Ovde je ideja korektna, dobra, u tom smislu što postoji želja da se pokrije ceo prostor za jedan važan događaj. Međutim, ovo je u sukobu sa tržištem. Ako je važan događaj takav da je od interesa za građane Srbije, onda je od interesa i za neku regionalnu televiziju koja je možda mnogo jača i može da plati, da ugovori sa vlasnikom tog događaja emitovanje tog programa i da onda ona ustupi i onome ko ima nacionalnu televiziju ili ko pokriva ceo prostor.
Evo, priča je bila o fudbalskoj utakmici, ili o prvenstvu Evrope ili nekom koje bi se organizovalo sutradan - nemoguće je da vlasnik tog događaja bude agencija. Vlasnik tog događaja je onaj ko je bio generalni sponzor tog događaja ili ko je taj događaj organizovao i on jedini može da pregovara kome će ustupiti emitovanje tog programa i uopšte prenos tog događaja. U tome je stvar. Inače, namera je dobra, ali to nije moguće, u sukobu je sa vlasnikom događaja koji ulaže sredstva.
Evo, imamo sada ovaj poslednji događaj u Novom Sadu; znači, moguće je da agencija proceni da je od nacionalnog interesa i da treba da se emituje na celom prostoru Srbije; ali, tamo je neko uložio dva miliona dolara za taj događaj i taj mora da izvuče pare, i onda on pregovara sa televizijom, sa nekim distributerom, emiterom, pregovara da proda taj svoj termin, da proda vreme i to može biti samo Radio-televizija Novi Sad, a onda on neka pregovara sa drugim kome će da emituje. U tome je suština.

Mislim da je profesor Simonović, ne samo zato što to piše u preporukama Saveta Evrope, apsolutno u pravu i mi podržavamo taj amandman. Uostalom, ne može se to rešiti zakonom o javnom informisanju iz prostog razloga što ovde i piše u nadnaslovu: "Posebne obaveze pri proizvodnji i emitovanju informativnog programa", a odnosi se na radiodifuziju, upravo na onaj sistem koji građani Srbije finansiraju. Ako građani Srbije finansiraju ovaj sistem (a to je sledeći član, verovatno ćete ga usvojiti, bez obzira što smo mi protiv) i ako građanin plaća svakog meseca 210 dinara i ne prihvata ili ne podržava vladine stavove, a taj javni servis objavljuje samo vladine stavove i nije obavezan da objavljuje i stavove drugih političkih subjekata, tačnije rečeno opozicione stavove, onda on uzima novac od tog građanina koji se ne slaže sa tim stavom, a ne čuje drugi politički stav.
Naravno, ovde kaže da tretira različite političke interese. To "različiti politički interesi" može da se tumači da su to stavovi nevladinih organizacija, pa i da se kaže - zadovoljen je interes građana time što su različiti interesi saopšteni; ali, nisu interesi onih koji u stvari imaju političku podršku građana Srbije, a valjda je bitno šta građani Srbije misle. Uostalom, građani Srbije traže da čuju šta misle oni za koje su glasali, kojima su dali odgovarajuću političku podršku. Neka prema tome da li je ta podrška pet, 20 ili 50% bude proporcionalno i emitovano u radiodifuziji, u onom sistemu koji je vezan za građane, koji građani finansiraju.
Kada je reč o komercijalnim radio-televizijama, one će da vode računa o tome jer ako ne poštuju mišljenje građana i različite političke stavove, onda ih neće slušati svi građani koji imaju različite političke stavove, a ovde moraju da ih gledaju i slušaju zato što ih plaćaju, bez obzira da li oni ispunjavaju njihove želje ili ne, tačnije rečeno da li ispunjavaju želju da čuju i drugi politički stav.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada uđete u jednu izbornu kampanju i tražite podršku građana za vašu političku opciju, onda izađete i sa odgovarajućim političkim stavovima. Vaši politički stavovi su bili da pretplatu za RTS ne treba ni na koji način uzimati od građana. U tome je suština.
