ministarstvu rada, sve to što je tamo pripremano pred vas je i stiglo, tako će i zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida – reguliše ovo pitanje koje sada zovemo delimičnom radnom sposobnošću. Tu jednu rupu ćemo na taj način rešiti.
U čemu je tu problem? Posle 2003. godine ili možete biti potpuno zdravi ili potpuno bolesni, odnosno imate potpuni gubitak radne sposobnosti i idete u penziju. Pošto život ne poznaje takve stvari, mi ćemo u zakonu, koji će biti pred ovom skupštinom nadam se do kraja godine, a to će biti zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji, rešiti sistemski pitanje koje je ovde pomenuto.
Ovde je kolega ukazivao na neka bolja rešenja u zakonu. Naravno da to može biti predmet određene rasprave i razgovora u narednom periodu, što se tiče poboljšanja teksta, u svakom slučaju.
Želeo bih da ukažem na još nekoliko elemenata, na još nekoliko stvari koje svi treba da imamo u vidu, nezavisno o kojoj se političkoj stranci radi.
Govorimo o tome koliko penzionera ima do 15.000 dinara penziju, koliko do ovog ili onog iznosa. Svi podaci su tačni. Realnost Srbije je u ovom trenutku da je prosečna zarada 16 i nešto više hiljada dinara neto.
Do prosečne zarade je, kao i uvek, to je matematička zakonitost, 60% zaposlenih. Znači, 60% zaposlenih prima do 16.000 i nešto više dinara neto. To je ogroman broj ljudi.
Ogroman broj penzionera, kao što je to već rečeno, prima penziju do 15.000 dinara. Najniža penzija, koja treba od 1. januara 2006. godine da bude oko 6.300 dinara, korespondira sa realnom situacijom u Srbiji da je minimalna zarada, kako je to dogovoreno sa sindikatima za drugu polovinu ove godine, 7.030 dinara. Znači, minimalna zarada je 7.030 dinara, a minimalna penzija je 6.300 dinara. To su realnosti Srbije. To je red veličina o kome mi ovde govorimo.
Kada je u pitanju penzioni sistem, imamo ogroman broj zatečenih problema koje ne može niko da reši sada nekim potezom pera. Na primer, imamo trećinu invalidskih penzionera, od ukupnog broja penzionera.
Nijedna zemlja, a ne treba da pogledam nijedan podatak, nema jednu trećinu invalidskih penzionera od ukupnog broja penzionera. Šta se dogodilo? Svi smo živeli ovde. Kako su ljudi išli u invalidsku penziju?
Podsetio bih da je prethodna vlada krenula u reviziju invalidskih penzija, krenula je u tu aktivnost sa pravom. U jednom trenutku prethodna vlada je došla u situaciju da je pred obimom pojave rekla da je to katastrofa, čitavi gradovi će biti pod znakom pitanja.
Ne možemo sada naknadno, posle pet, deset ili petnaest godina da se bavimo revizijom invalidskih penzija. To je opterećenje takvim stvarima, to hoću da kažem. Nešto što je dodatno otežalo funkcionisanje Fonda i uopšte penzionog sistema je to. To je nešto što građani Srbije takođe treba da znaju. Tu postoji jedna sklonost da se pokaže neka solidarnost prema tome.
Suština ove današnje priče jeste da definišemo penzioni sistem koji je održiv i koji dugoročno neće dovesti u pitanje isplate penzija. O tome sam govorio jutros u svom uvodnom izlaganju. Šta je alternativa, kada se o tome razgovara? Postoji alternativa da ništa ne menjamo, sa potpuno jasnim posledicama koje će nekog dana nastupiti. O tome sam govorio jutros.
Realno, ova vlada je mogla da isplaćuje ove penzije, bez promena, još neko vreme. Mogla je Vlada da sačeka kraj mandata, kad god bio taj kraj mandata, i da ostavi nekoj narednoj vladi da se tim problemima bavi. Mislim da taj pristup nije dobar.
Jutros sam govorio o tome, a mislim da svi znate da je penzioni sistem ušao u krizu sredinom osamdesetih godina. Znači, dvadesetak godina država Srbija izbegava da rešava taj problem, izbegava da se tim problemom bavi.
Ovde je govoreno u toku dana da su ranije neki zakoni bili bolji, pa je bilo više prava, pa su od 1992. godine stalno prisutne neke restrikcije. To zapravo pokazuje šta se radilo. Ne menjajući sistem, ne reformišući ga, išlo se na ukidanje ili redukciju pojedinih prava. To zbog toga što su sve te vlade od 1992. godine videle da to tako kako je bilo ne može da opstane. Teorijski, moglo se nastaviti i sa daljom redukcijom prava. Da li to može tako da se radi beskonačno?
