Izvinjavam se, ali red je da prokomentarišem u ovom trenutku određeni broj primedbi koje su rečene za ovom govornicom u vezi Predloga zakona o radu. Počeću od kraja, prosto je najsvežije, a to je pitanje minimalne zarade invalida, pa ću ići prema početku današnjih primedbi.
Kada su u pitanju invalidi i njihov položaj, ovo što je uočeno da se u zakonu pominje preostala radna sposobnost, u ovom drugom zakonu je nema, ovde je zadržana, odnosno, sada će biti zadržana zato što je predviđano da u izmenjenom zakonu o PIO, koji će takođe biti uskoro predmet rasprave, nadam se, vraćamo pojam radne sposobnosti zato što je jedna situacija nenormalna nastupila.
Naime, šta je bila ideja da pojasnim, da bi imali sliku. Kada je 2003. godine novi zakon penzijski donet, kada je urađen, tada je to izbrisano, zato što se tada mislilo da će se posebnim zakonom brzo urediti pozicija invalida.
To nije urađeno novim zakonom i onda je ostala jedna nemoguća situacija, da od 2003. godine svi koji dolaze u poziciju da nisu bolesni, tako da moraju da idu u penziju, nije prva kategorija, da u stvari za njih nema mesta. Govorim o novim ljudima, jer stari ljudi su zaštićeni pet godina.
Dakle, zbog toga je ovo ovde, jer će biti u novom zakonu takođe uneto. I u vezi invalida još jedna napomena.
Uskoro će biti ovde na Skupštini zakon koji je pomenut danas, a pitaju zašto još nije, nije završen, zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji lica, znači invalida, koji na potpuno drugačiji način reguliše materiju invalida, imaćete priliku da ovde o tome razgovarate. Znači, to je u vezi ovog pitanja.
U vezi minimalne zarade, koja je takođe pomenuta, šta kažu međunarodne konvencije? Kažu jednostavnu stvar, a onda se mi suočavamo sa našom realnošću, kažu da ta minimalna nadnica, kako oni zovu, a ne zarada, treba da zadovolji određeni minimum, ali u skladu sa nacionalnom ekonomijom i tako dalje.
Ima iza zapete i taj problem, a tj problem se odnosi na nas sve. I ova minimalna zarada, kolika god da je, prosečna zarada u Srbiji je tolika kolika je, minimalna zarada ne može biti mnogo veća.
Znači, problem je Srbije u njenoj opštoj razvijenosti i u produktivnosti, da ne bi bili ljudi u zabludi. Naime, kada kažu, kada će biti veće zarade, kada se to pitanje postavi, pa biće veće zarade u Srbiji i biće ozbiljno veće kada bude u Srbiji porasla opšta produktivnost društvena i kada bude porasla produktivnost u preduzećima.
Još nešto da vam kažem, to je prava naša slika. Godine 1989, pre čitave ove kavalkade i propasti naše, a danas pričamo o tom dobu kao o zlatnom dobu, dakle, produktivnost je, uopšte društva u onoj Jugoslaviji, pa i u onoj Srbiji, bila 20% od produktivnosti u Evropi. Petina tada, a zamislite kolika je danas opšta društvena produktivnost i nemojte za to da se pravimo da smo pali s Marsa.
Zarade mogu porasti i ukupna poboljšanja u Srbiji nastati kada sa jedne strane povećamo kolač, a sa druge strane povećamo produktivnost. To je nešto što se mora uraditi i nemojte da pričamo priče koje se ovde često izgovaraju potpuno neodgovorno.
Sledeće što je bitno, to je pitanje sistema.
Što se tiče radne snage, da pomenem, već je sada situacija u Srbiji, ne znam da li ste čuli o tome, ima takvih slučajeva da dolaze u Srbiju u preduzeća da rade radnici iz Bugarske, Rumunije, zato što naši koji su prijavljeni kod filijale na birou neće da dođu da rade u ta preduzeća ili im je mala plata, i to je druga strana medalje, i nemojte večito da pričamo priče.
Dakle, radi se o potrebi da se izgradi sistem u Srbiji koji će podići opštu produktivnost. A zašto? Naš čovek je u Nemačkoj, u Francuskoj, kažu, odličan radnik, radi super. A zašto tamo radi, a ovde ne radi? Zato što je sistem ovde bio nakaradan decenijama i ono što treba da radimo jeste taj sistem da postavimo, i to je ono zapravo što mi ovde radimo.
Još nekoliko stvari koje su rečene ovde, da bi se pojasnile i poslanicima, a i građanima o čemu se radi, položaj direktora, ovde je pomenut taj položaj, dakle u ovom predlogu zakona. Radi se o jednostavnoj stvari.
U sada važećem zakonu pozicija direktora je neregulisana, njegova pozicija, jer jeste u radnom odnosu, nije, kakva je pozicija, i to u praksi stvara velike probleme.
Šta mi ovde kažemo? Dve su mogućnosti: ili je direktor u radnom odnosu, pa je to ugovor o radu na neodređeno i određeno; ili nije u radnom odnosu, to je stav 4. i onda dobije naknadu koja ima karakter zarade.
Jednostavno, kažemo, dve stvari. Može biti u radnom odnosu, a ne mora biti ako vlasnik hoće da ga stavi u poziciju klasičnog menadžera po ugovoru. Znači, da pojasnimo, da ne bude tu nesporazuma.
Još jedna stvar traži ovde objašnjenje. Postavljeno je pitanje šta je posredna diskriminacija, da je nejasno šta je. Kaže, neutralna odredba, pa ne znamo šta je.
Navešću samo jedan primer, a praksa će pokazati šta je sve to posredna diskriminacija. Jedan mogući primer, da bi svima nama to pojasnili, jeste kada u aktu o sistematizaciji jednog preduzeća navedu uslov zasnivanja radnog odnosa, da može zasnovati radni odnos samo onaj ko ima do dve godine radnog staža. Deluje neutralno odredba, ali to znači osnovu diskriminacije starih radnika ako je to uslov.
Znači, prosto da pojasnim, da tu ne bi bilo nesporazuma. Kada je u pitanju jedno otvoreno pitanje, a nije vezano za zakon i imam potrebu da kažem, u pitanju je položaj ljudi na Kosovu i Metohiji i on je ovde otvoren. Oni koji su tamo radili, pa sada posle ove nesreće od 1999. godine i cele ove situacije ne mogu da rade, da bih dao jednu informaciju šta radi Vlada, imamo nekoliko kategorija ljudi na Kosovu i Metohiji koje na ovaj ili na onaj način pomažemo.
Znači, imamo jednu grupaciju i to su socijalna davanja, socijalna primanja. Ona idu preko ovog ministarstva. Imamo drugu kategoriju, novčane naknade za nezaposlene, i to je druga kategorija, isto ide preko ovog ministarstva.
Imamo one koji rade, zaposlene, to su oni koji dobijaju platu odavde iz Beograda.
Imamo četvrtu kategoriju koja je pomenuta ovde, a to je jedna kategorija ljudi koji zbog okolnosti ili ne mogu da rade ili rade u preduzećima koja uopšte ne rade, jer ne mogu da rade, nisu na birou.
To je četvrta kategorija i ta četvrta kategorija je takođe kategorija koju Vlada u okviru svoje posebne radne grupe razmatra kako će rešiti. I taj problem će biti rešen, prosto da znate šta radi ova vlada kada je to u pitanju.
Još je ovde rečeno dosta krupno pitanje, pitanje deregulacije i regulacije. Naravno da se mogu iz tog ugla posmatrati stvari. Dakle, šta je nešto što je regulisano, a šta je što je deregulisano i neregulisano.
Moje mišljenje je da ništa samo po sebi nije ni dobro ni loše, nego da zavisi od toga u kakvoj situaciji nešto primenjujemo i u kojoj meri.
Ovde bih pomenuo i ljubiteljima deregulacije da je, na primer, do pre šest godina važio u svetu opšti trend da je apsolutno dobra deregulacija, samo dereguliši i to je dobro.
U poslednjih nekoliko godina u tom svetu menjaju stav o tome, jer su se suočili sa posledicama takve vrste apsolutizacije nekog pristupa.
Dakle, za mene nije pitanje da li je regulacija, deregulacija dobra sama po sebi, jer je to besmislen pristup, nego šta u našim okolnostima donosi određen tip regulacije, određena količina regulacije, a šta određena količina deregulacije.
Mislim da je to realan i racionalan pristup, jer ako bi bilo drugačije, ruku na srce, ako smo imali tri godine deregulaciju, ako je to bio problem, trebalo je da kod nas procvetaju investicije, a nažalost nisu. Znači, ako je problem samo u deregulaciji. Mislim da je stvar mnogo ozbiljnija.
Još jedna načelna stvar; naime, kada je ovde rečeno da su propisi pre 2000 .godine bili bolji, pa su bili više za radnike i tako dalje, u vezi toga mogu samo jednu stvar da kažem.
Najbolji za radnike, kako je pisano, bio je Zakon o udruženom radu, savršen zakon, a ima samo jedan manjak, što neko treba to da finansira. Kada je prestao neko da finansira spolja 1980. godine, onda je počeo sunovrat, i to ne može da se izdrži. Znači, mali, sitan nedostatak ima.
Mnogo pre sam pristalica realnih zakona, koji uvažavaju realne okolnosti, realnih prava koja možemo da ljudima damo da ih oni ostvare.
Ovde je takođe pomenuto, oko tereta dokazivanja, još jedna stvar kada je u pitanju seksualno uznemiravanje i tu je dat jedan komentar. Dakle, primedba da se to po opštim propisima reguliše.
Naravno, pa i krađa se reguliše po krivičnom postupku. Međutim, kada je krađa u preduzeću ona podleže i radnoj odgovornosti. Tako isto seksualno uznemiravanje ili bilo šta drugo ima drugu zaštitu, krivičnopravnu, ali ima i radno-pravnu zaštitu, i te stvari ne treba brkati.

