Hvala predsedavajuća.

Ja bih još samo ovo kratko vreme koje imam da iskoristim da se osvrnem na izbor sudija koji se biraju prvi put.

U ovom obrazloženju koje smo dobili ima hronologija događaja od raspisivanja oglasa do donošenja određenih odluka od strane VSS koji je zadužen da sprovede vrednovanje sudija i da te svoje odluke posle dostavi Skupštini i nama na usvajanje.

Ono što bih ja imao primedbu ovde je da mi nismo u ovom obrazloženju dobili uopšte nikakvu niti rang listu kako su sudije vrednovane, samo da pomenem da je za ovih devet mesta u Upravnom sudu konkurisalo 118 kandidata, a da za jedno mesto u Privrednom sudu u Novom Sadu je konkurisalo 27 kandidata. Samim tim, pogotovo za ovo jedno mesto je bilo jedan prema 27, očigledno je da se dosta kandidata javilo na oglas koji je raspisan, to je pohvalno da bude raspisan oglas interni. Međutim, mi ne vidimo kako je sprovedena ta procedura. Ne sumnjam da je VSS samu proceduru sproveo po zakonu. Međutim, nama poslanicima i uopšte javnosti nije dostavljena nikakva rang lista gde se vidi recimo kako su te sudije bodovane po određenim kriterijumima koji su zadati. Drugo, polagali su čak i ispit. Ovde se navodi i to. Niti vidimo rezultate tog ispita, niti znamo koliko su ovi kandidati koji su izabrani da nam se predlože da donesemo odluku da postanu pomoćnici sudija, koliko su poena na primer osvojili. Koliko je to od maksimalnog broja poena itd.

Ova praksa inače da nam se ovako dostavlja samo spisak kandidata sa biografijama inače je nažalost ustaljena i ja bih da predložim Ministarstvu pravde i VSS da nama poslanicima i javnost da obavesti detaljnije o samom načinu izbora. Ovako mi stalno imamo utisak da je tu nešto skriveno, a znate i sami da kada je nešto skriveno uvek se otvara sumnja da nešto nije u redu, a ja se nadam da je nama svima u cilju da dobijemo najbolje kandidate, da ti pomoćnici sudija jednog dana konkurišu pa da budu dobre sudije itd.

Mislim da je to jako značajno i nažalost ta praksa se do sada koristila i mislim da to uopšte nije u redu i hteo bih, ako može neko iz ministarstva ili iz VSS, isto tako na sajtu VSS zadnjih nekoliko sednica uopšte nema nijednog zapisnika sa sednice. Tako da ne možemo ni tamo da se informišemo, sem toga što nismo dobili….

Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, imam pitanje za vršioca dužnosti ministra finansija, u ovom slučaju to je premijerka Ana Brnabić. S obzirom da je obavljeno da je u prvom tromesečju za budžet zabeleženo da smo u suficitu od 6,5 milijardi evra, mene zanima – koliki je ukupan iznos PDV-a za koji nije izvršen povraćaj pravnim licima u zakonskom roku, s obzirom da se, eto, hvalimo sa tim suficitom u budžetu, a sumnja se da je cifra koja se duguje firmama za PDV negde oko 30 milijardi dinara, znači, jedno skoro pet puta veća od toga izraženog suficita?

Zanima me još – koje je prosečno kašnjenje povraćaja PDV-a pravnim licima u danima i po kojim kriterijumima se vrši isplata zakasnelog povraćaja PDV-a, s obzirom da kada istekne taj zakonski rok, na koji način se uopšte određuje ko je taj ko prvi staje u red za tu isplatu? Jel to vreme donošenja rešenja ili su neki drugi kriterijumi u pitanju? Samo da naglasim da su najveći potražioci za povraćaj PDV-a uglavnom firme koje izvoze, tako da, ako je tačno da smo mi na njih prebacili tih 30 milijardi dinara nepovraćenog PDV-a da im država duguje, a stalno pričamo o tome kako hoćemo da razvijamo ekonomiju, podstaknemo izvoz, meni se čini da taj način ophođenja prema njima baš nije dobar.

Zanima me, isto pitanje za vršioca dužnosti ministra finansija, kada će Narodnoj skupštini Republike Srbije biti dostavljeni predlozi zakona o završnom računu budžeta za 2015. i 2016. godinu, s obzirom da naš saziv traje sad će biti uskoro dve godine i mi do sada nismo imali prilike nijedanput da raspravljamo o završnom računu budžeta za 2015. i 2016. godinu, a uskoro će u junu isteći rok i za završni račun za budžet iz 2017. godine?

Pored toga, imam pitanje za ministra unutrašnjih poslova i Vladinu kancelariju za Kosovo i Metohiju – dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Olivera Ivanovića, s obzirom da njegovi saradnici strahuju da se na istražne organe vrši pritisak i da kako vreme protiče su šanse da se uradi kvalitetna istraga i da se zaista dođe do počinioca i naredbodavaca tog ubistva su sve manje? Hvala.

Hvala.

Odluku o obrazovanju ove komisije načelno poslanička grupa Slobodni poslanici želi da podrži. Međutim, nama su potrebna neka pojašnjenja vezana za formiranje same komisije. Nadam se da će kolega Laketić da nam ih pruži danas ili u nekim narednim danima.

Pre svega, zanimaju me kriterijumi na koji način će se formirati komisija, tj. kako će se predložiti njen sastav. Ona treba da bude sastavljena, koliko ja shvatam, iz redova narodnih poslanika, i to tako što će biti iz svih poslaničkih grupa, ako ja to dobro razumem, pošto to piše samo u obrazloženju odluke. Nema nigde u tekstu odluke da je to naznačeno. Znači, način na koji će se obrazovati iz redova poslanika, a isto tako po kojim kriterijumima će se neko drugi uključiti u rad ove komisije. Ako sam dobro razumeo, tu treba da budu članovi, sad ću da vidim ovako, koji bi bili stručnjaci, ako dobro razumem.

Sad me zanima, pored tih kriterijuma, ovde se nigde na navodi kada ta komisija treba da počne da radi i da li će to biti kao i svaki zakon koji se donosi – osam dana po objavljivanju u „Službenom glasniku“ ili postoji neki rok koji treba da bude definisan isto ovom odlukom.

Što se tiče same ove teme kojom se bavimo, svakako je u redu da vodimo računa o tome kako određeni događaji koji su se desili u prošlosti utiču na zdravlje stanovnika Srbije.

Ono što je ovde posebno zanimljivo, vidim da se stavlja poseban osvrt na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom, što nam je, sa jedne strane, čudno s obzirom da poznato, to je bilo izneto do sada, prethodni govornici su iznosili, da je upotreba osiromašenog uranijuma u projektilima koji služe za neutralisanje, pre svega, oklopnih vozila ili nekih utvrda korišćena uglavnom na području KiM, u stvari najviše na Kosovu, i to pograničnom delu Kosova.