Da li ste tada prevarili građane, ili sada? Nismo mi ni tada mislili da TV može da funkcioniše bez pomoći građana, i u tome nije suština. I naravno, ako funkcioniše uz pomoć građana, onda je i pitanje obaveze da poštuje ono o čemu smo malopre razgovarali, da poštuje i to za što su se zalagali, da poštuje i različite političke stavove.
Ali, ako je to tako, onda se pred građane mora izaći i reći - tada, kada smo govorili da građani Srbije ne treba da plaćaju pretplatu, nismo znali kakav je odnos snaga i šta treba da bi jedna državna TV mogla da funkcioniše. Mislili smo da će oni koji su nam obećavali iz inostranstva milione dolara, donatorstvo za funkcionisanje RTS-a, dati, a sada shvatamo da oni neće ništa da daju; to građani Srbije treba da daju, i evo, time uvodimo pretplatu.
Uostalom, svih ovih meseci je bilo reči o tome da će se državna televizija oporaviti i popraviti iz inostranstva. Naravno, da li je slučajno sada ovde neko više oslobođen? Uvek treba naći načina da se oslobode svi oni koji su socijalna kategorija, i to uopšte nije sporno; samo, naravno, kada dođemo na temu visine pretplate onda ćemo o tome posebno razgovarati, kolika je visina pretplate danas moguća, da građani Srbije izdrže tu visinu pretplate.
Jedna je stvar potreba RTS-a i radiodifuzije sutradan, a druga je stvar šta je optimalna mogućnost građana u ekonomskoj situaciji u kojoj se nalaze, da mogu realno da plaćaju TV pretplatu.

Ovo je program koji ste vi u septembru mesecu 2000. godine ponudili građanima i tu piše - upravne odbore, direktore državnih medija biraće Skupština. To ste vi predložili javnosti, nije neko drugi.         Pročitajte sami.
Ako bi se prihvatio ovaj amandman, mi bismo time osporavali pravo javne difuzne organizacije, tj. ovog medija da brine o svom prihodu. Ne treba da se osloni samo na prihod od pretplate, i da mu se time osporavaju mogućnosti da organizuje drugu proizvodnju, da ima svoju produkciju u pravom smislu te reči i da od toga može da ubira značajan izvor prihoda. Što se to više bude podsticalo, onda bi logično bilo da bude manja pretplata.
Ukoliko se ukine pravo javnoj difuznoj organizaciji da ona organizuje koncerte, da organizuje produkciju uopšte, da druge programe organizuje itd, da prodaje svoje program, onda bi mi faktički doveli u poziciju javnu difuznu organizaciju da ona stalno traži od onoga ko donosi odluku o pretplati da se ona povećava, umesto da se smanjuje, a valjda treba da bude tendencija da pretplata nestane. Naravno, mi mislimo da ne treba uopšte ni danas, ali tendencija treba da bude da pretplata nestane kao takva. Ključna je razlika u tome što je 7:1 - tada je bila jedna marka, sada je sedam maraka, toliko će biti pretplata po jednom građaninu.

Dame i gospodo, da li smo mi zainteresovani za javni servis? I opozicija i pozicija je zainteresovana za javni servis, i o tome pričamo ovde već dva ili tri dana, ali javni servis u interesu građana. Sadašnja RTS, na način na koji se bira ovaj savet, samo ga indirektno bira DOS, faktički indirektno a ne direktno, nije javni servis građana Srbije; ona je javni servis samo dela političke javnosti u Republici Srbiji, koja podržava ovaj deo vlasti ili, bolje reći, ovaj DOS koji je sada na vlasti.
