Samo da kažem da Vlada prihvata ovaj amandman koji je izneo narodni poslanik Goran Jakšić, gde se dodaje novi člana 227a.

Reći ću nekoliko reči o onim najbitnijim stvarima koje su ovde pomenute.
Dakle, prvo da kažem šta ćemo sa Fabrikom automobila, pitanje je pravo, ali to nije pitanje kolektivnog ugovora, nego to šta se dogodilo sa Fabrikom automobila i kada je ona uništena. To svi znamo, u periodu od 1992. godine kada su sankcije zavedene, pa je Fabrika automobila i cela "Zastava" upropašćena, i mislim da je potpuno neumesno, kada je Fabrika automobila u pitanju, pričati o kolektivnom ugovoru. Mi pokušavamo da je spasemo, da preživi, da ne nestane i u tom smislu je potpuno neumesno pominjanje te fabrike.
Što se tiče ustavne kategorije kolektivnog ugovora, svakako, postoji u Ustavu, ali to nema nikakve veze sa temom opšteg kolektivnog ugovora i potpisivanjem od strane Vlade, i da tu ne bude nesporazuma, nema nikakve međusobne veze, prosto da ljudi ne bi bili u zabludi i da im ne zvuči da ima neke veze.
Što se tiče suštinskih primedbi, odnosno amandmana, kada se traži da Vlada zaključuje opšti kolektivni ugovor, nekoliko stvari ispuštamo iz vida. Naravno, sve se može izglasati, ali ne može se sve primeniti.
Naime, kolektivni ugovor uvek podrazumeva međusobni odnos učesnika kolektivnog ugovora i oni nešto međusobno uređuju, pored toga što uređuju zarade za druge. Ovo je situacija u kojoj, prema svim mogućim poznatim standardima, ni u kakvim okolnostima, sem zablude, potpunog slepila i neke sitne političke priče, ne smemo dozvoliti da se u Srbiji dogodi tako nešto da budemo jedina zemlja u Evropi gde će Vlada glumiti trećeg potpisnika kolektivnog ugovora koji se odnosi na privredu.
Nema nikakve veze, potpuno je suprotno svakoj logici i svakom sistemu. Naravno, mi možemo da usvojimo to, samo je besmisleno. Znači, upozoravam da je besmisleno.
Vlada ostvaruje svoju socijalnu funkciju, funkciju socijalnog partnera, i te kako je ostvaruje i kroz ekonomsko-socijalni savet, čije će sada funkcionisanje biti na zakonu zasnovano, gde se dogovara o svim bitnim stvarima koje su važne za sva tri socijalna partnera, ali nemojmo terati Vladu, nemojmo praviti takvo rešenje koje je potpuno besmisleno. Da se to usvoji, sada će neko to da potpiše ispred Vlade i da garantuje zarade u "Zastavi" nekome. To su, ljudi, potpune besmislice i nemojte zbog nečega što se čini i zvuči trenutno lepo, da pravimo opštu štetu.
Vezano za istu tu stvar, Vlada Republike Srbije nosi odgovornost za ukupnu ekonomsku politiku, uslove u kojima se privređuje sa jedne strane, a sa druge strane se pojavljuje kao predstavnik vlasnika, odnosno države prema javnim preduzećima i javnim službama. Logično je da tu dogovara zarade. Kada je u pitanju privreda, tu su poslodavci, tu su zaposleni, tu su sindikati, tu nema Vlade.
Ovo, Srbija bi bila jedina zemlja u Evropi koja bi imala ovakvo nemoguće rešenje i ono je prosto logički nemoguće. Pozivam vas da ne donosimo, bez obzira na to šta je rečeno, rešenje koje je logički nemoguće i štetno za celu državu i celo društvo. Nešto slično se događa i kod drugog amandmana, a to je pitanje sistema, jer tu postoje dve ključne stvari, i o tome ćemo razgovarati sutra ili kada već oko ove neposredne primene.
To su dve stvari koje su bitne, ne može Vlada biti potpisnik opšteg ugovora i ne možemo dozvoliti takvu štetu za Srbiju, podsticanje haosa, neodređenosti, kao što je neposredna primena, što se predviđa u nekom drugom amandmanu. Ono što je Vlada ponudila, to je nešto potpuno jasno, ako bi poslodavci i sindikati zaključili opšti kolektivni ugovor i kada poslodavci i sindikati zaključe posebne ili granske kolektivne ugovore, Vlada može da donese odluku, odnosno ministar o proširenom dejstvu jednog i drugog kolektivnog ugovora, i to je pitanje vođenja jedne politike.
Nemojte da se vraćamo u uslove društvene svojine iz socijalističkog samoupravljanja, u vreme kada nema ni jednog ni drugog. Hoćemo istu stvar da stavimo u potpuno pogrešnu posudu. Znam da to može zvučati popularno kada se kaže da će Vlada kobajagi nešto da garantuje ako potpisuje opšti ugovor, ali to je besmislica.
Vlada ne može to da radi. Vlada drugo radi. Ja vam o tome govorim, jer ono što deluje na prvi pogled dobro u stvari je jedan potpuno pogrešan pristup. Kako može da uredi međusobne odnose Vlada sa radnicima "Prve petoletke" ili budućim vlasnikom "Prve petoletke", jer se ona privatizuje. Znači nikako, ni sa ovim, ni sa vlasnicima.
Nemojte, ljudi, da pravimo to, da vraćamo sat nazad, kada je on nepovratno otišao napred. Nema. Privatizacija u Srbiji će se završiti, uz sve komentare. Kapital u Srbiji će imati vlasnika, sav kapital. On će biti privatni, odnosno akcionarski ili će biti državni. Neće više biti društvene svojine. Nestaje. Nemojte da pravimo forme za društvenu svojinu ovde gde više za to nema mesta.
Zato, jednostavno, pozivam poslanike da ne napravimo štetu i unapred sada kažem, ako bog da bićemo živi i za godinu dana, ako se slučajno dogodi da poslanici usvoje da Vlada zaključuje opšti ugovor i da se oni neposredno primenjuju, za godinu dana, gde god da smo, koji ovde sedimo, možemo da se vidimo, tvrdim vam, da će biti direktna materijalna šteta za ove koje hoćete da štitite.
Zato to kažem, da ne bi posle bilo - nismo znali o čemu se radi, kao što se to često govori. Ili - nisam iz ovog kraja, ne znam šta je mesečina, kakva je pojava, nisam iz ovog kraja.
Znači, nemojte ljudi to da radimo. Pravićemo neposrednu štetu. Znam da može izazvati, kako što primećujem, kod poslanika određene osmehe. U redu je. Jedino nema mesta za to. Kada se pravi šteta, ne treba se smešiti. Malo više odgovornosti, a malo manje strančarenja - mislim da bi svima dobro došlo. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, mislim da ovo što sam čuo do sada u raspravi, amandmani koji su izneti, odnosno prigovori koji su izneti, zaslužuju određen komentar i zato sam se javio za reč, da se neke stvari pojasne.
Prvo bih hteo da kažem da je moje današnje kašnjenje na ovu sednicu uzrokovano sastankom kod premijera, gde smo imali sastanak sa predstavnicima JAT-a, JAT-ovih sindikata, rukovodstva i čitave ekipe iz JAT-a.
Dakle, verovatno i sami znate i čitate po novinama da su u našoj nacionalnoj kompaniji JAT veliki problemi, da su pravljeni, kako sami danas kažu u razgovoru predstavnici njihovih sindikata, poslednjih deset, petnaest, dvadeset godina govore o procesu pravljenja problema i da su sada u jednoj izuzetno teškoj situaciji, da je JAT u izuzetno teškoj situaciji kao nacionalna kompanija i da Vlada jednostavno tu situaciju mora preseći. Vlada će tu situaciju preseći ovih dana.
U toj funkciji je bio i ovaj razgovor. Naravno da će javnost biti upoznata kako ćemo tu situaciju preseći, ali prosto dajem i vama kao poslanicima informaciju, jer mislim da je to veoma značajna stvar za državu Srbiju, u kakvom je stanju JAT, i mnoge stvari se prelamaju, o kojima ste vi danas ovde govorili.
Pre mene kolega je govorio o opštim uslovima koji treba da budu ispunjeni da bismo došli do zelene grane. Treba nam više rada, više preduzeća, više aktivnosti, ali je problem što npr. u JAT-u obaveze koje ima JAT su višestruko veće od potraživanja koja ima JAT i u svakoj zdravoj ekonomiji, nekoj normalnoj ekonomiji, tamo bi odavno bio uveden stečaj i neke bi se stvari sređivale.
Ali, dobro, kod nas uopšte nije normalna situacija, pa onda tražimo stalno neka prelazna rešenja, nešto sečemo, krpimo, ali tako je za sada.
Međutim, siguran sam da će Vlada Republike Srbije ove godine odlučnije nego sve vlade do sada ući konačno u ozbiljno restrukturiranje javnih preduzeća, pre svega ovih osam velikih, i da ćemo jednu od bolesnih tačaka srpske privrede i srpskog društva u ovoj i narednoj godini zatvoriti, i da bar tu neće biti bolesti, da odatle neće dolaziti visoka temperatura za celu srpsku privredu.
Dakle, to je bio razlog mog današnjeg kašnjenja na sednicu Skupštine. Jednostavno sam hteo da vas sa tim upoznam, da je to bio razlog.
Sada bih se osvrnuo na nekoliko pitanja koja su bila danas pre svega predmet rasprave. Jedno od tih pitanja, izraženo kroz amandmane koji su stavljeni, jeste pitanje bolovanja, i to iz dva ugla je ovde danas otvoreno to pitanje.
Jedan ugao je bio zahtev koji se postavlja u zakonu o obavezi pribavljanja potvrde i toga da lekar navede koliko pretpostavlja da će taj biti odsutan, i drugi ugao pitanje visine naknade u toku bolovanja.
To su bila dva ugla u odnosu na bolovanje. Mislim da je vrlo potrebno da se svi suočimo sa jednim krupnim problemom u Srbiji, a to je problem bolovanja u Srbiji, problem zloupotrebe bolovanja u Srbiji, problem koji smo svi mi zajedno nasledili iz jednog neefikasnog sistema, a svi to znamo ovde koji sedimo u ovoj sali da se i tada moglo i danas može otići na bolovanje kad god hoćeš i da nijedan lekar u Srbiji, sem možda neki pojedinačni slučaj, nikada nije bio odgovoran za to što je davao ljudima da idu na bolovanje, iako su hvala bogu bili zdravi.
Ili je Srbija i srpski narod najbolesniji narod u vasioni ili mi mnogo varamo. Nešto od ta dva ima. Dakle, da navedem jedan primer. Umesto što filozofiramo i iznosimo neku posebnu brigu oko svega toga, naime ovo sada malo kada evo dođoše ovi neki investitori spolja se pojaviše začude, neki ovi veći, mogli smo da počnemo da se upoređujemo.
Sada, zaista, ili je srpski narod izuzetno bolestan narod, zato što na primer u jednoj od većih naših kompanija, ovi koji su došli spolja i seli tamo u taj menadžment, iz inostranstva, a sticajem okolnosti imaju iste ili slične kompanije u nekim drugim okolnim zemljama, znači, ne na Farskim ostrvima, tu oko nas negde, i onda ljudi ne mogu da veruju, gledaju ljude mesec, dva, godinu dana, dve godine i pitaju - šta je ovo sa vama, šta je sa ovim narodom, jer oni imaju u svom ogranku svoje kompanije prosečno odsustvo sa posla po osnovu bolovanja između 17% i 20%, a u tim nekim okolnim zemljama taj procenat je od 6% do 8%.
Oni se pitaju - ljudi, o čemu se zapravo ovde radi. Znači, hoću da kažem da se svi zajedno ovde ne pretvaramo i ne pravimo na određen način da ne znamo o čemu se radi. Ono što mi hoćemo i što treba da bude urađeno, to je da stvorimo takav sistem u kome će na bolovanje ići stvarno bolesni. To je suština, a ne da se na bolovanje ide kako se ide. Znamo kada je sezonski poljoprivredni posao. Odmah u preduzećima, nemojte da se svi pravimo naivni, odjedanput su masovno bolesni ljudi.
Dakle, uopšte ta priča iz tog ugla nije dobra - kao, mi ćemo da štitimo ljude ako tamo nešto oko bolovanja ostavimo im mogućnost da oni i dalje mute i muvaju, mi ćemo kobajagi da ih štitimo. Ne štitimo ih mi, mi tako radimo direktno protiv njih svih i protiv svih nas, jer jednostavno sa takvim procentom odlaska na bolovanje, i to naravno iz razloga o kojima govorim, stvara se ukupno jako loša situacija u oblasti radne discipline i odnosa prema radu, a onda svi ukupno imamo ogromnu štetu.