Kao što je kolega objasnio u obrazloženju ove odluke, ta municija se koristi na avionu A10, koji je inače mornarički avion, lovac bombarder, koji je inače spor i pošto nosi oklop da bi mogao da izdrži, eventualno, neku slučajnu vatru koja bi bila protiv njega usmerena, samim tim, pošto nije brz, nema ni neku veliku autonomiju. Zbog toga ti avioni nisu mogli da ulaze dublje u teritoriju zbog opasnosti kojoj bi mogli da budu izloženi. Oni su uglavnom dejstvovali na području Kosova. Koliko ja imam neke podatke ovde, već sam i čuo od prethodnih govornika, to je na 381 lokaciji na području KiM i samo devet na području Srbije, koje su inače lokacije koje su blizu Kosova.

Kako sam inače bio na služenju vojnog roka na tom terenu, u 549 motorizovanoj brigadi i gde je komandant te naše jedinice bio uvaženi kolega Božidar Delić, on isto tako može to da potvrdi, ja imao sam prilike to da gledam, kako izgleda gađanje iz tih topova od 30 milimetara sa aviona A10. Oni su uglavnom tražili da nađu neka oklopna vozila, jer su imali neke ciljeve koje su dobili još od ranije u nekim osmatranjima koja su naravno radili satelitima, dronovima itd.

Međutim, naša vojska se uglavnom dobro krila od svega toga, s obzirom da nismo imali nadmoć u vazduhu i jedina mogućnost da protiv njih ratujete je bila da se krijete, da se sklanjate, da se krećete noću, u sumrak ili rano ujutru. Ta gađanja koja su vršena su uglavnom vršena nasumično i tu nisu ni gađani u suštini neki pravi ciljevi. Oni su verovatno nekada, kada su mislili da se nešto kreće, misleći da su to možda neka oklopna vozila gađali. Imao sam prilike to da vidim na mnogo mesta. To je uglavnom završavalo u nekim, bukvalno, njivama, na nekom neutralnom prostoru, tako da tu svakako nije moglo da dođe ni do kakvih eksplozija te vrste, kako je već navedeno u obrazloženju ove odluke, da su čak čitavi oblaci mogli da odlete na jug, ne znam, u jugoistočni deo Evrope. S obzirom da su to mali projektili, tu nema nikakvih eksplozija te vrste, gde se diže velika količina neke prašine, gasova u vazduhu, pa se onda raznosi vetrom. Ja mislim da je to nemoguće, ali nema veze, neka to isto utvrdi ova stručna komisija.

Ono što je posebno zanimljivo je da se na to došlo tek, pošto se ovde navodi ta inicijativa koja je bila u italijanskom parlamentu, na osnovu podataka o oboljevanju italijanskih vojnika koji su bili na području KiM i za koje je očigledno da se to njihovo ugrožavanje zdravlja desilo tako što oni nisu ni bili upoznati gde treba da se kreću, a gde ne treba da se kreću i da je to došlo verovatno iz tog neznanja.

Isto tako, sva ostala kontaminacija koja se inače desila u Srbiji, a to se pre svega dešavalo razaranjem ovih petrohemijskih kompleksa, termoenergetskih kompleksa i uopšte nekih industrijskih kompleksa. Tu su toliko značajna ta ispuštanja u atmosferu, izlivanja, tako da verovatno, po meni, prema podacima koje imam, prevazilaze daleko više od ovog što je moglo da nas ugrozi osiromašeni uranijum.

Ono što je ovde posebno zanimljivo, ne znam kako će ova komisija tretirati ubuduće ta oboljenja, pošto npr. dolazim iz Kragujevca, i tamo je bio slučaj da je bombardovana „Zastava“, i još neki delovi grada tih industrijskih postrojenja i posle toga su ljudi radili u nekom raščišćavanju i neko je utvrdio nekom analizom podataka o broju obolelih, da je u grupama ljudi koji su radili na tim poslovima bilo značajno povećanje broja obolelih od malignih bolesti, pa i smrtnih slučajeva.

Šta meni to ukazuje? Svakako da odgovornost za bombardovanje snosi onaj ko nas je bombardovao. Po meni, isto tako, jedna je neodgovornost u tome kako se postupalo u slučajevima raščišćavanja tog terena ili eventualne neke dekontaminacije. Očigledno se tome nije pridavao značaj. LJudi su, nažalost, neadekvatnim upravljanjem tim procesom raščišćavanja i dekontaminacije, ustvari oni nisu to ni radili, ugrozili zdravlje, neki su oboleli, neki zbog toga i umrli. Tako da mi deluje, isti slučaj je sa vojnicima.

Ono što je još posebno, po meni, važno, s obzirom, ako već hoćemo da stavljamo taj akcenat na uticaj osiromašenog uranijuma, a s obzirom da je time, pre svega, bilo ugroženo KiM, mene sada zanima da nam objasni predlagač da li to znači da ćemo u to uključiti možda i saradnju i predstavnike samozvane republike Kosovo, s obzirom da je stanovništvo koje je tamo ostalo da živi, verovatno na neki način ugroženo?

Ono što je posebno važno po meni, čemu bih pridao poseban značaj, to je da li će se ova komisija isto baviti vojnicima i policijom i svim vojnim snagama koje su bile na Kosovu u to vreme do povlačenja u junu 1999. godine, i da li će se pozabaviti zdravljem tih ljudi? Da li će se vršiti neko istraživanje vezano za te ljude koji su tamo bili? Nekako mi se to čini vrlo smislenim, ako već hoćemo da dokažemo uticaj na zdravlje ljudi, jer su ti ljudi bili izloženi, pa bi time to moglo da potvrdi te indicije koje se ovde navode.

Pored toga, ono što je po meni jako važno, ako smo već počeli sa tom praksom komisija, bilo bi dobro da možda osnujemo još i neke druge komisije, kada smo već krenuli ovako. Na primer neka komisija koja bi mogla da utvrdi šta je npr. uzrok velikog broja iseljavanja ljudi iz Srbije? Na primer, kakav je uticaj siromaštva u Srbiji na zdravlje ljudi? To bi isto, po meni, moglo da bude zanimljivo, pa bi možda moglo da bude zanimljivo isto, koji je uticaj politike Vlade Srbije na zdravstveni sistem, pa kako taj zdravstveni sistem utiče na zdravlje ljudi.

Mislim da je to nekako sveobuhvatno, pa bih predložio, ako hoće skupštinska većina da obrazuje još neku komisiju te vrste, pa da sve to zajedno tretiramo, kada je u pitanju zdravlje, s obzirom da ovako izolovana stvar vezana samo za bombardovanje, po meni, nije ni moguća, pogotovu obzirom da je prošlo 19 godina od tog događaja i recimo da, kada sam se pripremao za ovo, videći na Institutu za zdravlje „Batut“ da oni nemaju ni podatke o obolelima pre 1999. godine.