Očigledna neodrživost penzionog fonda, ponavljam da je potpuno očigledna, treba da se prevaziđe reformom koja uključuje ne samo izmene penzionog zakona kao reforme prvog stuba, već i uvođenje trećeg stuba – dobrovoljnih penzionih fondova i uvođenje drugog stuba – obaveznog dodatnog osiguranja, kada se dva uslova ispune.
Jedan uslov je da se u Srbiji bitno smanji deficit prvog stuba, prvog fonda, inače to nema mnogo smisla. Drugi uslov je da u Srbiji profunkcioniše na valjan način tržište hartija od vrednosti, da se utemelji. Slažem se, možda je to prvi uslov, što kaže kolega.
Znači, tu je potreban jedan vremenski period. To je celina reforme penzionog sistema koja, gledano kroz perspektivu ove zemlje i budućih generacija, treba da da potpuno stabilan penzioni sistem koji će funkcionisati bez one situacije koju smo imali poslednjih 20 godina. Pretpostavljam da je takav pristup da nemamo situaciju koju smo imali dvadesetak godina, neizvesnosti, dugova i svega ostalog prema penzionerima, da jednom treba na to da stavimo tačku.
Celokupna reforma penzionog sistema, naglasio sam, ima smisla, ima funkciju ako postignemo onaj centralni cilj koji zapravo imamo, verujem i ova vlada i svaka buduća vlada u Srbiji, a to je rast zaposlenosti. Zapravo, to je ključna stvar koju moramo da uradimo, da povećamo zaposlenost u Srbiji.
Ne možemo povećati zaposlenost u Srbiji ukoliko u Srbiji ne dođe do rasta investicija. Ne može da dođe do rasta investicija u Srbiji ukoliko ne pošaljemo jasnu poruku da je ovo društvo spremno da redukuje javnu potrošnju u korist investiranja. To je jednačina koja je toliko očigledna da njeno osporavanje ne znam odakle dolazi, ali ne iz logike, od negde drugde. Znači, to je jednačina koju hoćemo da realizujemo.
Predvideli smo, to su vrlo konkretne stvari, to treba da prate građani, da u narednom periodu od pet godina treba da bude toliki i toliki rast direktnih investicija u Srbiju, ako hoćemo da toliko i toliko padne nezaposlenost.
Sa te tvrdnje idemo na priču, onda je normalno da građani i vi kao poslanici pitate Vladu – ako je to tako, a tako je, to je nesporno, šta vi iz Vlade činite da stvorite uslove da dođe do takvog rasta direktnih investicija u srpsku privredu? Zapravo, to je pitanje svih pitanja.
Čini mi se, uveren sam, a legitimno je da neko drugi drugačije misli, da jedan deo odgovora na to pitanje jeste i reforma penzionog sistema. Podsećam, to nije celina, to je deo priče. Imate reformu državne uprave. Juče su usvojeni zakoni što se tiče toga.
Zatim, reformu javnih službi. Ima niz stvari koje treba da se urade i ima ono što je najteže da se kaže i najviše se izbegava, to sam jutros spomenuo, u 2006. i 2007. godini, u te dve godine se završava vrlo mučan period u istoriji srpske privrede i društva; restrukturiranje srpske privrede se u te dve godine završava.
To je treći uslov da bi u Srbiji došlo do ozbiljnog rasta direktnih investicija. To je vrlo jednostavno. To nije pitanje političkog stava. To je jednostavno pitanje određenih uslova koje morate ispuniti da bi došlo do rasta investicija u Srbiji.
Pogledajte zemlje okolo: Rumuniju, Bugarsku i druge. Možemo da posmatramo šta oni rade. Svaki veliki investitor se raspita o toj zemlji, šta je sa tom zemljom, kakvo je stanje u njoj. On može da bira, on ima kapital, a mi imamo potrebu. Zapravo, o tome se radi – da pokušamo da stvorimo uslove da možemo da zadovoljimo naše potrebe, ne potrebe MMF-a, Svetske banke, boga oca, vašingtonske administracije ili ne znam koga. Nego, naša je potreba, nije potreba SAD da stvori uslove kod njih da investiraju. Oni imaju najveći stepen investiranja, u Americi, ne kod nas. Znači, naša je potreba da stvorimo uslove da dođe do rasta direktnog investiranja u srpsku privredu.