Onda govorimo o produktivnosti. Jedan od kolega je govorio o produktivnosti. Jednom prilikom ovde sam rekao, pre nekoliko dana kada smo o ovome govorili, da smo mi 1989. i 1990. imali produktivnost 20%, od evropske petinu, to je egzaktan podatak. Kakvu li produktivnost danas ima Srbija?
Zamislimo situaciju, svi je znamo, u preduzećima, sada su sezonski poljoprivredni radovi, idemo, moramo da radimo, odoše na bolovanje. Sada je ovo, sada je ono, i u takvoj situaciji izražavati ovu vrstu brige, kao, zato što eto zaboga treba potvrda, pa u potvrdi da lekar ima pretpostavku koliko će biti odsutan. To je po mom mišljenju nešto što je direktno upereno protiv svih radnika Srbije i svih građana Srbije, jer hoće da održi sistem propadanja Srbije. O tome se ovde zapravo radi i mislim da je to nešto što je jasno svakom normalnom građaninu Srbije.
Drugi ugao koji je ovde iznet oko visine naknade i cela priča oko visine naknade ovde, i odnos bruto i neto koji je ovde bio prisutan. Mogu potpuno razumeti da neko prosto ima slabost određenu prema neto sistemu isplate zarada, to mogu potpuno da razumem, ali to je nekakav lični odnos. Mi smo 2001. godine, a podsetio bih da je čak i pre 2001. godine bilo formalnog uvođenja bruto zarade, čak 1992. godine je trebalo da se uvede bruto zarada, pa se uvela formalno, nikada nije zaživela 1992, pa smo 10 godina kasnije uveli bruto zaradu.
Ne uvodi se bruto zarada zato što je to nekome ne znam koliko stalo, nego iz dva jednostavna razloga, što ceo normalan svet poznaje bruto zaradu. Da li hoćemo da budemo nenormalni deo, nema problema. Pošto nećemo da budemo nenormalni većinom u Srbiji, onda imamo bruto zaradu.
Ali, koja je funkcija bruto zarade. Vrlo važna, a to je da kako budemo reformisali penzioni i zdravstveni sistem sve više će zapravo bruto zarada dobijati svoj puni smisao, jer, kao što dobro znate, kod onog dela izvan neto, gde je obaveza poslodavca, gde je obaveza zaposlenog da plaća doprinose, kod nas je to još uvek tehnički posao. Zašto? Zato što nismo reformisali penzioni i zdravstveni sistem.
Sada na tome radimo, Vlada Republike Srbije je oformila savet za reformu penzionog sistema. On će biti reformisan u prvom periodu, prvi i treći stub će biti uvedeni, ne i drugi stub, i već tada kada budete uskoro imali u Skupštini ovde zakon o dobrovoljnom penzionom osiguranju, imaćete ovog proleća, u celini ćete ili svi ćemo razumeti zašto je, pored ostalog, bitan prelazak na bruto zaradu. Prosto da razumemo.
Sada samo jedna napomena. Svi ovi ovde predračuni koji su rađeni, kada se prešlo sa neto na bruto, ovde je navedeno u odgovorima da je tada u momentu prelaska izračunato da bude isti nominalni iznos kod ovih raznih naknada.
Znači, nije niko oštećen tada kada se prešlo sa neto na bruto. Mislim da nije u tom pogledu korektno, nije korektno u odnosu na radnike, ne u odnosu na Vladu, ne u odnosu na mene, u odnosu na radnike u Srbiji, kada se samo navodi kao predlog - hajdemo da povećamo naknadu. Mi smo onda dobri za radnike.
Dve stvari u vezi toga želim da kažem. Prvo, te naknade koje se dobijaju, one su svojevremeno kada su uvedene bile uvedene ne tako što se neko zamislio, pa smislio, nego što je to nešto što je bilo dugo vremena prisutno u praksi, još 90-ih godina i pre toga. To su prosto neki odnosi koji su bili prisutni tada u privredi i tako su definisane naknade. Šta je posle urađeno, samo je preračunato. Dakle, ako povećavamo naknade, možemo imati kontraefekat.
Povećavamo naknade, a u stvari radimo protiv interesa radništva, jer povećavanjem visine naknade određene mi u stvari teramo poslodavca da izbegava i takvo radno angažovanje i takvu vrstu odnosa prema radniku. Znači, treba naći meru.
Ono što sam rekao kada sam prvi dan izašao ovde - znam da se može svideti narodu kada se kaže - ne 60, hoću 580%, ali je poenta u tome da budemo odgovorni i kada nešto predlažemo da imamo meru, da to ne bude na štetu tih za koje se mi navodno ovde borimo.
Jedan primer u vezi toga da navedem. Ovde je sada često govoreno, promenjena je osnovica, tu se pojavljuju problemi. O čemu se radi? Mi smo na kraju intervenisali u konačnom tekstu zakona, videli ste, pa smo uveli kao osnovicu iz poslednja tri meseca prosečnu zaradu.
Zašto smo to uveli? Zato da bi bilo jasno šta je osnovica. Vi znate koja je bila formulacija i nemojte sada oko toga da gubimo vreme. Kaže, u tom mesecu kao da je radio. Šta je to značilo, kao da je radio, jer vi vrlo dobro znate u praksi šta je to sve bilo i koji su bili problemi. Kada hoćemo sistem da napravimo i kada hoćemo jasnim da ga učinimo, to je onda odjedanput problem i onda se vraćamo na neka stara rešenja koja jesu bila problem.
Što se tiče još jedne teme koja je bila posebno prisutna, zato što zvuči lepo kada se priča, porodiljsko odsustvo, mi imamo belu kugu, zaboga, mi treba sada zakonom o radu da damo doprinos da srpski narod ne nestane za 30, 40, ili 50 godina.
Naravno da treba da damo doprinos, naravno da treba nešto da uradimo, ali ne treba da se bavimo tim problemom na ovaj način na koji se danas ovde bavimo. Zašto to kažem?
Ono što Vlada Republike Srbije radi jeste u više tačaka, više segmenata, pravi sistemske uslove da bi gledano perspektivno sprečili da srpski narod nestane. Kako bi se to ostvarilo, počevši od Zakona o finansijskoj podršci porodici, a čije izmene smo pripremili, da bi tamo više obezbedili iznose za određena prava preko drugih aktivnosti koje radimo, onda je to suviše ozbiljna stvar za jeftine poene.
Jednu stvar je rekao, razmislite dobro kada o tome govorite. Naime, kada je u pitanju porodiljsko odsustvo, te dve godine i o čemu je ovde priča, zašto smo od toga odustali.
Ne zato što se nekome sviđa ili ne, što je ovde neko manje patriota ili Srbin od nekoga od vas, nego zato što u periodu 1996/2001. godina, kada je to pravo bila u Zakonu o onim radnim odnosima, onaj zakon, što je tada došlo u stvari do ozbiljnog pada rađanja. Znači, nikakav pozitivan efekat nije proizvelo to rešenje.
Ako hoćemo mi da ga ponavljamo, i da budemo simpatični i dobri svima, mi smo se dosetili, jer stvarno hoćemo nešto ozbiljno da uradimo, a ne na ovaj način da se tim stvarima bavimo.
Hteo bih da naglasim jednu stvar vezano za to, ovde govorimo, o celom ovom kontekstu i oko ovih procenata, prekovremeni rad i sve ostalo, znači, da se potpuno razume i još jednom da naglasim, sve kada je preračunato bilo je identično neto na bruto. Nijedan dinar nije bilo manje kada je to definisano i zato nemojte da se igramo procentima koji su dosta u tom pogledu neozbiljni.
Ovde je još jedna stvar pomenuta, malo šira, pa to moram da prokomentarišem. Naime, rečeno je u jednom trenutku da su neki privatnici kupili 3/4 srpske privrede. Nažalost, nisu. Kamo sreće, gospodo narodni poslanici, da je u Srbiji do ovog trenutka od strane nekih privatnika kupljeno 3/4 srpske privrede. Nažalost, daleko smo od tog procenta, vrlo daleko.
Problem Srbije biće i jeste što se nije našlo onih koji bi bili zainteresovani da kupe 3/4 srpske privrede. Zato što ono što je ostalo od srpske privrede, posle kupovine najboljeg dela u prethodnom periodu, jeste nešto što, nažalost, niko neće da kupi ili vrlo malo njih hoće da kupe, ili hoće da kupe za jedan dinar ta preduzeća.
Nemojmo davati, takođe, za ovom govornicom izjave tipa kupljeno je 3/4 srpske privrede. Daj bože da je tako, ali tako nije, i kamo sreće da se to dogodi, i to nije ništa negativno, nego to je spas za srpsku privredu. Idite u bilo koje preduzeće i razgovarajte sa običnim radnicima van politike i videćete šta oni misle.
Samo još jedna stvar, obaveštenje, prosečna neto zarada za decembar, prosto kao informacija, bila je 17.346 dinara, prosečna decembarska, statistički podatak. Minimalna potrošačka korpa, minimalna, ona tužna, ali merimo za sada prema tome, jeste 12.640 dinara. Ona ozbiljna, prava potrošačka korpa, kako je ja zovem, ne minimalna, jeste 20.745 dinara.
Nadam se, 2005. godina ako bude dobra privredno kao 2004. godina, pa ćemo krajem ove godine, kada se ovako nađemo, konstatovati bar da je prosečna zarada u nivou ove normalne potrošačke korpe. Biće to ogromna stvar za Srbiju, ogroman napredak upravo za radništvo Srbije.
Ova vlada radi upravo na tome, a 2004. godine smo ostvarili ono što smo ostvarili.
Godine 2005. samo iste rezultate ako ponovimo, a ponovićemo ako bog da sreće i zdravlja, krajem godine imaćemo izjednačenu prosečnu zaradu sa prosečnom pravom korpom. To će početi da liči na normalan život. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče. Poštovane kolege, na kraju ovog radnog dana hteo bih nekoliko stvari da kažem, za koje mislim da su bitne.
Prvo, da razjasnimo šta piše u zakonu sad, šta piše u novom tekstu, pošto se neki put pobrka, pa se ne pročita. Najbolji primer je ova priča oko cene prevoza koja je bila prisutna, gde se kaže da rešenje o tome da se zakonom utvrdi najmanje 50% cene prevozne karte nije dobro, da treba 100% ili ne znam koliko.
Dve su stvari bitne. U sadašnjem zakonu ne stoji nikakva veličina. Kaže se samo da se troškovi prevoza utvrđuju opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
Može biti i 10% i 5%. Ono što smo mi uradili, imajući u vidu celinu srpske privrede, rekli smo da svaki poslodavac mora platiti najmanje troškove u visini 50% cene prevoza. To da li će biti 60, 80, 100 ili 150% jeste stvar koja zavisi od toga kako će sindikati i zaposleni kroz kolektivne ugovore i odnos sa poslodavcem dalje uređivati odnose.
Ono što je ovde prisutan nesporazum, zbog građana Srbije moram reći, ovde se ne razume elementarna stvar kod većine primedbi koje se iznose. Želi se da se sve uredi zakonom.
Potpuno se zaboravlja da u tržišnim uslovima privređivanja zakonima se uređuje, s jedne strane, minimum prava, minimum odnosa, a sa druge strane okvir u kojem se sve odbija.
Jednostavno, onima koji stavljaju primedbu te vrste smeta reč "može". Oni su navikli na reč "mora".
Čitava razlika između ove koncepcije Vladinog predloga zakona i ove druge koja se pominje jeste što je tamo svest koja zahteva da sve bude uređeno na principu "mora", da ima deo koji treba urediti na principu "mora" u zakonu, a mi ostavljamo deo prostora, slobode, da se socijalni partneri i socijalni subjekti dogovaraju u uslovima privređivanja.
U tom pogledu zaista su to dve nepomirljive koncepcije. Jedna naša Vladina, evropska koncepcija, i jedna koncepcija iz prošlosti, u koju se, siguran sam, bez obzira na sve napore, nikada nećemo vratiti.
Zaista je nepremostiv koncepcijski razlaz između Vladinog predloga i ove kritike koja se čuje, gde je to možda još jasnije, najjasnije, a rekao bih i najpogubnije.
Dok raspravljamo o tome - može ili mora, to može ličiti na akademsku diskusiju, ali onda dolazimo na opasan teren neodgovornosti.
