Dame i gospodo, mislim da je bilo vreme da se pojave i jedan i drugi zakon u parlamentu Republike Srbije. I jedan i drugi su neophodni, ali ću reći nekoliko stvari koje mislim da su potrebne.
Kada je reč o zakonu o arbitraži, u svakom slučaju, on je kontinuitet nekih zakonskih projekata koji dolaze u republički parlament i u drugim oblastima, na razne načine, kako smo ih nazivali, kada je reč o radnim sporovima. Ovaj se, faktički, na neki način odnosi na finansijske sporove.
Ovo ima različite modifikacije, ali suština je u finansijskim sporovima, jer oni dugo traju, mada se, da budemo vrlo korektni, poslednjih godinu dana ti sporovi brže rešavaju nego što je to bilo u nekom prethodnom periodu, gde su čak i čistije ugovorne obaveze, gde je jasno da je između ugovornih strana bilo jasnih ugovorenih obaveza, nisu na pravi način rešavali.
Verovatno će radni sporovi ubrzati te procese. Sada imamo procese koji za 20.000, 50.000 traju već dve-tri godine, gde je potpuno jasno, gde se u Trgovinskom sudu sada izmišljaju razni načini – nije došao svedok, došao je svedok, a kada se sabere, od tih 50.000, koliko košta taj spor između dva privredna subjekta, sasvim je izvesno da i za državu i za subjekte koji su u tome učestvovali, to nadmašuje nekoliko puta taj spor.
U krajnjem slučaju, često se ti sporovi vode više iz principa. I jedan i drugi učesnik u tom sporu više iz principa neće da popuste, iako su svesni da i jedne i druge to košta, u krajnjem slučaju, ništa drugo nego činjenica da mora da izdangubi dan da bi otišao u privredni sud, ranije u Kraljevu ili ovde, onde, a subjekt je iz Beograda.
Mislim da arbitraža u tom slučaju može mnogo da pomogne, da ubrza te procese i da se ti procesi gde je stvar potpuno jasna rešavaju mimo zvaničnih sudskih instanci i da se na taj način rešava brža naplata.
Možemo da pričamo o ubrzavanju privrednih tokova, ali ako nema sigurnosti onoga ko plasira, proda robu, ukoliko se ne dođe do sigurnosti, onda objektivno nema ni mogućnosti za ubrzavanje nekih privrednih tokova u našoj zemlji.
Međutim, jedna stvar koju iz iskustva znam, pa i lično, u poslovnom smislu, najveći problemi kada je reč o privrednim sporovima jesu između pojedinca, između privrednog subjekta i države.
Kada je privredni subjekt u pravu u odnosu na državu i kada on vodi radni spor, uglavnom sudovi izbegavaju da presude, odugovlače godinu dana.
Neću da koristim ovu govornicu, ali mogu da vam navedem deset primera gde je potpuno čista stvar, i posle odluke Vrhovnog suda itd, da je u pravu privredni subjekt, a ne država.
Tačnije rečeno, jasno je da sudska odluka treba da bude u korist privrednog subjekta, a sudija, čak i u opštoj nadležnosti, u smislu redovnih sudova, a ne samo u Trgovinskom sudu, neće da presudi, čak do toga da iskreno kaže – slušaj, ja da presudim protiv države neću, a ti kako hoćeš, bolje da odložim. Ti sporovi traju u nedogled. Na kraju se oni završavaju tako što neko opet napravi dil sa državom, a ne tako što je on realno trebalo da dobije taj spor.
Mogu doneti dokumentaciju raznih ljudi, da vam pokažem da je potpuno čista stvar. Uzmite jedan bezvezni primer: država naplati porez pet, deset miliona, pokaže se da nije trebalo da naplati taj porez, potpuno je jasno da treba da vrati i sada ti treba da tužiš državu da ti vrati ta sredstva koja je neko platio, zbog čega je možda prestao da postoji, a onda taj proces traje pet, šest, deset godina.
Mi smo ovde jednim mojim amandmanom naložili državi da i ona ima obavezu da plaća kamatu kad povuče više, ali, da budemo iskreni, to ne funkcioniše. Zato mislim da se taj detalj mogao jasnije precizirati, ali mislim da i sa ovakvim zakonom to može biti jasnije, jer će arbitri u tom sporu jasno da dođu u poziciju da se ti slučajevi brže rešavaju.
Više sam hteo da navedem probleme koji su bili, a možda će, barem se nadam, ovaj zakon o arbitraži i te procese da ubrza. Naš je zadatak, kao poslanika, u krajnjem slučaju, pa i Vlade, da stalno brine o interesima države, ali kada država prevari nekoga, ako mogu tako da kažem, a i to nije redak slučaj, onda moramo još više da budemo u obavezi da obezbedimo zakonsku regulativu koja će da zaštiti tog pojedinca, taj privredni subjekt.
