Prokomentarisaću nekoliko stvari. Mislim da je rečena suština u vezi sa kritičkim primedbama na predložene izmene Zakona. Kada je u pitanju davanje krvi, o čemu je bilo dosta priče, kada razgovaramo na nivou argumenata, onda primedba da nije dobar naš predlog i da treba da ostane tri dana ne stoji, iz nekoliko razloga. Naime, takvo rešenje nećete naći nigde, sem u ovoj zemlji iz vremena socijalističkog samoupravljanja. Pošto se te okolnosti i vreme menjaju, moramo menjati, po meni, i te institute koji su zastareli.
Druga važna stvar, zbog skupštinskog odbora koji je imao raspravu o ovome, pošto je bio razgovor – ako se to smanji neće ljudi davati krv, uzeo sam podatke od pet meseci iz 2004. godine i pet meseci iz 2005. godine, od kada je usvojen ovaj "sjajni", "širokogrudi" amandman od tri dana. Znači, mogu da obavestim narodne poslanike i javnost Srbije, ako neko ovo gleda, da je smanjeno davanje krvi u periodu kada je ovaj "sjajni" član koji je ovde usvojen, od tri dana odsustva, u primeni. Znači, nema nikakve neposredne veze i hvala bogu da nema, jer oni koji daju krv to rade iz sasvim drugih pobuda, a ne da bi dobili neke dane.
Ono što je rekao kolega, da piše da nije bolest, pa je ismejavao, ono što hoće da se kaže u tome jeste da je onaj ko daje krv zdrav čovek. Ti čuveni dani, ovde su svi navikli na puno dana, to je nešto što je potpuno nenormalno, ali iako je to sve nenormalno, naglašavam zbog javnosti, jer to će sve zajedno biti relativno brzo ukinuto, ceo taj pristup, kako god vi o tome govorili. Jednostavno, to je stvar koju će na sebe država preuzeti, a ne poslodavci sa slobodnim danima, da takvu stvar oni konvalidiraju i plaćaju, to je potpuno nenormalno.
Imajući u vidu ovo što je ovde pričano, mi smo postigli dogovor da prihvatimo da to bude dva dana, što je na skupštinskom odboru prihvaćeno kao neko međurešenje, ali obaveštavam javnost da će ta celokupna priča relativno skoro biti promenjena i da toga uopšte neće biti.
Ovo sam želeo da kažem, da to nema nikakve veze zbog ovih srceparajućih izjava. Znači, nikakve veze nema između broja dana i broja davalaca krvi. Mislim da je problem sasvim druge prirode i mnogo dublje prirode. Ako ćemo da govorimo o tome zašto nema dovoljno davanja krvi, onda treba da govorimo o solidarnosti, o sistemu vrednosti u Srbiji, šta se poremetilo, a ne o broju dana koliko treba čovek da ode kući kada da krv.
Dakle, obaveštavam javnost da smo na skupštinskom odboru prihvatili da to bude dva dana, a ne nijedan ili tri, ali kažem šta će sa tim dalje biti, da znamo, da se ne zavaravamo oko toga.
Što se tiče priče oko porodiljskog odsustva, takođe srceparajućih priča ovde, svojevremeno, kada je ovaj zakon razmatran u Skupštini, pokazao sam egzaktno podacima da u vreme kada je ta odredba postojala devedesetih godina, o tom davanju za treće, četvrto dete toliko i toliko godina, nažalost, bitno se smanjio broj takvih slučajeva u periodu kada je ta "sjajna" odredba i ta "sjajna" olakšica bila prisutna. Nažalost je tako.
Znači, tu je problem sasvim druge prirode i ne bi trebalo na ovaj način koristiti tu priču zbog javnosti, a nema nikakve veze sa realnošću Srbije i sa pojavom bele kuge u Srbiji. Nažalost, time što dajemo te godine ništa ne poboljšavamo. Egzaktni podaci govore da se, nažalost, smanjuje broj takvih slučajeva.
Kao što znate, u Srbiji je vrlo prisutna bela kuga. Vlada Republike Srbije, za razliku od ovakvog pristupa koji je ovde delimično prisutan, jednog demagoškog pristupa, jer nema veze sa realnošću, to zovem demagogijom, mi predlažemo niz mera, uključujući i izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici, koji će stvarno postići efekte da pokušamo da zaustavimo belu kugu u Srbiji. Jer, ako se ovako nastavi, za 20-30 godina ćemo rešiti biološki problem nezaposlenosti i druge probleme, jer neće biti naroda i neće biti ljudi. Ali, tome neće pomoći demagogija, nego stvarno nešto da uradimo i Vlada Republike Srbije u tom smislu i radi.
Još samo da dodam, zbog javnosti Srbije, da je Vlada prihvatila amandman pododbora na Odboru za rad o tome da ovo pravo na odsustvo dve godine imaju zaposlene majke i za svako naredno dete posle četvrtog deteta. Prihvatili smo to za peto i šesto dete. Nažalost, to pravo će imati malo ko da koristi. Lepo zvuči. Upoznajem javnost sa tim da je na Odboru Vlada prihvatila amandman da se to pravo odnosi na svako naredno dete posle četvrtog deteta.
Što se tiče ovog "preminulog" rada koji je ovde pominjan, tu se slažem sa jednim kolegom poslanikom koji je rekao da je to kategorija iz prošlosti karakteristična za društvenu svojinu. Sticajem neverovatnih okolnosti, govorim slobodno kako ja to vidim, ovde je u martu ove godine vraćena ta preminula kategorija u zakon; nažalost je vraćena, a pretpostavljam da će relativno skoro to i nestati iz pravnog sistema, jer je nemoguće da postoji kategorija koja je prirodna društvenoj svojini i čitavom onom ludilu koje smo imali.
U ovom trenutku je takva situacija i mi smo predložili da se definiše nivo prava koji je ovde bio prisutan godinama kada je to postojalo, a to je u stvari 0,5 od neto zarade. To je pretvoreno 2001. godine u 0,4 od bruto, jer je to bilo pretvaranje, isti je bio novčani iznos. Mi tu ništa drugo ne radimo, samo definišemo nivo prava koji je inače bio godinama u Srbiji prisutan.
Što se tiče minimalne zarade i priče oko minimalne zarade, Zakonom i međunarodnim konvencijama je definisano koji su elementi koji se uzimaju u obzir kada se definiše minimalna zarada. Prema Zakonu o radu i prema međunarodnim konvencijama koje to regulišu, mi tripartitno, znači predstavnici Vlade, predstavnici sindikata i predstavnici poslodavaca svakih šest meseci pregovaraju, dogovaraju i definišu nivo minimalne zarade. Nedavno je definisana minimalna zarada za period do kraja godine u visini od 41 dinar po radnom času. To je pre nedelju dana dogovoreno.
To je prosto u skladu sa određenim međunarodnim standardima, gde se uzima u obzir više elemenata, od nivoa nezaposlenosti, preko nivoa društvenog proizvoda, do nivoa zarada u jednoj zemlji. Znači, ima niz elemenata koji, u skladu sa međunarodnim konvencijama, služe nama ovde da kroz tripartizam, a u skladu sa Zakonom o radu, utvrdimo minimalnu zaradu svakih šest meseci. Sada je, kao što sam rekao, 41 dinar po radnom času. Sledeća će se ugovarati u januaru 2006. godine, odnosno pri kraju decembra, za narednih šest meseci i to je mehanizam kada govorimo o minimalnoj zaradi.
Ono što je ovde takođe bilo prisutno, a sada posebno u ovim komentarima o članu 10, dakle, mi smo u međuvremenu usvojili amandman kolege Omerovića, gde sada na celovit način regulišemo tu materiju. Kada kažem celovit, to znači sledeće: dakle, stvaramo pravnu mogućnost da kada se vodi spor pred sudom između radnika i poslodavca radnik može da kaže i da traži, znači on to mora da traži, od suda da kada sud donese odluku i ako sud definiše da je otkaz bio nezakonit, da istovremeno ako to sud smatra zahtev radnika usvoji da se ne vrati na posao. To sud usvaja ili ne usvaja. Ako sud usvoji takav zahtev i predlog radnika, onda je, prema usvojenom amandmanu kolege Omerovića, poslodavac dužan da mu isplati do 18 zarada. To je jedna strana medalje.
Druga strana medalje je: isto tako traje spor, poslodavac se obrati sudu i treba da da osnovane razloge da uveri sud da postoje tako jaki razlozi da ako sud odluči da je otkaz nezakonit da onda može doneti odluku ili usvojiti zahtev poslodavca da se radnik ne vrati na rad, a u tom slučaju da mu se isplati najviše 18 puta dva, 36 zarada. To je celovito rešenje koje je ovde usvojeno kroz amandman. Tome, naravno, prethodi ono što je ovde dosta neuspešno pokušalo da se komentariše. Naravno da ostaje režim – ukoliko ni jedan ni drugi, ni poslodavac ni radnik, ne traži od suda tako nešto da važe prethodni stavovi, da će sud doneti odluku, vratiti radnika na rad, definisati naknadu štete i sve to završiti.
Ovo što mi predlažemo ovde, i što se nadam da će Skupština usvojiti, u skladu je sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada, koju je pogrešno pomenula gospođa Snežana Lakićević-Stojačić.
Ona je citirala Konvenciju i baš to što je citirala jeste zapravo osnov za ovo što smo uneli u Zakon, a njoj je to bio osnov da ospori ovo što smo uneli u Zakon. Dakle, prosto bih sugerisao, kada se komentariše nešto da se pažljivo pročita. To je minimum koji mislim da treba tu da bude prisutan.
Dakle, ovo rešenje koje je izazvalo toliko reakcija i rasprava je nešto što je sasvim normalno, uobičajeno u svim normalnim zemljama ili u 95 posto normalnih zemalja. Ovaj predlog koji smo ovde dali takođe sugeriše da zainteresovana lica pogledaju uporedno iskustvo kako se to reguliše u drugim evropskim zemljama, pa da onda eventualno daju određene komentare ili određene vrednosne sudove da iznose.
Ono što je suština u ovom rešenju – to jeste novo i kao novo rešenje za nas uvek izaziva otpore, sve što je novo izaziva otpore – jeste jedna jednostavna ideja. Zašto to postoji u tim zemljama? Zato što su u praksi videli, u životu, mi tek sada taj sistem pravimo. Oni su, hvala Bogu, imali taj sistem decenijama ili vekovima iza nas, a mi smo imali nakaradni sistem više od pola veka.