To je ono što smo danas slušali ceo dan - predlog je da treba određene naknade predviđene u zakonu povećati. Brižni su bili prisutni ljudi - sa 60 na 80, sa 70 na 90 itd.
Zašto je to opasno i zašto će svakako ova većina u Skupštini sprečiti tako nešto?
Zato što se potpuno neodgovorno licitiranjem određenih iznosa ozbiljno povećavaju troškovi proizvodnje i poslodavaca, što se na najozbiljniji način takvom jednom politikom ugrožava ili bitno onemogućava investiranje u srpsku privredu.
Onaj ko to radi, radi najdirektnije protiv interesa i svih zaposlenih u Srbiji, a još više možda protiv interesa nezaposlenih u Srbiji.
Onaj ko otežava investiranje u srpsku privredu, najdirektnije radi protiv interesa srpske države i građana Srbije.
Zaista tu postoji jedan apsolutno nepremostiv jaz između politike koju vodi Vlada Republike Srbije i politike koja se može razumeti iz dobrog dela amandmana koje smo danas ovde čuli.
Sa jedne strane imamo odgovornu politiku, gde merimo koliki trošak može da se podnese, koliki trošak neće sprečavati investiranje u Srbiju, koliki trošak neće zatvoriti budućnost za Srbiju, a sa druge strane imamo neodgovorno licitiranje brojevima, koje nikoga i ni na šta ne obavezuju.
Jedina posledica toga, kada bi se dogodilo čudo, pa da ta koncepcija eventualno jednog dana u Srbiji promeni odnos u ovoj sferi, bilo bi da se Srbija zatvori za investiranje, a onda bih pitao one koji su danas ovde pričali o interesima zaposlenih i radništva, šta bi zapravo bilo sa radništvom Srbije kad bi se u Srbiji zaustavilo i blokiralo investiranje.
To jeste suštinska, principijelna razlika, i na svakoj tački ovog zakona, kad se radi o naknadama, vidi se ta razlika, vidi se da tu ne možemo da napravimo nikakav sporazum oko toga, tu nema srednjeg rešenja.
Ili ćemo otvoriti vrata za budućnost Srbije odgovornom politikom i odgovornim zakonskim rešenjima, ili ćemo zbog tzv. dopadanja građanima na trenutak, da večeras neko ko gleda i nije informisan kaže - vidi, vidi kako brinu o meni, hoće da dobijemo više.
To što je više danas, sutra je višestruko manje i to traje 15, 20 ili više godina.
Siguran sam da ova većina u Skupštini Srbiji zna o čemu se radi i da ovi demagoški pokušaji neće sigurno uspeti. Ovde je interesantno označena još jedna tema vezana za zakon o radu, a povezano je sa tim - reforme penzionog sistema.
Uskoro će ovde Skupština Srbije imati predlog reforme penzionog sistema Srbije, koji će omogućiti da ubuduće u Srbiji ljudi dobijaju penzije ne iz budžeta, nego iz onoga što su oni izdvajali, ne kao socijalu, nego kao ono što su izdvajali za budućnost.
I to je ta veza koja povezuje politiku Vlade Republike Srbije, koja je u potpunosti i odgovorna, i koja je snažna, socijalna politika, istovremeno i snažna politika, i evropski orijentisana, koja prihvata u tom pogledu sve one vrednosti koje mi treba da unesemo u Srbiju. Ne zato što su to evropske vrednosti, nego što su dobre, što su kvalitetne. Sve što smo u zakonu o radu predvideli kao nova rešenja, pa to su evropska iskustva i sva su dobra za radništvo Srbije. Kamo sreće da možemo još takvih iskustava ovde da unesemo.
Dakle, očekujem da će u nastavku rasprave i oni koji predlažu amandmane biti odgovorniji, da će prestati sa licitiranjem, i dajte ljudi malo da budemo ozbiljniji. Teška je situacija. Nemojte da se igrate zbog jeftinih političkih poena, da držite i dalje ili da pokušavate da držite deo građana Srbije u zabludi, a da oni budu najveće žrtve te zablude u kojoj ih vi držite. Hvala.

Hteo bih nekoliko komentara da dam u vezi jutrošnje rasprave povodom amandmana, mislim da je potrebno da bi se neke stvari razjasnile.
Kada se radi o amandmanu i kada govorimo o probnom radu koji je bio ovde predmet rasprave, želim da ukažem na činjenicu da je zaista promenjen njegov karakter u odnosu na prošla vremena i tu je potpuno u pravu onaj ko je na to ukazao. Naravno da sa promenom u sistemu moraju da se promene instituti, da se usklade sa tim. Mislim da se u tome svi slažemo. Nekada je imao probni rad, pa svoj karakter, pa komisije, pa sve ostalo.
U promenjenim okolnostima, kad ne bi mi promenili institute, pravili bismo grešku. Dakle, u promenjenom sistemu koji gradimo, mislim da ga uspešno gradimo i siguran sam da ćemo ga izgraditi i u tom smislu promeniti lik Srbije, probni rad je jedna mogućnost da poslodavac i zaposleni u ugovoru o radu, ako se dogovore da se unutra unese probni rad, jer to može biti i interes poslodavca, kažu (poslodavac) – hoću tebe da primim, ali hoću da te proverim određeni vremenski period, da li prihvataš pod tim uslovima da radiš; (zaposleni) - prihvatam; potpišu ugovor o radu i tamo piše koliko meseci.
Dakle, potpuno promenjen karakter radnog odnosa menja sve druge stvari i to je delimično stvar koja izaziva izvesne zabune. Mi smo ovde rekli - najduže do šest meseci. Koliko će se oni dogovoriti, to je stvar te dve strane. Naravno, kada je u pitanju probni rad, nijednom odredbom ne kažemo, niti možemo da kažemo da će u toku probnog rada taj neko imati manju platu ili nešto manje nego što bi imao da nema probnog rada. Nigde to nismo rekli i to nije stvar koju treba da kažemo.
Normalno je da će imati odgovarajuću, istu platu, ali to je stvar ugovora o radu, gde će dogovoriti sve te elemente. Upućujem još jednom, ne samo zbog poslanika, nego i zbog građana Srbije, da je radni odnos u Srbiji definitivno promenio svoj karakter. Mi se teško na to navikavamo, on je postao ugovorni odnos i to je ono što je važno, s tim da država kroz zakonodavstvo uređuje određena pravila igre zbog onih koji su slabiji u tome, a to su oni koji traže posao. Zato država kroz zakone pre svega štiti njihovu poziciju, a poslodavci, ako poštuju zakone, imaju slobodu ugovaranja sa ljudima koji treba kod njih da rade.
Taj potpuno promenjeni karakter radnog odnosa je uzrokovao kao neminovnu stvar i promenu karaktera probnog rada. Mi i dalje imamo pripravnički u zakonu na drugom mestu, malopre je to bilo pobrkano, imamo pripravnički rad i on ima drugi karakter.
Probni rad je nešto drugo i u tom smislu je to potpuno jasno objašnjenje, i mislim da nema razloga da menjamo rešenje iz zakona, niti ima ikakve logike za tako nešto.
Moram jednu stvar reći - ovde je na neki način više puta rečena primedba da Vlada nije prihvatila amandmane koji idu za poboljšanje teksta zakona. Moram reći još jednom da smo prihvatili sve one amandmane za koje mi ocenjujemo da donose poboljšanje u zakonu, pošto je najveći broj govornika iz jedne političke organizacije, tu smo prihvatili tri amandmana SRS, za koje mislim da su od ta tri dva vrlo značajna i dobra. To je bila naša ocena.
Sledeće što je važno, kada govorimo o radnom odnosu na određeno vreme, sami podnosioci amandmana su govorili o rizicima. Mi moramo neki put da rizikujemo. Dakle, radi se o stvaranju određenih fleksibilnih oblika radnog angažovanja. Da li je bolje, ukoliko jedan poslodavac u jednom mestu u Srbiji ima interes i hoće da zaposli na određeno vreme 100 ljudi tri godine da rade, ili je bolje da mu mi ovde ograničimo sezonski rad, da oni mogu najviše godinu dana da rade, a on hoće da ih zaposli na tri godine.
To je takođe jedna stvar koju moramo da prihvatimo, bolje ranije nego kasnije, da su fleksibilni oblici rada u interesu radnika i u interesa povećavanja zapošljavanja u Srbiji. Vrlo često čujemo da je problem nezaposlenost. Naravno, najveći društveni problem Srbije je nezaposlenost. Ali mi se borimo da se ona smanji.
Jedan od mehanizama jeste i definisanje fleksibilnih oblika radnog odnosa, kako bi stvorili optimalne uslove da poslodavci zapošljavaju ljude, i radni odnos na određeno vreme do tri godine jeste jedna od fleksibilnih formi. Kad ne bismo to imali, bili bismo direktno protiv radnika i direktno protiv nezaposlenih. Dakle, ovim predlogom Vlada u potpunosti izlazi u susret, ide u tom pravcu.
Još jedna sitna stvar i jedna krupna. Sitna stvar - poslednja dva amandmana koja smo imali ovde na raspravi su jezički. Moram reći da smo povodom oba ta amandmana obavili konsultacije sa republičkim zakonodavstvom i lektorima, i njihov je stav, sugestija i mišljenje da su ova rešenja koja su u zakonu bolja pravno-tehnički i jezički od ova dva amandmana. To je odgovor, da znate o čemu se radi. Ne mislim da je to krupno pitanje, ali prosto da znate da se uvek konsultujemo kad su te stvari sa onima koji su plaćeni da to znaju.
Još jedna napomena, pošto je ovde komentarisano, naravno da nije prvi i osnovni razlog donošenja ili predlaganja ovog zakona usklađivanje sa evropskim, radnim i socijalnim standardima, naravno da nije. Jeste jedan od dva ključna i jeste drugo bitno, da radništvo Srbije i radnici u Srbiji imaju budućnost samo ukoliko ova Srbija postane deo evropskih integracija i članica Evropske unije. Imaju dobru budućnost.
Ima i druga budućnost, loša budućnost. Ako Srbija ne bude tamo, da ostanemo slepo crevo Evrope i onda će to biti jako loša budućnost za sve radnike Srbije. Mislim da je i to bilo važno ovde reći.

Imam potrebu da objasnim, pošto se raspravlja o čl. 6. i 7. i pojmu "demokratska" u ovom kontekstu. Dve stvari. Kada je u pitanju Privredna komora Srbije, ona ne može biti u funkciji socijalnog dijaloga, jednostavno zbog ove reči "dobrovoljno". Juče sam objašnjavao da u socijalnom dijalogu mogu učestvovati samo udruženja poslodavaca koja su nastala na principu dobrovoljnosti. Pošto Privredna komora Srbije nije nastala i ne postoji na tom principu, ona samim tim ne može ni učestvovati u socijalnom dijalogu, što znači da se ovo uopšte na nju ne odnosi. Prosto da to sklonimo u stranu da bude jasno.
Što se tiče samog korišćenja termina "demokratski", njegova svrha i funkcija, kratko da objasnim. Ima dve. Znači, osnovna je stvar postavljanje uslova da ta organizacija bude dobrovoljna, kako ovde kaže, i da bude demokratska. Izraz znači sledeće: da njeno funkcionisanje unutrašnje bude na demokratskim principima.
Koji su to demokratski principi? To su neki opšti standardi i ovde su kolege iz Radikalne stranke deo toga pominjali. Na primer, pravo da svaki član bira i da bude biran, da se odlučuje na demokratskim principima, većinom i slično tome.
Znači, ovde se pojam "demokratski" odnosi na unutrašnje odnose u tim organizacijama, i u sindikatima i udruženjima poslodavaca. To je prosto zahtev države da te organizacije funkcionišu na demokratskim principima.
Zašto je to važno? Zato što ako gledate celinu zakona, da bi neko udruženje bilo reprezentativno i da bi time ušlo u suštini u funkciju države, celog sistema, država postavlja uslove. Jedno je onaj broj tamo što imamo, a drugi uslovi su da bude na principu dobrovoljnosti, da su unutrašnji odnosi zasnovani na demokratskim procedurama.
Prosto to su javni zahtevi od strane države i u tom smislu je upotrebljena reč "demokratska" i ona je potpuno na mestu, jer to je prosto zahtev države da unutrašnji odnosi moraju biti na demokratskim principima. Imao sam potrebu da to objasnim.