Tako da ne znam kako ćemo znati šta je polazna tačka, kako ćemo utvrditi te metodologije? Zanima me koje će to, konkretno da nam kaže predlagač, koje bi to institucije, stručnjaci, bili uključeni u rad možda ove komisije i na taj način doprineti da saznamo stvarnu istinu, ako je to uopšte, po meni, moguće, razdvojiti oboljevanje ljudi koji su isključivo oboleli na osnovu toga što je bilo bombardovanje, a razdvojiti od onog zagađenja koje inače imamo u gradovima?

Ne zaboravite da su naša termoenergetska postrojenja i toplane vrlo stare, pogotovo u zimskim mesecima po velikim gradovima i u svim gradovima gde postoje toplane koje su uglavnom na ugalj ili na mazut, da postoji veliko zagađenje i da je to i dan danas prisutno. Utiče i dan danas na zdravlje ljudi i uticaće dokle god nešto ne promenimo po tom pitanju. Isto tako bi bilo dobro da utvrdimo na primer koliki broj ljudi u Srbiji pije vodu čiji je kvalitet kontrolisan? To je isto zanimljivo pitanje, jer preko te vode isto tako mogu da dođu ove materije koje su završile u zemlji i u vodo tokovima tokom bombardovanja, preko vode mogu da dođu do ljudi.

Mislim da treba mnogo da proširimo polje delovanja, ne možemo se samo fokusirati na ovo što je napisano u ovom Predlogu odluke o formiranju komisije. Hvala.

Poštovani građani Srbije, uvaženi poslanici, uvaženi predstavnici predlagača, u svom izlaganju ću se fokusirati na Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, posebno na taj deo koji je vezan za privatizaciju ili delimičnu privatizaciju fabrika odbrambene industrije.

Složićete se sa mnom da je termin „privatizacija“ u Srbiji, nažalost, postao sinonim za sticanje bogatstva pojedinaca ili interesnih grupa na račun žrtava tranzicije ili celog društva. Umesto obezbeđivanja održivog razvoja privatizovanih firmi, većina privatizacija je poslužila da se novi vlasnici domognu ili nekretnina ili građevinskog zemljišta. Naravno, postoje i, doduše, malobrojni, primeri uspešnih privatizacija, gde su firme nastavile svoju delatnost, radnici su zadržali svoja radna mesta i danas uspešno posluju. Nažalost, tih primera je malo.

E sad, bez obzira na ova loša iskustva u privatizaciji, država kao vlasnik i upravljač vojne industrije sigurno da teško može da se takmiči na tržištu, posebno na globalnom tržištu, s obzirom da se ovde isto ističe da je naša vojna industrija orijentisana isto ka izvozu i da je taj izvoz značajan i da se na to računa i ubuduće, i to je dobro. Zato je i dobro što je ovaj zakon došao u skupštinsku proceduru, upravo zbog toga da reguliše taj promet i proizvodnju naoružanja i vojne opreme, a posebno s obzirom na to da će i privatni investitori ući u tu industriju.

Samim tim, ova činjenica da država sigurno teško može da upravlja vojnom industrijom na takav način, da se takmiči na svetskom tržištu, ona ide u prilog privatizaciji, bilo da je ona potpuna ili u ovom odnosu 51-49 za ovih 7 posebnih firmi, glavno pitanje koje se ovde, da kažem, nameće i meni, a verovatno i većini građana Srbije, a posebno zaposlenima u industriji je da li će se na ovaj način, kako će se sprovesti ta privatizacija, doći stvarno do pravih strateških partnera, da li taj zakon nudi najbolja rešenja i kako je država zaštitila svoje interese i interese zaposlenih?

Kao što znate, verovatno ste čuli da zaposleni u „Zastava oružju“ su ovih dana imali niz protesta. Juče je bio jedan veliki u Kragujevcu i inače nastavljaju proteste svaki dan po jedan sat sa štrajkom. Ti ljudi su, naravno, zabrinuti upravo zbog onoga što sam pomenuo na početku. NJihova zabrinutost je naravno razložna i svakako da i ova skupštinska rasprava treba njima da donese neke nove informacije koje će im možda rasvetliti i približiti šta se u stvari ovde zapravo radi i da li su oni time ugroženi, s obzirom na to da oni smatraju da jesu.

Proizvodi namenske industrije, naše namenske industrije, su uglavnom konvencionalni, tako da je u njih uglavnom ugrađena neka tehnologija koja je stara i više decenija, pošto mi uglavnom proizvodimo neko konvencionalno naoružanje. Mi ipak nismo nosioci tehnološkog razvoja, što normalno, s obzirom na onu tranziciju koju smo imali i uopšte propast cele industrije. Ono što je meni bar za očekivati je da ulazak tih privatnih investitora, a posebno stranih investitora u vlasništvo u vojnoj industriji bi, po meni, trebalo da donese možda i neke nove tehnologije.

Sad, tu se sad postavlja jedno vrlo specifično pitanje - na koji način će oni biti motivisani, posebno za ovih sedam firmi koje čine tu grupaciju odbrambene industrije, s obzirom na to da je njima vlasništvo mogućnost upravljanja kapitalom samo do 15%? Znači, tu treba da nastupaju neki konzorcijumi ili se time možda otvara mogućnost jedino za one firme gde će, recimo, njihove povezane firme, ćerke tih firmi ili neke velike firme da zajedno, da kažem, kupe deo vlasništva i da na takav način dođu do većeg udela u vlasništvu.

Nekako mi se čini kao da je to rešenje usmereno ka tome. Inače, mislim da će teško sad neka tri različita, koji su možda konkurentni na tržištu, naći u poziciji da oni zajedno kupuju delove vlasništva toga i da eventualno čak država nastavi dalje da upravlja time, s obzirom da ima 51% vlasništva. Meni taj kao biznis model ne deluje baš realan.

Voleo bih da nam ovde predstavnici predlagača možda malo približe to i da time razjasnimo tu situaciju, posebno zbog ljudi koji su zaposleni tamo i koji su očigledno zabrinuti i, kao što već rekoh, štrajkuju.

Ono što je isto posebno zanimljivo, ovde u pojašnjenju zakona piše da u inicijalnom periodu grupacija odbrambene industrije Srbije neće imati status pravnog lica. Mislim da bi bilo dobro da se prvo razjasni taj pojam, jel to samo jedan termin koji definiše da su te firme drugačije od ostalih i za njih važi ovaj poseban model, ili će ta grupacija možda, ne znam, postati neki holding i da će se na nivou tog holdinga centralizovano, da kažem, odlučivati i donositi neki strateški planovi.