Šta su oni videli? Da jednostavno postoji niz situacija kada radnik, jer nije u njegovom interesu, neće da se vrati kod tog poslodavca, jer ako se vrati kod tog privatnog poslodavca, ovaj će ponovo da ga maltretira, ponovo da ga otera ili već šta će biti. Jednostavno, to je jedna situacija u praksi koja postoji i zato u tim zemljama postoji mogućnost da radnik kaže – neću da se vratim na posao, ali ako ja neću da se vratim na posao, onda imaš da mi isplatiš toliko i toliko para, što je mnogo više od realne isplate, što je ovde lepo prokomentarisano od strane pojedinih poslanika da je onda moguće da se prizna tužbeni zahtev za 15 dana i ta je sugestija u redu. Zato smo intervenisali ovde i da se onda isplati 30 dana. Ovde smo precizirali jasno, jer se radi o 18 zarada.
I, naravno, i druga strana medalje: ima situacija, iako znam da niko za ovom govornicom to neće priznati da bi stekao nekakve političke poene, kada takođe postoje potpuno osnovani razlozi zašto poslodavac nekoga ne bi trebalo da vrati na posao. U toj situaciji, i ako je to urađeno, neki propust napravljen, ovde se kaže da to sud ceni sve vreme. Znači, ne može o tome poslodavac da odluči, kao što ne može ni radnik da odluči da neće da se vrati, nego treba da da ubedljive razloge sudu i ako je sud uveren da su ti razlozi ubedljivi i osnovani, onda on može u svojoj odluci kojom odlučuje u sporu reći takođe da se ovaj ne vraća, ali da onda dobija duplu naknadu štete 18 puta dva, 36 zarada i slično tome. Dakle, to je prosto logika člana.
Naravno, legitimno je osporavati. Ja samo ukazujem na potrebu kada se nešto komentariše da nije loše da se malo ljudi upoznaju sa praksom, sa tim kako se to radi u drugim zemljama, kako je regulisano u drugim zemljama.
Pošto uglavnom do kraja ne bih rekao da ima nekih ozbiljnih amandmana, samo još jednu stvar bih hteo da kažem. Ovde se opet, što je legitimno, koristi govornica za napade na Vladu, za opštu političku priču itd. To je uobičajena, kao što vidim, praksa ovde.
Dakle, ipak bih želeo da naglasim sledeće: ova Vlada Republike Srbije je za svog mandata, što se tiče pozicije Srbije kao države, ostvarila – govorim na tom međunarodnom planu, tamo gde je to nešto nepristrasno, druga je stvar gde mi među nama šta pričamo – znači, obezbedila je za ovu zemlju pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, obezbedila je za ovu zemlju da u oktobru mesecu počinju pregovori o zaključivanju ugovora o asocijaciji i stabilizaciji sa EU, obezbedila je, što se u javnosti iz raznoraznih razloga prećutkuje i vrlo je zanimljivo da su iz oba pravca razlozi interesantni, na primer, da srpska privreda, koja ima veliki spoljni deficit, može u SAD da izvozi 4.600 proizvoda bez carine, što stvara prostor da smanji spoljnotrgovinski deficit, ali bih na još jednu stvar ukazao.
Ti rezultati koji su postignuti u tom delu takođe poboljšavaju međunarodnu poziciju Srbije u vezi sa nekoliko ključnih pitanja. Jedno je pitanje Kosova i Metohije, drugo je pitanje Crne Gore i sudbine državne zajednice. To su pitanja i problemi koje, zahvaljujući poboljšanom međunarodnom položaju Srbije, imamo šansu da rešimo u našem najboljem interesu. Ako se sve to zajedno na neki način ignoriše, tu ja ne mogu ništa reći, sem da bi bilo dobro da građani Srbije, zbog svog interesa i svojih razloga, znaju šta se zapravo događa i šta se realizuje u ovoj zemlji.
Mislim da ti uspesi, koji su za ovu zemlju i ovaj narod od kapitalnog značaja, jesu nešto što je u svakom slučaju u najboljem interesu građana i kada pričamo o nekim drugim stvarima dobija se sasvim jedna druga dimenzija. Dakle, Srbija jednostavno nema alternativu, nego da ide prema Evropskoj uniji, da se uđe u Evropsku uniju.
Sve ovo što radi Vlada Republike Srbije jeste zapravo na tom putu. Mislim da su sve druge priče koje se vode o tome deplasirane priče. Govorilo se o problemu nezaposlenosti, otpuštate, ne otpuštate, to se vezuje za Zakon o radu. Nemojte ponovo da se vraćamo na istu priču – kada je u ovoj zemlji ostalo bez posla 700.000 ljudi, u kom periodu. U periodu koji je vama svima poznat.
Dakle, ono što mi radimo jeste da stvorimo uslove u kojima će taj najveći srpski problem, a to je nezaposlenost, biti rešavan. Kako će on biti rešavan? Tako što ćemo stvoriti propise i uslove u Srbiji da dođe do porasta direktnih investicija u srpsku privredu. Svako ko deluje, i kroz zakonodavstvo, suprotno tome, radi zapravo suprotno interesima svih građana Srbije.
Koji su to standardi i propisi? Nemojte da se pravimo da ne znamo – to su standardi i propisi koji znače standardizaciju sa propisima Evropske unije. To radimo, to ćemo raditi i siguran sam, bez obzira na očekivanja druge prirode, da ćemo uspeti da napravimo odlučujuće korake ka učlanjenju Srbije u Evropsku uniju, želeo to neko ili ne. U tom sklopu su i ove izmene Zakona o radu, kao i niz drugih zakona koje ćete dobiti u narednom periodu. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu.
Kada je svojevremeno zakon i usvajan, pored svih kontraverzi, tada sam ukazao na dve bitne stvari, a to je da na dva mesta u zakonu postoje kontradikcije i da to treba da otklonimo prvom narednom prilikom. To je osnovni razlog zbog čega vršimo izmene Zakona o radu.
Podsetio bih gde su bile kontradikcije. Kod tretmana toplog obroka i regresa pojavila se kontradikcija u dva člana i na još jednom mestu.
Dakle, mi ovde predlažemo otklanjanje te dve kontradikcije. Pored toga, ima samo još nekoliko izmena, koje nisu od tako nekog kapitalnog značaja, ali to je suština predloženih izmena Zakona o radu, prosto da ga do kraja upristojimo.
Još bih hteo jednu informaciju da dam poslanicima, a i javnosti, pošto sam pre ove sednice pitan oko toga, kao informaciju, a to ćemo raspravljati, da je upućen na Vladu danas predlog zakona kojim će se povezati radni staž u Srbiji. Samo toliko i hvala.

Prvo da kažem da Vlada prihvata ovaj amandman Meha Omerovića i Ljiljane Nestorović, ali nisam se javio zbog toga, to je samo jedan detalj. Hteo sam nekoliko stvari da kažem.
Ovde je najviše rasprave bilo, i to je ono što hoću da prokomentarišem, oko amandmana na član 5. To je sporno pitanje koje postoji. Prvo da kažem – svakako da sam ja poslednji čovek koji bi predlagao neki član koji bi ograničio pravo žene da slobodno rađa. Da se odmah razumemo, tu je bilo nekih takvih konotacija.
Ono što je ovde problem oko ovog člana... Ja ću vam pročitati član 27. Ustava Republike Srbije. Ovde postoji jedan nesporazum oko interpretacije šta znači ovo što ovde piše. Član 27. Ustava Republike Srbije kaže: "Pravo je čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece". Prevedimo - čovek slobodno odlučuje o rađanju dece. Ko je čovek? Čovek je i žena i muškarac. Znači, iz tog ugla problem sa ovim amandmanom je u tome što bi se on mogao, sa punim pravom, oceniti kao neustavan kada bismo prihvatili ovo "žena slobodno odlučuje", jer je suprotno članu 27. Ustava Republike Srbije. Znači, ukazujem na problem. Prosto imamo zajednički problem.
Druga bitna stvar, vezana zapravo za ovo, zašto u Ustavu stoji "čovek", a ne "žena" ili "muškarac", nego čovek obuhvata generički i muškarca i ženu? Pa upravo zbog pitanja ravnopravnosti, to je osnovna ideja Ustava. Znači, prihvatanjem ovog amandmana muškarci bi bili dovedeni u neravnopravan položaj.
Znači, u odnosu na član 27. Ustava Republike Srbije imamo realno svi problem. Da hoćemo da usvojimo amandman, imamo problem, jer će sutra, prekosutra neko pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom da ospori član koji bismo mi sada ovde usvojili.
Naravno, ono što bih hteo da kažem jeste da je glavni nesporazum upravo oko interpretacije. Ovde se radi o jednom jezičkom izrazu koji je uobičajen kada su u pitanju načela, načelni stavovi. Takva nam je i ova naša Ustavna povelja: na niz mesta ima reč "svako", i kada bismo hteli da to maliciozno analiziramo mogli bismo u vezi još nekih stvari tamo u Ustavnoj povelji da kažemo - pa kako to, ne može to svako, taj, ne može neko.
Ja imam sasvim dobru nameru. Namera predlagača zakona nije bila u jednom trenutku da se, kako se ovde izražavaju određene strepnje, žena obespravi da može odlučivati o rađanju, pa da će neko drugi moći o tome da odlučuje, a ne žena; dakle, u onom smislu da li hoće da rodi ili neće. To uopšte nije dikcija i konotacija ovog člana. To pokušavam da objasnim svima vama.
Imam sasvim dobru nameru, ali imamo prosto problem i ustavne prirode i suštinske prirode. To se apsolutno ovim članom nije htelo, niti taj član uopšte znači, niti može značiti, kao što su neke kolege govorile, da može na primer lokalni sveštenik, u tom smislu. Potpuno je pogrešna interpretacija člana od onih koji to tako komentarišu. To pokušavam da objasnim svim narodnim poslanicima.
U međuvremenu vršim još neke dodatne konsultacije oko ovog vašeg amandmana, odnosno oko ovog problema, zato što mislim da je jako loše da ja izađem ovde i da kažem da prihvatam amandman, a da je to suprotno Ustavu. Prosto imamo problem. Znači, vršim dodatne konsultacije. Mislim da ćemo posle podne imati jasan stav pravne prirode, da li na osnovu člana 27. Ustava Srbije možemo ovako nešto usvojiti. Govorim o tome da imam nameru, ako je moguće, ali je problem u tome što nije moguće.
Meni se čini da se otišlo suviše daleko u tom pravcu jedne interpretacije pojma ove odredbe, jer ja sada mogu da uzmem Ustavnu povelju da vam čitam na pet, šest, sedam, osam mesta, gde se koristi reč "svako" i svaki put ćemo se zajedno zapitati – ovo nije dobro, zašto nije navedeno ko je to svako. Prosto ukazujem na problem i mislim da je to zajednički problem.
Mislim, takođe, da ova odredba člana zakona u svakom slučaju ne ograničava na bilo koji način pravo žene da slobodno odlučuje o tome hoće li da rodi ili neće. To ovaj član ne znači. Tu je zapravo taj problem.
Potpuno razumem, izlazili su predstavnici raznih poslaničkih grupa, imaju svoj stav, oko toga se može formirati i većina u Skupštini, nemam ništa protiv toga.