Zaista je neobično, i tu ste u pravu, ali Srbija jeste zemlja čuda. Znači, u Srbiji imate situaciju kako je to moguće da čovek u radnom odnosu, npr. poslednjih pet godina, da je njegova firma zarasla u korov, da se vodi da je u radnom odnosu, da ima radnu knjižicu, a nije dobio dinara, nisu nikakvi doprinosi pet godina plaćani. Znači, kako je to moguće?
Da razdvojimo stvari. Jedno je ovo što govorite o bolesnoj privredi, o bolesnom delu privrede koji sada ide kako ide, a na drugoj strani imamo nastajući, novi, zdravi deo privrede, gde očekujem i svi se nadamo da će tamo plate biti i da jesu mnogo bolje, ali tu je sada jedan bitan faktor. To ne može nikakva država, sem možda Kastrove države, ne znam čije, sa svim efektima da podnese.
Šta je bitno? Da ima sindikata koji kolektivnim ugovorima, granskim, utvrde za žive dobre plate, a mrtvi će biti mrtvi. Znači, taj deo ne smete da ispustite. Postoji ogroman prostor ljudske aktivnosti koji ne može nikakva država, nikakva vlada da nadoknadi. Znači, u živom delu privrede je to, a ovo drugo šta sve u Srbiji ima što se ne plaća, kada bih vam pričao šta ima vi bi se onesvestili, ali to je Srbija.

Zahvaljujem se. Poštovani narodni poslanici, u okviru ove rasprave već sam na početku, čini mi se, dao objašnjenja oko ključnih primedbi koje su dale poslaničke grupe.
Kada je u pitanju ovaj zakon o rešavanju sporova, ključna primedba predstavnika poslanika SRS-a je bila u vezi službe i pravne pomoći. U nekoliko navrata sam objasnio zašto to mi ne možemo prihvatiti, zašto imamo drugačije gledište i zato prosto nisam hteo da se stalno javljam i objašnjavam isto. Mislim da je potpuno bilo nepotrebno.
Na drugoj strani, kada se radi o diskusijama drugih poslanika, pre svega Demokratske stranke, u najvećem broju slučajeva radilo se o komentarima koji su bili usko stručno-pravne prirode i kojima, po mom mišljenju, nije mesto da se ovde raspravljaju. Ako postoje neka nerazumevanja od strane poslanika, neka pitaju naše stručne službe.
Naime, da li je rok prekluzivan ili instruktivan, prosto nije ni tema da se o tome raspravlja. Mogu reći, ako nekog zanima, da je rok instruktivan od 30 dana, ali ulaziti sada u te detalje mislim da je nepotrebno. To je bio razlog zbog čega nisam često uzimao reč.
Čini mi se da sam uspeo da objasnim kao predlagač suštinski deo ovog zakona. Čini mi se da sam uspeo kao predstavnik predlagača da objasnim da mirno rešavanje radnih sporova ne spada u materiju koja može da se rešava pred službom pravne pomoći. Čini mi se da sam uspeo da objasnim da se ne može na taj način povezivati direktno rešenje iz ovog zakona i ZPP-a, da se radi o različitim stvarima.
Bilo je tu dosta nesporazuma te prirode, gde se ne razume priroda ovih odnosa, pa se stalno vraća na ZPP i slične stvari, a to nema veze sa ovim. Radi se o potpuno drugoj priči.
Kada su u pitanju amandmani Demokratske stranke npr. oko Zakona o radu, da se tamo reguliše, pa ovde, ne razume se da su to dva različita postupka. Takođe oko agencije, nije moglo da se podvede pod taj zakon. Sve smo to objasnili, tako da sada suma sumarum sve svedem, zakon o mirnom rešavanju radnih sporova nadam se da će biti usvojen u Skupštini i on će omogućiti radnicima u Srbiji da vode sporove koji će se okončavati u roku od 30 dana, a ne u roku od 30 godina. Naravno, pod uslovom da obe strane prihvate da se tu rešavaju sporovi. Oni koji ne budu hteli da prihvate da rešavaju sporove pred arbitrima i miriteljima, oni će voditi sudske sporove 30 godina. To je njihova stvar.
Mi želimo ovim zakonom da uvedemo u Srbiju drugačiju praksu, drugačiju logiku, drugačiju filozofiju, pre svega filozofiju dijaloga, a ne filozofiju sukoba. Znam da to nije lako da se razume posle 60 godina komunizma i Miloševića, prosto radi se o psihološkim problemima, ali sam siguran da ćemo vremenom, da ćemo svi mi koji ovde sedimo, širom Srbije, shvatiti vrednost dijalog, da treba sporove rešavati pre svega dijalogom, samo u krajnjoj instanci sukobom i mislim u tom smislu da će ovaj zakon doprineti promeni svesti u Srbiji.
Vezano za to jeste ova tema koja je takođe bila prisutna, naravno da ovim zakonom ne omogućavamo štrajk kao pravo radnika. Mi samo kažemo kada su u pitanju vitalne službe, društvene, da hoćemo da prvo pokušaju da mirno reše spor, pa kao ne mogu da reše neka idu u štrajk, neka se bore na drugi način.
Samo još jedna rečenica, ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, to nisam rekao, ali sada na kraju hoću da kažem, on je u potpunosti usaglašen sa socijalnim partnerima u Srbiji, sa svim sindikatima i svim udruženjima poslodavaca. Svako slovo ovog zakona je u potpunosti usaglašeno, tako da mislim da to dobija posebnu težinu kada govorimo o ovom zakonu, jer mislim da je socijalni konsenzus, tamo gde ga postignemo, izuzetno dragocen. Ovde je postignut i očekujem od nove godine da ćemo u ovom delu, polako ali sigurno, praviti drugačiju Srbiju.

Kratko ću da odgovorim na ovo pitanje, pošto se to očigledno pokazalo kao najveći problem u primeni ovog zakona. Zaista je u Predlogu zakona o parničnom postupku, koji je ovde razmatran pre ovog zakona, izostavljen institut mirovanja. Međutim, isto tako pitam ovde prisutne pravnike – da li možemo u predlogu drugog zakona, dok zakon o parničnom postupku nije usvojen, da ignorišemo institut mirovanja, koji još uvek postoji u pravnom sistemu i poretku, sve dok ne bude bio, eventualno, usvojen zakon o parničnom postupku.
Jednostavno, mislim da se kuca na pogrešna vrata, a ceo taj problem koji postoji i na koji vi ukazujete biće rešen kada budemo znali da li će biti usvojen zakon o parničnom postupku. Ovako, vi biste tražili od nas nešto što je pravno i logički potpuno nemoguće, dok je na snazi postojeći Zakon o parničnom postupku. On je još na snazi, tako je, gospodo pravnici, biće na snazi sve dok novi ne bude usvojen i objavi se u "Glasniku", pa osam dana nakon toga, a vi tražite od ove vlade da učini nešto direktno nezakonito. Zamolio bih da takve stvari ne tražite od ove vlade. Hvala.