Prema tome, naravno da je potreban javni servis, da treba naći načina kako da se finansira, naravno da građani Srbije treba da sufinansiraju na neki način taj javni servis, samo ne u ovom iznosu i ne na ovaj način. To isto smo znali i pre dve godine. Tada da nije bilo priče radi sitnih političkih poena, pa recite da ste to radili radi sitnih političkih poena, i da se reklo - treba ukinuti pretplatu, nije to samo bilo preko elektroprivrede, ovoga ili onoga, nije važno preko koga; što niste modifikovali umesto što ste ukinuli, pa dve godine nema ništa, dve godine smo upropašćavali RTS i sada kažemo - fali toliko para.
Što za ove dve godine nije bilo rešeno to pitanje? Zašto odmah nije bilo modifikovano; ukinuto je da ide preko elektroprivrede, nađen je novi mehanizam, odmah bi se išlo na drugo; prihod bi bio za RTS i ona bi do sada funkcionisala, i sada ne bi bilo ovde 210 dinara po jednom domaćinstvu nego bi bilo 50-60 dinara. To bi takođe zadovoljavalo funkcionisanje RTS-a.
Drugo, mi i danas ne znamo šta znači 210 dinara po domaćinstvu. Koliki je ukupan prihod? Koliki će biti mesečni prihod za radiodifuziju sutra, i šta to zadovoljava? Da li to zadovoljava plate, ili potrebe tehničkih dostignuća i unapređenja u radiodifuziji, ili ne. Šta je to u suštini? Kako se došlo do 210 dinara? Zašto baš 210 dinara? Treba neko da ovde to kaže, javnosti da kaže - do toga se došlo zato što to donosi tu i tu cifru, a ta cifra od 400, 500 miliona mesečno, koliko će možda biti ubrano po ovom sistemu, znači za plate toliko, za kupovinu tehnike toliko i toliko.
Prema tome, o tim ciframa javnost mora da zna. Ako neko treba da plati 210 dinara, on mora da zna šta plaća. Ne samo - plaća javni servis. Šta plaća? Koliko plaća za plate, a koliko će platiti za unapređenje, za tehnička dostignuća tog javnog servisa i obećanje da će javni servis biti u interesu svih građana, a ne samo političke nomenklature koja je na vlasti.

Dame i gospodo, neću o Dragoljubu Milanoviću, o tome će sud javnosti najbolje da kaže ko je bombardovao i ubio te ljude u RTS-u, da li NATO ili Dragoljub Milanović, najbolje će javnost to da kaže i vreme; a što se mene tiče, i to jutro sam iz svog stana otišao pravo u RTS i pokušavao ljude da spasim i bio unutra u zgradi, ako te to interesuje, Jovanoviću.
Ali, da pročitam nešto drugo, ovo je sednica Skupštine od 12, 13. i 14. februara 2001. godine. Jedan od vaših se obraća, ukapiraćete ko je, i kaže: "Dame i gospodo narodni poslanici, danas mi pripada čast da vam u ime Vlade podnesem Predlog zakona o izmeni Zakona o radio-televiziji. Ovaj zakon ukida taksu na električna brojila. Prvi razlog je veoma jednostavan, taksu na električno brojilo treba ukinuti zato što se to od nas očekuje dugo, ogromna većina naših građana, a mi to danas možemo da uradimo i ispunimo to obećanje. Drugi razlog što ova taksa mora biti ukinuta je to što ona predstavlja neprirodni i po svojim posledicama nepravičan način finansiranja RTS-a. Treći razlog, mi vidimo u ovom predlogu prvi značajan korak u reformi državne televizije i glasanje danas za ukidanje takse ne znači glasanje za ukidanje radio-televizije. Naprotiv, glasanje za ukidanje ove takse znači pokretanje jednog važnog projekta i reformisanje naše državne televizije, kao jedne glavne i važne institucije. Sve evropske zemlje, pa čak i Sjedinjene Američke Države, imaju državnu televiziju i skoro svuda se finansira na mešovit način. Jedan deo je državni, a drugi komercijalni".
