Hvala.

Prvo pitanje upućujem ministru sporta i omladine, ministru prosvete i ministru zdravlja, kao i celoj Vladi Republike Srbije – da li vas zabrinjava poražavajući i katastrofalan podatak koji smo juče imali prilike da čujemo u medijima, a to je da oko 50% mladih ljudi u Srbiji je depresivno i anksiozno? Ne znam kako je metodološki rađeno ovo istraživanje, ali verujem da nema mnogo grešaka i da su čak možda podaci i gori, te u tom smislu možda postoji neka greška.

Da li smatrate da je ovo crveni alarm i šta ćemo uraditi po tom pitanju? Šta mi nudimo danas mladim generacijama, osim jeftinih droga na ulici i raznih rijaliti programa, nasilja i promovisanja patriotizma u vidu mržnje prema drugim narodima? Imate li rešenje za ovaj problem i da li možemo da dobijemo izveštaj o sprovođenju strategije za mlade, posebno u domenu zdravlja i bezbednosti mladih?

Pitanje za ministra prosvete Mladena Šarčevića – može li se od Nacionalnog akreditacionog tela, i zašto ne, očekivati da u standarde za akreditaciju uvrsti i deo koji se odnosi na pristupačnost visokoškolskih ustanova, kako arhitektonsku, tako i informaciono-komunikacionu za studente sa invaliditetom? Verovatno ste u Izveštaju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti videli da je to jedna od preporuka u pogledu dostupnosti visokog obrazovanja studentima sa različitim vrstama invaliditeta, ali i Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom.

Negde 2015. godine u jednom projektu već je napravljen nacrt predloga izmena tih standarda za akreditaciju, međutim, oni naravno nikada nisu usvojeni. Pretpostavljam da ima velikih otpora u određenom monopolističkom ponašanju određenih visokoškolskih ustanova, ali vi, ministre, verovatno znate da afirmativne mere koje se donose za upis studenata sa invaliditetom nisu dovoljne da se ovi studenti na adekvatan način uključe u visoko obrazovanje. Za mnoge studente sa kvalitetom veći problem od toga kako će spremiti i da li će položiti ispit predstavlja kako će se kretati po visokoškolskoj ustanovi i kako će naći materijale u pristupačnim formatima.

Pitanje za ministarku Zoranu Mihajlović – da li postoji komisija u okviru vašeg ministarstva koja prati primenu Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, pa sad da ne čitam ceo Pravilnik, ali koji se odnosi na pristupačnost objekata koja je namenjena osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama?

U Zakonu o planiranju i izgradnji član 206. kaže da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji se odnosi na nepoštovanje ovih standarda prilikom izgradnje i adaptacije objekata podnosi nadležni urbanistički inspektor. Da li je ikada pokrenut ijedan prekršajni postupak i kako to izgleda u praksi? Evo, ja predlažem da krenete od vašeg resora i da nam kažete šta je urađeno u pogledu pristupačnosti glavne autobuske i železničke stanice u Beogradu i da li se prema planu rekonstrukcije železničke stanice „Prokop“ planira da ova stanica bude pristupačna i osobama sa invaliditetom, jer decu će neko nekako i uneti, ali za starije osobe i za osobe sa invaliditetom to je praktično nemoguće i nije u skladu sa poštovanjem njihovog ličnog integriteta.

Pitanje za ministra Zlatibora Lončara – zbog čega u Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama ne postoje odredbe koje se odnose na pristupačnost zdravstvenih ustanova? Ne znam da li znate, ali gotovo da ne postoji klinika u okviru Kliničkog centra Srbije koja ima pristupačan toalet za osobe koje se kreću uz pomoć kolica. Pretpostavljam da se negde tradicionalno medicinskim pristupom posmatranju osoba sa invaliditetom smatra da one ne ustaju iz kreveta i da te radnje verovatno obavljaju u sobi ili u krevetu, ali zaista je sramno da, primera radi, Klinika za infektivne i tropske bolesti nema toalet u koji može ući osoba koja koristi kolica.

Naravno, jedno možda vama ne tako važno pitanje, ali ja volim da se bavim ovozemaljskim temama, zbog čega su toaleti u zdravstvenim ustanovama u katastrofalnom stanju i liče na toalete na železničkoj i autobuskoj stanici, kada znamo da je u tržnim centrima higijena u toaletima besprekorna, a dnevno tamo prođe i nekoliko hiljada ljudi? Hvala.