Kao što i sami znate, mi imamo jedan primer koji se upravo događa i trenutno se ovih dana rasvetljava to i pretvara se u aferu, a to je taj ulazak „Etihada“ u „Er Srbiju“ kao manjinskog partnera, gde na kraju država da ogroman novac, a to je oko 150 miliona evra, a na račun toga, da kažem, ne dobija ništa nazad. Doduše, kompanija i dalje, da kažem, postoji. Međutim, u odnosu na one planove koji su bili na početku te 2013. godine, vidimo sada gde su došli. Ko se od vas vozio „Er Srbijom“ može da primeti da je to prešlo… (Isključen mikrofon.)

Moj amandman na drugi član se odnosi, pre svega, na ukidanje tri tačke u okviru člana 97. Zbog čega ja smatram da ove tri tačke treba da budu ukinute? To se odnosi na tačku 2), 3) i 4).

Tačka 2) glasi – ako se u državnom organu kasni sa izvršavanjem utvrđenih obaveza ili postupanjem o utvrđenim rokovima u najmanje 10% obaveza i postupaka.

Po meni, to znači da treba tog službenika ili grupu službenika poslati na neko dodatno usavršavanje. Po meni, ne znam kako se utvrđuje, na osnovu toga, da neki postupak kasni, da je razlog za to da se službenici ponovo obučavaju. Molio bih ministra da mi to objasni. Ako nešto kasni u nekom postupku ili se nešto ne izvršava, razlog ne mora biti samo nedovoljna obučenost ili znanje ili postojanje nekih veština izvršilaca, već to može da bude, recimo, da taj proces nije organizovan kako treba, da neki drugi resursi nisu adekvatni za vršenje tog posla, da možda nije na vreme započet neki određeni posao, da je kašnjenje nastupilo u nekoj ranijoj fazi, a jedan od razloga može biti to da službenici ne rade adekvatno svoj posao i da je to razlog možda nekog njihovog nemara. Jedan od razloga može biti i to da možda i nemaju neka fundamentalna znanja da obavljaju te poslove, jer su zaposleni po nekoj partijskoj liniji i nemaju neka fundamentalna znanja koja su trebali steći u nekim svojim prethodnim nivoima školovanja, bilo da je u pitanju srednja škola ili univerzitet.

Smatram da ova tačka nema smisla, jer ona ne oslikava… To znači da ako neko ne obavlja svoj posao i ne ispunjava rokove mi treba da ga u nedogled obučavamo.

Znači, za šest meseci ako on ponovo to ponovi, mi treba ponovo tog službenika da obučavamo. Kao što sam rekao, razlog ne mora biti njegova nedovoljna obučenost već razni drugi razlozi koje sam već naveo.

Isto tako, tačka 3. kaže – ako u postupku upravne ili sudske kontrole zakonitosti upravnih akata koje donosi državni organ ili njegova organizaciona jedinica bude ukinuto ili poništeno najmanje 10% akata koji su bili predmet kontrole. Ovde praktično mogu da ponovim ono što sam rekao i malopre. Uopšte ne mora biti razlog da se desilo da je ukinuto ili poništeno 10% akata, to što službenici nemaju adekvatno znanje i veštine. Pretpostavljamo da je neko počeo da radi u državnoj službi tako što je već obučen. Znači, on već treba da zna svoj posao, tako da ako se desi ovako nešto, razlog verovatno treba tražiti u nečemu drugom. Ili ta organizacija posla ili samog procesa ili prosto da službenici ne rade, sa nemarom rade taj posao i kao što znate u Zakonu o državnim službenicima postoji i odredba, tj. članovi zakona po kojima se državni službenici ocenjuju, gde dobijaju ocene, onih pet ocena o tome da li zadovoljavaju ili ne zadovoljavaju, do toga da se izrazito ističu.

Ovo isto ne stoji zato što znači da bi mi mogli, bez obzira što neko pravi neke graške iz nemara, stalno da ga obučavamo i nema nikakve odgovornosti prema tom poslu, a kažem opet da ne mora biti krivica službenika. Mogu biti i neki drugi razni razlozi.

Primer za to imate ako pogledate budžet Srbije i budžete gradova. To su ogromne sume recimo za plaćanje nekih kazni i nekih penala koji su nastali upravo zbog toga što postupci nisu vođeni kako treba. To su stvari koje mogu da budu, tu su stvarno milioni u pitanju. Znam za Kragujevac, za nekoliko miliona evra. Ako pogledate budžet Srbije, u pitanju su milionske sume. Verovatno je slično u većini opština, ako vidite.

Šta znači 10% akata? Nekome može da bude poništeno i 10% akata koji imaju minoran uticaj na recimo budžet ili neke druge stvari koje su vezane za život građana, da toliko ne pogađaju, a recimo samo jedna greška ili jedan izgubljen postupak u nekom sudskom postupku može da košta grad ili državu ili neku instituciju ili javno preduzeće milione evra npr. Šta je sa tim? Gde je tu lična odgovornost? Ovde se to svodi na obučavanje. Znači, ako neko ne radi nešto kako treba, hajde onda da ga obučavamo ili ako nije u mogućnosti da radi kako treba jer nema adekvatne uslove, mi ćemo reći hajde ponovo da ga obučavamo. Smatram da ovo treba da bude obuhvaćeno nekom širom reformom državne uprave gde će postojati ciljevi, gde će se meriti učinak rada i gde će se na osnovu svega toga sagledavati da li je u pitanju nedovoljna obučenost, da li nedostaju fundamentalna znanja ili su u pitanju nedostatak materijalnih resursa, organizacije itd.

Iz ovoga vidim da nekome ko je partijski zaposlen, ko je recimo kupio diplomu i ne poseduje fundamentalna znanja za obavljanje svog posla i samim tim ne može da obavlja taj posao i ne postiže neke rezultate, država treba da uloži dodatne napore i dodatna sredstva da njega obučava, a taj koji je kupio diplomu i koji je na takav način došao da radi u državnu službu, što je na neki način privilegija jer raditi u državnoj službi je ipak privilegija, on troši državne resurse i još ima pravo da bude obučavan za vreme radnog vremena. To je nedopustivo za mene.

Na sličan način ako su u postupku inspekcijskog nadzora i drugog oblika kontrole i zakonitosti i svrsishodnosti rada nadležni organ naloži meru ili utvrdi preporuku za otklanjanje utvrđenih nedostataka u odnosu na upotrebu stečenih znanja i veština – i dalje je opet ista stvar.

Kako je neko mogao uopšte da dođe da radi na nekom radno mesto ako ne poseduje znanje i veštine? Kao je to moguće? To onda nije samo odgovornost tog samog službenika koga ćemo mi dodatno obučavati. To je odgovornost i rukovodstva, njegovog šefa, upravnika, načelnika te službe, direktora, kako god se zvao.

Imam još jedan deo u ovom amandmanu o kome ću govoriti, a to je na član 97d, gde se navode obavezni elementi i delovi programa stručnog usavršavanja i sada tu imamo navedeno devet raznih tačaka, i sa tim se slažem, tu treba da bude oblast stručnog usavršavanja, opis programa kojima je namenjen, opis ciljne grupe, projekcija troškova. To je sve u redu. Tako to i treba da bude. To je sve o.k.