Ne može privredni subjekt da bude obavezan da plati porez u roku od osam dana, a da država može da čeka pet godina da plati obavezu koju ima prema građanima. Bezvezna stvar. Kad bude oko ove uginule stoke koju ministarstvo treba da plaća, mora da se zna rok. Mora da postoji rok obostran. Moraju da budu istovetna pravila ponašanja: ako ti meni skidaš sa računa kao država sredstva zato što sam ja obavezan osmi ili petnaesti dan da platim, onda i država, onda neko regulativno telo mora da skine sa računa države u korist tog pojedinca ili privrednog subjekta.
Mislim da u tom smislu možemo da uređujemo i da pravimo pravnu državu. Ako toga nema, ako nema obostrane obaveze države prema pojedincu, kao i pojedinca prema državi, nema države. Toliko o tome.
Kada je reč o ovom drugom zakonu, moram da kažem da sam se ovim iz raznih razloga, pa i profesionalnih (ne mislim ovih poslaničkih), bavio. Organizovao sam čak i jedno savetovanje prošle godine, gde sam okupio pre svega ljude vezane za autorska prava; da, kada su se potukli posle toga u "Interkontinentalu", ali ja tamo nisam bio tri godine, mene ne interesuje šta oni rade posle toga; ne mogu da pratim njih gde idu, mogu da se potuku kući.
Moja dobra volja je bila da ih okupim na jednom mestu, da pokušamo da pomognemo i da izvršimo na neki način pritisak prema Vladi da predloži to. Žao mi je što ministar kulture nije došao, jer ga to nije interesovalo, a logično da je on trebalo da bude tu, ali mi je drago da je bio predsednik Odbora za kulturu gospodin Lazarević na tom skupu.
Bili su predstavnici MUP-a, jer je ovo njima sada jedan od važnih zadataka, ali nisu intervenisali pošto to nije bilo tu. Moram da budem iskren...
Šta, Sašu Dragića i Vladu Georgieva treba da pratim, da im dam pratioca da se ne tuku? Pa, i poslanici se potuku, zašto ne bi umetnici. Ne razumem tu veliku filozofiju oko toga, potukli se ljudi. Interes je u pitanju.
Ovaj zakon pokazuje da je taj interes veliki i nema nikakvog spora o tome. Vjerica je rekla jednu istinu: ima i u tome, ako mogu da kažem, falsifikovanja od strane onih koji su vlasnici i žiga, i robne marke i intelektualne svojine, sami falsifikuju često svoje delo, svoju robnu marku ili svoj žig zato što onda idu sa škartom, sa nečim što je original falsifikata, sa mnogo jeftinijom cenom i puštaju na crno tržište.
Ovo ne govorim o jednoj oblasti, nego je tako gotovo u svim oblastima, čak i veliki sistemi to često rade pa onu drugu klasu, što bi rekli, falsifikuju kao neku drugu robnu marku, a ne pod svojim sopstvenim žigom.
Moram da budem iskren, ja sam se zalagao da mi kao Srbija usvojimo... Vi ćete mi reći, naravno, da postoji neko ograničenje u Ustavnoj povelji u smislu da je to obaveza državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Međutim, nezavisno od toga što imamo Zakon o zaštiti intelektualne svojine i autorskih prava na nivou državne zajednice, više sam voleo da pored ovog zakona, pored ovog dela zakona koji se pre svega odnosi na sankcije, imamo kompletan Zakon o zaštiti intelektualne svojine koji bi preradio i doradio taj zakon koji ima dosta manjkavosti, koji je usvojen u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Naravno, dobro je da i on postoji, još gore bi bilo da ne postoji, ali bez ovog zakona taj zakon nema nikakvu vrednost. Ako nema ovog zakona sa sankcijama, taj zakon nema nikakvu vrednost i to se pokazalo u prethodnom periodu.
Navešću vam jedan primer, pošto je to sada atraktivno ko je vlasnik Radio "S" ili ne, upotrebiću Radio "S". Nemoguće je da imamo stotinu televizija u Srbiji, da imamo pet, šest stotina radio-stanica, a da su oni koji su ispunjavali obavezu prema SOKOJ-u bili B92, BK i Radio "S".
Ispod te tri firme koje su ispunjavale obavezu prema SOKOJ-u je bunar, ako mogu tako da kažem, pa 90% njih nisu ispunjavali nikakvu obavezu prema SOKOJ-u. Znači, ovim se to rešava, imaju obavezu; ako ne plate, biće kažnjeni.
Dolazimo do jedne tačke koju sam video. I kada kažnjavamo moramo malo da napravimo neku ravnotežu.