Zahvaljujem.

Građanke i građani, koleginice i kolege narodni poslanici, prvo pitanje upućujem ministru za zaštitu životne sredine gospodinu Goranu Trivanu.

Centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda na jednom od najzagađenijih vodnih tokova u Evropi, u Vrbasu, trebalo je da bude gotovo još 2012. godine. Još uvek nije počelo sa radom i nema naznaka kada će se to desiti. Postrojenje je sagrađeno novcem iz evropskih fondova, odnosno EU je izdvojila oko 15 miliona evra za izgradnju ovog postrojenja. Mediji su čak izveštavali da će Srbija morati da vrati taj novac. Molim ministra da nas izvesti dokle se stiglo sa tim projektom.

Naredno pitanje upućujem predsednici Vlade Ani Brnabić. S obzirom na to da je predlagač zakona o kojima mi raspravljamo ovde u Skupštini uglavnom Vlada Republike Srbije, a da su u njihovoj pripremi učestvovali i razni eksperti EU, da li smatrate da su ovi zakoni toliko loši kada skupštinska većina, iz čijih redova je izabrana Vlada Republike Srbije, podnosi na stotine amandmana? Da li smatrate da se time nipodaštava rad stručnjaka koji su na ovim zakonima radili?

Naredno pitanje je za predsednicu Skupštine Maju Gojković. Da li i kada planirate da pristupimo konačnoj izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kako bismo efikasno i bez opstrukcija mogli da radimo posao za koji su nas građanke i građani birali na parlamentarnim izborima 2016. godine?

Pored ličnih uvreda koje narodni poslanici jedni drugima upućuju i ne bivaju najčešće sankcionisani, jedna od najvećih prepreka jeste sada i već ustaljena praksa podnošenja na stotine besmislenih amandmana od strane, pre svega, vladajuće koalicije, ali ne zaostaju ni pojedini poslanici opozicije za tim. Da pojasnim građanima, vreme predviđeno za amandmane, odnosno za raspravu po amandmanu je najviše 10 sati. Jedan poslanik može da podnese jedan amandman na jedan član zakona. Najčešće se na dnevni red stavljaju zakoni koji nisu toliko osetljivi i onda predstavnici vladajuće većine podnose amandmane koji praktično ni po metodološkim pravilima, a ni po svom sastavu ne bi mogli biti sastavni deo zakona, čemu ide u prilog i to da ni oni sami na kraju ne glasaju za te amandmane.

Dolazimo do toga da se guši konstruktivna rasprava. Gosti koji su ovlašćeni predlagači zakona, najčešće ministri sa saradnicima, nažalost, zevaju, jer ni sami ne vide smisao tih amandmana.

Mi ovde, ma kakve karijere imali, imali ili nemali određeni kredibilitet, kada dođemo svojim kućama, pre nego što legnemo, pogledamo se u ogledalo i trebalo da se zapitamo da li i na koji način doprinosimo čovečanstvu i svojoj zemlji, da li smo mi istinske patriote ili nečiji pijuni. Želim da verujem da se poslanici koji obrazlažu ove besmislene amandmane ne osećaju ni malo prijatno i da im se u nekom oblačiću iznad glave ipak pojavi tekst zakletve koju svi mi ovde položili kada smo stupili na dužnost narodnog poslanika.

Indikativno je da koalicioni partneri najveće stranke ne učestvuju u ovoj farsi, jer ih je, pretpostavljam, sramota. Ne učestvuju ni svi iz najveće stranke vladajuće koalicije.

Molim kolege koje ovo rade da se duboko moralno preispitaju, jer građani ovo ipak gledaju, a u istoriji naše lepe Srbije ostaće zabeleženo da je neko bio biran da doprinese unapređenju zemlje, a zapravo je poziciju koristio da ismeva sopstveni narod.

Znate, patriotizam nije kada se preko tarabe svađate sa zvaničnicima Republike Hrvatske. Patriotizam nije ni kada Albance nazivate Šiptarima. Patriotizam je kada želite narod koji je obrazovan, narod koji ima visoku ekološku svest, zemlju u kojoj je stopa nasilja svedena minimum. Patriotizam je kada ljudi veruju svojoj državi. Jedan od naših najistaknutijih intelektualaca Slobodan Jovanović, proučavajući Platona, ističe da država treba da bude zavod za moralni odgoj čoveka.