To ste vi govorili 12. februara 2001. godine. Prema tome, komercijalni i državni. Sada se govori o taksi. Sada se govori faktički o taksi, o naknadi, zovite to kako hoćete, radi se o tome da se plaća. To samo govori da vi niste konzistentni, da jednu priču pričate pre godinu dana, a drugu pričate sada. Mi smo protiv plaćanja toga, ali prihvatamo predlog da bude 50 dinara, imajući u vidu sadašnju ekonomsku situaciju građana. To je racionalnije i to treba da prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, naša namera sa ovim amandmanom je bila da u stvari pokušamo da srazmerno posmatramo interes radiodifuzije i javnog servisa, kako ga zovete, i mogućnost građana Srbije da to plate. Ako se već uvodi pretplata, onda ona treba da bude racionalna u onoj meri koliko to građani Srbije mogu da izdrže. Ovu pretplatu sigurno građani Srbije ne mogu da izdrže. To je jedno.
Drugo, ovde se dvostruko vrši povećanje te pretplate iz godine u godinu. S jedne strane, usklađivanje sa rastom cena na malo i s druge strane, podsećam vas, piše - prema zvanično objavljenim podacima organa nadležnog za poslove statistike, uvećanim za 5%. Znači, pored zvaničnog povećanja cena na malo, dodatak još na 5%. Znači, za pet godina, kada to ide proporcionalno, izađe negde skoro na 40% povećanje po tom osnovu. Ne govorimo o realnim cenama koje će se povećavati shodno indeksu rasta cena na malo. Prema tome, ako bi stvar ovako ostala, za pet godina ćemo imati, u evrima, skoro duplu pretplatu koju građani Srbije treba da plaćaju. I jedno i drugo treba izmeniti i dovesti u sklad, da građani mogu da izdrže.

Dame i gospodo, ova poslednja tri člana govore o privilegovanima u ovoj oblasti. Znači, na neki način privilegovani su u tom smislu što, doduše, jedni dobijaju prihod od pretplate, drugi ne dobijaju prihod, ali ne plaćaju naknadu, i treći takođe ne plaćaju nikavu naknadu ni za frekvenciju, ni za emitovanje programa.
Ako je nacionalni zadatak, kako smo čuli pre neki dan od predsednika Vlade, da se izvrši privatizacija 1000 firmi u Srbiji, onda je logično da se prihvati ovaj amandman i da u narednih godinu dana bude nacionalni zadatak da se privatizuju ove televizije i radio-stanice po Srbiji, koje su lokalnog značaja. Zašto? Znate, ako se kaže da će u naredne četiri godine one biti privatizovane, one će, u stvari ti ljudi koji su zaposleni tamo, dolaziti u sve teži položaj, jer ako kažemo da Republička vlada neće u budžetu Republike Srbije da izdvaja pare za RTS, nema više RTS nego za radiodifuziju, onda je logično da ni opštinska vlast ne može da izdvaja sredstva za lokalnu radio-televiziju.
Ako ne izdvaja sredstva, oni i sada loše rade, ali ako ne izdvaja sredstva, a još do juče nisu plaćali nikakve obaveze prema emitovanju filmova i sl., sada će morati da plaćaju. Bar tu valjda moraju da imaju isti status prema državi zbog toga što će da ih tuži onaj ko je vlasnik tog filma.
Ako to budu počeli da plaćaju, a moraće, a ne vrši se privatizacija i niko ne bude za njih do kraja zainteresovan, sem da upravlja tim lokalnim radio-televizijama, onda ćemo objektivno dobiti nešto što se više ne zove radio-televizija, nego se zove samo po imenu; onda je logično valjda da već sada kada Skupština hoće i kada ova država hoće da izvrši privatizaciju kažu da se to izvrši u narednih godinu dana i da onaj ko hoće da ulaže tamo, ulaže i nastavi dalje razvoj te lokalne radio-televizije, u koju je već 20-30 godina nešto ulagano.
Nažalost, i tamo gde ima dve lokalne radio-televizijske stanice i gde je jedna opštinska, ta opštinska je, sasvim je izvesno, već danas u mnogo lošijem položaju nego što je neka druga lokalna ili radio-televizijska stanica u toj sredini, koja ne pripada lokalnoj vlasti.