Samo ukazujem na to kako sam, pored poslanika, i ja odgovoran na kraju za to kakav će zakon biti usvojen, ukazujem na problem ustavno-pravne prirode, a mislim da ta odredba Ustava takođe pokazuje u suštini neosnovanost ovog amandmana.
Potpuno je jasno o čemu se radi. "Pravo je čoveka da slobodno odlučuje o rađanju", kaže Ustav. Mi ovde kažemo - svako slobodno odlučuje o rađanju. Nijednom interpretacijom ovog člana ne može se uskratiti pravo ženi da slobodno odlučuje o tome da li hoće da rodi ili neće. Jednostavno, ovaj član to ne znači, ja prosto imam obavezu i potrebu da vam to objasnim, ali ukazujem i na ove druge probleme.
Naravno, kažem, posle ove pauze danas obaviću dodatne konsultacije sa republičkim zakonodavstvom i još nekim organima, prosto da do kraja bude jasna situacija.
Znači, ova vlada svakako nema nameru da predlaganjem ovog zakonskog rešenja ograniči pravo žena da slobodno odlučuju o rađanju. To je poslednje što ova vlada želi, i ja lično. Prosto da se razumemo. Mislim da ovaj član to ne znači. Jednostavno je to tako.
Samo još jednu rečenicu, pošto je ovaj član 5. bio posebno bitan, pa sam hteo malo da prokomentarišem sada. To su dve stvari koje se ponavljaju ovde oko ovoga što ministar donosi neke pravilnike itd.
Radi se kao što je rečeno ovde u članu 71. Zakona o državnoj upravi; kada se taj zakon zbog nečeg bude promenio, onda će neko drugi donositi.
Potpuno je jasno da u Ministarstvu, kada je u pitanju ovaj odsek – porodica i deca, u tri odeljenja ima 27 ljudi, stručnjaka koji rade ovaj posao. U suštini, ta podzakonska akta dolaze kod mene na potpisivanje. Pogledam, ali naravno da imam poverenja u stručne ljude. Dakle, ne donosi to u bukvalnom smislu ministar, niti može, on potpisuje u skladu sa zakonom.
Još jedna stvar, postoji mali nesporazum oko toga, više puta je ponovljeno zašto u zakonu nije definisan pojam porodice. Ima jedan praktičan i opšti razlog.
Praktičan razlog je što subjekt zaštite u ovom zakonu nije porodica nego članovi porodice, pa ne postoji potreba, sa aspekta ovog zakona, da se uopšte ulazi u definisanje pojma porodice, jer ona nije subjekt koji se tretira, elementarno i logično.
Drugo, svima vam je poznato da kada je u pitanju pojam porodice, po pravilu, pojedini zakoni posebno regulišu pojam porodice za upotrebu kada je u pitanju taj neki zakon; na primer, Zakon o radu reguliše na jedan način, a drugi zakon na drugi način. Hoću da kažem da je ta primedba neosnovana. Toliko i hvala.

Samo da odgovorim na ovo, pošto je sada tema ovaj član 21. Dakle, prvo da kažem da taj član nismo menjali. To je član iz 1980. godine, odnosno postoji u Zakonu o porodici. To znači da vaša priča i vaši komentari o tome da smo mi tu nešto uradili u tom smislu, ne stoje.
Dakle, ovde se radi o tome, kao što je bilo i 80-te, da je to bračna smetnja, zabranjuje se. To se zabranjuje, jer se ovde stavlja akcenat da se nešto dozvoljava. To se zabranjuje. To govorim zbog građana Srbije, da ne bi bili u zabludi. A onda se kaže da sud može pod određenim okolnostima da odluči nešto drugo, pri čemu će sud svakako konsultovati i centar za socijalni rad i sve druge koje treba da konsultuje da bi doneo kvalitetnu odluku.
Ali, molim vas, pre nego što na ovaj način komentarišete Predlog zakona, ovde se ne radi o inovaciji, pogledajte sadašnji, važeći zakon, šta piše tamo, ista je stvar.

Ono što sam hteo da istaknem je suština, zato što je dikcija onih koji su izlazili ovde bila da smo mi sada izmislili u zakonu bračnu smetnju kada se o ovome radi. To postoji 25 godina u Srbiji. Samo sam hteo da ukažem da bi kada se komentariše trebalo da se pogleda važeći zakon, novi zakon, pa da u tom smislu komentar bude adekvatan realnoj situaciji.
Što se tiče ovog drugog o čemu govori kolega – prethodno pribavljenog mišljenja, ili već kako je predložio, možda je ispušteno iz vida da sam, govoreći o zakonu u načelu, ukazao na jednu novinu u tom smislu, a to je da kada usvojimo ovaj zakon sledi specijalizacija sudija upravo za ove vrste sporova. U jednoj takvoj situaciji mislimo da to što je ranije bilo kao prethodno mišljenje itd. potpuno gubi smisao, zato što će sudije koje će biti specijalizovane za ovakve sporove umeti sasvim kvalitetno da odgovore na ovu vrstu problema. Evo toliko i hvala.

Prvo bih hteo da vas obavestim da Vlada prihvata amandman narodnih poslanika Bojana Kekića i Živodarke Dacin na član 70. Predloga porodičnog zakona.
Hteo bih još da vam kažem i da smo obavili konsultacije oko amandmana na član 5. koji je ovde bio toliko problematičan. Na osnovu konsultacija koje smo obavili, Vlada Republike Srbije prihvata amandman Anite Beretić na član 5. Hvala.

Hteo sam da razjasnim ovaj poslednji amandman koji je stavljen od strane gospođe Ruždić. Naime, mi moramo posmatrati svaki član ovog zakona, kao i zakon u celini, iz ugla deteta, tamo gde se radi o detetu. Koje se dete usvaja? Pa, ono koje je bez roditeljskog staranja. Za to dete koje je bez roditeljskog staranja bila bi loša pozicija da se tek tako usvaja od strane jednog roditelja. Najbolja pozicija za dete je potpuna porodica. Zato je u zakonu pravilo da usvaja dvoje ljudi, a zaista samo izuzetno retko može i pojedinac da usvoji dete. Znači, iz ugla deteta, ove norme su dobre i logične i u tom smislu se i ne može ovaj pristup prihvatiti.
Kada se govori o ovoj razlici u godinama kod usvojenja, što smo takođe napravili izuzetak, tu se radi, po pravilu, o tzv. srodničkom usvojenju. Mnogo je bolje, iz ugla deteta, da ga kroz srodničko usvojenje usvoji neki srodnik, iako je ta razlika u godinama, nego da ostane bez usvojenja.
Jednostavno naglašavam da su ova rešenja dobra iz ugla deteta, a amandmani su, iz ugla deteta, loši. Samo ukazujem na ugao iz koga mi posmatramo ovaj zakon.

Odgovoriću kratko na ovo pitanje koje je postavljeno. U prvoj verziji Predloga zakona imali smo predložene mere. Međutim, od strane Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo je rečeno da takve mere ne možemo tu da unesemo zato što to može samo u krivičnom i prekršajnom postupku. Mi smo, naravno, pri izradi zakona morali da se konsultujemo i uvažavamo stavove Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. To je jedini pravi razlog. Inače smo mi to u prvoj verziji imali.
Kada sam već izašao još bih prokomentarisao par stvari koje su do sada bile. Ovde je dosta rasprave bilo oko prava na usvajanje naše dece od strane stranaca. To je bilo dosta prisutno. Želim da kažem nekoliko stvari u vezi sa tim. Prvo, usvajanje naše dece od strane stranih državljana je nešto što postoji od 1980. godine. Prosto je neobično da se to posebno problematizuje 2005. godine. Dosadašnje iskustvo, kada se radi o usvajanju naše dece od strane stranih državljana, nije bilo problem tokom četvrt veka, a sada to postaje zbog nečega problem.
Godišnje se, otprilike, od strane stranih državljana usvaja od troje do petoro dece i većinom se radi o deci koja su ometena u psihofizičkom razvoju. Mislim da je takva vrsta primedbe potpuno deplasirana, jer imamo nešto što funkcioniše četvrt veka. Nezavisno od konvencija i svega ostalog što smo pričali, govorim o suštini stvari i suštini odnosa. Dakle, takva jedna primedba je potpuno neumesna i neutemeljena kada se radi o tome.
Kada se radi o primoravanju srodnika da prihvate starateljstvo, mi u zakonu imamo rešenje prema kojem će oni biti prvi pozvani da budu staratelji.
Međutim, ne samo što to nije dalo rezultate u prethodnom periodu, već ima nešto mnogo ozbiljnije od toga, a to je da je potpuno drugačiji kvalitet odnosa kada primoravate silom zakona nekoga da bude staratelj nekom detetu.
Mislim da je svakome potpuno jasno kakve su moguće pogubne posledice baš po to dete ukoliko nekog primorate da bude staratelj, a ja sam više puta naglasio da ovaj zakon u dobrom delu treba posmatrati pre svega iz ugla interesa deteta. U tom smislu je primoravanje na ovo potpuno suprotno bilo kakvom interesu deteta.
Još jedno pitanje je ovde bilo prisutno, a to je oko sredstava kod starateljstva. Stavljen je amandman da li će se i kako moći omogućiti sredstva za staratelja. Dakle, mi ovde potpuno jasno kažemo, u nekoliko tačaka, koje su sve mogućnosti da se obezbede sredstva za starateljstvo, i govorimo – sredstva socijalne zaštite. U stvari, radi se o centrima za socijalni rad kojima mi dajemo sredstva, pa oni daju sredstva starateljima. Dakle, postoji jedna sasvim čvrsta veza, garancija, u stvari, ako nema sredstava iz drugih izvora, to onda obezbeđuje država i mi to radimo. U tom smislu je i ovaj amandman ili ovaj prigovor, po našem mišljenju, neumestan.
Još jedna i poslednja stvar: ovde je nekoliko puta kod ovog pravnog standarda "očigledna nepravda" (pa su davani predlozi koji su takođe jedna vrsta pravnih standarda) postavljeno pitanje kako mi to ostavljamo neodređeno, uopšteno i ko će o tome da odlučuje.
Dakle, mislim da se ni na koji način ne može tretirati da je preciznije ono što piše u više amandmana – otprilike, kada bi to lice bilo u problemu materijalne prirode ako bi davalo to izdržavanje, što je takođe jedan pravni standard. U tom smislu je priča potpuno nepotrebna, suvišna.
Ono što jeste bitno reći za ovom govornicom, na pitanje ko će da određuje šta je to "očigledna nepravda", još jednom bih apelovao, generalno, kada se rade amandmani, da se pogleda zakon u celini. Upućujem na članove 201, 202. i 203, gde se potpuno precizno kaže da to radi sud u parničnom postupku, pročitajte tamo ko šta radi. Znači, sva ova pitanja se vode pred sudom u parničnom postupku, po postupku uređenom u ovom zakonu, a što nije u ovom zakonu, primenjuje se shodno parnični postupak. Prosto, odgovor na jedno pitanje koje je neumesno, a ne bi se ni postavilo da je pročitan zakon u celini.