Mislim da postoji potreba da kažem nekoliko stvari.

Prva stvar, čini mi se da malo poslanici koji kritikuju zakon upadaju većinom u kontradikciju. S jedne strane kažu da je zakon nebitan, a sa druge strane očigledno po svakom članu ima puno poslanika koji komentarišu. Znači, ili je nebitan, pa nemojmo o njemu da pričamo, ili je bitan. Nešto tu nije u redu.

Zašto to govorim? Zato što mi se čini da je u velikoj meri prisutna jedna vrsta opstrukcije kad se radi o ovom zakonu. Naravno da je pravo poslanika da vrše opstrukciju kroz česta istupanja, ali prosto mislim da je potrebno to da se konstatuje i da se na taj način, jednom vrstom vršenja opstrukcije, samo odlaže momenat kada ćemo moći da primenimo ovaj zakon i odlaže se momenat kada će moći radnici u Srbiji da veliki broj svojih sporova reše, da naglasim, pošto se ovde manipuliše rokovima, u roku.

U zakonu jasno stoji da miritelj ili arbitar mora da reši spor u roku od 30 dana. To znači da oni koji vrše opstrukciju usvajanja ovog zakona odlažu vreme kada će radnici moći da znaju kroz te sporove u roku od 30 dana na čemu su i da reše svoj spor, a ne da sede na sudovima po više godina.

Drugo što sam hteo ovde da naglasim, drago mi je što su pojedini narodni poslanici, upoznavši se verovatno sa sadržajem nekih rešenja u nekim drugim zemljama, konstatovali da ovo jesu standardi koji se primenjuju u velikoj broju evropskih zemalja. Naravno, sada se postavlja ovde drugi komentar.

Mislim da je ta činjenica, koja je ovde izneta od strane pojedinih poslanika, dobra argumentacija, naravno, da usvojimo ovaj zakon, jer mi radimo na tome bez obzira na druge okolnosti, da svoje radno i socijalno zakonodavstvo uskladimo i usklađujemo sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom, pošto je cilj ove vlade da Srbiju približi Evropi, da je uključi u evropske integracije i da Srbija postane članica EU. Na tom putu jedan od poslova je i usklađivanje radnog i socijalnog zakonodavstva.

Pomenuo sam ovde jednom prilikom da državna zajednica Srbija i Crna Gora do marta 2005. godine treba da usvoji revidiranu ekonomsko-socijalnu povelju Evropske unije, u kojoj se nalazi 16 standarda prava, i mi treba minimum devet u našem zakonodavstvu, radnom i socijalnom, da imamo, da bismo ispunili taj standard. Mislim da to pokazuje, pored ostalog, da približavanje Srbije, na čemu radi ova vlada, Evropskoj uniji jeste jedan od prioriteta i istovremeno jeste aktivnost koja je u najboljem interesu radništva Srbije.

Još jednu napomenu da dam. Ovde se veoma mnogo govori o tome da naši radnici nemaju plate kao radnici u evropskim zemljama, da nemaju taj standard, da su u mnogo težem položaju. Pa naravno da jesu u mnogo težem položaju. Jedino što se ovde ne govori, a zašto su i kako su došli u taj položaj? Zašto su i kako su došli u taj položaj, kada je društveni proizvod Srbije od 1990. do 2000. godine 60% umanjen, kada je industrijska proizvodnja pala za dve trećine, kada je u Srbiji 2000. godine bio trenutak potpunog kolapsa i ponora. O tome se ne govori, ali se govori da su radnici u teškom položaju. Pa svakako da jesu. Samo da vidimo zašto.

I drugo, jako važno, ova vlada od marta meseca svojim aktivnostima, budžetom koji je ovde predložila, zakonima koje je ovde predložila, merama koje preduzima u smislu ubrzavanja privatizacije, izgradnje privrednog ambijenta, znam da se to mnogima ne sviđa, ali siguran sam da ono što radi, a to građani Srbije jako dobro znaju i osećaju, bez obzira na ove priče ovde, ide ka jednoj jednostavnoj stvari, vrlo jednostavnoj, a to je da stvori uslove u kojima će društveni proizvod Srbije rasti godišnje najmanje iznad 5%.

Nadam se i više od toga, da bude dvocifren rast, jer to je jedini način, bez obzira na sve moguće demagogije i priče ovde i bilo gde drugde da radnici Srbije zaista dođu u dostojanstven materijalni položaj, samo ako budemo povećavali rast društvenog proizvoda. Evo, da napravimo zajedno matematiku. Ako smo 1989. ili 1990. godine imali toliki i toliki društveni proizvod po glavi stanovnika, numerički, ako smo 2000. godine imali toliki i toliki društveni proizvod, koliki smo imali, tema je, koliko vidim, od strane većine poslanika ovde, ekonomski i socijalni program radništva Srbije. Molim vas, koristim priliku da govorim o tome.

Dakle, pod uslovom da društveni proizvod u Srbiji raste iznad 5% godišnje, mi ćemo doći na nivo društvenog proizvoda iz 1990. godine kroz desetak godina. Da vam to ovde javno kažem. To je matematika. Možete pričati šta god hoćete drugo. Znači, prosto predlažem i sugerišem, umesto da se opstrukcijom iscrpljujemo oko ovog zakona, da zajedno radimo na tome, da stvorimo uslove u kojima će rast društvenog proizvoda biti takav da povrati dostojanstvo radnicima Srbije.

To se neće povratiti time što po pet poslanika izlazi da priča o jednoj zapeti u ovom zakonu, nego da ozbiljno razgovaramo o tome. Dakle, prosto vas pozivam, naravno, vaše je pravo da govorite o tome, ako je moguće, ne verujem da je previše moguće, da previše vremena ne gubimo na pokušajima da se kroz opstrukciju dobiju neki politički poeni ili šta se dobija. Mislim da imamo veoma ozbiljne poslove koje treba da radimo i ova vlada na tome radi.

Što se tiče položaja radništva Srbije, dajte, molim vas, nemojte da sada konstatujemo kakav je položaj, pa to valjda svako zna. Hajdemo da vidimo šta možemo da uradimo da se taj položaj poboljša dovoljno brzo. Mi na tome radimo.

Znači, ova vlada je za ovih 6-7 meseci uradila ogroman deo posla. Za 2005. godinu je predvidela intenzivan nastavak rada na oporavku privrede kroz restrukturiranje javnih preduzeća, kroz promenu slike Srbije i slike o Srbiji. Ova vlada će to svakako uraditi. To vam obećavam, i radnicima Srbije će sigurno biti bolje. Toliko.

I bez toga da ih šaljete kod mene oni dolaze da sa mnom razgovaraju. Mnogo njih dolazi. Ne znam kod vas ko dolazi, ali kod mene radnici cele Srbije dolaze, znaju da su im vrata otvorena. Juče, kada sam zakasnio ovde na jutarnju sednicu, kao što ste delimično znali, primio sam predstavnike "Zastave", oružara, rukovodstva, sindikata i uprave preduzeća, gde smo razgovarali o sudbini tog preduzeća i o sudbini Vojne industrije Srbije.
Prosto kažem, da znamo o čemu se ovde radi. Vi ste ovde, opet smo ušli u te neke uslovno rečeno političke vode, šira priča mimo zakona, mimo neposredno ove teme. Verovatno može se svašta za ovom govornicom reći, ali se jedno ne može izbeći, a to je sledeće: Srbija mora stvoriti uslove u kojima je moguće da dođe u Srbiji do ozbiljnog rasta društvenog proizvoda, da to podrazumeva ozbiljan rast investiranja u srpsku privredu.
Da bi se investiralo u srpsku privredu Srbija mora politički i demokratski biti zemlja koju poštuje Evropa, ako ćete šire o tome da pričamo. Srbija može biti zemlja koju poštuje Evropa kao političku i demokratsku samo pod uslovom da ima politički demokratsku stabilnu vlast. Ova vlada, uz sve to što se priča od početka, jeste Vlada koja radi svoj posao veoma kvalitetno, koja radi svoj posao u veoma teškim uslovima nasleđa, opet kažem nasleđa, koje je veoma teško.
I ova vlada, da budemo jasni, nastavlja reformski kurs koji je započet posle 5. oktobra 2000. godine, koji je trajao, po mom mišljenju, oko godinu i po dana, kada se od toga odustalo, pa smo izgubili dve godine u sprovođenju reformi, pa ova vlada od marta je krenula da ubrza taj reformski kurs, krenula je u drugoj polovini ove godine da ubrza proces privatizacije, da se donese zakon o privrednim društvima.
Usvojen je Zakon o stečaju, imaćete zakon o radu ovde, imaćete zakon o bezbednosti na radu ovde, imaćete novi zakon o štrajku, to je sve celina jednog ukupnog miljea koji ova vlada stvara, da bi Srbija krenula u 2005. godini, pošto u ovoj godini smo imali rast društvenog proizvoda oko 7%, to je procenjeni rast. Ovo sve sada što preduzimamo, pošto je ovde pomenuto par puta, odmah i to da vas obavestim, uključujući i određene mere u formi odluke koju Vlada priprema, u suštini za zaštitu domaćih proizvođača i problema koje imamo oko spoljnotrgovinskog deficita, koji očigledno da je to o čemu vi govorite.
Znači, naredne godine moramo ozbiljno smanjiti spoljnotrgovinski deficit, moramo održati rast društvenog proizvoda najmanje na 6 ili 7%, moramo, ako uopšte hoćemo išta ozbiljno da uradimo.
Dakle, u okviru tih aktivnosti ova vlada mislim da radi veoma dobro, daje svoj doprinos razvoju Srbije i očekujem da će u narednoj godini to biti vidljivo i poznato očigledno svim građanima Republike Srbije šta ova vlada radi u njihovom najboljem interesu.