Međutim, ovde nedostaje jedan po meni ključan element koji treba da sadrži svaki program obuke, a to je način vrednovanja obuka, same literature i izvođača obuka od strane polaznika. Ako ste uopšte pratili neku praksu kako se to radi danas u svetu i gde gomilu preporuka možete naći svuda, jedan od ključnih elemenata vrednovanja nekih obuka je upravo vrednovanje od strane samih polaznika. Znači, oni sami moraju dati neku ocenu toga da li su oni stvarno nešto tu naučili. Na taj način ćete moći da vrednujete i te izvođače obuka jer to nekada mogu da budu i sami državni službenici, koliko vidim, koji su zaposleni u Akademiji ili zaposleni u državnim organima, a mogu da budu i neke firme ili pojedinci koji se angažuju sa strane da održe obuku.

Zato smatram da je neophodno da se uvede vrednovanje obuke i literature koja je ponuđena polaznicima, kao i da se vrednuje izvođenje obuke. Mislim da je to jedna od ključnih stvari. Tako ćete jedino moći da postignete neki kvalitet u tome. U protivnom, neki predavači mogu non-stop da predaju ili da se ako se ekstremno angažuju da prosto upisuju kao reference da su predavali. Međutim, to ništa ne znači ako mi nemamo istu tu povratnu informaciju od strane polaznika. Uostalom, kažem, pogledajte kako funkcionišu u svetu akademije ili privatne firme za obučavanje pa ćete videti da posle svake obuke uvek imate jedan upitnik gde sami polaznici obuka vrednuju samu obuku, kao i literaturu, kao i izvođača obuke. Hvala.

Hvala.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je potpisan još 2008. godine. Mi smo sada u 2017. godini. Znači, mi devet godina znamo koje su naše obaveze po tom Sporazumu, a tiču se prodaje zemlje stranim državljanima.

Prvo pitanje za ministra – zbog čega mi sada, kada za nekoliko dana treba da krene taj rok, ističe u stvari taj rok o zabrani prodaje fizičkim licima, moram to da naglasim, jer pravna lica mogu da kupuju, i do sada su kupovali zemlju i iznajmljivali, i mogu to i u buduće da rade, o tome ću govoriti kasnije, zašto se sada baš nekoliko dana pred to zakazuje sednica Skupštine po hitnom postupku, zakon bez javne rasprave i mi o tome diskutujemo? Vrlo zanimljivo da je sednica zakazana baš na dan kada ima nekoliko velikih sportskih događaja, kada nam dolazi izaslanik EU. Sve nešto imam utisak da je to namerno tako urađeno da bi se ova jedna jako važna tema sklonila u zapećak, a sve zarad sportskih uspeha i ostalih događaja koji su jučerašnji dan obeležili.

Ovo za javnu raspravu je, kažem, posebno važno, jer poljoprivredno zemljište je verovatno najvredniji resurs kojim država Srbija raspolaže. Mi nismo nešto bogati fosilnim gorivima, nemamo neka velika rudna bogatstva, nismo inače ni mnogo velika država, ratovali smo više puta u poslednjih 150 godina, tako da smo rušeni do temelja, tako da nismo nešto bogati, i to poljoprivredno zemljište je najveći resurs sa kojim raspolažemo.

Pored toga što je najveći resurs, to je i strateški važno zbog hrane. Zato bih zamolio ministra da objasni - zbog čega po hitnom postupku i zbog čega nije bilo javne rasprave, da li postoji neki argument za to? S obzirom da mi devet godina znamo šta su naše obaveze kada je u pitanju SSP i odakle sada odjednom, kao navodno, mi želimo da zaštitimo našu zemlju od prodaje. Objasniću sada da u stvari ovim zakonom mi ništa ne štitimo.

Prvo, ovom izmenom zakona su ograničeni samo strani državljani, znači fizička lica koja žele da kupe zemlju i ovde su postavljeni neki uslovi koji meni deluju stvarno nemogući. Ne znam da li će se pojaviti u narednih 10 godina, s obzirom da prvo mora da bude 10 godina prijavljen u toj lokalnoj samoupravi u kojoj želi da kupi zemlju, da je, ne znam, tri godine obrađuje, da ima prijavljeno poljoprivredno gazdinstvo, da ima mehanizaciju, itd, itd, i uz sve to može da kupi samo dva hektara.

Meni ovo deluje da su to uslovi koji deluju strogi, gde bi kao navodno da odvrate fizička lica od kupovine zemlje. Međutim, fizička lica nisi ni zainteresovana da kupuju zemlju ovde, osim nekih možda entuzijasta kojima se možda sviđa u Srbiji, pa bi možda voleli da dođu, da imaju nešto, itd, ali to nisu ljudi verovatno koji imaju nameru da se ozbiljnije bave poljoprivredom. Farmeri u EU, npr. sigurno imaju mnogo bolje uslove za bavljenje u svojim matičnim državama, nego što im Srbija to može ponuditi ovde, jer kad vide kako naši farmeri žive i u kojim uslovima rade i koliko se država zaista brine da im pomogne u tome, čisto nešto sumnjam da će navaliti da kupuju našu zemlju.

Ovaj zakon meni više liči kao jedan marketinški potez, jer u svim najavama na televiziji, evo zadnjih dana, se priča samo o toj restrikciji kupovine stranim državljanima, a to u suštini uopšte nije predmet koji je za nas bitan, jer tih stranih državljana koji će kupovati zemlju i nema. Tako da mi ništa time nismo zaštitili. Poljoprivredno zemljište su i do sada, a i buduće mogu da kupuju pravna lica, i domaća, i strana. Vlasnici tih pravnih lica mogu da budu i stranci, i građani Srbije, tako da za njih ne postoji nikakva restrikcija.

Da li je dobro da vlasnici firmi koji su strani državljani ili pak strane firme koje kupuju neke možda domaće firme koje će biti predmet nekih budućih privatizacija, stečaja itd, a koje imaju poljoprivredno zemljište u vlasništvu? Po meni ne, jer je poljoprivredno zemljište strateški važan resurs kojim ne treba da upravljaju stranci. Isto kao što ne treba da upravljaju vodom itd. Isto tako ne treba da upravljaju ni zemljom, niti da ga raspolažu, niti da mogu da ga iznajmljuju nekome, niti da mogu da ga oni prodaju.

Ono što je posebno čudno, mi smo sad kao potpisali SSP i sada smo se kao nešto narogušili na EU, pa sad kao uvodimo neke restrikcije. Da li ste videli neku reakciju njihovu na ovo? Ne. Oni znaju da njihovi državljani neće dolaziti ovde da kupuju, oni se zbog toga uopšte ne uzbuđuju. NJima je važno da mogu pravna lica da dolaze ovde i da pravna lica mogu da učestvuju slobodno u prometu i iznajmljivanju poljoprivrednog zemljišta, a mi time nismo sebe uopšte zaštitili.