Samo dve rečenice, dugo smo pričali i neću da zamaram skup. Samo da kažem, čini mi se da je rasprava pokazala da je ovaj predlog porodičnog zakona jedan moderan evropski zakon koji unosi nove standarde u Srbiju.
Takođe, mislim da je potpuno jasno da postoji drugačije stanovište. Mislim da je jasno da je to stanovište u manjini i to je dobro. To će se pokazati na glasanju o ovom predlogu zakona.
Hoću da kažem da je Srbija uvek imala taj problem modernizacije kad god se time bavila. Podsetio bih da je svojevremeno, pre više od sto godina, kada je odlučivano o tome da se u Srbiji uvede železnica sa jednim glasom više u tadašnjoj skupštini usvojeno da se uvede železnica u Srbiji, a skoro polovina je bila protiv železnice, kaže - zagadiće itd. Znači, radi se o jednom hroničnom procesu modernizacije Srbije, uvek uz otpore, ali srećom, uvek i uz većinu onih koji jesu za modernu i evropsku Srbiju.
Pozivam sve poslanike koji jesu za Srbiju u Evropi da podrže ovaj predlog zakona.

Hteo bih da kažem nekoliko stvari koje su danas bile predmet rasprave. Prvo, pošto sam to čuo, da još jednom kažem ili naglasim: moje je uverenje uvek bilo da svaka vlada treba da nastavi, da ima kontinuitet sa onim što je prethodna vlada dobro uradila ili radila. Više puta sam govorio o tome da kada je u pitanju ono što sam zatekao kao ministar, kada je u pitanju Ministarstvo za socijalna pitanja, da je to valjano nasleđe i u tom smislu je i ovaj predlog zakona koji je prethodno bio rađen u tom ministarstvu. U ovom periodu od godinu dana on je dorađen u određenim elementima, ali suština onoga što je urađeno ranije je da je to bilo to. Dakle, da otklonimo na stranu to pitanje.
Što se tiče člana 5. koji je toliko predmet rasprave, zaista moram jednu stvar reći. Ukoliko se pokaže u daljoj raspravi da to zaista može biti... Ali, ja imam uveravanja od ljudi koji su radili na ovom zakonu, znači od mojih najbližih saradnika (i tu bi verovatno trebalo obaviti razgovor sa ljudima koji su radili na zakonu van Ministarstva), da ovaj član ni u kom slučaju ne znači to čega se pojedini poslanici ili poslanice plaše. Ukoliko bi u najmanjoj meri to moglo to značiti, svakako da ćemo intervenisati u tom pogledu, ali ostavimo još par dana da proverimo tu stvar, da li je to zaista tako.
Treće što bih hteo da kažem – kada je u pitanju ovaj porodični zakon postoji nešto što je potpuno logično, gde se već vidi za govornicom u izvesnoj meri sukob dva sistema vrednosti, odnosno dva vrednosna sistema. To je i dobro u suštini, da još jednom srpsko društvo samo sebe proveri na neki način, u kom se stanju nalazi.
Znači, imamo to što bismo nazvali tradicionalno, konzervativno, da upotrebimo koju god hoćemo reč; imamo taj ugao i imamo ovaj drugi ugao koji mi nudimo praktično Predlogom ovog zakona. Čini mi se, i to je dobro, da većina poslanika u Skupštini Srbije, a to znači većina građana Srbije, podržava ovaj drugačiji koncept, drugačiji ugao, koji mi dajemo u Predlogu ovog zakona.
Čini mi se da se taj ugao, koji je ovde bio prisutan, taj strah od toga da su prevelika prava žene ili deteta, a posebno žene, možda najplastičnije, najbolje izražava u jednom vrednosnom sistemu o kome je pisao u svom romanu Ivo Andrić. Ivo Andrić svom junaku, a taj junak je naravno mračne azijatske provenijencije, stavlja u usta da izgovori - u ženi ima đavo, tog đavola treba ubiti radom ili rađanjem, a ako ne uspe ni jedno ni drugo treba ubiti ženu.
Mislim da je u tom tekstu Andrićevog junaka zapravo drugi vrednosni sistem i ova vlada i ja kao predstavnik ove vlade zalažemo se za sasvim suprotan princip ili pristup od ovoga.
Ono što je ovde bilo prisutno, pošto su to neke možda krupnije stvari opštije prirode – ne mislimo da su ovde data prevelika prava detetu. Mislimo da je potpuno normalno da dete koje ima 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti u koju će školu ići, koju će školu učiti. Naime, potpuno je jasno koji je cilj ove norme. Vrlo čest je slučaj, a to mi roditelji svi znamo, da imamo situaciju kada su roditelji vrlo frustrirani zbog svojih neostvarenih ambicija i onda svoje dete od 15 godina primoravaju, teraju da ostvaruje njihove neostvarene ambicije. Svako od nas zna kakvi su to nesrećni slučajevi i šta se sve tu događa sa tim detetom.
Dakle, mislim da u tom pogledu ne treba da se plaše poslanici da je ovde previše prava za decu. Mislim da tih prava nikada nije previše, već samo može biti obratno u realnosti i nemojte u tom pogledu da se varamo.
Što se tiče druge vrste primedaba koje su bile prisutne, a to je pitanje svojine (pa je čak u jednom momentu postavljeno i pitanje ustavnog prava na slobodu kretanja itd.), neumesnost tih primedaba proizilazi iz jednostavne činjenice, prvo na moralnom planu, da je valjda nečiji život vredniji od imovine o kojoj pričamo. Valjda je život deteta ili žene vredniji od te nepokretnosti, kolika god da je.
Ali, da sklonim taj moralni aspekt, jer često moramo da ga sklonimo u Srbiji. Ima i druga dimenzija. Naime, šta mi kažemo?
Mi uređujemo upotrebu te nepokretnosti dok se ne raščisti pitanje na sudu šta će se dogoditi sa tim svojinskim pravom. Mi samo kažemo da u tom periodu, dok sud ne presudi čije je to, žrtva treba da bude unutra, a da nasilniku bude hladno i da bude napolju. Mislim da time ni na koji način ne diramo u pitanje svojine i mislim da je to neumesno, u tom pogledu.
Što se tiče pitanja slobode kretanja, kada bismo tu logiku poslušali, onda ne bismo smeli nikoga da zatvorimo, nijednog ubicu ne bismo smeli da stavimo u zatvor. Zaboga, mi ograničavamo slobodu kretanja svakome koga stavimo u zatvor. Znači, potpuno neumesna stvar, verovatno u nekom pokušaju da se ipak stavi nekakav prigovor koji liči da ima smisla.
Još dve stvari. Ovde se pominje, kao neka vrsta primedbe, zašto nije definisan pojam porodice. Dva su razloga. Jedan je što, po pravilu, kada zakonodavac u nekom zakonu uređuje neko pitanje, definiše za sebe pojam porodice. Tako imamo u radnom pravu, pričali smo o Zakonu o radu, gde definišemo porodicu. U drugim zakonima je to prvi razlog, što je praktično nemoguće tako opšte i precizno pojam porodice definisati.
Naravno, postoji važniji, pragmatičniji razlog što se ovim zakonom ne uređuje pravo porodice kao entiteta. Ovde se uređuje pravo članova porodice kao pojedinaca, pa je u tom smislu potpuno nepotrebno definisanje pojma porodice. To je razlog što se u to nije ušlo.
Što se tiče prigovora oko definisanja odredbi o nasilju, moram reći da je sve vreme bilo konsultovano Društvo viktimologa, i u raspravi i u izradi teksta zakona. Mislim da nema nikog ko je pozvaniji od tih koji se bave viktimologijom da pomogne da ovaj zakon u tom delu bude realizovan kako valja.
Što se tiče priča o strancima usvojiteljima, dve stvari: i sada mogu stranci da usvajaju našu decu, po sadašnjim propisima. Prvo je potrebno imati tačnu informaciju kada se za ovom govornicom govori. Znači, sada mogu stranci da usvajaju našu decu. Prošle godine je usvojeno četvoro dece od strane stranaca. Po pravilu, to su deca koja su ometena u razvoju, hendikepirana deca. Njih stranci usvajaju. Zaista mislim da je krajnje neumesna čitava ta priča oko toga. Potpuno je bezvezna priča.
Kada je u pitanju to usvajanje od strane stranaca, još samo jedna stvar, a to je ta obaveza po konvencijama – i mi možemo tamo, kao što i oni mogu ovde. Kada je u pitanju dete ometeno u razvoju koje ovde niko neće da usvoji, valjda ćemo onda to uraditi; ako postoji stranac koji ispunjava sve uslove, valjda ćemo to učiniti. Prosto, to je nešto što je, po mom mišljenju, potpuno bezveze.
Što se tiče stvari koja je ovde bila više parapolitička - zašto nemamo ministarstvo za porodicu, mislim da je najvažnije šta radimo i kako radimo. Imali smo ministarstvo za porodicu, nismo imali porodični zakon. Sada nemamo ministarstvo za porodicu, a imaćemo porodični zakon. Mislim da je to mnogo važnije, suština i sadržina, da imamo zakon, da radimo šta treba, nego forma - da li je to izdvojeno. To je moj komentar na pitanje postojanja ministarstva za porodicu.
Još samo jedna stvar, da završim današnje izlaganje, čujem da je stavljena primedba da sam upotrebio neadekvatne reči kada su u pitanju nasilnici. Mislim da su reči koje sam upotrebio blage, nedovoljne, pa ću da dodam još jednu reč - baraba.

Zahvaljujem se. Mislim da zaslužuje na kraju ove višednevne rasprave da se, ipak, kaže nekoliko reči o tome šta smo radili ovih dana i šta smo uradili. Prvo bih hteo da ukažem na jednu stvar koja govori o maniru sa kojim se raspravlja u Skupštini o nekim zakonima. Meni se čini da dosta toga što je rečeno, pa više puta ponovljeno isto, ima direktnu vezu sa stepenom gledanosti a ne sa kvalitetom zakona ili sa interesom rada.... (žagor).
Dakle, ovde .... (glasovi au...)

Hvala. A, da je to tako, pokazuje, na primer, kada se komentariše amandman Vlade na član npr. 283. ili neki drugi gde govori o tome da je Vlada u Predlogu dala  da se određene stvari događaju od 1. januara 2005. godine, pa se onda pominje kalendar, u pokušaju da se stvori takva atmosfera i slika, to je ideja, ostalo je sve nebitno. A radi se o elementarnoj stvari da, kada radite predlog zakona, u toku jeseni prošle godine, i upućujete ga Parlamentu na usvajanje, logično je da utvrdite neke rokove, pa kada vidite da zakon ide kasnije, neće stići, onda da Vlada, što je normalno, svojim amandmanom interveniše i te stvari sredi.       