U suštini, hteo bih da otklonim nekoliko nesporazuma za koje mislim da su glavni razlog nerazumevanja rešenja u ovom zakonu. Pre svega, to shvatam kao nesporazume. Prva stvar na koju želim da ukažem, vrlo često je danas u izlaganjima narodnih poslanika, a i juče, ukazivano na probleme koji postoje kada se radni sporovi vode pred redovnim sudovima, u smislu dužine trajanja takvih sporova. Vi svi znate da radni sporovi pred redovnim sudovima mogu da traju i po više godina i da je sama dužina tog spora kazna za radnika, tako  da je posle izvesnog broja godina svejedno da li je dobio ili nije dobio spor.
Znači, osnovna ideja zakona o mirnom rešavanju radnih sporova jeste da se omogući, naravno, po principu dobrovoljnosti, zato što sigurno ne možemo da isključimo redovne sudove, ako strane koje su u sporu žele da brže reše spor.
Da mogu u jednom jednostavnijem i mnogo kraćem postupku, prihvatajući ulogu arbitra ili miritelja, da taj radni spor okončaju u neuporedivo kraćem roku nego što su to rokovi pred sudovima gde se vode sporovi.
Sam taj pristup jeste rešenje koje je prisutno u velikom broju zemalja na koje želimo da se ugledamo. Mislim da tamo nije došlo do uvođenja ovakvih institucija zato što u tim zemljama žele da troše više para ili zato što iz bilo kog razloga omalovažavaju sudove, već zato što postoji potreba, a zapravo, ovde se radi o tome da mi usklađujemo celinu sistema u Srbiji sa promenama koje se vrše u svim segmentima.
Proces privatizacije, koji u Srbiji teče, bez obzira na određene protivurečne elemente u tom procesu, jeste nezaustavljiv. Mi na jednoj strani dobijamo vlasnike kapitala, a na drugoj strani dobijemo radnike. U takvom miljeu, u takvim uslovima je potpuno prirodno i normalno da uvedemo institut ili instituciju mirnog rešavanja sporova u oblasti radnih odnosa.
Ovde je govoreno da se tu radi o troškovima, koliko je para u budžetu izdvojeno ili se izdvaja za funkcionisanje agencije, za angažovanje miritelja, za angažovanje arbitara. Ukazao bih na drugu stvar.
Koliko ćemo zapravo uštedeti sredstava ukoliko uspemo i u meri u kojoj uspemo, da veliki broj sporova bude rešen na miran način? Kolika su to sredstva? Neuporedivo veća, ne mogu se porediti sa tim što je predviđeno u budžetu, 10 miliona dinara za funkcionisanje ovog sistema. Ne mislim da američka vlada, engleska vlada, da druge vlade u zemljama gde postoji ova institucija, da su neke neodgovorne trošadžije koje hoće da bacaju pare. Naravno da "ne", jer inače ne bi bile bogate zemlje kao što jesu.
Ideja ovog zakona je da se ukupnom srpskom društvu naprave ogromne materijalne uštede. U takvoj situaciji pominjati 10 miliona za godinu dana je jednostavno neumesno. To želim da sklonim kao potpunu neumesnu stvar.
Ono drugo što želim ovde da ukažem, gde je bilo izvesnih nesporazuma - osnovni princip ovog zakona je dobrovoljnost, ono na šta je ukazivano u nekoliko navrata kao problem. Dakle, samo ako strane u sporu žele da se spor okonča na ovaj način i u ovom postupku, to će se voditi. To je sloboda raspolaganja svojim pravom, tih stranaka.
Na taj način mi ne ugrožavamo pravo stranaka da, ukoliko se spor ne reši na ovaj način i u ovim kratkim rokovima, da odu na redovne sudove i da tamo čekaju pravdu kroz tri, četiri ili pet godina. Kada uporedimo koliko traju radni sporovi, prigovor da ćemo mi uvođenjem ovog postupka, koji je dobrovoljan, produžiti radne sporove je krajnje nesmesan. Naravno da je problem sasvim na drugoj strani i da mi sasvim suprotno hoćemo od toga.
Druga bitna stvar na koju je ukazano u govorima narodnih poslanika je član 18.
Prvo što želim da kažem, što mislim da treba da se zna - prema principima koje je usvojio Komitet za slobodu udruživanja Međunarodne organizacije rada, obaveza mirenja koju mi ovde predviđamo je prihvatljiva u slučaju službi od suštinskog značaja.
Hoću da kažem da je to međunarodni standard i da sve odgovorne zemlje i odgovorne vlasti, dakle odgovorne vlasti i one zemlje koje ne žele haos u svojoj državi, ocenjujući koje su to službe od opšteg interesa za sve građane, predviđaju poseban režim kada su one u pitanju, sve normalne i odgovorne zemlje. Možemo biti drugačiji i reći da nas to ne interesuje, idemo u haos. Znači, smatram da bi to bilo krajnje neodgovorno i ova Vlada sigurno neće podržavati takvu vrstu neodgovornosti.
Ono što mi ovde predviđamo kada su u pitanju službe od opšteg interesa jeste, da postoji obaveza mirenja. Ukoliko ne uspe obaveza mirenja, naravno da i te službe, u skladu sa propisima koji regulišu pravo na štrajk, imaju pravo da štrajkuju. Usput, i Zakon o štrajku neke izmene će pretrpeti, to pripremamo, ali to sada nije bitno.
Znači, prigovor da mi ovim ograničavamo velikom broju ljudi pravo na štrajk - ne stoji. Drugo, od bilo koje vlade bi bilo neodgovorno da pusti da, na primer, zdravstvo ili neke druge službe, mogu u svakom trenutku da odluče u 15 minuta i da stupe u štrajk. Toga nema ni u jednoj zemlji. Znači, ko hoće da budemo unikum i jedinstven, u redu, da to prihvatimo, ali mislim da je to krajnje neodgovorno.
Sa druge strane, ono što bih zamolio, to je, kada se čitaju odredbe ovog zakona da se čitaju u celini. Navešću samo jedan primer, a može se i na druge odnositi. Rečeno je u jednom momentu da postoji protivurečnost u zakonu, da zakon predviđa dobrovoljnost mirenja arbitraže, a da u članu 18. mi kažemo da je obavezno mirenje. Kada se stavi takav prigovor, treba da se pročita član do kraja.
U tom članu stoji da je princip dobrovoljnosti, ako ovim zakonom nije drugačije određeno i u članu 18. za ove službe od opšteg interesa, to drugačije uređujemo. Prosto zbog korektnosti treba pročitati ceo član, mislim da je to elementarna stvar.
Postoji i drugi tip prigovora, koji se danas ovde pojavljivao - da li je zakon primenjiv. Jedna od bazičnih stvari kada se sve to prodiskutovalo moglo se videti da je ovaj tip zakona primenjiv kao što se pokazuje u svim zemljama gde se ovo primenjuje, sem ukoliko građani Srbije i mi Srbi nismo marsovci, pa jedino kod nas zbog nečega to ne može da se primeni.
Radi se o tome da u normalnim okolnostima, u kojima ćemo biti, nadam se, kroz reforme i promene, da će i ova institucija mirenja sasvim normalno, kao i u svim normalnim zemljama funkcionisati i da će dati kao efekat ogromnu uštedu materijalnih sredstava za društvo u celini. Ali, bitno je i to moramo svi da znamo i da naučimo, a znam da je ova materija nova za većinu nas, živeli smo u nekom drugom sistemu - nemoguće je za ovaj tip zakona, za ovaj tip odnosa predvideti sankcije, što se ovde često ponavljalo. To je nemoguće jer je neprirodno.
To vam je isto tako kao kad bi predvideli u nekom zakonu da, ukoliko stranke ne zaključe, na primer, kolektivni ugovor po Zakonu o radu, da ćemo kazniti stranu koja nije zaključila kolektivni ugovor. Znači, potpuna besmislica. Kolektivni ugovor nastaje onda kada dođe do saglasnosti volja i tu nema tih sankcija koje smo naučili, sada ćemo mi njega u zatvor ili ga novčano kazniti. To je potpuno neprirodno za ovakav tip odnosa.
Isto tako, pošto se ovde traži saglasnost, dobrovoljnost da obe strane hoće da učestvuju u sporu, da su potpuno nemoguće sankcije i nigde u svetu ne postoje sankcije za ovaj tip odnosa, tako da se ovde radi o potpuno drugoj filozofiji, o drugoj priči.
Ako ostajemo u istoj priči, a ovde je druga priča, naravno da ćemo pogrešiti. Ako uđemo u pogrešan voz, sve stanice usput su pogrešne. Najveći broj ovih amandmana je upravo zato stavljen, siguran sam sa dobrom namerom, jer se ušlo u pogrešan voz. Ne razume se da je ovo jedan drugi voz i tu su druge stanice.
Dakle, zakon o mirnom rešavanju radnih sporova ne može, po svojoj materiji, po sadržini da prihvati jedan od bitnih amandmana koji je ovde naveden, a to je da to rade službe za pravnu pomoć. Taj stav se provlači kroz 10 ili 15 amandmana. Nemoguće je, jer se radi o sasvim drugoj prirodi odnosa. To smo i napisali u obrazloženju.
Bila je primedba zašto ponavljamo u amandmanima u odgovoru, da se pozivamo na onaj na početku. Nepraktično je, ako se radi o istom obrazloženju, o istom zahtevu, da na 26 mesta ponavljamo isti tekst, jer nema drugog teksta. Da li treba da trošimo veću količinu papira, koji je interes i o čemu se radi?
Sačekao sam danas da čujem najveći deo amandmana narodnih poslanika i zato nisam do sada izlazio, ali kada se sažme sve to što je rečeno, radi se samo o nekoliko stvari koje sam sada objasnio. Radi se o tome da se ne razume jer je sasvim drugi pristup ovoj materiji.
Amandmani bi bili u redu da imamo stari pristup kako smo do sada radili. Ja bih rekao, u redu, svaka čast, to je racionalnije, ali ovde je druga priča.
Nekoliko sitnih detalja koji su pomenuti - arbitri i miritelji apsolutno moraju biti lica od integriteta. Ovde je govoreno o stručnosti - naravno da će biti stručni, ali važnije od toga, mada je važna stručnost, jeste lični integritet tih pojedinaca.
U svetu gde to funkcioniše, tamo se posle izvesnog vremena iskristališu ti ljudi koji imaju integritet i autoritet da im obe strane u sporu veruju. To je jako važan elemenat u primeni ovog zakona - to međusobno poverenje. Bez tog poverenja ne možemo ništa ozbiljno da uradimo.
Što se tiče agencije i razgovora oko toga i amandmana - da, naravno, mora postojati agencija, ne može biti to služba za pravnu pomoć. Mora biti agencija koja vrši tehničku pomoć, vrši poslove koji su ovde rečeni.
Naravno, ta agencija se formira samo na nivou Republike, ne formira se unutar, ne formira se u lokalu, da to raščistimo, zato što se na nivou Republike određuje zapravo lista arbitara, miritelja i svega ostalog.
Ovaj deo priče oko troškova, mislim da je u tom smislu deplasiran. Očekujem, bez obzira na amandmane koji su dostavljeni, da se ovaj zakon usvoji, da omogućimo radnicima da od Nove godine mogu da budu u situaciji da svoje sporove koje imaju rešavaju brže, kvalitetnije, jer, podsetio bih vas da vrlo često u redovnim sudovima, sudije koje sude nisu iz materije radnih odnosa, ne znaju to dovoljno i onda i tu nastaje problem. Ovde ćemo dobiti visoke profesionalce sa visokim ličnim integritetom. To ćemo dobiti.
Poređenja radi, pomaže mi, dakle, sa sudovima udruženog rada što se ovde pominje, opet se radi o potpuno različitim stvarima, šta su zapravo sudovi udruženog rada. Neki put ovde primedbe me podsećaju na žal za vremenom kada je bila dominantna društvena svojina, a to je zapravo bio izvor moći vlasti i istovremeno izvor pljačke.
Dakle, u društvenoj svojini, prirodni su sudovi udruženog rada ili, o čemu to pričamo.
Da li to znači da u Americi, Engleskoj i drugim zemljama postoje sudovi udruženog rada? Naravno - ne, naravno, tako nešto reći je potpuno pogrešno. Dakle, ta vrsta ideološke primedbe, mislim da ovde uopšte ne stoji i nadam se da sam uspeo sa ovim objašnjenjima da razjasnim suštinska rešenja ovog zakona.
Pozivam vas da ih podržite, jer su u najboljem interesu radnika, znači, da se ne bavimo ideologijom.
Ja sam ovde slušao danas i juče problem povezivanja staža u Srbiji, kao da je nastao 3. marta 2004. godine, a to je smešno. Oni koji otvaraju tu priču, 1992. godine, kada je počeo taj problem na ovaj ili onaj način bili su tu negde, u vlasti ili oko vlasti.
I sada je odjedanput to za njih ključni problem. To je za sve nas ključni problem, ali nemojte da se pravimo kao da je to palo sa neba, kao da je palo sa marsa. To je problem koji je nastao, ne govorim o politici i uzrocima, zbog propadanja ekonomije u Srbiji.
Došli smo do toga, ali nemojte sada odjedanput, pazite, povezivanje staža, hajde nešto da uradimo sa tim, a nemamo pojma o čemu se radi.
Znači, problem je i svi znamo, rekao sam da ova vlada na tome radi. Nadam se da, ako bude sreće, pa budemo imali dovoljno pameti i dovoljno sredstava da će u ovoj skupštini biti i taj jedan zakon da rešimo problem stotina hiljada ljudi i imamo proračun koliko to košta. Ne radi se o dobroj volji, radi se o parama, najminimalnije je 19 milijardi potrebno, a maksimalno 42 milijarde dinara za rešavanje tog problema. Znači, i o tome ćemo razgovarati.
Dakle, pozivam vas da se manemo ideoloških floskula, da se manemo visoke politike kada je ovaj zakon u pitanju. Hajde jednom zaista nešto da uradimo za to radništvo u Srbiji, bez velike pompe i velike priče.
Ja vam se zahvaljujem.