Gospođo Čomić, ovo samo pokazuje da u stvari ne treba raditi 15 sati, jer se onda izgubi koncentracija i koriste se termini koji nisu za ovu skupštinu dostojni i potrebni. Ajde da se vratimo na ovaj član.
Ovde je suština u tome što se ponovo u isti koš stavljaju civilni sektor i lokalne radio-televizije. Neophodno je u stvari naći načina kako to da se razdvoji. Civilni sektor, kako vi to zovete, ja bih nazvao društvena preduzeća. Kada 10 građana osnuje nešto, to je kao društveno preduzeće, a po Ustavu su sve svojine ravnopravne, društvena, privatna i državna. Ovde sada imamo državnu i privatnu i sada smo vratili ponovo društvenu svojinu, a to razumem kao neku potrebu.
Treba to razdvojiti, jer objektivno to nije isto. Ovo su državne ustanove, državne, kada kažem lokalne vlasti naravno, a ovo je civilni sektor. Ako smo malopre govorili da oni inače imaju problema sa finansiranjem, onda verovatno treba naći načina da se smanji ovo ograničenje.
Kad je reč o dužini boravka socijalista na vlasti, potpuno sam siguran - da nismo pogrešili u odabiru koalicionih partnera, nikada DOS ne bi došao na vlast. (Smeh.)

Mislim da je stvarno neophodno da se ovaj amandman koji je gospodin Šešelj predložio prihvati iz nekoliko razloga.
Pre svega, govorim o članu 8. stavu 1. koji govori o tome da "agencija donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji, uz saglasnost Vlade Republike Srbije".
Strategija razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji mora biti najvažniji zadatak Vlade Republike Srbije u narednom periodu. U suštini, bilo je neophodno da ova skupština verifikuje strategiju razvoja radiodifuzije uopšte, da bi se tek onda doneo zakon koji je pred nama.
Ali, dobro, ako već nije tako, ako nije ta dinamika određena, već imamo danas pred sobom zakon, onda je neophodno da mišljenje može da daje agencija, a ne obratno - da daje Vlada Republike Srbije svoje mišljenje. To proističe iz činjenice da Vlada mora da odredi dugoročne potrebe Republike u ovoj oblasti; ne može valjda agencija da određuje šta je potreba Republike u ovoj oblasti i koje će to frekvencije da se koriste, da izvrši sistematizaciju slobodnih frekvencija i, uostalom, da odredi pravac kojim će da se razrađuje i koji će broj frekvencija biti po tom kakvu strategiju želimo.
Ono o čemu smo juče pričali, to je da li hoćemo da Srbija u narednom periodu razvija sistem pomoću digitalne raspodele frekvencije ili će se vratiti na analogni sistem. Ako ćemo praviti strategiju koja se zasniva na analognom sistemu, onda nećemo imati ni 200 - 300 frekvencija (kako je rečeno juče u Skupštini) nego ćemo imati manje, ali ako će se napraviti strategija razvoja Republike Srbije koja ide na digitalni sistem, onda ćemo imati možda i nekoliko stotina hiljada radija, odnosno nekoliko stotina hiljada televizija.
Prema tome, ne verujem da može agencija da ima takav stručni tim i ekipu koja može da napravi jednu takvu ozbiljnu strategiju i mislim da je neophodno da to Vlada Republike Srbije radi, u najmanju ruku, i da ova skupština može to da verifikuje.
Iz tih razloga mislim da je važno sa pozicije ekonomskog razvoja, u krajnjem slučaju i sa pozicije budućnosti u koju ova zemlja hoće da ide kada je reč o razvoju radiodifuzije, da to preuzme Vlada Republike Srbije i Skupština Srbije, a da agencija daje samo mišljenje.