Znači, ne radi se ni o kakvim kalendarima nego se radi o tendenciji stvaranja atmosfere i određene slike, koja nema nikakve veze sa realnošću kada je u pitanju ovaj zakon, niti sa realnošću u Srbiji.
Na tim sitnim primerima, u stvari, pokazuje se taj pristup, koji, po mom mišljenju, uopšte nema u vidu interese radništva Srbije, o kome se toliko govorilo, nego neke druge interese.
Što se tiče ovih konkretnih amandmana, koji su bili ovde poseban predmet pažnje, to je: pitanje učestvovanja Vlade u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora i pitanje neposredne primene opšteg i posebnog kolektivnog ugovora.
Više puta sam ukazao u svojim izlaganjima zašto to ne bi trebalo da bude prihvaćeno. A, pošto je to danas bio dosta prisutan predmet rasprave, takođe u pokušaju da se kod građana Srbije i radništva Srbije stvori jedna slika, koja je potpuna zabluda i to ću pokazati, da je usvajanje tako nečega u njihovom interesu, što se ovde pokušava, ipak neuspešno, uraditi.
Znači, ponoviću nekoliko razloga ili argumenata zašto je to pogrešno. Između ova dva amandmana koji su važni ovde, gde jedan govori o tome da Vlada bude učesnik opšteg kolektivnog ugovora i drugi, da se obezbedi neposredna primena, silom zakona, opšteg i posebnog kolektivnog ugovora na sve poslodavce u Srbiji, nezavisno od toga da li su članice asocijacije ili nisu.
Što se tiče ovog prvog, oko Vlade kao učesnika, on je u suštini jednostavno suvišan. On je, naravno, o tome sam govorio, suprotan Konvenciji broj 98 Međunarodne organizacije rada, ali to je, očigledno, potpuno nebitno za neke poslanike u ovom parlamentu. Naravno da to nije ono što je presudno. Dakle, ako bi ova dva amandmana rangirao, ovaj prvi kada je u pitanju Vlada učesnik, to je jednostavno besmisleno, a kada je u pitanju neposredna primena, to je direktno štetočinsko delovanje. Znači, u pitanju je različiti kvalitet.
Ukoliko bi teorijski, a siguran sam da se to neće dogoditi, Skupština usvojila amandman da Vlada bude učesnik opšteg kolektivnog ugovora, ne bi bilo neposredne štete. Tako bi bilo neko stanje ni ovamo, ni onamo, bez ikakvog posebnog trenutnog značaja.
Ali, kada se radi o neposrednoj primeni, to je jedan direktno štetočinski amandman, zato što bi kao neposredna posledica usvajanja takvog amandmana u stvari bile opravdane primedbe, koje sam slušao više meseci sa poslodavačke strane, da će ovaj, ovakav Predlog zakona biti smetnja investiranju u Srbiju.
Znači, kada bi ovo usvojili poslanici, onda bi ta primedba poslodavaca bila potpuno na mestu i onda bi se ja sa njom saglasio.
Dakle, ukoliko se ovako nešto usvoji, neposredna posledica, neposredne primene jeste da bi se krajnje pogoršalo ionako ne dobro stanje za investiranje u srpsku privredu. Mi smo jako nezadovoljni, kao što znate, nivoom investiranja u srpsku privredu, a pitanje investiranja u srpsku privredu je pitanje života i smrti srpske privrede.
Dakle, ako se u takvoj situaciji usvoji nešto što dodatno otežava i bitno pogoršava uslove za investiranje, to je u najdirektnijoj neposrednoj vezi sa bitnim pogoršanjem položaja onih o kojima je danas ovde bilo proliveno i suza i brige.
Jednostavno građani Srbije i radnici u Srbiji treba da znaju; ukoliko se dogodi ono što se neće dogoditi, da poslanici ovde usvoje amandman kojim se utvrđuje neposredna primena opšteg i posebnog kolektivnog ugovora, neposredna posledica toga, i kratkoročna i srednjoročna, biće pogoršanje privredne i ekonomske situacije u Srbiji, biće smanjenje broja radnih mesta, biće nemogućnost realna da dođe do otvaranja novih radnih mesta u Srbiji, jer je to direktno povezano sa investiranjem.
Naravno, svakom poslaniku se ostavlja na volju i savest da se izjasni u vezi ovog amandmana, ali je moja dužnost da upozorim narodne poslanike na posledice ovakvog jednog stava ili ovakvog ponašanja.
Izneto je niz argumenata zašto treba ovako ili onako, da li treba Privredna komora ili ne treba itd, pa da pojednostavimo stvari. Ja sam to već rekao, ali još jednom da se kaže – kada bi Privredna komora Srbije bila organizacija koja ne bi obezbeđivala prihode iz obavezne članarine i svega ostalog, onda bi mogli da Privrednu komoru Srbije uključimo u socijalni dijalog. Ovako to je, jednostavno, potpuno nemoguće.
Razgovarao sam, svojevremeno, o tome i sa ljudima iz Komore Srbije, ali to je neka priča posebno. Dakle, mi jednostavno moramo da prihvatimo one poslodavce i ona dobrovoljna udruženja koja postoje. Sada u vezi toga jedna samo mala napomena, mada, naravno, neću silaziti na nivo koji je ovde delimično bio prisutan, gde se ide na ličnost poslanika ili ministra, to je ispod mog nivoa. Dakle, to uopšte neću komentarisati, nego samo jednu činjenicu koja može ukazati na nešto u vezi te primedbe.
Dakle, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je u procesu utvrđivanja reprezentativnosti poslodavaca i sindikata utvrdilo reprezentativnost Unije poslodavaca Srbije, a nije utvrdilo reprezentativnost Udruženja industrijalaca i preduzetnika, zato što su oni u svojim papirima dostavili nekih 30-tak hiljada "malinara", koje nismo mogli prihvatiti da su poslodavci. To samo istine radi i građana Srbije radi, a svakako neću ići "ad personam", kao što su neki ovde poslanici išli, jer to nije nivo na kome treba da se razgovara.
Dakle, kada je u pitanju neposredna primena, više stvari oko toga je rečeno i koncept koji je predložila Vlada Republike Srbije u vezi rešavanja problema koga smo, naravno, svesni i zato što je Vlada Republike Srbije svesna tog problema, mi smo predvideli mehanizam koji poznaje normalan svet, zato što mi verujemo da Srbija treba da pripada normalnom svetu, a ne nenormalnom svetu.
Zato što mislimo da Srbija zaslužuje da bude deo normalnog sveta, onda smo i predvideli mehanizam u Predlogu Zakona o radu, kojim se rešava problem koji postoji i na koji je ovde ukazano delimično, ali on se ne može rešiti i ne sme se rešavati neposrednom primenom. To je ključna stvar i to je ključna razlika u koncepcijama.
Šta mi kažemo? Naravno da zaključen kolektivni ugovor se odnosi samo na učesnike kolektivnog ugovora, na one koji su u Udruženju poslodavaca, koji su učestvovali u tome, koji su uopšte mogli da se pitaju oko toga. To je prvi stav, svaki kolektivni ugovor, još jednom ponavljam zbog građana Srbije, a i zbog vas da još jednom to čujete, svaki kolektivni ugovor je "ugovor" i on može da obaveže strane koje su ga zaključile. Ne može da obaveže strane koje nisu zaključile ugovor, pa to je elementarna stvar, uostalom iz Građanskog prava.
Šta mi onda radimo? Kako da rešimo problem koji postoji realno, da nisu svi poslodavci u Udruženju itd. Znači, poštujući ono što poznaje normalan svet, to je stav 1. (čl.256.) šta kažemo u stavu 2.? U drugoj bitnoj tački? Ali, zato što se može dogoditi, pa je navedeno u zakonu šta se može dogoditi i koji su razlozi da se to dogodi.
Pre svega su dva razloga, da sprečimo nelojalnu konkurenciju između poslodavaca na koje se ne primenjuje kolektivni ugovor i one na koje se primenjuje i istovremeno, da izjednačimo položaj zaposlenih koji rade kod poslodavaca na koje se primenjuje i kod onih na koje se ne primenjuje. Da bi to prevazišli rešenje je predviđeno da se može definisati, odluka doneti o proširenom dejstvu takvog zaključenog kolektivnog ugovora.
I to na koji način. Tako što prvo smo uslove predvideli, čega nema u sadašnjem zakonu, pa je bila moguća – potpuna proizvoljnost. Uslove pod kojima je to moguće da se dogodi, a onda smo rekli da Ekonomsko – socijalni savet treba da dostavi mišljenje, treba da ministar, odnosno Ministarstvo pribavi mišljenje. Ne kaže pozitivno ili negativno, nego da pribavi mišljenje.
Drugo, mišljenje ne obavezuje. I treće najvažnije, obavezuje, ne obavezuje, najvažnije je, ja govorim formalno, sada ću suštinu reći. U Ekonomsko – socijalnom savetu ko se nalazi? Ko su članovi? Predstavnici onih udruženja koji su zaključili kolektivni ugovor. Reprezentativni sindikati, reprezentativni poslodavci i Vlada. Ono što nikada neće ministar dobiti saglasnost.
Znači, potpuno neumesna primedba. Logično je da to bude interes, pa ti koji su zaključili ugovor da se prošire na druge. Mislim da će situacija biti obratna, da će oni predlagati što više odluka o proširenom dejstvu, a da će morati ministar da to malo zaustavlja, a ne da ministar neće moći da odluči, zaboga, oni se neće dogovoriti.
Znači, elementarna činjenica se ispušta iz vida, ko je u socijalno-ekonomskom savetu. Znači, čitava ta priča je potpuno neumesna kada je ovo u pitanju. Još jednom da ovde ponovim, ili ćemo ličiti na normalne zemlje ili nećemo, i prema tome da izaberu poslanici ove skupštine. Izbor je slobodan, ali posledice su takve kakve su.
Još jedna informacija za poslanike, zato što je više puta pomenuto da zbog nečega ne treba ili ne može ministar kao pojedinac da donese odluku o proširenom dejstvu, a to je samo po sebi problem.
Dakle, treba da se upoznate da u zemljama kao što je Francuska, Belgija i ostale zemlje, svuda je mehanizam da donosi ministar, ali da se ne bih pozivao na Francusku i Belgiju, uputio bih poslanike Narodne skupštine Republike Srbije, one koje to zanima, da pogledaju malo kako je ova materija bila uređena pre 1941. godine, u gradu Beogradu, pa da ne idemo u Francusku, daleko je.
Znači, u gradu Beogradu, da vas informišem, bili su uslovi određeni koliko treba da bude obuhvaćeno poslodavaca kolektivnim ugovorom – 51% i koliko da imaju zaposlenih kod sebe, pa ako je to ispunjeno, upravnik varoši grada Beograda je mogao doneti odluku o proširenom dejstvu kolektivnog ugovora za teritoriju grada Beograda. To samo ravnanja radi, ipak i nešto ovde da se kaže što ima veze sa nekom realnošću i životom.