Samo par rečenica koje su neposredno vezane za ova dva zakona, pošto i tema nije direktno, što je ovde govoreno, vezano za ove zakone, mada ću i njih, naravno, pomenuti.
Pošto je juče pomenut RTB "Bor", a i danas se pominje, potrebno je reći samo nekoliko stvari, da ne bi bili u zabludi.
Kada je u pitanju RTB "Bor" i "Majdanpek", u tim rudnicima, u periodu od 1990. godine i pre toga, otprilike, se prestalo sa investiranjem, vi koji živite u Boru to jako dobro znate, sa skidanjem raskrivke i krenuli ste u besomučnu eksploataciju i došli ste u bunar. Dobro znate o čemu se radi.
U prethodnih 10 - 15 godina, potpuno odsustvo investiranja u RTB "Bor" i "Majdanpek" je dovelo do toga da oba rudnika siđu u bunar, kako se to kaže. Sada su potrebne ogromne investicije, koje su prethodno izostale, jer je bila besomučna eksploatacija raspoloživog bez investiranja, da bi se to, eventualno, vratilo u život. To je prva stvar. Radi istine, to treba da se zna. Nije to palo sa Marsa, problem "Bora" i "Majdanpeka".
Drugo, vezano za "Bor" i "Majdanpek", jedino rešenje za ta dva rudnika ili ta dva preduzeća, jeste da se nađe ozbiljan investitor koji će ozbiljno investirati. Prema informacijama koje imam, a trebalo bi, pre svega, pitati ministra privrede, jer ja to ne pokrivam, ali sam dobio informaciju da su u toku ozbiljni razgovori sa nekim investitorima koji su raspoloženi da investiraju. Ono što treba reći radnicima, treba reći istinu, da imaju budućnost ako nađemo investitora koji će tu investirati. To je tako, sviđalo se nekom ili ne.
Druga stvar koju ste pomenuli, takođe moram da komentarišem, a radi se oko povezivanja staža. Govorimo o povezivanju staža, o problemu neuplaćivanja doprinosa. Prvo bih samo jednu stvar konstatovao, da jedan prednacrt zakona koji mi imamo u Ministarstvu, a u vezi tog problema, nadam se da ćemo relativno brzo izaći sa tim tekstom u jednu raspravu, pokrivamo period od 1992. godine, prema toj ideji.
Znači, problem nepovezivanja staža je krenu od 1992. godine i traje do danas. Ova vlada radi dve stvari u vezi toga. Jedno je, kao što verovatno i znate, preko Fonda za razvoj, da ne pričam sada tu priču, pravi konverziju, kada je u pitanju celo preduzeće, kolektiv i pokriva staž. Tako smo pokrili staž npr. "Zastavi" i mnogim preduzećima, kada su u pitanju zaposleni.
Drugo što radi, kada su u pitanju pojedinačni slučajevi, za period od 1992. godine, priprema ovaj zakon koji sam pomenuo, koji bi trebalo sada tu drugu grupu ljudi, kojima nije povezan staž, da reši.
Znači, to su dve stvari koje mislim da treba da se ovde kažu i da se zna šta je sa "Borom", šta se može sa "Borom" uraditi, šta je sa povezivanjem staža i šta se tu može uraditi.