Drugo, u plenumu je do sada izrečeno nekoliko pogrešnih stvari vezanih za naš Ustav, a tiče se imovine stranaca u Srbiji. Prvo, stranci mogu da imaju imovinu u Srbiji i Ustav to ne brani, ali ostavlja mogućnost da nama, Skupštini, da im eventualno to ograničimo nekim zakonom. Isto se to odnosi na zemljište. U članu 88. Ustava lepo piše da je zemljište slobodno, može da bude predmet trgovine, a da mi opet možemo, ako to smatramo da je potrebno da to ograničimo nekim zakonom.

Ovaj zakon koji je na dnevnom redu danas, koga ćete verovatno izglasati, jer vi ste glasačka mašina koja glasa na zvonce, a koje nije čak ni ovde, imam utisak da to zvonce stoji na Andrićevom vencu, pa da vam odatle šef stiska to zvonce, ćete izglasati i omogućiti da taj najvredniji resurs koji imamo može da dođe u posed bilo koga. Hvala.

Hvala.
Ovaj amandman na član 54. definiše ulogu registratora, u ovom slučaju Privredne komore.
Ja sam tražio da se doda još jedan stav koji bi, pored vođenja tog osnovnog registra, gde ne piše praktično šta se sve u njemu treba nalaziti, da se striktno definiše da obavezno bude spisak aktivnih ugovora sa stambenim zajednicama koje taj profesionalni upravnik ima, spisak isteklih ugovora i spisak raskinutih ugovora.
Zbog čega je to važno? Pošto mi smatramo da će se vremenom pokazati i zbog otpora da profesionalni, pogotovo nametnuti upravnici neće biti prihvaćeni, ali svakako je dobro da postoje profesionalni upravnici, pa koja stambena zajednica želi da ih angažuje, neka ih angažuje. Toj stambenoj zajednici će biti potrebne određene informacije da bi one stekle uvid u taj rad šta su ti ljudi radili pre toga.
Ovaj amandman se upravo odnosi na to da ima neka istorija njihovog rada sa ostalim stambenim zajednicama.
Ujedno bih hteo da pitam ministarku, s obzirom na to da je u planiranju ovog člana zakona, gde se definiše Privredna komora kao registrator i koja će obavljati i druge poslove vezane za profesionalne upravnike, sigurno su morali da planiraju neke resurse. Ja to u obrazloženju zakona nisam video i te resurse su mogli da planiraju samo na osnovu toga što bi mogli da daju neku procenu koliko bi bilo tih profesionalnih upravnika, a da bi to dali, moraju da znaju koliko će biti otprilike stambenih zajednica, pa bih želeo da pitam ministarku, iako smo to više puta ponovili, na osnovu čega su i da li postoji analiza koliko će biti stambenih zajednica u Srbiji? Hvala.

Hvala.
U Kragujevcu postoji firma koja se zove „Zastava inpro“ i koja je do skoro zapošljavala negde preko 300 zaposlenih, a od toga su 145 zaposlenih bili invalidi rada. Firma je inače osnovana 2011. godine i osnovana je sa namerom da se invalidi rada iz bivše „Zastava“ grupe, svih tih firmi, sakupe na jednom mestu i da se u jednoj firmi organizuje rad za njih. Firma se inače bavi proizvodnjom autoprikolica i još neke druge metalne galanterije. Pre dva meseca je njena imovina, u najvećoj meri, a to su oprema i mašine, pošto ona nema nekretnine, prodata njihovom partneru, dosadašnjem, francuskoj kompaniji „Trigano“, koja je od tih 300 radnika preuzela negde oko 160 radnika. Pošto firma više nema sredstva za proizvodnju i nema šta da radi, postali su praktično tehnološki višak. Pored toga, tim radnicima, koji više nisu mogli da nastave da rade u toj novoj francuskoj firmi, su ostale neisplaćene neke zarede i oni su još pre dva meseca stupili u štrajk glađu, koji su trenutno prekinuli kao štrajk glađu, ali su nastavili protest, gde je 28 invalida rada u protestu. To su teži invalidi i lošeg su zdravstvenog stanja. Pored isplate zaostalih zarada i povezivanja radnog staža, traže da im se da adekvatni socijalni program nekim prevremenim penzionisanjem ili na neki drugi način reši status. Pisali su pored nadležnih ministarstava i premijeru Srbije.
Pitanje za Vladu Srbije – zašto Vlada ignoriše invalide rada „Zastave inpro“ koji su lošeg zdravstvenog stanja, a proglašeni su tehnološkim viškom? Zašto je ostavila stotine hiljade zaposlenih u društvenim preduzećima bez zaostalih zarada i povezanog radnog staža?
Utvrdili smo da mnogim pravnim licima, a to su preduzeća koja su uglavnom izvoznici, nije izvršen povraćaj PDV za mesece avgust i septembar. Rok za povraćaj PDV za mesec avgust je bio 1. novembar, a za mesec septembar je bio 1. decembar. Preduzeća su dobila informaciju iz poreske uprave da nema dovoljno novca za povraćaj svim firmama odjednom.
Pitanje za Ministarstvo finansija i poresku upravu – kako je moguće da u uslovima suficita budžeta, kako je to poslanicima i građanima kazao ministar finansija, nema novca za povraćaj sredstava? Ove firme su već platile PDV u budžet i kako je moguće da moraju da čekaju na povraćaj.
Šta ste uradili sa parama koje su uplatili? Ovaj problem imaju mnoga druga preduzeća u Srbiji, jer povraćaj PDV kasni svima. Kojim aktom Ministarstva finansija ili poreske uprave su utvrđeni kriterijumi za redosled povraćaja PDV u slučaju nedostatka novca za isplatu svim pravnim licima koja čekaju povraćaj? Zašto akti sa kriterijumima za povraćaj nisu javno dostupni?
Građani sela Brzan u opštini Batočina su nam javili da njihove parcele pored reke Morave su zauzete prirodnom izmenom toka reke. Kako nisu u mogućnosti da raspolažu svojim parcelama, uredno im stižu rešenja poreza za imovinu. Zakon o javnoj svojini, član 9. glasi: „vode, vodotoci i njihovi izvori, mineralni resursi, resursi podzemnih voda, geo-termalni i drugi geološki resursi, rezerve mineralnih sirovina i druga dobra koja su posebnim zakonom određena kao prirodna bogatstva u svojini su Republike Srbije.“ Zakon o vodama član 12. stav 1. koji inače nije promenjen ovom novom izmenom, Republika Srbija ima pravo preče kupovine vodnog zemljišta. Prema zakonu vlasnici parcela koje su postale vodno zemljište, jer ih je zauzela reka Morava, koja je u svojini Republike Srbije, moraju prvo ponuditi svoje parcele Republici Srbiji, koja ima pravo preče kupovine.
Goran Milanović iz sela Brzan, je uputio ponudu za prodaju svoje parcele Ministarstvu poljoprivrede i zaštiti životne sredine, nije još uvek dobio zvaničan odgovor. Znači, građani ne mogu da raspolažu svojom imovinom, jer je koristi država bez ikakve naknade, a pri tome im naplaćuje porez na imovinu.
Pitanje za Ministarstvo poljoprivrede i zaštitu životne sredine – kada će Ministarstvo poljoprivrede odgovoriti na pitanja građana vezana za njihove ponude za otkup zemlje. Hvala.