Još jednom bih apelovao na poslanike da ne naprave štetu Srbiji i građanima, kada je u pitanju neposredna primena. Vi ćete glasati kako ćete glasati, a moja je dužnost da vas upozorim da ćete direktno pogoditi građane i radništvo u Srbiji.
Sledeće što je ovde rečeno, pomenuto je nekoliko stvari za koje mislim, takođe, da su ovde još važne. U komentarima koji su se ovde kretali, nisu se ticali samo zakona, vrlo često ovde govori, poslanici ne govore o amandmanu na član zakona, nego govore od Kulina Bana do ovdašnjih dana. Dakle, u vezi toga je pomenut "Bor", neko od poslanika je pomenuo, da su neke pare obećane pa nije ispoštovano.
Dakle, što se tiče "Bora" i toga šta je dogovoreno i razgovarano: što se tiče Vlade Republike Srbije, obezbeđene su pare. Ono što treba da urade, dogovor sa "Jugopetrolom", a to je, da Upravi odbor "Bora" sa "Jugopetrolom" zaključi ugovor. Te pare su obezbeđene, što se toga tiče. Naravno, neću da ulazim u priču da se ne bih vraćao zašto je "Bor" takav kakav je, u ovom stanju u kome je i zašto je takav "Majdanpek" i da ne pričamo o tome. Više puta smo pričali.
Siguran sam i u "Boru" kada sam bio, nekoliko puta, građani Bora, bez obzira na sve, dobro znaju zašto je "Bor" u stanju u kome je, ali neću o tome da govorim.
Ima jedna stvar za koju mislim da je važna. Ona je povezana sa ovim zakonom o radu i sa problemima sa kojima živimo. Neko od poslanika je u prethodnoj raspravi, u nekom kontekstu, pomenuo da ministar – zbog neke moje izjave oko građana Srbije, da rado žele da odu u penziju itd, da vređam građane Srbije. Hteo bih samo da kažem dve-tri stvari.
Dakle, mislim da građane Srbije vređa, ponižava i potcenjuje onaj koji ih podržava u zabludi, onaj koji ih u stvari vara. Mislim da građane Srbije potcenjuju, a najbolji dokaz toga i mislim da bi ova primedba mogla biti meni upućena, a isto tako bi mogla biti upućena drugom čoveku.
Sada ću njega pomenuti, zbog građana Srbije, i da znaju o čemu se ovde radi. Pomenuću gospodina Arčibalda Rajsa, Švajcarca, a vi poslanici ste dobili njegove knjige. On je bio prijatelj srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, a njegovo srce je sahranjeno na Kajmakčalanu. Taj veliki prijatelj srpskog naroda u tom tekstu koji ste mogli pročitati, pa bi se onda svi manje bavili demagogijom, a mnogo više interesima tog naroda, napisao je da, "veliki problem srpskog naroda jeste što nije dovoljno radan, vredan, što dovoljno ne radi". To je rekao naš prijatelj.
Znači, nije prijateljstvo kada kažete nekome mnogo si lep, mnogo si pametan, to kažite neprijatelju. Arčibald Rajs, koji je bio veliki prijatelj ovog naroda, rekao je u lice ono što treba da se kaže a to i ja kažem.
Znači, u Srbiji mora mnogo više da se radi, da bude mnogo veća produktivnost da bi se u Srbiji bolje živelo. Još jednu drugu stvar je rekao gospodin Rajs posmatrajući šta se ovde događa posle Prvog svetskog rata, kaže – veliki problem, moj narode srpski, jeste strančarenje. Onda je lepo čovek napisao o čemu se zapravo radi.
Vrlo često kada ovde gledam i slušam raspravu i kada nisam tu, to što je napisao 1928. godine, apsolutno se odnosi na 2004. godinu. Strančarenje koje potpuno zanemaruje opšti interes građana Srbije i sve se svodi na račun kako će moja stranka da profitira, baš me briga za opšti interes. Mislim da je jako važno da građani Srbije znaju da to nije rekao neprijatelj srpskog naroda, da ovaj narod mora mnogo više da radi i da ovaj narod mora mnogo više da poštuje opšti zajednički interes i da mora u velikoj meri da strančarenje zanemari ne bi li svima nama bilo bolje.
U tom pogledu, ovaj zakon o radu u celini jeste akt, a to još jednom ponavljam, koji je rezultat izbalansirane ravnoteže između interesa, prava, obaveza poslodavaca i interesa, prava i obaveze radnika.
Ono što je bio cilj ove vlade jeste to da poboljšavajući položaj radnika, a jednostavno zato što su slabi, hvala Bogu, zato postoji zakon da zaštiti slabije, ali da istovremeno ne ugrozimo investiranje u srpsku privredu, jer da smo tako nešto uradili, a neki od amandmana koje ste vi pomenuli, proizveo bi to. Onda mi zapravo te slabije uništavamo i dokrajčujemo.
Zato bih još jednom pozvao poslanike da nezavisno od političkog opredeljenja imaju to u vidu i da malo smanje doživljaj strančarenja i da malo više imaju doživljaj opšte odgovornosti za opšte stanje u Srbiji. Hvala.

Prvo, hteo bih da izrazim zadovoljstvo što konačno, posle četvrt veka primene zakona koji je sada na snazi, imamo priliku da u Skupštini Srbije danas razmatramo Predlog porodičnog zakona, koji se, prema mojim informacijama, već godinama unazad spremao, jer je postojala društvena i realna potreba da se naše zakonodavstvo u toj oblasti uskladi sa svim onim promenama koje su se događale u tih 20 i kusur godina. Međutim, iz ovih ili onih razloga je to izostalo, tako da će posle četvrt veka Srbija, siguran sam, dobiti novi porodični zakon, koji je potpuno moderan zakon, sa modernim pristupom.
Nekoliko bitnih stvari bih želeo da kažem. U ovaj zakonski tekst su unete odredbe, na prvom mestu, kojima se vrši usklađivanje našeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Neke od tih ugovora smo mi potpisali, neke nismo; u suštini, vrši se jedna vrsta harmonizacije i usklađivanja sa svim onim što se u svetu u ovoj oblasti promenilo za ovih četvrt veka.
Druga bitna stvar je da su, u skladu sa međunarodnim ugovorima, kreirani pojedini potpuno novi pravni instituti.
Treće pitanje - reformisani su u određenoj meri neki od postojećih instituta porodičnog prava i promenjena je zakonska sistematika, stil i terminologija.
Kada je u pitanju usklađivanje sa odredbama ratifikovanih međunarodnih ugovora, ukazao bih, samo primera radi, šta se sve u međuvremenu dogodilo u ovoj materiji, a gde mi nismo izvršili usklađivanje sa tim.
Evo samo nekoliko vrlo bitnih međunarodnih ugovora ili konvencija. To su: Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta, Haška konvencija o zaštiti dece i saradnji kod međudržavnog usvojenja, Evropska konvencija o ostvarivanju dečijih prava, Evropska konvencija o usvojenju, Evropska konvencija o pravnom statusu dece rođene van braka itd. Ima puno takvih konvencija i međunarodnih ugovora, sa kojima mi nismo u ovom periodu naše zakonodavstvo uskladili.
Sada ću upoznati narodne poslanike, u nekoliko segmenata, koji su novi pravni instituti koje sadrži ovaj porodični zakon, a koje do sada naše porodično zakonodavstvo nije sadržavalo. Prvo ću ukazati na onaj deo koji se odnosi na prava deteta. To je pravo deteta da živi sa roditeljima. To pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta. Mi ćemo imati u ovom zakonu ovaj novi pravni standard – u najboljem interesu deteta, koji će se često ponavljati. Zapravo, to je uvođenje jednog od tih novih pravnih standarda.
Drugo, kada su u pitanju prava deteta, dete ima pravo na održavanje ličnih odnosa ne samo sa roditeljem sa kojim ne živi, već i sa drugim srodnicima sa kojima ga vezuje posebna bliskost. Potpuno je jasna motivacija jednog takvog rešenja. Sasvim je moguće da dete ima posebnu bliskost sa dedom, babom, ujakom, stricem itd. Mi sada ovde to pravo definišemo i konstituišemo, kada je u pitanju dete.
Zatim, vrlo je važno definisanje prava deteta na slobodno izražavanje mišljenja. Uopšte, u čitavom tom segmentu ovog zakona, kada se radi o pravima deteta, ideja jeste - daleko veće uvažavanje ličnosti deteta. To je centralna ideja ovog zakona u ovom delu. Ovaj stav o pravu deteta na slobodno izražavanje mišljenja izražava se kroz rešenje i definisanje prava deteta da samo ili preko posrednika može da se obrati sudu ili organu uprave i zatraži pomoć u ostvarivanju nekog svog prava. To je potpuno nov pristup.
Zatim, obaveza je suda da obrati posebnu pažnju na mišljenje deteta, uvek kada je ono u mogućnosti da svoje mišljenje formira i iznese.
Zatim, ustanovljava se pravo deteta koje ima 15 godina života da odluči kod kog će roditelja da živi, kako i na koji način će održavati kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi, dakle, pravo deteta da i u tom pogledu definiše svoju poziciju.
Zatim, pravo deteta koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje da može dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata; pravo deteta da odluči koju školu će pohađati. Ako je dete sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja svog mišljenja.
Pored ovog dela ili poglavlja gde se govori o pravima deteta, a vidite iz onoga što sam nabrojao da se radi o jednom potpunom novom pristupu kada je u pitanju dete i kada su u pitanju njegova prava, ono što je takođe novo u ovom zakonu, a na šta bih takođe želeo da ukažem, jeste, na prvom mestu, zajedničko vršenje roditeljskog prava.
Dakle, polazeći u suštini od najboljeg interesa deteta (rekao sam da taj standard sada uvodimo u naš pravni sistem), mi po prvi put u naše zakonodavstvo unosimo odredbu da roditelji mogu nastaviti da zajednički vrše roditeljsko pravo i kada prestanu da vode zajednički život, pod uslovom da zaključe pismeni sporazum o zajedničkom vršenju tog prava i ako sud proceni da je takav sporazum, opet ponavljam, u najboljem interesu deteta.
Potpuno je jasan ratio legis ovakvog novog rešenja. Uvek se, i pre svega, vodi računa o interesima deteta i svakako da je za dete bolje da, ako je to moguće, roditelji zajedničke vrše roditeljsko pravo, čak i kada su se razišli, nego da ne mogu to da rade.
Ono što je potpuno novo u našem porodičnom zakonodavstvu i što može izazvati određene reakcije i kontroverze, ali mislim da je bilo krajnje vreme i trebalo je davno to da unesemo, to je pitanje zaštite od nasilja u porodici. Dakle, ovaj zakon sada čini to da zaštita od nasilja u porodici nije više privatna ili lična stvar nekog pojedinca, nije više porodična stvar. Ovo postaje društvena stvar. Ovo postaje stvar koja se tiče celog društva i svih nas.