Ja ovoj Vladi ne zameram način na koji vodi, u najvećoj meri ne zameram način na koji vodi spoljnu politiku. Ne zameram nezaustavljiv put ka evropskim integracijama, ne zameram ni dijalog sa Prištinom, ali ono što istinski zameram je što ste dozvolili ovakvo moralno posrnuće i to samo zarad lake pobede na izborima. Pitanje je samo kakav ćemo narod i kakvu ćemo državu na kraju imati ili će nam od države ostati samo granični prelazi? Hvala.

Hvala.

Prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova – dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Olivera Ivanovića, s obzirom na to da je to prošlo skoro dva meseca, a da javnost nema apsolutno nikakve informacije o tome?

Drugo pitanje je za ministra prosvete Mladena Šarčevića – da li će nešto preduzeti u pogledu formiranja komisije koja će ispitati sve u vezi sa plagiranim doktoratom Siniše Malog, još uvek aktuelnog gradonačelnika, s obzirom na to da se Ministarstvo umešalo, u vezi sa izborom rektora na Univerzitetu u Kragujevcu je reagovalo – da li će nešto preduzeti i po ovom pitanju?

Sledeće pitanje je za ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića. Da li je tačno da ste zadužili vašu pomoćnicu Biljanu Barošević da pritisne organizacije koje se bave unapređenjem položaja osoba sa invaliditetom da prikupljaju sigurne ili, kako ih vi zovete, kapilarne glasove za SNS tokom izborne kampanje u Beogradu?

Dakle, prema informacijama koje mi imamo i koje smo dobili direktno od nekih osoba, te osobe su ucenjene time da neće biti finansirane od strane Ministarstva za rad u pogledu održavanja njihovih redovnih godišnjih programskih aktivnosti ako ne budu anketirale svoje članstvo, našle ljude koji će glasati za SNS, a u prilog tome ide i to da su morali da potpišu podršku javnih ličnosti koje su dale podršku SNS na izborima u Beogradu i samo su osobe sa invaliditetom potpisane kao funkcioneri ovih organizacija, dok su svi ostali potpisani sa svojim titulama i svojim zvanjima.

U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da se ove godine prvi put konkurs za finansiranje tih programskih aktivnosti nije raspisao krajem protekle godine u decembru kako bi od januara ove organizacije dobile finansijska sredstva, već se konkurs raspisuje tokom izborne kampanje. Još uvek nijedna organizacija nije dobila finansiranje, pretpostavljam da se čekalo da se vidi kakav će učinak biti. Dakle, da li Ministarstvo za rad ima veze sa ovim i šta ćete preduzeti po tom pitanju?

Takođe, pitanje za ministra Đorđevića je – koliko se osoba sa invaliditetom zaposlilo u 2017. godini, kakve kvalifikacije ove osobe imaju i na kakva radna mesta su zaposlena? Da li rade na otvorenom tržištu rada ili rade uglavnom po nekim centrima i pomenutim organizacijama koje se bave osobama sa invaliditetom? Koliki je budžet od penala koje poslodavci, odnosno biznis sektor plaća za svaku nezaposlenu osobu sa invaliditetom i na šta su te pare potrošene?

Pitanje za ministra zdravlja Zlatibora Lončara – da li je predviđeno prilikom izgradnje i rekonstrukcije Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj da se obezbedi i jedno odeljenje za odrasle pacijente koji se odmalena leče u Tiršovoj, a koji su podvrgnuti najsloženijim hirurškim intervencijama i koji boluju od retkih bolesti, kojima zaista niko osim stručnih lekara koji rade u Tiršovoj ne može da pomogne. Ove osobe se i nakon navršenih 18 godina leče u Tiršovoj, ali sve zavisi od dobre volje lekara koja svakako ne izostane, ali je proceduralno sve to veoma teško sprovesti. Moje pitanje još jednom je – da li će se voditi računa da se obezbedi jedno odeljenje i za odrasle pacijente?

Na kraju, opet pitanje za ministra Đorđevića i za predsednicu Narodne skupštine gospođu Maju Gojković – da li je tačno da je jedna od osoba koje su napale štand stranke Dosta je bilo i Dveri u Batajnica Aleksandra LJubojević? Da li je ona zaposlena u Narodnoj skupštini i da li vrši funkciju direktorke Centra za podršku osobama koje su bile izložene trgovini ljudima, a centar se nalazi pri Ministarstvu za rad i zapošljavanje? Toliko od mene. Hvala.