Bez namere da polemišem sa gospodinom Uroševićem, čak i da je ovo što je gospodin Urošević rekao tačno, to nije precizno ovde zapisano. Drugo, čak i da je tačno da će NBS odrediti finansijske institucije poput osiguravajućih društava, onda je zakonodavac trebalo odmah da napiše, da znamo da sve banke mogu da rade, a da onda NBS daje saglasnost koje mogu, na osnovu stava 6. Šta znači da će odrediti finansijske institucije? Šta se podrazumeva pod finansijskim institucijama?
Valjda mora da reguliše, to nije sporno, bliže uslove pod kojima mogu te finansijske institucije da rade. Možda banka postoji kao banka i onda će neko reći da sve banke mogu, a možda će bliži uslovi biti da banka mora da ima 50 šaltera, 120 šaltera da bi bila baš ta finansijska institucija koja će te poslove da obavlja. Ako ima ispod 50 šaltera u 50 gradova u Srbiji onda ona ne može. To su bliži uslovi i kada bi to tako pisalo, a piše u stavu 6 - određuje bliže uslove, onda je trebalo da se doda da daje saglasnost finansijskim institucijama na osnovu tih bližih uslova koje će odrediti.
Mislim da Skupština ne sme nikada da daje nekome takva prava da on može da odredi po vertikali finansijske institucije. Možda je guverner bliži "Rajfajzen banci" nego "HVB banci" ili nekoj drugoj banci, da ne kažem Nacionalnoj štedionici, pa će da kaže da Nacionalna štedionica može. Oni će da kažu da nisu hteli, nego je guverner tražio od njih, molio, pa su eto prihvatili. Neka druga banka će da kaže – mi bismo hteli, ali guverner nas nije odredio. Zašto tako? Neka se prijavi ko hoće na osnovu uslova koje NBS napiše, a polazeći od ovog zakona.
Ne govorim samo o ovom članu. Govorim u principu, kada se u zakonu napiše da neko ima ovlašćenje mimo ovog parlamenta, mimo pravila koja se utvrđuju da odredi on sam po svom nahođenju; možda će da kaže da mogu sve inostrane banke koje nemaju sedište ovde ili može da kaže – samo finansijske institucije koje imaju 51 posto kapitala iz inostranstva.
Mislim da takve stvari Skupština ne sme da dozvoljava, da daje nekome takva prava, naročito što nemam baš takvo poverenje u NBS, iako ima takve stručnjake. Nemam poverenje, jer je bilo raznih stvari oko osiguravajućih društava. Gledali smo one papire, ukinuto, nije ukinuto, te je neko bio predsednik upravnog odbora jedne od osiguravajućih kompanija mnogo blizu vlasti, pa je par meseci pre toga, "Imperijal", ako se ne varam, napustio to mesto predsednika upravnog odbora, a to osiguravajuće društvo izbacilo svoj kapital.
Ako te stvari znamo, a to proizilazi iz izveštaja NBS koji smo dobili na Odboru za finansije, onda nemam baš poverenje do kraja ako joj damo takva prava. Zato mislim da Skupština ima obavezu da ta prava svede na ograničavanje uslova koje NBS treba da da, a na osnovu tih uslova mogu finansijske institucije da se dobiju.
Da se vratim na ovaj član zbog kojeg sam izašao. Može neko reći da nije ključna stvar, ali u poslednjem stavu dobro piše da je društvo za upravljanje dužno da članu dobrovoljnog penzijskog fonda, na njegov zahtev, dostavi obaveštenje iz stava 1. ovog člana u roku od tri dana. To je dobro.
Svako ko želi da vidi kakva je finansijska situacija u fondu gde on ima ulog, gde se dobrovoljno osigurao, gde je dao dodatna sredstva da se osigura, ima pravo i društvo ima obavezu da mu u roku od tri dana dostavi taj finansijski izveštaj.
Međutim, postavlja se pitanje, ako NBS ima takvu kontrolu ovde, predlog koji je ovde, da se svaka tri meseca dostavlja svim osiguranicima i uzmite da ima 200 hiljada osiguranika, to je onda trošak, a mi valjda hoćemo da smanjimo trošak. Ako imamo obavezu NBS da kontroliše gde će se svaki dinar uložiti od dobrovoljnog osiguranja i da dobrovoljno osiguravajuće društvo nema pravo da uloži gde ono hoće, već svakog trenutka mora da dobije saglasnost za uložena sredstva, u tom slučaju treba smanjiti troškove, tj. bacanje para dobrovoljnih osiguranika, a to znači da se svaka tri meseca na 200 hiljada adresa pošalje itd. U poslednjem stavu piše da svaki osiguranik u roku od tri dana može dobiti finansijsko stanje. Iz tih razloga, predlažem da to bude godišnje, a ne kvartalno.
Drugo je pitanje da li smo do kraja uredili finansijsko tržište. Kada govorimo o dobrovoljnom osiguranju, naravno, mi kao socijalisti možemo da kažemo da nismo toliko zainteresovani kao partija programski i zato smo, pre svega, zainteresovani za obavezno penzijsko osiguranje i za poziciju obaveznih penzijskih osiguranika, zbog socijalne strukture ljudi koje partija predstavlja. Ali sa druge strane, kada je reč o dobrovoljnom osiguranju, često ga posmatramo samo kao penziono osiguranje, a ono je u stvari banka.
U najvećem broju zemalja nemate klasičnu štednju na štednoj knjižici zato što je na kraju godine veliki porez, veliki odbici, a ulaganje u dobrovoljno penzijsko osiguranje i u hartije od vrednosti nema takvih poreza zato što se na drugačiji način tretiraju. Prema tome, građanin se podstiče da ulaže u dobrovoljan penzioni fond, koji mu je u stvari štedna knjižica na neki način, banka na neki način, da u kasnijim godinama kada ne radi može ta svoja sredstva, uvećana, da koristi. Sa te pozicije, gledajući perspektivno, mi smo zainteresovani za ovaj fond, ali smo zainteresovani da on dobro funkcioniše i da građanin koji uloži u taj fond zna da mu je to štedna knjižica za neku budućnost posle 53 godine, kako piše u zakonu.