Polazeći od takvog pristupa u ovom delu, kada govorimo o zaštiti od nasilja u porodici, naravno teško je da utvrdimo ili definišemo kolike su stvarne razmere nasilja u porodici u Srbiji, ali su one sigurno velike, nažalost. Mi samo vidimo, po pojedinim novinskim naslovima, vrh ledenog brega, kada se nešto strašno dogodi, a ispod vrha ledenog brega je ogroman prostor gde se u tišini, svakodnevno, vrši nasilje u porodici, i to prema kome – pa, svakako prema slabima, prema ženi, prema deci.
To je nešto što je veliki problem u Srbiji i mi zapravo na ovaj način želimo da konačno srpsko društvo uđe u obračun sa tom pojavom. Znamo kakve su posledice nasilja u porodici i naša ideja i namera je da srpsko društvo koje je to guralo stalno pod tepih konačno skloni taj tepih i da počne da čisti sobu.
Koje su mere koje ovaj zakon predviđa kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici? Imamo pet bitnih mera. Prva mera je izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti. Ovo je jedna od ključnih stvari.
Naime, svi mi dobro znamo da su u Srbiji, kada je u pitanju vlasništvo nad nepokretnostima, kućama i stanovima, u 90%, ako ne i više, verovatno u blizu 100% slučajeva, vlasnici zapravo muškarci. I, šta se u suštini događa? Taj nasilnik, ta bitanga koja vrši nasilje, on je vlasnik kuće ili stana, i žrtve, znači žena i deca, ne mogu da se zaštite. Ili će izaći iz kuće ili stana i ostati bez krova nad glavom, ili će biti prinuđeni da trpe neograničeno dugo to nasilje, do teških telesnih povreda, da ne kažem do gorih ishoda.
Dakle, ovim našim predlogom (siguran sam da će to podržati svi poslanici u ovoj skupštini) mi kažemo da će, nezavisno od prava svojine nad nepokretnostima, u toj kući ili u tom stanu ostati žrtva nasilja, a da onaj ko je nasilnik, ko vrši nasilje neće biti tu dalje zadržan. Znači, radi se o jednoj od ključnih stvari, imajući u vidu realnu situaciju u Srbiji kada je u pitanju vlasništvo nad nepokretnostima.
Druga bitna mera jeste izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine. Znači, to je povezano – pravo da se izbaci nasilnik napolje i pravo da se žrtva useli unutra. Mislim da će to biti ključna stvar u praksi i da će i kod nas početi da razmišljaju šta rade. Samo to može da ih opameti, a ne apeli, kojima smo često skloni i koje često govorimo.
Sledeće mere su: zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
Dakle, ovo je set od pet mera, nezavisno od komentara ili dobacivanja prisutnih u sali, kojima će biti stavljena tačka na ponašanje hohštaplera, bitangi i nasilnika, koji su se u Srbiji namnožili do neverovatnih razmera. Ove mere o kojima govorimo izriču se u trajanju do godinu dana.
Ono što je jako bitno, a da ne bi ostalo lepo zamišljeno a nikad realizovano, što je u ovoj zemlji tradicija bar poslednjih 60 godina, to je da ovde predviđamo poseban parnični postupak, i to je jedna od ključnih stvari kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici, koja omogućava da se to realno i ostvari. To je jedna nova stvar, kada govorimo o tome šta radimo.
Pored mera zaštite od nasilja u porodici, predviđa se postupak posredovanja ili medijacije, što je u stvari jedan alternativan mehanizam za rešavanje sporova u odnosu na sudski ili ustavni postupak.
Ideja je potpuno jasna: ukoliko mogu da se dogovore, bolje je da se dogovore, nego da se vode beskonačni sudski ili upravni postupci, ali je potpuno jasno da je to samo alternativni mehanizam, time se ne uskraćuje pravo onome ko ne može da se dogovori, da se sudi i tuži ili već da radi šta misli da treba da radi.
Ono što je takođe novina u ovom porodičnom zakonu jeste predviđanje bračnog ugovora. Vrlo dobro znate da imamo propise koji regulišu raspolaganje imovinom, raspolaganje svojinom. To zakon reguliše određenim propisima. I, šta se zapravo sada ovde kaže? Kaže se da se bračnim ugovorom to može i drugačije regulisati od prinudnih propisa i svega ostalog. Znači, možemo se dogovoriti na početku kako će biti na kraju. U suštini, ovaj institut i jeste zamišljen za to da zaštiti slabijeg, a to je po pravilu žena ili supruga.
Takođe, nova su i rešenja o ugovoru o poklonu, o pravu stanovanja, ali bih skrenuo pažnju na jednu novinu koja je od šireg značaja, a to je emancipacija ili sticanje potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva. To je u sklopu onoga kada govorimo o posebnom regulisanju ili davanju na značaju pravima deteta. Da bi se ostvarilo sticanje poslovne sposobnosti pre punoletstva, što je emancipacija, predviđena su tri uslova: da je maloletno lice navršilo 16 godina, a to je minimum, da je postalo roditelj i da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti.
Dakle, to bi bio korpus potpuno novih instituta, potpuno novih pitanja koja mi regulišemo sada u porodičnom zakonodavstvu. Drugi korpus novina koji se donosi ovim porodičnim zakonom jesu oni instituti koji su pretrpeli značajne promene. Znači, oni i sada postoje u našem porodičnom zakonodavstvu, ali mi sada ovim zakonom predviđamo značajne promene. One se odnose na nekoliko bitnih instituta.
Na prvom mestu to je usvojenje. Promene koje su predviđene u Predlogu zakona tiču se pre svega starosti usvojenika. Određene promene izvršene su i kad je u pitanju razlika u godinama između usvojenika i usvojitelja. Novinu predstavlja i mogućnost usvajanja deteta od strane vanbračnih partnera, pod istim uslovima koji važe za supružnike. Zatim, centralizacija podataka o potencijalnim usvojiteljima i potencijalnim usvojenicima kroz jedinstveni lični registar usvojenja koji se vodi kod ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu.
Dakle, uvođenjem ovog jedinstvenog ličnog registra mi ćemo imati, na jednoj strani, sve one u Srbiji koji žele da usvoje dete, a na drugoj strani svu potencijalnu decu koja mogu biti usvojena. Verujem da ćemo uspostavljanjem ovog jedinstvenog registra učiniti usvojenje mnogo efikasnijim nego što je to do sada bio slučaj, a naravno da je najbolja solucija za dete ako nema roditelje da bude usvojeno i da odraste u porodici.
Dakle, čitava ideja ovih promena u toj oblasti jeste da se stvore optimalni uslovi da se kroz postupak usvojenja što većem broju naše dece bez roditelja ili roditeljskog staranja omogući da odrastu u porodici.
I, ono što je takođe novina, upravo zbog toga što sam rekao, jeste uvođenje posebnog programa pripreme budućih usvojitelja za usvojenje. Dakle, podižemo standarde koje zahtevamo od onih koji žele da usvoje dete. To je takođe, da ponovim tu frazu, pravni standard koji će i te kako imati kao posledice ono što je u najboljem interesu deteta.
Sledeće što je bitno da se ovde pomene jeste novo tretiranje vanbračne zajednice. Tu pre svega mislim na okolnosti da se sada ocenjuje kakva je namera partnera, da li je njihova namera da zajednica bude trajna, a ne koliko to godina traje. Prosto, ide se na kvalitet, na suštinu, a ne na kvantitet.
Novine su izvršene i kod sporazuma o razvodu braka; kod utvrđivanja i osporavanja očinstva i materinstva; utvrđivanja i osporavanja materinstva i očinstva u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć. Znači, u svim tim institutima su učinjene bitne promene. Iako su oni i do sada kod nas postojali, sada su modernizovani i učinjene su bitne promene.
Kada se radi o izdržavanju, mislim da je to veoma važan institut. Kod izdržavanja smo uneli sledeće bitne novine, samo njih naglašavam: na prvom mestu je uvođenje pravnog standarda "očigledne nepravde" za dužnika izdržavanja, u svim slučajevima kada se stiču razlozi za uskraćivanje prava poveriocu zakonskog izdržavanja.
O čemu se radi? Vi znate da po pravilu onaj ko treba da plaća izdržavanje izbegava da to plaća na ovaj, onaj ili ko zna kakav način, uvek ima i papira i dokaza i sve živo, samo što laže, samo je to problem. Dakle, uvođenjem standarda očigledna nepravda za dužnika, mi u suštini stvaramo uslove u kojima će sud (i uopšte organ koji odlučuje), nezavisno od ovakve ili onakve papirologije, proceniti realno stanje i doneti pravednu odluku. Radi se o kvalitativnom pomaku u odnosu na sadašnje stanje.
Takođe, ono što je bitno kao novina, to je proširivanje prava na izdržavanje majke deteta, zatim, ograničavanje prava na izdržavanje supružnika posle prestanka braka na najviše pet godina i niz drugih prava koja sva zajedno, kada je u pitanju izdržavanje, treba da otklone jednu od ponižavajućih situacija u Srbiji. Opet kažem, po pravilu, žena je ta koja je ponižena kada neko na sve moguće načine i uz marifetluke izbegava da odgovori svojoj obavezi, i kada su tu i deca onda sav teret pada na ženu sa decom, dok ekipa prevaranata gleda kako će da izbegne svoje obaveze.
Na kraju bih još jednu stvar rekao. Da bi ovaj zakon bio valjano primenjen neophodno je, i to ćemo uraditi čim bude bio usvojen, kreće se u taj postupak (svakako će biti usvojen, mada znam da vam je krivo, ali će biti usvojen), da sudije iz redovnih sudova osposobimo da mogu da sude u ovim sporovima. Za to su im potrebna posebna znanja, tako da nas posle usvajanja zakona očekuje jedan period u kome će se sudije iz redovnih sudova posebno osposobljavati da mogu da vode ove postupke, i to je veoma značajna stvar.
Sve u svemu, čini mi se da je potpuno jasno da je ovaj porodični zakon jedan veoma kvalitetan tekst koji na moderan način uređuje porodične odnose u Srbiji. Očekujem da će poslanici kroz raspravu donekle unaprediti tekst, pod uslovom da su amandmani mudri, i da će na kraju i usvojiti ovaj predlog zakona.

Samo nekoliko napomena u vezi sa bitnim primedbama koje su iznete. Bila je primedba u vezi sa sporazumom o razvodu, gde se obuhvata imovina tim sporazumom, da će to iskomplikovati celu priču.
Naše mišljenje, nas koji smo radili ovaj predlog zakona, jeste da se neće smanjiti mogućnost sporazuma o razvodu, da su posebni imovinski sporovi koji su dugo trajali bili problem sam po sebi, zbog čega se ta cela situacija nije mogla okončati.