Još jedna samo napomena. Pošto je pomenuto u određenom kontekstu određeno udruženje poslodavaca, ne ulazeći u elaboraciju određenih razmišljanja, do ovog trenutka svojstvo reprezentativnosti, kada su u pitanju udruženja poslodavaca, stekla je samo Unija poslodavaca Srbije. Informacija za vas, nijedno do danas drugo udruženje nije steklo svojstvo reprezentativnosti.

Samo jedna rečenica, istine radi. Dakle, reprezentativnost nije utvrđivana u prostorijama ministarstva ni u jednom trenutku. Trebalo bi da znate da je reprezentativnost utvrđivana u prostorijama sindikata, jednog, drugog, trećeg. Prema tome, zamolio bih da poštujemo činjenice i ništa više. Hvala.

Ovde je bilo nekoliko stvari rečeno, za koje mislim da zaslužuju komentar, da bi se razjasnile.
Počeću od kraja, pošto je to najsvežije u sećanju.
Znači, rečeno je malopre kada je diskutovano o amandmanu oko opšteg zdravstvenog stanja i tom prilikom je stavljena primedba da to znači da se ni za maloletna lica njihovo zdravstveno stanje ne utvrđuje itd.
Dve stvari želim da kažem. Prvo, da je ovim zakonom u članu 25, i mislim da je dobro inače, to sam i ranije sugerisao kada se neki amandman stavlja i kada se o nečemu diskutuje, da se pogleda ceo zakon, pa da se onda da neka primedba, jer tako ima smisla.
Naime, član 25. istog Predloga zakona definiše, kada su u pitanju maloletna lica, obavezu utvrđivanja zdravstvene sposobnosti i stanja, tako da ta vrsta primedbe ne stoji na sam tekst zakona.
Što se tiče ovog drugog dela, dakle, kada su u pitanju lica od 18 godina i starija od 18 godina, zaista je to tako, ali ne zato što je to tako navedeno ovde, piše možda MOR ili neko, nego jednostavno, ovo je odredba koja je u potpunosti logična i ona je u interesu zaposlenog, ali isto tako ne remeti poziciju poslodavca, jer on ako predvidi određene zdravstvene uslove, može zahtevati proveru zdravstvene sposobnosti.
Znači, ovde bi se inače radilo generalno, čak bi bilo i nepotrebnog maltretiranja, traženja papira o opštoj zdravstvenoj sposobnosti. Potpuno je drugi kontekst. Dakle, ta vrsta primedbi jednostavno nije u redu.
Kada se radi o ovom drugom što je najviše zbunilo narodne poslanike, i potpuno je razumljivo da je zbunilo, jer je nov pristup, to je oko tereta dokazivanja, ovo što je izazvalo kontraverze. Teret dokazivanja je, znači, na tuženom, a u ovom smislu na poslodavcu, kada je u pitanju oko diskriminacije. Nekoliko stvari je ovde bitno.
Prvo, teret dokazivanja, kada je u pitanju diskriminacija, jeste na tuženom i to je tako u svim zemljama gde se ove odredbe primenjuju. Dakle, radi se, s jedne strane, o direktivi koja je ovde navedena i u svim zemljama teret dokazivanja je na tuženom. Ukoliko hoćemo da budemo jedinstveni, mimo svih drugih, možemo i drugačije odlučiti, ali jednostavno mislim da ta stvar nije dobra.
Dakle, radi se o jednoj specifičnoj stvari. Kada je u pitanju diskriminacija zaposlenih po bilo kom osnovu, pa i ovom o kome se ovde govori, onda je logično, prvo, što zaposleni kada tako nešto prijavi, on treba da učini tu stvari i to ponašanje verovatnim, i on će izneti određene činjenice koje ukazuju da postoji tako nešto. Logično je da onda teret dokazivanja, da se poštuje jednakost, da nema diskriminacije, jeste na onome koji je ustvari najodgovorniji da nema diskriminacije po bilo kom osnovu, a to je zapravo poslodavac.
Ovde se ne razume ta fina razlika kada se dovodi u pitanje potreba da je teret dokazivanja na poslodavcu, a ne na zaposlenom. Prosto bih zamolio narodne poslanike da razumeju da tu postoji ta razlika i da jednostavnu tu stvar prihvate.
Sledeće što je ovde rečeno, jedna kao sitna stvar, ali hoću da ukažem na potrebu kada se stavljaju amandmani i kada se razgovara o jednoj važnoj stvari, kao što je zakon o radu, zamolio bih da se uvek ceo tekst pročita. Kada nešto istrgnemo, možemo sve dokazati.
Hoću da ukažem na ovu jednu relativnu malu stvar, nije previše bitna, ali mehanizam koji ne treba da držimo, a to je u pitanju amandman, gde se traži da se reč "zahtevi" promeni rečju "uslovi", o čemu smo dosta slušali.
Ukazao bih narodnim poslanicima, a naravno i građanima Srbije, o čemu se radi. Potpuno jasno se u tom članu kaže da zahtevi moraju biti u vezi sa ispunjavanjem ugovorenih i drugih radnih obaveza.
Znači, očigledno je da je to nešto što mora biti ugovor o radu, da su to obaveze vezane za radni odnos i radne obaveze, a ne obaveze vezane za ono što je rečeno ovde kao primer.
Da su narodni poslanici koji su stavili ovaj amandman pročitali celu rečenicu, mislim da bi onda bila drugačija diskusija i prosto bih pozvao, koliko je to moguće, da kada se stavljaju amandmani da se celina pročita i da se ceo zakon pročita. Uštedeli bi s jedne strane vreme, da ne gubimo na manje bitnim stvarima, a da možda neke suštinske stvari iz ovog zakona raspravimo ovde, iznesemo argumentaciju.
Hoću da navedem jedan primer koji se ponavlja, takođe zbog građana Srbije. To je pitanje ličnog integriteta, koje je pomenuto. Kada smo juče razgovarali takođe o ovim stvarima rečeno je da po opštim propisima postoji zaštita itd.
Naravno da postoji, ali naravno da je različita krivično-pravna odgovornost, različita je radno-pravna odgovornost. Kada ne bi tako bilo, onda mi uopšte ne bi trebalo da sankcionišemo krađu u radnom odnosu.
Postoji krivično delo, odgovaraće čovek jednog dana.
Prosto ukazujem na ponavljanje određene argumentacije, gde malo gubimo vreme, i mislim da bi trebalo u tom smislu da malo odgovornije diskutujemo.
Naime, naravno, kada je u pitanju lični integritet, prava čoveka na dostojanstvo, logično je, svi narodni poslanici žele da radniku bude zaštićen njegov lični integritet u radnom odnosu, u odnosu na poslodavca. Ima li nekoga u ovoj sali da je protiv toga? Verujem da nema. Imajte u vidu da su to neke elementarne stvari, da ne bi ponavljali.
Sledeće što sam hteo da pomenem, govoreno je o inspekciji rada. Radi se o jednoj službi koja funkcioniše u okviru ovog ministarstva, ove vlade, i do sada i ubuduće.
Inspekcija rada, koja je sada u fazi promena, reformi, osposobljavanja, da o tome vas ne gnjavim, ali je suština da inspekcija rada u narednom periodu, imajući u vidu i ovaj zakon o bezbednosti koji će biti uskoro na radu ovde, i zakon o inspekciji koji će biti uskoro ovde, da inspekcija rada u skladu sa ovlašćenjima iz zakona o radu, ovome o kome danas razgovaramo, ima izuzetno ozbiljne i velike nadležnosti, veliku mogućnost da utiče i da obezbedi primenu odredaba zakona o radu, odnosno poštovanje.
Mi u Srbiji imamo oko 400 inspektora rada. Može biti neki pristup, hajde da umesto 400 imamo 4.000 ili 40.000. To ne vredi, to hoću vama da kažem i, zbog javnosti Srbije, građanima Srbije. U SAD-u, gde ima 130 miliona zaposlenih, imaju 990 inspektora rada. O čemu se zapravo radi? U normalnim zemljama 99% poslodavaca i građana poštuju zakone. U zemljama u kojima polovina ili više od polovine ne poštuje zakone, nemamo rešenje u tom pravcu. Možemo pored svakog poslodavca staviti po jednog policajca, nećemo rešiti problem.
Ono što mi radimo i što hoćemo da radimo je dvostruko. Jedno je da inspektori rada svoj posao rade kako treba, da raspolažu kaznama od milion dinara, kako je ovim predlogom zakona predviđeno za povredu zakona. Zato oni koji neće podržati ovaj zakon neće da podrže zapravo taj deo, a to je da poslodavac za kršenje zakona ima da plati milion dinara, a ne kao do sada, svako pojedinačno, pa će da razmisli pet puta šta radi. To je jedan deo priče.
Drugi deo priče, istine radi, jeste da mi radimo sa poslodavcima. Jedno od bitnih delovanja ovog ministarstva i ove vlade biće razgovori sa poslodavcima, kao u svakoj normalnoj zemlji, da poštuju zakone. Kada dođemo do toga da se objasnimo i ubedimo da poslodavci poštuju zakone većinom, onda tih 400 inspektora rada biće sasvim dovoljno i jednostavno treba da razumemo taj deo priče.
U vezi toga još jedna stvar. Prema zakonu o radu, u ovom predlogu koji imate ovde, može da se zabrani vršenje delatnosti poslodavcu od strane prekršajnog sudije. Znači, hoću da kažem na osnovu zahteva od inspektora rada postoji mehanizam i zabrane vršenja delatnosti, a to je inače najnepopularnije, jer to pogađa i radnike. Prosto, mora se biti pametan kada se takva odluka donosi. Ali, govorim da taj mehanizam ovde postoji.
Još jedna stvar koja je ovde rečena oko ništavosti ugovora, što smo malo izgubili na priču oko toga. Ono što hoću da vam kažem, naime, predviđanjem da su ne ugovor kao takav, nego pojedine odredbe ugovora o radu ništave, ako to i to, šta mi zapravo radimo? Kada bi ceo ugovor bio ništav, onda bi mi radni odnos ukinuli. Znači, zahtevi su potpuno na pogrešnom putu.
Mi kažemo - pojedine odredbe. Šta su posledice ništavosti? Zašto to stoji tu? Zato što onda te odredbe nema u pravnom dejstvu od momenta nastanka kada je ugovor zaključen. Drugo, zato što to ne zastareva. Kada bismo ovo izbrisali, kao što postoje ovde zahtevi, i ostavili predloge koji su dati, mi bi zapravo time direktno oštetili i udarili na prava zaposlenih.
Takođe bih zamolio da se ove stvari ozbiljno razmotre pre nego što se ovde iznesu, nezavisno od pretpostavljene političke koristi kod građana. Dajte da budemo malo odgovorniji, obazriviji, kada su u pitanju ove stvari koje pogađaju stotine hiljada ili milion, ili dva, ili tri miliona ljudi, koji treba da po ovom zakonu funkcionišu.
Još samo jedna stvar i poslednja, ne spada direktno u zakon. Stalno se ponavlja da sam rekao da će primenom ovog zakona ostati još nekih 300.000 ljudi bez posla. Koristi se jedna formulacija koja je iz dva razloga nekorektna. Prvo, što naravno da nijedan zakon ove vrste, sistemski, sam po sebi niti donosi, niti odnosi. On nešto drugo uređuje.
Da ne bi ljudi bili u zabludi, ali ima jedna druga mnogo važnija stvar i još jednom ću da je ponovim, izgleda da treba svaki put ponoviti. Znači, radna mesta u Srbiji su gubljena i izgubljena u prethodnih 20 i više godina. Ono što mi sada radimo i što svako mora da radi jeste da konstatuje istinu, da bismo mogli da uopšte pomognemo tim ljudima.
Ima drugi pristup, zabijemo glavu u pesak, kao noj. Pričamo priče koje se sviđaju, pa neće biti 300, biće tri miliona. To je ono što mi nećemo više i mislim da ta tema o zapošljavanju, ako je otvorimo posle podne, imaću prilike do kraja da pojasnim o čemu se radi.

Prvo, želim da prokomentarišem ovaj amandman, koji je još uvek aktuelan. Ono što sam hteo da kažem i dalje želim da kažem, svakako nije bilo da omalovažim bilo kog poslanika. To mi nije ni na kraj pameti.
Ono što sam ja hteo da kažem i dalje hoću da kažem da je moja molba, kada se neki amandman radi, da treba pogledati zakon u celini. To je bila moja molba. Zašto? Odmah konkretno da kažem; znači, nešto je propušteno sa vaše strane.
Ovde se govori o poziciji maloletnih lica od 15 do 18 godina. Zbog građana Srbije, da bi bilo jasno, u članu 25. Predloga zakona, koji je pred vama, u stavu 2. se kaže da lice mlađe od 18 godina života može da zasnuje radni odnos samo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, kojim se utvrđuje da je sposobno za obavljanje poslova.