Samo da završimo oko Bora: socijalni program u vezi Bora koji je prethodna Vlada donela je uglavnom realizovan, subvencije su išle kako su išle, a ono poslednje što je bilo, ne govorim o prošlosti, to je bilo vreme protesta, tu su bile tri stvari koje su dogovorene.
Prva je stvar, da dobiju podršku, u suštini, podršku od Vlade da kroz povećanu proizvodnju stignu do prosečne zarade u Republici.
Prema informacijama koje ja imam, negde su tu, blizu su.
Što se tiče druge stvari i to je stvar koja je za Bor sudbinska, da to sada nismo uradili, džabe cela priča, a to je, da donesemo "odluku o restrukturiranju", da ih ne bi poverioci pojeli.
Znači, tu smo odluku doneli, tako da je Bor zaštićen od poverilaca dok ne nađemo strateškog investitora.
Treće, bio je dogovor da Vlada garantuje, odnosno da posreduje da se dođe do jednog ozbiljnijeg komercijalnog kredita. To su tri stvari. Ono što želim da naglasim, to su dve važne stvari, odluka o restrukturiranju je Bor spasla od poverilaca, a sada imamo prostora da se dogovorimo sa strateškim partnerom i kroz povećanje proizvodnje bi se ovo realizovalo.
Kada je u pitanju Bor, to je to.
U pravu ste kada otvarate pitanje i kažete da nije radnik odgovoran za to što mu staž nije uplaćen i što je u problemu, a rekao sam da radimo na rešavanju tog problema.

Samo dve informacije.

Prva informacija da obrazovanje ekonomsko-socijalnih saveta nije obavezno van republičkog. Znači, da li će biti u Crnoj Travi, zavisi od potreba i zato i nije obavezno, te je komentar te prirode neumestan.

Drugo, kada se radi o nezaposlenima, pozicija nezaposlenih se reguliše u našem sistemu, a u ovoj formi, kroz republički savet za zapošljavanje i kroz lokalne savete za zapošljavanje, koji prema zakonu o zapošljavanju treba da se formiraju. Prema tome, taj tip primedbi nije umesan.

Izgleda da nemamo informacije pa zato tako pričamo. Komentar koji je bio u vezi privrednih komora, kako su organizovane, nisu. Ne mogu uopšte biti učesnici socijalnog dijaloga zato što Privredna komora Srbije i njeni ogranci se finansiraju po sili zakona. Po međunarodnim standardima Udruženja poslodavaca moraju biti dobrovoljne organizacije da bi učestvovale u socijalnom dijalogu. Prema tome, taj tip primedbe komora ovako, onako organizovana, potpuno je neumestan.
Što se tiče drugog dela, o čemu se ovde govori, pitanje reprezentativnosti sindikata i poslodavaca, kao što znate, uređeno je sadašnjim Zakonom o radu, koji je na snazi. U novom tekstu mi nešto dorađujemo, ali sada postoji i on se prema zakonu, trebalo bi ipak pročitati zakon, utvrđuju i na lokalnom nivou. Prema tome, sve ove primedbe su potpuno neumesne.