Smatrali smo da to treba da budu dve stvari o kojima ljudi grubo treba da se dogovore.
Naše je mišljenje da ako mogu da se dogovore oko deteta, pa valjda mogu i oko njive i kola, tako pretpostavljam.
Mislimo da ovo neće dovesti do smanjivanja, već do lakšeg rešavanja tog problema i to u kraćem roku.
Što se tiče primene zakona od 1. jula, a što je stavljeno kao primedba, morali smo staviti taj rok, imajući u vidu kada će se eventualno zakon usvojiti zbog dve stvari.
Jedno je što moramo doneti oko 15 podzakonskih akata za primenu ovog zakona.
Drugo, jednako važno, što se mora obaviti specijalizacija, osposobljavanje sudija baš za ove sporove. To su dva razloga ili uslova zbog kojih smo pomerili početak primene ovog zakona na 1. jul.
Što se tiče člana 5, čuvenog člana o kome svi govore, formulacija u zakonu jeste da "svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju". Takva je formulacija. Ova formulacija u suštini jeste deo opšteg korpusa ljudskih prava. Ovo je uobičajena formulacija – svako.
Ovde je pojam rađanje širi od pojma porođaja. Ova odredba obuhvata i pitanje planiranja porodice i druga pitanja koja su ovde pomenuta.
Zbog nerazumevanja toga se insistira da se stavi reč "žena" umesto "svako"; prosto, ovde nije mesto, sasvim je druga materija u pitanju, ili druga priča.
Što se tiče nekoliko drugih primedaba koje su stavljene, a posebno kod usvajanja od strane stranih državljana kod nas, moramo videti sledeće – kada su u pitanju zemlje koje su ratifikovale Konvenciju, one imaju obavezu da omoguće usvajanje dece kod sebe od strane stranih državljana; pa i naši građani mogu da usvoje dete u toj nekoj drugoj zemlji, potpisniku Konvencije.
Ono što je bitno, rekli smo – ukoliko u periodu od godinu dana nema interesa da naš državljanin usvoji to dete, ako godinu dana nema interesa za dete, onda može strani državljanin.
Postavljen je restriktivan postupak, ali nije zatvorena mogućnost, jer i to je u najboljem interesu deteta, kada ovo drugo ne može, pa da živi makar u inostranstvu u porodici a ne u domovima. To je ideja.
Takođe, ono što je ovde rečeno o pravima i položaju deteta, kada je u pitanju dete starosti od 15 godina, postoji obaveza da ono što ono kaže to je to.
Istovremeno, rečeno je da je možda previsoka granica. Sud je uvek dužan da uzme u obzir mišljenje deteta i mlađeg od 15 godina, gde procenjuje zrelost tog deteta da li je moglo da formira mišljenje itd. U vezi sa tim nemamo tu vrstu problema.
Što se tiče primedbe da je trebalo da se ide sa izmenama zakona, moram reći da bismo u tom slučaju skoro u svakom članu morali da vršimo izmene.
Potpuno je besmisleno ići sa izmenama zakona ako u svakom članu vršite izmene. Zato je ovde predlog novog zakona.
Ono što je ovde bilo posebno prisutno, a ne tiče se ovog zakona, to je pitanje demografske politike u Srbiji, bele kuge i ostalo.
Nije ovaj zakon mesto rešavanja tog problema, to je Zakon o finansijskoj podršci porodici, pored ostalog, čije izmene se u Vladi razmatraju i koje treba da daju određeni doprinos tome.
U principu mislim da je problem bele kuge širi problem, o kome svakako ova skupština treba da raspravlja, ali kao o posebnoj temi, jer je to jedna od najozbiljnijih tema, po mom mišljenju, koje sada u Srbiji postoje.
Ne bih to vezivao usput za porodični zakon, nego sačekajmo izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici i takođe akt, koji radim u okviru Ministarstva, o populacionoj politici u Srbiji, koji će biti predmet razgovora i onda ćemo ozbiljnije razgovarati o zaista najvećem problemu u Srbiji. Toliko i hvala.

Nekoliko stvari je bitno ovde da se kažu. Pomenuto je i to je zaista ono što mislim da je bitno ovde reći kada je u pitanju Fond solidarnosti koji smo predvideli ovim zakonom, opet je bila zamerka ove ili one vrste. Prosto hoću da kažem o jednom pristupu za koji mislim da treba, kada se kritikuje nešto, da se onda ukaže na eventualna racionalna rešenja.
Mislim da ovaj Fond solidarnosti koji smo uveli u sistem, nismo ga do juče imali, ali sada je problem koliki je to broj zarada, kolika je to veličina itd. Prosto govorim o pristupu koji će tražiti i uvek traži, ma koliko vi imali novo i dobro rešenje, on će kao nešto naći da ima neku primedbu. Prosto govorim o jednom principijelnom pogrešnom pristupu.
Zašto ova veličina u Fondu solidarnosti? Zašto ovi iznosi? Zato što mi hoćemo, za razliku od ranijih perioda, da ono što predvidimo kao pravo da možemo to i da platimo. Znači, nećemo da predviđamo golo pravo, što smo često imali u sistemu u ovoj zemlji. Jako lepo zvuči, samo nigde nema. Dakle, za razliku od tog pristupa, ne mora tako lepo da zvuči, ali je bitno da ima. Znači, ovaj nivo prava koji smo predvideli kod Fonda solidarnosti jeste ono što može da izdrži ova zemlja u ovom trenutku.
Ono što je ovde takođe rečeno i mislim da je bitno, i to govori na neki način o koncepciji, pokušaću to da sažmem. Kada je govoreno oko toga da se zadržavaju prava, kada se promeni poslodavac mi predviđamo godinu dana, a ovde je bilo dve godine s jedne strane, a sa druge strane 60 dana je bio amandman. Znači, ono što hoću da kažem jeste da se mi trudimo da nađemo ravnotežu, što sam od početka rekao, bez potrebe da se jeftino dopadnemo nekome, bilo kome, bilo kojoj strani ovde.
Znači, tražimo ravnotežu i naša je procena da je u ovom trenutku godinu dana ravnoteža, a sve preko toga dovelo bi u pitanje da li će uopšte doći do promene poslodavca, da li će iko kupiti preduzeće ako treba da zadrži iste odnose dve, tri, pet godina. Za koga onda to radimo? Da li radimo za radnike u Srbiji tada? Naravno da radimo direktno protiv njih. Eto kako izgleda kada kao lepo zvuči. Ajmo dve ili dvadeset dve godine da se primenjuje isto, pa se to tako završi.
Imamo drugu stranu, kada se kaže 60 ili 30 dana da važi. Opet jedan potpuno ekstreman pristup. Znači, ova vlada nije ekstremistička, a ovde jednostavno postoje ekstremni stavovi. Ekstremni stavovi znate uvek na čiju su štetu. Najslabijih u jednom društvu, znači radnika koji su sada u najtežem položaju.
Ista ta logika kada je u pitanju ovo obrazloženje o kojem sam govorio važi i za ovu otpremninu, o čemu je kolega Mrvoš govorio. O čemu se ovde zapravo radi? Radi se o potrebi da se nađe mera koja neće destimulisati poslodavce.
Zašto smo mi predvideli ovo rešenje? Zato što prema predloženom rešenju koje smo mi dali daleko veći iznos dobija radnik, daleko veći iznos nego po sadašnjem rešenju. Ali, naravno, napravili smo ovu finu razliku da je to kod poslodavca kod koga radi i to je jednostavno bila mera stvari.
Jer sve vreme dok smo radili na ovom zakonu morali smo imati u vidu potrebu da, sa jedne strane, ostane interes kod poslodavaca i kod vlasnika kapitala da investiraju, da otvaraju radna mesta i da rade, to je jedan tas, i drugi tas je mera da zaštitimo u odgovarajućoj, mogućoj i dovoljnoj meri zaposlene koji treba da rade kod tih poslodavaca.
Da u bilo kojoj od te dve stvari preteramo, bilo da suviše damo poslodavcima, bilo suviše prava da damo radnicima, oba puta pravimo štetu jednima i drugima, ali u suštini najpre pravimo štetu svima nama, pravimo štetu Srbiji i njenim građanima.
Na ovim primerima produženja roka i visine otpremnine vidi se pristup koji mi sve vreme imamo i logično ga držimo kroz ceo zakon. To je pitanje mere kada se uređuju međusobni odnosi između poslodavaca i radnika.
Na isti način imamo pristup oko ovoga što može izgledati ili delovati privlačno, a to je zabrana otpuštanja kao viška invalida i boraca od 1990. godine. To lepo zvuči. Jedini problem sa tim što lepo zvuči jeste da će to po pravilu biti na štetu tih koje kao hoćemo da zaštitimo i to je zapravo stalni problem kada tako pristupamo stvarima.
Mi smo sada završili i ova skupština će imati jako brzo, očekujem već u martu, zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida, koji na jedan potpuno nov i drugačiji način reguliše poziciju invalida u Srbiji. Koji je to nov način? Osnovna ideja novog zakona, koji ćete ovde imati, jeste kada su u pitanju invalidi da uradimo sve što je moguće da ih osposobimo da rade, a ne da ceo sistem tako pravimo da nekako što pre odu u neku socijalu, u penziju, da ne rade, da ih sklonimo. Znači, potpuno obrnuta logika, da osposobimo invalide dokle god mogu da rade određene poslove prema preostaloj radnoj sposobnosti.
Mi smatramo da je to daleko humanije nego gurati što pre invalida negde van posla, van društva. To je pitanje samopoštovanja. Dakle, taj jedan potpuno novi koncept pozicije invalida, o čemu ćete ovde pričati, jednostavno je apsolutno nesaglasan sa ovim pristupom koji imamo, a koji je u suštini pristup iz prošlosti.
Kada su u pitanju borci i borci invalidi, poseban, novi zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti, koji ćete takođe imati prilike ovog proleća da usvajate, ako bog da zdravlja, na poseban i dobar način, videćete, reguliše poziciju boraca, boraca invalida, porodice poginulih boraca.
U tom zakonu, pored ostalog, mi ćemo kroz taj zakon rešiti stambene probleme boraca invalida i njihovih porodica, odnosno porodica poginulih boraca. Prosto ukazujem na činjenicu da kod ove dve stvari o kojima je govoreno, borci i invalidi i nisu u tom smislu predmet ovog zakona više, već dva posebna zakona koje će ovde Skupština usvojiti i na mnogo bolji način nego do sada regulisati ovu materiju.
Samo još jednu rečenicu da kažem, izvinjavam se, jutros sam zakasnio, a prosto da poslanici imaju informaciju zašto sam zakasnio. Zato što smo imali opet sastanak oko JAT-a. Nadam se da ćemo sutra završiti razgovore oko JAT-a i da ćemo taj problem rešiti. Toliko i hvala.