Znači, u članu 25. stav 2. za njih važi poseban režim, mlađih od 18, starijih od 15 godina. Dakle, ova primedba u tom delu ne stoji kao komentar.
U članu 84. istog predloga zakona je izričito zabranjeno da zaposleni mlađi od 18 godina života radi na poslovima na kojima se obavlja naročito težak fizički rad, rad pod zemljom, pod vodom ili na velikoj visini, koji uključuju izlaganje štetnom zračenju ili sredstvima koja su otrovna, kancerogena, ili ako prouzrokuju nasledna oboljenja, kao i rizik po zdravlje zbog hladnoće, toplote, buke ili vibracije i koji bi, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, mogli štetno i sa povećanim rizikom da utiču na njegovo zdravlje i život, s obzirom na njegove psihofizičke sposobnosti.
Znači, kada se radi o licima starim od 15 do 18 godina, da bi zasnovali radni odnos, postoji poseban režim kojim se zahteva da nadležna zdravstvena ustanova utvrdi da su zdravstveno sposobna da rade. To je jedno. Drugo, izričito se zabranjuje rad na posebno teškim poslovima. Ono što je bila moja ideja kada sam rekao, a i sada ostajem pri tome, da se u tom smislu pogleda celina zakona kada se nešto komentariše.
Drugo što sam hteo da kažem, a vezano je za ono o čemu smo razgovarali pre prekida sednice u 14,00 časova, što je otvoreno kao pitanje oko nezaposlenosti, zaposlenosti i ostalim problemima, ostala je potreba da dam informaciju, pošto je to pitanje otvoreno, pa mislim da sam dužan da dam informaciju.
Znači, prema zvaničnim statističkim podacima, a ne prema onome što ja pričam ili neko drugi, 1991. godine u društvenom sektoru u Srbiji je bilo zaposleno 2.295.438 ljudi; 2000. godine u društvenom sektoru je bilo zaposleno 1.596.505 ljudi. Znači, negde za oko 700.000 ljudi u tom periodu je smanjen broj zaposlenih u društvenom sektoru Srbije. To je ono pominjanje cifara: 800, pet miliona itd. Znači, u periodu 1991-2000. broj zaposlenih u društvenom sektoru smanjen je za 700.000 ljudi. Ovo kažem zbog građana Srbije, a ne zbog ne znam čega drugog.
Drugi bitan podatak koji je ovde važan: 2001. godine godišnji prosek zaposlenih je bio 2.102.000, a 2004. godine je godišnji prosek zaposlenih 2.028.000. Znači, u periodu od 2001. do 2004. godine prosek zaposlenih na godišnjem nivou smanjen je za 80.000. Kako se to dogodilo? Odmah da razjasnimo: tako što je u tzv. društvenom sektoru, gde spada i veliki privatni sektor, smanjen od 2001. do 2004. godine broj zaposlenih od 1.752.000 na 1.551.000. Znači, za oko 200.000 ljudi je smanjen broj zaposlenih za te četiri godine. Ali, na drugoj strani, u individualnom sektoru je zaposleno plus u istom periodu 167.000 ljudi. Pojavljuje se ovaj minus oko 80.000 ljudi u ove četiri godine.
Dakle, problem nezaposlenosti u Srbiji, sa kojim se mi sada nosimo, nastao je u prethodnih dvadesetak godina. To ne vezujem za jednu političku stranku, nego za jedan društveni sistem koji je to morao zakonito proizvesti. Ono što sada mi radimo jeste promena tog sistema, da se ne bi ovo nastavilo.
Vezano za to, ono što mislim da je takođe važno, stopa nezaposlenosti može biti takođe značajan faktor. Stopa je 2001. godine bila 28,7%, a 2004. godine je ta stopa 26% ili 28%, zavisi kako je merite, dok je 1991. godine stopa bila 21%. Znači, u svim parametrima kada je u pitanju zapošljavanje, zaposlenost, nezaposlenost, ono što se dogodilo, drama koja se dogodila, tragedija koja se dogodila u Srbiji, nastala je u periodu 1980-2000. godina, s tim što je najdrastičniji period bio 1990-2000. godina. Jednostavno, to je činjenica. Sada se može svašta pričati, uvijati, ali to je činjenica i to su podaci.
Ono što je takođe važno, suočena sa ovakvim problemima, i ova i svaka druga vlada mora voditi takvu politiku da se u Srbiji zaista uspešno borimo sa najvećim problemom, to je ovaj o kome govorimo. Ovog trenutka je stopa zaposlenosti u Srbiji 58%. Proverite. Ta stopa je veća od stope u Mađarskoj i još u nekim zemljama, manja je od Slovenije i još od nekih drugih zemalja.
Za pitanje otvoreno u 14,00 časova odgovor je u podacima. U narednom periodu, kada govorimo o nezaposlenosti, o zaposlenima, bilo bi dobro da se držimo podataka, da se držimo istine, jer je to jedini način da se uspešno sa ovim borimo. Bio sam dužan da iznesem narodnim poslanicima, ali i građanima Srbije tačne podatke i tačno stanje kada je ovo u pitanju.

Rekao bih par informacija. Ovo što je sada ovaj amandman o kojem govorimo, o prijavi na obavezno socijalno osiguranje i fotokopiji, predviđena je sankcija u zakonu ukoliko se ne dostavi. Rečeno je malopre da nije predviđena sankcija. Znači, predviđena je sankcija u iznosu od 800.000 do milion dinara. Možete pogledati u prekršajnim odredbama. To je što se tog rešenja tiče tako.
Ovde su obuhvaćena sva tri vida obaveznog socijalnog osiguranja. Znate i sami da je ovde usvojen Zakon o socijalnim doprinosima. Kao što znate, takođe, kao generička kategorija u pitanju su tri doprinosa i time praktično pojačavamo kroz ovo borbu protiv rada na crno, i mislimo da će ovo biti mnogo efikasniji način suzbijanja rada na crno od svega što je do sada bilo.
Dakle, kada je u pitanju ova odredba samo može biti korisna i to može biti korisna pre svega onim radnicima koji rade na crno, a njih je prema tim nekim procenama oko 380.000, kao i budućim nekim koji bi možda došli u situaciju da rade na crno. Ovo je jedno od sredstava da smanjimo koliko je god to moguće u Srbiji. Govorio sam o tome, znači jedno od sredstava.
Postoje i druga sredstva, kao što su izmene u poreskom sistemu, smanjivanje opterećenja i niz drugih mera koje treba preduzeti, ali ovo je jedna od kompleksnih mera koje Vlada Republike Srbije preduzima u cilju da se u Srbiji bitno smanji rad na crno, što mislim da može biti samo u opštem interesu.
Ono što mislim takođe da je ovde značajno u do sada razmatranim amandmanima, danas koje smo slušali, ima nekoliko pitanja koja su bila praktično kao bitna otvorena. Čini mi se da je jasno pokazano u ovoj raspravi da tih nekoliko bitnih stvari, znači ne govorim o nebitnim sitnicama, to je ovaj član kada je u pitanju prijava na obavezno socijalno osiguranje i fotokopija, da je on potreban i koristan za Srbiju i za radništvo u Srbiji.
Zatim, ono što je oduzelo dosta rasprave, čini mi se delimično i zato što su to nova rešenja pa nismo navikli, kao ona priča oko zdravstvene sposobnosti opšte, ono što smo razgovarali. Dakle, mi smo tamo potpuno jasno rekli, u skladu sa normalnom praksom u normalnim zemljama, da to nije unapred obaveza radnika da donosi papir o zdravstvenoj sposobnosti, da se pretpostavlja da je on zdrav.
To je nešto što je potpuno u interesu radnika, ali i poslodavaca, da smanjimo formalizam, već naravno da imaju i poslodavac i država pravo da oni, ako utvrde zahtev za neko radno mesto, da će i te kako to biti naravno provereno. To tome uopšte ne smeta i nema veze sa tim.
Ono takođe što je razgovarano oko životnog doba od 15 do 18 godina, mislim da je jasno pokazano da u dva člana tu materiju potpuno regulišemo u interesu tih od 15 do 18 godina, tako da prosto taj amandman takođe ne stoji iz sasvim očiglednog razloga. Dakle, to su prosto neke stvari za koje mi se čini da smo danas u nekom opštem interesu razjasnili, jer ovu raspravu shvatam kao doprinos tome da građani Srbije saznaju šta je u stvari ono što će biti u ovom zakonu, kako će se on primenjivati, šta će se događati.
Vezano za to je i ona materija o kojoj smo govorili kada je u pitanju ništavost ugovora, da je to u najboljem interesu baš tog radništva, a ne oni amandmani koji su davani, jer bi njihovo usvajanje značilo nanošenje štete zapravo radništvu Srbije i prosto mislim da to na neki način danas treba na jasan način sumirati.
Što se tiče neke ukupne ocene zakona koja je danas tu i tamo davana, naravno da ćemo više o tome razgovarati i imati jasniju sliku kada budemo prošli sve amandmane, tako da ne bih danas davao neku kompletnu ocenu.
Samo još jedna sasvim lična napomena, nije vezana za zakon, već je vezana za odnose koji treba da budu u ovoj skupštini, bar po mom uverenju i zbog građana Srbije. Mislim da je nama dosta, prilično dosta ovom narodu, i umoran je od animoziteta, agresije, nasilja. Mislim da smo umorni od toga svi zajedno.
Danas ovde, nažalost, bio je jedan trenutak, jedan slučaj gde je jedan od poslanika otprilike na neki način zahtevao da jedan drugi poslanik, sticajem okolnosti ministar, ali poslanik, treba da napusti salu zbog toga i toga. Moram reći da je to za mene samo tužno i žalosno, i ništa više.
Uvek je žalosno i tužno kada na neki način jedan vid nasilja, makar i verbalno, ostane kao jedini argument. Vi vrlo dobro znate šta se događa kada od sile argumenata pređemo na argument sile.
Mislim da je to dosta ružno, i prosto bih apelovao i pozvao sve poslanike, zbog građana Srbije, da tu praksu isključimo i da zaista pokušamo argumentacijom, jer verujem da svi koji sede u ovoj sali žele najbolje ovoj državi i građanima Srbije.
Može svako od nas biti u zabludi, ali ona samo može biti zabluda, a ne zla namera da se nanese šteta građanima Srbije ili Srbiji. Ako tako shvatamo međusobni odnos i međusobnu raspravu onda ćemo, nadam se, izbeći ovakve ružne, a rekao bih pre svega tužne slike i scene.

Samo da kažem par rečenica, pošto smo čuo malo diskusije ovde. Kada su u pitanju radnici "Trajala", "14. oktobra" i ostalih preduzeća, svakako da sam sa njima razgovarao, razgovaram i razgovaraću, ali ne znam da mogu sa njima mirne savesti razgovarati oni koji su učestvovali u tome da ih dovedu u stanje u kome se danas nalaze. To prepuštam savesti onoga ko to govori, a svako sa sobom mora biti  neki put sam, bar pred ogledalom.
Drugo što sam hteo reći, imam neodoljiv utisak neki put, kada ovde slušam kako se liju suze nad sudbinom radništva u Srbiji, da su to krokodilske suze. Znate li kada krokodil plače - kada jede, kada zgrabi žrtvu i onda je Bog uredio da mu onda idu suze. Na to mi liče mnogi ovde i dalje drže žrtvu u čeljustima, ali plaču nad sudbinom svoje žrtve. Zaista je to jedna vrlo krokodilska scena. Mislim da bi trebali da izbegnemo krokodilske suze u ovoj skupštini.

Hoću da prokomentarišem nekoliko rečenica. Koliko sam razumeo, ovde se, po pravilu, ljudi obraćaju građanima Srbije, a ne poslanicima, pa koristim tu priliku da podsetim građane Srbije o čemu se ovde zapravo radi. Pošto će o samom zakonu o radu biti više razgovora kroz pojedinačne amandmane, a koliko razumem, ovde se ovo koristi uz neku drugu priču, pa mislim da to zaslužuje minimalan komentar.
Ovde se govori o tome da je u poslednjih nekoliko godina u Srbiji nastala nezaposlenost, pokušava to da se dokaže, imputira. To je očigledna neistina. Drugo, ono što smo zatekli kao privredno stanje, stalno se vrti 2000. godina, hajde nju da uzmemo kao presek. Znači, u periodu od 1989. do 2000. godine društveni proizvod se u Srbiji više nego prepolovio, industrijska proizvodnja je pala za dve trećine.