 Dame i gospodo, u suštini ovo je sled onog prethodnog člana i one prethodne rasprave o tome šta u stvari država hoće u ovoj oblasti. Ako pođemo od pretpostavke, ne od pretpostavke nego od činjeničnog stanja u krajnjem slučaju, da se u celoj Evropi ova oblast smatra oblašću koja je, ako mogu da kažem, temelj razvoja celokupnog sistema koji obuhvata razvoj elektronike, ali ne samo to, nego koji obuhvata veliki broj zapošljavanja, koji prihvata i apsorbuje čak, a pripada oblasti visokoprofitabilnoj, logično je onda da tu oblast uređuje Vlada i, u najmanju ruku, Skupština. To bi bilo dobro. Bar, Vlada Srbije.
Uostalom, nemoguće je da članovi agencije na način na koji se biraju mogu da se razumeju u strategiju razvoja u ovoj oblasti. Oni možda mogu da obavljaju ove poslove koji su ovde predviđeni u članu 13, da vrše nadzor nad programom emitera, da vrše nadzor nad onim šta piše u zakonu, ali da oni određuju strategiju razvoja u tome koliko će i kako će se razvijati budućnost radiodifuzije u ovoj Srbiji, da li ćemo ići, kako ćemo zapošljavati.
Uostalom, uzmimo sada primer, kažemo - ima 1.300 radio i televizijskih stanica. To je 50.000 zaposlenih. Sada kažemo - hoćemo da otpustimo 30.000, zato što će biti 1.000 manje. Valjda je interes Vlade i države da imamo još 1.000 u krajnjem slučaju, ali zato treba stvoriti strategijom razvoja radiodifuzije uslove, digitalnim ili nekim drugim sistemom, u stvari sada digitalnim, koji će da omogući da možemo da zaposlimo još 30.000, 40.000 ljudi. Ako to radi agencija koja je, uslovno rečeno, usko stručna, bolje reći opredeljena da raspravlja o tome kakav će program da se emituje, iz toga proističe, iz ovog zakona, da onda nije objektivno stručna da može da pravi strategiju razvoja u ovoj oblasti.
Da li ćemo mi jedan "Intel" na Novom Beogradu da osposobljavamo i da država stane iza njega, da bude taj temelj razvoja u ovoj oblasti, ili ćemo da kažemo šta se dešava na svetskoj pijaci, pa ćemo mi to da kupujemo i da u tom smislu razvijamo. To je ono što mislim da Vlada mora sa svojim timovima i stručnom ekipom da priprema, a ne neka agencija.

Dobro, sada smo dobili malo objašnjenje na šta se misli kada se govori o angažovanoj ovlašćenoj organizaciji koja bi trebalo u ime agencije da obavlja neke poslove. Ali, ako je to samo vrsta programa, dužina programa, odnosno tih elemenata koje mora da sadrži jedan program - znači, reklama, obrazovni program, vesti, informativni program i sve ostalo - onda je to samo tehnički deo posla.
To je onda samo recka vremena koje neko koristi kada emituje program. Ali, ovde u 13. članu u drugom stavu se kaže - odnosi na vrstu (to što ste sada vi govorili, gospodine Korać), ali i dalje kaže - kvalitet programa. Koja je to agencija koja će da utvrđuje kvalitet programa, odnosno ovlašćena organizacija? Ako je to agencija, onda u redu. Način na koji biramo agenciju kaže da ona može da se bavi time, da utvrđuje kvalitet programa.
Ali, ko je taj? Da li je to slučajno VIM, da li je to sutra možda SOROŠ? Da li Skupština može da reaguje na to koju je ovlašćenu organizaciju angažovala agencija? Prema tome, ovde je reč o tome da ta ovlašćena organizacija sutra može da utiče faktički na program, ne na kvalitet, nego na program te radio-televizijske stanice na terenu.