Hvala.
Moj amandman se odnosi na član 6. Zakona o izmenama i dopunama, tj. na član 8e koji je dodat u zakonu. Rekao bih kratko o tom članu, znači, ja pozdravljam odluku da se vrši kontrola sprovođenja programa, to je u redu. Propisali ste tamo uslove i za kontrolora i šta su dužna lica koja se kontrolišu, tj. firme da preduzmu i to je sve u redu.
Moj amandman se odnosio kao jedna dopuna na sve to, da izveštaji kontrolora se objavljuju na internet stranici nadležnog ministarstva mesečno, desetog u mesecu za prethodni mesec, naravno, ako je bilo kontrole.
Ovaj amandman je odbijen, i to uz obrazloženje da se ne prihvata iz razloga što izveštaj kontrolora predstavlja deo spisa upravnog predmeta koji sadrži službene i podatke o ličnosti, čija zaštita je uređena posebnim propisima kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti.
Moram sada ovde da naglasim da u ovom istom članu 8e, u poslednjem stavu, piše da „ministar bliže propisuje način i postupak obavljanja kontrole na licu mesta, kao i obrazac i sadržaj službene legitimacije kontrolora“. Znači, vi ste sad odbili amandman pozivajući se na spis upravnog dokumenta, za koji još uopšte niste ni propisali kako on treba da izgleda. Znači, i način obavljanja kontrole, kao što nije propisano ni službena legitimacija kontrolora.
Ja bih sad da vam dam jedan predlog. Prvo, smatram da nema razloga da postoje nikakvi lični podaci u tom izveštaju, a evo sada ću da vam obrazložim i zbog čega. Znači, mi u tom procesu imamo dva subjekta, to je kontrolor i kontrolisano lice. To kontrolisano lice je potpisalo ugovor da dobije sredstva po programu IPARD. Taj ugovor je verovatno zaveden u nekom registru ugovora, vodi se pod nekim brojem itd. Znači, kad kontrolor krene u kontrolu, on ide pod tim brojem ugovora i pod njim podnosi izveštaj, znači, ne upisuje sigurno matični broj lica, ako se radi o fizičkom licu, ako je to nosilac poljoprivrednog gazdinstva. Kao što znate, korisnici ne moraju biti samo fizička lica, tj. individualna, nego mogu biti i pravna, mogu biti firme, preduzetnici itd, a oni inače ne podležu sigurno Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, zato što su njihovi podaci matični brojevi, PIB itd, sve javni.
E sad, da bi, recimo, vi sproveli kontrolu, hajde da pretpostavimo da se radi o individualnom poljoprivrednom gazdinstvu, gde odlazi kontrolor u kontrolu, prvo kontrolor, hajde da kažemo, i on treba da bude zaštićen. On ima službenu legitimaciju na kojoj verovatno isto ima neki broj, znači, njegovi podaci ne moraju da budu otkriveni u tom izveštaju. Znači, on je kontrolor sa imenom i prezimenom i svojim službenim nekim brojem koji ćete mu dodeliti. Isto tako, u tom izveštaju on može da napiše broj tog ugovora ili kako god vi to vodite ili pošto je to registrovano poljoprivredno gazdinstvo, verovatno isto ima neki broj pod kojim se vodi, to isto može da bude deo tog izveštaja. Tako da nema razloga da postoje bilo kakvi podaci koji podležu zaštiti ličnosti. Smatram da ako tako uredite taj akt koji će opisivati kontrolu, vi možete sve te izveštaje staviti na sajt.
Drugo, zašto je dobro da ti izveštaji budu na sajtu? Valjda treba da imamo uvid u to kako se sprovodi program. Izveštaji o kontroli su jako važni. Ja sam stvarno pozdravio ovo kada sam video, rekao sam – ovo je super stvar i dobro je što se vodi računa o tome. Ali, ako to ostane samo u Ministarstvu, ako to nemaju mogućnost da vide sve zainteresovane strane, na kraju krajeva, i svi građani Srbije, onda to nema mnogo smisla. Tako da vam dajem predlog da vi to tako uredite i da onda lepo objavljujete te izveštaje i da mi možemo, građani Srbije, pa i mi poslanici, da to lepo pratimo na sajtu Ministarstva. Hvala.

Hvala za repliku.
Hvala vam što ste nam to objasnili, međutim, to o čemu vi govorite, to su plaćanja, to je jedna stvar. To je u redu i pozdravljam da to bude objavljeno i to je super. Ja govorim o izveštaju o kontroli, zato što ti izveštaji o kontroli govore o tome kako se sprovodi program, da li to lice, pravno ili fizičko, koje je dobilo sredstva, da li ono radi… Mi imamo inače sijaset primera do sada iz prakse, ne znam, ako gledate privatizaciju ili bilo šta drugo, gde se često ugovori koje potpišu fizička ili pravna lica sa državom ne sprovode, a mi ne znamo koji su problemi nastali u sprovođenju tih ugovora. Kada bi možda javnost to znala, onda bi imala drugačiji odnos prema tome. Ovako stalno mislimo da se nešto krije i da se time neko ko ne sprovodi program kako treba, možda zloupotrebljava neki novac, praktično štiti. Ovo što ja govorim odnosi se isključivo na taj izveštaj, tako da vas molim da razmislite o tome da prihvatite amandman i da te izveštaje stavljate, da mi vidimo za svaki korisnik programa da li on ispunjava uslove programa onako kako su propisani. Mislim da je to u redu i da građani Srbije, a i naši partneri u Evropi koji daju novac za to treba to da znaju. Hvala.