Samo jedno obaveštenje i saopštenje za narodne poslanike. Na osnovu člana 139. Poslovnika Vlade Republike Srbije, zbog odsutnosti, iz državnih razloga, resornog ministra Velimira Ilića, povlači se sa ove sednice Skupštine 8. tačka dnevnog reda – Predlog zakona o poštanskim uslugama.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalaze predlozi dva zakona, Zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Oba zakona treba posmatrati u celini kao deo jednog napora ove vlade da izvrši usklađivanje našeg radnog i socijalnog zakonodavstva sa propisima i standardima Evropske unije.
Jednostavno, radi se o jednom kontinuiranom naporu da blagovremeno utvrdimo u našem sistemu određene standarde koji inače funkcionišu i postoje u okviru Evropske unije.
Da podsetim ovom prilikom da smo mi, postavši član Saveta Evrope, pored ostalog preuzeli obavezu da usvojimo i to treba da bude usvojeno u Parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora, revidiranu ekonomsko-socijalnu povelju Evropske unije koja predviđa 16 prava kao 16 standarda. Svaka zemlja koja želi da uđe u evropske integracije treba da predvidi svojim zakonodavstvom minimum 9 od tih 16 prava. Dakle, to je jedan cilj, to je jedan posao koji treba svi zajedno da uradimo.
Kada se radi o Zakonu o ekonomsko-socijalnom savetu treba imati u vidu dve stvari. Prvo, ono što želimo njime da postignemo jeste jedna dosta jednostavna stvar. Naime, politička demokratija ili demokratija ne iscrpljuje se samo u višestranačju i u glasanju na izborima povremeno kada se raspišu. Pitanje demokratije je mnogo složenije pitanje i razvijene evropske zemlje, polazeći od toga, odavno su u svoje sisteme ugradile nešto što možemo najopštije definisati kao socijalnu demokratiju.
Zapravo, ekonomsko-socijalni savet jeste jedna forma ili institucija kroz koju se vrši određeni nivo socijalne demokratije. Radi se o tome da socijalni partneri, sindikati, udruženja poslodavaca i Vlada kao tri partnera kroz ekonomsko-socijalni savet treba da se dogovaraju i ako je moguće sporazumeju o svim bitnim pitanjima koja su od značaja za ekonomski i socijalni položaj zaposlenih, ali koji su isto tako od značaja za osnovne privredne i ekonomske tokove u jednoj zemlji.
U našoj situaciji kada ulazimo i već smo ušli, ali nastavljamo sa procesom tranzicije srpske privrede, od posebnog značaja biće i jeste to koliko će i ko platiti zapravo cenu tranzicije. Mislim da je to jedno od ključnih pitanja. Od odgovora na to pitanje ko će i koliko platiti cenu neizbežne tranzicije, od odgovora na to pitanje u velikoj meri zavisi i to koliko brzo će se zapravo Srbija približiti evropskim integracijama.
Iskoristio bih priliku da ovde ponovim da se, nažalost, kada su u pitanju reformski i tranzicioni procesi, Srbija nalazi na začelju Evrope. Ispred nas su otišle Bugarska i Rumunija. Mislim da to stanje nije održivo i stvaranje socijalnog miljea u kome je moguće ubrzati reforme u Srbiji, produbiti ih i radikalizovati ih je neophodno. To je jedno od ključnih pitanja budućnosti ove države. U okviru toga posebno značajno je pitanje na koji način ćemo kao socijalni partneri postići dogovor o tome kako ćemo proći kroz taj nimalo lak put.
Zapravo ekonomsko-socijalni savet jeste mesto gde treba da se dogovaramo i da kroz socijalne dogovore postignemo neophodan minimum jednog socijalnog dogovora i socijalnog mira kako bismo mogli proći kroz jedan vrlo neveseo period koji se nalazi pred nama.
Polazeći od tih ciljeva i potreba Predlogom zakona o ekonomsko-socijalnom savetu definisano je da ekonomsko-socijalni savet na nivou Republike jeste tripartitno telo koje se sastoji od predstavnika reprezentativnih sindikata, reprezentativnih udruženja poslodavaca i predstavnika Vlade Republike Srbije. Istovremeno ovim predlogom zakona su precizno definisani sadržaji i teme o kojima će raspravljati ekonomsko-socijalni savet.
Jako je bitno da ekonomsko-socijalni savet donosi svoje odluke i stavove konsenzusom. Znači, nema nadglasavanja, nema većine i mislim da je to jedna jako dobra stvar. Samo one odluke i stavovi koje usaglasimo sa našim socijalnim partnerima mogu imati pravu težinu.
Dakle, princip konsenzusa je zapravo princip koji treba da omogući da kada se dogovorimo, a nećemo se lako dogovarati, da onda ono što se dogovorimo zaista bude realizovano. Ako imamo u vidu teme o kojima će raspravljati ekonomsko-socijalni savet onda to dobija na značaju. Problem sa prethodnim periodom jeste bio u tome što je ekonomsko-socijalni savet bio jedna ljuštura bez pravog sadržaja.
Ekonomsko-socijalni savet, pored ostalog, treba da razmatra pitanje budućeg socijalnog sporazuma za Srbiju. To je jedan od ključnih dokumenata. Zatim, pitanje nacionalne strategije zapošljavanja, kao drugi ključni dokument. Isti taj ekonomsko-socijalni savet treba da razmatra i sve bitne zakone koji su od značaja za ovu državu.
Ono što je ovde još bitno, ekonomsko-socijalni savet ima pravo i ovlašćenje da se obrati sa svojim stavovima nadležnom ministarstvu. Ako ono to ne prihvati ili ne usvoji ima pravo da se obrati Vladi Republike Srbije sa svojim stavovima. Dakle, radi se o jednom dvostranom odnosu gde socijalni partneri preko jednog tela utiču na Vladu, a sa druge strane Vlada utiče na svoje socijalne partnere.
Mislim da je to jedna jako dobra stvar koja će biti od koristi za sve nas i za Srbiju u celini. Dakle, na nivou Republike taj savet će se formirati donošenjem zakona i početkom njegove primene.
Na lokalnom nivou ovi saveti će nastajati sporazumima i to onda kada dva socijalna partnera pokrenu inicijativu. Dakle, on na lokalu neće biti po sili zakona obavezan, ali ako dva partnera zatraže njegovo formiranje on mora biti formiran.
Na lokalnom nivou takođe će biti predstavnici reprezentativnih sindikata na lokalu, udruženja poslodavaca i lokalne vlasti.
Dakle, to je jedna struktura ekonomsko-socijalnog saveta koji treba da premreži celu Srbiju posle usvajanja ovog zakona i da, jedan novi kvalitet da socijalnom dijalogu u Srbiji.
Drugi zakon koji danas predlažemo jeste zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Njegove osnovne ideje tiču se, pre svega, želje da pokušamo da stvorimo institucionalni okvir u kome će se sporovi rešavati mirno i dobrovoljno. To su sporovi u vezi kolektivnih ugovora, to su kolektivni radni sporovi, ili kada se radi o individualnim radnim sporovima, da se rešavaju mnogo brže nego do sada. Znači, to su dva bazična cilja zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
Kada se radi o kolektivnim radnim sporovima, to su oni sporovi koji se vode prilikom zaključivanja kolektivnog ugovora, kad još nema norme. Zato se zove interesni kolektivni spor. Druga vrsta tih sporova jesu sporovi koji nastaju u primeni kolektivnih ugovora. Dakle, norma postoji, ali postoji nesporazum o samom smislu i sadržaju te norme.
Kod indvidualnih radnih sporova ideja je, da se u mnogo kraćim rokovima okonča radni spor i da, i poslodavac i radnik mnogo kraće budu u neizvesnosti ko je u pravu. Jednostavno, smatramo da je to u interesu obe strane. Kada se radi o kolektivnim radnim sporovima, mislim da je još jedna stvar vrlo bitna. Pristupanje arbitraži, pristupanje sporazumevanju je dobrovoljno, ali kada se radi o pojedinim delatnostima koje su od posebnog značaja za društvo, kao što je zdravstvo i još neke druge delatnosti, zakonom je predviđeno da postupak mirenja bude obavezan, pa ako ne uspe taj postupak mirenja, onda mogu posegnuti za štrajkom ili za nečim drugim. Mislim da je to jako važno za zemlju, posebno u ovim okolnostima.
U poslednje vreme smo svedoci nekih štrajkova u nekim preduzećima koja su od posebnog značaja za društvo, koji se uopšte ne najavljuju i koji se dogode za sat vremena od najave. Dakle, mislim da ovaj zakon o mirnom rešavanju sporova ima i tu dobru stranu.
Ono što bih još želeo da naglasim je sledeće: oba ova zakona, u stvari, potenciraju mirno rešavanje, potenciraju dobru volju i spremnost svih učesnika socijalnog dijaloga da se reši problem. Zašto ovo govorim? Zato što je često prigovor, kada se radi o tim stvarima, zašto je to dobrovoljno, zašto to može, a ne mora. Zato što, zapravo, čitav sistem radnog zakonodavstva, u skladu sa Evropskom unijom, treba da bude te prirode, da zadovoljava interese socijalnih partnera. Već mogu da vam kažem da je to jedno ohrabrenje.
Zašto ovo govorim?
Mi još uvek imamo svest, ne može ni sud da reši problem, ne može ni policija, pa šta hoćete sa mirnim rešavanjem sporova?
Moram vam reći da već u nekim preduzećima koja su privatizovana, kao što je npr. U.S.Steell i neka druga, pošto dolaze ljudi i učesnici socijalnog dijaloga u prirodno stanje, postoji pravi poslodavac, postoje pravi radnici. Već u tim situacijama i u tim sredinama i te kako funkcioniše kolektivno pregovaranje, i te kako funkcioniše čitav taj sistem odnosa u kojima, zapravo, zbog sopstvenih interesa su obe strane spremne na razgovore i dogovore.
Dakle, mi ovde pravimo sistem za sistem koji se u Srbiji upravo stvara i mislim da će proces privatizacije i tranzicije u Srbiji stvoriti milje u kome će ovi propisi biti potpuno prirodni i potpuno normalni. Pošto smatramo da je usvajanje ova dva zakona u interesu svih građana Srbije, očekujem da će i sve poslaničke grupe u Parlamentu podržati ova dva zakona.