Iz tih razloga potrebno je precizirati, ako se ne briše, šta su mogućnosti a šta su prava te ovlašćene organizacije koja bi u ime agencije ove poslove radila. I, drugo, ovde se stalno barata sa cifrom od 200-300 frekvencija i 200-300 radio-stanica. To nije isto. Na istoj frekvenciji može jedna TV stanica da bude u Beogradu, Kruševcu, Pirotu, Novom Sadu itd, ako se poštuje, a sad se to ne poštuje, opseg emitovanja programa.
Prema tome, na 200 frekvencija moguće je 500 TV stanica ili radio - stanica. To je potrebno reći, da ne bi u javnosti bilo različitih manipulcija o tome.

Dame i gospodo, gospodine potpredsedniče, upravo ovo što ste vi objasnili dovoljno govori da ne treba drugi stav. Ali, ostavimo po strani javni servis. Nije ovde samo pitanje javni servis, ovde je u pitanju civilni sektor. Šta znači sada to ako uzmemo da verske zajednice imaju pravo da emituju program; i sada dobije tamo neka sekta, ne znam ni ja šta se sve ovde podrazumeva pod verskim zajednicama, možda i sekte imaju pravo da dobiju dozvolu. I oni onda krenu uvredljivo da se odnose i dođu faktički pod sankcije člana 17. Šta onda to  znači? Onda im se ne može ukinuti dalje emitovanje programa. Znači, oni i dalje mogu da nastave da emituju program.
Nije ovde reč samo o radiodifuziji Srbije i o javnom servisu, a koji sam po sebi verovatno ima obavezu prema građanima zato što se finansira od strane građana. Šta je sa onima koji nemaju obavezu, nego imaju obavezu prema nekima koji ih finansiraju. Stav 3? Pa, on kaže da će se pokrenuti krivični postupak, ali neće im se oduzeti pravo da emituju program, ili frekvencija. To je suština. I u članu 18. teško.

Ovaj član je izuzetno važan za naredne članove o savetu agencije. Prvo, što se tiče toga da su to nezavisni pojedinci: ako je tako, čak i ako je ovo sada što smo čuli tako, onda bi bilo logično da ono što predlože, samo da treba da ima 50%, ovde što predlože u 23. članu nadležni za predlaganje člana saveta agencije, treba da bude jedini kandidat.        Ovako ne odlučuju faktički one organizacije koje predlažu ko će biti, nego odlučuje poslanička većina. Samim tim ona već pravi dil unapred od to dvoje za jedno ko će biti iz te organizacije i dogovara se da će da ga podrži kako bi imao mogućnost da utiče kasnije u radu saveta. To je jedna stvar.
Drugo, ta priča o tome da su to nepolitički ljudi; znate, nemoguće je da ozbiljan intelektualac bude potpuno apolitičan. Nije sporno to. Sporno je da li oni napuštaju institucije gde su do tada radili, da li oni jedini posao koji obavljaju obavljaju u agenciji? Da li će oni i dalje da rade u verskoj zajednici, a crkva može da predloži nekog van verske zajednice i tu se slažem, ali da li će da nastave tamo da rade ili će raditi samo u agenciji? Da li su materijalno nezavisni od agencije ili institucije koja ih je predložila?
Drugo, u članu 22. se nabraja ko može biti u samom sastavu saveta: medijski stručnjaci, stručnjaci za oglašavanje, pravnici i ekonomisti, telekomunikacioni inženjeri i drugi. Naravno, u članu 24. vi ćete reći koga mogu da predlažu, i sada se nabraja: ugled istaknutog medijskog stručnjaka, stručnjaka za oglašavanje ili istaknutog stručnjaka u oblastima od značaja za rad agencije. Ne pominje se dalje kada je reč o pravnicima, ekonomistima, oblasti telekomunikacije i inženjerima. Šta će se desiti ako svi ovde budu predloženi iz jedne struke? Šta će se desiti ako budu predloženi samo pravnici ili ekonomisti? Da li ćemo dobiti usko stručno telo koje neće moći da celinu, kao savet koji ima ovlašćenja, razmatra i da na pravi način odlučuje.