Ne govorim o uzrocima. Govorim o faktičkom stanju. Neću da ulazim u politiku sankcija.
O čemu se radi? Privreda, radna mesta su izgubljena u tom periodu, a to što sada pokušavamo, siguran sam da ćemo uspeti, da obnovimo srpsku privredu i da se u perspektivi otvore radna produktivna mesta, na kojima će ljudi imati plate, o kojima je juče kolega iz Radikalne stranke govorio, pristojne plate.
Mora da ima radno mesto na kome ostvaruje produktivnost da bi imao tu platu, to ova vlada radi i siguran sam svaka druga sledeća demokratska vlada u Srbiji će raditi. Jednostavno, ne možemo da zaboravimo, ne bismo smeli da zaboravimo, kada su i kako u Srbiji izgubljena radna mesta.
A zašto ne bismo smeli da zaboravimo? Ne zbog nekog političkog revanša, nego da se to ne bi nikada više ponovilo. Takva situacija u kojoj će za 10 godina naša država da ode toliko nazad nikada više ne bi smela da se dogodi i onda ne bi bilo više prilike da se neprekidno ponavlja, jer ponovo sam gledao i slušao, moram to reći, krokodilske suze nad sopstvenom žrtvom, koja se i dalje ne ispušta iz čeljusti, ne bi li se nekako ubedila da ostane mirna u tim čeljustima.
Vidite, radništvo Srbije, sa svojim sindikatima, šta god mi o njima mislili, sigurno će, zajedno sa demokratskom vlašću Srbije da nađe najefikasniji način da Srbija, bez tih kočnica koje se stavljaju, uđe u Evropu. Toliko i hvala.

Nažalost, nisam bio prisutan kada je kolega Dačić govorio, ali znam šta je suštinska primedba njihova, odnosno suštinski amandman na koji oni ukazuju. Mi smo u vezi toga obavili određen razgovor i izneo sam argumentaciju zbog čega taj suštinski amandman o kome govori nije prihvatljiv za Vladu. Sada ću pokušati da ponovim tu argumentaciju.
Osnovna stvar, kada je u pitanju neposredna primena kolektivnog ugovora on se ne može neposredno primenjivati, tako što će se reći u zakonu da će se neposredno primenjivati na sve poslodavce koji i nisu članovi udruženja koje zaključuje ugovor. Zašto ne može? Pored ostalog, zato što Konvencija broj 98, koju je ova zamelja ratifikovala i koja je momentom ratifikovanja postala deo unutrašnjeg zakonodavstva, jasno definiše kolektivni ugovor kao akt i, između ostalog, u Konvenciji broj 98 kaže da se kolektivnim ugovorom pored ostalog uređuju međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora.
Znači, potpuno je nemoguće i suprotno toj konvenciji da se odnosi kolektivni ugovor na nekoga koji, pošto nije u udruženju koje zaključuje ugovor, ne može da međusobno uredi odnose sa drugom stranom. Prosto, postoji logička nemogućnost, kontradikcio in adjekto - nemoguće je. Takva jedna odredba ako bi je prihvatili, potpuno razumem ratio i interes o kome se ovde govori, ali ona je potpuno suprotna Konvenciji broj 98 i istovremeno je suprotna logici kolektivnog ugovora. Kolektivni ugovor se odnosi, sama reč "ugovor" kaže, na one koji učestvuju u njegovom zaključivanju. Zakon se odnosi erga omnes, odnosi se na sve. Kada mi donesemo zakon, on se odnosi na sve, i na one koji nisu glasali u ovoj skupštini.
Dakle, suština je u potpuno različitoj prirodi ta dva akta, kolektivnog ugovora i zakona. Ovaj predlog od strane poslaničke grupe SPS-a naravno ima svoj ratio, svoje obrazloženje, svoj rezon, međutim on nije moguć. Problem je što nije moguć. Nigde u zemljama u okruženju, bilo bližem, bilo daljem, ne postoji slično rešenje, po kome se kolektivni ugovor neposredno primenjuje na sve, bez obzira da li su bili ili jesu članovi udruženja poslodavaca, koje je zaključilo kolektivni ugovor.
Bili bismo jedinstveni u Evropi sa takvim rešenjem, ali nije to samo po sebi zlo. Možemo biti jedinstveni ako je nešto dobro, međutim, jednostavno to nije moguće na taj način prihvatiti. Ono o čemu sam govorio i što sam objašnjavao, ono što je moguće, to smo i predvideli u zakonu o radu.
Predvideli smo prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, da se može utvrditi i definisati uz prethodno pribavljeno mišljenje ekonomsko-socijalnog saveta, koji čine reprezentativni sindikati, reprezentativna udruženja poslodavaca i predstavnici Vlade. Oni daju mišljenje, resorno ministarstvo donosi odluku o proširenom dejstvu i to je mehanizam koji svet poznaje.
Dva su razloga zbog čega se inače donosi odluka o proširenom dejstvu, znači i na one koji nisu učestvovali u zaključivanju ugovora. Jedan je razlog da kažem poslodavački, zato što se time sprečava nelojalna konkurencija, da oni poslodavci na koje se ne primenjuje kolektivni ugovor ne bi nižim zaradama smanjili svoje troškove i tako postali konkurentniji u odnosu na poslodavce koji su zaključili ugovor i prema njemu isplaćuju zarade. To je prvi rezon, poslodavački.
Ima drugi rezon - radnički, a to je da se svi radnici dovedu u jednak položaj, po pravilu viši i bolji, kako je to regulisano kolektivnim ugovorom. To je jednostavno mehanizam koji čitav svet poznaje. Mislim da i mi treba da ga primenjujemo.
Ima još jedna stvar, takođe u zakonu kažemo da i kada utvrdimo prošireno dejstvo, i kada se on primenjuje na sve metalce Srbije, može resorno ministarstvo da utvrdi izuzetak da se na jedan broj poslodavaca ne primenjuje ukoliko oni to ne mogu da izdrže, ukoliko bi ih to zatvorilo i likvidiralo. To je jednostavno čitav logičan mehanizam.
On je u skladu, kao što sam rekao, sa direktivama, standardima MOR-a, on je u skladu sa Konvencijom broj 98, koju smo mi zaključili kao država i ratifikovali. Ona je takođe u skladu sa preporukom. Dakle, sve su to razlozi zbog čega ne možemo da unesemo u zakon o radu takvo rešenje. Mislim da su razlozi dovoljno ubedljivi. Toliko i hvala.

Samo bih rekao nešto što je bitno oko ove teme. Naravno da postoje, i pomenuo sam u razgovoru koji smo neposredno imali, problemi sa poslodavcima, njihovom organizacijom, postoje problemi.
Međutim, ono što je racionalno rešenje i objašnjenje ove odredbe koju mi predlažemo jeste sledeće, da poslodavci, da bi bili reprezentativni, treba da ih ima 10%. Sada Unija poslodavaca, a koja je kod nas prijavljena, ima negde 20%. Šta će zapravo biti interes, ono o čemu govorim, i poslodavaca i sindikata, odnosno zaposlenih, da kroz ekonomsko-socijalni savet predlože Vladi, odnosno ovom ministarstvu, čim zaključe granski ugovor, da utvrdimo prošireno dejstvo.
To će biti mehanizam, jedini efikasan, ne postoji drugi, nikakva naredba. Efikasan mehanizam da se u stvari poslodavci uteraju, da se tako izrazim, u udruženja i da bi mogli da se pitaju, jer kada se suoče sa proširenim dejstvom ugovora, u čijoj izradi nisu učestvovali, onda će oni reći, čekajte ljudi, o čemu se radi, daj brzo da idemo u to udruženje.
Postoji jedan fini mehanizam koji će u Srbiji proizvesti da imamo prava udruženja poslodavaca i da imaju interes da uđu u ta udruženja. Jedna je samo napomena, kada smo imali to rešenje 90-ih godina, ono je bilo praćeno sledećom okolnošću: kolektivne ugovore je tada zaključivala Privredna komora Srbije, a čije je postojanje bilo obavezno po sili zakona. Tamo su svi bili, u Privrednoj komori Srbije.
A onog momenta kada je taj koncept napušten – a mora da se napusti, jer u kolektivnom pregovaranju mogu učestvovati samo dobrovoljna udruženja, zato ne može Komora – tog momenta taj mehanizam neposredne primene više nije moguć. To su razlozi.
Što se tiče ovoga o čemu je govorio kolega Dačić, naglašavam da ono prvo sa čim ćemo se suočiti kada ovaj zakon usvojimo, ako uspemo da ga usvojimo, kada zaključe granske ugovore, poslodavci, ovi koje imamo sa sindikatima koje imamo, to će sigurno biti njihov logičan zahtev, Vlado, ministre, utvrdite prošireno dejstvo za celu Srbiju za metal, za celu Srbiju za tekstil i to će biti mehanizam. Uveren sam, on će biti jedini i moguć, koji će dovesti poslodavce i učiniti udruženja kompetentnim, i tako ćemo ovaj problem rešavati. Toliko.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, iskoristiću ovu priliku da u nekoliko osnovnih ideja iznesem zapravo motive i ciljeve Predloga zakona o radu, a koji je danas pred vama i o kome ćemo razgovarati ovih dana, a nadam se na kraju i usvojiti.
Dakle, osnovna ideja koja je rukovodila Vladu Republike Srbije prilikom izrade ovog teksta zakona bila je potreba da se nađe i definiše određena mera, jednostavno zato što je naša ocena bila i jeste da je još uvek važeći Zakon o radu, koji je donet 2001. godine, suviše klatno pomerio na jednu stranu. Kao što dobro znamo, mi smo svi vrlo skloni tome da klatno pomeramo ekstremno levo ili desno, ali nikako da nađemo pravu meru stvari.
Ocena Vlade Republike Srbije bila je da je klatno otišlo suviše na jednu stranu, prema poslodavcima, da su u tom smislu suviše pristrasna rešenja, i da je neravnoteža koja postoji u odnosu između sveta rada i sveta kapitala nešto što je u stvari na opštu štetu. Naravno, postoje moguće ideje ili pristupi da i to ukoliko klatno ode suviše na jednu stranu može biti na opštu korist.
Međutim, pokazalo se u praksi da to nije dobro. Niko od nas nije tražio da klatno toliko ode na jednu stranu. To je ona naša sklonost da budemo suviše revnosni, to je naša sklonost da budemo veći katolici od Pape. Ne traži se nešto od vas, ali vi pretpostavljate da bi to bilo dobro da se uradi, pa onda idete u tom pravcu.
S druge strane, prilikom izrade Predloga zakona o radu, a koji je pred vama, morali smo imati u vidu i realan zahtev da zakonska rešenja budu u skladu sa evropskim radnim standardima, sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom, i da donošenjem ovog zakona stvorimo uslove i situaciju u kojima će biti podstaknuto investiranje u srpsku privredu i razvoj srpske privrede.
Pitanje svih pitanja budućnosti Srbije jeste zapravo da li ćemo i u kojoj meri uspeti da podstaknemo razvoj privrede, a razvoj privrede je neodvojiv od podsticanja investiranja u srpsku privredu. Dakle, nema novih radnih mesta, nema izlaska iz krize, nema oslobađanja od hipoteke prošlosti, ukoliko u narednom periodu ne budemo stvorili situaciju u kojoj će doći do ozbiljnog rada i investiranja.
Samo rastom investiranja u srpsku privredu možemo, kao posledicu, imati rast društvenog proizvoda i porast opšteg društvenog bogatstva. Samo u takvim okolnostima možemo onda ostvariti i onaj cilj koji jeste cilj ove vlade, a to je da se podigne standard građana, a pre svega da se podigne standard onih koji žive od svog rada, i da stvorimo situaciju u kojoj ćemo kada radimo dobiti zaradu od koje možemo da živimo i mi i naša porodica.
To je prosto vrlo jednostavan cilj i potpuno očigledan, ali on nije lako ostvariv, a pre svega zbog toga što imamo jedno užasno ekonomsko i socijalno nasleđe, koje nas i dalje pritiska. Mi smo u 2004. godini, ova vlada je uspela da postigne izuzetno dobre rezultate u pogledu rasta društvenog proizvoda, rasta industrijske proizvodnje, a takođe uspela je da prvi put Srbija dođe na listu onih zemalja gde se može investirati. To je ona čuvena priča B+B itd. kategorizacija.