Poštovani narodni poslanici, samo da dam nekoliko informacija, pošto su otvorena pitanja. Prvo i osnovno kuca se na "otvorena vrata". Kada je u pitanju Zakon o radu kuca se na otvorena vrata. Znači, Zakon o radu u novom tekstu, nov predlog, je u okviru Vlade dat na mišljenje ministarstvima. Kao što znate, to je jedan proces koji traje otprilike nedelju dana, tako da možete očekivati da će sledeće nedelje biti na Vladi, ako budemo stigli da pribavimo mišljenja ta četiri ministarstva, biti upućen Skupštini. Hoću da kažem da, kada je u pitanju Zakon o radu vrlo brzo ćete imati priliku da o njemu raspravljate.
Što se tiče drugih zakona koji su pomenuti, to su otvorena pitanja; pripremaju se izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u pojedinim delovima, i Zakona o zapošljavanju, o čemu će se takođe raspravljati.
Pored toga tu je još jedan niz novih zakona, kao što je o bezbednosti na radu, uslovima rada, a to je jako važan segment posebno u vreme tranzicije i privatizacije - tu se događaju veliki problemi, kao i niz drugih zakona. Što se tiče te zakonodavne aktivnosti, prosto informacija poslanicima da će vrlo brzo Zakon o radu, a onda i drugi zakoni, biti predmet rasprave.
Što se tiče drugog dela samo dve opaske, mada ćemo kroz pojedinačne amandmane razgovarati pa ću odgovoriti na konkretne stvari. Kada je pomenuto da zakoni nisu korisni u tom smislu i da neće dovesti do poboljšanja zaposlenih u Srbiji, samo da se razumemo: svaki zakon ima neku funkciju i nisu svi zakoni isti. Šta ovaj zakon, zapravo, treba da postigne, ali naravno, sve to zavisi od svih nas zajedno.
Kada je pomenut socijalni sporazum i nacionalna strategija zapošljavanja, govorio sam o tome, ovaj ekonomsko-socijalni savet da bi imao svrhu mora da razmatra ključne stvari. O čemu zapravo treba da se dogovorimo ili ne dogovorimo?
Kada je u pitanju socijalni sporazum i nacionalna strategija zapošljavanja, kao akti, treba da odgovor da na ključna pitanja. Primera radi, koliko će se u Srbiji u narednom periodu izdvajati za potrošnju, a koliko za investicije? Ako se dogovorimo koliko treba da se izdvaja potpuno je jasno da od odgovora na to pitanje zavisi kojim tempom ćemo moći da očekujemo u Srbiji suzbijanje nezaposlenosti. Jer, ukoliko nema investiranja možemo ovde pričati do ujutru, nema ništa od novih radnih mesta.
Znači, to su ključna pitanja koja ako se dogovorimo u nekom socijalnom savetu onda ima šanse da nešto ozbiljno uradimo.
Zašto konsenzus? Zato što smatramo da na vitalnim stvarima, kao što se u ovoj skupštini razgovaralo o Kosovu i Metohiji ili drugim stvarima, treba da postoji konsenzus svih socijalnih partnera, inače nećemo rešavati probleme. Možda ga ne postignemo, ali će se onda znati ko to odbija i znaće svako da ceni u Srbiji šta ko nosi i koju odgovornost. Dakle, prosto da se zna, koji je motiv u vezi toga, da tu ne bi bilo nesporazuma.
Samo još dve rečenice zato što se amandmani Srpske radikalne stranke odnose u oba zakona i imaju dve ideje, pa se to vuče kroz niz amandmana.
Što se tiče prvog zakona mislim da ste mogli videti zašto nismo mogli prihvatiti službe pravne pomoći kao predlog kod mirnog rešavanja sporova.
Tamo je navedeno u odgovoru, bazična je stvar u tome da se ovde radi o jednom sasvim drugom vidu organa, sporova i ostalog. Ne ulazim u to što je Zakonodavni odbor rekao da je amandman pravno nemoguć. Govorim o suštini. Nigde u svetu nije moguće da se mirenje u okviru toga vrši preko službi pravne pomoći. Neću da ulazim u analizu Zakona o lokalnoj samoupravi i tih mogućnosti. Govorim o suštini. To je nemoguće, a možemo razgovarati šta je pravno moguće, a šta nije.
Drugo što je otvoreno, takođe, to je učešće nezaposlenih u ekonomsko-socijalnom savetu. To je logički nemoguće. Sve je moguće ako se dogovorimo, ali je logički nemoguće i mi smo ovde rekli, Zakonodavni odbor je rekao da je pravno nemoguć vaš amandman. Međutim, kažem da je logički nemoguć. Ne govorim o pravnoj mogućnosti zato što bilo gde u svetu, pa i kod nas, industrijski odnosi, a to su zapravo socijalni partneri, u njima učestvuju ovi koje smo ovde pomenuli. Znači, bili bi mimo sveta.
Druga stvar u vezi toga, ima mesta gde zaposleni mogu da učestvuju i da deluju u vezi svoje sudbine. Podsetio bih, to je usvojeno u ranijem sazivu Skupštine, nisam tada bio, savet za zapošljavanje i prema Zakonu o zapošljavanju, koji je na snazi, takođe je telo koje u svim lokalnim sredinama treba da se formira.
Nije formirano i sada radimo da se formira da bi tamo nezaposleni uticali na lokalnu sredinu, kao i savet za zapošljavanje na nivou Republike. Nedavno je Vlada donela odluku o njegovom formiranju, gde će predstavnici nezaposlenih imati i te kako uticaja na tim mestima gde je to moguće.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, samo želim da dam nekoliko informacija da bi se otklonile netačnosti koje se iznose za ovom govornicom, posebno one koje se ponavljaju, da ne bi bili u zabludi ni vi, a ni građani Srbije.  Netačnost koja se ovde iznosi jeste da se ovim zakonom nekome smanjuje a nekome povećava.
Po sadašnjim zakonskim rešenjima, kada je prosečna zarada u nekom gradu ili opštini veća od prosečne u Republici, onda se primenjuje prosečna zarada u Republici, a ne ta u gradu ili opštini gde je veća prosečna zarada. Ovo kažem prosto da građani ne bi bili u zabludi. Znači, netačna je tvrdnja da se nekome smanjuje, a nekome povećava, samo se povećava. To je drugo sada, šta sam i kada znao, ne bih to sada komentarisao, takođe mislim i na vaše ocene znanja ili neznanja, pustimo građanima da ocenjuju ko šta zna i ne zna. To je prva stvar koja treba da se ima u vidu kada se o ovom zakonu razgovara.
Druga stvar, takođe jedna netačna stvar, želim prosto da dam informaciju zbog građana Srbije i poslanika, jer većina poslanika to ne zna, pa da zna ubuduće - u svakom zakonu koji ovde dolazi i gde se koristi pojam "zarada" uvek se misli jedino na bruto zaradu, jer ne postoji više u zakonima pojam "neto zarada". Zašto je to značajno? Zato što jedan broj poslanika računa ove procente, 32% i ostalo, u odnosu na neto zaradu, pa dolaze do nekih pogrešnih cifara.
Znači, molim vas za ubuduće da znaju svi poslanici, sve što dođe u ovu skupštinu, radi se o bruto zaradi, jer bruto zarada je sada u ovom trenutku osamnaest hiljada dinara i nešto, a sada računajte 32% ili bilo šta u odnosu na visinu bruto zarade. To su dve stvari koje su bitne da se ne bi ponavljale dezinformacije sa ove govornice.
Možda da kažem još jednu stvar, jer je direktno vezano za zakon, a na kraju ću sigurno komentarisati sve ono što je rečeno od strane narodnih poslanika. Smatram da je to bitno, jer ovde se ponavlja za govornicom jedna teza o tome da je srpska privreda u teškom stanju, da se to dogodilo u poslednjih nekoliko godina, da ona propada; ali takođe treba da obavestimo građane Srbije da je srpska privreda propala i razorena u periodu od 1990. do 2000. godine, kada je društveni proizvod Srbije smanjen za više od 60% i 5. oktobra 2000. godine je preuzeto 40% od društvenog proizvoda iz 1989. godine.
Znači, ipak da znamo šta je istina, a onda možemo diskutovati šta se dogodilo u ovih par godina, ali da se zna početna stavka.
Drugo, vezano za to na neki način, govori se o viškovima radnika u Srbiji, na neki način se ovo ministarstvo apostrofira u vezi sa viškom radnika u Srbiji; dakle, viškovi radnika u Srbiji su nastali upravo u periodu razaranja srpske privrede u tih 10 godina. Mislim da se ne radi o tome da treba ubiti glasnika koji donosi lošu vest, nego se baviti onim što stvarno jeste problem.
Dakle, srpska privreda koja je razorena u tih 10 i više godina apsolutno nema moć da opstane (ono što može opstati), ukoliko ne napravimo restrukturiranje te privrede. Ono što treba sada da se radi jeste zapravo to, a činjenica da se sada vidi kakve su posledice, to je već drugo pitanje.
Prosto bih ukazao na jednu netačnost u vezi sa tim kada je srpska privreda dovedena do tog stanja u kome se nalazi danas, jer to je bilo u tom periodu i mislim da ne bi bilo potrebno da se o tome dalje diskutuje. Ako su u pitanju činjenice, možemo nastaviti o činjenicama, šta se događalo sa društvenim proizvodom Srbije u tom periodu i šta se događa danas kada je u pitanju srpska privreda.
Mislim da je ovaj zakon o kome razgovaramo upravo zakon koji treba, pored ostalog, da pomogne građanima Srbije koji su najviše pogođeni onim što se događalo u poslednjih 15 godina u ovoj nesrećnoj državi.