Iz tih razloga mislim da je bilo pametnije ne 15; čak u Hrvatskoj je 23 člana saveta; 25, dobro, 23, 25, svejedno, neka bude i 35. Hoću da kažem da je malo devet članova saveta za ovako ozbiljnu obavezu koja proističe iz ovog zakona. Prema tome, ako se već vrši odgovarajuća promena, onda je trebalo da se zadrži broj 15 i iz tih razloga mogućnost da budu zastupljene sve ove strukture koje su predviđene u samom savetu, pa čak i da se na neki način predodredi koje strukture i koji od predlagača može iz kog domena da predloži odgovarajućeg stručnjaka. Na primer, Narodna skupština da predloži inženjera za telekomunikacije, a Udruženje radiodifuzije da predloži stručnjake za oglašavanje itd. Inače, ovde može doći do toga da savet bude potpuno skrenut u jednom pravcu i da ne bude mogućnosti da celinu zakona posmatramo.

Dame i gospodo, i logično i potrebno je da Republička skupština ima krajnju reč u odlučivanju o svemu ovome. Međutim, ne možemo stavljati u neravnopravan položaj i tvrditi upravo suprotno, da su sada važniji predstavnici naroda i građana Srbije i bolja savest građana Srbije samo nevladine organizacije ili pak udruženje radiodifuznih, javnih preduzeća, ili crkva i verske zajednice, nego što su predstavnici građana, a predstavnici građana su predstavnici političkih partija. Pa, građani glasaju za političke partije.
Prema tome, nije ovde sporno ni to što predstavnike daju udruženja, neke nevladine organizacije, nije sporno ni što daju crkve i verske zajednice, nije sporno ni što daju rektori univerziteta, sporno je što nema od ovih pet, tačnije rečeno četiri koja se biraju ovde, nema proporcije; zašto se ne bi onda pravo predstavnici građana Srbije kroz Skupštinu Srbije birali; ne mora da budu, mogu da ispunjavaju one uslove koga ne mogu da predstavljaju iz člana 25. To nije sporno. Šta je nespojivo? Ali, da budu od tih političkih partija takođe predloženi. Onda bi se, naravno, vratili na onaj prethodni član gde je 15 članova, onda bismo mogli da napravimo taj paritet i taj odnos gde bi se zadovoljili i građani Srbije preko svojih narodnih predstavnika ili nevladinih organizacija. Ili, ovo sa Kosova i Metohije - zašto savet da bira? Nisu na Kosovu maloumni da ne mogu da se organizuju, da izaberu. Pa, neka izaberu Srbi sa Kosova preko nevladinih organizacija.
Zašto bi nevladine organizacije u centralnoj Srbiji imale pravo i mogu da se dogovore koga će da predlože, a nevladine organizacije na Kosovu i Metohiji ne mogu. Neka nevladine organizacije na Kosovu i Metohiji predlože, nego verovatno nemate uticaja na te nevladine organizacije. Pošto nemate uticaja na te nevladine organizacije, onda njima ne dajete pravo, nego tu savet predlaže; skupština bira od dva jednog, nije to problem, nego je problem uvek predlagač. Uvek je problem da li se ima uticaj na predlagača, pa ćemo onda, kao u savetu Pravnog fakulteta, imati verovatno i Vučo za predstavnika nevladinih organizacija koje će učestvovati ovde.
Nemojmo da neke nevladine organizacije koje su paradržavne organizacije, potpuno, ne samo zbog finansijske situacije, nego i zbog članstva rukovodstava nevladinih organizacija u političkim partijama na vlasti, predstavljamo sada kao jedinu savest građana Srbije, a da smatramo da predstavnici političkih organizacija i partija koje su građani birali nisu pravi predstavnici građana Srbije.
Zato nije ovde sporno da imaju i nevladine organizacije predstavnike, ali sporno je da se kroz ovo pokušava da vlada potpuno i da poslanička većina ima potpuno svih devet članova u rukama.