S jedne strane, mi lako ovde kao poslanici donosimo odluke o kažnjavanju i o visini kazne, ali moramo da razmišljamo u kojoj se situaciji privreda Srbije nalazi i da te kazne ne budu toliko drakonske za one subjekte kojima će to prevazilaziti vrednost, da ne mogu više da funkcionišu, da izdrže, da posle te kazne oni prestaju da postoje.
Uzmite sada jednu kafanu, namerno ću reći kafanu, ona po ovom zakonu ima obavezu da pravi spisak pevača koji se emituju u toj kafani. Imali su oni i do sada, samo nisu ispunjavali, a sada je za to predviđena kazna. Koliko može po ovom zakonu jedna kafana da bude kažnjena ako ne dostavi SOKOJ-u, prvo, spisak onih koji su pevali, i drugo, ako ne plati? Znači, poslovođa kafane može da bude kažnjen sa 50.000 dinara, vlasnik kafane 50.000 dinara i STR ili preduzeće do milion dinara. Jedna kafana može da zatvori odmah. Bolje odmah da zatvori, da ide kući i da ne pušta nikoga u kafanu, a kamoli da peva.
Hoću iskreno da kažem da moramo malo da vodimo računa i o toj disproporciji. Nemoguće je da ista kazna bude za to što neko nije dostavio spisak SOKOJ-u i za onog ko je falsifikovao šampon od nekoliko desetina, nekoliko stotina hiljada evra u "C" marketu (bila je afera povodom toga). Onaj ko je falsifikovao i uvezao falsifikovan šampon mora da plati ne milion dinara, nego milion evra, zato što je to razbijanje preduzeća drugih privrednih subjekata u Srbiji koji isti šampon prave, samo nemaju takvu robnu marku.
Ne može kafana da bude u istom ambijentu, u istoj ekonomskoj ravni kao taj privredni subjekt ili kao "C" market koji je prodavao. Kada uđem u "C" market hoću da znam sigurno da je to original, a ne original falsifikata.
Sve u svemu, bez obzira na te moje sugestije, i svako ko bi radio na ovom zakonskom projektu ima neke svoje ideje, pa bi nešto uradio na drugačiji način, na drugačiji način usaglasio, moram da kažem da je ovo veliki napredak i da će sasvim sigurno umnogome doprineti da se neka pitanja rešavaju.
Do sada je policija imala problem, ovo što je gospođa Radeta govorila: ona pokupi CD-ove ispred SKC-a ili negde drugde, i šta onda radi, ništa, oni podnesu prijavu, sud to odbije, jer kaže da su najveći falsifikati ovi koji najviše proizvode, a situacija postane potpuno bespredmetna.
Kada smo kod CD-a – jer je to najatraktivnije, nije to najvažnije ovde, najvažniji je žig i robna marka, a ne to, ali je najatraktivnije za javnost – samo kod nas možete da kupite CD za 150 dinara, za nepuna dva evra, nigde drugde ne može CD da se kupi bez 10-15 evra. Zašto? Zato što onaj ko taj CD radi nema nikakvu obavezu ni prema SOKOJ-u, ni prema onome ko je napisao pesmu, ni onome ko je pevao.
Samo kod nas možete da kupite knjigu za 100 dinara, zato što je onome ko je napisao važno da se izda knjiga, pa i on doda neki dinar samo da mu se izda knjiga, a nema nikakvu obavezu izdavač prema njemu da mu da odgovarajući procenat od prodaje te knjige, pa onda, u stvari, i on postiče samo povećanje tiraža, nelegalno, pa piše hiljadu, a štampao je 10 puta po hiljadu itd. Znači, taj element u odgovarajućim nekim usavršavanjima će da se rešava.
U svakom slučaju, govorio sam ne sa nekom namerom da kritikujem ovo, više da upozorim na ono što se dešava na našem tržištu. Spadamo u zemlju koja je na najnižoj lestvici u zaštiti intelektualne svojine. Bilo je mnogo upozorenja, čak i SAD-a, pošto neki moji prijatelji s druge strane mnogo vole da se pozivaju na njih, evo i ja da se pozovem, da će čak prekinuti odnose sa Srbijom i Crnom Gorom zbog toga što kod nas nije zaštićena intelektualna svojina; naravno oni misle na "Majkrosoft", ali ne misle samo na to, misle i na Madonu sasvim sigurno.
Ovo je jedan veliki iskorak da i ta pitanja rešavamo i da se Srbija i Crna Gora pomeri na toj lestvici zaštite intelektualne svojine, što bi rekli, na neko mnogo bolje mesto. To je veliki postupak, veliki rad i trud da se dođe u poziciju da se zaštiti intelektualna svojina, žig i sve ostalo što je gospođa Silajev danas nabrajala. Mislim da će Skupština usvajanjem ovog zakona napraviti veliki pomak ka tome i zato se zahvaljujem na Predlogu zakona i glasaćemo i podržaćemo ovaj predlog.