Hvala.
Moj amandman na član 10. se odnosi, kad su u pitanju podsticaji za unapređenje konkurentnosti, a inače sam takve slične amandmane davao i za druge vidove podsticaja, na stav ovog člana koji kaže da pravno lice, preduzetnik i fizičko lice nosilac komercijalnog porodično poljoprivrednog gazdinstva, koje je upisano u registar, ima pravo na te podsticaje. Moj amandman se odnosi na to da se pravno lice ograniči na pravno lice koje je razvrstano po Zakonu o računovodstvu samo kao mikro pravno lice, s tim što izuzima zadruge iz toga i sve ovo ostalo da ostaje.
Zbog čega? Mi time hoćemo direktno da utičemo na poljoprivrednu politiku koju vi zastupate, iz tog razloga da ne damo subvencije srednjim i velikim pranim licima. Zato što smatramo da to nije u redu i da treba usmeriti razvoj poljoprivrede upravo na ta individualna poljoprivredna gazdinstva, na preduzetnike i na mikro preduzeća, a posebno na zadruge.
Inače, ovde bih se složio sa kolegom Ševarlićem koji je malopre govorio upravo o tome, da se u zakonu nigde eksplicitno ne navodi nikakv vid podsticaja zadrugama. Dobro, vi njih smatrate pod pravna lica i to je u redu, pretpostavljam da ste to pod to podveli. Međutim, ja smatram da bi bilo u redu da se baš podstiču zadruge čak i nekim članom zakona i iz tog razloga sam ja i podneo ovaj amandman.
Ono što bih još hteo da obrazložim kada je u pitanju ovaj amandman, tiče se toga da mali taj poljoprivrednik, koji dobija taj podsticaj direktni, bilo za grla, bilo za useve, šta god da kupuje, materijal, itd, on kad izađe na to tržište sa tim svojim primarnim proizvodom, on je na jednoj vetrometini, on nema neke velike šanse da od toga napravi neki održiv biznis. Znači, on bukvalno preživljava i zato je bitno forsirati zadruge, upravo iz tog razloga da se forsira udruživanje poljoprivrednika, da oni mogu kroz te zadruge da eventualno ostvare neki vid prerade i da na takav način postanu konkurentni, da onda mogu isto tako da nabavljaju robu po povoljnim cenama, da mogu da pregovaraju sa svojim dobavljačima, da mogu da pregovaraju sa svojim kupcima. Smatram da je to jedan bitan činilac politike kada je u pitanju poljoprivreda.
Meni je drago da je ministar malopre rekao da želi da restartuje poljoprivredu. Mi se takođe slažemo da Srbiju inače generalno treba restartovati. Inače, restart je naše drugo ime, tako da i u tom pogledu od ministra poljoprivrede zaista imamo velika očekivanja i daćemo mu podršku da ovo o čemu mi pričamo i ostvari.

Ja sam sad vas shvatio da vi potpuno podržavate ovaj amandman. To znači da vas samo ova slovna greška buni? Ako je samo to u pitanju, ja vas molim da ponovo izjavite da vi podržavate da samo mikro pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja su registrovana kao poljoprivredna gazdinstva imaju pravo na podsticaje. Ako se vi sa mnom s tim slažete, ja vas molim da to potvrdite. Nadam se da razumete da je u pitanju slovna greška, a nije u pitanju suština. Tako da, ako se vi s tim slažete, ja vas molim, potvrdite pred svima da svi to čuju. Onda ćemo zaista verovati da vi zaista hoćete da podržite zadruge i male poljoprivrednike. Evo, odmah na licu mesta to možete da uradite, ako je samo to problem. Hvala.

Evo, ministar se smeška, verovatno planira da mi sad odgovori ponovo da zbog te tehničke greške ne može da prihvati amandman. Znači, što se tiče podsticaja za očuvanje i unapređenje životne sredine i prirodnih resursa naša ideja je sa ovim amandmanom takođe bila da kada su u pitanju pravna lica podsticaj ograniči isključivo na pravna lica koja su razvrstana kao mikropravna lica, a da to izuzima zadruge koje mogu da budu i srednja, pa i velika pravna lica.
Ponovo bih da pitam ministra, nije mi malopre odgovorio, pošto mu predsedavajući nije dao mogućnost da odgovori, da mi kaže, da li se on slaže sa tim da možemo da napravimo takav amandman da samo mikropravna lica izuzev zadruga dobijaju podsticaj. Znači, da li je razlog samo slovna greška ili je u pitanju poljoprivredna politika. Da li možete da se izjasnite?

Hvala.
Mi pozdravljamo odluku Vlade da se stimuliše i organska proizvodnja kako biljna tako i stočarska. To je uredu. Ono što tražimo kao i za sve prethodne vidove podsticaja našim amandmanom, da se izuzmu pravna lica koja su razvrstana kao velika i kao srednja, s tim što to mogu da budu zadruge. Znači, da ostanu zadruge, bilo kako da su razvrstane, ako pravno lice, da ostanu mikropravna lica, da ostanu preduzetnici i nosioci komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, ako fizička lica.
Ideja našeg amandmana je upravo to, da ta raspodela tih subvencija ode upravo malim proizvođačima. To je jedini način da oni opstanu, jedini način da ih preko zadruga udružimo. Tako mogu da naprave jedan održiv biznis od poljoprivrede, jer poljoprivredom se ne vodi socijalna politika i da time onemogućimo da veliki proizvođači dobijaju subvencije koji će time postati još veći i dominirati na tržištu.
Očekujem da mi odgovorite da li se slažete da je ova politika uredu i da se amandman odbili samo ih tehničkih razloga, za koje smatram da mogu da se reše, zato što zakon inače kada se rešavaju pravopisne greške ili neke druge, prečišćava i nakon toga postaje validan. Hvala.

Član 13. se odnosi na član 39. Zakona, koji se odnosi na podsticaje za diverzifikaciju dohotka i unapređenje kvaliteta života u ruralnim područjima. Naš amandman se isto ovde odnosi na pravna lica koja su obuhvaćena amandmanom kao korisnici sredstava po tom osnovu, jer želimo da izuzmemo pravna lica koja su razvrstana kao velika ili srednja, već da ostanu samo pravna lica koja su razvrstana kao mikro, s tim što to mogu da budu i zadruge, a pored toga, naravno, preduzetnici i fizička lica nosioci porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.
Ono što je ovde jako zanimljivo, recimo, mene zanima kako će sad u nekom ruralnom području neko veliko pravno lice da učestvuje sa tim sredstvima. Ja ovo vidim kao mogućnost da neko u tom ruralnom području otvori neki pogon za preradu ili nešto slično i da, recimo, eventualno tamo zaposli te ljude koji tu žive, da oni rade verovatno za neke minimalne plate, kako to obično biva kada ti veliki investitori ulažu, a država im daje novac.
Mi smatramo da je mnogo bolje da taj novac odlazi tim ljudima, pogotovo iz tih područja i mladima koji se ovde takođe pominju kao jedan od aktivnosti za podsticaj, tako što će oni sami razvijati ta svoja poljoprivredna gazdinstva ili pak raditi kao preduzetnici u poljoprivredi ili čak možda imati i neka mikro preduzeća. Poenta našeg amandmana je upravo to.
Molim da mi se odgovori – da li je amandman i ovaj prethodni odbijen samo zbog tehničke greške ili ministar ima i nešto da prokomentariše, što se tiče poljoprivredne politike? Ja bih jako to voleo. Toliko.