U stvari, to je na neki način simboličan bio taj momenat kada smo ponovo dobili kreditni rejting i, zapravo, bio je momenat povratka Srbije u svet. To je bio taj trenutak. U takvim ukupnim okolnostima, ideja ove vlade je da kroz zakonodavnu aktivnost stvori ukupnu, povoljnu i sve povoljniju situaciju u Srbiji, koja će biti poželjno tlo za strano investiranje.
Koja je zapravo mera uspeha rada ove vlade? Jedina mera uspeha rada ove vlade jeste i biće da li ćemo u 2005. godini ostvariti dalji rast investiranja u srpsku privredu i, shodno tome, dalji ozbiljan rast društvenog proizvoda. Već prvih mesec dana, navršava se januar, pokazuje da dolazi i dalje se nastavlja ozbiljno investiranje u srpsku privredu, i to kroz direktno investiranje, kroz privatizaciju, a očekujemo i grinfild investicije.
Sve govori, ovo je prvi mesec, januar, da je ova vlada na pravom putu i da u 2005. godini možemo očekivati daleko veći rast investiranja, i da u skladu sa tim možemo očekivati bar jednak, ako ne i veći rast društvenog proizvoda u Srbiji, bar jednak, ako ne i veći rast industrijske proizvodnje.
To su onda zapravo uslovi, to su okolnosti u kojima možemo i radništvu Srbije da kažemo, imate perspektivu, ova zemlja ima perspektivu, vi imate perspektivu, svi mi zajedno imamo perspektivu, jer idemo dobrim putem. U takvim okolnostima zakon o radu, koji je pred vama, jeste jedan od ključnih akata koji treba da postigne nekoliko ciljeva.
Prvi cilj koji treba zakon o radu da postigne jeste da stvori takve uslove u kojima će svet rada i svet kapitala da svoje međusobne odnose uređuju kroz dogovore i sporazume, a ne kroz konflikte. To je prvi i osnovni cilj. Prevedeno na jasan srpski jezik, na zakonodavni jezik zapravo, to je podsticanje funkcionisanja u Srbiji sistema kolektivnih ugovora. To je operacionalizacija ovog političkog cilja.
Znači, mi hoćemo da se Srbija razvija na taj način da se u socijalno-ekonomskoj sferi svet rada i svet kapitala o svim ključnim pitanjima dogovaraju, a nije se lako dogovoriti, i kad se dogovarate, svako mora od nečega da odustane. Nema ni jednog dobrog dogovora u kome je samo jedna strana zadovoljna. Ako je samo jedna strana zadovoljna, onda je to sigurno bio diktat, a ne dogovor.
Dakle, radi se o potrebi da u teškim vremenima, kroz koja ćemo i dalje prolaziti, i uz ove, očekujem, izvanredne rezultate koje ćemo ostvariti u 2005. i u 2006. godini, i dalje neće biti lako u Srbiji. A neće biti lako, pored ostalog, zato što je hipoteka prošlosti tako teška, tako velika, da ko misli da ono što se deceniju, dve ili tri decenije upropašćava, može bitno promeniti za godinu dana ili šest meseci, taj ili ne zna o čemu govori ili namerno ljude drži u zabludi. Znači, moramo to razumeti.
Mi idemo dobrim putem, ali u periodu koji je pred nama, biće jako važno kroz socijalni dijalog, jer je to ključno pitanje, da ostvarimo dogovore, i to na onim najosetljivijim i najbitnijim tačkama, posle čega bi, kroz relativan socijalni mir, uspeli da Srbiju preobrazimo i da joj ponovo damo evropski lik, što je cilj Vlade Republike Srbije.
Rad na ovom zakonu je imao taj politički cilj. U stvari, ceo zakon o radu, sva njegova nova rešenja jesu rešenja koja su u potpunosti usklađena ili se vrše kao usklađivanje sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom. Mi idemo u tom pravcu. U tom smislu, pretpostavljam i očekujemo da će većina poslanika Narodne skupštine, bez obzira na politička opredeljenja, podržati ono što je dobro, a mislim da je ono što danas ovde predlažemo i o čemu raspravljamo nešto što je dobro.
Šta mi treba da uradimo? Ovaj zakon o radu treba posmatrati kao deo ukupnih aktivnosti ove vlade na stvaranju poželjnog i dobrog socijalno-ekonomskog miljea. Vi ste u ovoj skupštini imali pre mesec i kusur dana priliku da usvojite Zakon o ekonomsko-socijalnom savetu i Zakon o mirnom rešavanju radnih i kolektivnih sporova. To treba posmatrati kao jednu celinu.
Zapravo, ovo je nastavak te aktivnosti, a posle zakona o radu će doći još neki zakoni koji, zapravo, čine celinu i čine taj novi ekonomsko-socijalni milje u kome treba da se sprovodi tranzicija u Srbiji.
Zašto je to važno? Zato što ova vlada veruje da, u stvari, najefikasniji način sprovođenja tranzicije u Srbiji jeste onaj način koji pretpostavlja socijalni dogovor. Naravno, ovako ili onako, tranzicija će se sprovesti u Srbiji, samo je pitanje za koliko vremena i ko će koliko platiti tu cenu. Vlada Republike Srbije smatra, zato ovo i radi, da tu cenu treba u najvećoj meri rasporediti što ravnomernije na sve društvene slojeve. To jeste cilj onoga što mi ovde radimo.
Polazeći od te ideje, zakon o radu na prvom mestu i to čini u više članova, to se nije moglo jednim članom uraditi, naravno, donosi odredbe kojima će se u Srbiji podstaći kolektivno pregovaranje kao dominantan oblik ili formu kroz koju će se voditi politika zarada u Srbiji.
Šta sada imamo? Imamo situaciju u kojoj je druga forma ili drugi oblik dominantan, a to je oblik uređivanja zarada kroz jednostrane akte poslodavaca. Potpuno je jasno da ako, kao vlasnik, treba da odredim vama, kao radnicima, platu i ništa vas ne pitam, naravno da ću gledati da me to što manje košta.
Dakle, kroz podsticanje sistema kolektivnih ugovora zapravo mi želimo da u Srbiji preovlada, kao dominantan oblik u politici zarada, kolektivno pregovaranje. Da bi taj cilj ostvarili, mi smo izmenili desetinu ili više članova. To je ona bazična ideja.
Samo jednu digresiju da napravim, da ne bi bilo nesporazuma. U toku razgovora oko Predloga zakona o radu bilo je ideja da se zaključivanje kolektivnih ugovora učini obaveznim. To je jedan zahtev koji je potpuno nemoguć i neprihvatljiv, iz razloga što ako je nešto kolektivni ugovor, on nastaje onda kad nastane saglasnost volja. Samo po sebi je kontradikcijo in adjekto zahtevati da zaključivanje bude obavezno. Usput da vam kažem, jedini put u istoriji kada je zaključivanje kolektivnih ugovora bilo obavezno bilo je u Staljinovoj Rusiji. Mislim da to samo po sebi govori o čemu se radi kada se takav zahtev postavlja.
Ideja zakona o radu u tom delu je, od člana 1. pa nadalje, da se podstakne sistem kolektivnog pregovaranja. Naravno da to podrazumeva i kompetentne, autentične sindikate i kompetentna, autentična udruženja poslodavaca. Naravno da ne može država zakonom stvoriti kompetentne sindikate, kompetentna udruženja poslodavaca. To je nešto što ljudi moraju sami za sebe uraditi.
Ono što mi, kao vlada koja stvara makrouslove, kažemo – evo, stvaramo vam uslove, a vi se sad organizujte i spremni smo da sa vama razgovaramo i da se dogovaramo. Ono što je vrlo bitno i što deluje podsticajno i pozitivno, po mom mišljenju, da onaj broj ozbiljnih stranih investitora koji je ušao u Srbiju, kao što je npr. U.S. Steel i neki drugi, u tim kompanija je potpuno normalno kolektivno pregovaranje, dogovaranje, u stvari, da se vodi politika zarada kroz kolektivne ugovore.
Hoću da kažem da je ono što radimo samo još jedna potvrda, potpuno u skladu sa onim što jesu standardi normalnih zemalja i normalnih kompanija. Oni koji su hohštapleri i druga vrsta, o njima sada ne bih govorio. To je suština. To je jedna bitna stvar kada je u pitanju zakon o radu.
Druga bitna stvar, koja je izazvala dosta rasprave u javnosti, i to potpuno bez nekog ozbiljnog osnova u stvari, jeste podsećanje i podsticanje na to da je moguće, da je potrebno i poželjno, ali ne i obavezno, da se u kompanijama vrši određena raspodela ostvarenog profita i u korist zaposlenih.
Ideja je sasvim jednostavna. Profit koji nastaje, nastaje iz dva izvora. Jedno je posedovanje, upotreba kapitala. Drugi izvor nastajanja profita jeste živi rad koji se ulaže. Ideja je u tome, pošto se profit ostvaruje i kroz živi rad, da se stimulišu zaposleni. Ideja ove odredbe ili ovog pristupa jeste stimulativna – da se zaposleni podstaknu.
Ako oni znaju da ih na kraju godine, pored redovne zarade, očekuje još neko primanje, i to zavisno od ostvarenog profita, onda će oni biti podstaknuti. Prvo će kompaniju osećati kao svoju, mnogo bližom. Drugo, biće podstaknut da cele godine ulaže odgovarajući napor, jer ga na kraju čeka nagrada.
Da budem potpuno jasan, takva pravila igre koja postoje, nisu uvedena, svojevremeno, u normalnim zemljama i normalnim kompanijama zato što su dobri vlasnici, zato što su dobri ljudi, nego zato što su procenili da to doprinosi efikasnosti rada u kompanijama, da je to nešto što je dobro i za kapital. Znači, dobro je i za radnike, dobro je i za kapital.
Jednostavno, čitava ta materija je nešto što može biti novo za nas, ali novo je samo zato što nismo to poznavali. U nekim kompanijama koje su prisutne sada u Srbiji, ovi veći strani investitori koji su ušli u Srbiju, tamo već imaju, kao kompanijsku politiku, takvu politiku. Znači, ništa mi ne izmišljamo, ne pronalazimo toplu vodu. Jednostavno, unosimo neka rešenja. Odmah da naglasim, i ovo rešenje je takođe jedno od rešenja koje je u skladu sa evropskim radnim i socijalnim standardima, u skladu sa određenim preporukama i direktivom EU. To je i tamo prisutno.
Treće važno pitanje o kome treba nešto da kažem jeste pozicija zaposlenog u odnosu na odgovornost za vršenje radnih obaveza. Mi smo pre 2001. godine imali jednu situaciju, znate kakav smo imali sistem i propise koji su na jednu stranu išli, i to ona čuvena priča - nikako ne mogu da dam otkaz onome ko ne radi itd.
Kao reakcija, uslovno rečeno, na propise nekog socijalističkog samoupravljanja i nečeg sličnog što je imalo to opterećenje, 2001. godine se donosi sadašnje rešenje kojim se opet otišlo na sasvim drugu stranu, u prevelikoj želji i prevelikoj revnosti.
Šta mi zapravo radimo ovde? Poštujući potrebu da u uslovima tržišne privrede i poznatog vlasnika kapitala nisu moguća i neprirodna su rešenja iz perioda socijalističkog samoupravljanja društvene svojine, ali isto tako da nije normalno i nije potrebno da na drugoj strani imamo rešenja koja su možda u skladu sa nekim rešenjima u određenim vanevropskim zemljama.
Ova vlada predlaže jedno rešenje u skladu opet sa evropskim radnim standardima, koji Srbiju čini evropskijom, a sa druge strane, što je vrlo važno, stvara potrebnu ravnotežu. Niti sa jedne strane sprečava poslodavca da se oslobodi neradnika, niti na drugoj strani omogućava da se mogu ljudi tretirati na neodgovarajući način kada je u pitanju njihova odgovornost. To je jedna ravnoteža koju mi ovde predlažemo.
U čemu se ona sastoji? U nekoliko jednostavnih stvari. Prva stvar, da poslodavac kada hoće da da otkaz radniku, mora da navede i obrazloži razloge. Sada on to ne mora. To je apsurdna situacija. Jednostavno, ako mi se ne sviđaju svoji brkovi, mogu te isterati napolje, bez objašnjenja. Ono što tražimo jeste da obrazloženi razlozi postoje.
Druga bitna stvar - tražimo i predlažemo vama ovde da između upozorenja koja poznaje i sadašnji zakon i samog čina otkaza postoji rok od pet dana kao minimalan rok, zakonska obaveza u kojoj radnik može da pokuša da se odbrani od poslodavca, da navede razloge zašto misli da ovaj nije u pravu. Vezano za to, takođe, druge odredbe govore o obavezi traženja mišljenja od reprezentativnog sindikata itd, ali to je sada drugi niz obaveza. Ovo su dve ključne stvari u odnosu na sadašnja rešenja koja menjaju tu poziciju. Kao što vidite, na ovom rešenju se vidi ono što želimo. To je ta ravnoteža.