Građani Srbije i svi poslanici u ovom sazivu parlamenta, u narednom sazivu, u onom tamo, u stvari treba da postave jedno jedino pitanje koje sublimira rad jedne vlade ove godine – koliko je došlo ove godine do rasta investicija u srpsku privredu? Odgovor na to pitanje daje odgovor na pitanje kako neka vlada radi, ova, bilo koja druga. To je zapravo odgovor na sva pitanja koja zajedno ovde danas postavljamo.
Naravno, potpuno razumem da ovde ima mišljenja da ovo što radimo ne valja, da zakon nije dobar. To je potpuno legitimno. Ono što mislim da je potrebno jeste da pokušamo da ostanemo u sferi argumenata i kada nešto kritikujemo da pokušamo da damo predlog kako bi to zapravo moglo bolje da se uradi u perspektivi. Znači, to je jedino što mislim da je logično, što mislim da je normalno.
Nezavisno od svega ovoga, očekujem, to sam pomenuo i unapred to govorim, da usvajanje ovog zakona ne znači kraj penzione reforme. Penzioni sistem u Srbiji, kao što sam rekao, menjaće se najmanje narednih desetak godina, dok se ne stavi na pravu meru da može da funkcioniše.
Pošto je kolega otvorio pitanje tehničke prirode, s pravom čekanja na rešenje, kada rešenje da važi, kada se dobija, kada se daje, što nisam pomenuo, znači, od oktobra ove godine, za mesec dana počeće realizacija jednog kredita koji smo dobili od Svetske banke, koji će umrežiti celokupnu Srbiju u tom smislu da ćemo u Beogradu na jednom mestu imati u svakom trenutku podatke da li su ili ne uplaćeni doprinosi, koliko je uplaćeno. To je onaj deo reforme koji se ne pominje, tehničke prirode, da bi službe efikasnije radile.
Pomenuto je da je najniža penzija sada 4.200 dinara. To je tačno. Od januara treba da bude 6.300 dinara, prema ovom predlogu zakona. Zapravo, to je jedna od bitnih stvari kada govorimo o socijalnoj funkciji ovog istog zakona.
Takođe, da pomenem, što nije pomenuto u ovoj načelnoj raspravi, verovatno ćemo kroz amandmane o tome više razgovarati, to je pitanje celog spleta rešenja gde dajemo povoljnija rešenja kada je u pitanju beneficirani radni staž, kada je u pitanju korišćenje tih prava onih kategorija, kao što su rudari i neki drugi koji imaju 12, odnosno 18 meseci, drugi imaju 12 - 16 itd.
Znači, u Predlogu zakona imate povoljnija rešenja, nego ona koja su bila do sada, ali sa jednom napomenom: što se tiče korišćenja tih povoljnijih prava, ono što imamo nameru da uradimo jeste da preispitamo ko sve ta prava sada koristi, zato što, prema našim početnim informacijama, ima veliki broj ljudi koji, kako smo mi to uvek radili olako kada je u pitanju davanje prava, u smislu - ma, nema veze, ubaci i njega, u stvari nemaju pravo na taj beneficirani staž, a koriste ga. Ti koji nemaju pravo, a koriste ga, otežavaju i onemogućavaju da imaju pravo oni koji stvarno imaju pravo i da njih ne možete na pravi način da zaštitite.
Dakle, ukazujem narodnim poslanicima na taj segment zakona, za koji mislim da je jako važan, što se tiče benificiranog radnog staža i na poboljšanja koja tu dajemo. Naravno, sa jednom vrlo jasnom idejom da, nadam se, taj beneficirani staž, ta povoljnija rešenja u perspektivi izgube svoju svrhu, zato što će u Srbiji doći do bitnog poboljšanja uslova rada i modernizacije tehnologije.
Zapravo, beneficirani radni staž je nužno zlo. On govori o tome da vi nemate dobre uslove rada, pa onda štitite navodno ljude tako što treba kraće da rade, a dobiju više staža. Naravno, to nije rešenje problema. Rešenje problema je, a to je takođe deo, da se sa rastom investicija obnovi tehnološka oprema u Srbiji u preduzećima, da se stvore uslovi rada, pa da onda možemo ovde u Skupštini govoriti – ovde više nema potrebe za beneficiranim stažom, jer su sada dobri uslovi. Zapravo, to je cilj kome treba svi da težimo, ali u međuvremenu dajte da pomognemo ljudima, i to je naša ideja kada je u pitanju poboljšanje kod odlaska u penziju zaposlenih koji su na benificiranom stažu.
Mislim da sam ovim obuhvatio najveći deo onoga što je ovde, na neki način, rečeno. Naravno, dalje ću pratiti raspravu i, za ono što smatram potrebnim, reagovati na određena izlaganja.