Svakako da poslodavac može, mora i treba da može da se oslobodi neradnika, ali sa druge strane to mora biti uz određeni postupak primenjeno, koji omogućava radniku da se odbrani ako ne stoji ta optužba poslodavca. To je, zapravo, ono što mi radimo ovim zakonom u celini.
Četvrta bitna stvar jeste formiranje fonda solidarnosti. Dakle, to je potpuno novi institut, kao što znate, u našem radnom zakonodavstvu. On je takođe u skladu sa određenim evropskim rešenjima, određenim direktivama, preporukama i konvencijama.
Šta je ideja tog fonda solidarnosti? Vrlo je jednostavno. Ne odnosi se samo na ovaj period tranzicije u sledećih par godina. To je institut za koji je normalno da postoji u svim tržišnim privredama i normalnim zemljama.
Šta se njim reguliše? Kaže se jedna jednostavna stvar. Zaposleni, kada se otvori stečajni postupak, imaju pravo i prema ovom sadašnjem Zakonu o stečaju da određena neisplaćena potraživanja namire iz stečajne mase.
Međutim, šta je problem? Problem je što će biti ili jeste vrlo često slučaj da nema nikakve stečajne mase. Kapital je negativan. Nema iz čega to pravo da se ostvari i onda ostaje golo pravo.
Da podsetim, u budžetu za 2005. godinu su odvojena sredstva za taj fond solidarnosti, nije golo pravo, nego stvarno pravo, i pare su odvojene. Mi kažemo - ukoliko ne može i ne može brzo, može biti neki postupak spor itd, da zaposleni ostvare određena neisplaćena potraživanja iz stečajne mase, mi ćemo isplatiti iz fonda solidarnosti, a fond solidarnosti ima prava da refundira kasnije iz stečajne mase, ako je bude bilo i koliko je bude bilo.
Znači, radi se o jednoj meri koja se donosi sada, pa može ličiti, to radimo zbog tranzicije - ne. To radimo zbog nas, to je trajni institut i on će u ovom periodu nastavka tranzicije u Srbiji biti posebno potreban i poželjan. Ali on je trajno potreban i poželjan.
Sledeća bitna stvar, kada govorimo o ovom predlogu zakona o radu, jeste pitanje uređivanja viška zaposlenih, institut viška. Mi smo tu učinili dve stvari.
S jedne strane smo predvideli mehanizam u potpunosti u skladu sa određenom evropskom direktivom. To uopšte nismo izmišljali. Jednostavno smo to uneli. A sa druge strane smo povećali nivo otpremnina, onaj koji sada postoji u zakonu.
Kada se radi o prenošenju osnovnog rešenja, kada je u pitanju postupak kod viška, ono što želim da naglasim, to je inače politika ove vlade, nezavisno od ovog rešenja, sastoji se u sledećem - naša je ideja da, kada se pojavljuje višak radnika u preduzećima, ono što treba da uradimo, ova država, ali i svi mi zajedno, i poslodavci i ti radnici na koje se to odnosi, bez njihove aktivnosti je takođe nemoguće išta uraditi.
Šta je ideja? Kada se pojavljuje višak, da se napregnemo svi zajedno da koristimo postojeće resurse i da u stvari pomognemo, koliko god je to moguće, tim radnicima koji tu gube radno mesto, jer u tom preduzeću, to ne znači i gubitak posla, odnosno gubitak mogućnosti da ostvari egzistenciju.
I čitava koncepcija u zakonu o radu, kao i ono što ova vlada radi kroz tranzicioni fond, što će ove godine raditi, kao ono što će ova vlada raditi kroz izmenjeni socijalni program, biće zapravo da ne zatvara oči pred problemom, nego da se suoči sa problemom i da ga rešava. Dakle, biće odgovorna socijalna politika.
Ne želimo da umirimo savest tako što ćemo isplatiti nekakvu otpremninu i reći - doviđenja, zbogom. Sada, posle dve i po godine takve politike umirivanja savesti, hiljade tih ljudi se vraća kao socijalni problem, ali sad više nema ni posao. Sad je tu još taj dodatak, potrošio je ono malo što je dobio.
Dakle, to je potpuno drugačija koncepcija i u zakonu o radu o kome govorim rešenje jeste da nacionalna služba za zapošljavanje, taj poslodavac kod koga se višak pojavljuje i ti radnici koji tu gube radna mesta, da zajedno udruženi učinimo sve što je moguće da ne izgube posao, već da im omogućimo da na drugom poslu ostvare svoju egzistenciju. To je čitava filozofija ovog rešenja u zakonu o radu i to je čitava filozofija politike Vlade u oblasti zapošljavanja u 2005. i 2006. godini. To će, zapravo, biti politika ove vlade.
Naravno da ćemo u tim okolnostima morati da gledamo da koncentrišemo sredstva i da tom radniku omogućimo da ima nekakva sredstva koja liče na to, da mogu biti dovoljna da može nešto da započne ozbiljno da radi. Koja su to sredstva? Prema našim procenama to su sredstva, zavisno od delatnosti kojom treba da se bavi, između 5.000 i 9.000 evra po radniku. To su neka sredstva koja bi omogućila da, pod uslovom da on hoće da se pomeri, da nešto uradimo.
Ta sredstva treba obezbediti i onda treba sve ovo posmatrati kao celinu. Mi sada u socijalnom programu koji menjamo izbacujemo jednu odredbu koja sad postoji u socijalnom programu, a to je da, ko dobije sredstva preko socijalnog programa, ne može ništa da trži od Nacionalne službe, što je jedno apsurdno rešenje zato što otežava mogućnost da on nešto uradi.
Dakle, ovo treba jednostavno sabrati. Imamo otpremnine prema zakonu o radu, imamo sredstva na koja ima pravo kod Nacionalne službe za zapošljavanje, imamo treći izvor, fond za razvoj.
Prosto želim ovde da obavestim poslanike da su u okviru Fonda za razvoj izdvojena posebna sredstva na zahtev Vlade i ovog ministarstva, koja treba da budu u funkciji, zapravo, podsticanja radnog angažovanja ljudi koji će biti višak. To je celina jedne nove koncepcije iza koje stoji ova vlada i nadam se da će to biti u toj oblasti daleko uspešnije nego što je bilo do sada.
Sledeće vrlo važno pitanje koje je bilo neuređeno do danas i do sada jeste pitanje sudbine i pozicije zaposlenog, odnosno ugovora o radu kao pojedinačnog akta i kolektivnih ugovora kojih ima u slučaju promene poslodavca, u slučaju promene vlasnika preduzeća, i šta se tada događa sa ljudima? Jednostavno pitanje, sada nema odgovora. Čitavo jedno poglavlje u ovom zakonu je posvećeno tom pitanju i mi smo, koliko smo mogli, uredili tu materiju.
Sledeće vrlo bitno pitanje po mom mišljenju jeste pitanje zabrane diskriminacije po svim osnovama i koristim ovde priliku da to pomenem.
Znači, u skladu sa evropskim standardima, mi u zakonu o radu predviđamo zabranu svih vrsta diskriminacije, ali ne samo zabranu, već i sankcionisanje eventualnog takvog ponašanja i istovremeno, prvi put u našem radnom zakonodavstvu, uvodimo sankcije zbog seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, a to je takođe jedna potpuno nova odredba, novi odnos i mislim da je to u potpunosti u skladu sa evropskim standardima i ciljevima ove vlade.
Sledeća vrlo važna stvar kada govorimo o zakonu o radu jeste pitanje sankcija. Dakle, ono što smo takođe ovim predlogom zakona predvideli jeste bitno pooštravanje kazni za povrede odredaba zakona. Da budem potpuno jasan, moguće je da su kazne visoke kada kažete, milion dinara za povredu zakona. Međutim, podsećam da onaj ko ne povređuje zakon neće uopšte biti kažnjen. Prema tome, one nisu visoke za one koji poštuju zakon, a za one koji ne poštuju treba da budu visoke i treba da budu još više. Znači, to je takođe jedna vrlo bitna stvar u ovoj našoj koncepciji.
Još nešto bih rekao što mislim da je jako važno. Mi takođe koristimo izradu novog zakona o radu i za suzbijanje rada na crno, kao jedno od bitnih pitanja i ciljeva ove vlade.
Naravno, ne može se rad na crno suzbiti samo zakonom o radu. Postoji čitav niz mera koje treba preduzeti da bismo suzbili rad na crno, ali ono što može zakon o radu da uradi to jesmo uradili i to jesmo predložili, i mislim da je u vezi toga vrlo bitna jedna mala velika stvar. To je obaveza koju smo ovde predvideli da poslodavac mora da dostavi zaposlenom kopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje.
Mislim da ta mala sitna krupna stvar može u narednom periodu da bitno promeni stvari nabolje kada je u pitanju rad na crno i da ovde pomenem, procene su da otprilike u Srbiji radi oko 380.000 ljudi na crno. To je čitava jedna armija ljudi koji rade na crno i mi moramo da učinimo sve što je do nas da to bitno smanjimo.
Ne možemo mi to iskoreniti. Nijedna zemlja to ne može sasvim da iskoreni, ali mislim da možemo bitno smanjiti u sadejstvu zakona o radu, dakle, ovih rešenja, a tu su takođe i sva dejstva u poreskoj politici, sva dejstva sa nekim drugim propisima, i to su zajedno mere koje treba da ostvare jedan od važnih ciljeva.
Šta ćemo mi zapravo uraditi kada ozbiljno suzbijemo rad na crno? Imamo nekoliko ozbiljnih efekata, a da ih ne elaboriram. Sa jedne strane, širimo lepezu obveznika, što omogućava da smanjimo opterećenje privrede, a smanjenje opterećenja podiže konkurentnost privrede. Dakle, to su povezane stvari i mislim da je to važno kada govorimo o rešenjima novog zakona o radu.
Ono što bih još hteo da naglasim da tekst koji se nalazi pred vama jeste rezultat polugodišnjeg rada, koji je obavljen zajedno sa socijalnim partnerima, sa sindikatima, sa udruženjima poslodavaca, a taj rad je uključivao i razgovore i rad sa predstavnicima međunarodnih organizacija, kao što su predstavnici Svetske banke, MMF-a i drugih institucija i, ono što je nama bilo vrlo važno u Vladi i ovom ministarstvu dragoceno, jesu takođe konsultacije koje smo imali sa Međunarodnom organizacijom rada.
Vi znate šta je MOR, on je tripartitan, nije subjektivan, predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata. Njihova ocena ovog zakona je bila za nas najznačajnija. Njihova ocena ovog zakona u celini je da je on "mnogo bolji" od dosadašnjeg zakona. Znači, fraza je "mnogo bolji" i mislim da je to prava satisfakcija za napor koji smo ulagali u pola godine.
Naravno da očekujem da i kroz raspravu koja će se voditi ovde u Skupštini, kao i kroz amandmane, od kojih smo neke već usvojili ili smatramo da treba da budu usvojeni, još ćemo poboljšati tekst zakona o radu, ali je naša procena da je on, ovakav kakav je predložen uz moguće neke korekcije, optimalno što se može ponuditi u ovom trenutku. I uvek možemo reći, što nije još ovo ili još ono, uvek zakon može biti bolji.
Ali, mislim da treba poći od realnosti u kojoj se nalazimo, da treba imati u vidu potrebu da donesemo jedan valjan zakon. Vlada veruje da je ovo valjan zakon, da je ovo zakon koji će sa jedne strane podstaći rad u Srbiji, jer jedan od najvećih problema u Srbiji je zapravo nerad, da će podstaći taj rad, a sa druge strane da će u Srbiji dovesti do dostojanstva rada.
Mi jednostavno verujemo, svi mi u Vladi, da samo onaj čovek koji oseća samopoštovanje može biti dobar radnik. To je ideja o dostojanstvu rada. Dakle, ideja ovog zakona je takođe da omogući, podstakne ozbiljno investiranje u srpsku privredu, i to od pravih investitora, a ne sumnjivih tipova koji se ovde muvaju.
Pravim investitorima ovo ne da ne smeta, nego pogoduje i to su neki politički ciljevi Vlade Republike Srbije, i očekujem da će ova skupština umeti da ih prepozna, da ih oceni i da će Vlada u vezi Predloga zakona o radu dobiti podršku. Hvala.